Садржај

• Витез грбоња
• Кула вавилонска
• Краљ шаха
• Црна јама
• Свињски папак и крокодил

• Ђорђе Ј. Јанић: Сага о Колубари и свету заумног (поговор)
• Напомене

Витез грбоња

Велибору Савићу Берку - његовом
пријатељству - посвећујем ово бледо слово,
једино што имам, у знак дубоког поштовања!

Сада, као да је све боље. Ипак, пред самим собом морам признати: било је боље некада, у болести.

Моје једногодишње лечење је при крају. Рекоше ми да ћу се исправити у леђима и прогледати на око, оно болесно које ми одувек гноји.

"Излечен си. Код куће те чека жена. Трудна је", каже Милева Брандић, моја мајка, силесија од жене, драгун наше старе турске кућерине.

Силно желим да останем овде, да све болести око себе припишем свом телу; да лежим и данима да гледам кроз прозор Пелиновачу, поља око болнице, ред жутих зграда ољуштених зидова, колоне уморних људи који гмижу после рада у фабрици, да бројим и превозим мртве ка мртвачници. То је јаче од мене, тај мрак. А зашто је тако - не могу да објасним, нити имам снаге да осветлим мрак у себи. Пожелим и тражим да гурам мртвачка колица, али ми не дају - кажу како сам слаб у рукама, а мртви су тешки, претешки, као црна земља. То веле, као да више ничег људског нема у лешевима, као да то нису били људи. Буним се, у себи, па мртвачница је ту, неких педесет корака од улаза; а за мене су рекли да сам скоро излечен!

У несаници, досади и умору тела од силног лежања, узимам свој дневник. (Кријем га само пред Милевом и очухом ми, Драгутином Брандићем.) Да ли сам ја, размишљам у тим тренуцима, као бивши несвршени гимназист, имао шта да запишем о свом животу?

Али, пре него што наумим да испричам нека места из дневника (она која ће осветлити моју судбину) желим да поменем једно осећање, које се овде, у данима уочи отпуста, неслућено разбуктало. Кајем се за све оно ружно на шта сам помишљао. Нисам имао прилике да га учиним, а да сам је имао - сигурно бих учинио! Тражим опрост за све оне презире према људима и свету, и оне вапаје за ружним и злочином којима беше испуњена моја ојађена душа - због тела ми - само због мојих грбавих леђа и једног ока. Јер, одлазећи овде почех да се надам: у оно толико светло и велико што ћу доживети баш овде, у болници!

Но, до потпуног излечења није дошло - то је само њихово варачење о мом здрављу - али моја душа, она скаче, она се сасвим изменила, она је излечена, она се гнуша ружног!

Како је све то почело? Мислим то, са душом? Умрла је једна млада жена, овде у соби. Копнила је данима лепота њеног тела. Једино су јој лице и очи, као последња оаза у болести, говорили о некадашњој лепоти. Уистину, очи су јој болесно сјактале с вечери, када је болест узимала маха; имала је рак дојке. У последње време давали су јој морфијум; то ју је смиривало и падала је у дубок сан.

Наша соба је била мешовита; на мене су гледали као на дете - нико ми није замерао што сатима стојим поред њеног узглавља и ослушкујем како дише у сну. Само сам ја знао шта осећам према њој. Уосталом, она беше једина особа у соби с којом сам разговарао: никада се није насмејала мојој болесној кичми и гнојном оку. Увек би ми се у разговору осмехивала; и све то, са мојом душом, почело је због ње. Она није више међу живима - али, као што рекох, све је почело због ње!

Четвртком и недељом су посете: тада долази блиска фамилија и пријатељи. Осмеси, једнолична питања која се понављају и која су досадна; охрабрења болнима, у којима сам почесто откривао пакост здравих. Најгоре је било зими кад се остајало у соби. Тада сам имао утисак да су ме изненада пребацили у пакао наше куће, старе и турске, код некадашњег Ђуниса.

За лепог времена, болесни би са својима ишетали у парк, али она, Марија, није могла да се креће. Лежала је. Могла је једино уз нечију помоћ да седне. и то је било све.

Кад је стао поред њеног кревета - човек средњих година, паперјасто плаве косе с дубоким залисцима, болесно црвеног лица и тамних колутова око очију - Марија му се осмехнула. Хтео сам да изиђем, али, верујте ми, видевши тог човека поред ње, реших да то не учиним. Остаћу, помислих, и стадох да навлачим ћебе преко лица. Није могао да ме истера напоље, али је могао да ужива у мом изгледу, те се увукох испод покривача.

У првом моменту, ни сам не знам зашто сам пожелео да останем? Чинило ми се као да је нешто нарочито хтео од ње, но нисам баш сасвим сигуран у то.

Знао сам, сви смо у соби знали: Марији су дани одбројани. Било је ту неких баба које то нису криле од ње. Страшне старе вештице: говориле су наглас о њеној смрти, уживајући у својим безубим осмесима. Ипак, као под невидљивом руком правде све бабе помреше пре Марије. И то ми је било довољно да задовољим свој бес: можда они који умиру имају осећање да живи остају вечито на земљи, ко зна?

Пожелех том билмезу (постао је, мада неоправдано, све најгоре за мене), исто што и оним бабама, јер на његовом лицу није било туге за њом, а она је умирала и тада, ту, пред његовим очима! Он је само оно желео. Тискао се крај њених колена, тражећи својим црним шакама полусасушено тело испод покривача. Она се опет осмехнула и бојажљиво погледала према мом кревету. Вирио сам испод ћебета правећи се да спавам. Није баш деловало уверљиво.

Да ли сам и њој тада ускратио жељу? Да ли је пожелела да изађем? Можда је имала нешто да му каже; нешто што је одувек крила у животу с њим? О, како сам желео да му тим признањем каже: како је ружан као стари шугави мачак и да га је одувек презирала!

Опазих како седа на њен кревет. Сада осећа топлину њеног полусасушеног тела, помислих, и затворих једино око.

"Ослабио си", чух њен тихи глас.

То ме порази до костију - он је требао први да је пита за здравље.

Какав је то човек, тај у лицу црвени чова, помислих с грозом.

Билмез, пребацио је ногу на кревет, испруживши је поред њених. Хтео је да легне поред ње! Али њена коштуњава прозрачна шачица грчевито је стезала руб ћебета, док јој је у очима сијао страх помешан с чуђењем.

"Пусти ме, Марија", мрмљао је, "само мало да се испружим крај тебе."

Она ћути, зубима гризе доњу усницу; сва је у чуду пред његовом насртљивошћу.

"Не, не", замуцала је.

Покајах се, згађен! Шта ми је требало да останем у соби?

Први пут зажалих за посетом гнусних Брандића; не бих гледао ово мрцварење, баш тако, на то ме је подсећало ово између њих двоје.

Све је у тој проклетој и неутољивој жељи пути, васцели свет! И мене је испустила (имао сам три месеца) мајчина сестра гледајући за ђувегијама.

Пожелех, као никад до тада, да обневидим и на оно једино око. Стезао сам капак, али се он изнова отварао: као да се неко налазио у мени, неко ко је желео да на силу гледам оно од чега ми се гадило. Као у некаквом страшном блеску, пожелех да истрчим напоље. Но, најежих се од те помисли: тај билмез, тај нитков, ако види моја леђа, моје око!? Плашио сам се понижења: не због Марије, она зна, али он! Не, закључих сав у грозници, док ми је зној пљуштао с лица, морам остати скривен под ћебетом. Горело је све око мене.

Покушах да не мислим о томе, нађох хиљаде разлога да ме њих двоје не занимају, да их не познајем: шта ме се тиче један пар у болници?

Уто Марија опет проговори опирући му се и погледа у мене.

Тај њен поглед! Видела је да их посматрам.

У мени је беснео мали једнооки грбави киклоп. Нешто груну у мени и подиже ме! Уместо да навучем ћебе преко главе од стида, ја га збацих и усправих се.

Седећи у кревету гледао сам га с нескривеном мржњом.

Био је то један од оних подмуклих створова који не желе да виде оно што им не одговара у животу. Али, не могавши да избегне мржњу из једног ока, ушепртља се и збуњено промрси нешто о својој следећој посети и без поздрава изиђе напоље.

Беше суђено да мојим мукама никад не буде краја.

Гледала ме је, тако ме је гледала.

Осетих како пропадам негде у бездан, у земљу која као да се отворила без дна.

И патње је било у том њеном погледу, и нечега као захвалности, и наглог пребацивања самртнице, и благе поруге у угловима зеница.

Исмејава ме - мој изглед - зашто неће да ме схвати? питао сам се, дрхтурећи, док сам се поново увлачио међу чаршаве. Знао сам: све се срушило с том вражјом посетом - с Маријом нећу никада бити као пре!

Сматрали смо је најлепшом женом у соби, у више соба дуж ходника. Рекох - лепом; ако било ко може да буде леп а насмрт болан.

Сада се питам: да ли ме је сажаљевала? Искусио сам све врсте презира због тела, али Марија, кунем вам се, као да није примећивала моју повијену кичму.

Те ноћи, после посете, ока нисам склопио. Пало ми је на ум да себе мучим несаницом. Једноок, у мраку, бићу избављен од туђих погледа и Маријине ћутње (коначно и неумитно је и преда мном заћутала); а дању ћу, кад сви прогледају, спавати.

Али ноћу, како се страшно и грозничаво врзмају мисли!

Његова љубав! Не може без своје жене!?

Постоји ли жена која може да замени Марију?

Да ли је он способан за превару? Она је болесна, она ништа не би знала, али он је толико ружан! Која би жена с њим?

Пакостан сам, ја сам ништарија, једна обична ништарија! Никада нећу осетити људску срећу.

Признавао сам: он јој је био веран јер ју је волео. Данас - кад говоре да нема љубави - међу њима љубав?!

Он је један простак; она умире, на самрти је, а он на њеном болесничком кревету хоће оно... И све тако: у проклети, огроман круг гонила би ме мисао за мишљу - све до зоре.

Једне зоре заспах, а кад се увече, пред вечеру, пробудих: Марију беху однели - умрла је.

Исте ноћи усних сан. Био је дуг, искидан и испуњен неком озареношћу. Беше то сан који ми је давао наде, и због њега причам ову причу; он је узрок мом дневнику и свему ономе што доживех, почев од Ђуниса.

У том сну као да сам био при крају живота, слично оним најтежим тренуцима у мрачној турској собетини, где ми је живот једва отицао. Било је то као за оних дана када сам, као и очух ми, био налик цркнутој перади коју проноси мутна Колубара.

Почињало је, или се завршавало (то је у сну тешко објаснити, јер је све обрнуто од јаве, као у кривом огледалу) с дозивом - дугим и страшним - Милеве Брандић, која је желела мени, њеном грбавом евладу и несвршеном гимназисти, да нађе посао.

"То је тешко наћи и здравоме", чух нечији глас, који се стопи с Милевиним ојкањем.

Тај глас, испуњен подсмехом, изазива урлик код драгуна наше куће. А ја помислих: "То је неко ко зна истину о мени, али не сме да је каже пред Милевом Брандић."

Потом ме залуђени змај, огроман и масних рубина на себи, узима за руку и вуче улицама, док сам ја, више него икад, жељан гробног спокоја. У том сну сам имао осећање да с Милевом Брандић нигде нећу догазити, јер ће се све то око посла отегнути унедоглед; увек из почетка, сваки дан. Град не беше Ваљево, нити пак варош Коцељева - већ нешто испуњено мраком, сенком и хладовином, као лагуми отворених таваница; видела су се тмурна небеса с којих се цедила измаглица и беше хладно.

Одједном се то са мојим послом прекидало. Као да је све постало мало светлије.

Онда се однекуд појавила дебела плава жена са децом, која, кад ме видеше, од страха бризнуше у плач.

Док их је жена смиривала, ја се сетих њеног лика још из гимназијских дана. Сада, у сну, то беше млохава месната телесина, нешто тања од Милеве Брандић. Смешкала се гледајући ме, док сам ја размишљао о њеним ногама, мишићавим и кривим као у ислужене циркуске играчице.

Она као да схвати моју мисао: обори поглед, а ја помислих како је све пролазно, ломљиво и дробно, а најнесигурнија телесна лепота. И ако се ко променио, ако је некога време прегазило - мене је понајмање. Остао сам исти, као страшило! Онакав какав сам и био: мали, жгурав, жути колубарски коров Милеве Брандић.

Затим, у сну, улазим у горњу собу и у мрклини стајем покрај жижљивих ствари, па мислим: "Кад ће доћи крај свему?"

Опажам, као да је вечер, кроз уски прозор провлачи се танушна светлост. Ноћ ће - мислим тако - све док ми наново не дође мисао о потпуном крају:

"Кад би ова ноћ остала засвагда."

Но, истог момента дешава се нешто необично! "Мали несрећни грбавко", чујем глас који допире изнад моје главе.

Ужаснут, дижем лице ка таваници и видим: гледа ме Марија и смешка се; смешка се тако тужно да ми се од бола кида утроба. Више ништа не говори, једино из њених зеница извире мисао: Зашто ме издајеш? - као да ми каже.

После тога, будим се, заправо у сну имадох осећање као да се будим. Изгледало је као да ме је Милева Брандић пробудила својим храпавим гласом. Нисам чуо када је ушла у собу, стајала је иза мене у оној помрчини.

"Ко је та плава жена, откуд је познајеш? Следећи пут ћу јој подавити децу", рекла је.

"Не смеш то да урадиш! Не смеш!" вриштим избезумљено - па се будим сав у зноју.

Ослушкујем тешко дишући. Чујем нечији смех, шкрипу пода, музику са транзистора.

То је мој очух са својим пијаним гостима - постајем сигуран у њихово присуство с друге стране врата.

Драгутин Брандић, мој очух, а Милевин пузавац, паук који би, да није мене, био последњи у овој кућерини. Мислим тако, устајем из кревета и прилазим жиљу на вратима.

Хоћу (као што то увек бесмислено чиним) да се уверим у присуство оног света, тамо иза врата, који ме нерадо прима. И гледам.

Видим (одавде из мрака) кратку, широку и без косе лобању Прегерову; наличи ми на бледуњав месец.

Питам се шта та задригла лабушина - с диплама испод ушију - тражи овде у Ђунису свако боговетно вече? Пре ће жбука изнад моје главе - сав тај ољуштени испуцали блатњави леп набацан на плафон ко зна кад - попустити и сручити се одозго на мене него што ће Прегер престати да долази овамо. Подсећа ме на човека који је сав испуњен трагањем за бољитком, у коме цео свет губи, а само он добија; као да му је душа била изгубљена у тој свеопштој пакости па је тражи по свету. Увек је овде ноћу, долази с вечери озарена лица као да је пронашао душу у једном од ових турских дувара. Но, ја сам сигуран: он долази код Драгутина Брандића због ракије; пију потајно, да нико не зна.

После, као Арум Ајшин, одлазим до малог прозора испод саме таванице, на педаљ испод ње, који изгледа као шубер. Помичем капак и гледам низ улицу.

Све што видим одозго јако је тужно: локоти и резе, што се ноћу намичу, а преко дана висе прекривени рђом, натрули дрвени заклопи бивших дућана, лажни сјај скоројевића, који од свега што га окружује изгледа најжалосније; црни храстови архитрави са својим мрачним сенкама на заласку сунца понад Колубаре, задах стоке која се уморно вуче гоњена с пијаце, и замиче, као да одлази негде високо у брда, и даље, негде под зажарена небеса. Почесто кроз тај мали прозор, испод стрехе Ђуниса, видим зачуђујуће мале двоношце; личе ми на кепеце окачене о невидљиве конце које држи Свевидећи. Онако патуљасти, назиру се кроз сплетове врбовог грања и лелујају замичући преко малог моста незнано куд. Знају ли сва та ходала, створења занета собом, да постоји заточеник горње собе "Код Ђуниса"? Знају ли они како је дошло до тога да једном дојенчету напрсне кичма и исцури око?

Али некакав ђаволски хладан глас буни се у мени: "Зашто би то знали?!

"Знаш ли ти за њихов крст који носе?", као да ме пита глас из мог дубоког једногрбог бунара.

Нема шта, овде ћу остати жив закопан вечито гледајући друге кроз жиљ на вратима; у смрти ћу се одморити.

Сећам се, некада, у детињству, прекривали су све сјајне површине пешкирима и крпама - нисам смео да видим свој лик. А кад сам све схватио, налазио сам се жив сахрањен у соби Ђуниса. Одувек је за мене све било касно.

Моја смрт је почела у другом сну.

Први пут га усних у болници, негде после Марије, кад је већ умрла за овај свет. Као да сам падао с огромне висине, дуго и бескрајно споро. Доле, испод мене, дно нисам назирао.

"Ништа неће остати од мене!" - помислих усковитлан страхом.

Но, за дивно чудо - баш као у сну - падао сам лагано као перце, и тањи сам био, као вејка, као трун! Коначно се пода мном указа дубоко рака. Постранце падох у ту мрачну звекару, потом се тешка и влажна земља склопи нада мном.

"Земља! нећу да умрем, нећу жив у гроб!" - помислих у очајању.

"Зар ниси одувек желео вечни спокој? Ево, услишено ти је" - чух разговетан глас крај самог уха.

Хтедох да видим незнанца који ми то рече, али ничим не могох да мрднем; био сам ђаволски стешњен влажном и тешком земљом. Тај који лежи поред мене све може. Може да устане и да отвори сву ту земљурину изнад мене. Толико тога неописивог може да уради тај који лежи поред мене, а ја нисам у стању чак ни да га видим! Неизрецив беше мој јад због тога. Осећао сам се толико јадним и ништавним да је све оно горе за живота, што преживех, било налик дурењу глупог Августа испод циркуске шатре.

"Боже, колико сам јадан", рекох кроз сузе.

Онда, некаква сила подиже сву ону земљурину с мене и разагна таму изнад мог лица, те устадох! Мојој радости нигде краја!

Идем тако и покушавам да се сетим колико је времена прошло од моје погибли? Чинило ми се да се догодило малопре или пре хиљаду година, хоћу рећи да сам изгубио појам о времену, као да ми оно (сад по устајању из смрти) није значило ништа. Убрзо препознадох предео: корачам прашњавим путем с гробља, потом прелазим гвоздени мост и улазим у чаршију. Помало сам збуњен, чудим се: зашто се људи не окупљају око мене, зар ја нисам устао из гроба!?

Али све је као с Ђунисовог прозора: пролазе покрај мене отворених очију, као у сну. Даље у путу постајем равнодушан; сматрам њиховом глупошћу то што нису свесни моје промене. Поново ме захвата радост - устао сам из мртвих, победио сам смрт!

Срећан стигох пред Ђунис, а Ђунис сија, сав је у светлости, као дворац.

Стадох лагано да отварам улазна врата. Нестрпљив сам, хтео бих што пре да их видим, а покрети су ми спори. Кад, и унутра све измењено, светло и ново.

Једва препознах очуха и мајку: лепши су и млађи, као неки други, непознати људи. Видим и чујем како плачу и помињу моје име - били су у црнини. Страшна мисао проструја кроза ме: ја сам за њих мртав и невидљив!

"Ево ме, ту сам!" - вичем, али ме они не примећују.

Вичем, урлам све јаче и јаче, заглушен сам сопственом виком, али ме они не чују. У очајању седам за сто и заривам лице у шаке. Како да их дозовем кад су убеђени у моју смрт?

Трзам се, чујем неко клепетање, као кост о кост, подижем поглед. Ужаснут сам: два костура тумарају око мене по Ђунису мрачном и прљавом, као некада. Знам да су то моји. Не виде ме и не чују, јер су мртви сасвим, докраја.

И тада се пробудих, с маглом у очима, у болничкој белини. Неколико старачких лица беше надвијено нада мном. Неко ми принесе чашу воде, упитавши како ми је?

"Ваздуха", промуцах, и они се уклонише.

Некако тих дана реших да забележим све оно што сам сматрао пресудним у дотадашњем животу, не губећи из вида да су ова два сна најпресуднија у свему што је чинило мој живот.

У нади да ово моје тело и овај мој једногрби оклоп нису коначни и усудни, постадох свестан да нисам толико важан колико оно опште и недокучиво у коме се огледа, поред свега, и моја судбина.

То што има облик дневника стављам пред вас. Догађаји у њему немају датума, јер живот поделих од рођења до Марије - пресудних снова - и онога после. Мислим да је време варљиво, јер је оно што називамо сада неухватљиво и личи на блесак муње.

Елем, ево ми исписаног живота. Кажа Витеза Грбоње; да је могао некоме да је каже (и да је имао коме) рекао би је; овако све препушта добронамерном срцу и кротком духу читаоца.

Дневник некадашњег Чамила

О мом чамовању почињем са дна ада.

Рођен сам педесетих година "Код Ђуниса". Некада давно, за турског земана та сура кућерина на два боја бејаше куплерај; звана је местом болешчина и чума.

Мало шта је промењено у њој и на њој; ту и тамо ако је изнутра додан понеки преградни зид, крив, трбат и напукао, као да је зидан пре триста лета. Колико ја памтим, спољни зидови Ђуниса једва да су у два маха окречени.

Ту шупљу кућерину, ветровију и место вилењачко, ту своју замуку стекли су: Драгутин Брандић. - једнобубрежац од своје десете године, са огромним ожиљком преко леђа, већим, чини ми се, од њега самог, и замладама, које као да су плануле, по шакама - и матер ми, големо млохаво створење, разливеног меса, с брдом масних хаљина на себи. Говорка се да је Драгутин Брандић дођош из неког краја где је све сами камен. Мени се чини да је стигао из неке тајанствене земље, можда из Тамног Вилајета. Испрва га се плаших онако закрабуљеног и малог, упола човека. Личио ми је на неког ко жели злочин да почини, а не може јер му фали бубрег, срце му је као у паука, а тело сагњило. Откако га знам није био у стању да стоји усправно пред својом женом Милевом Брандић, бившом Микловџић.

У мом грбавом очају једино задовољство сам доживљавао овде, у соби, када бих чуо ударце којима га је засипала Милева Брандић.

Ово му је последње, мислио сам, неће устати.

Али, Драгутин Брандић. је сличан мени, несавладив као колубарски коров. Годинама се диже после тешких батина љуштећи ракију; пије је и Милева, али јој то не смета да га, због ракије, гази до крви. Уосталом, руку на срце, била је пет пута тежа, виша за две главе и мушки изгледнија од њега.

Ако бих потегао сећање из најранијег детињства, чега бих се прво сетио? Обрена Микловџића, мог оца, како обасјан јесењим сунцем, с вилама окренутим увис, стоји загледан као некакво морско чудо, док се око његових ногу пуше омање гомиле стајског ђубрета. Ко зна, можда то није био Обрен Микловџић, човек кога је погодило залутало зрно из револвера у тренутку када је улазио у кафану у којој је избила гужва?

У близини, ту одмах иза човека с вилама, биле су неке штале подигнуте на сабијеној низини Сепија. Видим себе, или ми се чини, како на обали муљаве, жабокречне Колубаре безуспешно покушавам да убијам жабе прутом.

Но, од свега из детињства, долази тај догађај као сама судбина; траг на мом телу показује да нема двоумљења. Негде, у неком коцељевачком џемату, Јермина је држала дојенче на рукама, дете своје старије сестре Милеве Плавшић, удате Микловџић. Клатећи се успављивала је дете.

Шта се то догодило осамнаестогодишњој девојци кад јој је дете испало из руку?

Можда јој се необични потукач осмехнуо пролазећи туда? Можда је угледала вилинско коло? Или је, као и дете, заспала?

За моју грбаву судбину није био крив Обрен Микловџић, неумитно мртав, већ залуђени змај Ђуниса, који ме је, тог дана, препустио сањивим девојачким очима.

О, Ђунису - кућо омађијана - какве су ово године и дани проведени у теби? Има ли наде за овакве као што сам ја?

Заносио сам се отровном мишљу, као да сам у паклу, а не међу живима: када бих могао да будем онај који доноси несрећу свакоме ко га погледа; једино ме та мржња држала међу живима.

Одавде, из собног мрака, чујем их како се клибере. До уха ми допире глас пијаног шлосера Самуила Прегера, из Баирске, како кроз смех наговара очуха да ме истера из собе пред њих, забаве ради, не би ли им грбоња разбио чемер и досаду.

Читав сат жвалавили су о политици; недостајао им је Борислав Вујичић па да урлање буде потпуно.

Поделе се и свађају између себе, шиштећи једни на друге као змије, онда се уморе и навале на ракију и мезе.

Без сумње, пијаним политикантима је до забаве.

Жиљ на вратима собе (та напрслина је мој прозор у свет "Ђуниса") прилика је да угледам три пијана сврачија лица како се о нечему тихо договарају. Прегер, Михаило Буђевац и очух се дошаптавају у својој бекријској подмуклости, испод трошаве светлости сијалице, како да ме изведу из собе. Једино је очух сигуран да их посматрам; зна да га то може стајати тешких батина када се врати Милева Брандић, зато бојажљиво погледа преко рамена на врата собе.

Њихово здушно пијанство трајало би све док се на сивим вратима Ђуниса не би појавила месната телесина Милеве Брандић. Застала би у вратима, као да се заглавила, стрељајући очима затечене.

У кухињи би за тренутак завладао мрак, само би јаче продисао очух, а тегла допола испуњена прљавом водом, заборављена на врху креденца, засијала би као крупно, добродушно, ископано и ту остављено рибље око.

Покуњене пијандуре излазиле су напоље провлачећи се стидљиво покрај Милеве; тако би се окончао најсмешнији, најпијанији и најмизернији политички циркус што га је моје око видело овде у Ђунису.

Очух би узмицао дубоко у сенку кухиње; седао би на склепан отоман од чамових дасака, набијен натрулим душеком коме су гуте избијале испод стањеног ћилима. Милева се бацала на шерпе, сатирући гомилу хране.

Очекивао сам - још маснија и пунија - ући ће код мене и љуљаће ме заједно с креветом, тихо понављајући: "Сав бољитак наше куће срушио се с тобом."

"О, Господе" - мислићу тада - "и ти сунце да се спустиш овде и ти би се угасило!"

"Такав си због оца ти. То је проклетство", наставиће она јадиковку.

