Садржај

Јер си ме бацио у дубине,
у срце мору,
и вода ме оптече;
све поплаве твоје и вали твоји
прелазише преко мене.

Оптекоше ме воде до душе,
бездана ме опколи,
сита омота ми се око главе.

(Књига Пророка Јоне гл. II, 4, 6)

У понору овде
Под каменом
Где хлад
Сенка једина
Нагриза нам кости
Болести су исте
И тврда глад
Око меса нашег
Окупљени гости

(Сретен Кушаковић)

Богуслав Новак
Берберин Тешњарски

СЕДАМ ДАНА ПАДАЛА ЈЕ КИША. Ти дани беху маглени, а тмасти облаци ниско су се вукли коритом Колубаре. Киша је упорно цурила кроз маглу па је изгледало да истиче из дрвља и камења. Седмога дана, у недељу, три згурена човека претрчаше с једног пустог тешњарског тротоара на други. Пљували су сва тројица, брзо ходајући, вратова увучених у капуте. Били су црвени у лицу, великих, модрих носева, исколачених очију. Били су слични као да су браћа, као три брата близанца. Њихове сенке муњевито се преломише на уском стаклу мале берберске радње обојене у жуто. На стаклу је било исписано бледим, црвеним словима: Боћа берберин. Испод излога стајале су мокре, расходоване биоскопске столице. Једна, од њих три, није имала седиште. Као да су се мало погурали на уском улазу радње, отварајући врата стали су гласно причати. Мали, здепасти берберин, с гомилом пене на кажипрсту, подиже поглед према њима.

- Где је Боћа? - упита један, извукавши врат и руке из капута. При бледуњавој светлости, указа се његов наказно модри нос, испуњен црним печатима. - Тамо је - одговори уморно берберин и обори своју округлу главу. Просторија је била, као и она светлост у њој, мала, оскудна у намештају и инвентару. Једино су била уочљива два велика, прљава зидна огледала. Испод једног, лавабо је био прекривен пуором, а столица са кожним узглављем била је померена мало удесно од пећи. Један чивилук висио је на посивелом зиду, на супротној страни од огледала. Испод њега налазио се мали сто са белом мермерном плочом, а испод овога, на олајисаном поду, била је картонска кутија пуна пикаваца (пикавци су гашени водом и, вероватно, неко ко је седео за оним лавабоом пуним пухора, бацао их је ту, у картонску кутију), косе и празних дуванских кутија. Она тројица се раскомотише, поскидаше капуте, и тако изгубише ону сличност међусобну. Осим онога са изобличеним носом, у радњу је ушао један плавокос, изразито црвен у лицу, па је лице изгледало као да гори. Онај трећи, ни по чему не би био изузетан сем по дебелим, отромбољеним уснама и коврџавој коси која му је досезала до очију. Једно време су седели и ћутали. Онда, један од њих погледа у белкасту лесонитну преграду што се протезала од зида до зида и уски простор бербернице чинила још ужим. С друге стране, још увек њима неспознате, допирали су шумови; слични напорном људском дисању, потмулом хрипању из груди, или кратким и испрекиданим уздасима. Али, њихови погледи, њихова радозналост били су спречени том белкастом, дрвеном масом испреченом и судбински везаном са целом овом просторијом. То што су чули трајало је само тренутак, већ следећег момента шумови споља разбили су и последњу могућност која би задовољила њихову радозналост за оним лицем тамо, иза лесонитне преграде. Онај црвеног лица устаде и приђе прегради, његова шака као да мало застаде у ваздуху, потом се спусти ка оној страни преграде што је била у сенци и помери рајбер. Уопште се није добијао утисак да се то врата отварају, већ као да је неко добро одмереним ударцем извалио лесонит успевши да сачува апсолутну правилност ивица и да једна страна лесонита остане спојена са осталим његовим непокретним делом. Из оне просторије која се указала отварањем, покуља мрак и задах дуго непроветраваних ствари. Сада су стајала сва тројица на отвору и тако заклањали све тамо унутра, чак и онај мрак. Први је био онај црвени, иза њега су надвиривала она друга двојица. Берберин иза њих није подизао главу.

Полако, привикавајући се на таму, њихове исколачене очи приметише људску прилику на кревету, у мраку, обавијену ћебадима, у која се та прилика као уплела и тиме предочавала своје бесане ноћи, као и могућност, да јој дани пролазе у очају и жељи да промени све око себе, а пре свега, да напусти то што је личило, само личило на кревет. Ужарених погледа, сва тројица су улагала напоре не би ли сазнали где је заправо положај главе те људске прилике која се само комешала у тамном, влажном простору; и не би успели да не заблешта бела кожа подлактице која потом потону у мрак до зида; за њом уследи сличан покрет друге руке, па се потом придиже глава, глава сувог лица, кукастог носа, обасута белином са свих страна. По изгледу лица видело се да је то старац, мршав, сув старац обелеле косе и браде. Старац поче с напором да се придиже на лактове, дисање му се убрза и преће у кркљање, пре се чинило да има жељу да пљуне, него да проговори: - Да ли је дан напољу?

- Јесте, Боћа, дан је напољу и пада киша - одговори онај, изобличеног носа.

- Има ли још ракије у флаши? - Три пара очију опазише поред гомиле разбацаног веша, до кревета, флашу допола испијену.

- Требало би мало да одспаваш - опет ће неко од оне тројице.

- Питам вас, има ли!

- Још, имаш - одговорише углас сва тројица.

- Ништа јој нисам рекао. Одједном је нестала. Почела се вући са сваким, то нисам мог'о да дозволим - као да простења прилика у мраку. Поново, испред њихових очију, нестаде оне суве, белином обрасле главе.

- Елина је курва - рече неко од њих. Поново онај ропац у мраку, комешање, хрипање из груди, по нека мукла псовка и велике очи из таме. Немо, без разлога, мада не и без страха, стајали су и даље на том улазу, спречавајући да мрак из собе-рупе продре, запљусне остали део радње. Опет су само назирали ускомешано кретање ћебади, пар ногу чија белина најбоље означи положај тела у тами које је, они су то схватили, желело поново да се придигне и да им одговори на оно последње што му је неко од њих рекао. Али, од свега њима уочљивог, најбоље се примећивао тај безгранични напор да се тело како било подигне. Та прилика је, поред уочљивог напора да само мало издигне тело, мумлала, шумела на неки само њој својствен начин. Један дуг, врло дуг уздах учини да они стекоше утисак, да је тој прилици у мраку потребно мало оне течности из флаше, - оне човекове проклетиње која је на моменте блештала, зависно од малих померања њихових тела на вратима и тако упијала оно мало оскудне светлости која се губила врло брзо ту на дохвату њихових руку, - или да јој је потребна чаша воде, или онај црно-лакирани, са излизаном дршком од употребе штап оне личности тамо, из оног за њих пакленог простора. И хлеб. И вода. И штап. Све то брзо потону у њиховој свести, при помисли да је то само ракија у питању; и сасвим несхватљиво, врло кратко, заметну се у њима погубна мисао по њих: да ако се онај тамо у тами исправи у кревету, па коракне из њега према њима - да ће им се нешто страховито ружно догодити (не мора их он ударити оним својим штапом, својом трећом ногом: били су свесни тога), нешто као пренесена болест, гора од јефтике, губе, или колере: ипак, ни та болешчина-суђеница није морала доћи на њих тамо из таме, јер су сви они добро знали, као све оно што носе собом, за праву бољку тог човека, тог чуда у мраку - знали су да га његове поломљене ноге већ десетак година спутавају да коракне, да је то, у последње време, агонија човека из собе-рупе због које он почиње губити моћ говора. И, већ су се померали уназад, да га напусте, да остане сам са својим мраком, што људи, било какви да су, то обично у животу и чине са ближњим, као што човек на крају свога пута остаје сам, схвативши то коначно; да их тај мрак, прилика у њему, ствари које базде, све то као у некаквој пакленој гомили - једино плаши. Но, заустави их затегнута, посивела кожа на сувом лицу, неправилно мицање усана, криви, нагорели кажипрст од дувана, мумлање, које је попримило особину говора, клетве, очајног казивања, у коме се видела жалост што не може да упути речи ономе ко је оно рекао, што га је толико заболело - њега, овде у мраку. Уз неколико тешко разумљивих речи, до њихових ушију допре, тешко изговорено: "То само ја имам право да кажем..." Затим се тело враћало у мрак, не тако споро као што је долазило из њега, остала је само присутна она бесомучност, оно стењање и оно пригушено мумлање. Онда се примирило, шумело је само из његових плућа, они на улазу схватише да је окренут ка зиду, да хоће мир, и они се оклонише са улаза.

Врата на лесонитној прегради, која су пре личила на вертикално постављен поклопац, зашкрипаше, лесонит као и пре, доби изглед да је сав од једнога дела. Људски гласови заграјаше, измешаше се са смехом берберина округле главе. Гласно су коментарисали о ономе иза преграде, као да је, самом чињеницом што је у мраку, са њиме готово, свршено, и да је поводом свега о њему, његовом животу, његовој нади, остало само то да они нешто кажу, да би се потом, после њихових речи, све угасило и за вечна времена заборавило о њему, човеку из собе-рупе.

Не чини ли се то дрхтавим, кривим уснама, полуотвореној, безубој вилици, избуљеним очима у мраку, шиштавом дисању, да се, поред тог поспрдног говора који допире са друге стране, указала танка, светложута пруга светлости на горњој страни отвора, оно по чему то полуодузето тело разазнаје дан, иако то не може бити дневна светлост, иако људи могу и у ноћи разговарати о било чему. Ипак, та прилика исто тако добро зна да је светлост сијалице потребна у радњи и да се пали сваким даном врло рано, нарочито у данима зимским, да није могуће у малој, мрачној просторији услужити гомилу људи по ниској цени (најнижој у граду), као и то - да људи овде у току дана навраћају, причају и одлазе, а он их, и без тога што их не види, врло добро познаје по њиховим гласовима, толико их добро зна да их може уочити и када се међусобно надвикују.

Главе окренуте од зида, супротно положају полуодузетог тела, скупљених обрва, збораног чела, с једном руком која шета у мраку по ћебету, чији прсти пипкају, развлаче и тару полураспаднута влакна тканине, он полако почиње схватати смисао онога говора, тамо иза лесонитне преграде, и почиње њих, тамо, мрзети. У њему се прво зачело некакво неодређено осећање гадљивости, да би се то осећање с временом усредсређивало и тако сужавало круг оних људи на чији се рачун и зачело у њему. Сва лица тамо иза преграде расплинуше се, али не и округла глава берберинова која је сада, ту у мраку, била искежена, деформисана ружним смехом који јој је лебдео на дебелим уснама, те прилика у тами ништа друго није уочавала на црном простору лесонита осим те главе која је расла и расла, и којој је недостајало пуно, здепасто тело. Сви остали, поред те главе, деловали су као најудаљенији ехо, јер су били прво потискивани смехом округле лобање, што је касније прерасло у мржњу услед немогућности да се: Та прилика која је у мраку, налази тамо у осветљеном простору бербернице где би седела за једним лавабоом, пушила, ћутала и лагано гасила пикавце над њим, потом се још спорије окретала ка картонској кутији и у њу их бацала, а самим тим, имала најбољи преглед око муштерија и свега онога што би се дешавало тамо на тротоарима Тешњара. Дуг уздах беше први знак да се услед напрезања и ослушкивања онај иза преграде уморио, а затим се лобања берберинова расточи као пена испред његових очију. Уследи благо комешање прстију, дубље завлачење главе у јастук, покушај да се ћебад навуче до браде, опуштање виличних мишића, лагано, тихо мљацкање устима, и неко осећање које би требало да се преобрази у смешак на уснама, а који никада, барем за сада, неће се оцртати на њима кривим и усахлим, већ ће само тренутно пролебдети у оку, и то ће бити све. Све.

Да су се којим случајем, они тамо иза преграде могли наћи ту ниско над његовим лежајем, изнад белином обасуте главе, и да су приметили тај смешак који је највише опстојавао у очима, више него било где на његовом лицу, у смиривању тела, тишем дисању, било би им јасно, да прилика у мрклини, види неког другог Боћу од пре толико, толико времена, једну колико-толико маркантну личност за неко исто тако давно Ваљево, човека црне косе и модрих очију, који негде пред рат обија путеве по Европи, не као што се сада путује зарад арбајштине и ћемерања, коме су градови овога тла били постали некако тесни, па ваљда због тога помало неразумљиви на онај најдосаднији начин, - видели би га у друштву лаких жена Париза, Беча и Прага, провинцијских политиканата, надрикомуниста, комуниста, радикала, газда (и сам је био у неку руку газдински син), коцкара, професионално-путујућих рвачких и боксерских трупа чије је наступе лично режирао у Лазићевом "Гранду", бербера у салонима на добром гласу, у берберницама-уџерицама, по логорима, у положају када брије поред казана, после рата, као градског одборника, говорника, видели би га батинаног од стране Гестапо-агентуре, али исто тако, као прогонитеља својих бивших џелата. Нагло, на крају, осетили би својом задивљујућом проницљивошћу којом пониру у живот човека из собе-рупе, да све те слике из прошлости тога човека трну пред бујањем ружног које извире из њих, а започело је негде на истеку његове четврте деценије, и да због њиховог присуства ружно никада неће нестати, може само да се повећава, да се повећава и повећава, и да се због тога тело у тами опет мува, увија се под оним ћебадима, на махове придиже баш као да нема ваздуха, а да руке сасвим безразложно покушавају да ногавице повуку увис, као да би то било најбоље решење, најбоље окончање патње полуодузетог тела. По њих најжалосније је то што не знају ко је заправо човек у тамној соби, што живе у илузији случајно им додељеној од стране природе, па су далеко од сваког сазнања које би им предочило да ће и њиховим животима доћи почетак краја; па стога, иза преграде, траје онај полулудачки жамор који ствара овамо, у тами, на црној позадини лесонита - слику: Како један висок, црн човек, модрих очију пада и како му пуцају чашице на коленима, (ПРИЛИКА У ТАМИ је чула, онај ко зна колико пута повраћени звук, осећај, удар, бол, ломљење сопствених костију, сасвим добро чула, и хладна језа почела је у њој надолазити као море.)

- што изазива у Мракоморнику огроман страх, услед кога речи исцуреше, речи једва чујне, и за те уши у мраку, преваљене као тежак, најтежи терет, речи које су капале: "Само да није дошао онај Час тренутак онај, ходао би ти Боћа данас." И опуштање, растерећење свега што га је притискало, нестанак давно догођених тренутака, и лепих и ружних, све около дође као лакше, подношљивије, а смешак се коначно проби до усана и оста да лебди сасвим уочљиво, зачуђујући помало и њега самог, поистовећујући га са оном светлом траком светлости изнад отвора, успе: да сасвим јасно искристалише неколико мисли, а да не чује оне тамо, нити да га било шта присиљава на покрет, бесплодан покрет у тами. Како спознаје беду и сав ужас оне тројице који тако помно прате његово гашење, истанчавање и стицање, - већ дуго, дуго времена, причајући му о својим (сами то не уочавајући) бедним животима, у којима жена доминира као кужни знак, као Слово Краја, жена-чангрљива, жена-месечарка, жена-плодоносница плода болесног, танко-крвног и врло, врло ретко права-жена; па се он смеши, смеши се (не би се могло рећи да у том смешку није било паклене освете), и да ли му се то стварно чини!? све гласније и гласније. Јер, он зна, да онај шљам,

(Он не мисли дословно тако, сада у овом моменту искристалисана мисао дефинисала је тог округлоглаватог берберина, за њега овде у мраку, као нешто што је, а и не мора да буде: шљам.)

