Projekat Rastko

 

Slaven R. Radovanović

U snu na putu kroz Isfahan

(Odlomak iz novele Povest o Lavu VI: učenje bez imena)

***

Baš je zakoračio na prvo pristupno stepenište Magnavre, kada se iznenada okrenuo prema svojoj gardijskoj pratnji i upitao ih:

- Sanjam li?

Pratnja zastade zbunjeno, baš kao i car koji je jasno video priliku u crnom, skroz u tamnoj rizi koja mu je padala do vrhova obuće, kako stoji pored jednog od stubova na samom ulazu u svečanu dvoranu. Neznana prilika, sva u crnom, izgledala je kao da nekog očekuje. Mada je taj utisak mogao i da vara; naime, pored nje su pro*
ogledalo došlo odnekud, s one strane čovekovog uma, možda iz njegovog sna? (Kako se Kepec našao, te noći, ovde? Ko mu je rekao da niko ne zna da pročita svitak? Gde je Trapezunt, a on se s crnim robom pojavio odmah posle neznanca u crnom?). Mali crv sumnje u istinitost sopstvenog sna (jer kepeca nije sanjao), bila je potvrda onoga što je doživeo te noći. U stvarnosti kepec je jedini te noći rešio tajnu svitka; ono što niko nije mogao od ljudi koji su mu bili bliski, učinio je neko ko je samo ličio na ljudsko stvorenje.

Na prstima su lebdeli oko Lava carski logoteti, i sva ostala dvorska kamarila. Pred njegovim zamišljenim pogledom nad onim što je ostalo iza kepeca provalio je vulkan sluganjskog udvorništva. Ali bilo je među njima i dobronamernih koji su u carevoj zamišljenosti videli tragove njegovog straha pred mogućom bolešću, koja je mogla da prebiva u tome što je ostavljeno ispred njega. Stoga su odmah oprali ogledalo s prostim drvenim ramom u devet voda. Kadili su i dimili svitak mešavinom lorberovog lista, kamfora, tamjana i bakarnog praha. Bio je iznenađen naglošću s kojom je nastupio zahtevajući da se to obavi tu, pred njim (kasnije će se ispostaviti da je bio u pravu!), čudeći se kako se našlo toliko žuči u njemu. Stojeći nemo je posmatrao dok su dvorani prali sva ona mesta kojima su prošli kepec i njegov crni rob. Dvorom se munjevito pronela glasina da je u Trapezuntu zavladala kuga i da bi valjalo sve oprati i nakaditi čega su se dotakli stranci. Dok je posmatrao dvorane, car je osećao nešto kao grižu savesti; znao je dobro da u Trapezuntu nema kuge i da mu se čankolizi s dvora udvaraju. Ali, kuga je Božija kazna, ta pošast je u Božijim rukama — i Gospod je može ispustiti negde u nekoj luci Helesponta, na brodicu na kojoj su putnici za Trapezunt, ali i na palubu jedrenjaka koji je upravio svoja jedra ka Carigradu.