Као да сам нестајао, као да то више и нисам био ја, Петар Микловџић, већ некакав водењак, колубарски дух који самоме себи прети да нестане у трошним темељима Ђуниса.

Њен мумлави попевак, као да је допирао с краја света, пржио ми је мозак: "Сав бољитак наше куће срушио се с тобом", понављала је и понављала.

Чудо се неће десити: ја нисам Витез Грбоња, никада се преко ноћи нећу претворити у красног човека блештавих рубина на себи, нити ће око мене бити дворани и сва лепота овога света!

Обично ме је будило моје процурело око, моје лево око, и болови у кичми. Постајао бих свестан да је наступио још један гурави дан, сумрачан, труо и крив као дрвени басамци Ђуниса. У самштини, прилазио сам дрхтећи великом жижљивом огледалу и у њему видео грбаву сподобу с кокошијим грудама како занета стоји у полумраку собе. Видео сам грбоњу допола свученог и чуо његов глас: "Нема никога овде. То сам само ја, презрени Петар Микловџић. И нико више."

У кући би им лакнуло, помишљао сам, када бих се обесио, али ја им нећу приуштити то задовољство; морају ме гледати, можда сам ја њихова слика и прилика?

Где је лежао прави узрок подмуклим причама међу клатежом Ђуниса?

Највероватније да је то било због младе коју је требало заручити за мене, а да ја не идем на виђење. Требало је довести младу у Ђунис, на заруке, а да она не примети моју грбу! Идеја да ми нађу двојника отпала је, јер је млада кад-тад морала бити са мном. Прислушкивао сам и вируцкао (мој жиљ мој прозор у свет!); то ме је забављало.

Данима сам био весео. Време ми се испунило оним правим, нечим што је личило на живот и имало његов смисао. Размишљао сам како једним потезом да покварим њихове напоре?

Онда се досетих: ако је ноћу угурају код мене, упалићу светлост! Прво ћу се у мраку скинути па ћу после притиснути прекидач (већ чујем њен крик!). Само да не пристане пошто јој све кажу о мени - поквариће ми задовољство!

Но, лецну ме мисао: а шта ако доведу грбаву, овакву као што сам ја?

Али потрага за младом се одужила данима, тако да је у мени спласнула било каква жеља да одлучујем с ким ћу бити целог живота у овој глувари од собе.

Међутим, од оног часа кад чух шта је све радио Богдан Маричић, промених мишљење о изгледу своје супружнице. Извршити пет силовања, које полујавних, које тајних, направити проневеру и имати тако згодну жену и четворо деце - е то не може! Реших да бирам и да пробирам.

Рећи ћете: "Ти си, Петре, грбавко".

"Ако" - одговорићу вам - "грбав је и он, само му се грба не види. Ето, у томе је разлика између њега и мене, само у томе."

И још нешто: његова грба је страшнија, унутра је, од ње му се душа не види, поцрнела је! Да, душа му је толико грбава и црна, а тело му је човечије, и оно заварава. Питање је ко је већа звер: он или онај чергар, берач шљива, који уради ону страхоту с деветогодишњим дететом?

То ћу касније, касније ћу упоредити звери у људском облику, занима и мене која је већа од њих двојице?

Мислим да је Маричић мања; исто мишљење дели и клатеж Ђуниса.

Оне девојке су ступале у односе с њим, неке као заљубљене, а неке зато што им је Богдан обећавао посао; наводно, могао је да их протежира, што се каже.

А тај чергар? Па он је силовао дете!

"Уза зид с њим!" - чух Борисава Вујичића како у кухињи Ђуниса урла против тог болесника који се нашао на берби шљива у овим пределима и који је пресрео дете на путу из школе.

Истину говорећи, и Борислава би човек мирне душе могао упоредити с оном двојицом, због његових предратних гладних година и његових поратних батинања другова из детињства.

Живео је некада у овом вилајету чувени правдољубац и жива реч гладних, Кока ћевабџија, и кажу да му око није могло издржати глад сиротиње па је давао и давао. Од седморо деце остану му само ћерка Вида и син Цале, остале однесе рат, туберкулоза и пакао Колубарја.

У освит мразне јануарске зоре, оштре као бријач, Коку стреља црна фаланга; фашија није могла да слуша приче Кокине о томе како ће њена раса завршити под Москвом.

На несрећу Цалову, годинама касније, он сазна за неке сумњиве послове својих пајташа с улице; а како је био ивер од тврде кладе, не хте издати. Обрађивао га је друг из детињства Борислав Вујичић, изнуђивао из њега признање, као што су то чинили Турци Лијевљани са старим Вујадином и његовим синовима.

Ваљало је бити тврд и издржати прст дебео глогов штап, одељан и бео као Кокина смрт.

Звизне Борислав оним глоговњаком, а Цале види рука му у крзну, само она којом удара - "Је л' то враћаш оно што си појео код мене и у шерпи однео за своје?" пита Цале, па му каже време и годину када је то било.

Одриче Борислав Вујичић и удара ли удара.

А Цале види: и друга му рука, до рамена, у крзну - "Је л' то враћаш шерпу чварака од Кокиног посека у зиму тридесет и осме, Бориславе?" пита га.

Вујичић, бесан као звер, удара зато што га Цале подсећа на оно време кад је био гладан као пас, а његов друг из детињства види: нема Вујичић више људског лика, већ лика пасијег и тело му допола у крзну.

Елем, носила младост Цала, оно једино што је одувек сиротињу држало, али дошле године, стала да притиска старост. Не може, кажу, Цале кашику да држи док једе. Жена га храни, руке му се одузимају.

Живи Цале, веле, негде у преку, у Сремској Митровици. Па кад уз помоћ. женину с јелом заврши, каже: "Нећу умрети док му о крају не чујем. И за Ђуричићев сам чуо."

Него, да се вратим на мог исписника, тог типуса, Богдана Маричића, познавао сам га још из гимназијских дана. Био је то момак горилскога тела, грбавог носа, очију усађених под ниско чело. Деловао ми је гуштерски, мада је још тада, као ђак реалке, био вучје напастан; женскадија је вечито с њим имала муке.

Временом, као пуно тога, изгубио сам га из вида. Тек недавно чух како је нада и перјаница. грађанин што кажу, првога реда.

Кад је све то пукло с њим, мислим, кад су га затворили, испостави се у чаршији да није баш све тако фино и по лоју у његовом животу, а у београдској "Политици" изиђе о његовим најновијим делима. Него, да не дужим, повуци-потегни, на суду испадне да су оне женске злоупотребиле његов најновији незавидан положај, у који га је гурнула градња куће од осам стотина квадрата, па су га и оне тужиле!? Утврђује се да оне нису биле принуђене на сполно општење, већ су биле заљубљене у њега, а пред судом су њихове изјаве биле недоречене и малтене безумне!?

Што се тиче уцена око запошљавања, општи закључак је да је тих неколико девојака пристало да легне с њим надајући се послу, што је ствар личног морала. С обзиром да у борби за опстанак човек нема великог избора (узмите колико ја имам мука око тога), тим девојкама би требало опростити, али је недопустиво што се поводом прве афере оптуженог јављају као оштећене стране.

А сад, доста о глупостима! И гадостима! Замислите мене, грбоњу који би требало да дође до посла преко кревета? Какве су, молим вас, моје шансе? Никакве, драги моји, Никакве! Шта мени остаје у таквој прилици? Ево, покушаћу то да разјасним.

Пошто је, сам по себи, мој највећи проблем женидба (то исто мишљење дели фукара око мене), желим да ме неко оповргне у тврдњи да ми мој положај кичме даје за право да будем убица!

Шта кажете, врло смела тврдња, зар не?

Убица, драги моји, и то врло јавно! Последњи, најнеспособнији адвокат би ме одбранио! Мене, ваљевског Чесмена или Џека Трбосека, узмите како хоћете. Они су крили своју крвштину и злочин, а ја не бих морао! Ја сам грбавац, то ми даје за право да убијем и давим наслађујући се женском пути.

Петре Микловџићу, Перице, Петрушка! па ти претерујеш, стрељали би те, то је злочин, не би те грба спасла.

А, јок, не претерујем ја, ви ме не схватате довољно, нити овакав живот као што је мој. Кад један прав, здрав и, кажу, неодољив заводник долази силом до сласти телесне, ја с грбом могу да радим што ми је воља!

Овакав начин размишљања довео ме је у крајност, запао сам у проблем који се односио на жену која је требало да ме прати кроз грбави живот.

Све се одиграло напречац.

Као ни о много чему у кући, тако ни поводом своје будуће жене нисам хтео да се изјашњавам.

Тог јутра, за столом, нашли смо се само ми Брандићи. Очух је нагваждао о мојој женидби, као да има заушке, док се матер уздржавала да не прасне. Драгутин Брандић је том приликом показао своју најружнију особину: одувек се трудио да своје метиљаве ставове прикаже као неприкосновене. Могла је то бити, кунем вам се, последња белосветска глупост, али ако он мисли да је вредна пажње, морала се признати.

"Не мо'ш бити више девственик. Шта ће рећи свет?" најзад пропишта очух, па додаде како је ових дана издан молбан за мене и да не би било лоше да преко балега, за пуног месеца, мокрим у реку, можда ћу се исправити.

Ово последње што је рекао толико ме разгоропади да ми из шаке испаде дуса хлеба, одгурнух шољу с млеком, испрсих се и рекох промукло: "Хоћу да буде лепа да се за њом окрећу!"

Погледали су ме у чуду.

Истину говорећи, прибојавали су се да ћу одрећи женидбу, али начин и глас с којим сам захтевао жену, то их је запрепастило.

"Види, види ђувегију", покуша очух да се нашали.

"Немој случајно да доведете какву грбушу", рекох још бешње.

"Е, то ће ићи мало теже", заједљиво ће очух, увукавши главу у рамена, јер је Милевин ударац могао да дође као гром из ведра неба.

"Онда нема ништа од женидбе", казах, устајући од стола.

"Ал' ти не радиш", завапи очух, осетивши да је претерао.

"Доста!", издера се Милева и удари шаком о сто - "За многе нема посла па свет живи и даље! Женићеш се, па да ти је мајка-Јања!"

"Хоћу, ал' да буде ко вила Равиојла." "Коју ти ми доведемо!" "Неће моћи", одговорих јој.

"Види, види како бира", стави се подмукло очух на Милевину страну.

"Драгутине! Смањи пиће!" вриснух ван себе од беса.

Милевин паук скочи, па ће ти мени: "Куш!" - и ко санћим ухвати се за каиш.

"Што га цвелиш? Оћеш мало да те бацим у Колубару?" запита га Милева и севну очима.

Драгутину изби жвак по уснама и он полагано одшепа до свог отомана.

Кад сам затворио врата иза себе, помислих: "Боже, ништа нема упорније од ове жгадије која ме окружује."

Једнога дана, с вечери, послали су ме негде, измисливши посао. То сада није ни важно.

У варош изиђох заједно с очухом. Кад се вратисмо, одавно беше мркла ноћ. Осетио сам да су ми нешто спремили те одбих вечеру и закорачих у собу. Но, са столице скочи Милева, снажно ме ухвати и привуче к себи.

Зенице су јој гореле и биле огромне.

"Ако ме не послушаш, извренгијаћу те по мокром телу. Светло да не палиш, фластер сам ставила на прекидач јер је дошла!" просикта и гурну ме према вратима собе.

Унутра беше нешто оскудне светлости која се провукла поред Милеве. Потом чух, сасвим добро, врата се иза мене притворише и шкљоцну брава.

Прво што назрех, једним оком, били су пешкири застрти по стакларији. Као некада, помислих, у детињству, само овог пута није због мене већ због ње.

"Дођи 'вамо", чух женски глас.

Ја коракнух према кревету. И поред тога што ме је Милева упозорила, уплашио сам се прилике у мраку, под јорганом.

"У кревету сам", поново се огласи она.

"Знам", гласнух. "Слабо видим."

"Ништа, ништа, ево ме!"

Осетих јој шаку одозго по својој. Тргох руку. Пожелех да прилетим прекидачу, али се сетих.

То долази на крају, мој Петре Микловџићу", помислих.

"Чега се плашиш? Да скинемо ове крпе, барем ону с прозора. Можда се бојиш мрака?"

"Не, не", гласнух.

"Ја се плашим мрака."

"Као да смо мртви", рекох и престадох да дрхтим.

"Ја сам Косара."

"Попрстеновали су нас?", упитах.

"Бићу твоја жена."

"Нећеш."

"Хоћу, тако је рекла твоја мајка."

"То ми је немајка, а оно ми је очух."

"Несрећан си. И ја сам била."

"То је твоја ствар!", рекох грубље и приметих да је престала да дише. Уплашила се, а ја сам био нервозан. Требало је да затражим да ми направи места поред ње, у кревету, али немадох смелости за то.

"Оди", рече ми померивши се.

Уместо да легнем, седох на кревет.

"Нећемо бити срећни!" узвикнух очајно.

"Бићемо, само лези поред мене."

"Нећемо", одговорих, осећајући како ме стеже око паса. Стадох да узмичем; чинио сам то споро, у мраку су ме стизале њене шаке.

"Лези поред мене", чујем њен молећив глас и осећам како ми се сузе сливају низ образе. Више нисам могао да издржим. Испружих се поред ње.

Била је топла и глатка.

"Немој да ме додирујеш, буди мирна", муцао сам испуњен страшћу и страхом да ће, под прстима, осетити моја наказна леђа. Била је врела и влажна између бедара док сам је насумце, ван себе од среће, љубио.

Кад је заспала, полако устадох и поскидах пешкире с огледала и прозора.

Напољу се зарила нека челична светлост по небесима; из даљине се огласише петлови. Стао сам изнад ње.

Зна ли шта ће угледати када се пробуди? Чим се раздани, решио сам, пробудићу је да види свог женика поред себе, онога кога ће гледати целог живота, ако остане.

Оног момента кад сам осетио дрмање схватио сам да се будим. Косара се пробудила пре мене, желела је нешто да ми каже.

Раздањивало се, у соби је било полумрачно, а она је била нагнута нада мном причајући ми свој сан: "Чудно, кажу, кад промениш кревет и сањаш, то је истина. Проси ме страшна наказа и ругоба, грбав човек, а ја се браним помињући тебе; кажем му да имам вереника, а он ми одговара: Па, то сам ја, Косара! и претвори се у лепог младића сјајних рубина на себи."

Обли ме хладан зној, стадох да цептим, учинило ми се да ме тресе седам грозница. Лагано се придигох и седох. Још ништа није примећивала. Можда су јој саопштили, помислих, и окренух се к њој мало постранице. И даље је ћутала. "Косара, ја сам патник", рекох и закорачих ка прекидачу.

А кад светлост плану она цикну и поскочи у кревету па се приби уза зид.

"Ниси грбава као ја!" викнух и пођох к њој. Дрхтала је. Уто се забеле дан. Сјај њеног врата и рамена ме засенише, никада ништа лепше нисам видео у свом грбавом животу. Горко се покајах што упалих светлост. Али друкчије није могло; кад-тад би приметила.

Бацих се на колена пред њом! Молио сам је да остане, тако, само да је гледам.

"Унећу други кревет у собу. Ти спавај на њему. Молим те, не остављај ме!" викао сам избезумљено.

Била је преплашена мојим ружним телом, мојом грбом и једним оком!

"Боже!" узвикивао сам у очајању, "нема ничег ружнијег од мене! Ничег тужнијег!"

"Петре", проговори грцајући, "остајем покрај тебе, само престани, смири се."

Прелетело је нешто преко њеног бледог лица налик на сенку новог дана. Помогла ми да устанем с пода. Чак ме и загрлила! Мене, свога јединог грбоњу! И тада, не знам зашто, почех да се смејем. Смејао сам се и плакао раширених руку у слабој светлости собе, у праску зоре крај њеног бледог анђеоског лика. Смејао сам се и плакао као луд, док је она тихо понављала: "Смири се, Петре, смири се."

После непуних годину дана проведених с Косаром, моје здравље се нагло погоршало, допао сам болнице, а жена ми је очекивала дете. Наговарао сам је да ме напусти. Све ћу ти опростити, говорио сам јој, нађи другог. Али она је одбијала. Моја Косара је чељаде с два разреда школе, светлих очију, широког осмеха. Обећавам, кад се вратим у Ђунис - клекнућу пред њом, склопићу шаке, и рећи: "Молим те, научи ме да ништа не знам! Да будем насмејан и невин као ти!"

Кула вавилонска

Беше решио Митар Чрмановић да зида кућу: огромну, с више спратова; какву људско око још није видело у овој вароши.

У недељу, све до подне, причао је грозничаво својој жени о томе како ће је сазидати. Стрпљиво га је слушала повијених леђа, оборених очију, сва тамна у лицу. Кад је завршио своју дугу, нервозну причу, она га упита: "Зашто? Ми немамо децу. Ова кућа је довољна за нас два жива гроба."

Тако је Јерина завршавала с њим сваки разговор; увек је било то - "довољно за два жива гроба." И децу је увек помињала, мада није увек имала разлога за то; али, увек их је помињала. Тада би јој се лице смрачило, постајало би још ружније, а ситне црне маље испод носа уочљивије.

Иако није сваљивала кривицу на мужа, како то често међу супружницима бива, Митар се, као под жестоким ударима, повијао, стискајући зубе до прскања. После таквих њених речи обично би ћутали сатима; одмеравали би се, загледани једно у друго, као да су видели, негде у дубинама својих тела, оно нерођено дете. Чија је кривица, нису испитивали, а за толике године заједничког живота лекара и лечење нису помињали. Као да су се договорили да кривица буде обострана; и да је тако нешто, без деце бити, једино могуће.

Чрмановићи беху рођаци из другог колена. Отац Митра Чрмановића, једна часна старина, опомињао је свога сина, но како он беше упоран у своме науму, отац му препусти на вољу рекавши: "У моју кућу гледај да с њом долазиш што мање. Дај Боже да будеш срећан."

Минуше године неосетно, као прах и дим. Једног дана, Митар примети да је заборавио да се смеје, осећајући негде, у дубини душе, како му је занавек измакло нешто велико и светло. Ипак, не хтеде да поверује да је све изгубио.

"За кога да радим?" гласно се упитала Јерина Чрмановић, једног дана, по изласку из канцеларије. И више није отишла на посао.

А Митар се на послу задржавао што је дуже могао; касно увече враћао би се кући, и ту постајао свестан да у празним жениним погледима лежи његов највећи умор, безнађе и страх од онога што ће бити сутра, и што ће (знао је) личити на ово данас.

Сан није хтео на тело самлевено умором: све што је у раду, за дана, успевао да заборави, враћало се у мраку несанице. Отац га је немо посматрао; чинило му се да стари зна његову судбину, из дана у дан, сав његов сутрешак, чак и крај! Многа лица и најмањи догађаји - све би одједном постајало тако важно у мраку собе и несаници, све би се окренуло против њега.

Те недеље, кад је почео разговор о новој кући, речи су провалиле из њега као бујица: о томе како мора зидати, зидаће је и ако не хтедне она да му помогне! Како сазидати кућу, ону највећу, значи бити први у вароши, и он ће све учинити да тај сан оствари!

Жена му ништа није одговарала, ћутала је и гледала празно и одсутно. Он се није дао, личио је на дављеника који се хвата за сламку. У једном тренутку поменуо је дете; али тек пошто сазидају кућу! "Да!" узвикнуо је, "оно ће доћи заједно с новом кућом!"

Блеснула је чудна светлост у њеним очима. Потом је на њеним танким уснама заиграо смешак, танушан и једва видљив, и њему је постало јасно: "Зидаћемо! Зидати!" повикао је, осетивши сузе у очима.

Ко зна колико година после женидбе није ступио на праг куће у којој се родио?

После мајчине смрти, на дан сахране, нашао се са својима на сеоском гробљу, у дубоком снегу Горњих Кошљи, негде у планини високо изнад Дрине.

Није ни отресао прашину са себе, а отац му је рекао: "Знам, дошао си да продаш свој део."

Покушао је да објасни како је у питању нова кућа. Објашњавајући, силио је себе да се осмехне.

Посматрали су ћутке грчеве на његовом лицу.

Чинило му се да га једва препознају, као да им је у кући странац, и то из града, што увек иде на лоше; у сваком случају, некакав невољко који је залутао у овој врлети.

"Ја сам још жив" - рекао је стари, а то је значило да нема деобе.

Од њих би могао добити само креч и нешто дрвне грађе; ништа више с ове врлети; а и то што би добио од њих коштало би га ђаво и по док пребаци до Ваљева. Онда је настала тишина, као да до гроба нису имали више шта да му кажу. Браћа су очекивала да устане и напусти кућу. Желела су то из дубина својих бића, и (он је то лепо осетио) кроз њега су видели једну проклету нероткињу, жену којој је до градње кућерине с два спрата а која нема деце.

Осетио је како му зној пробија кроз крагну беле кошуље, нервозно је попуштао чвор на кравати.

То што се појавио пред њима као чиновник с добром платом - рушило се и топило као лањски снег. Гледали су пред собом лепо обучену и нагојену лисицу сапету гвожђем испред кокошарника; на његовом зноју наслађивала су се браћа.

Према њима и оцу није осећао никакву љубав, био је равнодушан за све њихове недаће ових година, а по преласку у град није га занимало више ништа што се односило на њихове животе. Међутим, ово што је сад видео у њиховим очима било је оличење пригушене мржње, без гласа и покрета.

"То је зато што су остали овде, а ја се дочепао вароши", прође му мисао кроз главу.

Напетост је прекинуо отац који је устао од стола и лагано ушао у собу с подом од набијене посивеле земље. Дуго је нешто лупкало тамо, иза затворених врата, као да је стари Чрмановић претурао седам зачараних ковчега с благом.

Митар је губио дах од тог шума, док су се браћа збуњено згледала.

А кад се Никодим Чрмановић вратио из собе, изгледало је да ништа није изнео из ње. Пришао је столу, ставши тачно изнад његовог знојем орошеног врата.

"Ево ти, ово је твој део. С кућом и малом немаш ништа више", рекао је вадећи из џепа новац увијен у новинску хартију.

Средњи брат поскочи и нешто заусти. "И он ми је син", предухитри га Никодим; и на томе се сврши.

Добијено пред њим није пребројавао. Добро је познавао свог оца и био је сигуран да је тачно добио свој део. Знојавих дланова, стрпао је новац у џеп и одмах устао. Покушао је да каже нешто, мрмљајући. Тек на вратима успео је да изусти оцу, који је сам пошао да га испрати: "Сви граде."

У расклиматаном аутобусу, на локалној линији, осећао је под лактом, дубоко у џепу, гуту с новцем и смешкао се загледан у брда, док му се зној хладио по леђима. Но, баш тада, у том трену, помисли на Јерину. Шта ће она рећи кад јој исприча ово са својима?

У последње време се све више ослањао на њене судове. А и она као да је постала друкчија, мекша и приврженија; кретала се живље по кући, причала као никад до тада, запиткивала како иде са набавком материјала; ништа није могло без ње: хтела је о свему да се пита и да одлучује.

Једном приликом покушао је да је наговори да се обрати за помоћ својима. Одбила је то с гнушањем и срџбом; чинила му се као жена која нигде никог свог нема, а имала је. Та мисао да је Јерина имала своје нагна га да размишља о сопственој браћи.

Док се аутобусом тресао, покушавао је да их одагна из мисли; упињао се (у мислима) да брани своју жену. Зашто би она била проклета жена? Зашто? То је њихова завист због нове куће! Имаћемо децу! Имаћемо! грозничаво је размишљао Митар Чрмановић, али погледи његове браће, као да су имали храстово корење, лебдели су му пред очима.

У улици, по доласку, скоро пред самом кућом - сину му мисао, врела као жишка, да каже жени како је овај новац помоћ од његових, а деоба ће доћи после очеве смрти. С том мишљу чврсто ступи на праг своје старе куће.

Зида се кад врана почне да зева, каже народ, а Митар је кренуо с градњом раније, негде после Ђурђевдана. Испрва је многима било чудно што њих двоје, тако сами, зидају нову кућу?

Једног дана, изненада, појавише се Јеринини - Злотовићи. Постајали су мало испред градилишта, па се окренули без поздрава и отишли, није их ни примила у кућу.

Главни мајстор на двоспратној зиданици Чрмановића беше Ранђел, звани Грба, пореклом из села Осата у Босни. Његови га дали да изучи занат код некаквог Црнотравца, после чега је Ранђел стекао глас доброг мајстора градећи широм западне Србије. Био је то онизак човек, широких рамена, жуте косе, повијених леђа; ничега није било на његовом телу што би оправдавало такав надимак. Утисак да је Ранђел грбав долазио је услед његових дугих руку и повијених леђа. Једино што беше чудно у изгледу Ранђеловом беху његове очи - једно му беше жуто, а Друго љубичасто. Испрва; с градњом беше све у реду. Митар је поштовао рад и захтевао мајстора Ранђела, његовог сувоњавог калфе дечијег лица и осталих пет зидара. Ни око материјала није било већих проблема, мада се говорило како цемента и цигле с времена на време нестаје. Митар је водио рачуна да зидарске наднице исплаћује тачно и на време, сваке суботе, уочивши да је главном мајстору нарочито стало до тога.

Али Митар изненада промени наум. Реши да дозида трећи спрат. И поред тога што је био свестан да новаца неће бити и за тај спрат (који није био предвиђен првобитним пројектом) Митра Чрмановића је нешто гонило на то, нешто много јаче од њега самог.

Редовна исплата зидарима је, у прво време, почела да касни, а потом и да изостаје. У свеопштој градњи материјала није било недељама, а кад би се појавио на складиштима плануо би за тили час. Зидари су због његових неиспуњених обавеза прикривено гунђали и радили спорије; оно што би раније озидали за дан, сада су подизали три дана.

Митар постаде груб и осоран према градитељима, њихов рад га није више задовољавао. У зидарима је видео своју браћу и мрзео је те људе иако је био свестан да је кривица његова. У расправи око надница као да нису говорили истим језиком!? Митар им је закидао наплаћујући оно што им је дао да поједу у току дана.