- на најмизернији начин је осуђен на свакопетковну ситуацију, пазарну ситуацију у којој би се шашољио са нимало бољом женом од себе, насред Тешњара обоје би се кесерили једно на друго и тако стварали насред улице; у општој вреви воловских кола, торби, џакова, задаха балеге, блејања стоке: један ретко виђени циркус који може да се гледа без пребијеног филера,

(Ох! како му је само смешно када се сети те драговољно прихваћене улоге арлекина округлоглаватог берберина, тог шљама који је силом околности постао берберин, и то код њега! када за пазарне дане изводи ту бесплатну комедију, док он седи на једној од оне три биоскопске столице, у позним августовским часовима, уочи петка.)

- па како се то ништавило од човека враћа у берберницу са кесеравим осмехом жутих зуба, па како коментарише о жени с којом је малопре поцупкивао, пљуцкао, гласно мењао мишљења о данима (највише о томе!) сеоских забава, слава и преслава, о данима месојеђа, и како, на крају, говори онима који би се затекли унутра: да ће је убрзо имати сву за пар доњег рубља, како су све оне осетљиве на перлон, најлон, тергал, и да је само у питању час када ће се то догодити, - вероватно негде у околини Ваљева, када се скрене са неких од путева, џада још из турских времена, или направљених за владе Милоша Обреновића, - а сам чин љубави почеће, највероватније, негде на "Драву" загушљивом прелу, у просторијама неке земзадруге, где се точи јефтино пиво од шеснаест банки и где старији вечито кукају на велики порез (никада боље сељак није живео него данас - за кило кајмака може да купи седам кила шећера, пре рата је то било обратно, овде му се оте уздах, накашља се), а млађи мисле о последњој ствари, па им се она види и у очима; коначно, он ће је, у тој гужви пуној задаха, испарења, видети, и они ће се дуго пипкати, шапутати у неком тамнијем углу, док околина не скране пажњу на нешто друго (О! то је најтеже у тој новонасталој љубавној ситуацији), затим ће се полако извући одатле, кроз околину зараслу у коров, она ће га одвести на најсигурније место, на таван штале, или негде у вајат, или било где, ту ће он (тај Шљам, Дрипчина, Ђилкош, та Карикатура од берберина) осећати својим широким, меснатим носним отворима мирис чистога сена и њених бутина, из којих се подижу облаци задаха на сурутку и бели мрс, потом ће је молити да му покаже рубље за које је он дао новац, немајући смелости да друкчије затражи ону површину длакаве коже која је између мишићавих ногу набубрила од жеље за спаривањем, она ће га одбијати с помамом у очима и помало ширити ноге што ће га храбрити, и он ће наваљивати, наваљивати, на крају ће успети комедијански (уосталом, тако се све дешавало између њих) да се између њих увуче, а у тежим околностима, можда, уз обећање брака! Навала кашља стаде проваљивати из њега, на моменте се гушио, стењући долазио до даха и опет падао у кашаљ, осећајући пуну навалу крви у лице, имајући велику жељу да поразмисли о томе да ли би једну такву жену мењао за ону најлакшу, последњу коју је некада поседовао, која је, барем, мирисала на "Шануар", имала чисто рубље и пристојан лежај, па макар се то дешавало код "Боре Куплера", а да и не мисли о оним женама које су биле добро ситуиране, или неким положајем своје професије поседовале утицај којег не би нарушило ни хиљаду дневно подизање ногу увис. У себи признаде да је...

Та навала људи с друге стране преграде беше једнака навали кашља у њему што га је обавијао и унутра у грудима и споља, грчећи му тело, оно мало тела што му је остало за покрет, за корак. Могао је са сигурношћу да закључи да је са друге стране дупке пуно, од зида до зида, и да су они коли су испунили тај простор, бесни услед попијених ракија, могао је бити сигуран, јер: уследи ударац песницом о преграду, и речи које су пре личиле на урлик од кога се он намах укочио, изгубио дисање, који му је сузбио у првом тренутку кашаљ: - Боћа, делијо!! Ону ствар желијо!! - Одсуство тог гласа-урлика трајало је тек толико колико да му се поврати тешко стицани ритам дисања, али уследи са ништа мањом жестином: - А, што пијеш кад ти шкоди, ко ће кући да те води!?! - Ројеви гласова који се претворише, завибрираше у његовим ушима као вишетонски терет од кога му се отворише уста, тело дође у стање оне друге одузете половине, а руке се укочише, као у грчу застадоше у неком полупокрету, бивајући изнад свега около, изнад непокретног тела, гомиле веша и ствари, огромних колутајућих очију, руке, са прстима истањеним и кривим као канџе неког ретког рептила, неке ретке зверке, бивајући једино покретне на том телу, у тој тами, руке које као да су од прстију па до рамена пипкале мрак (као што су то радили врхови прстију час раније), тражиле неки отвор, рупу, или неки тврди предмет у ћебету, јер човек-тамник беше, више него икада тога дана, имао жељу да се за нешто ухвати и подигне, али прсти су се (као да су само прсти имали очи) само мицали у правцу најтамнијег, најчвршћег, јединог који није имао особине магленог, лелујајућег, у правцу преграде, и тако бивали окренути унапред од лица, од уочљиво колутајућих, закрвављених очију. И, бивајући све време концентрисан на то шта се дешава тамо иза преграде, он јасно уочи, пошто се врева мало стишала, смех берберинов, и нешто га због тога смеха повуче свом силином увис, у седећи положај! - грч из руку сјури му се у лице, и тамно, суво, сиво, искежено лице претвори се у нешто што је подсећало на спужвасту масу која је задржала ону белину и која је још више постала уочљива; затим се то лице, та спужва окретала улево, померала у страну, гледајући, ослушкујући, упијајући једним увом преграду и оно што долази, допире иза ње овде у мрак, у коме почињу његове ископнеле, огромне очи гмизаво пипкати (Све је било слично прстима, сви они начини на које је Мракоморник уочавао свет око себе!) оно што је било у мраку поред кревета, - па му се поглед из великих очију зауставио на: гомили прљавог веша, пластичној кофи са сопственим непросутим фекалијама (цео дан је очекивао Јарцана да му за пет динара то проспе у Колубару), доњем делу ормара на коме је уочио округле дршке од порцулана (чинило му се да су то беле очи које једине знају шта он ради ту у тами), малој, зеленој хоклици с комадом непоједеног хлеба, мрвама, једном шерпом, - свуда око ње и ормара, шерпе, тегле, па, опет, прљави веш, један мали, гвоздени умиваоник и, на ормару, међу бочицама за лекове, сат!?! - гломазни будилник са уочљивим делом на своме врху (металним звоном у облику шешира), с напрслим стаклом и крупним, црним арапским бројевима који су се љуљушкали у његовом погледу на пожутелој подлози од картона, "Које је доба дана?" помисли.

Када опет онај смех берберинов постаде неиздрживо јак по његову свест - берберин се смејао грохотом и псовао - и њему се, све то што је лепо видео малопре, смути, сколута пред очима, а појави се: она берберинова округла глава као мерач, ушију величине крупнијих ораха, слепљених, пуних перути зализака што су у облику репова полазили са средине округле лобање и досезали до средине ниског мајмунског чела где су се подвртали, та глава, са очима ситним и летећим, ништа мањим од очију свиње, дебелих усана, смејала му се изронивши из тмасто влажног зида супротно од преграде, скачући по зиду и стварима околним, летећи по оној мрклини, смејала му се, смејала! Он је мумлао и лагано враћао главу на оно што је личило на узглавље у том кревету, у тој соби-рупи. Опет би се све дешавало као и пре, да му до ушију не допире онај малопређашњи глас, онај урлик, само сада се није њему директно обраћао, нити је било оног ударања о преграду; и поред тога, главе спуштене потиљком на јастук, очију упртих у тамну преграду што га је делила од света, он помисли о ономе који говори са друге стране:

"О, знам те, човече лица пламеног! Знам те, тебе и твоју бољку коју пијеш као жедан воду, али која тебе пре испија! Знам те, Пајо, са надимком Зис!" Све знање о том човеку не би се у његовој свести сколутавало, нестајало у нервозним покретима прстију и поновном кашљу, да човек из собе-рупе није изнова видео јасно ону главу без здепастог трупа како му испред очију трепери са исквареним смешком на уснама, како лелуја и застаје тачно у висини његових груди и у том положају; ту, пред његовим очима, та глава стала је мутити представу о животу оног с лицем пламеним, и онога с наказним носем, као и сам живот тога с том главом што је откинуто вршљала ту по мраку, испред његових очију. Но, ипак је он успевао своју покидану мисао да настави, знајући да је почео размишљати о ономе с друге стране, и размишљао је, успео је да оконча мисао о њему: који је ударао ногама о под, урликао, вероватно се церио лицем пламеним, а имао је (добро га је успео видети у мислима, онаквог какав јесте), тело као без стомака, као у вашке, попрскалих капилара по лицу од силне патоке, мрежасто закрвављених очију, уморнога хода, потом га види: како у свом пијаном путу, корачању по граду, балави и грли сваког, називајући га братом, а јефтичав је (опет га јасно види), како испија пеницилин у праху, како се по чашама из којих пије воду, после тих прашкова цеде белкасте капи, а он их посматра, лицем уз саму чашу, и клати се закрвављених очију, клати се; па мисли, о њему: с лицем пламеним, како би било боље за њега да нема ногу које би га носиле у сулудом ходу по Ваљеву, како би му било боље да његову несрећу нико не види, па да и он нађе себи некакав мрак (као што је мрак човеку из собе-рупе), како би му било боље, боље; и за онога са наказним носем, јер му је то рак раскопао нос, раскопаће му и лице и тело, а можда му је душу одавно начео, само то овај не осећа, па су због својих несрећа заједно, тако их не осећају и не примећују.

А ти! - мисли и тера рукама испред лица, очију, груди ону округлоглавату главу, - никада нећеш поседовати ни жене, ни кућишта, ни живот какав је имао Боћа Холивуд - какав сам ја имао и шта сам све поседовао, поседовао...

Умор је надолазио као река и бујао у њему. И он и тело му смиривали се, док су се с друге стране, напољу, врата све ређе и ређе отварала, а глава му је клонула на лежај, с погледом који је падао поред кревета где је он видео њу, флашу с ракијом, од чега му се у глави мутило, а у желуцу бивало мука, па мука.

А споља је бивало све тише и тише.

И чини му се: да он то не пада у сан, већ да се сан увлачи кроза њ полако (на курвински начин, као што му је живот, срећа и нада, мисли тамник), и пред очима му само: Тамно. Тамно

2.

Би свестан само тога - да се буди. За прво време, у њему се јави осећај да се ништа, ама баш ништа не чује споља. Ослушну. Само за кратко време постојала је нека тишина која га је плашила, па се он чудио себи мислећи: да је ипак боље да неког има, да неко постоји тамо напољу па макар он био и најцрњи душманин, јер: помисао на самотну смрт (изненадно и јако је у њему последњих дана навирала помисао на смрт), у којој би се његово тело распадало данима, а да нико не уђе и не види - шта је то са њиме, што се не оглашава?

Али, он убрзо, - пошто јако стисну капке прстима желећи да они прсну, па пред очима његовим изби само мрак који је куљао као дим изнад сировог дрвета, - осети, зачу тихе кораке и шум воде из лавабоа, онај њему толико познати шум воде од кога му се поврати осећај одмора који треба да дође после било колико дугог сна (мада је било дана када се врло уморно будио после дугих часова спавања), имао је овога пута осећај да је одморан, и: уследи један напор учињен рукама и оне му се нађоше под главом. Пошто тиме одагна и последњу најцрњу мисао о смрти, а и онај мрак није више куљао, па је тиме отклонио и најмању сумњу у своје - тотално слепило, стаде једним дугим погледом уочавати оно што га окружује, али му је то уочавање падало некако тужно, с пуном неодагнаном присутношћу распада, што је долазило од тих ствари које су одавале утисак,

(Притајена као змија у камењару опстојавала је та мисао у њему о: тоталном распадању свега овде, пре помисли о: смрти, несрећи, глади, распадању јетре и бубрега. То тотално распадање у коме ће се прво ови сури зидови склопити над њим и гомилом прљавих ствари, па ће се после тога дићи само прашина која ће лебдети изнад Тешњара и овога града и ове Долине Суза и дизаће се до неба, можда све, не само овај смрад и његово тело, већ све све - мислио је, да ли је и то праведно и шта је праведно? шта?)

- неке грозоморно бедне множине која је владала у том скученом простору и била у исто време нека врста страшне опомене, или жига који би најбоље могао да објасни један људски живот, а поред тих ствари и ти зидови који ништа мање ружно не опседају својом влагом на својим тамним површинама, преко којих је влага чудовишно извајала фигуре, приказе које су га плашиле; па је он окретао лице од тога звериња што га је вода потмуло, годинама правила, да би он, једнога дана, у њима сагледавао визије неког свог пакла и Страшног Суда, те окрете лице и у њему се заче снажна мисао, он пожеле да устане и напусти ту малу, мрачну просторију, ваљда, услед страха, глади, жеђи, или потребе за пушењем? Али, од свега тога испаде само трзај ногама, неки неодређени шум из груди, и једна мисао: да само мисли о томе да треба устати и изаћи, јер је та жеља почела попуштати у њему! под навалом сећања о свему ономе што је преживео, а он није хтео ни о чему да размишља (Све је прошло, Боћа! Све! - понављао је у себи), па било оно лепо, или ружно, о пишљивом животу, јер му то ствара бол, мада у том сећању наиђе и нешто топло, толико топло да он поче попуштати, и у њему стаде нешто да навире као река, као река, па стога он направи: трзај ногама, трзај беше направљен свесно, али већ у следећем моменту он није могао да га понови, што се на његовом лицу та немоћ означи јасном цртом горчине која му се најупечатљивије видела на доњој усни и на двема дубоким борама, борама које су се протезале од корена носа па све преко белих снопова, гомилица длака на образима, залазећи и прелазећи преко тотално жутих и глатких простора коже на лицу. Те боре као да су се углављивале између костију доње вилице, а ове су биле упале и сасушене, и својим ивицама, тамо негде на домаку ушију, штрчале, померале се и затезале и највише су, или више од било чега на лицу човека из собе-рупе, говориле о његовом душевном расположењу, јер сасвим јасно, зависило је од костију доње вилице хоће ли њиховим затезањем доња усна прећи, прекрити горњу танку и мање невидљиву усну, која се једва назирала од те беле браде која је баш на њој била најгушћа у обличју четке, штрчаво избачена унапред, - а затезањем костију горње вилице појављивале би се (опет) две боре, и тако би се на лицу стварала гримаса: Горчине - Бола - Очаја.