***

Kada se na dvoru stišala gužva, oko cara već beše svanulo. Magnavra je bila okupana suncem Velikog Petka. Dan velikih muka Hristovih započeo je suncem kao nadom koja je govorila o velikoj žrtvi i iskupljenju za sve ljudske grehe. Car je sedeo za onim istim stolom i beležio misli koje je nameravao glasno, pred narodom Carigrada, da izgovori u najlepšoj crkvi hrišćanskog istoka. Poželeo je da u svetoj Sofiji, posle Uskršnje službe, zatraži reč za svoju propoved. Nikada do sada tako nešto nije učinio. Ni pre stupanja na presto, a ni za ove četiri godine carovanja. Nije stigao da ovu misao, ispisivanu trščanim perom po žutilu pergamenta, dokrajči kada ga je zgrabio čudan osećaj zebnje: biće prvi mirjanin koji će tako nešto zatražiti od strogih u veri Studita, i čiji manastir već stotinama godina u svom tipiku sadrži i činodejstvovanje na Vaskršnjoj liturgiji u svetoj Sofiji. Pitao se da li ima na to pravo. Zar i sam nije, kao hiljade Carigrađana, samo prost laik? Zar da ovim iskušenjem sebe i igumana studitskog manastira sablazni? U blesku svesti Lavu prođoše godine zatočenja u koje ga je bacio njegov otac Vasilije, prozvan Veliki! I čija ga je ruka, tada u samštini carske i prinčevske tamnice, održala? Bila je to Ruka Gospodnja! Jedini Davidov, i njegov, oslonac; svaki dan je bio poklon od Gospoda za stvora jadnijeg od crva. I, sada je već bio siguran u to da je zebnja dolazila usled stida što ga je osećao jer: kako da zatraži blagoslov za tako nešto od igumana? Zar to ne bi bila njegova taština i to ona najgora od najgore, jer bi bila carska. Lako je prepoznati taštinu običnog čoveka, i lako ju je odbiti i razobličiti — ali kako će se odbiti carska taština? No, nešto je u njemu htelo, pošto poto, taj govor u svetoj Sofiji! Video je sebe kako dobija blagoslov da se pojavi na predikaonici ovog hrama. Kako ulazi, s naoružanom pratnjom, u portu crkve. Onda, na crkvenim vratima, on se okreće i nalaže pratnji da odloži oružje. Nastaje komešanje među njegovom stražom. Car je očajan: kako da uvede naoružane u hram Gospodnji? Pokušava ponovo, i dalje u mislima, opet je na kapiji porte svete Sofije. Sada je sam. Bez ikakvog znaka i carskog odličja na sebi — u čistoj beloj tunici, sa sandalama na nogama kakve nose trgovci po severnom romejskom ostrvlju. Činio se samome sebi (još uvek je bio ophrvan istom mišlju), tako običnim čovekom; nešto boljestojećim trgovcem koji je, uz to, i odličan znalac svoje vere, i koji bi imao šta da kaže jednom javnom propovedi i ovde, u Carigradu.

Međutim, koliko god je izgarao željom za tom propovedi, toliko je nešto u njemu, kao sam đavo, rušilo tu čudesnu gorljivost za javnom odbranom Hristove vere! To je delo samog đavola, pomisli Lav u magnovenju svesti. Nema taštine, kakva sablazan!? Hoću da svedočim za Ime Gospodnje! Nadut je tom mišlju, niko kao on (ubeđen je!) ne može da odbrani smisao vere u Hrista! Mada zna da bi i s ovom najplemenitijom namerom čovek morao biti oprezan — i gordost je veliki greh. U onoj beloj tunici, kao trgovac, car je već na vratima hrama kada počinje da opaža lica oko sebe: sva su poznata!? Od carice majke, do poslednjeg sluge s dvora! I, odmah tu, u priprati hrama, kliberi mu se onaj kepec, vireći iz pletene korpe koja visi o ramenu crnog roba. I kakav izraz car vidi na množini tih lica? Gadno cerenje na svim tim licima koja kao da govore: Vidi cara licemera! Kakav farisej, stalo mu da govori u crkvi a prerušio se u trgovca! Ovo je najveći okrečeni grob Konstantinopolja (kao da govore njihova lica), koji stupa nogom u crkvu svete Sofije!

Car je van sebe od besa; oseća kako je zahvaćen okeanom taštine, ali i (to je tek bilo ono što ga je najviše izbezumljivalo!), prisutnosti u svakoj pori svoga bića ogromnog osećaja stida. Jer ga propituju ti njihovi pogledi, ta iscerena lica kao da ga pitaju: a šta je sa Fotijem? Posle skidanja s patrijaršijskog prestola? I dubokog progonstva u Jermeniju gde je starac ubrzo umro. Zar da taj tihi starac (nekada učitelj, po želji samog cara Vasilija, njega i njegove braće), koji posle tolikih godina trzavica s Rimskom patrijaršijom ponovo dovodi u, kakav-takav, sklad istočnu i zapadnu stranu Crkve — po njegovoj, carskoj odluci, tako skonča negde na dnu Azije. Ima želju da svim tim iscerenim licima, podlim pogledima, zluradim osmesima — objasni kako nije samo on odlučivao o sudbini starog patrijarha. Ali trenutno mnogi, kao sam Pilat, peru svoje ruke i smiruju svoju savest time što svaljuju greh na njega! Ovom mišlju car je tek sada licemer u njihovim očima! Jer ne može on od njih da sakrije prostu činjenicu: ko je doveo dečaka od šesnaest godina na patrijaršijski presto u Carigradu? Zar Stefan, novi patrijarh, nije njegov najmlađi brat? On ga je postavio na sveti presto — car svih Romeja Lav VI Makedonac!