С вечери, по одласку зидара са грађевине, он би одмах излазио горе међу скеле и ту остајао дуго у ноћ, посматрајући одозго пролазнике.

"Како су ништавни. То је зато што их гледам с трећег спрата", вртела му се једна те иста мисао по глави.

"Хоћеш ли лећи, човече?" позивала га је Јерина, држећи ручку лампу у рукама - "Глуво је доба ноћи", додала би, чувши тешки бат корака одозго из мрака.

Понављало би се ово скоро сваке ноћи. Чрмановић је посртао, уморан као звер сваљивао би се на лежај.

"Митре, неке џукеле дижу трећи спрат. Ми морамо четврти", рече му Јерина једне ноћи, пошто га је свела с недовршеног спрата.

"Морамо", одговорио је, док му је сан гасио сјај у зеницама као да је смрт, а не одмор.

Долазила је рана јесен. Рад на Чрмановића зиданици некако је одмицао. Сваку циглу умалтерисану у зид Митар је осећао у венама као крв.

Једног јесењег дана приђе му Ранђел на градилишту и рече: "Нећу више овако, домаћине. Нисмо се овако договорили. Исплати ми и тражи друге људе, ја повлачим своје."

Бунио се против оваквих речи Ранђела мајстора, али је то радио невешто и испадао смешан пред њим. Осећао је језу од погледа који је долазио из жутог и љубичастог ока; сличан беше детету које је погрешило у својој игри.

"Сви сте се дали у градњу, као суманути, а нико неће на време и поштено да плати", рече Ранђел Грба, и нехајно подиже дугу руку испред себе, па је опусти. Одмах иза њега стајао је калфа дечјег лика, с мистријом умазаном кречом у руци, и посматрао Митра наивно као дете.

"Важно је да ћу платити. Сачекај", промуца Чрмановић.

То изазва једак осмех на мајсторовим уснама: "За мене је најважнија субота кад добијам новац, то је мој дан у години! Имаш ли или немаш да исплатиш?"

Није имао куд. Пристао је да исплати све до динара у прву суботу која је долазила. Тако су дугови према зидарима били измирени, али Митар није имао више чим да купи материјал који му је недостајао за даљу градњу. Убрзо цене грађевинском материјалу скочише скоро дупло.

Некако тих дана стиже Чрмановићу најмлађи брат. Отац им беше на самрти. Његова жеља је била да поред свог самртног одра види сва три сина.

"Како могу да оставим кућу? Нека дође у болницу, бићу поред њега сваки дан", излете из Митра лаж коју као да је годинама спремао.

"Отац каже да бескућници и олош умиру у болницама света, без свеће. Ти добро знаш, он у болницу неће", каза најмлађи брат, и остаде код Митра три дана да га сачека да сврши преке послове па да крену у село. Но, сва три дана, до дубоко у ноћ, при светлости сијалице, Митров најмлађи брат је радио с њим на кући. Почињали су с послом пошто би зидари с првим сумраком напустили грађевину. Онако у ноћи, при светлости сијалице, Митрова кућа, пуна тесних ходника који се дизаху увис чинила се најмлађем брату као џиновски оглодан воловски костур усправљен и мрачан.

Изјутра рано, четвртога дана по свом доласку у град, трже се из сна најмлађи брат и рече старијем:

"Морам да идем. Усних, чини ми се да је отац изумро."

Митар је покушао да га задржи, али како је брат био упоран, он га испрати с речима да ће и он одмах поћи за њим.

"А сад", рече Јерина мужу пошто се вратио, "нећеш ићи у Кошље, већ код адвоката да тражиш свој део!"

Само за тренутак би збуњен, а онда се сети пређашње намере: "Да", рече, - "судом ћу тражити своје."

Како је дошао наречени дан да се измире нови зидарски дугови - и како то Митар ни овога пута није учинио на време, Ранђел са својима реши да га напусти, а дужника да преда суду. Тада Митар, по Јеринином наговору, показа своје свињско лице рекавши: "Они који имају зидарске дозволе за рад добиће новац, а они који немају, с њима нећу више да разговарам." Потом између њих изби свађа, коју Ранђел прекиде с необичним изразом на лицу, приставши да сачека исплату надница.

Од тог тренутка Митар је прислушкивао своје зидаре из прикрајка; кад год би му се указала прилика за то, био је у њиховој близини. Један од њих петорице, чуо га је, клео му је кућу пожелевши да се сруши.

"Могла би и да се сруши, као што код мене може да стоји без темеља", одазва се Ранђел на то, "али шта би други рекли? Срушила се под Ранђеловом руком"

Имао је осећање да му се утроба преврће од ових речи.

"Срушиће је лудаја сам, јер хоће четврти спрат" - заврши Ранђел Грба, што изазва смех код осталих зидара.

Једнога дана, из прикрајка, чу нову причу: "Некакав несрећник", поче Ранђел, "који је аргатовао годинама по Аустрији, реши да за кратко време сазида огромну кућу с лифтом. То се догодило негде у околини Ћуприје. Дао он зидарима много хиљада шилинга, само да што пре сазидају. А кад дође време да се усели, проломи се страшан тресак и пола куће се сручи на земљу одакле је дигнута. Скупи се цело село да види пад највеће куће у околини. Паде и истрага поводом рушења, али нико није могао да растумачи зашто је пала. У зло доба појави се белоглави старац који рече: Људи који су ову кућу дигли нису вични зидању оволиких кућа на овом тлу. До мрака ће пасти и остало, чим се досуши. И стварно, с првим мраком сруши се и она друга половина. Кажу да се онај вратио у Аустрију и да још аргатује тамо не би ли подигао још већу кућу, или умро у туђини ако то не оствари."

Хватао га је стид - и више од тога: осећао се јадним, али те Ранђелове приче просто су га мамиле да понижавајући се ослушкује као звер; а и кућа га је прогонила; није презао ни од чега само да је заврши.

Сви (осим њега) знали су да је ту негде и да их прислушкује.

"Проклет човек, и кад му понудих посао на кући", помисли сав напет због оног о чему су зидари причали. Могао је да намести Ранђел мајстор (чуо га је како тврди) греду венчаницу на роговима куће да шкрипи увек у глуво доба ноћи, било-не било ветра.

А свог калфу Ранђел је нашао овако: имао је мнозину заменика, неки поумираше као домајстори код њега целог живота. Али, дете Рада (тако је назвао калфу коме беше други кум) изабра зато што је осетио да ће једини моћи да прими зидарско знање до краја - круну заната. Већ. је дуго, има томе година, дете Раде калфа код њега, али нити је он више дете, нити је мајстор средовечан човек; тврде да је Раду већ четрдесета, а Ранђелу се не могу избројати. Кад га је први пут срео, Ранђел га овако прими: поставио му је неколико чудних питања, од којих је најчудније било ово:

"Је л' ти бабо жив?" а знао је да му је отац одавно мртав.

"Јесте. Само, одавно оде на далек пут", одговори дете Раде.

"Веле, синко, како ти је бабо умро, а ти се ниси ни родио?" упита га Ранђел, тобоже као да не зна.

"И мени тако рекоше, ал' им не верујем. Бабо ми је на далеком путу и вратиће се."

"Е! од тебе ће бити нешто, синковићу!" узвикну Ранђел мајстор, те тако дете Раде оста код њега. Но, истину говорећи, беше то само прича која је кружила о њима.

Зашто Ранђел мајстор с калфом остаје пошто зидари оду? Шта они траже по мраку у врху незавршене куће? питао се Митар Чрмановић, дрхтећи као лиска јаворова.

Једне вечери није могао да издржи. Пресрео их је на излазу. "Шта ти, Ранђеле, тражиш с њим горе у мраку?" упита га дрхтећи од беса.

"Тражим твоју срећу у овој кућерини, пошто се уселих у њу", одговори дубоким пригушеним гласом Ранђел мајстор.

Митра обли хладан зној дуж кичме. "Слушај ти!" узвикну пошто се прибра. "Да те више нисам видео да дођеш! А за ово ћу те тужити, да знаш!"

"А ко ће ти поверовати, јадо, у невидљиво, у оно до чега такви као ти не држе?" упита Ранђел, некако тише и још пригушеније.

"Да те овде више нисам видео!" продера се очајнички Митар Чрмановић.

"И нећеш, нећеш! Ништа не дугујеш, стрву. И да знаш, могу те купити за пуор, толико имам!" - добаци му, и неста у мраку заједно са калфом.

По свом обичају, Митар закорачи с намером да обиђе оно што су зидари урадили тог дана, но заста мотрећи узнемирено у тамну унутрашњост своје будуће куће.

Нека, сутра ћу, помисли, и упути се, сав знојав, ка старој кући. О овоме, с Ранђелом, Јерини не рече ни речи; каза јој само да од сутра не прима више зидаре на грађевину.

Очекивало га је суђење с браћом око деобе очевине и с градњом је имао намеру да стане; а и новаца није било више.

Парница са браћом се отегла. Митар беше запао у неко грозничаво и раздражљиво стање. Био је поваздан на новој кући; склањао је гомиле малтера и прашине, потом је чистио неомалтерисане зидове скидајући паучину и прашину с њих, гребао их је бесмислено и оно мало материјала вукао тамо-амо по ходницима. Ноћу је сањао да јој диже рогове и кров, сам, у некаквој зеленој измаглици.

На последње суђење браћа су довела човека који је тврдио да је био присутан у моменту када је стари Никодим Чрмановић исплатио део наслеђа у новцу своме најстаријем сину.

Митар се вратио с тог суђења сломљен.

Некако тих дана почело је да се прича о незаконито стеченој имовини и бесправно подигнутим кућама које је требало рушити. Сав ужаснут, Митар је ослушкивао тај глас чаршије који је постајао све гласнији.

Сви папири око зидања куће били су му у реду. Признанице од кредита је бесомучно читао, разгледао и наново слагао у картонске кутије од обуће. И за најмањи део куће имао је покриће, али његов страх је био стоглав, нагонио га је да друкчије мисли и осећа.

Затим се догодило оно са некадашњим обућаром, који се запалио у кући коју су хтели да му одузму. Био је то један једини случај од стотине стотина које је ваљало испитати и гонити. И, ваљда, једнога су стигли у безакоњу његовом.

Самопогорелац је полио себе и зидове бензином. Остало је само поцрнело згариште и сури спољашњи зидови.

Једно од лица које је утврђивало узроке пожара и смрти извукло је из нагореле школске торбе књигу на чијим је корицама сед, разбарушен човек палио салаш иза себе: Слуга Јернеј и Његово Право - писало је на случајно заосталој нагоретини.

У страху, кажу, утврдитељ трже руку, као пред могућношћу првог пламена, и корице склизнуше у прах и пепео згаришта.

Већ. увелико беше пала ноћ. На кући се Митар Чрмановић задржао дуже него обично. У ствари, Јерина се није појавила да га, по обичају, позове на спавање. Лутао је по зиданици. Успињао се и спуштао низ њена степеништа. Крај његових стопала, између шалованих бетонских греда, зјапиле су тамне дубине. Велика је! Висока је! кликтало је нешто у њему. На моменте је осећао умор, и питао се: зашто по ноћи толико, као никад до сада? И сутра ће сванути дан, нагледаћу се лепотице. Потом је искрснула мисао, јака као судбина: зашто сам пристао на зидање толиких ходника!? Зашто, зар није било боље још две просторије уместо њих? А зној му је пљуштао низ лице.

Ту, у мраку, где је спустио стопало, био је степеник. Или му се чинило да је некада био ту?

Падао је с висине и ударао зидове, све до дна где је изгубио свест.

Сутрадан га је нашла жена свег у скорелој крви. Ничег се није сећао. Није могао да говори. Ноге су му биле поломљене и ребра смрскана. Беше скврчен и црн у лицу, подсећао је на велику црну бубу с људским ликом.

У болници (тамо где је желео да обиђе оца на самрти) посетила га је Јерина. Био је у шок соби. Лежао је и посматрао је као да је не познаје. Напољу је беснела касна јесен. О прозоре собе ударало је суво грање које је витлао ветар.

Негде смо погрешили. Само, где? У Лабудице, Перине, два сина, оба куљава, оба потуљена као змије. Имају две куће. Једна је огромна, као Кула Вавилонска, ено је иза некадашњег Гођевчевог хана. Сва је у мермеру, а унутра све од кристала, све од сувог злата. Када Нађа, звана Лабудица, пљуне, то је на стотине хиљада динара. Неће нечисте силе, за вештичијих ноћи, у хан, Гођевчев хан, него сврате преко пута, јер Кућу вавилонску Лабудица само очисти, истресе од прашине, проветри и поново затвори, као да је гробница која очекује вечите станаре. А ево, нама? Зашто? размишљала је тако Јерина Чрмановић посматрајући богаља на кревету.

"Повратила му се моћ говора", тихо је рекла сестра иза њених леђа.

Села је без речи на ивицу кревета.

Он покуша да се покрене, али клону. Помогоше му да подигне главу.

Јерина се сави према том телу у гипсу, према том црном лицу.

"Чим устанем, градићемо даље", једва допреше речи.

Учинило јој се да тај глас, који је једва допловио до њеног уха, уопште није људски, као да је долазио из гроба.

Краљ шаха

Само да не буде подвале или да неко не буде бржи, спретнији; да буде најбољи у прогнози (опкладе иду и до стотине хиљада).

Дао би и фигуру предности противнику (јер он је Краљ Шаха) само да се, којим случајем, не нађе бољи мајстор! Али, ово сада, све је тако мирно; у пригушеној светлости летње вечери, под присенком кржљаве шљивине крошње, тако је мирно, као да не иде на добро.

А и те, још увек нерешене, тужбе суду; шта ли чекају? Нова парничења? Стари сведоци се неће појавити, а онда све из почетка. И докле?

Прави вртлог мисли, све злослутније једна од. друге, захватао је срце Микијана Филипескуа и оно је тукло као у детета.

"Не, никада се исти сведоци не појављују на обновљеној парници. Ако се појаве, онда, преваранти, сведоче против мене. И, губитак. Губитак!" размишља посматрајући модре пруге сунца које се разливају на западу.

Бити изваљен у пољској столици није лоше; онако позамашног стомака, уз облак парфема који лебди изнад косе, док се оглашавају кокошке, а крупан вучјак удара косматим репом о платно наслона.

Само да није тог проклетог фикса (поред брига око парнице). Просто да човек не верује својим очима како је неухватљив добитак на великом тикету.

"На кога да фиксирам? Оба тима су каракушљива и боре се за опстанак у лиги", мрмља Филипеску и на небесима види нешто као модру реку, па склапа очи опирући се ружним мислима. Ипак, не може да одоли шуму топле вечери; гвирне испод капака, а оно: све трепери, чини му се све око њега, до небеса. Крива тараба обрасла дивљом лозом, мали зелени прозори, редови саксија поред љубичастог истрбуљеног зида тамноцрвена ћерамида - по којој су се начетили бокори чуваркуће - све то лебди као да поскакује у летњој вечери. "Дивна ми је кућа. Права вила. Штета што није већа, али неко нема ни оволико", уљуљкивао се у пољској столици, утишавајући и смирујући сваку непријатну мисао - и њему се учинило да се попео и легао, као у седмој години, на Кавјор Самаљот, на Аљошин Чаробни Ћилим.

Краљевско детињство

Како је само знао да прича о чудесима Чаробног Ћилима Николај Фотич Бељајев. И, ево (стварно као у сну), како га за руке држе Николај и Дарја Филипеску, а он скакуће, у матроском оделу, уста пуних Арипових луша и орасница. Доводили су га пред ускршње милхброте пуне сувог грожђа, које су тако лепо месиле Олга Теплов и Клавдија Иљински. Жене су га нуткале милхбротом, милујући га и помињући мале нестале дечаке из Вороњежа, Кијева и ко зна којих све градова из немерљивих даљина.

Колутао је очима посматрајући како Николај салутира пред својим старим пријатељима, поздрављајући их као да их годинама није видео.

"Опет смо чули за ваше бекство, драги наш Фотењка! узвикнуо би Леонид Ошевнее, поскочивши у месту, насмејао се и загрлио Николаја.

"Но, но, баћушка! Шта сте то хтели, забога милога!? Е, чему то, баћушка?" цупкао је дежмекасти Леонид око високог Николаја Фотича Бељајева, бившег капетана седамнаестог пешадијског пука из Вороњежа.

Лети кроз детињство Микијан Филипеску у танушном сну као у мехуру од сапунице.

Оно кад је Николај први пут отишао од куће страшно је било слушати: Дарја је вриштала чупајући косе, дедица Пантелеј је сипљиво понављао, крештећи као стара очерупана креја која натуца понешто од говора: како њена туга није на месту - Николај је само њихов самац, додуше тридесет година, али самац, да Дарја има мртвог мужа и да он, Јеролим Филипеску, сада у гробу, наслућује њену везу с Николајем.

"Ућути, дедице! Остајемо сами! Како ћемо без њега!?"

Тако се Дарја надвикивала са свекром до дубоко у ноћ. А негде у глуво доба ноћи, кад је све спавало дубоким сном, зачуо се храпав глас Николаја Бељајева. Враћао се бивши капетан из Вороњежа, али никако му није полазило за руком да погоди кваку на вратима. И певао је Николај, пијан од туге; певао је о белим орловима који спавају, помињући њихове душице. И Волгу је помињао, степе и мртве пријатеље, плачући као никад до тада.

Како је само вриснула Дарја Филипеску, родом из Кишњева - тамо где су шарено намалане куће, плотови и капије, кола и коњски амови - где су људи и небеса нашарали.

Чим је ушао у кућу, неуспели повратник у Русију, плакао је и говорио да од Руског гробља у Београду није могао даље. Грлио је и љубио поспаног дедицу, кунући се да је много згрешио према његовом почившем сину Јеролиму, а све због Дарје, све због жене.

"А што бих се враћао, дедице? Сви ћемо се поново видети на крају времена, тамо, све од Вавилона, зар не дедице?"

"Јес, јес, синко, од Вавилона", као да је скочио глас с врха дедичиног носа. "Јес, јес, иди да легнеш, Никољај, уморан си, уморан", дрхтао је глас дедици Пантелеју.

Дарја је вукла Николаја према кревету, ударивши га (више од милоште што га опет види) папучом по леђима.

Некако је легао, очајавајући што је несрећни капетан, који више нема баћушку цара и Отаџбину. Исповедао се Кијевској Тројичици молећи је да му патњу не заборави. Тражио је да пробуде дечака да му исприча о Чаробном Ћилиму. Покушавао поново да отпевуши оне стихове и - коначно је заспао. Бекство капетана Бељајева није се овим завршило: морао је пред старим генералом Сатниковим да образложи свој поступак, што је и учинио, назвавши га лудом идејом коју може да поседује само човек без Отаџбине.

Међутим, Николај је временом учестао у својим бекствима и ноћним покајничким поврацима. Ма колико Дарја била сигурна да ће се вратити, довољно је било да не дође на време на ручак па да она, сва у сузама, отрчи до генерала Григориа Сатникова и саопшти старом козаку да ју је Николај напустио. Но како се у тај случај око бившег капетана умешао Владимир Сергејевич Иљински (по чину капетан у истом пуку у коме је служио и Николај Фотич) та ствар је некако легла сама од себе. Као да се подразумевало да неко од изгнаника мора да покуша немогуће у име свих. Бивши капетан из Вороњежа и даље је одлазио, после тих испада, на виђења код Сатникова; учествовао је на свим чајанкама, кајући се сваки пут због својих непромишљених бежанија и примајући издашне савете генераловог ордонанса Леонида Ошевнее.

У таквим приликама, стари козак као да се прибојавао нечег другог: "Николај! Само да не будеш онај Татарин, онај Левкович, онај изрод који каже да није Рус! Замисли, Николај! Он одриче! Одриче!" викнуо би генерал, па би одмах, сав зајапурен, сео у столицу.

Сви би заћутали.

Леонид би летео око свог генерала, преклињући га: "Ваше благородство! Не узбуђујте се! Ваше срце! Како ћемо без вас, баћушка! Смирите се, тако сте узбуђени! Ах, тај Михаило Левкович, тај изрод! Српска земљица му кости избацила!" - падао је у ватру ништа мању од оне у којој је био генерал.

Док страшно шишти из груди узбуђених стараца, чује се тихи искидан глас Николаја Фотича: "Праштајте генерале, праштајте мили моји. Једино сам желео да видим Владичицу нашу, Кијевску Мајчицу, али тако је далеко, толико далеко", замуца и обори главу капетан.

"Шта то причате, драги наш Николка? Зар ваша душица не зна и срце вам не осећа како је Владичица наша, Спас наш, свуда с нама? Ту, у грудима, Фотењка! Ту Она пребива! Нема места под небом, ни корака по земљици, а да Она није с нама! Николка, мили наш, издржи још мало, брзо ће овај живот. И не тугуј, Николка, не тугуј."

Мук је завладао после ових речи Клавдије Иљински. Њене очи пуне суза, сјајне као кубета Кијевских цркава, и бескрајно тужан осмех на бледом лицу најбоље су говорили о малим дрвеним иконицама из Новгорода и Кијева које су испуњавале њену собу.

Код Клавдије, чим уђеш у собу, седам стотина седамдесет и седам иконица добијају крила; лете и причају, шиште крилцима око твоје главе, а ти, ако си нешто згрешио, плачеш од среће и постајеш добар као анђео. Тихо му причају унуке старог генерала, покушавајући да га угурају у Клавдијину собу, док их он моли да му покажу фотографију њиховог оца, главног ветеринара на двору абисинског цара. Леп, крупан човек с осмехом стоји међу коњима, а око њега је група црних људи у белим одорама до земље.

"Ах, какав сан! Мало их је овако лепих", помисли Микијан Филипеску и поскочи из пољске столице. Протегну се и, опазивши да је сунце поодмакло у свом луку, премести столицу у сунчанији део дворишта. Бацивши поглед на небеса као да се увери да су му драги и мили сада у миру и спокоју. Како само човек може да буде тужан у овом страшном животу.

Имати дедицу коме све смета и само проклиње, толико живи као да нема намеру да умре. Па три сина без мајке. А да се не говори о канаринцима, мачкама које врве по кући, расном вучјаку (како тај једе!); све то треба нахранити. Све је то на леђима човека који мора, у свој муци, да задовољи своју страст за шахом.

Толико путовања (сва та мука око препродаје), турнири, игре на срећу и варош која те мрзи.

Мрзи! А зашто? Зар само зато што мора некако да се живи? Осећао се као његов канаринац у игри. Изврне се птица главом надоле преко висуљка и гледа га. Он јој се смејуљи, ипак, хвата га зебња. Негде у дубини душе мисли: као и ја, као мој живот.

Тај ход, с главом надоле, кроз живот почео је некако после Даријине смрти и смрти благопочившег Николаја. Одједном га извикаше: хоће на лак начин да дође до новца, кажу!

А дедица Пантелеј им верује: "Бићеш банкрот, јес, јес, пази што ти реко!" Тако га је испраћао, док је он полазио, у ситне сате, да по кафанама обрне свој алат: с куферчетом пуним чоколада и картицама с голишавим женскама. И, шта ту има? Ко хоће да купи нек купи, ко неће и не мора; он хоће само да преживи.

Временом је све страшније. Цела варош као да постаје зачарана; некакав град Лудибург, а он њена главна личност с главом надоле.

"Тај живот вођен натрашке толико је страшан да не можеш поново да се ожениш. А ко ће о деци да води рачуна? Њима треба мајка", размишља тако Филипеску и постаје сигуран да је мртвима лакше. "Они су без бриге" - мисли, и сигуран је у то.

Хотел "Бентано"

"Шта чини живот тешким?" питао се. "Људи! Дабоме, они, још ако су преваранти у ортачким пословима, шверцу и опкладама, то је тек страшно."

Не зна ни сам зашто, али на памет му пада Ђан Карло Улкинус, иначе једноставног имена Радомир Башагић из Кореје, под Петим Пуком. Искези се тај, а лукав осмех од увета до увета. Па још дода: као он је из Палерма, са Шичилије. Филипеску га исправља: Сицилије, каже му, али не вреди, Улкинус тера по своме; то је отменије, каже му и клибери се. Сад, то и некако, нека ради са својим именом шта хоће (схвата Микијан, Лудибург је ово), али шта му смета његова килажа!?

"Микице, пући ће вам једнога дана дебело црево! Срам вас било, поједете најмање три оброка дневно жртвама глади у свету!"

Ето каквим га речима обавезно пресреће грозни Улкинус. Кад затражи савет за мршављење препоручује му воду петнаест дана, а следеће две недеље: "Аквадестилата плус двопек с нешто соли."

Филипеску је ужаснут: "Па, мачка више једе! То је као на тешкој робији!"

"Једини начин да ликвидирате мензу! Сетите се само хотела "Бентано" и куре мршављења коју сам предузео у борби с вашом лабушином. Да сте имали тада поверења у мене, не бисте пали на аквадестилату!"

При помену тог тршћанског хотела Филипескуа је захватала грозница; био је то ударац који није могао да заборави.

"Што ли ми пада на памет? Улкинус је мртав, одавно", размишља Микијан и гнезди се на столици; осећа свуда по телу, хладно му је, али још би да остане. Да ли ће дедица чути ако викне да му донесе ћебе; старац или дечаци, свеједно, само да је топлије; а и сећања навиру.

Тршћански хотел "Бентано" имао је своју - историју. Нашао се, једне године, Микијан Филипеску са Улкинусом, у Трсту. Као и обично, због послова. Само том приликом, био је с њим у ортаклуку. Међутим, нађе се нека проклета роба по повољној цени. Види Микијан: могла би да се троструко прода у земљи Шумадијској или Каравлашкој. Захваћен пословном грозницом, Микијан Филипеску уложи скоро све у тај посао, оставивши само толико колико да плати повратак. Могао је он, том приликом, да остави за преноћиште и вечеру у хотелу "Бентано", али му Радомир из "Кореје" чврсто обећа да ће му за толико позајмити као свом старом пословном партнеру. И дође време тој судбоносној вечери.

Пред Улкинуса стиже гомила хране, а Микијан се осврће у правцу конобара, презнојава се, жали се на глад. "Пријатно, господине Улкинус" - каже му.