Преко откривене ноге нађе се рука која се споро спуштала од главе па до колена, тог колена белог, чворноватог, крупног на тој сувој нози што је подсећала на уморан пипак, уморан џиновски пипак на коме је шака нашла свој мир и ко зна колико би времена ту остала, заједно са гримасом очаја на лицу, да се није јасно чуло како неко говори тамо иза преграде о Тамнику, и то полупокретно тело, ту, у тами, чуло је своје сопствено име, а та:

Бела маса мантила берберског и човека била је високо, високо горе, одакле је обично падала оскудна светлост из оног тамо одељеног дела, била је ужасно по њега (Мракоморника) високо, и није још имала ону округлоглавату главу, нити тело здепасто и угојено, али, била је висока, огромна, толико висока и огромна да му је постало хладно у пределу малог мозга, и нека језа је бујала у њему, нешто неодређено, као питање постављено самом себи: "Одакле толики човек, Боћа?" А рука се муњевито вратила назад до танких и сасушених усана, прешавши преко сасушене ноге, раздрљене кошуље, шлофијанке розе боје, испресавијаних, изгужваних ћебади, до уста чије су зборане усне направиле готово круг који је жутоплавичаста шака додирнула у великом страху што је бујао у њој и претварао се у језу која се рађала у глави и гранала потом по целом телу.
Налази снаге и воље, пре него што ће да урликне, да све то припише својим добро неотвореним очима, тами, влази, стварима, зидовима, па шири ситне, жмиркаве зенице и очи му постају још веће, водњикаве и сјајне; али, оно тело у берберском мантилу прилази, нешто му говори, обраћа му се - док он грозничаво уверава себе: да постоји нешто као врата која мора да се отворе да би се дошло до њега у мраку, и да би она, ма колико примитивно направљена, морала зашкрипати, пустити карактеристичан шум при отварању који би он чуо, јер још ушима најбоље и са једином сигурношћу спознаје свет; и у њему се уврежава мисао испуњена страхом да то тело беше изронило из лесонита, решено да му нешто страшно учини, да га обогаљи у оно мало здравог тела што му је остало; у њему се пропиње урлик који не може даље из гркљана: ту се запречио, загушио, пресекао му дах; једино очи нису губиле онај лудачки сјај док су гледале тај бели мантил из кога су штрчале као насађене: округла глава, округло, пегаво лице које се смеје, гадно смеје са два реда жутих зуба у вилицама и које му говори (то није претња), али се он бојао и, услед страха, остајао прикован за кревет, у мраку, са једном руком мало придигнутом, којом као да жели одбити ударац који само што му се не спусти на његову главу; а очи његове и даље су унезверено гледале округло лице са очима као у свиње; гледале су то лице округло као лице кинеског дечака рађеног у гипсу, лице које чак није имало оне карактеристичне рупице што се јављају при смеху, и које је због тога понајвише личило на кловновску маску, вечито у осмеху! то лице, та глава као глава кинеског дечака, та кловновска маска постојала је једно време испред њега, испред његове малчице издигнуте руке, иза које на тмастом зиду није било сенке, док су са оне друге стране почели долазити звукови, шумови, гласови, а он их почињао поимати, тако да помисли: "Мора да сам много пио."

И док убрзано дише, до његових ушију сасвим јасно стижу малобројни људски гласови:

- Шта је с Боћом?

- Лежи, малопре је изјурио Пају Зиса и Миливоја Џулу! 'Де си да видиш како брани своју љубав!

- Какву љубав? Што дираш човека?

- Ја? Ма, шта ти пада на памет. Пусти ти Боћу, излудео човек од ракија, видиш и сам да је излапео. Јесенас, кад је отиш’о у болницу на лечење, ја останем према нагодби овдена да радим. Договоримо се да зараду поделимо на равне части, с тиме што је он моро од свога дела порез да плати и све оно око радње. Знадеш ли? Јер, чија је радња, моја није, то плаћа онај чија је.

- Знам ја то. Покупио си највећи део зараде док је он био у болници и обиш'о све кафанчине у околини Ваљева и трошио новац мислећи да тамо нико не зна за Боћу. Зар није било тако?

- Нисам, умрлог ми сата! - узвикну берберин и спусти чешљеве поред огледала. Човек у кожној јакни који је разговарао са берберином покушавао је да скине коломаз са шака перући руке над лавабоом.

- Него, знадеш ли што је Боћа љут на ме? Прекјуче, не'де поподне, изиђе он из његовога дела и седе овдена на шамлу. Хукну два-три пута уморно и рече ми, како није више млад и не море оне ствари да чини са женским светом. А то је говорио о Елини. Вели, како ју је само онако милкио и ништа више, јер је онемоћ'о. А ја отојич рекнем Радоју Копи: како Боћа не море више ни да смочи. Радоје то разгласи по целоме Тешњару, ете шта је било! Зато се Боћа љути!

- Добро море, то ти кажеш, ал' има људи који друкчије веле. Уосталом, шта мене брига шта ти чиниш са туђом радњом. Спрема мене ти ниси лош, лепо ме обријаш и...

Тај разговор, чије гласове погађа, иако је овде у мраку где им не види лица иза неколико сантиметара дебеле лесонитне преграде, изазива код њега сплашњавање онога страха, јер он схвата да: осим Свевишњега, ваљда, нико други не може да буде на два места одједном, значи она бела прилика је ипак тамо, на своме уобичајеном месту крај лавабоа, поред огледала.

ИЗНЕНАДА НЕСТАДЕ ОНОГ РАЗГОВОРА и сваког шума споља, ма како се он напрезао да докучи ту, по њега изненадну појаву, појаву која му се већ хиљаду пута понављала за потоњих неколико година и коју је увек доживљавао као изненадну и судбоносну; није могао чулима ништа сазнати и наслутити до тишину која је упорно опстојавала тамо иза лесонита, па му се чинило да је постојала безмерна, пружајући се далеко тамо преко реке и даље, даље, причињавало му се, до небеса. Због ње, велике и огромне тишине, нестало је људи, а он, имао је осећај, као да је сред некаквог мора, или неке равнице

- и у њега се моментално усади осећање, замени сва претходна, и постаде једно-једино, неприкосновено осећање усамљености, које се разли у њему, предочавајући да је стално на почетку те воде, те равнице, и мора и пустиње, и огромне плоче камене, без обзира колико желео да иде напред; а та тишина је и даље вибрирала око њега и у његовим ушима се претакала у несносно зујање што је изазвало кочење тела у мрклини, док се у његовој свести порађала црна слутња као да је испред некакве труле бране коју само што није вода провалила и однела га као сламку, као лиску, - да би се потом почело у њему гнездити осећање као да хода, онако са штаком, као слепац, полумртвог тела, ивицом амбиса у који ће упасти неизбежно, јер ће негде погрешити, у бангљавом кораку, у кривом ослонцу штапа.

Жеља да дође до људи исказивала се у неколико слабих покрета што су их чиниле ноге којима је хтео (више него икада) да удари у преграду и да тиме означи себе и своје постојање и да: изађе напоље. Убедио је себе да му се пуши, па су му стога руке безуспешно покушавале дохватити кутију цигарета са "натхазне" међу гомилама веша, али у том клаћењу, мицању по тмини, руке су изгледале утварно као прутеви, као сасушене, танке гране које вијори ветар, те руке као да су вршиле кретање у одсуству његовог мозга који је био преокупиран жељом да што јаче удари ногама о лесонитну преграду, па је Тамник ударао и мислио: како је ударио обема, али било је то слабо, једва чујно додиривање лесонита, и ништа више, ништа - у што се он уверио касније када је изгубио сваку наду да ће неко ући, када је видео да нема људи, док је у њему навирало оно најстрашније, оно што се звало животом који је неумитно отекао, оставивши му један део који он треба да завршава овде у рупи, да га вуче у облику одузете половине тела - које он не тако ретко назива: пишљивим и губавим; и то што је навирало у њему, васцели дан је покушао да одагна, да не мисли на њега, јер је то чумско и моријино, теже од сваке најтеже болешчине, и ево, та помисао на живот већ га је свалила у грозницу од које му се зенице шире и скупљају, а руке онако по мраку неодређено се крећу од браде и усана преко згужваних ћебади до ногу, и он, у неколико безуспешних наврата, покушава да шакама чврсто стегне ногавице и да тако подигне ноге којима би треснуо у тај зид који ствара мрак око њега и у души му, мрак у коме је он годинама заробљен, као проклетством осуђен у њему да тамнује: Али, није било резултата, ни успеха, све је било варка, опсена, све је остало само пуста нада, грч и трзај телом и, само тело.

Зашто се смеје? запитао се изненада, осећао је тај смешак на уснама, што се створио без контроле у кори његовог мозга, јер то је због благонадежног дечака који му се као нека давно виђена слика поново враћа испред очију; у свом очају, не види ли он то радњу свога оца, ону берберску радњу код "Гранда", мале кавезе са штиглићима, свог деду и једну летњу вечер када му скоро цела фамилија кроји будућност, тражећи од њега да оде у неки Вршац и да тамо покуша да заврши нешто од школе. Нагло, прилика у мрклини види себе у Словачкој, негде у зори свог живота: У Брну је, у једном од хиљаду његових интерната, и по ондашњим интернатским баловима пуним пива и округлих, црвених лица, ту му једна лепа, плава девојка по имену Розина Пониквер даје своју слику, а Тамник сада, овде у тами уздише, питајући се: "Где је сада та Розина, где је?" То је трајало кратко, та помисао на жену стопила се са стотину женских лица, мириса, тела, са њима у хотелским собама, у кућама које је наследио као једини баштеник, које је после продавао и расипао свуда где је стизао; одлазио је тај новац и на абортусе његових пријатеља које човек има док има новаца, још је то име Розина лебдело у њему; држало је његову присутност оно што се десило Тамнику у Брну, где су га увели у књиге под именом: Богуслав Новак,^[1] о том имену добијеном далеко од Ваљева причаће данима, ту причу неће спречити ни рат, ни године, ни беда у коју све дубље и дубље пада, неће је спречити ни оно језовито ломљење костију.

Онда, изненада мисли о овоме сада: како је мрачно, влажно, како су цигарете далеко, како треба да удари ногама у преграду, а то не може никако да учини, потом му се причињава да је неко ушао у радњу, тражи погледом штап и ципеле, али њих не види. Некако напипава лавор испод кревета, извлачи га и пљује у њега, па опет, врло убеђен, мисли: како ће сада сигурно успети да удари снажно ногама, толико далеко ће се то чути и биће у исто време знак да дођу и да га извуку одавде, а и страшна опомена за људе.

И, од свега тога, само нешто слично ропцу, шиштавом, пуном напора уздаху што му се одваљивао из груди, нека женска тела као алтајске љубичице, арчења у њиховом друштву, усамљеност као у слепилу после банкротства, распродавање очевине, безочност безијака који ће га у беди окруживати, и самштина, мисли, проклета самштина, белег паклени та брдаклија у чијој круни чучи ђаво чији плави скувани плод годинама пије, који доноси заборав и привидно блаженство, варка коју је способан само ђаво да срочи, од чега белокрвност осваја и суши се мозак, а све то благостање и благовање у ракији, после трежњења постаје неслућени пакао чија сила њега поново гура да испија до бесвести. Јер, дубоко је свестан, после тог проклетог костоломљивог дана, да је само мали пут, мала разлика између миришљавих будоара провинцијских и великоварошких, натопљених мирисима и скупим пићима, путеношћу сензуалних жена и настраношћу благоугодном - до распадања по брлозима и болницама, до очаја и самотног гнева; а ово место где је он сада - то је средина, добро извагана средина, ваздашње место паклено, Чистилиште на Земљи, вековање са штапом који треба пажљиво спуштати на тле и тако сачувати оно мало наде што је остало са поломљеним ногама у гавељању.

Док размишља, очајава што не може, није кадар да удари снажно у преграду, кроз мозак му пролази, провучено као врелом жицом, питање: Тога дана када је пао је ли осетио, наслутио прави облик несреће?; мада је био свестан да од тога одговора и ако га буде нашао неће имати ништа, можда ће само тај одговор, без обзира какав био, једино појачати труљење у њему и око њега, јер је одавно у ругоби ноћи, у данима скотским, јер је одавно унутра звер, а споља са штапом слепац; то му неће бити спас од накажења, јер живот који има, носи као крст, и горе од тога, али је себе питао као што је желео да удари снажно, много снажно; побунио се против сопственог обогаљења, против болести што му је бивање претворила ни у дан ни у ноћ, већ у некакав нераздан, полудан, испуњен морама и приказама натопљеним ракијом, у недане у којима мора да буде викало не би ли му пришао човек да га подигне да овде не иструли и не распадне се све око њега километрима унаоколо, унаоколо до Господа бога, ако га има! Зар се сва ова беда скупила у оваквим очајним данима? - мисли, која ли га то вила пакленица држи у животу, чему би, и за кога? Али је мисао о дану несреће упорно опстојавала у мозгу и претварала се у врелог црва: Сусреће ли човек, мислио је, неки знак пред своју несрећу? Види ли он у погледима људи, у изгледу ствари, у понашању биља и звериња неки знак о својој несрећи? Зар је могуће да све долази тако изненада!? без најаве, а тако проклето испланирано! - размишљао је и дошао само до тога по њега погубног дана: Кога је бријао тога дана, питао се, ко му је био у радњи, шта је говорио на сат-два пре него што ће ноге да поломи?

У овом положају, ту на кревету, у том животарењу где краде богу дане, као да му се чини: Да не зна ни годину ни дан када се то десило. Па се пита: Због чега му се чини да се то није догодило? Због чега? Ноге му беспомоћно висе, у то се поново по ко зна који пут уверава вукући шаком ногавице, оне су под извесним углом у односу на његово тело, он их држи и жели, има огромну жељу, да са њима удари у ту проклету лесонитну преграду, у тај тамни зид што му дели свет, и осећа: Ноге га не боле, иако удара, чини му се бесомучно, као онога дана када су се ломиле, као онога дана...

Као да му је само то остало, помислио је да ово сања: И мисао, и несрећу, и онај дан, и покрет одузетог тела, и душмане около, и то да му се пуши, и све! Све! И потопи га она тишина, оно Море, она Пустиња, осети како му се умртвљује она друга, горња половина тела, како долази једнака оној другој бангљавој и висећој, како све око њега трне. Трне.

НИКАКО НЕ МОЖЕ ДА ДОЂЕ СЕБИ: шта је то, какви су то звукови, шта је то што продире овде у тмину, што му досеза до слузавих зеница, модрих усана и руку, што улази овде у таму међу заборављеним стварима као и он што је?! Лепо види: топи се она преграда, нестаје, нема је, ни ње ни оне вишегодишње таме и влаге и зидова са приказама, нека чудна сива светлост као ваздух с праменастим остатком дима преовладава око њега и он, лепо види себе, како излази на врата своје бербернице! како може да хода! види: неко седи на столици испред огледала, он му не види лице, јер му је тај леђима окренут, убеђен је да тај хоће да се обрије, потом му он прилази, брије га, па га подшишује, али још увек не може да му види лице, да га разазна у лику! спушта алат и спрема се да напусти радњу, муштерија која седи на столици узима малу, жуту метлицу и чисти власи косе с крила, он се много чуди, јер: Та му је муштерија платила рад и дала паре за новине које он треба да купи један час, и да их донесе да заједно виде тај толико интересантан наслов у новинама о коме му је он толико причао док му је сређивао фризуру и бријао га! А он још није успео да му види лик!! Чуди га, интересује га (помало га и плаши), па мисли: коме до ђавола иде да купи новине!? и схвата, било је то слично експлозији наглој и страшној, шта би то требало да буде: То је онај дан када је поломио ноге! Он тај дан поново види!