Iznenada, neko nepoznat mu se obraća negde odozdo, muvajući mu se oko kolena: „Nikada nećeš ući u Crkvu“, kaže mu. On ne sme da obori pogled i da vidi ko to uskraćuje caru ono pravo koje ima i poslednji bedni mirjanin na ovome svetu? „Jer si jednu crkvu ostavio na kraju svih tvojih zemalja“ — opet čuje onaj isti glas, a dole, ispod pasa, ima osećaj kao da je zašao u oblak paučine. Lav oseća kako ga nešto uporno tera da što pre reši tajnu tih na desetine pipavih dodira sličnih naletima povetarca. Onda su dodiri stali lagano da se podižu prema njegovim grudima i ramenima; neko je želeo da ga miluje i to je radio bez njegove volje jer ga je nešto uporno sprečavalo u tome. Jedva nekako uspeva da obori pogled i tada se sav ledi od užasa: ogroman pauk puzi uz njegove butine! Pauk ima na desetine pipaka tankih kao prsti novorođenčeta i svi su po njegovim grudima i ramenima! A glava pauka je velika i ima ljudsko obličje; slična je glavi onog kepeca iz Trapezunta.

„Smiri se“, veli mu pauk s ljudskom glavom. „Zar ne želiš da učestvuješ u životu crkve?“ I za taj časak, samo što mu je onaj pauk domileo na rame, nađoše se u nekakvom kamenitom, suvom i bezvodnom predelu. Sa svih strana beše suri kamenjar, a sunce se gubilo, veliko i užareno među stenjem koje je štrčalo u vis, u već mračno nebo.

— Gde smo? — prošaputao je Lav.

— U dubinama Persije, u oblasti Isfahana, na samoj granici sa svetom posle koje, kažu, nema ničega — uzvrati Lavu onaj pauk s ljudskom glavom. Potom stadoše da se penju uz jednu glatku kamenu strminu. Jato ogromnih gavranova prhnu iz kamenih rupčaga osutih po obroncima stenja. Malo potom Lav spazi u jednoj mračnoj pustolini zdanje koje je svojim oblikom ličilo na manastir. Svetlost zalazećeg sunca, iznad zubatog stenja, preletala je njegove zidine koje su, tako se činilo, tužno čamile u sveopštem sumraku oko njih. A strma i jedna jedina, kozja staza spuštala se strmoglavo s visoravni na kojoj je drhturio posmatrajući tmurne zidine tog zdanja u dolini. Ispevši se, s tim neobičnim stvorom na ramenu, cara je uhvatila noć koja je bivala sve hladnija — i njemu nije preostajalo ništa drugo do da se zaputi u dolinu tom mračnom stazom. I on stade lagano da se spušta zmijolikom stazom kao da silazi u bunar.

Mora da je, u jednom trenutku, prišao toliko blizu jer je ugledao, među zidinama, čudan prizor: dole, u ograđenom prostoru tog pustinjskog hrama beše grupa ljudi u crnom koja je plesala uz otegnute zvuke zurli, dok su duge i široke odežde lepršale oko njihovih tela.

— To nije manastir, to je tekija — procedio je car.

— Bio je nekada. Ti se baviš crkvom, a ovo je bio manastir Ezekilj Zelkafal, a sad više nije — uzvrati caru biće u obliku pauka s ljudskom glavom.

— Ko si ti? — smognu hrabrosti da ga pita.

— Ja sam vreme i prostor iz Svitka koji si dobio.

— Zašto izgledaš tako?

— Zato što me ti čitaš i vidiš na taj način. Inače, ja nemam izgled. Ja sam svakakav. Moj pravi izgled je onakav kakvog me dožive drugi. Ja se skrivam u drugom.

— Zbog čega smo došli u ovu nigdinu? Šta tražimo ovde?

— Zbog tvog carstva, ono je doskora bilo ovde al ga više nema.

— Ovo je bio hrišćanski manastir! Vratiću se ovde sa svojim trupama! — uzviknu sav očajan Lav VI. Kada je pogledao zenice tog neobičnog stvora koji mu je čučao na ramenu, spazi u njima tugu kakvu mogu imati samo deca.