А Улкинус, преко залогаја, одговара: "Грациа, сењоре, грациа. Ух, што је лепа вечера! Гранде белисимо, сењоре!", и пљеска се по стомаку.

"А за мене, господине Улкинус?" завапи Микијан.

"Уно моменто, сењоре, сад ће стићи, уно моменто!" и позове конобара: "Аква минерале за сењора" - ??? и заврши с обилном вечером. Онда елегантним покретом руке избриса уста салветом и пође ка портирници.

Очајни Филипеску, видевши да узима од портира само један кључ, све схвата. Притрчава му, хвата га за рукав. "Не треба ми вечера! Платите ми преноћиште, вратићу вам поштено! Где да спавам ноћас!?" пита га ужаснут.

"Тамо где сам и ја спавао шездесет и друге у Обреновцу, кад сте ме оставили на цедилу. Због оних дама, фрајери ми сломише вилицу и бацише у јарак поред Саве."

"Али, ја сам вам тада платио вечеру! Појели сте две порције шарана!"

"Јесте, али то ми је пресело."

"Био сам галантан, нудио сам вас!"

"То је била ваша парада пред дамама које сам јурио због ваше страсти и задовољења ваших основних потреба - за шта нисте способни. Због тих жена сломише ми вилицу, а ви побегосте. Уосталом, треба да скидате килажу, а за то је потребно спавати под отвореним небом. Изволте, чим изађете лево, одмах вам је соба без броја, звана Клупа."

"Прехладићу се, знате да сам осетљив!", повикао је очајнички Микијан.

"Имате новаца па платите собу. Немојте на крстима да штедите, чувајте се ишијаса да не дођете криви у Ваљево."

"То ми је за повратак!"

"Послушајте ме и платите преноћиште, а сутра се пешке вратите у Ваљево. Тако ћете скинути најмање дваес кила."

"Али, господине."

"Морам ову јаку вечеру да сварим некако, да немате случајно бикарбоне соде?"

"Улкинус! Извин'те, ви ме..."

"Ћао, Микијанушка! Спава ми се!"

Улкинус је одскакутао степеницама навише. Онако, сав у карираном оделу, чинио му се као да ће полетети, шарен попут штиглица.

Ипак, на овоме се не завршава тршћански случај Бентано - он постаје права мора. Неколико недеља касније, Микијан Филипеску добија из Трста разгледницу која је адресирана на име: Микице Филоповича. Презиме је недвосмислено говорило о каквом је човеку реч. На разгледници је била фотографија у боји хотела "Бентано" с парком испред улаза. Изнад једне клупе била је хемијском оловком уцртана стрелица, а на полеђини је писало да је особа, по имену Вероника Марићузел, незадовољна после преспаване ноћи с дотичним М. Ф., и то на клупи, што најбоље говори о његовом финансијском стању. Да је добила реуму и да неће ни да чује за његове брачне понуде. Обавештена је да дотични има три детета из првог брака, да нема кућу на спрат, већ нешто што пре личи на трап. Пошто јој је Микица причао како ће стару дићи на спрат, она се пита: како ће трап на спрат? Уместо потписа, писало је: "Заборави ме, никад твоја Вероника!"

Каква је само кошмарна ноћ наступила за Микијана. Устајао би у бунилу, палио светлост и читао, само читао и уздисао. Једва је сачекао свануће. Негде око осам часова изјутра предао је тужбу суду. Био је међу првима; одмах иза неких поцрнелих, прљавих и несрећних сељака. Рукопис је препознао - то је он и нико други! Нико други до Улкинус, Радомир из Кореје!

"Ваљам двеста хиљада са исплаћеним судским трошковима! Тражићу више, много више!", кликтала је мисао у њему, док је сав у грозници трчкарао варошким улицама.

На првом суђењу оптужени се није појавио, па је оно одложено. На другом се утврђује да је тог датума, Ђан Карло Улкинус боравио у Сарајеву. Силом околности, као да је знао, Улкинус је имао путне карте и изјаве сведока с којима је тога дана био у додиру.

Одавно Микијана нису тако изневерили параграфи и тачке у закону као тада. Покушао је немогуће: да подмити сведоке. Опет крах - унапред су му узели новац и нису се појавили на трећем суђењу.

На поновном, четвртом по реду, вапио је за измирењем у парници. Улкинус је прихватио измирење пред судом и Микијан се једва извукао да плати само половину судских трошкова.

Страшни суд

Стресе се од језе. Пет мачака, великих као његов вучјак, прилазе му са реповима заковрнутим увис. Лина цвили, а дечаци, један другом до увета, смеју се и носе ћебе.

"Добро је", мисли, "то су моје мачке. Гадног ли причињења", и осећа да је све лакши и лакши.

Ћебе, као перце, пада преко њега; топло му је па се мешкољи; и лагано клизну у сан.

Шта је то!? - ужасну се.

Стајао је пред некаквим бескрајним сурим зидом. Пусто око њега, он сам самцит. Нагло, зид се просто отвори сам од себе. Види врата у том зиду, а малочас су била невидљива. Помисли да побегне кроз њих. Хоћеш врага! из њих излетеше преда њ две наказе, два Чудајуда! Тела им човечија, али уместо глава и лица имају големе чиреве, велике као лубенице. Уста км танки прорези, као што деца за Белу недељу направе на бундеви.

"Јооој! Мајко Божја! Ко сте ви?" пропишта слеђен.

"Оди дер 'вамо, чекамо те!"

И хоп, па ти њега за руке и увукоше га унутра. Кад уђоше, има шта и да види: мрачна дубока и широка просторија. Сва је од камена, с таванице виси дуг гајтан са сијалицом од мутњикавог црвенкастог стакла.

Врата се с треском затворише иза њега, чу се ломљава као кад се стене руше.

Наново се указа она сура зидина, само сад је још мрачније. Спази у дну одаје дуг сто од зида до зида. За столом седе три прилике с црним кукуљицама. На зиду, иза њих, висила је огромна секира. На корак испред стола беше клупа са ногарима високим до груди човечијих. Кадли, однекуд искрсну Улкинус!? Мали као патуљак. У карираном оделу. Некако као да је сав пригњечен од темена па до пета, а стомак му велики.

"Добар дан, господине Радомире! Како се радујем што вас видим!" викне, испуњен срећом.

"Марш! Ја сам за тебе Дон из Палерма, гроф са Шичилије!"

После, гле ти чуда! Улкинус иде по зиду као месечар, корачајући постранице по оној сурој зидини. "Пашћете, мили мој!" крикне у страху. "Преваранту! Лажни шахисто!" одбруси му Улкинус.

"Извин'те ми се, Улкинус, ил' ћу вас тужити!" "Сиктер! Крезуби Фишеру!" издера се Улкинус, па ти скочи с оног зида, као да нема тежине, и ухвати се за гајтан, те стаде да се љуља тамо-вамо. "Певац ти има гонореју!" виче и љуља се. "Пропашће ти фарма, пропашће ти фарма!"

"Тужићу вас, чим нађем доброг адвоката!" изрече тек да нешто каже.

"Ти си мућак јаје из потаје! Скинућеш лабушину кад у баба-Насте тртица зарасте!" опет закрешта Улкинус.

Загледавши га мало боље, виде да Улкинус има мале зелене уши и да је сав жут по телу, као канаринац, а глас му беше крештав као да је птичији. И Филипеску се укочи од страха.

Изненада, повиче један од оних с кукуљицом: "Министарство је ово на земљи спремљено за тебе, Филипеску!"

Погледа он: а судије листају велику књижурину.

"Овде је све твоје уписано", чује глас однекуд а у њему снага отказала. Оптужба беше страшна, да је нема страшније. Узимао је људима и последње, до коже, на свом ручном рулету. Крали су да би имали да играју код њега. Кривоклетник и подводач лажних сведока. Филипеску се позивао на тежак живот, општу скупоћу, многочлану породицу, помињао је да нема посла иако је абаџија по струци. У једном тренутку окренуо се да затражи помоћ од Улкинуса.

Радомир Бешагић је мирно седео и, видело се по изразу лица, уживао у његовим мукама пред страшним судом.

"Малочас сте били, извин'те, као велики канаринац!" одушевљено ће Микијан, срећан што је Улкинус опет као некад.

"Тужио си ме, тужио, а ја мртав", одговори му Радомир Башагић, и гледа га тужно.

"Три ми моја детета, нисам знао! Запалио сам вам свећицу за душицу! Опростите ми!" крикне Филипеску, и види:

Диже се једна кукуљица, узима секиру са зида, говорећи му: "Стави главу на пањ, Микијане Филипеску!" Погледа према пању.

Има шта и да види: тамо из пања куља крв, као вода изворска, куља и слива се низ корење пања. Врисне и стане да бежи по каменој одаји. Потом избије на светлост. Обрадује се сунцу и беломе дану; види да је пред Кљештавицом.

"Још мало па сам у Баирској, код куће. Шта ли ми раде деца?" размишља, усхићен изненадним спасењем.

Одједном, широм се отварају врата на Кљештавици и из ње излазе: Николај, Улкинус и још неки људи, чија лица не може да препозна. Сви су шарено обучени, одела испуњених коцкастим закрпама као вертепи. Обрадовао се видевши Николаја, а подозрив је према Улкинусу, који се смеје од увета до увета. Сви иду према њему, споро, као да лебде. Кад му приђоше, види: Николај чудно обучен. На њему нешто као гвоздено одело, у руци држи војничку мањерку, као да му је овог трена Дарја ставила ручак у њу пред полазак у "Вистад".

Иза Улкинусових леђа израњају Миле Мрчак и Миле Лисац, исто су обучени као и Радомир из Кореје, личе на илинданске глупе Августе.

Онда Улкинус викну: "За твоју незаборављену љубав из Трста!" па растеже из све снаге малу ручну хармонику.

Он се сети, још из детињства, Николајеве гармошке коју је донео чак из Вороњежа. "Што си му је дао? Узми је! Узми!" наваљује на Николаја као дете.

"Нека је. Хоће да нам свира. Нека свира", каже благо Николај.

Улкинус разви хармонику, искриви уста и запева храпавим гласом:

"О, Вероника, кад златно сунце зађе,
на тебе сетим се ја,
јер нема ни лепше ни слађе!
Неверне жене су све!
Уста су твоја крива,
изгледаш тако врљава
као да ниси жива!
И Вероника другог пронађе,
неверне жене су све!
Ипак, све што се десило
било је весело
код Веронике!"

Мрчак и Миле Лисац се ухватили за руке, као да је валцер, па играју уз такт хармонике. Улазе, кроз облак перја које се однекуд створило у кафани. Лебди оно перје свуда по Кљештавици, а они играју свој валцер уз Улкинусову свирку; њихови старачки бабурасти носеви подигнути су увис и половина речи излази кроз њих:

"И Вероника другог пронађе!
Ипак, све што се десило
било је весело
код Веронике!"

И тако - све је тише, ужасно тише оно: "Кооод Вероооникеее"; одлазе им гласови и звук хармонике у незнане дубине. Тела им се распадају као да су од магле и дима, једино је облак перја гушћи и све већи.

"Стани, чика Николај! Стани! Где ћеш?" виче и тужан је Микијан Филипеску.

Топ од слоноваче

Нестало му даха. Прену се чувши глас дедице Пантелеја.

"Ух! У кући сам!" простење и подигне знојаво лице испод ћебета.

"Бићеш банкрот! Јес, јес, пази што ти рекох! Моје пензије не дам! Не дам!" - крешти стари Пантелеј више његове главе, жути му се само онај један зуб у горњој вилици.

"Дедице, не мучи ме. Грдних ли снова, Боже мој", рече, и једва се подиже из столице.

Беше пао мрак, а небом се осуле звезде.

"Који је датум, дедице?" пита, ушавши у кућу.

Дечаци заглавили кашике и срчу чорбу.

"Први август, што питаш?" одговори дедица, и већ се гнезди на кревету у ћошку.

"Јао, први! Плате! Мој посао, закаснићу!" - повика Микијан и улете у собицу; зграбивши бочицу с мирисом стаде пред огледало.

"Јес, јес, поштен свет данас прима, а ти отимај, отимај! Бићеш банкрот, пази што ти рекох! Деца ти плачу, нема у шта да умачу, а та јури, отимај! Бићеш банкрот!" - шишти Пантелеј преко јединог зуба у глави.

Деца се смејуље и стружу кашикама по шерпи.

Микијан пред огледалом налива из бочице бриљантин на косу; звиждуће Тарантелу, криви главу, мрштим се, значајно подиже обрву - занесен је мишљу: "Нека мисле да ће се код мене извадити на губитку после томболе. Кад им промувам у мојој кеси бројеве, од двадесет неће ваљати ни један. Ако бих налетео на некога да се сецамо на скраћени тикет. Дао бих који хоће тип. Играм са више њих, у средини сам, као крупје, увек морам да ваљам" - па опет зазвиждука своју Тарантелу.

Зграбивши куферче с чоколадама и мантил, излете напоље. Пантелеј покуша да му нешто каже, али је он већ био на капији. Шкрипну капија и Микијан неста у звезданој ноћи обасјаној месечином. Иде, као да лебди, лепрша му мантил, а куферче лети из руке у руку, па изгледа као да је час међу звездама, а час доле где је тешко живети.

Врело је у малој кухињи молованој љубичасто, светлост сијалице блешти над мушемом пуном исликаног цвећа и лептира, сјакте шољице поређане у креденцу, на фотографији заденутој у рам креденца, насмејаној Лини, виси језик све до огрлице, зноји се Микијан, врте се дечаци, шишти Пантелеј и тихо понавља: "Отварај пенџере, врућина, врућина је."

Зуји магнетофон, над њим је повијен разгаћени Микијан.

"Сад ћете, децо моја, да чујете тату како говори Сабо - Петросијан, шаховски меч за првака света." Крррзззуууммм, чује се из направе.

"Склањај то чудо из куће, не могу да спавам!" - завапи Пантелеј.

"Смирите се, дедице, па ћете заспати" - умирује га Микијан, премотавајући траку.

Нагло, у тишини, глас из пластичне кутије тресну као да је с оног света: "Проверено је оно око болести певца! Има..."

"Ух!, извин'те, ту су ме мангупи прекинули!" каже, и муњевито притиска, по ко зна који пут, дугме на магнетофону.

Усправља се, искључивши магнетофон, с изразом на лицу као да је нешто важно заборавио: "Драга децо, синови моји!" почиње театрално. "Ви знате, топ иде..."

"Само право!" повикаше три дечака, тискајући се око њега.

"Јесте, честитам! Али ако с топом одиграте немогуће, нарочито у завршници, он постаје слоновача! Злато!"

"Злато!" кликћу деца.

"Е па, синови моји, бели топовски пар решио је ову партију у тридесет и осмом потезу!"

Поново се чује оно зззуууммм, очи дечака су широм отворене.

"Пст, са'ће", каже тихо Микијан.

Дечаци се претворили у ухо, не гурају се, само им се главе виде изнад стола. Нагло, громогласни гласови из направе: "Хоћемо Бамберг! Хоћемо Бамберг!" чује се из десетине грла.

"Пст, то су кибицери, на снимању", шапуће Микијан. Потом тишина, па његов глас, уздрхтао и грозничав: "Бамберг! Хиљадудеветстотинашездесетседме, меч за првака света у шаху: Сабо-Петросијан! Сабо, црни! Петросијан, бели!..."

Депа су запрепашћена: каква су то слова, та бројеви који испадају из кутије као самлевени? Чини им се да ни отац више није њихов? Посматрају га како се завалио у столици - погледа одлуталог ко зна где?

"Веџбај! Само малишне веџбај! Биће ти банкрот, пази што ти реко", - закрешта изненада, из кревета, Пантелеј.

"Дедице, не прекидај! Они ће бити прваци Балкана!"

"Веџбај! Веџбај и мангупскоме послу! Боље школу да уче!"

"Дедице, није веџба него вежба! Кажи, веж, жжж", показује Микијан Пантелеју.

"Само и ти веџбај! Ја пензије не дам!"

"Не треба, дедице, биће први!"

"Бићемо први!" вичу дечаци и скачу по кревету и по дедици Пантелеју.

"Беж' ода ме! Беж' ода ме! Бићете банкрот! Пасте што вам рекох!" - сикће, као пун је љутње, дедица Пантелеј.

Мачке се буде и скачу с кревета, из друге собе лаје Лина, дечаци вриште, магнетофон зуји, а самоуверени Микијан Филипеску приговара своме деди, Пантелеју Филипескуу, старом кожару родом из Кишњева: "Дедице, шта вам је? Да вас не боли глава? Нећете ваљда живети сто двадесет година? Сад вам је деведесет пет, како знате шта ће ми деца бити кад порасту? Мислио сам да навијате за праунуке?

"Јес, јес, ти навијаш! Видим ја! Само ти њи' веџбај за пропаст! Биће ти банкрот! Ја још мало па ме нема, а ти види шта ћеш!"

Глуво доба ноћи.

Деца су, као пилићи, полегала и заспала око свог дедице Пантелеја, који их је пригрлио и шишти, у сну, на уста; види му се онај жути зуб. А Микијан Филипеску је на свом топу од слоноваче; не може да заспи, посматрајући великим сјајним очима децу, своје мале пешаке.

"Да нам је мали моји пешаци само једна дама, мајка за вас, па макар од дрвета, имали бисмо потез какав није видео Балкан", размишља он тако, а из зујаве направе подрхтава његов глас одлазећи, кроз отворен прозор, у ноћ.

Црна јама

Башта која не рађа

Ко ли вас је тако променио у вашој гордости, да ми је знати? И докле сте намеравали да ме убеђујете како ће време све учинити и да никакви циљеви не завређују жртве? Драги моји мртви, и ви још увек живи, ипак сам на вашој страни.

Добро сам знао за ваше слабости. Онај сам коме сте се ругали и препуштали последња места у вашим таштинама; човек који је увек играо главну улогу на вашој маловарошкој позорници. Ваш Томислав Цветичанин, последњи који све о вама боље зна од те траве што вас покрива!

Дубоко сте закопани, драги мој. Семење сте које неће нићи. Ништа не ниче из тих рака. Ништа.

Време пролази, Томиславе, говорили сте ми. Одувек сам знао да не пролази оно. Ви пролазите, гордовићи и прождери! А оно стоји; вавек је исто и све се дешава у њему.

Камо вас је одвело ваше вучије отимање? Ниједан музеј од ваших зградурина, ниједан парк од ваше земљурине. Само трава и зелен заборав. Ха! ето праве речи за вас: само зелен заборав. Сви сте ви један велики колубарски Заборав!

Међу гробовима Прве парцеле Новог грачанског гробља, размишљао је и поцупкивао омањи човек у Црном дотрајалом сакоу, са сивим шеширом преко гргураве седе косе, и сетним осмехом, испод бркова на напућеној доњој усни. Изгледало је као да ће се због силне јунске припеке расплакати; личио је на дете чији је нос обрастао густим великим брковима, и које је носило, због јунског пљуска, зимски капут преко руке. Док су му се рукави од капута сваки час уплитали међу трње дивљих ружа, које су у бокорима расле по хумкама, човек је ознојеног лица, са страхом размишљао о змијама: "Толико пута су ме уједали за живота, не би ме чудило да ми нека из њихових хумки домили у ногавицу."

Скакутао је Томислав Цветичанин, а сваки трн у његовом оделу био је знак уједа змије и блиског присуства смрти. "Оволики страх од смрти, постајем мали! Мали!" нервирао се Цветичанин.

Убрзо је дошло олакшање: "Ружо! Ружо, нека ме твоје име спасе страха због ових дивљих ружа", помисли и као да се охрабри.

Зујали су попци, а зрикавци зрикали; блештало је сунце у врелини поднева и у високим крошњама гробљанских борова.

"Једина задужбина ваљевских силесија је ова црквица, ова капелица. Хвала им и на томе", понављао је тихо Цветичанин.

Залазио је у дно Прве парцеле; изгледало је као да тражи нечији гроб као да је то место заборавио, а ето, до њега му је сад много стало. Тешко је прихватао сазнање о неумитној смрти те особе.

"Ти, Ружо, ниси мртва! Само си заспала. Заспала", убеђује себе, хоће да поверује у то, а добро зна да не може. Нагло застаје, згранут: хумка је зарасла у траву, одавно није био поред ње.

Дрвени крст је накривљен и сив од времена, а слова на њему бледа и у жарком дану једва читљива: "Ружа Цветичанин, рођена Стратимировић, 1910-1976. год.", срицо је човек, дрхтурећи од зиме у оној врелини, као да му нешто на овом месту није јасно докраја.

Ако је, све оне тамо, унаоколо, њихова гордост довела до овог нимало славног места, онда, шта је њу овде довело? "Шта?! А Агнес је добро, добро је", шапће - "још увек понеки пут заплаче за тобом наша Ања... Немој, Ањочка, молим је ја: Тата ће теби испржити јаје на око, онако како ти волиш, кажем јој, пун среће што наша Ања расте. И нема велике прохтеве наша Агнес. Све сама ради по кући... Ружо, како наша Ања лепо кува!... Једино око школе, али она није крива, веруј ми, она није крива! То је зато јер ме мрзе. Ти знаш, то траје одавно. Мрзе ме јер обарам лажно знање, све те формуле модерне физике. Лажна чуда, ето!... Ту скоро, штампао сам брошуру: ЗАБЛУДЕ МОДЕРНЕ ФИЗИКЕ. Шта мислиш, шта је било? Напали су ме! Ти гнусни, покушали су опет да ме оспоре и извргну руглу. Идем, напуштам ову рупу од вароши!"

Очи му заискрише, а лице, изборано као згутљени ислужен сунђер, лагашно се развуче.

Гробље је блештало под сунцем, пуно зуја; унаоколо није било живе душе, а човек с капутом преко руке опет поскочи: "Извини, Рушка, заборавих", изусти и из џепа од капута извади дугуљасти смотуљак новинске хартије. Разви га и узе пет воштаних свећица, прекрсти се и принесе их уснама: "За душе, мојој жени Ружи, сину Бошку, оцу Миленку и мајци Јели. И за ћерку Светлану, које нема из белог света да ми се врати... ако је мртва..." прошапута, а сузе му заблисташе у очима. Дуго се мучио да их пободе поред крста.

Сува земља, пуна траве, није хтела да их прими. Најзад му пође за руком. Запаливши их, усправи се и дубоко одахну.

Пламичци свећа скоро да беху невидљиви у жарини дана; једини знак да су гореле било је њихово слабашно пуцкетање. Правио је бесмислене покрете руком скидајући труње с рукава; тужан и занет, као да је пред нечим тешким и непријатним добровољно пристао на дуго мучаљиво суочавање.

Био је свестан да је то, у исто време и тугаљиво и трезвено стање душе, последица ничег другог доли најсветлијих успомена које су тако топло грејале његово срце. Сетио се: било је то некада давно, као у некој прастарој причи; изговорио је пред једном женом једну од својих најпресуднијих реченица у животу: "Ружо, удајте се за мене!"

И ево, сад је се сетио, и страшно га је зачудила, па и уплашила, натеравши га да муњевито прихвати мисао о свом, свачијем крају. Згранула га је та мисао својом обичношћу и једноставношћу. Али га је још већма опоменула, те помисли: како је све то помало шарлатански, и како је све то одавно (пре њега и извесне Руже Стратимировић), изиграо врстан комедијант, који све зна и који се назива судбином човековом. Часови среће који су тихо проминули, подмукло као фијук џелатове секире, после којих нема обезглављеног трупа нити крви. Све остале како је и било, чини се по старом; једино та празнина, дубља од најдубљег понора, који се отвара увек на гробљу. Једино та празнина; једно ништа.

"Ето шта је остало, Розо моја", помисли, "ништа, баш то."

Двоуми се, размишља да ли да легне наспрам њене хумке, у траву? Није је одавно сањао. Кажу: ако легнеш насупрот гроба и размишљаш о умрлом - сањаш га. Баца капут, спушта се лагано на њега. Још се двоуми: шта ако то значи сопствену смрт?

На коленима је; зуј из траве је још јачи, док из њега проваљује сећање као река која нема обала, као море: "Можда то ти и ја нисмо били? нити те расцвале липе на кеју Колубаре? та шетња до Ловаца испод паноа на коме је стајало: "Друштво за заштиту Пећине?" или тај исцртани незграпан Бахус, искривљени водењак са својим вилама "Код Платана?"... Шта нам је требало да се поново вратимо у ово горко место? Зар смо га се насмрт ужелели? Истину говорећи, тек после смрти мог оца, сећаш ли се? Или због онога у оном проклетом граду где су мој комад за школу Велики фалсификатори прогласили дрском крађом Андре Жида и његових Ковача лажног новца!? - писца за кога нисам чуо таман толико колико ни за његово дело. Мада ја нисам стајао с бечком дисертацијом испред професора Пиртса Ехенбауна (у којој се обарала физика, а да се нису познавала ни најосновнија својства галванских елемената), мени су приписали поставке господина Петронијевића у којима се обарала множина закона физике!? Силом су ме увели у лудницу! Драга моја, луднице света су све више и више принудни азили за противнике. Кад се сетим живота његовог височанства принца Ђорђа, и о томе где су га сместили. Препустих им се, жени и човеку у белим мантилима. Жена је жвакала јабуку с досадом у очима и постављала ми још досаднија питања, а оном човеку се спавало. "Добро" рекли су ми. "Обрадили смо ваш случај..." Сместили су ме у светлу собу, а ја сам осетио да се налазим у предворју смрти... прве ноћи сам им побегао. Затим су покушали да ме пензионишу, али ја издржах још коју годиницу. Верујем да све знаш... знам да знаш... зато што ја ништа о теби тамо не знам. Хоћу да верујем да припадаш таквом облику који све зна! Ето, то је прави разлог зашто смо се вратили у домају."

Двобој

Поново су га занеле мисли и сећања на ту судбоносну реченицу упућену после вишегодишњег оклевања једној жени, која је сада била трава. "Зашто човек, у тим стварима, толико оклева?" питао се.

"Нисте ви за ту девојку" - каза му упарађен официр моловане косе.

Он га зачуђено погледа.

Стајали су пред самим улазом у Лазићев "Гранд".

"А ви, јесте? Или неко вама сличан? И она је за вас, заједно са својом намештеном собом и осамдесет хиљада мираза, господине?"

