Slaven Radovanović
Anastas - čovek za sva vremena
Dan ranije, pre svoje smrti, Agnija babica je uyela svoju torbu i krenula na svoj, uvek hitan, babički posao. Kasno, te iste večeri, našla se na smrt bolesna i u bolnici. Majka nas nije budila. osvanuo je dan u kome smo ja i sestra bili sami u kući. Čekali smo ih, ali one se nisu pojavljivale. aprilski dan je zamirao kada se iznenada zaustavilo vozilo ispred naše kapije. iz njega je izašla majka i potom se razlegao njen vrisak. Zatim su, iz vozila, dva čoveka izneli prazan, mrtvački sanduk; i lagano (kao nekada ja i otac) prilazili našoj kuđi.
Sećam se, kako se te sahrane ne bih sećao? Bilo je to u ono vreme u kome komunistička paganija još uvek nije ukinula lep čaršijski običaj (pod lukavom i perfidnom firmom: kako to nije više savremeno), da najrođeniji, kroz varoš, zajedno sa rodbinom i prijateljima isprate na večni počinak svog pokojnika. U mrtvačkim kolima (izgledom baš kao u mom snu), jedino je tamni sjaktavi mrtvački sanduk, kroz mlečnobela stakla na kolima, najrečitije govorio o prolaznosti svega. Posmrtni marš svirali su cigani besprekorno obučeni s obaveznim leptir mašnama, a ozbiljnost sveštenika (najčešće više njih) koji su išli ispred pogrebne povorke - govorilo je više o smrti kao nečemu bez čega sam život ne bi bio toliko važan; nego što se sve to, sada na javnoj sceni, odnosilo na tragično zamiranje, nestanak ili utrnuće: čak i onog ostatka, ispod drvenog poklopca, u kome je nekada bio, kakav takav, život i koga sad evo ispraćaju (ovakvim tužno-svečanim sprovodom) do njegove večne kuće na novom varoškom groblju.
Čovek u koga sam polagao nadu da će uspeti, koliko toliko, da umiri majku pred strašnom  činjenicom bakine smrti - bio je njen ujak, a bakin brat, Anastas pekar. I pored toga, lšto tada na sahrani nije bio opasan belom keceljom, s pomalo smešnom, nagorelom muštiklom u zubima, niti sa šeširom umašćenog oboda, pepeljaste boje - već izrazito tmuran u licu, ionako tamnijeg tena, obučen u odelu tamnog dezena, zagasite košulje, s crnim novim šeširom na glavi, koji je svaki čas skidao brišući maramicom znoj sa čela, - nade da se doživljaj blizine bakine smrti, koliko toliko ublaži u majčinom slučaju, nije davao nikakve rezultate. Vrlo brzo je digao ruke od svakog pokušaja da smiri bol svoje sestričine. Bivao je sve crnji u licu; i njega je smrt sestre iznenadila. Još tu na groblju, tražio je stolicu da sedne; presedeo je, svu onu gužvu, još u našoj kući - pre nego što je kovčeg podignut na lafet i smešten u grobni fijaker.
Deda Anastats (tako smo ga u kući zvali), posle sahrane svoje sestre delovao mi je sasvim drukčije. Konačno, postao je, u mojim očima, čovek koga je nešto, ipak moglo da zapanji i iznenadi; ako ne i da zaplaši. Do tada, mora da sam podlegao nekakvoj familijarnoj mistifikaciji: o srednjem bratu koji vodi računa o mnogobrojnoj porodici, uključujući tu i stare roditelje.
Njihov otac bio je, svojevremeno, vezan ortaklukom u poslu i vlasništvu s abadžijskom radnjom i, budući da je mobilisan u Prvom balkanskom ratu, njegov ortak sve izgubi potpisujući drugima menice. Rano detinjstvo, uključujući još jednog starijeg brata i sestru, proveli su u Ubu, gde im je otac bio crkvenjak pri ubskoj crkvi. Porodična mistifikacija Anastasa Simića pekara počinje, valjda, od one njegove rečenice: kada je upitan, u gladnom detinjstvu, šta bi želeo da bude kad odraste?
Pekar, kažu da je odgovorio, da se najedem hleba.
Ispostavlja se (kasnije u njegovom životu), da mu to u drugom, trećem navratu polazi za rukom. S pekarom zauzima dobro mesto (možda ceo ljudski život zavisi od dobrog mesta?), i s nešto iznajmljenog kapitala kreće u posao s hlebom; otvara pekaru u glavnoj varoškoj ulici.
Za vreme Nemačke okupacije (ovo je doba u dedinim pekarskim poslovima koje mu otac nikako nije mogao da oprosti), trgovina i rad s brašnom, a on je imao dozvolu za to, postaju izuzetno unosni. u ratu se pravi kapital sa hlebom. ("Ta varalica na ljudskom hlebu", znao je otac da kaže. "Imao je taj jezičinu da njome uvredi do srži", komentarisala je baka očeve reči upućene njenom bratu.)