— Što god je carstvo veće u svom duhovnom svetu, utoliko je veći njegov zemaljski prostor. Po njegovom duhu je data svakom carstvu njegova moć i njegova veličina.

— Sve ću učiniti da ovde povratim svetilo hrišćanske vere! — ponovi car, kao da ništa nije razumeo od onoga što je malopre čuo.

— To se neće dogoditi, ni za tvog života, a ni posle tolikih vremena jer je Konstantinopolj odavno ostavio asirsku crkvu i njene hrišćane. Šta sad vidiš? — zapita ga pauk.

— Ples derviša — uzvrati Lav tiho.

— Takav će biti duh mnogih vremena u Persiji, sve do onoga doba kada će Persija biti hrišćanska, samo to neće biti hrišćanstvo grčkog Trojstva! U tom dobu neće biti ni tvoje vere koju sada ispovedaš, niti će biti Nestorijanaca, te gadne jeresi koja sada proganja grčku veru po Persiji. U to doba, posle mnogih doba, biće jedna crkva sveta, a njena vera zvaće se hrislam i narodi Knjige biće gonjeni kao nikada do sada! Učenja Nazarećaninova, Mohamedova i Mojsijeva biće tajna i ljudi će znanja o njima skrivati po pećinama!

Lav VI je osetio svu silinu besa koja je nadolazila u njemu; ove reči izazivala su u njemu osećaj gnušanja, ali, takođe, i nešto kao primisao kako se ovaj stvor na njegovom ramenu šegači, kao nekakva okrutna poluluda carska luda koja preteruje u svojim budalaštinama. Mora da mi je sam đavo na ramenu, pomisli car, i oseni se krstom, ali stvor se nije micao s njegovog ramena. Utom, iz one mračne dolje, iz onog stenja navaljenog oko tekije Lav začu otegnut ljudski glas. Bio je ubeđen da to mujezin izgovara večernji namaz; ili đavo na njegovom ramenu čini da on stekne tu predstavu s ljudima, dole u kolu, s tekijom koja možda i ne postoji?, s mračnim stenjem i nebom s kojeg nestaje svetlost?

— Znam šta misliš o meni — uzvrati biće na njegovom ramenu. — Nisam taj za koga me držiš. Ja sam tvoja savest. Ovo što sada gledaš i slušaš, gledaće i slušati mnogi Romeji po Konstantinopolju kad dođu ta strašna vremena za hrišćane.

 

***

Car svih Romeja Lav VI probudio se sav u znoju. Obradovao ga je neverovatno nabujali osećaj sreće što je ovo bio samo strašan san. Postao je svestan — zaspao je za stolom. Zenice su mu još pod koprenom teškog sna, pogled mu luta prostorijom. Sam je, okružen tišinom. Napreže sluh ne bi li čuo korake stražara pred carskom ložnicom. Nema nikakvog šuma!? Opaža slabu svetlost koja se teško dovlači do njega — da li se napolju rađa dan ili pada noć? Odnekud vazduh nadima teške zastore na ulazima. Kakav trenutak za zaverenike!, ošinu ga misao. Ali, ova neprijatna misao ga napušta — pogled mu se zaustavio na Svitku kraj ogledala u prostom drvenom ramu.

Razmotava Svitak. Postavlja ogledalo naspram njega i — čita: „Kad me budeš prvi put čitao, preko tvog ramena padaće prva jutarnja svetlost Velikog Petka. A kad ti dođe toliko željeni čas da propovedaš u crkvi, ne zaboravi hrišćane u Persiji! Jer ćeš biti pitan: 'Zar nisi video?'„ — promuca Lav ovaj red. Bio je van sebe od neverice! Brzo pomeri ogledalo ka zadnjem pasusu Svitka — bile su ispisane iste reči! Stajalo je sve kao u njegovom prvom čitanju — o rađanju svetlosti Velikog Petka, o propovedi koju treba da drži u crkvi; o tome da ne treba da zaboravi hrišćane u Persiji! Sav u panici, car postavi ogledalo prema središnjem pasusu Svitka: ali i ovoga puta poruka je jasno stizala iz Svitka!