Пролази га језа, хладан зној га облива: Ох, када би могао да га одложи! Било колико само да га одложи! - мисли и плаши се: неко ће ући и свега овога ће нестати! Ослушкује. Никога нема, добро је, мисли.

Сада је на вратима, онај је остао у радњи, смеје му се, смеје се и он њему, и каже му - како одмах долази чим купи новине. Њега (овде у кревету) чуди то што разговара с човеком, а никако лице да му види! али је задовољан: Пред његовим очима одвија се прошлост - враћа се! Поново ће осетити све то, и видети тај проклети дан, и људе који ће се окупити око њега и који ће га уносити после његовог падања које је прерасло у тиху смрт, негде на граници живота, а ипак далеко од њега.

Гледа с прага радње, један тренутак, по Тешњару. Само је дан мало чудан: Ни светао ни таман, а ни тмуран, час је кишовит и пун блата, а час је сув и испуњен прашином. То га не забрињава пред чињеницом да хода, стоји на својим ногама. Сасвим лепо све осећа и види око себе; зграде и малобројне људе, време које је септембарско, јесење, као да осећа: ваздух мирише на кишу. Па коракне, види преко пута турско здање где је некада била "Кљештавица", у којој је арчио и банчио (Боже, има ли кафана у које нисам улазио!? - мисли), види скроз горе уз Тешњар, "Ковачев Хан", Ђиновчево здање и мали ћепенци, море ћепенака из којих само шуми, река се не види од тог простора набијеног ћерпичем, местимично прошараног великим, црвеним, препеченим енглеским циглама које су блештале при слабом сунцу са неомалтерисаних магаза.

Затим креће у правцу малог моста на Колубари који се не види од зграда. И тамо, неколико корака од своје радње, у сенци мале сарачке радње у њеним уским вратима стоји човек раширених ногу с рукама на леђима и кожним качкетом на глави, изнад њега као у трку заустављени коњ изрезан од плеха, са наглашено обојеним амовима; изнад коња је исписана фирма власника, с коњских сапи виси велики сноп бичева и амова. Све је то тако обично за њега и он иде даље, некако са стране, на другом тротоару примећује Симона Лептира, и никога другог. Никог.

Радостан је тамник, јер је опет слободан од зидова, влаге и мрака, и види све корачајући, не чуди га што и даље осећа кревет и да је у кревету, нити што види другог Боћу, а не чуде га ни ти менгели који су га стегли преко груди па губи дах, грч му је стегао лице и изобличио кости вилице услед чега су му се очи закрвавиле.

Почиње да дрхти, јер: Сада ће се десити оно најстрашније, на њега ће се спустити рука анатеме. Сишао је са тротоара, већ је неколико корака на калдрми кривој и испупченој.

Одједном глас! неко га виче, он се окреће: никога нема.

Поново креће, и поново тај глас, опет никога, само Лептир који му прилази.

Корачају заједно. Онај глас се понавља! јасно га чује, и окреће се, не жели више да докучи ко је то; ко га виче, схвата да је испред његових стопала висока, камена ивица тротоара на који мора стати ако жели да дође до моста, али шта је то тако страшно било у њему!? шта га је то натерало да се окрене, каква је то сила била!? шта га је терало да се окрене и да докучи ту вашку која га је звала и звала, да је види и да запамти ту вашку - да је само види!?

Бива свестан, сад овде у кревету, да после те јаке, неразумне жеље да се окрене, долази главоломан и душеломан час: Ноге су му о нешто чврсто запеле, као да лебди, нигде ослонца и: Он пада! Све испод његовог тела се проваљује! Као да види утробу оне улице, петстогодишње калдрме, ону за турско време направљену канализацију пуну градске дроби! Када је падао, као да је пропадао читаву вечност. Све оне зграде и дућани, она два човека и река коју није видео - све је то кренуло према њему, покуљало, заљуљало се, згужвало и са њим кренуло дубоко у земљу.

Урлао је као звер. Људи су га наткрилили одозго. Није било ни неба ни земље. Постојао је само мрак. Урлао је што не може да хода. Понели су га. Било је много људи. Много. А било је толико касно. Проклето касно.

Година је била хиљаду деветсто шездесет пета.

Двадесети септембар.

Дан је био сив, јесењи.

Сетио се и године и дана када се то догодило, иако није желео, иако је осећао оне исте болове и све оно. Све. Постаје свестан, чује себе како јеца и осећа како му глава и тело клону назад на кревет. Помишља како је могао ударити потиљком о гвоздену шипку изнад узглавља и како би смрт дошла лепа и драга само када би дошла. И онога дана, помишља, требало је да дође, јер шта је то код њега, овај доњи део тела, ово мрдало? шта је? Све је то толико смрадно. Много.

Смрт и жеља за њом увлачили су се у Мракоморника полако и сигурно, као змија на легло. Ваздашња - личила је на жену стару стотину година, умножавана сваким даном чинила му се жељом одвајкада, а он самом себи: уклети богаљ напуштен од живота, заборављен од смрти, осуђен на тамно вековање, на најстрашније искушење коме никада неће бити краја, толико ће искушење бити дуго да ће му он заборавити почетак. Та вавест о смрти натера га да је призове, да је процеди преко сувих, испуцалих усана, а у исто време жељу да опет види једно десетогодишње дете у берберници свога оца - како слуша причу једног сељака о настанку најновијег градског гробља, у коме он сада прижељкује једно место метар дубоко и метар широко, ископано без пратње и опела, без сандука, само на чет’ри точка; и нада се, тиме би дошао одмор, дошао би као спасилац, као Син Божији што је дошао у Назарет и, то би био крај свему: Очају, Ранама, Дробљењу капитала и Расипања, Блуду, Незаконитим абортусима, Хохштаплерајима туђим и његовим, Крај свему. Свему.

(Па стога нема жељу да удари јако у преграду, да некога призове, да устане и да изађе, већ само мисли о Њој. О Смрти.)

Тај сељак са изгајтањеним копораном, што је причао причу о настанку гробља, по имену Милорад, син Јеврема Кузмановића! мисли Мракоморник о томе, сећа се тога: један од последњих Кузмановића још у оно време давно, један од оних коме је припадала "Кузмановача" то место, та башта сада њему толико драга у којој би се његове кости одмориле, и душа, и тело, и одакле га нико не би подигао.

Тај сељак причао је његовом оцу:

КАКО ТА ЗЕМЉА БЕЈАШЕ НЕКОГ ПОПА МАРКА који је службовао у Белом Потоку код Београда, бејаше му очевина, а поп, купујући куће по Београду, задужи се и паде у дуг. Управа фондова у Ваљеву направи лицитацију и ту беше присутан стриц Марков, Јеврем Кузмановић, кмет општине петничке. На лицу места комисија поче продају, а у неко доба, на коњу ознојеном, стиже Марко и кад приђе комисији стаде је молити: да и он присуствује њеном раду; услишише молбу попову, мада су га могли и одбити. А кад сума продаје паде на тринаест хиљада, Марко обустави даљу продају и рече: Да земљу даје стрицу и синовима његовим и нека довека остане својина Кузмановића, јер боље земље није било у Колубари, а да је тако близу града, и даде стрицу тапију, рекавши му: Да сада он, Јеврем Кузмановић, отплаћује даље дуг. Пошто није имао кућу у Колубари, а како му Марко даде тапију и земљу пред светом, он се одлучи и прими на себе отплату синовчевог дуга и узе ту земљу. Потом сви заједно пођоше Јевремовој кући. А кад бише близу куће, зарза коњ под Јевремом, синови и служинчад отворише капије. У кући Јеврем окупи све око себе и рече им: како је много моран, а они га упитаху: због чега? Он, им одговори: да је купио од упокојеног брата имање, од његовог синовца Марка. "Не дам никоме", каза тада Марко, "сам'о да буде Кузмановићево."

И тада Јевремови потераше све покретно и рогато на пијацу ваљевску и све што је могло да се уновчи, ове како би се могло ступити у отплату, а Јеврем тада рече: "Стоку ћу обновити, а земљу ако упустим никад је нећу повратити." Дуг његов беше у ратама на рокове.

И дође година четрнаеста - година швапског рата - дође као што чума долази са хиљадама смрти и несрећа. Разли се тифус свуда око Дрине и по целом Колубарју, као огањ паклени. У Ваљеву владаше рука душманска и када она виде како из старог грађанског гробља киша испира лешеве тифусара и како се гној тифусни цеди низ падине, нареди вапнарима да вапном посипљу лешеве да клица болести не узме маха.

(Тако је причао онај сељак, у своје време. А он је после, код куће и у радњи, данима питао оца "Шта је то вапно?" Отац му је говорио, сећа се добро тога иако је многе ствари из прошлости заборавио, иако је све оно што је прошло било слично проласцима и само помало личило на прави живот, а оно падање на смрт - призива и тражи ту Кузмановића волопашину, јер се сећа добро те приче, а сећа се јер прижељкује смрт, тражи ту волопашину где су Јевремови били и сточари и ратари и жетеоци, тражи место под својим црним сунцем које ће бити много, много лепше од овога ту што га окружује, овог мрачног непела, сећа се да му је отац одговорио:

"Вапно је креч, али престани на то да мислиш, мали си." И, сада уздише, у некаквој је телесној ватри, и пита се: Шта је то "мали си"? шта то значи? шта значи и чему то на истеку?)

Али не поможе: испуни се гробље мртвима. Онда душманска рука узе најлепшу њиву у околини Ваљева, и први упокојени беше жена Павла Видића, трговца из Градца, нека Вида. Јеврем је ћутао и рекао својима само једном: "Земља се последња даје, ал' пре главе."
И тако дође крај рату.

И Јеврем дође у суд да тамо тражи своју земљу да му се врати, а они му одговорише: "Који је то човек јачи од гробља, од вечне куће?" Врати се Јеврем кући и заћута од свакога до смрти. Само су га ретко могли чути чобани обешењаци како са говедима разговара. Синови Јевремови хтедоше пошто-пото своју земљу, обноћ је заораваху, а жандарми је с градскима обдан заравне и поставе стражу. Онда Јевремови подигну пушке на стражу - и ствар падне на суд. Ништа не добише, а адвокати-пауци паре покупише.

Тако утихнуше имовином моћни Кузмановићи. А онда године двадесет прве умре Јеврем, прецрче за том земљом. Пшеница у њиви "Трсци", невлатала, а дошла као "дунаво" и све његове њиве набујаше али без рода: кукуруз дође у клипу као прст човечији, а у свили пола метра. Тако родише та њива. Четрнаесте је војска кроз њу пролазила, брала и газила, а после ње укућани напунише три чардака и једва је обраше. Говораху људи, кад видеше велике њиве неплоднице: Да је Јеврем постао времењак, да је немушт језик знао биља и звериња. Хладно тело Јевремово нађе оно што за живота није могао да добије: једну покопану раку на својој земљи, за своје тело.

Чудило га је, спопадала га је нека језа, целе приче о гробљу се сетио! затим постаде свестан да му је нека сила, нешто што је морало личити на силу, јер он то свесно није хтео, све време држала као кљештима капке спуштене и слепљене за очи. Он је отварао очи! Отварао! Чинило му се да то ради годинама! А када их је отворио, видео је да се опет око њега променило:

ПОНОВО НЕМА ЗИДОВА И ПРЕГРАДЕ, може лепо да види своју радњу! Како се само изненадио!: Она муштерија још седи на столици и малом, жутом метлицом чисти власи косе из крила и смеје му се, тај што му је окренут леђима и коме лице не види! смеје му се, а смех некако чудан као нестваран, као из неке јаме дубоко испод земље! никада у животу није чуо такав смех! "Ко си!? Ејјј! Чујеш ли!?", виче, и осећа да му из тела пљушти хладан зној.

ОНАЈ у столици полако, полако се окреће и устаје: Видевши му лице и руке и тело - почиње да се грчи, а утроба се закомеша и крену према мозгу, потом се и она згрчи, и он, тражећи даха, поче се склупчавати, и крити очи да не види и само да не види онога што се окренуо и који га гледа: Јер томе су две велике израслине у врху чела као најкрупнији прочеоци и груди су му голе и рутаве, са длаком као руно, црним и густим руном. Очи има велике и црвене као ужарено угљевље, обе су му руке дрвене, нема прстију нити шака, руке му се завршавају чворовима, има једну ногу дрвену, хода према њему и лупка том дрвеном ногом. Бркови су му огромни и жутосветли као кукурузна свила. Да ли се то њему чини: као да том чуду некакве ленте висе око врата?! И, више ништа не види, не осећа - страх је све у њему закочио. Само јечи, нема снаге никога да виче, осећа непрегледну усамљеност и ону сподобу која му говори:

"Чуј ме Боћа, ја сам Јеврем Кузмановић из села Жабара. Био сам газда и домаћин, ал' ме судије, адвокати и време уништише. Кућио сам. Не волим расипнике, оне што су и дан и ноћ на пасијачама, оне што бабовину ставише на женски пупак. Треб'о си бити сав дрвен и у ногама и у рукама, ал' се ја ражалих јер почесто помињеш у мислима моју судбу. Нећеш јоште. Нећеш. Молићеш ти оне у општини, оне што су били последњи, за које си плаћао школе и гала-ручкове, молићеш ти те општинаре да ти преко општине набаве колица, она с три жичана точка, јер више ни са штапом ни са штаком нећеш моћи ићи. Молићеш. А кад добијеш та колица бићеш срећан, општинарима ћеш стопе љубити. А о оном дану кад си пао - да ти рекнем: Срљао си ти према тој несрећи, према том твом злом дану четрдесет осам година, срљао си ко неушкопљен бик. Онога дана мене си бриј'о и подшишив'о. Лоше си ме обриј'о. Ја сам те посл'о да ми купиш новине, само нисам био овакав каквог ме сад видиш.

Десиће ти се све овако како сам ти рек'о. Десиће се. Видеће то сви и ти. Нарочито ти. Видећеш..."

3. Боћа устаје

КАО ДА ЈЕ НЕКО ОДВАЛИО ДЕО ЛЕСОНИТА, тако је пукло, он и поред тог шума, одваљивања, ударца, није осетио да неко улази овде код њега у мрак. Био је дубоко увучен испод ћебади, и у грозници, као да је хладна вода извирала из његовог тела, само је јечао и то јечање на моменте је прерастало у хропац који би се шиштаво, кркљајуће заглављивао у његовим грудима.