Anastasu pekaru je komotno i pod okupacijom - i to je ono što mnogi stariji, u našoj familiji, nisu želeli ili mogli da vide, ali mnogi od njih, izuzev jednog, nisu bili u Osnabriku; nisu bili, koliko ja znam, ni u šumi, niti u bilo kom pokretu. Okupaciju je jedino mogao da pobedi sam život nošen na krilima ljudskih strasti. u mračnim, noćnim okolnostima kada je celo društvo bilo prijavljeno kao anonimni zaverenički skup: u kafanu "Amerikan" upada Nemačka gradska straža i zatiče kockarski sto pun novca i isprepadane ljude okolo. Prilikom rutinskog legitimisanja prisutnih - nemačkom oficiru padaju dve stvari u oči: ime i lice jednog od zatečenih kockara i - Nemac je zaurlao: "Juden! Juden!" - pokazujući besno na Anastasa Simića. Ljudi okolo su zaleđeni strahom. Dedu sprovode do krajs-komandature mesta, ali te iste noći, već negde pred zoru, na desetine ljudi garantuju da je reč o Srbinu, pravoslavne vere. Levantijski lik i izgled moga nerođenog dede, kao uostalom i bakin, mogao je da govori, kad bi se sekla dlaka nadvoje-natroje, eventualno o po kojoj kapi jermenske ili grčke krvi (prema onim pričama o ženskom poreklu bakine linije po majci), ali dok čovek uveri silu, kakva je bila Nemačka, u istinu - najčešće izgubi zdravlje, često je ponavljala baka, potsećajući nas na onaj deo porodične sage koji se odnosio na njenog brata i njegovo zdravlje. Sve u svemu, tako je deda Anastas, usled stresa, iz rata izašao sa ozbiljno povišenim šećerom.
Kako je sve to saznavao otac?, tada je bio u Osnabriku, i da li je trebalo da zna - baka i majka su bile protiv toga, ali on je uporno tragao. Ni jedna, a po pravilu uvek loša, sitnica iz porodične biografije, s majžine strane, nije mogla da mu promakne. (Najeo se sumnjivo stečenog hleba, ali i mojih džigerica - govorio je za deda Anastasa. Njemu niko nije valjao, komentarisala je baka kao da je otac bio mrtav, a ne razveden i u životu na drugoj strani države.
Bilo je pokazatelja koji su sasvim jasno govorili o tome da se otac hteo nehteo priklonio (u toj borbi protiv svoje tazbine) sudu kasablijskokomunističkih protuva koje su od bakine familije napravile nedićevske simpatizere. Ako se uzme u obzir krupan, plećat i snažan čovek, koji je pomalo hramao na jednu nogu i koji je bio opančar, večiti štrajkaš, inače moj rođeni deda; majčin otac koji je umro a da ga ja nisam zapamtio - kao i majčin brat po nerođenoj stričevini, koji je bio golman, kažu odličan, lokalnog kluba i o kome su ispevali pesmicu: "Leti Kiki (to mu je bio nadimak) potrbuške, hvata lopte kao kruške" - i koji je morao biti u Đačkoj četi pa sve i da nije hteo. Ili, pak, majčin brat od strica, iz iste avlije, i iz iste polovine kuće u Kosančića Vencu - kažu, jedne ružne, namćoraste slabotinje, teške jedva šerpu mesa - koga su varoški ljotićevci mobilisali, sa ostalom množinom đaka, da u jednom sumanutom ratu (kada se pobednik uveliko pokazao), odbrane ono što se nije moglo više odbraniti pred najezdom tenkova Sovjetije; pa je ta čamotinja trebala da odbrani, zajedno sa ostalom decom, ovu posranu varoš od najezde crvenih - a kad je dopao kandži zveradi iz Šeste ličke, mokrio je krv, a iz usta i ušiju curila mu je danima; pustili su ga, tvorci nove stvarnosti, poremećenog uma od batina i on je završio u Pčelicama kod Kragujevca.
Ali, tu je bio Anastas pekar - on je bio ekspert za odbranu od ovakvih glasina ("Jedino je Dika Drašković, bolji advokat od mene", znao je da kaže, a da i ne pokuša da objasni kakve veze ima pekarski zanat sa fiškalstvom?). Bio je jasan i kratak u svome sudu o varoškom komunizmu: "To golje prave sebi biografije na račun poštenih kuća." Ovo nije govorio javno, već u društvu svojih istomišljenika. Bilo je opšte poznato da je Anastas, za vreme okupacije, doturao na revers ("Ništa bez reversa!") brašno Ravnogorskoj-kujni, sa potpisom Neška Nedića; u isto vreme hlebom je obskrbljivao varoški kazan Srpske majke (nije li ovde ležao uzrok optužbe za nedićevštinu naše familije, možda od onih skotova koje je ovaj Kazan prehranio?) - a kada je jedne noći, pred sam kraj rata, čuo jasnu i nedvosmislenu naredbu Čerčila, prevedenu na srpski, preko radio-Londona - vagon brašna je uputio bivšim trometkovićima, sada u engleskim uniformama, hitno u šumu. ("Jasno mi je bilo ko pobeđuje, čim sam čuo Čerčila" - rekao je, i nije pogrešio.) A koju godinu kasnije, kao krunu svoje pobede, izrekao je misao na svojoj slavi: "Za ova govna ovde, imam ja jatake u Beogradu."
(Odlomak iz duže proze)
Sabrana dela Slavena Radovanovića u integralnom elektronskom izdanju
// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost //
[ Promena
pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ] |