Na pomisao da se još uvek nalazi u snu cara je ponovo zahvatio užas! Možda je u smrti?, pojavila se još crnja slutnja. Ako luta duša čovečija u prvim satima smrti — onda zasigurno to lutanje izgleda ovako, razmišljao je Lav. Za grešnu dušu, to je sigurno, nema smirenja i ona luta sve do Strašnog suda!

Pred njegovim očima iskrsnu slika iz detinjstva: stari dvorski sveštenik Ilija — poreklom Kopt, rodom iz nekog mesta u Egiptu koje se u vreme svetog Antonija Velikog zvalo Herakleja Egipatska — stoji s biblijskim svitkom u rukama, pripovedajući celoj familiji malih prinčeva iz žitija o svetom Antoniju; o svom zemljaku iz egipatskog sela Koma, kao o nekome ko je bio tu negde i, možda, tek juče otputovao u večnost. Potom Ilija podiže prst, drhture deca celoga dvora jer je opominjući glas sveštenika učinio strašnim njegov sedoglavi lik. „Strašan je Ilija“, govorili su šapatom po dvoru, „zna sve, a nema ništa. On i careve može da menja!“

„Sveti Antonije govoraše svojoj mladoj dobrodetelnoj bratiji“, poče Ilija svoju propoved, „šta sve čeka dušu nakon smrti čovečije i sva sila napora da duše čovekova pređe vazdušnim putem jer je knez strašan koji vlada u vazduhu pod vetrom! Na dobro i s velikom ljubavlju uzmite oružje Božje, baš onako kako je govorio Apostol Efescima, e da biste se odbranili u Zli dan! Te iste noći, nakon bdenja, ču sveti nečiji snažan glas: 'Ustani, Antonije, izađi i razgledaj!'

Antonije izađe iz svoje kelije i ugleda grdnog i groznog džina koji je temenom dodirivao oblake ispod mesečeve svetlosti. Nekakvo jato silnih ptica dizaše se sa zemlje i proletaše kroz onoga džina koji, nemogavši da ih ščepa, škripaše zubima od besa, a čim bi neku od ptica uspeo da uhvati, urlao bi od zadovoljstva. One ptice koje proletahu džina dizahu se sve do zvezda. I opet, sveti ču onaj isti glas: 'Antonije, protumači ovo viđenje!' Tada se svetom otvori um i on shvati da su one ptice, koje se u rojevima dizahu sa zemlje, ništa drugo do ljudske duše u smrtnom trenu; i da pravedne behu one koje onaj džin nije uspeo da uhvati na njihovom putu ka Bogu, a da je džin vekovni ljudski neprijatelj zvani Deenic i Lucifer, pali anđeo prozvan još i đavo! — tako je govorio Ilija, dvorski sveštenik, iz žitija svetog Antonija na dvoru Vasilija Makedonca, svoj deci iz Vlaherne okupljenoj oko njega.

Kako samo male i proste stvari mogu i careve da obraduju, kao da su jedni od najmanjih; jedva nešto veći od prosjaka širom Romejskom carstva! A razlog ove radosti ležao je u tome što je car s lakoćom ustao iza stola za kojim je zaspao, i to u onim trenucima kada je preživljavao smrt, tako da ga je ta činjenica lakoće ustajanja silno obradovala.

A sada zvekir, pomislio je. Biću siguran da sam na javi kada se prospe njegov zvuk. Stajao je ogroman pored njegovog stola. Sav od medi, sijao je na ramu tankog postolja od železa, s maljicom okačenom s njegove strane. Da li sam u stanju da udarim u njega? Biću ako sam još uvek živ, biću ako sam i u snu, a ako sam još uvek u snu, probudiću se sigurno — razmišljao je car. Ali, ako sam u smrti više ništa neću moći, prolazile su gadne misli kroza nj. Udario je u zvekir. Zvuk se prolomio Vlahernom, odbijajući se i stostruko umnožavajući širom zidova carske palate. Eho se još prolamao kada su unutra, kod njega, upali stražari mračni kao kerberi iz pakla.

— Dovedite onog kepeca i njegovog crnog roba! — naredi im Lav i, čuvši sopstveni glas, oseti neku neobičnu toplinu. Ovo se može nazvati srećnim osećanjem života, pomisli car. Nadao se da im još uvek lađa nije isplovila za Erzerum.