Прилика која је ушла отворивши преграду као преко рајбера, као да га није померила већ онако снажно повукла к себи, стајала је један тренутак збуњено, или је само тако изгледало да је збуњена, обасипао ју је мрак ту где је стајала иако је била на самом улазу. Мрак и запара устајалог ваздуха затворене просторије засули су је и она није требало ни да уђе, ни да пружи корак, а тај ваздух, та испарења ковитлали су се око те прилике на улазу којој се подигао прамен косе на темену, ваљда услед лаког струјања ваздуха, па је стога црна, тамна као и тај ваздух унутра, вретенаста прилика шаком једне руке стално поравњавала тај уздигнути прамен косе на глави, посматрајући оног човека у кревету, ону гомилу згужване, испретуране ћебади не видећи ништа осим два уда која су се споро мицала испод ћебади, као да су се испиљивала тако су изгледала, и чула је та прилика нешто слично људском гласу што је допирао испод гомиле тканина, чула је, па је рекла:

- Дошао сам да се подшишам, али нема ти у радњи никог - рече и не помери се, са шаком и даље на својој глави.

Тек после тих речи Мракоморник је осетио присуство живог створа у својој соби-рупи, па се изненађујуће лако усправљао, извлачио испод ћебади, али још увек неспособан да говори, он је шакама прелазио преко усана и очију, желећи да препозна прилику, да се увери: да пред њим није више оно ЧУДО, онај ЂАВО од малопре, дуго и упорно је очима ужареним гледао на улаз, а потом је проговорио:

- Ко је то!? - Она му прилика нешто одговори, он опет ништа није разумео, па је викао:

- Ко!? Ко!?

- Ја сам, Лазар!

- Ахх, Лазаре, синко, ти ли си.

- Ја сам. Нема ти никог у радњи?

- Нема. Она битанга води љубав. Радњу је оставио пусту. Је л' петак данас, пада ли киша?

- Недеља је и пада киша.

- Јааа, може ли се изићи, није ваљда клизаво?

- Можеш. Киша је јесења, сипи само. - Лазар прилази Боћи, исправља му ноге у кревету, затим их полако окреће на руб кревета према патосу, тело му је при томе у сенци и лице му се не види, а Боћа му уморно спушта руку на раме, онда је изненада, нагло враћа у крило и уздише.

- Мораш ми додати штап, ено га тамо код врата.

- Где је?

- Ено га код врата, иза твојих лећа. Тако. А сад стани овде, не ту, овде, са стране. Кад устанем, прво ја пођем, добро је, добро.

- Али не могу! Стаћу у ове шерпе!

- Помери их.

- Где?

- Гурни их под кревет. Е, тако.

- Да ли ћеш моћи? Држи се добро за моје раме.

- Нешто сам ти онемоћ'о. Гладан сам. Требало би нешто да поједем. Нема Јарцана да га пошаљем до Џамбаса да ми донесе нешто од јела. 'Ладно ми је.

-Ејј! па теби изгледа није добро? Знојиш се. Шта ти је? Јел' ти лоше?

- Није. Падох у неки ђаволски сан. Добро ми је сад. Нисам обуо ципеле. Сешћу.

- Сачекај, ја ћу ти их извадити испод кревета, не можеш ти да их дохватиш. Ево их. Само их назуј, не идеш на параду. Тако. Прво штап протури кроз врата, па онда ти. Добро је. Тамо код Ане питају за тебе што те нема цели дан?

- Ехх, немају на чији рачун да пију, барабе, па за мене питају. - Када су ушли у радни део бербернице тела су им изгледала као слепљена, као код сијамских близанаца и нису се могли разазнати у великим, прљавим огледалима. Разлика је постојала једино у томе што је једно тело хрипало, што му је вилица дрхтурила, а лице црвено као крв, на коме се налазила та дрхтава вилица, гледало је очима великим кроз сивкасто окно замирући дан, посматрало га је и било малчице подигнуто увис, као да ће једино што треба да види - видети по врховима кровова, неравним и ћерамидним и тамним, чији су се обриси губили у тмастом небу, па су се једино могли наслућивати као сени, па је прилика, која је хрипала, шиштала, уздисала, и која се ослањала на раме друге до ње прилике, - те сенке кровова уочавала и мислила: како човек нестаје као сен, и брже, много брже, па је даље мислила: као да је то јуче било када је сишла на главној железничкој станици у Брну, као да је јуче било, али ништа се ту више не може, ништа; па се изненада укочила, тако да ју је она друга прилика до ње погледала са чуђењем у очима, не схватајући да је то, Боћа, чуо тихе, врло слабе шумове транзистора што је остављен укључен ко зна откад на новинама, иза бледо прљавих витража разапетих на излогу са унутрашње стране, нити је могла схватити: какав је бес и колики обузео прилику са штапом црним и лакираним, чија се боја стапала са олајисаним патосом радње, и који се укосо спуштао поред несигурних и слабашних корака, поред ногу које корачају као ноге уморног скијаша, подижући се и спуштајући се као да су им на стопалама скије од олова које су, те ноге, вукле километрима уз неки планински гребен, - па је од свега тога понешто схватила, та прилика до Боће - када се савио чудовишни скијаш, тај коначно и неумитно кркљиви старац, преко јастучета на столици и дрхтавим прстима окренуо дугме на транзистору и, завладала је тишина. Споља су допирали шумови возила, и док у просторији владају ти шумови споља, што су се процедили кроз врата, и тиха осцилација тек искљученог транзистора, она прилика која придржава Боћу, уочава: како се он исправља у напору, главе избачене унапред, и сенке умирућег дана што се пробијају споља и падају по том лицу које тамни, по том телу које шишти и које као да прикупља снагу на два корака од излазних врата.

Лице Мракоморниково почиње да се грчи, да се скупља као да се он налази пред неким пресудним, огромним искушењем од кога му зависи живот, а то се све огледа у оним напорима, читавом низу напора да се учини корак, добар и сигуран, корак који много више значи од било каквог задовољства, од било какве среће; и сви ти покрети, напори стапају се са светлошћу умирућег дана и са нечим пригушеним што извире из груди старца кога та прилика придржава, и која чује ту крај самог ува: "Дакле, битанга је насред Тешњара, води љубав, а радња напуштена. Отпустићу га ја. Неће он дуго гледати 'тај филм'. Видеће он ко је Боћа берберин." Па је прилика до њега, после тих речи, могла сасвим јасно приметити како се црни, лакирани штап враћа поред његових ногу и тиме губи сјај, тамни му и глатка дршка коју држи Боћина рука, а витража остаје мало померена у страну, тек толико да он може видети: бели мантил на здепастом телу, из кога штрче ноге и руке у чудно-смешном покрету, и једну женску особу која се смеје и гледа у њих из даљине кроз стакло бербернице.

- Кренимо - рече Лазар.

- 'Ајдемо. Само полако. - Иако је био свестан овога што је рекао, као да се све ово за њега одигравало у неком давно догођеном времену које га лишава сећања на све што је прошло, Лазар му би толико далек, присутан само својим додиром, дахом, око њега поче све да лелуја, па је стезао Лазарево раме, а Лазар је говорио: "Полако! Полако!" Он је дисао дубоко, док му се пред очима мутило, још мало, Јевреме Кузмановићу, у твојој ћу бити земљи, мислио је, муцао је, јер га је Лазар питао: "Шта то кажеш, Боћа?" А пред Боћиним очима играју слова дневне штампе која је лежала бачена у излогу бербернице, играју та слова времена садашњег у коме се све ово дешава, ово кретање, бауљање, ово назирање сиве улице, и ова слабост која прелази из доњег дела тела и удара горе у груди, у грло, у главу која клоне, па се он све више ослања на Лазара, штап му је пребачен преко руке и клати се, а на лицу му је отужан израз.

- Морамо пажљиво, теби као да није добро, дрхтиш ?

- Добро ми је, само мало ноге, па не могу да коракнем.

- Полако ћемо - каза Лазар.

- Ја ћу затворити врата.

- Нећеш моћи.

- Моћи ћу. Само ти стани близу мене да се ја ослоним.

- Пази! Видиш ли да је мокар праг.

- Сто пута морам кључ да окренем! Такооо! Добро је.

- Нигде никог, само твој Мића и она женска.

- Нема човека, нису они људи.

- Шта је, посвађ'о си се с њим?

- 'Ладно ми је.

- Јеси ли се посвађ'о, па кад ћеш наћи новог радника?

- Погледај-дер да ли су врата затворена?

- Јесу. Мића ваљда има кључ?

- Сад треба да прећемо улицу, преко ове калдрме - каже му Боћа шапатом, па штапом испитује тло испред својих ногу тражећи ослонац између два камена за његов гумирани врх. Изгледало је, тако се оцртавало на Боћином лицу, као да не гледа очима већ штапом. Пружа корак, нагло се закашљава, црвени у лицу, ослања се, исувише се ослања на Лазара.

ТА ДВА ТЕЛА, од којих - прво, са ногама што се споро крећу и личе на вертикалне лукове, и избачено унапред и ослањајући се на штап, и оно друго, мање тело, које се не види и које као да је срасло за оно тело и штап, тако да су та два тела, тако заједно, на самој ивици тротоара - била слична, личила на те зграде около; малим и великим зградама које су се припиле једна уз другу, од којих су веће биле својим горњим делом и катовима избачене унапред, подсећајући тако на груди жена-родиља, велике и разливене. Све то, сав тај изглед и положај зграда изазивао је утисак стешњености и као да је лебдела претња у ваздуху: да ће се услед стешњености сав овај комплекс зграда срушити. Један другом су показивали главама и погледима на зеленкаста врата на која су намеравали да уђу; говорили су о томе, о своме циљу, али нису чули један другог, нису се разумели, јер је наилазио теретњак са великом церадом чији се гвоздени костур тресао и који је шкрипао, а машина возила је урлала и цео онај простор стар неколико стотина година, оне ниске, прљаве куће, са стаклима на којима се ломила сенка камиона и сав сјај сутонски, све то тресло се и као да се рушило, а они су један другоме говорили, стојећи на самој ивици плочника, тако да су им вене поскакале по вратовима, а лица црвенела, жарила се, очи излазиле из дупљи, - али ништа није вредело, јер је камион урлао и тресао све око себе.

Потом је камион нестао заједно са буком. Завладала је тишина. Падао је мрак. Било је оно доба дана кад сутон прелази у мрак. Није било пролазника и била је тишина. Тишина. Њих двојица ишли су полако преко улице, већи ослоњен на мањег, са штапом у рукама којим је тражио ослонац по клизавој калдрми. Као вечност је трајало то његово ходање, поштапање по мокром тлу, онда је подигао очи када су прешли на другу страну и видео смешак у Лазаревим очима, услед којега нешто навре у њему: као неко питање које би решило тајну бивања, које би требало растумачити и објаснити, али које не може да се реши док се не сазна: шта је са неким давним, давним Боћом, Богуславом, са неким човеком кога су у своје време називали Холивуд, који је био гром-громова лом-ломова, и који је једноставно сматрао, некада давно, да је срећан. Па онда помисли: Како га уводи једно дете унутра, зна ли оно шта га чека? Зна ли то дете нешто о човековом крају, оно дете што га је оставило на улазу зелених врата и отишло негде у мрак низ плочник? Он сада полако улази истурајући прво штап и види иста лица, и мисли: "И опет поново, као свих ових потоњих дана и ових потоњих година. Докле овако? Докле?"

Обавија га оштар дувански дим. Затим, то поче полако да се расплињава. Он виде: три човека како му се смеше и нешто му причају. Није чуо шта су му рекли. Чинило му се - да се то њему смеше три костура.

Завештање

Небо је било суро. Чинило се: данима неће престајати да цури вода из њега, ако само почне; као да је имало свој водењак који само што није прснуо.

До неомалтерисане куће, на брегу поред Градца, са стазом у блату која је водила од пута туцаника до улазних врата, пробијала се градска светлост из долине, чкиљећи и зејтињаво се распрскавајући по оближњим бреговима. Јака светлост сијалице допирала је из једне просторије и кроз прозор падала у блато. Унутра, у диму, картала су се три човека. Крупна жена сањивих очију и једно мусаво дете посматрали су их равнодушно и поспано, док је музика са радија трештала. Човек седе косе подиже карту изнад чела, па пошто је баци на сто, рече тихо, као за себе: "Ова зима биће седласта." Неко од оне двојице опсова, али не због старчевих речи, већ, највероватније, због игре коју је губио. Тако су се картали све од поднева, а да им то није било досадно, нити их замарало.

Али, изненада, они - сви тамо с друге стране зидова његове собе, иако су говорили, а музика трештала, иако се пила ракија и сваки час радио пуштао све јаче и јаче - сасвим су јасно чули тај тресак, шкрипу кревета и узвик очаја, који је исто тако могао бити и самртни ропац, мислили су они, јер су знали шта с њиме бива у последње време, његово задње време, па су похрлили у ходник, пред врата, покушали да уђу - па видевши, пре осетивши одебљалим, од пића дрхтавим прстима, да су врата закључана: стадоше лупати ногама и рукама, док се понад њихових глава лелујао танак прамен прашине и огуљене фарбе.

Врата се нису отварала.

Стадоше га звати по имену, тепати му, али сем неких неодређених шумова, који као да су у исто време били уздаси, хропац, преметање тела по перини и креветнини, или пак шкргут зуба - ништа друго не чуше. Упорно су понављали његово име молећи га да им отвори. Набрајали су му његове болести; болну му јетру, црну џигерицу и срце куцавицу животну, и болну му главу, у последње му време и преболну, натруле бубреге од затвора и шећеруша, од разводњених брдаклија. Помињали су му сва места где је локао и где је болести можда испио, измешане сумњивим травама на још сумњивијим местима, јер је пио толико да су мислили да и шпирт пије. Он је ћутао; глас се није чуо, а камоли одговор. Па стога они направише тајац, као мали предах, чинило се да страх улази у њих као провала облака из црних небеса и, као да су му све ово испричали себе ради, да се охрабре и да му ставе до знања да је на неки начин њихов, да они знају шта се то са њиме дешава.

Али, одужи се тај тајац и страх засветле у њиховим очима, па се погледаше између себе, а сенка братовљеве смрти прелете им преко лица: да ли је мртав? питали су се између себе погледима, да ли је? Тек сада, они нису знали шта се то с њиме дешава па се у њиховим усијаним мозговима зачела мисао - да можда то није он, већ неко звере, ил' неко одавно мртав из толике им бројне фамилије, заборављен после четреснице и даће, као последњег дуга живих према мртвима, неко од оних многобројних који су као крајпуташи расејавани од Колубаре све до Дрине - па су се међусобно гледали избекељено, као да се питају: какво би то чудо могло бити, ако то није он - Тојин?

Потом, неко од њих угаси радио.

Тишина која изненада завлада после оног силног бучања, испаде некако страшна, потмула. Њих четворо, три мушкарца и једна жена, престадоше за тренутак да дишу када се поново, овога пута сасвим јасно, зачуло јечање с друге стране врата. Онда онај највиши и најсувљи, болесно жут у лицу, с кожом или фластером (никад се није знало зашто их мења: то парче коже и фластер, чинило се да он у том мењању полаже наду, жељу да поврати изгубљени вид), и једним оком буљавим, исколаченим, са изгуљеном, кожном шоферском блузом на себи, каза:

- Проваљив'о ми је врата у пијанству и претио! Да видим шта му је!? Сад ћу ја његова да провалим!

