Slaven Radovanović

Očev šah

(Odlomak iz duže proze, izvorno objavljeno u „Naš trag“, br 10)

Sećam se, mora da je bila pozna jesen, a možda već prvi dani zime.

Vratanca na kuhinjskom šporetu bila su otvorena. Majka je sa suzama u očima ubacivala šahovske figure u vatru. Očeva poseta samo što se završila. Mora da je napolju bila zima inače ne bi bilo žara u šporetu i tog prokletog plamena u njemu koji je gutao figure kao nekakve male ljude. Kako ih je majka nervozno, uz suze, ubacivala u šporet, tako su se neke vraćale na pod pune gareži, kao da su se vraćale pečene i spržene da bi podsetile bivšeg logoraša na Osnabrik. A možda su se vraćale iz vatre zbog mojih suza jer je majka spaljivala očev poklon. Figurice su gorele, stvarno kao mala deca-pogotovo ti mali pešaci koji bi se prvo usijali, kao da ih je oblivao samrtnički znoj, da bi potom nestajali u plamenu gubeći svaki svaki oblik. A majka je plakala, gurala ih u vatru, i preklinjala me:

-Proći će ti život s ovim! Ne smeš da radiš što i on! Zbog toga ti je i poklonio!

Tada sam već znao: nije bilo istina to što je govorila očajna majka kraj otvorenog šporeta. Otac mi se godinama ispovedao o tome kako jeigrajući šah odlagao sopstvenu smrt. Šah je bio njegov jedini način da izbegne sva zla ovoga sveta u kome je živeo. Još od onih dana u hladnim i gladnim barakama Osnabrika. Kada bi njih četrdesetak, u najdužoj baraci, zapitivši sve otvore ćebadima, skupivši se u parovima na uskim pričnama, uz tanku i oskudnu svetlost plamičaka sveća, igrali su svoj šah u zarobljeništvu oficiri iz nekoliko država. To oficirsko roblje, bivša gospoda svojih armija, tada je u hladnim noćima Germanije i u mrtvoj tišini-vuklo poteze kao jedini dokaz da su još živi. Nagnuti nad komadom pečene zemlje ili trulog krompira, držeći to u skočanjenim rstima od zime-odlagali su ono što je bilo najbitnije za njih u toj protekloj noći: misao o spostvenoj smrti!

Očevu priču o tom mučeničkom šahovskom turniru nikad ne mogu zaboraviti. Jer mi je, tom prilikom, ispričao i zlu sudbinu Radomira zvanog Os. Tako, dok mi je sve to pričao, činilo mi se kao da grob sahranjujnj u grob.

Radomir Os beše podoficir Kraljevske vojske u zarobljeništvu. U Osnabriku, kao i množina njih nije imao prezime-jednostavno bio je za sve samo Os. Beše rodom od Seče Reke kraj Kosjerića. Sa dvadeset osam godina živ je izašao iz lagera. Voleo je otadžbinu i vratio se da bi u njoj izdahnuo strašnom smrću, odmah po povratku u Srbiju. Mlad čovek, jak kao zemlja; polovinu logorovanja izneo je kao ništa. Dok je mnoge prepolovila i sušila glad, bolest, splačine i glin Osnabrika- Radomir je izgledao kao čovek na prinudnom odmoru u nešto hladnijoj klimi. Među prvima se dobrovoljno prijavio za rad na nemačkom selu; kod porodice čije su muške glave mobilisane na Istočni front. U sam logor donosio je hranu ispod uniforme, obavijenu oko tela. Mora da se povezao sa stražom (možda je i njima davao?), mogao je da uđe unutra u svako doba dana i noći. Međutim, jedne noći je najverovatnije promašio svoje ljude na straži. Nisu bili iz njegovog kanala; kao i uvek Srbi nisu načisto s nemačkom pedaterijom i disciplinom. Straža je podigla uzbunu i pustila psa za čovekom koji je trčao i kome je bio cilj da se domogne prvih redova baraka. Os je bio brz, ali pretovaren kaišima slanine, nije imao šanse da umakne ogromnoj dogi. Kad se okrenuo-zver je već bila u propu, ali joj je Os sjurio pesnicu u razjapljene čeljusti. Na zemlji joj je navalip koleno na kičmu i potegao slobodnom rukom njušku uvis. Zver je samo skamuknula-Os joj je slomio kičmu.

Sutradan su Nemci ( na mestu gde su zatekli uginulog psa) podigli čitav C-blok baraka-tražeći pregledom logoraša tragove borbe sa dogom. Posle tog događaja, svi smo poverovali, niko više nije sumnjao u istinitost Osovih ispovesti o životu pre zarobljeništva: pred rat, voleo je da im priča, najviše je uživao u vašarima po užičkom kraju-tako što bi se za opkladu rvao sa mečkama.

"Jak je to Božji iksan", pričao im je Os. "Ako im na vreme ne staneš nogom na zadnje šape, il i' ne sapleteš, gotov si. Mečka se navali na te i obori te. Mečkar nju drži na paliji i spomaže se lancom da te kojim slučajem ne ujede. A bilo i' je i slabiji', pa ja rečem mečkaru: Odvežider je, pa da dignemo ulog."