Zvuk zvekira se izgubio nekako u isto vreme kad i bat stražarskih koraka iz njegove odaje. U iznenada nastaloj tišini Lavu je padalo na pamet da bilo šta uradi, samo ne to: da opet razmota Svitak i da ga nanovo čita. Ali šta? Da vidi blizinu sopstvene smrti? Ta ga je želja sledila. Nezadrživo je bujala u njemu, u tome je ležala njena silina; sva njena strahota bila je prikrivena potrebom da sazna taj čas sopstvenog kraja na ovom svetu. Kad će doći poslednji dah u njegovom životu. Ipak, Lav se upinjao da razumom odagna tu strašnu misao o svom kraju, jednostavnom činjenicom da će, razmotavši Svitak, ponovo videti ono što je već jednom pročitao u njemu: sopstveni boravak (u snu) u Persiji. Pažljivo je, nasuprot Svitku, postavio ogledalo s drvenim ramom. Sve u prostoriji oko njega kupalo se u jutarnjoj svetlosti. Redovi spisa bejahu sasvim jasni u glatkoj i svetloj površini ogledala. No i tu radnju car je obavljao s osećanjem strepnje; bilo je to nešto kao griža savesti: zašto to čini na dan velikog praznika? Osvrtao se oko sebe. Mukla tišina je trajala, Lavu se činila nekako duboka i potmula. Strepeo je da ga neko od najbližih ne zatekne kako zuri u to đavolsko ogledalo.

Ali, kakvo je tek iznenađenje čekalo cara! Redovi ispisanog govorili su sasvim nešto drugo!? Zaprepašćeno je zurio u odraz Svitka; želeo je da pronađe sebe i svoj boravak u Persiji, tamo u mračnim planinama Isfahana, kod onog nesrećnog manastira pretvorenog u tekiju. Ali nigde u redovima Svitka nije mogao da pronađe reč — Persija; niti je bilo bilo kakvog pomena o njegovom strašnom pratiocu (u snu na putu kroz Isfahan) pauku s ljudskom lobanjom.

Osnovna bibliografija Slavena Radovanovića (Valjevo 1947):

  • Letopis Tešnjarski / Slaven Radovanović — Beograd, Prosveta, 1975, str. 157; 20 cm (Savremena proza 1975, Prosveta, Beograd)
  • Kremanska ruža / Slaven Radovanović — Valjevo: „Milić Rakić“, 1982 (Valjevo, „Milić Rakić“), str. 139; 20 cm (Biblioteka Nove knjige; knj. 5). Beleška o piscu: str. 139.
  • Kolubara na nebu / Slaven Radovanović — Beograd, Srpska književna zadruga, 1983 (Beograd: štamparija Kultura), str. 122; 21 cm (Savremenik nova serija, 39). Saga o Kolubari i svetu zaumnog/ Đorđe J. Janić: str. 111—123. Beleške o piscu: str. 125.
  • Kremanska ruža: roman / Slaven Radovanović — 2. prošireno izdanje — Beograd, Sfairos, 1988, str. 207; 20 cm (Tajinska sfera: ž6). Beleška o piscu: str. 206.
  • Obrnuta crkva (povest o đavolu) / Slaven Radovanović — Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1990 (Bač, Petrovac: Kultura), str. 187; 20 cm (Edicija Novi Sad, knj. 186). Beleška o piscu: str. 185.
  • Povest o spisu Rajmonda Lila (Slaven Radovanović — Beograd, Narodna knjiga—Alfa, 2003 (Beograd, Alfa), str. 188,21 cm (Biblioteka Alfa). Beleška o autoru: str. 189.

Pored navedenih dela autor je uradio i dva filmska scenarija.

Atoski vrtovi, Singidunum, Beograd, 1990/91 i Nečista krv (Beograd-film, Beograd, 1992/93). Dobitnik je nagrade za filmski scenario (20. jubilarni festival, Vrnjačka Banja), za film Nečista krv. Isti film je igran u Kanu (Francuska) 1995. godine.

Valjevo, 9. juna 2003.

Iz projekta Leksikon pisaca valjevskog kraja dr Tomislava Đurića, organizatora istraživanja.

Sabrana dela Slavena Radovanovića u integralnom elektronskom izdanju

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]