"Могу ли ово да сматрам за увреду, мене и мог чина!"

Сматрајте да је ово вама лично упућено. Не знам што би ми сметао ваш чин, који је на дну котерије којој припадате, господине!"

Официр полако скиде рукавицу.

Као да је канија тандркнула по плочнику.

Претрнуо је; више га је запахнуо мирис рукавице, на дуван и парфем, него што је осетио ударац по образу.

"Изазивам вас на двобој! Бирајте оружије!"

Све се десило за време празника, у недељу, свет их је опколио.

Онда је дошао један од најстрашнијих удараца у његовом животу (мада је данима после тога понављао: ја нисам ташт човек). "Али ја не умем да баратам никаквим оружијем, господине!?"

Још није изговорио ту реченицу до краја, кад је чуо речи тог одвратног женског лица из те, не може бити одвратније, трговачке породице: "Забога милога! Господине Милуновићу, уразумите се! То је наш, овдашњи, како да кажем..." Покрет њене шаке у рукавици од чипке, испод розе сунцобрана, недвосмислено је показао о каквом, је човеку реч. "Знате", - наставила је, "наш Цветичанин је сав у облацима." Потом се дискретно насмешила официру: "Надам се да ћете вечерас бити на матинеу код Секулића?"

Како је само помно пратио овај полупроституисани позив, који вероватно нико, па ни лице које га је изговорило, не памти.

Лаган, одмерен ударац потпетицама чизама и наклон лица с брчићима испод шапке.

"Хвала вам, мадмазел! Дотични није достојан!"

Њему се просто љуљало пред очима, док се поручниково лице злурадо кривило у наказни осмех. Део гомиле полази за Цветичанином. Прате га све док није ушао у продавницу колонијалне робе да се објасни с оцем због одвратног женског лица. И ту је тек скандал постао потпун.

Увече је сео с оцем за сто. "Ја морам. да се одселим из ове проклете, смрдљиве вароши", рекао је оцу.

Стари је отпухнуо дугачак дим и одговорио: "А ја сам само сиромашни опанчар Миленко Цветичанин, кога ће срушити гумени пироћан, као и многе. Како да ти помогнем да одеш?"

Као да је осетио лако струјање ветра по лицу? Пренуо се из сећања.

"Тај проклети мирис рукавице!", помисли Цветичанин, и поглед му поново паде на женин гроб.

Подневно сунце се само мало померило; зуј из траве се није смањивао; једино је лахор пиркао.

Помисао на тридесете, лица и околности које су пратиле почетак његове везе са Ружом Стратимировић, подсетиле су га на тог провинцијског мондена, сина кројачевог, господина поручника Миодрага Милуновића, прозваног после другог рата Мија Цицовани. Завршио је тај чаршијски кловн као власник вашарске шатре с руменилом од туцане цигле. Скончао је у тој истој шатри, негде на путу између Косјерића и Ужица. Сељаци су, најзад, докучили његов метод за улепшавање женских лица. Пребили су га; подлегао је батинама усред изломљене шатре.

И ето, сада, пробудила се у њему успомена на човека који је био опседнут женама. Какви су били његови успеси код жена?

Негде пред рат губила су се кормила, долазили су сломови малих и великих капитала; за једну ноћ добре партије падале су у прах, под стечај.

Стечајеви! Стечајеви! бубњало му је у ушима. Врелина је била неподношљива, а мирис гробљанске траве тежи; чинило му се као да све вапи за јунским пљуском.

У сумрак тридесет девете (тридесет девета, а и четрдесета биле су у сумраку и заударале су на људску крв), негде средином јесени, европска берза је преко свог наложника у овој вароши, Хендла, отворила своје незасите чељусти, као да је била дело мрачног Содома, а не Европе. Нека жена је вриштала испред улаза у ваљевску Штедионицу. Проклињала је расплетених седих коса, девојка поред ње је цвилела.

Девојка је била лепо обучена: хаљина и блуза од баршунастог сомота, шешир жизел.

"Сутрашњи пролетер је још увек лепо обучен", чује нечији глас у гужви и приличе се, радознао. Милуновић је припијен уз лепу, већ осиромашену девојку. Тихо јој се обраћа.

На њеном лицу је презир. Да ли зато што он није више у униформи? Томислав се окреће, хвата га страх и хоће да оде одатле. Али иза његових леђа стоје три човека, свечано су обучени, имају црвене цветове у реверима.

"Сад је тренутак", пригушено шапће један од њих.

"Горе је него што је било између двадесет девете и тридесет пете" - узвикну други.

"И Младеновић је пао под стечај код Штедионице. Јуче је дошло до слома цене на бечкој берзи. Пала је сува шљива", додаје трећи, с црвеним цветом у реверу.

"Човече, скочиле су цене шљиви!?" "То је данас, а њему се десило прекјуче." Човек с црвеним цветом упита Томислава: "Господине, како називате онога ко вам нуди новчане услуге кад год му се укаже прилика за то, да би вам на крају довео добош пред кућу?"

"Не, не знам, ја нисам комунист. Овај град нема пристојну књижницу, а има петнаест хиљада становника", каже он и бледи од страха.

Окреће се око себе. Немоћан је као дете: очекује да однекуд излете жандарми и ескадрон коњице који ће сабљама, пљоштимице, растериват ову гужву. (Та сцена с многобројним снагама реда поткрала се негде из белог света; Ваљево има десетак лених, нагојених жандарма.)

Око оне жене је све више света. Девојка је вуче за руку и моли: "Мама, идемо! Мама!" Жена као да је полулуда, богоради и окреће се укруг.

"Ето о челу размишља малограђанин! Ћифта! Као да је библиотека сада важна! Оволика патња!" каже, пун гнева, један од оних с цветовима, и уноси му се у лице.

Хоће да му одврати, равно у очи испуњене мржњом: да је било пристојне библиотеке свуда по Србији, с обиљем правих књига, можда до овога, и. сличног, не би ни дошло? Али, недостаје му храброст, ноге му подрхтавају. И ономе је потребна храброст: дах му заудара на шљивовицу.

"Господине, маните библиотеке!", опет ће онај. "Тај човек се назива лихвар. А кад лихвар стекне своје чиновнике, онда вам је то банкар! Ето, чије смо жртве! Данас ове несрећне жене, а сутра сви ми!"

Говорник почиње да виче, док се он полако извлачи из њихове близине. Размишља грозничаво; сетио се: негде уочи погибије Миљка Кораћа, један његов пријатељ је виђен у друштву с Дудићем па је суспендован с посла. Успева да дочује неке гласове из гужве: "Добро је, није затражио да се отвори Институт за физику у Ваљеву!" Потом чује смех иза леђа. Убрзава корак, замиче иза првог угла. "На помолу је хаос", понавља у себи корачајући све брже, "на помолу је хаос".

Шта ли је било с оном лепом девојком? А с Милуновићем? Још тада га је био глас провереног куплер-мајстора; негде пред рат је напустио војску.

Одједном као да се уместо Милуновића појавило неко друго лице у његовој свести, важно исто толико колико Цицовани. Син оне трговачке кћери, с розе сунцобраном, касније наставник музике (или неке друге лепе вештине), ожењен расном лепотицом, данас је, заједно с некадашњом лепотом своје жене, ругло; дрхтавим корацима свакодневно бежи некуд пред помишљу на сопствени крај. Животари заваравајући се да значи нешто тој новоурбаној средини, у којој нема границе са селом и где се по свему живи у знаку пазарног дана. Ту недавно, на улици, помирили су се. Застали су у мимоходу и проговорили после четрдесет година!

И шта сада? Шта?

Зар не би било боље да су одавно мртви? И она, жена савршене лепоте (дабоме да је то било далеко од сваке савршености, јер зашто би прошла?), и он, који је заједно с Чехом Урбаном основао, двадесет осме, камерну музичку сцену у овој вароши, коју је са светом спајала коњска запрега и пруга уског колосека.

Тргао се.

То је страшна мисао, то о њиховој смрти! Као да ју је сам ђаво измозгао!

А где би себе у смртним околностима? - мисли сам сред гробља.

Само да све то заборави.

Не постоји ли нешто у нама (и око нас) што се за живота прикрива, нешто што упорно избегава светлост дана и душе, као да је у смртној тмини, а онда, тако изненада, избија и обелодани се: и човек све изнова види новим очима, као да је постао неко други? Осети жељу да у себи понови стихове: "Прими, Господе, мене у место Светло и Цветно... Ти који си срубио..." Али Новозаветни глас му се меша са једним догађајем из педесетих година.

Једна жена, у поодмаклом добу, ухватила га је изненада за руку на Теразијама. Бивша глумица расформираног позоришта града Ваљева; била је љубавница једног варошког политиканта, Милуновићева док није добио надимак Цицовани, а касније и његова. Запахнуо га је мирис јефтиног парфема; неукусно намазан ружна дебелим уснама.

"Сада продајем цигарете у Лотосу", каже му она, хтела би да се насмеје, али на лицу јој је само смешак.

"Шта ћете, то је судбина глумца у провинцији каква је она где сте били" - одговара, док га подилазе жмарци.

"Ви сте још суфлер?"

"Не. Нити оно постоји, нити сам ја суфлер. То је био посао у очекивању оног правог."

Посматрао ју је док је одлазила и размишљао:

"Господе, има ли нешто на човеку што може вечно да се задржи? Осим то мало лепоте у цртама лица, а често ни то?!"

Жели а не може, да одагна мисли о ваљевском позоришту, његовим женама. легализованом флерту и предратним куплерајима са собама излепљеним ружама од разнобојног креп-папира. Ко је крив, мисли, за њену судбину - он, Мија Цицовани, или онај политикант? Можда Хендл, који је применио правило европских берзи овде? Ко је крив? Не, нико. Нико.

Велика, светла сала бивше Дринске дивизије, у којој педагози треба да изговоре све што знају о теми: љубав.

Сала је пуна и прича се; прича се сатима. Педагози знају много тога. Табу тема: сполни контакт, стидљиво се избегава (зато су им реферати тривијалнији).

У томе што они силовито излажу нема ни душе ни срца. У свакој реченици говорника младост, ведрина и природност одавно су угашени; на оно најморалније у љубави гледа се као на нешто заостало и назадно!?

Узбуђен је, и то приметно, лице му је покривено црвеним печатима.

"Када сам ја био млад, на састанак с девојком долазио сам као у сну. Давао сам јој увек цвет при сусрету. Био сам жељан њеног гласа и погледа. Хвала!" - наклонио се присутнима и сишао са говорнице.

Салом се разлегао општи одушевљен пљесак.

"Зар не, Ружо? Увек сам ти доносио цвет."

Трже се. Лежао је подбочен, посматрајући сиви нахерен крст.

"Кад бих имао новаца да подигнем бетонску цоклу око њеног гроба," помисли. Потом чу - као да је нешто зашуштало у близини? Подигао је поглед и скаменио се. Ипак, некако се диже.

На двадесетак корака од њега збуњено је стајао старији човек са шајкачом на глави. Видело се да је, као и он, изненађен овим сусретом.

"Само да ме не препозна", помисли у очајању Цветичанин.

Угледао је на лицу старог гробара израз који као да је говорио: Ха, овај као да ми је побегао с лопате!

Ужаснут, Цветичанин је просто прелетео до гробљанске капије; шљунак је прштао испод његових ногу.

Сунце се беше превалило к западу, али је и даље пржило.

Изашавши с гробља избио је на прашњав и широк пут. И даље је жустро корачао под утиском израза на гробаревом лицу.

Црна јама

Педесет и пета година је.

Ево га где с петочланом породицом после пет сати путовања од Београда, силази из воза у Ваљеву, "Локална линија. Стаје код сваке бандере" - умирује жену и децу, изломљене путовањем.

Чим је ступио на тло помислио је на сина: да ли ће проћи овде исто као он?

Багаж му је сачињен од три стара кофера напуњена ситницама.

Позива неке дечаке које је ту затекао долазак воза; они послушно прилазе.

"Ја сам ваш нови професор физике!. Кофере у руке па да тражимо кочијаша."

Дечаци послушно узимају кофере. Најзад, налази кочијаша.

Лутају кола. по вароши. Једва некако налази стан у Белом Пољу. То је изван града, није далеко, негде око три километра. Таман човек да прошета после напорног мисаоног рада.

До стана се иде покрај "Ловаца", а Ружа плаче: "Ето, више нема места за нас у овом граду. Није требало да се враћамо."

Он је смирује, обећава да ће проверити све око наследства. И за њих нешто мора бити.

Ту, четвртог дана, деца професора Цветичанина почупала су и појела сав лук из баште станодавца.

Професор не плаћа кирију месецима; а када се појави код власника стана, увек му прича о некаквом математичару из белог света: "Замислите како је настала та наказна теорија о времену. Љубавник је с нестрпљењем очекивао своју конкубину. Време се у чекању отегло у бескрај, а то исто време просто је пролетело његовом пријатељу који је безијачио у кафани. Тек после тог искуства долази до оне чувене поставке: о путнику у возу, фењерџији и другом путнику на крају композиције."

"Не знам вам ја то о чему причате. Да нисте донели кирије за ове месеце?" пита домаћин.

"Причекајте, молим вас! Још само недељак дана! Свестан сам. Свестан. Пред вама стоји човек који ничије неће. Ignoritia legis nocet !"^[1]

"Опростите, професоре", вели домаћин, и трепће "Ја нисам тако учен, а месеци пролазе, знате кирија..."

"Да, да! Схватам ваш начин живота. Do ut des!^[2] Самим тим, ваша жртва биће златним словима убележена у историју модерне физике. Бићете једини човек који је усред казана шљиварске свести схватио аутора нове физике! Како вам се чини?"

"Па, овај, како да рекнем, и није лошо."

"Ипак, да не помислите како сам contra bonos mores^[3], донео сам. нешто за вас. Мала част с моје стране, сетио сам се и вас. Јутрос, из ваљевске штампарије. Боја је свежа. Осећате ли како дивно мирише? Ах, човече! То је тај, најслађи мирис тек избаченог слога!" узвикује и вади из џепа дугачког капута - (за сако и зимски капут као да не важи пролазност времена, они још трају, и тог дана у коме се враћа с гробља) - туце књига, танких брошура, с насловом: СВЕМАГНЕТНА ПРИСУТНОСТ НА ЗЕМЉИ И У ВАСИОНИ; вади и флашу "Ваљевке".

Домаћин нешто промрси и зграби флашу с ракијом.

Цветичанин значајно погледа и отвори једну брошуру. "Слушајте пажљиво! Моји докази да геометријске фигуре мењају свој облик при кретању, моји докази да постоји четврта димензија, а можда и још која! Људски ум је скучен и пун привида! Све то поставља Њутнову физику на озбиљну пробу!" Шта кажете на ово, газда?"

"Добрааа ракијааа!", узвикну газда, загрцнувши се.

"Алкохол оставите за касније. Да прескочим то из оперативне геометрије. Па да, ево, кажем овако: Хоћу да извесна схватања, која се још увек сматрају кабинетским, применим на Земљу и васиону! Па постављам, прво питање: Одакле ми, у ствари, добијамо светлост?... Даље... тренутак само, будите стрпљиви, оставите флашу. Аха, ево! Сунце је позитивно наелектрисано, а Земља негативно. Те испада, с правом, да Сунце није усијано тело, већ наелектрисано тело, а сама Земља као катода у Гајслеровој цеви даје светлост кад се према сунцу постави у положај: катода-анода, као код... И?! шта кажете на ово?"

"Професоре, кад ћете ми платити кирију? Ја... овај... треба ми новац..."

"Човече, једно од важних питања је и положај светских електромагнетних поља која утичу на положај речних токова ове планете, а не закон центрифугалних сила како се сматрало до сада!"

"Каква поља и силе! Све тежи од истока ка западу, од извора ка увиру! Човек се рађа и умире!" прекиде га нагло домаћин, колутајући закрвављеним пијаним очима.

"Диван закључак! Одакле вам та идеја? Прорадио бих је."

"Кирија!" мукло узвикну газда, у чијој се шаци љушкала допола испијена флаша ракије. "Кирија!" понови.

"Кад распродам ову књигу" - додаде тихо Томислав Цветичанин и изађе напоље.

"Као што ће се Земља увек окретати око Сунца, или обратно, као по Птоломеју (уосталом, Земља и Сунце се узајамно окрећу једно око другог) - тако бекрија никад неће разумети праву ствар. Ево га пример у мојој близини. Ракија је несрећа за људски дух исто колико и проналазак компаса за науку. Проклети компас је обртао људе око једног јединог магнетног поља ове огромне љуске, а можда има више оваквих поља? Шта ако су електромагнетни таласи учествовали у развићу врста? Човеков организам је добар проводник ових таласа, како то мајмуноликима, објаснити? Несрећници! Сунце је хладно тело! Шта ће рећи наука на ову моју хипотезу? Док ја материју сводим на електричну енергију, дотле је њему стало до ракије и кирије! Проричем да ће килограм, као мајмунска мера за масу, бити замењен амперима, волтима и ватима, а цео васионски звездани систем. системом електромагнетних поља!" размишљао је професор Цветичанин идући дрхтавим кораком ка свом сутерену.

Већ беше превалила педесет шеста година.

Нове теорије и хипотезе. Неплаћена станарина. Стан у сутерену мали, мрачан и запуштен. Са женом и децом стално на ивици глади. А кад дође први и стигне плата, прво плати трошкове штампања оних брошура.

С два велика хлеба, од Анастаса пекара, иде просто као да лебди. Тргне се код Шибалића, на Јадру. Уђе у бакалницу и накупује; толико хране накупује, за недељу, две и више.

"Деца!", што ће деца да ми се обрадују овим кобасицама! Светлост је према свима једнака и сви према њој! Тићи моји! Тићи моји! Све је изашло из Светлости и све се у њу враћа!"

Зенице му заискриле, хоће то да каже гласно: да његовој деци, и свој гладној деци света, нико не даје право на једнакост према овим. кобасицама, него је она свуда присутна и нужна, јер се дешава у Светлости, свуда од праха звезда до црних дубина! Али примећује: човек иза тезге је заузет његовим. пазаром. "Па, нека га, нека. Ко зна да ли би ме разумео?", мисли и смешка се, смешка.

Тако то бива с њим првог у месецу. Тог дана који се тако издашно и величанствено одвија у животу сина Теодосија опанчара, професора физике у основној школи, Томислава Цветичанина.

"Да ли се Сунце и Земља међусобно окрећу или се само мењају њихова електромагнетна поља?" занет је поново том мишљу, као пре двадесет и две године, овога пута на повратку с гробља, једног јунског дана седамдесет и осме.

Застаје. Врео вал као топлотни удар. Осећа страшан притисак у ушима и бучање у лобањи. Савија се. Врелина, као да је усред пакла.

"Свако има своје време", мисли. "Жена, и њена смрт, посматрач, џелат и теоретичар. Пролазно, мрак и ум. Само је глупост касабе вечна као црна јама у космосу, као бездан без дна - не пропушта светлост и све тоне у њој."

Философија сувих шљива

Некако се отетура с прашњавог пута, из блеска сунца и јаре, па уђе у хладњикаву сенку. Стајао је на уској бетонираној стази међу високо израслим шимширом.

"Унковићи!" пролете му мисао.

Зграда се назирала у даљини; између зелених крошњи дрвећа беласала се некадашња хидроцентрала, која је струјом напајала град од петнаест хиљада становника.

"Господине Унковићу, некада се размишљало и говорило, с пакошћу, о вашем богатству што вам је запало у изненадној женидби са учитељицом у годинама. Ваша заручница је била од вас старија десетак година. У брак је ступила, по чаршијској причи, после оне ваше реченице: "Свестан сам да због разлике у годинама нећемо имати децу." Дакле, без те мале, деџмекасте славонске жене, ви нисте били у стању да направите пар својих почетних великих послова. Без свог генијалног саветодавца (како сте често знали да изјављујете по чаршијским седељкама), а по професији учитеља, не бисте ништа успели у животу!? Ваљда је та прича, за чаршију, о Љубици Барон као изванредно паметној жени, требало да прикрије њен капитал (али и незајажљивост женика), мираз који није био мали. Дугогодишње мучно шпарање од плата, како то само може и уме онај који је подучаван на немачком начину живота. Бечка визија о томе: шта и ко човека чини срећним. А срећним га чини (а и човеком) пар стотина хиљада уштеђевине, а тим боље ако динар има златну подлогу. Ипак, ту причи о вашем капиталу није крај. Права мудрица сте били, господине Унковићу! Мало ко је стварно познавао вашег чувара централе (ено, те беласаве зграде међу зеленилом), Омера Турчина. То бајколико црнпурасто лице, у својој соби испуњеној препарираним зечевима и зечијим кожицама, клањало је сричући Суре из Курана у којима се помиње зец, животиња код које је тешко уочљив, и која је једном нахранила некаквог Нурбабу, пустињака и светог човека по Курану, и тиме заслужила вечност. Ко би све могао да претпостави шта је још знао Омер Турчин, припадник секте Светог Зеца? Док је он био чувар ваше централе, послови су вам сјајно напредовали. И, то је било право решење! Није било лоше грејати се између две ватре које потхрањују материју; између западне новчарске замисли - ваше жене и вас - и магијског чувара, зналца Невидљивог с краја света, тамо далеко од обронака Исфахана, снаге коју је познавао Омер Турчин. Али и то је прошло. Све у свему, господине Унковићу, ваше је данас пусто! Од силних напора које сте чинили кроз живот остала је само она лепа кућа у Карађорђевој, ова зграда овде и сећање на цену ваше струје која се двадесет година није мењала. Шта да вам кажем о свим тим берзанским и разнопословним напорима да умножите свој капитал? Ваша жена, ваш Омер, ви - сви сте имали својих интереса, унутрашњих потреба, својих истина - али ту је, толико пута, пренебрегнута сила, нешто страшно и неумитно, време и његова Историја! И она има својих потреба, закона, игара (те игре су почесто режиране топовским месом), и она се дешава, драги мој господине, живи и дише; а што је најгоре по просечне умове: она не познаје никог приватно; код ње нема првенства, митошења, фамилијарности; њу никакви Омери не могу да усмере и зајазе својим магијским операцијама. Она се стално дешава! Ето, догађа се и овог часа! Лепо вас самеље и - прах! Све је конфисковано, господин Унковић не може да добије ни пребијеног филера. Индустријалац у Шумадији, Унковић је социјални случај (зависи од ућемереног), De fakto Унковић нема никаквих принадлежности за голи живот, он је човек у неспоразуму с Историјом! Увек му је неко крив, а цела ујдурма лежи у времену, у промени, нечем другом. Молим вас, немојте да помислите како ја не гајим наду у то: да је човек једини господар своје судбине, центар космоса, најјачи мужјак у мајци природи. Или да, којим случајем, мислите како одобравам оволике викендице и зидине онима којима празилук вири из задњице - они нису достојни ни опомене, јер ништа нису на вашем примеру научили - они би једноставно желели, и сањају да се нађу у вашој промашеној улози!

Морам признати, био сам престрог према вама, па ви сте у свему били бољи човек од тог Саћевца!

Узмимо само ту страшну философију сувих шљива. Какав је то био понор, отимачина и вукодлаштво! Централа у Минхену, истурена тачка колубарске свести (једном, крајем прошлог века, Америка је била задужена код Србије на рачун овог плода) о заради са сувим шљивама на немачком тржишту.

Риба ли је, кит ли је, ајкула ли је? - с двозубим сидром на прочељу улазне капије од пасажа Саћевчеве куће - чега ли се све она нагледала?

Намерно вас не бих подсетио на хиљаде закинутих надница, зеленаштва, крволиптања надничара од јутра до сутра на утовару Саћевчевих шљива; нити на оно страшно, длаком обрасло, човеколико биће које нигде није пуштано из собе, за кога се говорило да је требало да буде најстарији Саћевац, али је, Божјом вољом, испао мајмун. Зачудо, и као случајно (овде ништа није случајно), тај мајмунолики се родио пре него што је кућа старог Саћевца достигла врхунац својих отимачина и остварила философију сувих шљива!

Нешто бих вам друго испричао, што је можда мање важно у свему што се догађало око њих. Када сам ја рекао једном од његових синова (нека му је земљица лака), негде тридесет седме: "Требало би да ову прелепу кућу оставите као задужбину града. Замислите да се из ње по цео дан чују звуци Шуберта, Моцарта или Паганинија. Једна дивна музичка школа овог града! - А знате ли шта ми је млади Саћевац одговорио? - Томиславе, твој ум се помрачује. Човече, зашто баш ми да дамо?"

Као да је најважније оно шта други раде, а не оно што смо ми урадили. Уосталом, можда Ваљево никада неће имати свог Коларца или Капетан-Мишу - ко зна - можда га и не заслужује. Мене и дан-данас носи мој помрачени ум; а где су они? дикоше некадашње чаршије, њих су рат и време развејали. А од те дивне куће шта је остало? (Овде морам да поменем њен енглески клозет, први у северозападној Србији.) На јаким темељима распадају се зидови од препречене енглеске цигле и фасада рађена у маниру бечке сецесије. Нови власник, као прави скоројевић. чека да фасада пропадне докраја, па да добије дозволу за реновирање куће, да је направи модерном. О моди сте имали прилике само да слушате (ако се изузме монденство млађих у вашој кући), како се дешава тамо негде по белом свету. Али шта све штивљаре и лупежи ураде да би били модерни. Којом ценом то плаћају, шта све покраду, шта све сруше, и душу своју мере на кантару зараде. Ниси економична - говоре својим душама - и боље да ниси ни постојала!

Вероватно вам је познат случај жене доктора Илије Бирчанина. Он је припадао вашем времену. Био је потомак оног Бирчанина, из Подгорине, који је погледом прибијао јањичаре уз дувар, а с којим није био сличан ни у власи косе.

Његова мајка, матора Бирчанка, убила је бединерку због неке ситнице, негде у последњим годинама деветнаестог века, када је у њиховој кући боравио последњи Обреновић. Е, она вам је добила за снају неку београдску хохштаплерку, која је, чим је ушла у брак, отрчала под кварц-лампу у Париз, како не би имала деце, а све то да би одржавала физички изглед.