U Osnabriku, na turniru u zimu 1943. srpske barake nisu imale dovoljan broj šahista. Francuzi su organizovali da se igra kod njih, a kako ni oni nisu imali dovoljan broj onih koji znaju šah-napravili su fuziju sa nekoliko belgijskih igrača, proglasivši ih ljudima sa belgijskog frankofonskog područja. Za razliku od njih, srpska strana nije želela da prihvati u svoju ekipu kao gosta-stranca ni jednog igrača. Time su naši odmah gubili najmanje na dve table. Osim toga, svaki igrač-logoraš morao je imati sa sobom komad sveće i sve figure. Na licu mesta, oba igrača odlučivala bi s kojima se igra.

"Gospodine kapetane, mogu li da odigram noćas za nas? Al' ne znam da l' će biti dovoljno za vidlo?", upitao je Os, pokazujući ocu komadić voštanice. "Čamnuh malo do slavske, al' ne znam kol'ko će igra trajati?", reče mu taj Užičanin; nezgodna, zadrta vojničina sa dušom deteta. "Os, brate moj, ne diraj od slavske sveće, a mi ćemo odigrati sigurno, a može biti i da dobijemo". "Nema nas dovoljno, puće bruka ako izgubimo.Čuće kralj, a do Srbije će doći naša sramota".

"Biće veća ako budeš igrao a izgubiš. Pa, em si odlomio od slavske, em si izgubio partiju".

Prvih meseci ropstva-viši činovi su se držali nekako po strani od mlađih i oficira nižih činova. (Eto kako gluperde svojim stavom o nejednakosti teraju vodu na komunističku vodenicu - znao je u više primera, da prokomentariše otac).

- Os mi je bio kao brat od prvog logoraškog dana. Beše to čovek lud za pravdom. A takvim ljudima, sine, niko ništa ne može osim Gospoda Boga.

***

Jednoga dana u baraku su doneli Osa svog krvavog i modrog kao čivit. Negde u logoru, komunisti su krajnje konspirativno i tajno osnivali svoju partijsku ćeliju - a na njihovom skupu našao se igrom slučaja, i Os. Pošto su to bili manje više njegovi zemljaci, bili su ubeđeni, ne poznajući ga dobro, da je Os njihov. Čim su ga pozvali mora da su bili sigurni da je i on jedan od gladnih seljačkih sinova. Krenuli su na tom svom govnarskom skupu da žvalave sve najgore o kralju - detetu. Os to nije mogao da podnese, skočio je kao ris sa Tare na tu balegarsku grupu. Udarao je oko sebe besomučno, iz sve snage, a bio je čovek temeljne građe.

- Kao što ti rekoh, jak kao zemlja. I ja ne bih, sine, nikada sebi poželeo da imam takvog čoveka za protivnika.

Doleteli su nemački stražari: videvši kako jedan čovek melje petoricu, stali su da kundače Osa. Onda se on i sa njima upustio u tuču.

- Kada smo Osa, s ćebeta na kom je bio donet, spustili na ležaj, bili smo ubeđeni da ništa nema od njega. Imao je gadne uboje posle kojih teško da bi se i rudnički bik pridigao, a bljuvao je i krv - reče otac, prošavši prstima kroz kosu.

Ipak, Radmir Os je ustao posle nekoliko meseci s prične. Na sebi nije imao vidljivih tragova premlaćivanja, jedino na licu. Kost leve jagodice bila mu je zdruzgana kundacima. Čim je stao na svoje noge, pedantni Nemci odmah su sproveli istragu.

- Nas nekoliko, koji smo znali manje- više nemački, krenuli smo s njim kao sudski prevodioci. Nemci su dozvolili, imali smo pravo na to, saslušavan je bio niži oficir naše armije u zarobeništvu. "Zbog kartanja došlo je do tuče sa zemljacima"- preveli smo Osove reči.

- I to je bilo sve, ako izuzmem nedelju dana samice kojom je kažnjen zbog izgreda sa nemačkim stražarima. sine, ne bih mogao da ogrešim dušu pa da tvrdim kako se nemački oficir - sudija nije svojski trudio da Os bude što blaže kažnjen. Kasnije smo saznali da je bio Prus iz Keninzberga.

"Gospodo oficiri, ne ide, naši smo. Povataću ja golje. Obećavam. Jednom po jednom ću počupati rebra", govorio nam je u baraci i gledao nas tako da ću pamtiti do smrti zamućeni plavi odsjaj u zenici njegovog oka, ispod iskasapljene obrve. "Očiju mi, dodao je, učiniću to zbog zakletve koju sam dao kralju i Otadžbini".

- Da li im je Radomir Os vratio, ne znam. Nismo nikada o tome pričali. A ako jeste, onda to nije uradio dobro.

I tu je otac zastao u svojoj priči. Sećam se iz tog letnjeg predvečerja: njegove povesti o osnabriškom turniru; o Osovoj sudbini koju je izbegavao da im kaže do kraja. Sećam se nekih besmislenih detalja koji danas kao prašina i trunje lebde mojom svešću a ja se upinjem da im dam neki smisao.

Sabrana dela Slavena Radovanovića u integralnom elektronskom izdanju

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]