- Брат ти је. Можда имаш кључ? - каза жена, танког, ушиљеног носа на дебелом, лепињастом лицу, ситних, жмиркавих очију као у птице, огромног стомака и ногу дебелих као ступе.

- Немам кључа.

- Обраде, брат ти је! Отварај како знадеш! Сигурно умире! - каза човек пепељастог лица и беле косе.

- Милуне, дај-дер секиру!

- Понова ће урлати, к'о и увек кад уиђемо код њега! Истераће нас на улицу! Знадеш и сам, има парабелу!

- Дај секиру!

- Бољен да је мајка родила камен да се крмача чеше о њега, него синове који један другом желе смрт, и који се један другог плаше! Последње је време! Господе, видиш ли то?

- Умукни, Богомољац! Умукни! - рече онај што је тражио секиру. Па када му је дао секиру, онај што се звао Милун - мали, сув, с брковима и качкетом - стално је понављао: "'Де ћу с децом, саде у децембру?" док су сви ћутећи посматрали секиру и браву, као једино решење да се дође до њега, унутра. А када је једнооки замахнуо ушицом секире, жена је процедила кроз крњаве зубе: "Требало би по лекара." Нико није одговорио, као да је нико није чуо.

Разлегао се тресак. Истог тренутка сви су ушли у просторију из које су малопре изишли. Само је једнооки ударао и ударао, а брава на сивкастим вратима није попуштала, као да је била омађијана, закључана са седам златних кључева, забрављена од нечастивог.

Стаде. Потражи их погледом, па не видевши их, викну:

- Милица! О, Милица! Дај-дер флашу! - Прво се чуло тешко, напорно дисање, па се појави рашчешљана коса испод мараме и ушиљени нос на широком лицу, па рука с флашом ракије.

- Пио си васцели дан - рече му. Он је натезао флашу, јабучица у гркљану шетала је горе-доле, брисао је браду и уста рукавом кожне блузе, и мрмљао: "Не море", и тихо псовао хлеб и со, и подигавши секиру а наставио да удара, а жена је опет процедила: "Требало би по лекара", док је он ударао у врата, сада већ сечивом секире, она су приметно попуштала и прво што се указало у том отвору, уском процепу, била је танка пруга таме. Онда је он спустио секиру крај довратка, поред својих ногу и гурнуо врата која се полако и шкрипаво отворише.

Прво што је угледао било је: ни тама ни светлост, ту у његовој соби, кроз стакла на прозорима облепљеним хартијом, на многим местима исцепаном, искидана светлост децембарског дана увлачила се унутра; као губа обавијала ствари, похабани сто и столице, једну пећ, корпу испод прозора са гомилом веша у њој, један бели, гвоздени кревет са плеханим странама на којима су се видели румени лабудови крила раширених, птице небеске, птице анђеоске које су јахали деца-анђели - и њега на кревету што је најпре подсећао на гомилу, брдо обученог меса које једва дише, чија је глава, ноге и руке заједно, у чудном, застрашујућем сплету, који подсећа на сплет змијурина у парењу, с тим, што је сад све ово с њим најпре подсећало на блиску му смрт, пропаст. Тако да је једнооки - који га је посматрао и ослушкивао његово једва приметно дисање - стојећи на средини собе, не смевши, ваљда, да му приђе ближе, помислио: смрт ли се то усељава у њега? Сети се, да би то само рекао наглас Аца Богомољац, његов и онога тамо, на кревету, брат најстарији, па одуста, барем у прво време, да му приђе ближе и да му било шта гласно каже.

Само је мислио: како онај, тамо на кревету, личи на аждаху на умору, и како он мора што пре сазнати нешто од њега пре него што му душа оде у оно самотно, сиво и плочасто децембарско небо, па је коракнуо, једном па још једном, и мал'не да је био над њим и креветом, и тада; могао му је видети сасвим лепо целу главу са улепљеном, знојавом косом, и лице модро као чивит, очи исколачене, у којима су беоњаче биле јасне у својој белини, да му се чинило, њему једнооком - да су очи његовог брата на самрти беле, па је помислио: не стидећи се, не бојећи се смрти, нити гриже савести: Боље једно око у глави, него обадва у ропцу, на самрти.

Изненада, као да је разумео његову мисао, као да га је јасно видео, онако како види здрав човек, покушавао је нешто да му каже, главом му дајући знак да још ближе приђе, нашто се једнооки врло хитро надвио над њим док му је на лицу блистала нада да ће нешто важно, толико важно чути. Али, болесник је само зароптао, простењао, остале су једино усне у немом мицању, немом и безгласном. Човек у кожној блузи издиже се изнад умирућег, и рече, а да ни сам није знао зашто је баш то рекао: "Тојин, брате!" Одговора није било, онај на кревету је и даље потмуло и тешко дисао.

Био је толико близу кревета да је једним оком сасвим јасно могао видети где је труп, а где крајеви ћебади обавијени око њега у стотину превоја, где прљава јастучница под његовом главом, - сада је јасно уочавао да се ти анђели, јашући птице, њему смеју - чинило му се да се они пре њему смеју него његовом брату, као да га опомињу, мислио је он, на крај, док је, истовремено с тим осећањем, бујала у њему стрводерска намера, жеља - да још нешто види толико важно, толико важно. И онда, у оку му је блеснула бела површина хартије што је лежала на столици поред самртниковог кревета, а када је пошао руком према њој, видео је дебели, тесарски плајваз. Стајао је збуњен, пре би се рекло - изненадно срећан, јер је знао шта то значи: на хартији је било нешто написано.

- Има л' ишта записано? Има л'? Ако има, добро је што они не улазе. Ако нема, онда је бољем да уиђу - мислио је једнооки, док је полако подизао хартију и срицао у себи речи написане прстима онемоћалим - јер је овдена свет склон причама, чак и моја рођена браћа - наставио је у себи да мисли, још несвестан значења речи које сриче у себи - страшним причама: ал' нек' иде све до ђавола, оставио сам секиру украј врата, то нико не море порећи, једино могу да кажу: да смо се често свађали и тукли све због ЊЕ, гнојнице колубарске и њезина распискавања од стране његове, еве га 'де саде умире, онако да је светитељка, сунчарица, ко да је варована од Тодора и Перке (њихов отац и њихова матер), који су одавна у њојзи, на северној страни, покрај џаде ужичке, па се не да тако олако, 'оће да остане у Божовића, а њега да нема, и еве де се то испуњава. Умире.

Чује, кораци на вратима, у соби; док чује како улазе иза његових лећа, у прекидима, његова браћа, и снаја му, према којој се понаша као према својој рођеној жени коју је некада имао и која је умрла од болести? глади? батина? - то се никада неће сазнати; а он, једнооки, гори је према снаји него што би неко био према слушкињи, па се и сада његов једнооки поглед најдуже задржао на дебелој жени. Ипак, пре него што их је све погледао, успео је прочитати, а бес је навирао у њему, оно једно око набубрело му је, букнуло, закрварило и ужарило се; јер је на хартији писало, то га је погодило, то је изазвало бес у њему, а гласило је: " ...Све моје остављам Пустињи нека преда Аца".

И, већ су му били над вратом, осећао је њихов врели дах као у звери, и њихове погледе у којима је видео, иако их више није ии погледао оним једним оком, земљу, не као крај свега па и њих самих, већ као нешто друго, као нешто друго, па је бацио хартију тамо одакле ју је и подигао, мислећи, једнако размишљајући: и ете, ко би се надо? да је био златан, најзлатнији, а не онакав какав је био - последњи, пијандура, ништа - исто би урадио, ујединио би се с богом, ђаволом, ил' једним Ацом Богомољцем, све против човека: с чиме сад да храним моју пашчад, а леп комад. Леп. - Али, усправљајући се, њима ништа друго није рекао, до:

- Он умире.

- Јер нешта оставио у аманет? - упита човек пепељастог лица, с надимком Богомољац.

- Умире - поново једнооки.

- Неће. Неће. Три пута је од јесенас устај'о.

- Умукни, Ацо, и дај свећу!

- Шта ће њему воштаница, он је био човек брез бога?

- Завежи, Ацо, Милуне, дај-дер свећу! А дебела жена, лица лепињастог, није више понављала: требало би по лекара, већ је брундала муцаво и јецаво: "О, дешо, дешо!" што је, вероватно, био увод у лелек за девером, у сате кукања које сигурно доводе ови трени децембарског дана који се топи поред реке, у корову и глибу, покрај старог грачанског гробља. О женину сукњу отегло се мусаво дете од седам година, као црево, у његовим се очима огледало изненађење, јер тек колико јуче: стриц је само тешко дисао, држао га за руку, водао га по граду, он га је чекао испред многих врата (касније је чуо од тетке, како је казала оцу: "Водио је дете по кафанама!"), он није знао шта је то, сем толико, да многи ту улазе и да су срећни, да их то радује, као и њега што је радовао и забављао тај голуб кушан, дивљак којег му је дао стриц Тојин, ухвативши га на тавану старог и напуштеног чардака, у дну авлије. "А сад, шта је ово сад са стрицем?" мислило је дете. Неким истанчаним, детињим чулом осетило је блиско присуство смрти, па је плакало ове јаче и јаче, и нико га није спречавао у томе.

Човек пепељастог лица, видећи како дете плаче и њега на кревету, сети се нечега врло давног, као нечег од пре стотину година, па ипак тако скорог, јер, мислио је: шта је живот него сен једна, па ко би мог'о да ми каже, да он сад није дете, мање дете и од овога што плаче? Ко би мог'о да ми каже, да се сад не припрема за повратак утроби, одаклен је и дош'о? Ко би мог'о да ми каже, у које ће он саде пределе? Можда, једино он? Ал', он умире.

Увек сам му велио, не бацај, чувај свој део баштине, близу смо Ваљева, знадеш ли шта значи имати газдинлук у ова времена, један леп, мали газдинлук, а туде одма' и сточна пијаца, у град мо'ш само по бензин, јер видим, беше купио џип, у њег' је мо'го перад, јаја; кад су цене толике, знадеш ли шта то значи? Знадеш ли? Претио ми је, вик'о је: - Чуј, калуђеру, даћу ја теби газдинлук и до газдинлука, а прилоге да убирају Ћелије и Пустиња!?! Ааа! - У џипу је воз'о певачице и музиканте из "Ужица" кафане, сви цигани паром окићени к'о сватови рузмарином, а он к'о беглер-бег, арлауче: - 'Де је моја коска!! Замена моја!! Стрикин Мићун! - Па су дете будили, увек ноћом, годинама тако, он му је вадио из џепова пуне шаке шећерлема, свега и свачега и плак'о је, а малишчић се смеј'о. И, боже, вол'о је он то дете, па му за све опрости.

Човек пепељастог лица сећао се, док му је рука сама пошла према хартији на столици, без контроле његовог мозга, али, он ју је трзао назад, није могао, јер су мисли навирале:

- Исто је овако леж'о, не баш овако, био је мали, мањи од овог детета које плаче, полуседећи је био у шаши, на колима, скоро да се није вид'о из ње. Пијаца је била пуста, она стара, според Колубаре, с кантаром на средини, била је пуста иако је био пазарни дан, а рат беше још трај'о на северу. Била је средина марта, сунце је пекло, августовска припека, баш тако - августовска. Колубара беше мутна, зимска, носила је стоку, лешеве и дрвље - ваљала је све, црна к'о орање.

Ондак смо га спазили, човека у телећаку, нас тро'е: Ја, и он из шаше на колима, и мајка нам Перка. Због њега, човека с телећаком на леђима, многа се поплашише, у нас беху испрегнути волови, нисмо се томе надали. Тад ми пуче она пијаца к'о ледина најпустија. Боже, а онај кантар од црвене цигле к'о да се одво'и од земље, лепо залебди, с вр'ом у небесима, па ни горен, па ни долен - већ, тако, само лебди. А нас тро'е нисмо се томе надали: да ће из ковачнице изићи њи' тро'ица, к'о три духа, три анатеме: Један с телећаком на леђима, па Неша ковач руку црни', и он - ког су окивали и ко'и је већ им'о гвожћа на себи, око руку и ногу, па је изглед'о к'о да је огвозденио услед ти' силни' окова на себи, тако да је наличио на: Баш-Челика, баш тако, јер је био запуштен, вероватно гладан, а им'о је гвожћа, много гвожћа на себи. Њега је Неша окив'о око ногу, била је припека на измаку зиме, Колубара к'о орање, пуста пијаца, наједном опустела: јер је човек с телећаком на леђима говорио: Окуј-дер, Нешо, онако како умеш. А Перка ми је тијо говорила: - Склањај се, Ацо! Склањај! - А ја сам јој говорио: - Не знадем што је воловима, никако да приђу јарму? - А Тојин, малишчић из шаше, вели: - Шта то раде чике? - А Перка: - Ћути сине! Ћути! - А ја нисам никако мог'о да приведем волове, па је она говорила: - Вавек ти велим, да не треба викати на стоку, већ лепо с њоме. Сад би те и на твоје "полако" послушала. - Тако је рекла, а ја нисам смео гласно да викнем на волове, па волови нису слушали. Он је опет рек'о, из шаше: - Шта то чике раде? - А мајка његова и моја, само је шиштала: шшшшшшш, к'о гуж у паљевини. А онај је рек'о понова: - Чујеш ли, Нешо, шта сам ти рек'о? - Ковач је удар'о и удар'о оног по цеваницама и гвожђима на њима, тако да се онај окивани, црн и висок, касније сам дозн'о да се звао: Владимир Кузмић, превиј'о од болова, па се послен смеј'о, тако да сам ја помислио да је луд, чак је рек'о ковачу, смејући се: - Нешо, чувај ми ноге. - Па је послен ти' речи наличио на Краљевић-Марка, а онај што га је окив'о, личио је на ковача који кује сабљу Марку, мада му тад нико није одсек'о руку због лошен исковане сабље, па ни онај што је само наличио на Марка, само му је други пут рек'о: - Нешо, чувај ми ноге. - Тад је Неша ковач подиг'о лице своје спрам његовог и рек'о му: - Ниси чув'о главу, а да ти Неша чува ноге! - Тако му је рек'о, и ударио снажно чекићем по гвожђу, а да му нико због лошен исковане сабље, окивања човека, и рата, није одсек'о руку - само му је син рођени им'о горску болес', јаку, од рођења.

Размишљао је човек пепељастог лица, док му је рука пошла ка том комаду хартије, а он се уздржавао, и мислио: била је припека у време зимско, Колубара к'о орање, и он у шаши на колима, стално питајући: шта су то они радили, шта? Она и ја смо ћутали, она није требало тад да буде, ал' отац је одавна био мртав, ја сам стално размишљао тако да ми је пуцала лобања: шта би стоци, шта би? Касније, видим плаче ми мајка.

- Што плачеш? - пита' је ја.

- Због рата - каза ми она.

Дете је цвилело, жена је ћутала, Аца Богомољац је размишљао, једнооки је био мрк у лицу, Милун је тражио свећу.