Не бих желео да размишљам о моралу жене доктора Бирчанина; мајка му је завршила у беди, сама као гроб. У гробу се није ни охладила, а они су све из куће распродали; онај пештански салон одмах по повратку са сахране. Као што видите, та снаја, оберкурва - "то вам је мода!" Пробуђено сећање на некадашње чаршијске силесије, чије порекло није било хајдучко, већ од Вула Пупавца или њему сличних акрепа, упола здухаћа и зелембаћа.

Ход ли је то или тетурање? Зимски капут у рукама постаје тежак, пут је прашњав и дуг, а врелина неподношљива. Његов смешак, који је титрао ношен кроз светао дан, понајбоље је говорио о тој муљевитој реци сећања, валу и замешатељству који се једноставно зове прошли живот.

Избори

"А и ово је неко страшно време кинте", промрмља. "Кинта је завладала светом, има је и на Месецу."

Забуњен је мишљу о динару око ког се све врти; мада је у животу био у приликама да чује како ће доћи времена када ће све бити много лепше.

Пред очи му изби бледо дугуљасто лице рођака. Његове упорне и тврде црте лица знале су да кроз причу, преко танких усана, поведу човека у неслућене просторе среће. Даље од Андалузије, Каталоније у пламену, од Арагона даље и даље. То лице се морало вратити тамо где, можда, није желело: у тамни вилајет, поред Колубаре, из кога је некада једва излетело. Вратио се преко Кордобе (где су црни коњаници певали о смрти), Малаге и Тетуана, преко Алжира, поред Сардиније, све тајно, у утроби брода. У мртвачком ковчегу за чије је пребацивање из Шпаније - тог живог републиканског меса - капетан добио добре паре, а остало је препуштено судбини. Поред бедних лучких четврти Палерма - назад и назад - све по том проклетом путу од воде и земље захваћене пламеном, а по налогу московске централе. "Само, кад то видех Жикицу?" чисто се трже, и као да мало застаде у ходу. "Толики пут, вратио се да се усрећи у Радановцима."

"Радикали земљу продали!"

"Напредњаци тапију издали!"

"Либерали паре примили!"

Каква гужва, одакле толики народ? То треба да певају демократе, то личи на Кајлову странку. Види наџак-баба, крупна, грмаљ од меса, с лакоћом носи џак, као торбу, и баца га пред праг своје радње: "Ево соли! Удрите гладне Бачевчане!" вришти старица.

Десетине шака купи со и гађа реку сељака која надире у град поред Гођевчеве радње. Пљуште каменице и со.

Група људи је опколила Благојевића кафану. Упиње се да избегне изборне групе по вароши. Неколико десетина касапа, с крајње деснице радикалне партије, напало је групу радника. Пала је крв, прича се около. Кафане су пуне најсвежијих догађаја.

"Где год се макнеш кафана, Ваљево је једна велика кафана", размишља седећи у сеновитом углу кафане "Градски подрум".

Када се зачула пуцњава, излетео је напоље.

Пинда је, кажу, пуцао из пиштоља кроз отворен прозор на општини.

Било је то политичко убиство. Пинда је био радикал, а Кораћ мајка сиротињска, социјалдемократ.

Жртва је, одмах ту пред кафаном, издахнула на рукама људи који су се нашли поред ње. Тако је под бесомучним ударом мржње завршио човек, а имао је обичај да на пуним колима робе напише: "За гладну сиротињу од М. Кораћа."

"Нема Које, нема проје!"

"Ето Које, ето проје!" пева гладни народ у новом стоглавом и стооком таласу који се ваља од Јадра.

Пола мерице пројиног брашна, или двеста динара, плаћа се глас за радикалску кутију Косте Алексића.

Стоглава телесина се враћа после "Колубарске битке"; (у предизборној кампањи дошло је до окршаја странака на обали Колубаре).

На радикалској листи добио је Коста Алексић. У последњем тренутку приближио му се Табаковић (бивши жандарм и убица за време аустријске окупације), тако да је други кандидат с листе, Џема Самокресовић, изгубио. Гласа се по д'Онтовом систему, у обезбеђењу око гласања је десетак жандарма из Општине са исто толико службеника.

Код кантара на пијаци, крупан човек у шумадијском оделу, са шиљканима на ногама, урла с подијума од ракијских буради великих као воловска кола. "Све гоље треба да знају да је Ваљево место радикалско!" Стоглава, која је трипут обавила говорницу, пљеска одушевљено, завија и шенлучи. Трешти музика, игра се коло, једно буре је већ отворено.

Треба бити изван домашаја стоглаве и сторуке, размишља шегајући с друге стране Колубаре. Изван ове ујдурме која се назива борбом за власт. Преваранти и политиканти воде стооку која је, ваљда због толиких очију, слепа, јер не види да је власт увек иста. Нико из те безизразне гомиле не зна нити че чуо за BALKAN STATES EXHIBITION: BALKAN- EARLS COURT LONDON. Балканска изложба у Лондону, на којој је аутор из Ваљева одликован сребрном медаљом за најлепше решење санације неког вишемилионског европског града.

И ено га где у Злокућанима умире сам, док ће сви ти гласачи бацати помије и даље кроз прозоре. Његов несрећни брат, бивши виши поморски официр, излози пред кућу прегрнут пиротским ћилимом. Муца о себи као о последњем фараону. То ће бити пресудна и једина одредница по којој ће му чаршија судити. Тако ће један лудак у породици бити мерило засвагда.

Многи су око победника, с циљем да ушићаре, мада су сигурни да их Коста неће погледати, као смрдљив сир, сутра из свог фијакера кад се у свом тријумфу буде возикао Ваљевом. Ма ко да победи било би тако, ипак су ту, с неком сулудом надом да ће сутра бити боље код ваљевске штедионице, кредитне банке, на прагу овог или оног Косте Алексића, уопште у оном животу који се назива људским.

Прилази му непознат човек с качкетом на глави. Смешка му се као да су стари знанци. Застаје испред њега, из руку му испадају новине, сагиње се пред њим. Потом чује тихи глас: "У Јовановића винограду чека те рођак. Тражио те."

Непознати муљевито нестаје иза угла, док је он скамењен.

То се десило, с оним Жикичиним куриром, тридесет девете, а можда и четрдесете. Да, тада сам отишао на виђење са Жикицом, први пут после његове Шпаније.

Болеро смрти

Иде као да скаче по бреговима. Као низ окомиту стазу Ајхингеровог брда пре четрдесетак година.

Не чује и не види како природа бруји тог дана, који као да пролази мимо њега. Кад ништа не види, кад ништа не чује: прогања ли то њега, као у сну, арагонски догађај? А можда је то због врелине овог дана на повратку с гробља?

Одмах по одласку курира продужио је према Ајхингеровом брду. Страх га није напуштао. Неколико сати провео је шетајући стазама брда, све док између дрвећа нису искрсла два натмурена типа с натученим, качкетима. Повели су га без речи према Јовановића винограду.

Жикица је седео у вратима колибе, са травком и цигаретом у зубима. Сетно се смешкао између два дуга дима, онда че тихо проговорио: "Ca va, mon cousin?"^[4]

Да ли су му агенти опколили кућу доле у вароши? пита га, пошто је сео на пањ преко пута њега.

Одговара му да не зна и да је пре два сата чуо да је овде.

Жикица се смеје - тек што је стигао, проговара кроз смех - "Па, шта ти мислиш?" - наставља мирно - "Био си некада уметничка душица, ако ме сећање не вара?" - Показује му цртеж: сељанку с корпом на глави, пуном грожђа, чија су зрна, као петодинарке, не личе на ова наша, нити су то хаљине, велике и раскошне, које жене носе у овом вилајету, нити такве гривне, ђердане и минђуше, нити се овде тако мараме повезују. "Сећање на јесен у Толеду, док сам чекао везу с Једанаестом покретном дивизијом. И овде чекам везу, кућа ми је вероватно под присмотром."

Уместо одговора, клима главом: "Одмах сам кренуо на позив оног човека с новинама. Требало је да ти донесем храну", додаје збуњено.

"Тај твој зимски капут је још од матуре! Човече, радиш ли ти нешто?"

Он само муца: физика, вели, извесни таленти, проблем техничког простора, скоро никакви услови за рад, несхватање паланке.

"Јасно", - прекида га Жикица - "боле њих дебеле гузице што је Ваљево последње. Важно им је да ждеру и пију, и ако могу да охладе своја смрдљива јаја у Врњцима, или неком другом бањском куплерају, пошто десет кућа завију у глад. Очекују фашистичку олош да им све предају, али видећемо с том багром. Неће им ићи тако лако, запамти ово што ти Жика каже", па се упорно заваљује на зид колибе, блед, некуд загледан.

Рат! мисли очајно. Рат! а ја сам на путу да у Ваљеву отворим институт за физику. Толико бистре младежи! Толики таленти! Шумадијо, Шумадијо, да ли ћеш се извући? Хоће ли твоје духовно знање остати на нивоу Београдског пашалука, земљо моја! Шта ће с тобом бити?

Узнемирен оним што је чуо, предосећањима и лицима с натученим качкетима савија се к рођаку - "Бојим се", промуца.

Шпанац као да га не гледа. Бледо му лице и даље зането у комад неба што се назире кроз отворена врата. "То је доказ да си човек. Уплашио се, само једном, и Шандор Вегел Можда то и није био страх; док је умирао на обали Гаљега беше зачуђен као дете. Не брини, даћу ти пратњу до куће."

Он се трже уплашено - "Не, остаћу још мало овде, код тебе."

"Испричао бих ти о Арагонском болеру, онако како сам чуо. И о Шандору Вегелу, не знам колико ће те занимати?" - проговори, после краћег ћутања, Шпанац.

Он само затрепта очима и обори поглед.

"Под врелином арагонског неба, на подијуму од дасака, играла је свој болеро смрти барцелонска анархисткиња Ла Бела Фредерикија Монцени. Само је она могла да одигра тако ту стару баскијску игру смрти; њено тело, њен поглед, њени покрети и свила на њој. Брадавице њених груди, чврсте и велике, као андалузијске смокве, назиру се испод свиле, а јаке и витке бутине подрхтавају у ритму музике. Низ њен дуги врат пресијава се црна коса причвршћена великим. шналама. Кроз дуге беле прсте провлачи се и шири црни шал са словима боје пламена: "Где год је власт, ту нема слободе", пише на њему. Умрећу, умрећу слободна! вива ла либертад! као да говори музика. Фредерикија је у трансу. У трансу је и Жаокин Асказо, човек Фебрегаса, анархистичког министра за привреду Каталоније. Асказо је био члан регионалног Савета за одбрану са седиштем у Арагону. Био је оптужен за незаконито присвајање реквирираног накита малашког племства и недовољну спрегу с централном републиканском владом.

Онда су дошли, усред болера, Урибе и Коморера, задужени" пре тога, за привреду у Генералитету Каталоније. Тек што су сменили с положаја Фебрегаса и његове - стајали су ту, неколико часака, с готовом пресудом, за Асказа. Болеро-смрти је захватио повећу групу око Фредерикије Монтсени. Подијум око ње беше пун као нар семенкама. Коморера се попео на њега и прогурао до Асказа, из рукава је извадио мали дамски пиштоље м-ге 36. Нико није приметио ту играчку у његовој десници; ни Асказо; нити је ико чуо пуцањ који је био слабији од звука кастањета. У игри, међу оним телима, Асказо се лагано срозао у Коморерово наручје и овај га је изнео с подијума - а болеро-смрти Ла Бела Фредерикије је трајао и трајао.

Урибе шапуће мајору Листеру: "Њу ћемо пустити да одигра свој болеро до краја."

Шандор Вегел из Дера, у западној Мађарској, један од тридесет коњаника Мађарског радничког батаљона из Куновог берлинског огранка, рече: "Мислио сам да једино Мађар умире срећан док игра."

"Још само да пронађемо оно анархистичко ђубре са конгреса у Сарагоси, Диега Абада де Сантиљану" - шапуће бесно Урибе. Захватила га је музика болера и он пљеска у ритму.

"Тешко је доћи до Сантиљана. Он је у Валенцији, тамо је члан Комитета радничке милиције" - одговара му Листер и смешка се.

А Шандор Вегел је погинуо ђаволски. Чинило се да његова смрт није имала повода и да је била непотребна. Све се десило изненада. Међу Мађарима је јахао интернационалист Ђузепе Пестана, син власника мале ткачке радње у Ђенови. Због тога што је знао да говори из трбуха беше прозван Ђузепе Бараба. Пестана, који. се, пре Шпаније, прехрањивао као циркузант широм Италије, убеђивао је све да Вегел крије белег против зрна. Смејали су се, сматрали су то Пестанином шалом. Али, временом се испоставило, у окршајима, да Вегела није хтело зрно; пролазио је кроз пакао од ватре и челика, тамо одакле се ни птица не би узнела. Тајно, ноћу, заједно с Пестаном, завиривали су под седло Шандорове кобиле, гледали испод њених сапи, завлачили шаке под реп, отварали јој губицу, препипавали прстима његов хусарски огртач. Али ништа друго не приметише осим што су сами имали: снове о мађарским равницама и два тробридна бодежа, оштра као бријачи; један му је био под седлом, а други завучен у саре дубоких чизми.

На песковитој ледини поред сјајног Гаљега упали су у заседу. Чинило се да нема излаза. Шандор је први излетео на својој кобили, а остали за њим. Разбили су заседу зашавши јој, у широком луку, иза леђа. Било је то уочи пада слободног Мадрида. Стизали су обалом Гаљега, јашући уморне коње, пред Сарагосу. Хтели су да сјашу у њој, јер су били гладни, прозебли. Да ли их је разбијена Франкова заседа пратила, или је то било залутало зрно? У равници Арагоније, на пушкомет око њих, никога није било. Шандора Вегела је погодило с леђа. На стомаку, кроз широки кожни појас, зјапила је огромна крвава рупа. Гледао ју је у чуду. На лицу је имао израз као да га ништа не боли, већ само забавља. Потом му се поглед замутио.

"Зар баш овде, где сам се осећао као поред Рабе?" - рекао је и срушио се из седла.

Ђузепе Пестана је вриштао од страха; толико је вриштао да су морали да га свежу за седло, и крпу су му набили у уста.

Први сумрак је залегао међу крошње дрвећа. Жикица је подигао поглед - "После је пао Мадрид... Ово сам чуо од неких Италијана, враћајући се из Алжира."

"Ипак, с нечим мораш да рачунаш. Шта ћеш сад?" пита га.

Он се смеши - "Пожелео сам да будем с оцем на његовој слави. Ето, бићу овде за Јовандан, а они неће исправити своју грешку. Већина човечанства је гладна. У тој грешци лежи наша шанса."

"Ипак, ако је исправе?" - пита.

"Не они је никада неће исправити. Оно. им се измиче, јача је од њих."

Ни сада не може да одагна слику рата који је почео оног дана кад се немачки тенк заглавио између два ћепенка, прешавши мали мост на Колубари. Пред њим Искрсну лице страсног коцкара који је, после вишедневног одсуства с ваљевских улица, приметио многобројне немачке туристе у униформама. Па та кафанска средовечна спадала! Види их, као у сну, како пресавијених тела и лица утучених болом, тобоже ван себе од туге, посматрају велику пожутелу карту света, раширену на кафанском столу, поред које гори огромна свећа. Оплакују Америку и Русију које су с уласком најновије силе Осовине изгубиле рат. Са стране влада љубопитљивост, али они су толико жалосни и утучени: свећа гори за цели свет.

Неко пита (није му сасвим јасно) за карту, челу она ту?

"Па да пронађемо Усташију. Објавила је Америци рат. Страшна нека сила, само никако да је нађемо на карти" каже један од њих, на шта се разлеже опште ридање над горком судбином света.

Застаје. Поцупкује. Срце му скаче у грудима.

"Па, да!", мрмља "То је једини начин! Прави! Ругати се тој уши смрдљивој! Лицу сатанином, искеженом и пуном људске крви! Ђаволу који се зове рат! Толико му се ругати да га, у неком од времена човечанства, ухвати стид!"

Озарен је. Срце му и даље бесомучно лупа у грудима.

"Како си ти, Томиславе" говори самоме себи, "красан, диван човек! Ниси ни мрава згазио! А имао си прилику. Ни сенку људску. Никога ниси повредио, нити унизио. Никога и никада!"

Блеснуло је пред његовим очима. Застао је. Испред радње, на тротоару, два дечака нагарављених лица придржавају старијем човеку апарат за заваривање. Сјакти усијани врх катоде; дечаци се осмехују. Један га посматра као да хоће да му каже: Шта је, деда, добио си сунчаницу? Но, све је то само за тренутак, опет су заузети послом.

И он коначно схвата да је у једном од јунских дана седамдесет осме године и да је (по повратку с гробља) допловио до једне обале безмерног мора прашине, издувних гасова, рике сирена, брујања мотора. Стоји на плочнику обавијен димом и има голему жељу да пређе на другу страну. Али то је немогуће.

Размишља о крају прве фабричке смене и о томе како је пусти санак један подземни пролаз на супротну страну улице; о граду који је други на јужном Балкану по броју аутомобила у односу на број становника, а нема три улице без блата и прашине; о гадној имитацији цивилизације која се зове европска.

Ипак се смирује: ваљда ће и он доћи, мисли тај подземни пролаз; ко би тврдио тридесете године да ће икада проћи оволико аутомобила поред Гођевчеве радње? Упро је поглед у другу страну - моли Свевишњег да се та колона, та челична змија само мало прекине. Ево где је узрок и корен канцера! Само ту. Све око њега урла и хучи. Поново је у облаку издувних гасова. Ставља шаку на уста.

"И погордиће се знањедавци. Утркиваће се ко више зна. Њихова сокоћала чиниће чуда: зрно пшенично биће као волујски бубрег. Црне змије попиће изворску воду - и неће бити воде. Изрониће опаке болести међу људе, заћи ће болест и у горе. На једној страни земаљској биће од хране болесни, а на другој од глади. Шуме ће људи исећи и реке ће отањити, доћи као потоци, а потом нестати..."

Ко му је то причао? Неко му је то споменуо у младости, а он се, магарац пун идеала, смејао. Ко ли му је те речи наводио и чије?

"О, Господе, стварно пред Истином треба бити мали! Па да! и она ће ти се открити! А та река хохштаплера и надутих жаба, та таштина-наука, шта она у ствари ради? Хирошимо! Хирошимо! Не постојиш! Постоји само огромна паклена Печурка."

И тако - у свеопштем брујању врелог дана, по повратку с гробља, као после некаквог огромног пута кроз време - стоји човек ликом својим сличан Алберту из Улма. Црни, мало проседи бркови, као убокорени, прекривали су му горњу усну; разбарушена коса избијала је испод малог сивог шешира. Одело тамно, изношено, са зимским капутом преко руке; дебели слој прашине прекрио му је ципеле и манжетне панталона. Нарочито је то лице Албертово, препуно смрешканих бора, на коме се душа одсликавала понајвише, са светлим очима. А оне као да су биле загледане у звезду Витлејемску.

И одједном као да се страшно покајао због свега у свом животу, нарочито због оних својих брошура - тај човек који беше сличан Алберту из Улма.

Свињски папак и крокодил

(Књига пророка Исаије, 1; 30, 31)

За овај свет Теодосије Беловић је умро у јесен. Беше то једне недеље док је чекао да дође ветеринар и утврди здравствено стање његове краве, која је тог преподнева отелила двоглаво теле. Било је ту нечег невероватног: двоглаво теле у штали и, тако кажу, синовчев нож у грудима на истеку дана. Ветеринар, који беше некако стигао, могао је, по изласку из штале, да утврди последицу нехотичног убиства: спору и сигурну старчеву смрт услед излиза крви у унутрашње органе.

Догодило се то на скупу фамилије Теодосија Беловића и свих оних које је узбудила појава двоглавог телета. Не без ужаса (па и онда кад су се смејали) долазили су васцелог дана на Теодосијев праг и ту, одмах с врата, тражили да виде чудо. Само је код њега могла да се скупи родбина и да у томе буде лепоте и мира. Додуше, укрштали су притајене погледе мржње и зависти, али пред чича Тодосијем, тако су га ословљавали, свака опачина се остављала још тамо на његовој капији. Он их је све волео, нераздељиво и простодушно, великим срцем и својом чистом душом. Само он, и једино он међу множином света километрима унаоколо у ова времена, није гледао нити мерио и дрхтао над оним што се појело и попило у његовој кући; био је један међу реткима који није рачунао с оним што је дао, далеко од сваке подмуклости и упорности, као што то већ стотинама година захтева тежак живот на земљи, без обзира каква је она: смоница или пескуша. Узме ли му неко нешто или позајми, па и ако не врати, није могла душа Теодосијева да замери. Понеки пут због тога, ноћу, пред први сан, замерала му је Георгина, његова жена. Нема разлога да брине, уверавао ју је, сваком следује два метра земље, а душа се једина диже. Они су без игде иког свог, а најближи су им ти људи и њихова деца. Па би, као да се нечег напречац сетио, додао како има и за њену фамилију, једино би требало чешће да наврате код њих. Ретко се дешавало да после ових речи жена не заћути - а кад би наставила с приговорима, Теодосије би подизао глас говорећи о ономе коме Језавеља, и поред његовог доброчинства, хтеде душу да узме те овај отиде на дан хода у пустињу. А кад залеже страшна глад над Јудејом, док је небо пламтело као огањ и ваздух био врео као растопљени бакар, а море густо и пуно соли јер не беше кише месецима ни дашка ветра, закуца он на врата удовичина где је у доба сушна царовала глад. И кад уђе унутра затражи хладне воде и комад хлеба. А она имаше само прегршт брашна и нешто уља у крчагу. И то последње удовичино доби Илија те узвикну: "Брашно се из зделе неће потрошити, нити ће уље у крчагу нестати докле не пусти Господ дажд на земљу!" Георгина Беловић, иако пореклом из низине и у близини вароши, беше кротка жена: од свега је најпре могла узбудити таква прича и, жалила се, уплашити лоши сни.

Тако и те зоре, устала је и одмах сањивом Теодосију испричала свој ружан сан: "На оној стазици која води од Јанковића кућа на главни пут за Ваљево, тушта и тма свињских трагова. Отегли се према путу, само један голем свињски папак, рутав и црн иде овако од пута, преко оних трагова, овамо ка нашем засеоку. Шта ли то значи? Мора да је на лоше. Сигурно је на лоше", мрмља Георгина себи - у браду. Хоће да јој одговори - Господ одлучује а човек снива, али ћути. "Било би добро да је Пера жив, па да га упитам докле ћеш с ружним сновима?" гласну се Теодосије, и још би да дремне, ушушкава се под перином. Георгинине зенице збуњено лете, не трепће; посматра кандилце како тихо пуцкета бацајући одсјаје малим пламичцима дуж белих зидова. Мирише соба на јабуке које су поређане на старом ораховом орману. Старица закорачи по шареницама којима је био застрт под и нестаде у вратима собе тихо као сен.

Зашто би, од толиких људи које зна, упитао баш Перу из Докмира да му протумачи Георгинине снове, питао се Теодосије, одакле му баш он у памети? Уистину, негдашњи црквењак бејаше по свему необичан човек. Теодосије је био присутан, заједно са својим братством, кад је Пера (после девет година болести у којој је лежао тела савијеног у квргу и био ништа већи од детета) објавио да ће устати прав и здрав у телу и то под једном крушком, где му је отац својевремено оставио аманет да га сахрани, а он то није учинио. Бејаше леп дан, из куће Перу изнели његови у поњави па право под ону крушку. Спустише га на земљу па се склонише међу силан свет који се слегао унаоколо. Страшна тишина налегла; свет около као да је престао да дише, а дан блештав, без ветра, ни листак да се помери. У Пере огромне, чини се највеће од свега, очи и глава; остало је све криво и црно и вири из беле рубине којом му је тело обмотано. Потрајала је тишина и мук и колутање големих црних очију на поњави, потом се зачуо шум, сличан шуму ветра међу крошњама, па све снажнији и снажнији - док се није претворио у прасак и пуцање. И стаде квргаво, и мало, тело Пере из Докмира да се исправља уз прасак као кад с дебла отпада иверје! Ужаснут народ стаде да се крсти. Не потраја дуго, по устајању из болести, а Пера стаде да прориче на топљеном олову и са свећама. Код неке Сарке из Пријездића одмах се показао. Ту Сарку ћерка учитељица исмејавала називајући све то мраком и незнањем. Допратила мајку до врата па је наговарала да се врати и мане Пере, јер је све у човечјим рукама, а Перино гледање је глупост људска. Сарка ипак стаде у ред испред Перине куће, а кад Пера изиђе он с прага одмах прстом у њу: "Ти жено иди, врати се отклен си дошла. Имадеш ти ћерку паметну и школовану, али јој то ништа неће помоћи, јер ће ти у кућу доћи онај црни дан кад рођено дете нећеш познати." Скакуће Сарка с ноге на ногу: "Није Перо, кумим те Богом, није ми дете ништа ружно рекло о теби. Не приличи то њојзи." "Јесте жено, јесте. Него, иди ти својој ћери па је причувај и уразуми." - То са Сарком бејаше негде пред рат, размишља тако Теодосије, а нешто га стеже у грудима. Зна и за тај догађај, јер се после десило оно с Варнавом. А и оно с монахом Тадијом, који је ускликнуо пред окупљеним народом испред ваљевске цркве: "Православни! Хоћемо ли да се крстимо Тројицом или шапом!?" - Бејаше смрад рата у ваздуху, палеж и људска крв; и говеда су по сву ноћ мукала и певци певали и багрем је четрдесете двапут цветао - све је о рату говорило, само се човек заносио и постајао све гори. У оне Сарке језик велики, као да је постао рачваст, ђаво јој не да мира. "Баш је онај Пера вештац!" говори где год стигне. "Како да не познам своје јединче? Нема је лепше и паметније у целом срезу!" Па се зарати: истекоше једна па друга ратна година. Какве су могле бити? Све крвави дани у њима, један од другог крвавији и то све од ножа. Негде, средином треће године, довукоше таљиге један женски леш пред Саркину кућу. Око таљига пратња на челу иде кмет са штапом у руци. Пита је познаје ли утопљеницу? Сарка одриче. Пита је опет - а где јој је кћерка? Сарка одговара да не зна, али да то мртво чељаде на таљигама није њено дете. Кмет јој опет рече да погледа боље, те се окрену и позва окупљене да приђу ближе таљигама - ал се нико не нађе ко би препознао Саркину кћер. Леш је данима трулио у води, све док га чобани нису пронашли и чакљама извукли на обалу. Леш је имао дубок модар траг ножа ка врату.

Сатрулио? и црн као гар, причали су му Пријездићани - помисли Теодосије и трже се пун неке црне слутње.

"А зашто?" - промуца. Загледа се у прозор - напољу је зора буктала. Дан, иако јесењи, најављивао се у свој лепоти.

Теодосије се невољно подиже из кревета и изиђе у кухињу. Сави се над лавором у који му је жена налила воду. Никада до сада није осећао да га груб ланени пешкир гребе по лицу. Старост, помисли, а и време је да после шездесет осам година живота помислим и на њу. Примакнувши троножац шпорету седе на њега и поче да ложи ватру.

Сети се своје младости и оца Аксентија, који није ложио ватру у својој старости. У кући је било пуно младог света; све је врвело од живота. Задруга Беловића имала је, у годинама после првог рата, негде близу триста грла стоке. У Дивчанима је земља плодна и широка, а град близу, и по обиљу рода рај је то на земљи. Није било државног зајма кога хипотека Аксентија Беловића није могла да издржи. "Само би сумасишав могао да пропадне на оваквој земљи која је сва у грунту", имао је обичај у шали да каже отац.

Али ево, дође време у коме затрави све. Кад ме је син, с унуцима, задњи пут обишао? размишљао је Теодосије. Као да је помор овладао - све сами старци, као светиње. Она близина што је некад улепшавала живот овде на земљи, близина вароши, сада се показала погубном: све оде у град. Кажу, има кућа у које је страхота погледати: на све стране ударило трње и коров, а грм пробио кров и штрчи из угаслог огњишта да се човеку следи крв у жилама. Ни Колубара није као некада, воде је све мање у њој. Кад прође недеља - искупе се седе главе на утрини па се хвале ко је имао и какву посету својих из града. Хвале се својом несрећом, а коров сваким даном надвладава. При помисли на сина старцу се стеже око срца. А и како би и шта би овде једини млад, зар сви и пре и после њега нису отишли у град? Али се нова мисао муњевито изборила за место у Теодосијевом срцу: мора се на огњиште враћати, јер ће на дан хода пустош владати и јадна ће бита Србија без њива узораних и без рике говеда.

"Идем куме, идем!"

"Видиш ли шта, куме, туда куда идеш?"

"Ништа, куме, ништа. Само камен и зелена трава."

Ко је водио такав разговор и кад? Онда се сетио њих (по чувењу), још из оног времена када је Србија била с границом до Ниша. Сетио се и стрица Пантелије, Слепог Пантелије како га прозваше, који је због њих ослепео. Легавши једне вечери, по уобичајеном повратку с вечерње - устао је слеп. И, потом, исприча сан свој и слепило своје како му дође у сну: "Што ће теби, Пантелија, очи од глине, кад ти имаш око које разазнаје од небеса до земље. Подај земљи земљино, а ти гледај вечност." - Да, то му рече, у сну, пре него што ће се пробудити слеп, старији седокос човек у ужичким рубинама и неста га.

Теодосијева глава поста тешка као туч. Пламен се разбукта у шпорету. Мисао о топлини огњишта скроз га обузе - грејала га је неугасиво. Да се чепрка по баштама викендица, размишљао је, и да се тиме хране као кокоши и мачке - то не може, неразумно је, сасвим је неразумно. Не дам му земљу да је комада и продаје за те проклете, балегарске викендице. Не дам му па да ми је трипут син! Разбаштинићу га и земљу дати ономе ко хоће да ради на њој. Као Милојка Степанова. Остала сама - и дала оглас у новине. Већ су јој дошли; нека сиротиња из Санџака, вредни људи. То, само то, размишља Теодосије сав у грозници, и да ми ставе белег на гроб: нек се зна да сам постојао, да је некада био под овим сунцем и Теодосије Беловић. Не дам земљу да је руже и рањаве.

И, глава Теодосијева све је тежа. Спушта је уморно на руке. Поново се сећа прошлог, које надолази у валовима.

Када је његовом другом стрицу, Душану Беловићу, прослављеном поручнику с Мачковог камена, запало за дивчанског кмета - овај, као нови кмет, реши да укроти Колубару код сеоске воденице. У време великих киша река се ту изливала на пут и блато је човеку досезало до колена. Душан изда наређење за кулук - на што сељаци бесно упиташе: није ли којим случајем поново дошао турски земан? Поручнику би криво што руже напор за опште добро; за оно што су мртви, свих ових живих пред њим, држали веру свим оним наређењима његовим на Церу и Колубари, све тамо до Валоне и натраг. "Проћи ће воде, поручниче, вратиће се земља! Нема где, све је равно ко на длану!" - узвикивали су, ословљавајући га поручниче, како су то чинили све до његове смрти. Опсовао их је, никада никог као њих тада, уврћући своје огромне бркове, све до ушију. Нареди им да му се губе с очију и оде право у шталу. Одатле изведе два пара волова; она колубарска говеда чији су големи и широки рогови подсећали на крошње омањег багрема и, ујармивши их у кола с точковима чији су паоци били шест цоли дуги, крену према одређеном месту збора, чак на крају дивчанског атара код великог каменог одрона. Није му сметало што тамо никога није затекао; стао је да товари камен на кола и да га одатле вуче све до воденичног јаза. Пошто би засуо каљугу стењем, узимао би тешки путарски чекић и њиме ударао по цео боговетни дан. Из куће су му доносили храну; увек му је једна од жена бојажљиво спуштала на кола па се измицала, он би прилазио и јео, тихо без иједне речи, загледан низ реку. Једном се усудила, нека од њих, да га упита: шта му треба? "Тополе или храстови" - одговорио је... "Само огромно корење може да одбрани обалу од воде." Биће да је провео око недељу дана на путу поред воденичног јаза радећи сам - кад су стали да му придолазе, сваким даном све више и више њих. Гризодушје, или страх пред неком страшном казном која тек треба да им се сручи за врат; а можда и жеља да се тај део пута што пре заврши, јер су морали около, другом обалом, или је кмет, њихов поручник, оставио оне послове од закона без којих се није могло, као што се не може без сунца, или воде, или земље? Ћутао је и радио као да је и даље био сам самцит под сунцем украј Колубаре; не причајући чак ни са својим водоношама и хлебоношама, као да су и оне припадале онима који су га изневерили и који су, ево сада, стајали ту пред њим пиљећи у њега погруженим и покајничким погледима. А онда, пошто су радови завршени, о једном празнику светих, позвали су њега и остале који су радили у сеоску општину. Хтели су да се окончање радова прослави, али је он одбио и одрекао се кметства. Ма колико да су тражили да подробније објасни ту своју намеру - ћутао је упорно, да би једног трена скинуо свој нов свечани копоран, зелен и опкројен црним гајтаном, и истресао га насред општинске просторије, као да је тог тренутка завршио тежак и прашњав посао. Могли су сасвим јасно чути његов глас који је забрундао испод густих бркова: како га нису послушали, како су му одрекли. Једном као хиљаду пута, а то што је одрекао кметство, то је опасну рану скинуо са себе.

И сада, док се Теодосије сећао минулог живота покрај стричева и оца - није могао бити сигуран шта би то било што би их и најмање разликовало? Тројица старијих Беловића, ликом својим, беху слични као јаје јајету. Можда бркови Душана Беловића нису остали и у миру да бујају зато што су били поручнички - већ. једноставно, размишљао је Теодосије, требало је по нечему бити другачији од своје браће? Нису били огромни растом као њихов отац Вукајло из Јаутине (они су се спустили после првога рата из јаутинских врлети у равне Дивчане, јер све овде беше пусто после маџарске дире^[5]), који је ишчупаном рудом из воловских кола растеривао вашар на Пашиној Равни. Онај Вукајло, длакав до очију, који је у зимња времена чучао на све четри испред свог мршавог тора и урлао као звер на курјаке, тако да су се они гризли међусобно не схватајући какво је то биће пред њима, увијено у овчије коже, које може на две и на четри ноге. Нико у његовим синовима није могао да уочи његову прекост. Вадио је наган из силава и пуцао на котао, јер га је врео качамак прскао по ногама. Једино би се за Слепог Пантелију могло рећи да је имао неке сличности не са оцем, већ с њиховим дедом. Вукоман, деда им, бејаше чудак. Све до Дрине нико није знао тако с пчелама као он. Причали су: разговарао је с њима, откривале су му родне године, суше и ветрове. Никад му се рој није отуђио од матице - до једне године, кад су сви у Јаутини то прогласили лошим знаком. Али, Вукоман запуца за ројем у огромну и мрачну јаутинску шуму. Виде они, после пола дана, како Вукоман иде путем све стопу пред стопу с рукама прекрштеним на леђима. Мора да је тужан због изгубљеног роја, причају међу собом - а кад тамо иза Вукомана, у колони једна по једна, иду на танушним ножицама хиљаде пчела!

Изузев Пантелијине гласно изговорене мисли, на једном од првих скупова богомољачког братства Дивчана - како су сви они, Божјом промисли, постали Његове пчеле - не би се могла наћи никаква сличност између њега и Вукомана, доли, донекле, у томе што се Пантелија уистину понашао као Божја пчела. Триста дана у години је постио, нико га никад није видео да је запалио дуван нити да је лизнуо ракију; само два пута годишње с комадом јагњетине у устима, и то тамо где је човек могао да баци петпарац а да он не падне на земљу пре него што звекне о говеђи рог. "Припремајте тела своја постом", говорио је, "за Трокрсну Планину! Јер, издржаће само они чије тело свикне на пост и не хтедне јести хране свакојаке и у изобиљу у ономе времену кад зрно шенично буде велико ко волујски бубрег, јер ће та храна бити затрована, а вода ће поцрнети и отањити и пољско цвеће неће имати мириса! Са сваког плода у њиви човек ће скидати прст дебљине опасног и отровног праха, па ће тај прах прећи и у земљу и земља ће бити затрована и тешко онима чија је жеља да напуне црева своја, јер им неће бити лека под небесима! Онда ће се мудрим људима укасти Трокрсна Планина у којој ће све цветати од здравља, и многи ће похрлити њојзи не би л нашли спаса свога!"

Ко би икада сазнао да је Пантелија био батинан као наредник на Качанику (касније, указом највише команде Српске војске, ражалован) да се у Дивчанима није појавио Крсман, божјак и потукач из Овчиња, у пратњи једног Ужичанина? Тражили они по ваљевском вилајету кућу поручника Душана Беловића. Тражили је данима: из Ужичког округа опучили преко Субјела па избили на Каоне испод Дивчибара, а одатле преко Бачеваца (све једнако успут питајући за кућу Душана Беловића из Јаутине, јер је, онај Други који је водио Крсмана, знао поручника чији су, у време њихова познања, били из Јаутине) и све тако до Поћуте и Става. Кад су били у Ставама: рекоше им да живе у Врагочаници старци којима нико не зна година, а те су старине чуле и знају за све фамилије у ваљевском вилајету за задњих двеста година - те ће им сигурно они рећи за Беловиће из Јаутине ако такви постоје. Но, рекоше им и ово: ако ли и те старине не знају, онда ти Беловићи и не постоје. Нек не ломе ноге и не цепају опанка; Ставе су под небесима. Врагочаница још и више, а за Јаутину нема пута. Ту им један воденичар пружи комад проје, те они са Става запуцаше ка Врагочаници. Васцели дан провели у ходу, нигде живе душе да сретну. Негде у смирај дана избију они пред неку чобанску колибу, па повичу: има ли унутра икога живог? Кад тамо, из оне колибе, искоче два белоглава старца, на прилику близнова, један другоме седе браде придржавају. Ужичани им назову Бога, па их запитају: је ли то Врагочаница, и нису ли они и ти старци? И знају ли они Душана Беловића из Јаутине? А старци њима углас као две главе с једних рамена: како су они ти старци, да је ово Врагочаница, и да су три брата Беловића, ал' не рекоше која?, у равним Дивчанима с оне стране Ваљева одакле сунце излази. Па хоп! ускочише назад у ону колибу. Ужичани брзо схватише: да су они овде људи страни, а хајдучије тако честе; те се окренуше из оних стопа па терај назад.

Двоглаво теле

Био је то страшан врисак: узвик бола, очаја и страха у гласу који уопште није личио на женски; а оно најстрашније после њега била је муњевита тишина, мук толико дуг као да је уследила смрт. Успео је само да се усправи поред шпорета и ништа више, јер му ноге беху тешке, а тело без снаге да их помери с места. С дна свога бића пожелео је да му то буде причина; неки од хиљаде залуталих гласова из прошлих времена, онај крик (у његовом сећању) кад је Крсман из Овчиња угледао Пантелију и пред њим пао на колена, док је изненађени Душан Беловић с кесером у руци застао у чуду на прагу штале. Нада да је то нечији крик очаја мимо гласа његове жене било је уљуљкивање, пуста жеља да се ништа ружно не догоди његовом последњем другу и пријатељу у самоћи - јер на шта би личили његови задњи дани на прагу гроба? Оно што је, следећег момента допрло до њега, без даха и као затрпаног земљом до браде, личило је на Георгинине јецаје и искидане гласове. Овог пута били су доста слабији и подсећали су га на роптање човека коме бреша на вршалици дроби руку. Као да се одлепио од земље - Георгина је дозивала из штале - полетео је у том правцу. У том трку никакав напор није осетио, као да је изишао, једним делом свог бића, из себе, осећајући при том једино неописив страх за њен живот. Срећан што је види усправну на вратима штале - следећег часка збуњено се напрезао не би ли видео нешто у мраку, оно што је Георгину избезумило и насмрт препало. Назрео је огромне кравље очи, и раширене ноздрве из којих су сукали млазеви паре, и чуо болни хропац из заморених плућа животиње. Било је сасвим јасно: па зар они то нису очекивали - њихова крава се отелила!? Зар ту има места жалости, зар тако нешто није радост у дому човековом? А Георгина није престајала да нариче и чупа своје косе!? Окренуо се према њој и зграбио је за рамена: "Жено, који ти је ђаво!?" - заурлао је, тако да је онемела у чуду. Још од четрдесет и друге, кад се десило оно смртоносно између Слепог Пантелије и четничког официра, Теодосије није повисио глас свој ни на човека ни на животињу. Сину, који га је напустио одлазећи у град, мирно је рекао: "Можеш сматрати да си ме напустио. Мене, своју мајку и очевину." Сада су огромне очи Георгинине највише говориле о ужасу који ју је спопао и који је био већи од свега онога што је видела тог јутра у штали. "Теле", успела је да промуца. Теодосије хтеде да јој одговори: па шта би крава отелила него теле? Но, ипак прекорачи праг штале; овога пута решен да уђе што дубље унутра, до самог зида под јаслама, где је животиња тешко и хроптаво дисала.

Видео га је у дну, скоро под јаслама, близу краве, њених задњих ногу савијених и мало истурених. Обрадовао се, стрепећи, мада још под утиском Георгининих сасушених суза. Савио се над њим, и по мутној светлости крављих зеница схватио да је теле мртво. Намеравао је да се окрене и узме лопату, која је ту иза врата - кад га облише срси дуж кичме; све у слузи која се пушила, с предњим ногама које су лежале неприродно искривљене, као да су бачене, као да не припадају плоду, па и мртвом плоду. Теле је имало две главе, другу нешто ниже, која је, некако са стране, штрчала из врата. Теодосије устукну и промуца: "Требало би звати ветеринара." Чуо је да овакво тељење угрожава крави живот и да неизоставно треба отрчати до задруге и потражити ветеринара. Али је, зачудо, и даље стајао блед и неодлучан. Када је изишао из штале, Георгина више није била ту. Авлија беше пуста. Ухвати га страх од свега познатог, свега оног унаоколо што је било плод његових руку. Кућни праг учини му се страшним, док га је посматрао у њему се изродило питање: колико пута ћу га прећи до смрти своје?

Учинило му се да питање, које је изговорио самом себи, није он изустио. Глас: "Боже, колико ли је сати?" учини му се страним.

"Треба да је шест", зачу одговор, подиже ознојено лице и спази их: њих тројицу. Међу првима тог дана код њега. Стајали су збуњено пред њим, личили су на дивље голубове под стрехом затечене изненадном провалом облака. Онај најсувљи и највиши растом, с копораном у закрпама, човек који се стално смејуљи: Прибислав Црквар - он му је одговорио на његово питање, чијег је смисла и разлога за постављање био свестан таман онолико колико је у бездану било светлости. А она друга двојица, Вилотије и Стојан, посматрали су га забринуто. Само им недостаје Гвозденија Бездетна, прође мисао кроза њ, мора да је код неког у надници на шљиви, иначе би и она била овде, јер се не раздвајају.

"Браћо, мртво теле", промуца и загрцну се.

"О његову главу", узврати Прибислав Црквар.

"Двоглаво", додаде Теодосије. али некако више за себе. Она тројица се брзо прекрстише.

"Шта? дрхтећи пита Вилотије, вадећи своју сасушену шаку из џепа, из нечега што би требало да је некада био џеп, на прњи чији су рукави зинули раширеним шавовима.

"Двоглаво теле", каза уморно Теодосије, па уђе у кућу. Она тројица се опет прекрстише и ситним корацима, ћутећи, уђоше за њим.

Цаклио се стаклени бели бокал на столу испред уморно положених Теодосијевих руку. Он је зурио кроз прозор загледан у шумарке расуте по обронцима далеких брда. Георгинин сан, осећао је, постаје стварност. Како се све брзо десило, то у штали: тек што је устала из кревета, само што му је испричала. Све је испало тако проклето брзо, жена је могла и да не стигне свој сан да му исприча. Као да лебди, не осећа тело своје - једино у шта је сигуран то су њих тројица, њихове три оборене главе. Овога пута не чује самог себе.

"Где је моја Георгина?" пита, али никог одређено, једног од оне тројице који седе под утиском онога што су чули.

"Отишла је у задругу по ветеринара" - чује глас који као да допире с краја времена; не може да погоди чији је, као да је изгубио слух за све оно што му је ту близу, надохват руку. Обузет празнином као да је све заборавио, сав свој живот дотадашњи, сву муку у зноју своме, наду и очај, и радости ако их је било таквих да се памте; једино близина смрти: она је била присутна, имала је нешто од мириса мајчиног млека. Ширио је неприметно прсте желећи да је додирне.

"Не очајавај, брате Теодосије, и не плаши се ње", тихо проговори Прибислав Црквар. Одједном - тако му је топло! Чега би се плашио? Ако буде мртав - биће мртав само за овај живот и овај свет.

"Не бој се, сви ћемо тамо", опет ће Прибислав; као да му чита мисао с чела. Каже му то једноставно, тихо и топло. Онако како само он то зна: као кад доведе људе у забит крај, у Таор ваљевски, Пакљо или Суводање, или било где под небесима Колубарја - и пошто их доведе, каже им: "Овдена сам сањо да је била. И ту копајте, добри људи." Онда људи копају и копају - а кад тамо, на крају, темељи некадашњег манастира! Тако је Прибислав добио своје друго име.

"Не море бити, брате Прибиславе, то само за Тодосија. То ти је неки страшан знак за све нас! Јер је Господ цар над звездама и цар над временима и тако му се хоће да покаже вољу своју", дрхће глас Вилотијев, исто као његова сува шака на столу. Теодосије посматра тог човека на коме виси џока. Колико пута га је само молио да се обуче и упристоји; да се не срамоти, јер има пет хектара оранице и шуму.

А Вилотије је све то (око свог упристојења) називао таштином, незнатним, лажом и паралажом овога света. И мало му је мука, говорио је, што је хектарић, још треба да размишља о ономе што је на њему за кратко време! Да ли би се он уплашио смрти да је осећа овако као ја? помисли Теодосије, али га намах обузе стид од такве мисли. Зашто је посумњао у свог најбољег пријатеља?

"Не", рече им он, "то се само односи на моју кућу и моју главу." Било је то довољно да наново, сва четворица, заћуте. Уто се споља зачу бат корака, приближавао се вратима. Судећи по његовој јачини - више људи је ступало на праг куће Теодосија Беловића.

Седели су ту више од два сата, а ветеринар никако да дође. Нада да, управо с батом корака, стиже и ветеринар срушила се оног трена кад су се отворила врата. На њима је стајао његов синовац и они које је довукао из неке Дивчанске кафане, које су по околини бујале као отворене ране. Био је припит и, колико је могао Теодосије да га схвати, говорио је неповезано о смрти њиховог даљњег рођака Либера Тодорића, професора физике у једној ваљевској школи.

Она прва тројица, како угледаше оне на вратима, повукоше се одмах у оџаклију. Одатле је, с времена на време, стидљиво провиривала глава Прибислављева, па се брзо повлачила пред димом, смрадом ракије и урнебесним урлањем из транзистора.

Велика Теодосијева слабост био је његов синовац. Био је то некада красан момак, онда се пропио - кажу због жене. Колико се пута Теодосије зарицао да више никада неће пећи ракију због синовца. Но, стигне јесен, а Маринко Беловић, његов синовац, у шљивик: очи му сијају најпогубнијом чежњом. И све стане да се одвија по старом - јер Теодосије нема снаге да стане на пут синовчевој страсти.

Волео је Маринко Беловић свога стрица, а и како не би кад је одрастао и замомчио се у његовој кући. Оца није запамтио јер га је прогутала ратна крвштина, море крви, огромна рака која се звала Сремски фронт. Касније - живот је учинио своје: Маринко је постајао све гневнији; распет између села и града, само што он није могао да напусти село, а оно је, у истом дану, било његов рај и пакао.

Сада је седео пијан по ко зна који пут, ту, у његовој кући. Сав у диму, гневу и пљувању по свету, заједно с једним из раскулачене породице из оближњег засеока. Тај с њим, спечен и црн у лицу, лутао је на ивици бекријског лудила, служећи као жива истина и очигледан пример како завршава син оног оца који је отео рођеној сестри да би завршио у лудилу гризући земљу испод себе и једући сопствену поган. И ево сад се сваљује за сто, где ће га пробудити милиција.

И још један с њим, онај други (Боже, има ли горег човека на кугли земаљској од тог Бранка Гароње? размишљао је Теодосије), који би дао своју покварену, рутаву руку до рамена само да Маринко Беловић устане и пљуне, понизи или удари свога стрица. Створ који завађа људе да би као сведок висио у судовима и наплаћивао дангубу; лажни и за новац сведок, о злу мислећи у злу уживајући. Леже и устаје с мишљу како су судски ходници рајска насеља, и ако још данас не стигне тамо да ће изгубити вечност. Та притуљена звер (само сенка од човека, размишљао је Теодосије) вребала је прилику - осећајући како је Маринко запао у очајање због смрти свог даљег рођака Тодорића. Али, све то (видело му се у очима) око смрти Беловића рођака било му је недодирљиво и страно; десило се то тамо негде у граду, а у граду постоје други сведоци, други срећници. Знајући добро држање Маринково спрам оне тројице што су пред њима узмакли у оџаклију, рече му змијски: "Ови богомољци су пси. Требало би их побити, стално нам соле памет", а црна светлост трепну му у гаравим очима.

"Ти људи су дошли код мене, нећу длака с главе да им зафали", каза мукло Теодосије. Његов глас и израз лица као да мало отрезнише синовца. Никад га није видео тако смркнутог.

"Не дирај људе", обрецну се он на Гароњу.

"О теби говоре као о најгорем", настави упорно црњак.

"И јесам", узврати му брзо и нервозно Маринко.

"Ниси, само си несрећан, а то није вечно", тихо ће Теодосије.

"Данас сигурно неће доћи. Не ради недељом", исказа Гароња, упоран да дође до зачкољице.

"Ко? трже се Теодосије.

"Ветеринар. Зар га ниси тражио?" Зао смешак титра Гароњи у угловима модрих усана, па се разлива испод штуцованих бркова постајући све већи.

"Не мари. Ионако је касно", уздахну Теодосије Беловић.

"Није, ако их тужиш", ђаволски је упоран црњак.

"Касно је", добаци Маринко. "Стрико, код тебе је као код Тодорићеве жене. Имала си мужа, е сад га више немаш, тако су јој саопштили његову смрт. То и ти: имао си краву хранитељку, е сад је немаш."

"Још је жива! У штали је!" - викну на синовца, али се трже.

"Јашта, жива је, ал' ће липсати док дође", опет ће Гароња.

"Слушај ти, Бранко!" окрену се према њему Маринко Беловић, закрвављених очију од пића. Хтеде му још нешто рећи, али трештава музика из транзистора умуче.

"Топлицу ћу да преградим, базен на потоку да направим. Купићу крокодила. Улазнице ћу да наплаћујем у девизама", исцуриле су речи, али је то најпре подсећало на шиштање пијаних вилица, жвалављење и балављење све до упале браде на бледом испијеном лицу. Пре него што им је ово рекао (а данима само то понавља), човек у карираном оделу, шарен као кловн, искључио је свој урнебесни транзистор на батерије и спустио га на сто. Била је то сеоска пијана луда - тај Ракан Крокодил. Отишао је као пуки сиромах у Немачку и, са зарађеним новцем, вратио се потпуно изгубљен. Ова мисао о узгоју крокодила у његовом потоку није га напуштала данима; испрва је изазивала смех, да би га доцније докоњаци питали и испитивали кад ће радови на базену бити готови. Више није био онај бедник који је у топлој води потока, који протиче кроз његово мало имање, ловио током лета ракове и који је због тога прозван Ракан - сада је био Ракан Крокодил, који има марке и који вуче по кафанама гомиле пијаних што му заузврат приређују овације, њему и његовом базену с крокодилом.

Успео је некако да седне, укључивши поново транзистор, на шта је Маринко бесно замумлао: "Угаси га!" Клатило се шарено одело на столици, као да је било пребачено преко прућа које савија ветар.