А дете је знало: да одлази онај који га је највише волео. Јер, дечак види: плаво лице као чивит и црне очи дубоко у дупљама и дисање уз трзаје тела. И, сећа се, сећа: једног дана пуног људи, стоке и прашине, ишли су поред јаза Унковића млина, чија вода запахњује и од чега се мути у глави. Држао је стрица за руку, он му је дао железничарску шапку (ох! како је волео ту шапку!), и носио је голуба. Па су ушли у једну радњу, после толико улица, између толиких људи и кола, ушли су у ту радњу са млечним вратима из које се осећао задах, не као онај код млина, али исто тако јак. И ту је чучао са голубом у рукама, а стриц је ушао у ред људи који су ћутали и били мркији него његов отац, одатле ти се смешио, смешио. Погледао је бела врата и видео на њима нешто чудно, па је о томе причао код куће. Стриц је изишао и пошли су кроз град, а било је људи, много људи. Изненада су стали, погледао је и видео стрица како гледа у голему зграду сву од гвожћа и стакла. Ту је стриц стајао, а он је хтео да иде, и говорио је: - 'Ајдемоте, стрико, гладан и жедан ми је гаћан. 'Ајдемо. Што стојиш? 'Ајдемо. - Али стриц је само стајао и чврсто му стегао руку, тако да се он уплашио, уплашио се још више кад је видео стричево лице. Много, много се уплашио, јер је то лице било баш као и сада, овако истоветно. А није знао што стриц стоји баш пред том зградом, нити шта је та зграда, нити шта стриц мисли о њој ?

Само је он - сада на самрти - знао тада зашто је стао, од толиких места у граду, баш ту испред банке, јер беху до ње никле две огромне зграде на месту летње баште, на месту ринга где се у топлим летњим: вечерима боксовало и боксовало. И не само дете, већ толики људи, све то море мрава што је ишло тамо-вамо; нико ништа није знао о једном животу који се једном својом половином одвијао на ринговима, где је роптао и крварио, падао, устајао и ударао, секао и био сечен. "Како ја ово не видех раније, како!? Боже, нема је више! Нема је! Како су брзо никле ове проклете конзерве! Како су брзо никле! А ја сам долазио у банку! Толико пута сам долазио!", мислио је тада, стојећи у месту са дечаком који га је вукао за руку. Од свега што га је највише уморило, од чега се разболео - било је то што је у банку толико пута улазио - тек тада је видео да је при тим доласцима био увек пијан, а у њој је баштину претакао у новац, а новац у ракију. Мислио је тада, како је тај проклети старац са зечијом усном био са њим и како је испред његових очију лебдела чаша смрдљиве и пишљиве ракије, а поред њега тај вашљиви старац коме ће просути мозак.

"Да", мислио је, "просућу му мозак чим га видим, чим га видим". А дечак га је вукао за руку и тражио да пођу кући. Он би пошао тужан, сможден, уморан - али је видео нешто тамо у страни, до зграде банке, видео је и укочио се, укочио: на увученом простору до банке видео је ринг и себе на њему. Пре него што се попео неко му је из "Сунца" донео дуплу-љуту. "Нисам тренир'о. Само тако излазим" - говорио је некоме, и добио је ту ракију. А, кад су му навукли шупље, истањене, искрзане, старе рукавице од осам унци и мољичаву мајицу: на којој је писало бледим словима раднички, онда је ушао. Видео је да има пред собом младића: рудара, кесонца, касапина који убија вола једним ударцем чекића, или каменоломца, видео је: малу једва приметну разрокост у пару блештавих, црних очију у којима се видела жеља за крвљу, овлаш, тек мало назначене клемпаве уши, бебасто лице, лепо лице, и сетио се: Оваква су лица убица, тако је чуо да неко прича о људима с бебастим лицем. "Увек црви крећем. Увек", помислио је и кренуо. Али, тај младић је почео први да удара. Он је већ тада био ислужен, стар, уст'о кроз васцели живот - проклета рамија, проклета.

Па се љуљао тај ринг као барка на мору без краја, као уклета Херонова барка, као ништавни Нојев ковчег, на коме нема ништа сем крви и једног тела на трулом, искрпљеном филцу испод кога се види неравни под ринга. У углу му је један глас рекао да су му аркаде искидане, да Чеда Крмак касни са гонгом. Опсовао је мајку Чеди секунданту, и вратио се поново, а крв је пљуштала, чинило му се тада, слана крв, а кожа са аркада је висила, док је он ишао само напред. Чинило му се, да му крв смрди, да је сва као гомила црва на трулој гомили костију у ђубришту градске кланице, да се зграда банке љуља као и ринг, да је мала као плод орахов и велика као кула Вавилонска, и да он улази, враћа се у мајчину материцу, да је тај повратак крвав, крвавији од изласка у свет, да се враћа, сигурно се враћа; не треба више да припада овом свету где човек од човека изнуђује крв, у свету у каме му пљушти крв преко очију. Стење и ослања се, чује: дахће поред њега још јeдно тело, и у судару главама, видео је пар црних уплашених очију, па је у њему снага провалила. "Одакле страх код њега, а у мене снага? Одакле она?", мислио је тада, и ударао, ударао.

Повраћао је на столу, у дрвеној бараци што је служила као свлачионица и била постављена у дну баште, око њега су се окупили, неко му је крпио аркаде фластерима, неко му је рекао:

"Изгледа да он га закачио шниром. Пао је к'о кап. Страшне си ударце издржао. Тојин, немој да се љутиш, требало би да прекинеш. Доста је било." Сећа се, беше му некада рекао тај глас. После је повраћао ракију, и осећао како му гори јетра и долази мала као кликер, а плућа се скупила па не може да дише, она барака се окреће, окреће...

Онда је осетио како га дечак вуче за руку, па му је рекао: "Ћути, стрикино, ћути. Полако. Поћи ћемо. Поћи." И уморно је коракнуо, а мали дечак, дете са голубом у руци и шапком на глави, скоро га је довукао до куће.

Чим је дошао кући, дечак је рекао својима: како је са њим био у радњи с белим прозорима и вратима, на којима је видео велику змију како се обмотала око дугачке ћасе. Како му је стриц био модар у лицу, испред једне велике, велике куће - и то им је рекао, а на то се дечаков отац насмејао злурадо, насмејала се и дечакова тетка. Онда је отац рекао: "Добро је. Јоште мало, јешћемо му, Милице, жито, пази што ти реко'. Дотер'о је с јетром. Ви'ћеш." А дете је видело: гадан, наказан очев смех, па се потом осамило и пожелело да на свету, нигде под небом нема тих страшних, белих радњи и њихових задаха у које улазе они који само што нису умрли.

Дете се сетило тог дана, сада, ту поред његовог кревета и вриснуло је, одједном, некако нагло, док га је дебела жена привијала уза се и тепала му, тепала. Дечак је волео стрица више од свога оца; хватао му је голубове, водио на вашаре, говорио: - Коско моја, у животу мора да удараш! Први да удараш, брзо и тачно у шпиц браде! Разумеш ли!? Иначе ће тебе други! - Малац се смејао одушевљено, разгаљено. Поред стрица, само поред стрица Тојина, био је безмерно срећан. Обећавао му је, чим пође у школу, да ће га уписати код Цимера, да у пионирима тренира бокс. Стриц, Тојин, био је увек насмејан. Оца је мрзео, јер је увек био мрк, и увек говорио тетки: - И њега ће, к'о оног старијег, да изучи патоци и жентурачама! Каламуња једна обична! Није тај ни вид'о боксера! - Тако је говорио отац тетки која се кикотала, па ни њу дете није волело због таквог смеха, јер: најлепше на свету смејао се његов стриц Тојин.

А Аца Богомољац је размишљао, док му је рука упорно полазила ка оној хартији, о томе како његов брат нестаје, неумитно нестаје.

ОНДА: улетео је старији брат оног дечака, и заурлао:

- Зна ли неко где је бицикла, да одем по лекара!? - па не сачекавши ничији одговор, оде кроз врата, суноврати се у децембарску ноћ.

Једино он, чији је живот отицао, почео се опет преметати по кревету, није погледао с презиром и мржњом у њега двадесетогодишњака који је малочас улетео и излетео на врата, изобличеног лица од батина примљених у једној од скорашњих туча кафанских, које је он, с надимком Јофан, поносно и са дугачким образложењем износио пред бели свет. Да је Тојин био кадар да схвати све око себе и да устане, причао би, расправљао са њим, јер не би могао да дозволи да једно створење, које је држао у рукама док је био само шерпа меса, и мање од тога, оде без ичијег одговора у ноћ. А поготову тада, кад је толика мржња, као нека врста стида, засијала у једном оку Јофановог оца (и његовог брата) који никада неће наћи разумевања за испуштени живот свога сина (као да и он није крив помало за то?), и који ће увек, разговарајући, размишљајући о њему, хранећи се под истим кровом заједно с њим, имати утисак: да му је кућа један од поправних домова широм Србије, док ће му у кори великог мозга опстојавати челично уврежена мисао: да је његов најстарији син једна обична лопина, један друмски разбојник, а да га при томе ни најмање неће гристи савест, нити сазнање да друкчије и није могло да буде, јер га је он, док је овај био дете, усред зиме голог везивао за крушку у дворишту страшно га тукући дебелим, мокрим, упетострученим ужадима. И тада, када је његов син тражио бицикл, по ко зна који пут у животу, мрзео је сина оном истом дивљачком, упорном мржњом којом је мрзео, углавном, све око себе, као да је желео да је упути равно у небо, као да је ту, своју мржњу, једину и поседовао од оног тренутка када је угледао свет. Људи су пред њим говорили све најгоре о његовом сину. Били су то ретки разговори у којима су други могли да говоре све најгоре о нечему његовом, а да се не плаше да ће им се нешто ружно догодити. Он их је слушао са неком врстом насладе, болесног уживања, увек на крају завршавајући њихове говоре речима - да је за то крива његова (Јофанова) мајка. То "његова мајка" рекао би као да није имао жену коју сада покривају траве и чији гроб није посећен од оног тренутка кад је сандук чамови лупио о дно раке. Само би понекад у бесаним ноћима размишљао о својој мржњи, или о некој топлини!? као да му се чинило: да је због ње изгубио око, али после таквих размишљања она би се још јаче усађивала у његову душу, поглед, покрет, пору, па му се причињавало: да када буде изгубио и друго око она ће бити у њему присутна - као ђаво вириће из обе црне, безвидне рупе испод чела и неће је моћи сакрити ни стотину кожа и фластера.

Милун донесе свећу, кратко време је стајао неодлучно поред болесниковог кревета, потом рече:

- Неће да је при'вати.

- Неће, јоште је жив - каза једнооки.

- О, дешо, дешо! Шта то би с тобом? - поново ће жена јецаво, с дететом окаченим о сукњу, које је цвилело.

- Гаси му се звезда на истоку. Гаси - рече човек пепељастог лица, и пође руком према исписаној хартији, и подиже је према лицу свом.

- То није важно - рече прозукло једнооки.

- Откуда знадеш? - рече онај што је узео хартију.

- Знам.

- О, дешо, дешо! Јако си био добро.

- Умукни! Иди, изотварај прозоре! - раздера се на дебелу жену човек с кожом преко једног ока.

- Да није напис'о ком' оставља? - упита Милун.

- Покај'о се. Покај'о.

- Откуда знаш да се покај'о.

- Пише овдена. Упали му је. Брат нам је био - каза старац пепељастог лица и косе, и поново обори поглед на хартију.

- Не море да се упали. Клизи му из шака - пропишта Милун.

- То нема важности - опет ће једнооки.

- А, шта има важности? - каза Милун, и окрете се од кревета ка њима.

- Шта? - рече Аца Богомољац.

- Суд. Нека он пресуди - рече сувље, једнооки.

- Ми смо негда били моћни, и имали, а саде? Последњи смо у Гра'цу. Јоште нам требају адвокати да нам ово мало искаишају. 'Оћеш то? - каза му брат најстарији, док је Милун потврдно климао главом.

- Не климетај главом, јер не знадеш шта туна пише! - па настави: - Не желим то. Ал' не море, Ацо, ни тако како је он напис'о!

- Последња се испуњава. И ђаво би је испунио - одговори му он, тихим и мирним гласом. Човек у кожној блузи обори главу.

- Јеси л' му је упалио? - упита Аца Милуна.

- Испада му из шака.

- Он је жив! Сви му ви желите смрт!

- Пијан си, те не знадеш што говориш - каза старац једнооком.

- Можда јоште има наде? - рече жена.

- Нема. То је издануће - каза старац.

- Има наде - рече једнооки.

- Нема - каза старац.

- Нема - рекоше некако тихо у један глас дебела жена и мали човек са брковима. Дете опет заплака, жена га је умиривала милујући га шаком по коси.

- Има наде - рече поново једнооки, али као да није мислио на братовљев живот, већ на нешто друго што је избијало испод затегнуте коже преко костију лица са кога је пламтело једно око. Окренуо је полако то око према децембарској мрклини, у ноћ која се простирала испред њих кроз отворени прозор у бескрај, у брда.

Гледали су у ноћ. Сви. И дете је гледало, па је тишина, као и ноћ водњикава и хладна, завладала, бесконачно раширена од њих и њихове собе и човека на самрти, све до неба што се није назирало и које је било немилосрдно тамно као ноћ.

Изненада, кроз ту глуву, огромну тишину, стао се пробијати звук мотора. Роптаво, али упорно допирао је до њих који су га чули, наслутили још од гвозденог моста на реци, у долини, да би се са спорим отицањем минута тај звук појачавао, упорно окренут ка њиховој кући, док је у њима прострујала мисао: да би то само могла бити болничка кола, кола која долазе касно; па чак и једна врста страшне мисли: да би било боље да је Јофан отишао по кола из капеле, она црна која су заменила мртвачка запрежна кола са два коња, под пуном погребном опремом, јер је све око њега касно, неумитно касно. Било је сасвим јасно да су то била болничка кола, јер је у једном моменту шикнула светлост фарова у ноћи према њима пошто су скренула с туцаника у блато, ка кући, па је светлост закачила нешто од белине кола. Сада су лепо могли чути: како точкови кркљају у блату, и нечији говор, позив, да би, тренутак касније, препознали промукао глас Јофанов који некоме саопштава тешко стање свога стрица. Али, кола још увек нису дошла до куће, тешко су се пробијала по раскаљаном терену.

2. У ТОЈИНА само мисао а око њега - ОНИ

КАО ДА СЕ ТОЈИН ПОКРЕНУО НАПРЕД. Споро, али напред, па је страх завладао у њима, а дете је вриснуло. Шкрипа кревета под њим била је јача од звука мотора што је допирао. Одлепљивала се испод њега перина и ћебад, док се он придизао у седећи положај, а очи му бивале све веће и веће, а лице све зеленије. Само их види, њихова лица унезверена, не чује их, не може ништа да им каже; мада би желео да им говори (и оном детету) о свом и њиховом животу, о свету, али ништа не може да им каже. Ништа. Онда чује њихове гласове, и дечаков плач. Осећа: у свему томе страх, њихов мали, људски страх.