"Угаси га или ћу га разбити!" опет ће бесно Маринко.

Овом претњом као да се указала нада оном црњаку: "Изударај га, ако неће да угаси", сикће. подмукло гледајући.

"Изударај га ти!" раздражено ће Маринко.

"Топлицу ћу да преградим, базен да направим. Купићу крокодила." Речи шареног једва се чују од завијања из транзистора, а што би, ваљда, требало да буде народна песма.

"Не иде да га ја ударим. Код твог је стрица у кући и прави неред", врцка речима као да га моли.

"Ти стално причаш како познајеш закон, истину и правду. Ништа нећеш одговарати ако га удариш."

"Не могу, качи ме параграф", као да цвили, тако је изгледало ово што је рекао Бранко Гароња, преврнувши очи.

"Не дирајте га, децо. Не смета он", каже им Теодосије, схватајући да је закаснио; да је сувише дуго био обузет собом и појавом оног мртвог двоглавог чуда у својој штали.

"Топлицу ћу да преградим, базен да направим. Купићу крокодила. Улазнице ћу да наплаћујем у девизама". мрмољи шарени, клатећи пијано рукама као свелим грањем, док музика из транзистора бесомучно трешти.

Све се одиграло тако муњевито: Маринко Беловић је скочио зграбивши транзистор и треснуо га о под. Црна кутија се разлетела у комаде. Успео је неколико пута да згази у бесу комаде који су лежали пред њим пре него што је Ракан Крокодил вриснуо и извадио нож. Имао је дршку шарену, од пластике; у хиљаде пастелних боја и на десетине шарених колута. Прави вашарски: са сечивом урађеним од нешто дебљег плеха, али сасвим довољним за јетру човекову; као да је слабост сечива лежала не у квалитету онога од чега је направљена, већ у нехотичном и погрешном циљу! Теодосије је скочио између њих у оном трену кад је пијана, избезумљена рука ножем завршавала, своју лучну путању.

Само се стресао и поклекнуо - а потом се лагано спуштао на леђа преко оних црних изломљених комада. Рукама је чврсто стезао стомак из ког је вирио нож. Између његових прстију куљала је крв. Мутило му се пред очима - све је постајало магловито, губио је дах као да тоне у воду. Учини му се да види и чује Гароњу:

"Ти си га убио. То је твој нож", каже, и показује прстом на Маринка. Овај је сав окупан знојем: "Не, не, њему сам продао пре неколико дана."

"Није истина! Ти си га убио", понавља Гароња. Шареног нигде нема - потом и њих двојица журно излазе. Док онај четврти, на ког се сручило очево проклетство и даље спава пијаним сном за столом.

Кад њих тројица изађоше из оџаклије, Вилотије запишта: "Брате Тодосије! Шта би!?" -Покушаше да га подигну с пода, успео је да изрекне: "Прости, Боже. очу шарену бену. Нико није крив за ово до ја... оклизнух се и падох на нож." - И то је било све, осим оног смешка који му се показа на уснама, а који је личио на осмех новорођенчета.

Сага о Колубари и свету заумног

Славен Радовановић. припада приповедачима млађе генерације у савременој српској књижевности. Ушао је у књижевност 1975. године збирком приповедака Летопис Тешњарски. После ње се с времена на време, јављао у књижевним часописима и листовима да би 1982. објавио роман Креманска ружа, по нама, један од најзанимљивијих експеримената у српској па и југословенској прозаистици. Збирка приповедака Колубара на небу је његова трећа књига и по много чему је наставак и развијање пута започетог Летописом Тешњарским, како у погледу форме тако и у погледу тема и мотива. Но на проблем сличности и разлика између ове две збирке приповедака вратили бисмо се касније.

Најпре ћемо се осврнути на неке проблеме настале у вези са романом Креманска ружа. Занимљиво је да се Радовановић јавио са овим романом у исто време кад и Миро Главуртић са романом Псине, што наводи на мисао да је наша књижевност достигла зрелост која може да поднесе терет писања и читања есотеријске прозе, у којој се мистична знања разних времена и народа мешају са колективним симболима нашег географског простора. А тиме, у најбољој традицији есотерије, савремени духовни проблеми, у извесном смислу, могу да се радикализују и пренесу из области дневног у област ванвременог. Но ма колико да је Радовановић, у уметничком смислу, способан да пише прозу која вуче корене из есотеријског наслеђа (и прозе Момчила Настасијевића и свих оних извора које је та проза сабрала у себи) остаје питање - колико је наша читалачка публика способна да такву врсту прозе асимилира. Да би се пратила проза која, по многим особинама, може да се сврста у жанр фантастике, а по унутрашњем склопу у псеудоесотеријску литературу, потребан је одређен фонд знања, које наш просечан читалац нема. Чак и књижевни критичари, код нас, тешко могу да прате такву врсту прозе. Уосталом, и проза надахнута фолклором постаје, у извесној мери, далека нашем читаоцу. Преображајем наше духовне средине од руралне у урбану (или псеудоурбану) човек се одваја од митских колективних знања и њихови симболи му постају неразумљиви. Данашњи читалац, све више, колективне митске симболе може да прати само у оквиру спољних знања или на нивоу подсвести, колективно несвесног. (Споља знање је знање неасимилирано, знање страно бићу оног који га зна, са којим није оспособљен да живи, већ. га увек осећа као нешто што је ван њега.) Митски символи су непознати већини читалаца, а они који могу да прате овакву врсту прозе наилазе на тешкоћу која је последица мењања основног, кодификованог значења символа, које настаје из више разлога - или због тога што је писац користио неки Символаријум који је непознат читаоцу, или што је сам вршио измену у значењу појединих символа, или се значење символа, у контексту његове прозе, само изменило. Тако се дешава да читање прозе, каква је роман Креманска ружа, постаје слично решавању ребуса. А то је захтев који превазилази снаге просечног читаоца. Из тога би требало да проистекне да оваква проза неће имати читаоце. Али то срећом, није тачно.

Писци херметичне прозе, какав је Славен Радовановић у роману Креманска ружа, имају једну предност над писцима који пишу прозу коју читаоци лакше прихватају. Они никад не губе своје читаоце већ их, по правилу, током времена само увећавају. Њихово дело се појављује у функцији загонетке, чије разрешење може бити другачије приликом сваког новог читања. Као код сваке магијске радње, чији је циљ прорицање, а читање је једна врста тумачења пророчанства, читалац увек проналази нова разрешења, у зависности од степена иницираности у област о којој је реч, као и од својих тренутних духовних и душевних способности. Херметична проза је ослобођена утицаја дневних промена књижевне моде; она је, у извесној мери, извучена из времена, и мада, најчешће, не може да достигне велику популарност, показује изузетну трајност, јер увек има читалачку публику.

Проза инспирисана есотеријом, херметична проза, на плану идејног је чист експеримент и, може се слободно рећи, авангардна књижевност. И мада је, у извесном смислу, на периферији књижевности, јер једним својим делом припада паралитератури, ипак заузима статично место које, током времена, само може да постане значајније у склопу националне књижевности. Овим се парадокс егзистирања оваквих књижевних дела потпуно обелодањује. Због чињенице да свој дух црпу из колективно несвесног које припада човечанству и специфичних националних разрешења, и да се све то пречишћава кроз ауторову осећајност, те самим тим добијају, у зависности од пишчевог талента, нове специфичности, оваква књижевна дела се појављују као могућа изворишта нових уметничких дела, других аутора и других уметничких области.

Читајући Радовановићев роман сетили смо се двојице песника светске славе: Блејка и Оскара Владислава Милоша. Инспиративна књига добитника Нобелове награде Чеслава Милоша, Земља Улро, открила нам је једног од њих, док нам је другог приближила, уколико се песник као Блејк може иком приближити. На истој равни смо, одједном, почели да читамо и Радовановићеву прозу и она нам се чудно отворила. Почели смо да улазимо у дело свесни да не можемо достићи дно, јер - као у соби са зидовима од огледала или испред фатаморгане - што се више приближавамо објекту интересовања све се више од њега одвајамо. Читајући Креманску ружу сећали смо се Блејка и схватали сву вишезначност сазнања, јер смо, гледајући Блејка Милошевим очима, разумели сву вишезначност човековог сазнања и сву немоћ рација над суштаством. Разабрали смо немоћ људску која нас одвлачи у ирационално, јер је рационално насиље над Природом. Могућност релација међу разним областима постојања показује се оправданом. Блејково размишљање о свету анђела чудно нас погађа као и Радовановићево понирање у судбину Теофила Кумбараџија (Богољуб = Теофило, онај који Бога љуби), као и вишезначно -поигравање значењима О. В. Милоша или пут подземних ходника код М. Главуртића. Све постаје тајна у оном истом трену кад мислимо да смо доконали разрешење. Блејк је писао, наводимо према Ч. Милошу:

"Пошто човекова тежња јесте Бесконачна, поседовање је Бесконачно и он сам Бесконачан.

Онај који види Бесконачност у свим стварима, види Бога.

Онај који види само Рацио, види само себе.

Бог постаје какви јесмо, да бисмо могли постати какав Он јесте."

Свући божанство с Неба на Земљу да би се човек подигао из блата свога тела у азур нетелесног, показује се као циљ. Кумбараџи плете повесмо узласка. Истим путем, који је видео Јаков као пењање и силажење анђела, креће се и човеково сазнање, чак и онда кад се ни о сну ни о лествицама не зна ништа. Стално смо пред мистеријом која ће испуњавати страхопоштовањем једне, занимати друге, ужасавати треће или служити четвртима за подсмех. Тако се све окреће око вишезначности, јер је вишезначност у човекову свест, некако, још на самом почетку размишљања, унесена заједно са сазнањем - сем код фанатика разних врста и праваца унезверених чистунаца који човеку никад не дају мира.

Тако нам Креманска ружа изгледа, покаткад, као нека христијанизирана алегорија, која се одмах претвара у парамасонску, розенкројцерску игру. Зато се сумња увлачи у истом трену кад и сазнање. Не треба заборавити да су розенкројцери добили име по свом оснивачу Розенкројцу. Секта је извукла порекло од човека који је, по свој прилици, митски лик, јер све што је у његовом имену - ружа и крст - води нас у средњовековно надвијање над сазнањем. Ту је одмах Роман о ружи, а затим витезови луталице, трагање за Гралом и све остало. Уливамо се у једну чудну реку, која је час река понорница наших крашких области, час пустињска река која чудесно настаје и губи се. Одједном, можда тек од хиљаду седамсто двадесет и неке, или чак од Трисмегистоса или Давидовог протомајстора, наилазимо на извесне поруке. Оно што ће сваког читаоца овакве прозе увек остављати у недоумици јесте - да ли је пред вешто испреденом лажи или пред тајном свих тајни.

Ружа Кремне извија се у рукама Кумбараџија и почиње да нас подсећа на другу Лествицу, ону синаитских анахорета. "Ово је вертикала, Лествица, уже за Рађање у Дан. Ко се успне уз Њега заслужује Светлост." Да је настао у неком другом времену, помислили бисмо да је овај роман поука за иницијанте како стићи у бестелесно, достићи Небеса кроз напор и очишћење. Јер може се о њему говорити као о алегорији о очишћењу или, у другом виду, као историософској слици једног дела свеске историје. Јованова Апокалипса изгледа, ипак чини, основу целе приче - као што је, уосталом, и основа многих, нама савремених, митских прича и идеологија. Змија, курва Вавилонска, Језавеља, опкољава свет и држи га у својој власти кроз сласт и част. За човека чест постаје услов, начин постојања. Долази до диференцијације - ко нема части и власти не значи да нема чести. Нема пута до Бића ако се човек не ослободи моћи и сласти. Чак, доказ да је неко изабран огледа се у материјалном сиромаштву. Онај ко је у сиромаштву материјалном, богат је богатством духовним, миљеник је Господњи.

У овој тачки се Радовановић. сусреће са Достојевским, а преко њега са Христом. Приповетке из прве збирке и приповетке из збирке Колубара на небу добијају везу преко христијанизиране мисли о еведу, мученику кроз чију се патњу искупљују греси заједнице. Роман Креманска ружа и приповетке више не изгледају тако различити и далеки. Открива се да само понижени и: увређени имају наде. Јер само је њима нада и намењена. Само су они у оквирима вере, јер је њима и судбински да верују. И само су они окренути љубави, јер је њима љубав суштаствено потреба. Понижени, попљувани, пијани Петар Неновић. ("Кепа умире") пролази разне степене грозе да би најзад, видом без ока, видео оно што је изнад света, одвојио се од њега, подигао се над њим и у том уздизању спознао најтеже сазнање: "Ни у смрти нисам као други." И са тим сазнањем, које му је од рођења иманентно, неће се више патити, јер је достигао степен искупљења.

Достојевски је својим преобилним каталогом гротескних сподоба мученика, људи многосмислено извитоперених и на муку окренутих, дао један од праваца Радовановићевој прози, посебно у збирци Летопис Тешњарски. Кафка, тај зао дух европске прозе XX века, жигосао га је другим жигом - безнађем. Преко Кафке је открио да свет није само место где пребивају несрећници већ да је и место где се Зло осећа код куће. Зло друге куће и нема доли у човековом свету. Петар Неновић - Кепа, трагајући за пићем, сусреће не само сподобе своје прошлости (мртвог оца) или симболе делиријума тременса (птице, децу мишеве) већ и људе из подземља, који му не дозвољавају да изиђе из света зла. Кепино пијанство онеобичава једну крајње натуралистичку ситуацију, претварајући је у прозу кафкијанске фантастике. Он разбија нека стаклена врата и пореже руке, непознати возач аутомобила га, апсурдно, пребија да би му, затим, те батине платио ракијом, коју овај, одмах, губи. То су сцене које подсећају на лутања и необјашњава испаштања Кафкиних јунака.

Нигде не добија Зло толико на снази као у сцени која се одвија у кафани. Петар Неновић лежи пијан на столу и чини се да ће да умре. Наспрам њега седи Милкур, једна од извитоперених личности тешњарског пакла. После излива мржње, у којој се испољила и лична сатисфакција, Милкур, чак са неким осећањем... сажаљења, очекује да Кепа умре.

"Кепи се чинило: да је та прилика, несигурна као све око њега, ипак нешто најстварније у том магловитом сну, безнађу, мори. И он, човек-птица, прокркља из себе: - Ракијјеее! - од чега људи около претрнуше, изгубише дах. Сав уморан, после те изговорене речи, осети да му је глава тешка као стена и он је пусти да му клоне тамо одакле се с напором подигла.

Милкур скочи са столице. Лице му се гневно искриви и потисну сваки траг малопређашње збуњености и чуђења, све оно дубоко уверење да је са Кепом готово, да умире овде у кафани, за столом, и да такав крај и заслужује. Убрзо, на том жутом лицу, у ситним очима, на танким, испуцалим уснама, у гневу му - заигра израз дубоке патње и разочарања што са Кепом није онако како је он био убеђен да треба да буде: да Кепа једноставно скончава, и да се тако његово испуњава, оно што говори данима.

- Маарршшш! Скоте! Скоте! - повика Милкур, а у гласу му се осети плач."

Зло које човек трпи, у том свету (који ће се, унеколико, изменити у најновијој збирци) може да се оправда и отрпи само ако се нађе сатисфакција у туђој невољи. Тиме као да сопствена патња постаје мање бесмислена. Поистовећење са туђим невољништвом најтеже стиже у свест невољника. Тек у Радовановићевој збирци Колубара на небу, у приповеци "Витез Грбоња", Петар Микловџић, слеп на једно око и грбав, суочивши се са туђом муком, почиње да схвата не само тежину туђе патње већ и величину нечијег духа. Нераскидивим ланцем: - лично зло сазнање о туђој несрећи радост због туђе несреће сазнање о туђој доброти сопствено окретање ка добру - Славен Радовановић је модификовао свет Тешњара, простор Зла, у свет Ђуниса, простор уклетости али и чежње за искупљењем.

Читајући обе збирке откривамо да се овде говори о свету гета. Тешњар је гето. Оно што би, по неким спољним елементима, могло да личи на опонашање уклетог простора из Настасијевићеве прозе, открива се као нешто сасвим друго. Јер ова проза, углавном, говори о гету. То је простор у коме се наказе и мученици скупљају, свесни сопственог пропадања кроз пропадање своје околине. И баш као и Јевреји, и они су чињеницом казне, живљењем у Тешњару (Ђунису); постали изабрани. Стара двосмисленост у значењу појма изабраник и овде је дошла до изражаја. Оно што се, обично, подразумева као почаст, у овој прози се појављује као проклетство, и обрнуто. Изабраник није одабран за уживање. Он је изабран за мучеништво. Зато су и сви његови јунаци изван света стварности - паралелни, али никад једнаки с њим. Тешњар је изолован свет који је по својој природи дифузан: дозвољава улазак унутра, али не и излазак напоље. Онај који је једном обележен Тешњаром, заувек је његов. Једна од последњих паланачких енклава подигнута је у прози Славена Радовановића на ниво символа. Он постаје зачаран простор, Праг негдашњих романтичара и експресиониста. Простор у коме се сенке показују трајнијим од материје. Свет у коме Зло и Усуд суверено владају не осврћући се ни на какве примене које се дешавају с оне стране Колубаре.

Тешњарски свет је свет неповерења. Његова животна философија се градила на поруци кнеза Алексе Ненадовића брату Јакову: "Ти не имај вере у Турчина!" са једном малом изменом: овде је Турчин постао читав свет - све што је ван Тешњара, свака туђа кућа у Тешњару, све оно што је ван дворишта, што ти у рођеној кући не удара кашиком о тањир. Добро је концентрисано само иза опалих зидова, искривљених довратака и хартијом искрпљених прозора. Тешњар из Радовановићеве прозе би могао да послужи као мисценација за неки експресионистички филм из двадесетих година. Физичке и духовне наказе промичу улицама, између дућана давно несталих еснафлија, притиснуте неким игом коме не знају узрок. У тренутку кад помисле да ће скривени иза кућних зидова моћи да умакну злу, откривају да је оно усред њихових домова, посред њихових душа.

За разлику од прозе у првој збирци приповедака и лавиринтских завођења из Креманске руже, у збирци Колубара на небу писац је покушао да свет Тешњара, колико је могуће, ослободи његове усудности, како би му, бар у неком од слојева, дао могућност искупљења. Све приповетке ове невелике збирке показују тенденцију да се сумрачном свету богорадника, божјака, невољника да могућност искупљења. Ова се намера посебно осећа у првој приповеци, "Витез грбоња".

Главни јунак, полуслепи грбавац, који је дошао у болницу да лечи леђа, у додиру са туђим јадом открива значај љубави, што га препорођује. У туђој несрећи препознаје себе, што доводи до његовог препорода. Ова промена у ставу болесног Петра показује одређено кретање унутар Радовановићеве проза, од интерпретирања света као простора у коме влада Зло ка простору испуњеном Злом, али више не простору у коме оно влада. Болесник, кроз сазнавање туђе доброте, сазнаје сопствено зло, а кроз сазнавање зла постаје способан да се окрене добру. Он каже:

"Тражим опрост за све оне презире према људима и свету, и оне вапаје за ружним и злочином којима беше испуњена моја напаћена душа - због тела ми - само због мојих грбавих леђа и једног ока. Јер, долазећи овде, почех да се надам: у оно толико светло и велико што ћу доживети баш овде, у болници! Но, до потпуног излечења није дошло то је само њихово варачење о мом здрављу - али моја душа, она скаче, она се сасвим изменила, она је излечена, она се гнуша ружног!"

Болесни изопштеник, чије се постојање претворило у опозицију читавом људском роду, у стални сукоб са светом у који је, по Сартру, бачен, проналази себе увиђајући да, чак и у ситуацији која је безизлазнија од његове, у правом човеку људскост може бити сачувана. Тако се понавља архетипска слика о зрну које мора да умре да би се родио плод. Смрт лепе Марије је услов да се Ђуниски (Ђунис је, као што смо већ написали, замена за Тешњар) заточеник, наказа, уклети краљевић, осети човеком. Литерарни клише - физичка наказа предодређена је да мрзи људе због сопствене изопштености, он може да се приближи људима само ако га неко заволи - овде се мења тако што се Петар преобраћа, не због љубави коју је добио, већ због испољавања Љубави код других. Однос између Марије и њеног мужа, ма колико да га је, на почетку, испунио злом, доцније је изазвао у њему осећање стида, затим кајања и очишћења. Типско решење је измењено и тиме је ова приповетка, која у неким својим деловима није до краја уметнички обликована, добила у значају.

Док је прича о грбавцу конципирана, углавном, на нивоу реалности, иако постоји покушај да се приближи нестварном преко снова, приповетка "Кула Вавилонска" је заснована на реалности у којој постоји помак (механизам наслеђен из Настасијевићеве прозе) који јој даје елементе фантастичног. Покушај брачног пара без деце да кроз зидање куће искаже и овековечи себе у времену дат је као богохулна радња којом човек хоће да се такмичи са Усудом. Жеља, која се рађа из потребе да се остави траг у свету у коме нас неће бити, нараста у току зидања у дијаболичну радњу условљену жељом да се кућа претвори у знак посебности, различитости. Овде различитост треба да буде знак предности.

Радовановић пише приповетку као мешавину фантастичног и критичког реализма. Треба напоменути да овде под критичким реализмом треба препознати прозу са изразитим социјалним садржајем. Прозно ткиво се дели на две целине: једну, реалистички обликовану, око Митра и другу, фантастичну око мајстора Ранђела. Помоћу те две целине, које се стално укрштају, створена је проза у којој се оба елемента налазе у хармоничном односу. То је механизам који писац често примењује. Он укршта митску свест са психологијом човека потрошачког друштва како би показао да оно што није од овога света никако не напушта човеков живот. Митска мисао је подједнако делатна у урбаној као и у руралној средини. Зидање куће на периферији Ваљева има исти значај као и зидање града на Бојани или окупљање богобораца у Вавилону како би достигли Небеса. Оро што све њих доводи до неуспеха јесте непостојање жртве. Не обичне жртве, већ жртве достојне подухвата.

Жртва је оно што писац има стално на уму када говори о свету својих јунака. Да није болесне Марије, не би било духовног оздрављења грбавчевог. Да нема Митровог пада, не би било ни куће. Да нема поруге и стерилности, не би професор физике могао да исања свој живот. Што је зидање (материјално или не, свеједно) веће, жртва мора да је значајнија. Ремећење реда у једном правцу мора се надокнадити жртвом у другом.

У току померања Радовановићевих литерарних ставова, а очигледно је померање у његовом стваралаштву, може се приметити да тежња ка спиритуализацији јача. (Овде треба правити разлику између фантастичног и спиритуалног). Док су се у првој збирци снажни натуралистички елементи могли пратити скоро у свакој сцени, чиме се кафкијанска атмосфера појачавала, у овој књизи је иронија, али у благом облику, преузела њихово место. Муке и невоље свих јунака пропраћене су благим хумором. Дистанца између писца и његових јунака је успостављена подсмехом, с којим он, често, описује и најтеже животне недаће. Поред увођења ироничног слоја, даље разуђивање прозног материјала огледа се и у извесном интернационализовању приче. Јунаци приповедака нису више Тешњарци или Ђунишани. Свет његове прозе се шири па, иако се својим основним радњама и даље држи Ваљева, многим епизодама говори о просторима који су удаљени од Радовановићевог света нестварног. Судбина Микијана Филипескуа, једног од најсмешнијих и најхуманијих ликова ове прозе, ситног преваранта који живи и у предреволуционарној Русији, где баћушка цар столује у Пићеру, и у Ваљеву са својим дедом и децом коју поучава шаху, и по шверцерским пијацама у Европи, даје Радовановићевој прози нове могућности отварања. Такође и причање о професоровој судбини, којој се додају елементи анегдота везаних за свет који је изван Ваљева - судбина Фогела, борца из шпанског грађанског рата, узгред додирнута судбина муслимана који чува Унковићеву централу - показује једну од основних стилских особина ове прозе.

Ређање читавог низа анегдота око основне радње јесте, у стилском погледу, и одлика и недостатак ове прозе. С једне стране, узгредно додиривање разних тема, увођење мноштва ликова, који играју улоге статиста, њихово брзо нестајање са сцене, даје читаоцу осећање животности, осећање да чита прозу која говори о обиљу живота. Изобилност идеја нас, покаткад, фасцинира. Али, с друге стране, често су те анегдоте отварања без неког виднијег уметничког оправдања. Гомилају се информације које нису од значаја за основну радњу, што чини да читалац има осећање да се радња расплињава, да се отрже из пишчевих руку, да он не може да је контролише. Зато се, у неким сценама, осећа крутост у манипулисању ликовима и судбинама, а поједине сцене као да немају завршетка. Зато неки споредни ликови као да остају у ваздуху.

Славен Радовановић је почео свој књижевни рад у време кад је српска проза била под снажним притиском неколиких младих прозаиста: Ковача, Киша, Стевановића, Савића, Јосића, Вишњића. Трагови тог почетка још се осећају, иако његова стваралачка оригиналност лагано разбија генерацијске окове, задржавајући оно што бисмо могли да назовемо прозним језгром. Занимљиво је да се континуитет његовог стваралаштва, мада је изгледао да ће бити прекинут појавом романа Креманска ружа, поново успоставља збирком приповедака Колубара на небу. Ово не противречи нашем ранијем закључку да су видне промене у интерпретирању неких његових сталних тема, јер се те промене развијају и у дубљим слојевима носе елементе ранијих књижевно теоријских изворишта. Зато ће читалац Летописа Тешњарског у збирци Колубара на небу одмах препознати истог писца и по географском одредишту и по темама, па и стилским одликама. Ваљево остаје станиште ликова обе књиге, са напоменом да свет све више постаје део Ваљева. А људске судбине његових јунака добијају неку мекоту, нежнији су, са више наде. Изгледа да се гето распада пред светом. Или да свет постаје гето.

Ђорђе Ј. Јанић

Напомене

1. Непознавање закона шкоди. (лат.)

2. Дајем да даш. (лат.)

3. Противан добрим обичајима. (лат.)

4. Како си, рођаче (франц.).

5. Арх., пустош која остаје иза освајачких хорди, широк пут који остаје по проласку кужне војске (фиг.).