- Испустио је воштаницу! Упалиће га! - Познао је брата Милуна, лице његово, његово неугледно тело. И живот му зна: саздан у страху и понору. Чуо га је како виче: "Устаје!" Види: како овај склања свећу.

- Јак је он! Издржаће! - И зна то лице што је изрекло те речи, лице без једног ока.

И оно лице познаје, лице пепељасто које је рекло: "Он то само долази себи! Свршено је!"

Као да га сан обузима, неки вишетонски, наглопојављени сан у њему, заједно са умором - као да струји кроза њ, и он се враћа потиљком на узглавље, капци су му склопљени, као да осећа: Да га земља зове, баш онако како је рекао старац: "Земља га зове", а што је он чуо, сетивши се одмах, имајући осећање дубоке жалости, не због себе већ због њих. Јер, та жалост произилазила је из нечега што је годинама радио против своје браће! годинама смишљајући најпакленију освету. Био је дубоко убеђен у то да ће његов гроб бити заборављен, зарашће у коров као што су зарасли гробови његовог оца и мајке, као што је зарастао и заборављен гроб његове снаје. Знао је то, убеђивао је себе данима у тако нешто, па је на крају поверовао. Деце нема, будући је гроб-самотњак, сам себи циљ, и да је све оно што је радио, радио пустошан и сам. Помало га је чудило то осећање жалости, нешто као грижа савести у тим моментима када му је било јасно: да га испраћају на далек пут где ће најдуже остати, где се и остаје, да (тврдо је био убеђен у то) прижељкују његову смрт, слепо верујући у опоруку, аманет, завештање што им оставља - као да не знају, одбијају могућност да човек, одлазећи тамо где и он иде сада, ништа друго не носи, сем: гомилу црвљанске хране и мало дроња на себи, и да при томе оставља све оно за чим је чезнуо, оно за шта је проклињао и убијао. Али, ипак,

ТА ЖАЛОСТ која је била пробуђена ко зна чиме у њему? расцветавала се у натчовечански напор да нешто искаже, нешто што је остало само као могућност, а што се претворило у поново раширене, исколачене очи и рашчепљена уста из којих су излазиле хорде неповезаних речи, гласова као на неком ланцу, које су само окамењивале страх на лицима присутних и изазивале вриску једног детета.

А кола и брујање мотора споро се приближаваху као да нису ту негде близу, као да долазе равно из васељене.

Та свеколика, неминовна жалост надврхунила је све у њему, нарастала је, претила је да прсне свуда из њега када већ није могла бити изговорена, оправдана. Та жалост, јер им ништа, баш ништа не оставља, па чак и оном детету које једино најискреније жали његово ишчезнуће које њему не пада тешко, јер: Од живота није тражио да буде овакав, или онакав, а то што је испао пустиња обрасла ту и тамо кржљавим растињем као малим, тек ту и тамо набројаним срећним тренуцима, јесте ствар нечега (а то се није тицало, нити зависило само од њега), толико јачег од њега и огромно загонетног, јачег него било каква, и у ма чему, снага обичног смртника.

Па сада, као да је та жалост, изазвана годинама планираном комедијом на рачун браће, попримила неко гадно, наказно осећање, јаче од смрти, које је надирало, и надирало.

- Ви'те, ви'те! Груди му се надимају! - вриштала је жена. Неко од њих ју је умиривао. Говорили су јој да дете склони из собе. Она је климала главом, али се није померала с места.

На кревету, Тојин је мумлао неповезано, мукло, а они су се питали: да ли ће остати жив? шта то говори? говори ли он то њима? да ли је смрт, заиста, толико тешка као што се то види по његовом телу, на његовом лицу, у његовом хропцу?

А, да су могли разумети то његово изговорено, прочитати неким чудом, његову мисао, знали би: да им прича живот свој, онај који они нису знали, да им прича до у танчине, све, и најмању тајну, чак и ону коју је заборавио, јер њена важност и значење беху никакви, па ето: сада му се враћа, сада је открива, и он им сада, ту на самрти, све прича. Све.

ЈЕДИНО што су могли за све ове године докучити о њему било је то: да се понаша као пустахија, расипник, да у свему томе има аџамијског. Говорили су му: да бабовину разбаштињава, ломи као лепињу и продаје комад по комад, и да је због тога сулуд. Наговарали су га да се обрати некоме, да тражи лека код травара ако га, уопште, има за њега. Он се смејао, излазио напоље из куће, не осврћући се ни најмањим дамаром на време, било оно лепо, или ружно, био дан, била ноћ, излазио је он, и са рукама подигнутим увис као паклењак, викао: "Ломим к'о лепењу! Ломим к'о лепењу!", и смејао се сулудо, дуго, тако да су се они разилазили у страху, остављајући га самог. У кућу је улазио смирен, растерећен, лак. Од тишине што је као пустош завладала око њега, брзо би се истрезнио. Осећао је да тек сада може да им каже, осећао се способним за тако нешто, али никога у тим тренуцима није било око њега. Долазило му је да устане и пође да их тражи по њиховим собама и кућама. "Свуда, свуда по овом проклетом Гра'цу", - мислио је тада, "где та, моја фамилија живи". Ипак, нешто би га умиривало, нешто га је терало да појми: да је то залудно, да га никаква сила не може отргнути од ракија, или његове несреће, или усудњег жига; да сви они око њега не знају - наличје живота који он води, ништа они не знају о: распеваним ноћима, модром лицу, закрвављеним очима, неповезаном говору. То може да векује у њему, схватао је, седећи тако сам у опустелој кући, а да они ништа друго не виде, да их ништа друго не занима осим - његовог распискавања очевине.

А сем њега, нико није знао боље његов живот који је текао на изглед кочијашки, по кафанама, нико није знао оно што се одиграло у његовој младости коју је преживео као мору, неки тежак, мучан сан што се одвијао у кући, негде у градском засеоку. Био је то живот као ружан и смрдљив траг, вечито у сенци старијег брата и где сопствена реч ништа није вредела. Стално у њиви, мучен радом и мишљу: где су плодови зноја? где то одлази? употребљавају ли се они на најбољи начин?

Онда, дошао је дан када му је обећано да ће добити известан новац (сада се не сећа шта је било посреди, шта је он радио да би добио тај новац?), брат најстарији је погазио реч, можда и није могао друкчије да уради, он о томе, тада, није размишљао. Бацио је мотику у њиви, и из кречане дочепао гур, велику, белу, ушиљену кречанску мотку и кренуо да сможди брата. У кући је дошло до расправе. Била је кратка. После три дана суд је изашао на лице места и поделио њиве, шуму, две куће, магазе, све оно што је захтевало правило једне деобе. Али, када је дошло да се подели крава, када је дошло до те животиње чије очи још увек лебде топле и сузне, које су и сада ту, крај њега, на самрти, када је дошло до те краве... "Да смо имали три краве уместо Мурге, никад се то не би десило", говорио је људима који су га уплашено гледали, окупивши се око њега да би видели догађај у штали. "Тојин је најмлађи" - говорили су људи окупљени, "па се с њиме може говорити. У срцима Божовића голуб је и кама. Увек надгорња кама. Па немо'ш да им приђеш. Нестају које у ратовима, које између себе", причали су тихо између себе, упаљених зеница од радозналости и од страха, јер у штали се нешто страшно догађало. Чули су Обрада Једнооког како урла као рањена звер и људе како се мувају свуда по авлији. Стајали су иза једне живице притајени, насмешени и срећни туђом деобом. И, већ беше превалио дан, а браћа нису могла да се сложе: коме од њих троје да припадне крава? Судски чиновници су предлагали неку врсту трампе при самој подели целокупне имовине. Опет се нису сложили.

Обрад је потом донео секиру, ушао у шталу, и њоме стао ударати животињу по врату.

Секира је била тупа.

Животиња, привезана за јасле, дуго се батргала. Када се умирила, он ју је раскомадао на три дела.

Крв се сливала свуда по штали.

Сено, јасле и све около око јасли није више имало своју уобичајену боју - све је било крваво, крваве су биле и руке Обрада Једнооког. Бес у његовом једном око био је велики, тек тада се видело да је он желео највише ту краву.

ТУ ИЗНЕНАДНУ СЛОБОДУ, оно што му је донела та деоба, ту необавезност пред било чим преживљавао је као луду срећу. Вриштао је сам у кући, смејао се, час седео мирно за столом, гледао залазак сунца и планирао своју будућност, па би устајао и нервозно шетао, бојећи се самоће која може да постане нерешива за усамљеног, опет се храбрио, седао на кревет, или за сто, и утростручавао, у мислима, оно што је наследио. При таквим мислима видео је себе незајажљивог за земљом, за свим оним што човека чини снажним у средини којој је и он припадао. Види себе у својој њиви огромној све докле може поглед да му допре. Дува ветар, његова коса је разбарушена, груди му се надимају од снаге и самогордости. Иза својих лећа осећа погледе ближњих који га гледају дивећи му се, а он их не примећује, јер су мали, толико су мали пред његовом земљом.

Ког је то било дана? када се то десило? ко га је повео, наговорио да дође у град? - не може да се сети. Да ли је у град дошао због његове близине? не, не може да се сети. Живот у њему стао му се одвијати као једна велика лутња, пријатно потуцање. У граду, међу тим незнаним светом, све му је изгледало некако чудно, варљиво, успављујуће.

После много година, чинило му се као да ни о запослењу у фабрици није сам одлучивао? Да би једног дана у загушљивој, запарној хали, испуњеној буком машина и људских гласова, осетио како му изнутрица полази на уста. Повраћало му се. Сео је близу машине, имао је осећање да је део те машине, њена ружна од костију и меса израслина. Узео је излазницу, тога се тако добро сећа! напољу је падала ноћ. Није успео да прође прву кафану, свратио је и напио се до бесвести, први пут у свом животу. Док је пио, па касније у пијанству, осећао је као шума, земља, њиве његове и туђе, све оно зеленило знано и незнано: мирише топло, дубоко мирише. Схватио је да је то јаче од њега, и када је изишао у хладну ноћ, знао је - да се више никада неће вратити тамо одакле је изишао тога дана пре времена. Те ноћи је легао касно, негде пред зору, у сну су га прогањале машине сличне људским наказама: очију великих као фарови, длакавих, вучијих ногу и гвоздених тела. Режале су на њега, цијукале, брундале и шиштале. Када се пробудио било је подне.

СВЕ ОНО, до тада топло, успављујуће, претворило се у тој потпуној слободи душе, тако је он убеђивао себе и друге поводом напуштања фабрике, у дубоку омаму тела и духа. Он се препустио тој матици од данас до сутра, не желећи или не могавши да схвати: да се оно што је наследио, полако, сигурно - топи. Кафане, коцкарске рупе заблешташе у њему као мала сунца. А оно што му је остало иза оца стао је ту бацати. Тек, усред банчења, тргао би се, и помислио: "Шта ја ово радим? Пару бацам к'о дете крпе!?" Тако ноћима, дању би га у стопу пратила хорда беспосличара и гладница, чекајући следећу ноћ, у којој би га сколиле ракија, крезаве, изгладнеле жене, истоветници му по пороку и мрак.

ТАДА ЈЕ ТО СХВАТАО КАО ЈЕДНУ НЕПРИКОСНОВЕНУ НУЖНОСТ. Истина: прибојавао се, ипак је то за њега била нека врста краја, његовог, свачијег, човековог краја; нешто што ће после жене и са рађањем детета доћи, час последњи да се одлази у неизвесно, и да твоји најближи, - "онај с којим си се сјединио зарад новог који траба да се роди и који ће те на крају спустити, ако буде ишло по реду", размишљао је, "тамо у ону башту где семе не ниче. Спремаће оно што никад нису имали за твоју црну недељу, најцрњи празник човечији". То, поводом женидбе, приметио је да интересује и његовог брата, душебрижника, који је морао деловати притајено, немајући више утицаја. Брат је убеђивао околину да врши притисак на њега: не би ли овај нашао жену и тако се смирио. Примио је то као нову у низу подмуклости свога брата, али је нагонски размишљао о жени, схватајући да то кад-тад мора учинити. То толико природно које га (почело се у њему разбуктавати) омамљујућом снагом присиљава да: (сем што данима сања о жени и топлом дому) данима лута све у нади да ће наћи жену, без обзира што је не налази, што бива разочаран тим трагањем које му се чинило као дуго, трновито путовање без коначишта. Тако данима, а да се не запита: не изгледа ли као анатемњак? протува и пијандура поврх свега, неко ко баца оно што крвљу и знојем није стекао. Био је један од малобројних, и тога као да није био свестан, који је из приградског насеља дошао без икаквих жеља (а то је било страшно погубно за оне који су га знали!), жеља које су животни сан свих оних који долазе у град, по цену свега да успеју, да пронађу било какав начин и да се тако увреже у градски живот. Схвативши: да међу онима, којима припада душом и телом, никада неће наћи оно што жели, окреће се селима, оним брдима, и даље, много даље, изван града. Али, тек тада је уочио огроман расцеп у себи; било му је мучно где год би коракнуо, стао, тек толико, да предахне. Више није могао да нађе мира ни тамо одакле је дошао, нити овде где је стигао.

Одавно заборављени, или помрли некадашњи пријатељи његове куће, оца и матере, изгубили су се и неумитно потонули у времену, а можда су они, уместо родитеља његових, једини могли да му помогну да реши тај проблем на онај начин како се на том тлу стотинама година решавало. Како је био сам, препуштен укорењеном пороку, и по селима лутајући налазио је себи сличне, па би се обично његова потрага, што ју је пред њима скривао дубоко у себи, завршавала у некој смрдљивој сеоској крчми.

О празницима је улазио у приватне куће где су се одржавала посела. Нада да ће на једном таквом месту наћи жену, није га напуштала. И, тако су пролазиле године.

Једне вечери - улазећи на једно посело, схвата: да је све изгубљено, чак и живот, да је све тако језно и брзо прошло у тумарању. Одбацивао је он ту помисао несвесно, но тада када је ушао - као да је то посело некако застрашујуће деловало, имало је у себи нечега од злокобног предсказања. Одмах, са врата, видео је да испред затворене просторије, из које је допирала песма, ради нешто разрока жена око наћви. Када их је приметила (дошао је са двојицом чија имена није знао), смешкала му се, њему, а он је видео, када се она усправила, да је трудна. Ушавши у велику просторију, засула га је магла дуванског дима и прашине која се дизала испод играча у малом колу, смрад варенике, испарења опанака и копорана, а кроз њега је прострујала мисао: да је те људе изневерио, и шта сад тражи од њих? После, види: на средини оџаклије луде обучене у кошуље, како у чудном, замршеном ритму речи и покрета изводе игру у којој он разуме само реч: "Кудељара". Потом примећује, да његова гардероба фирме "Вартекс" не значи ништа. Многи од тих људи имали су таква одела на себи, и ништа није било од магичне моћи кравате преко беле најлон кошуље, у шта се он толико уздао.

Напољу, пијан и мамуран, питао је оне с којима је дошао: "'Де смо ово били?" Они му одговорише: Да су улазили у газдинску кућу, негде у Поћути. Занемео је. Нешто хладно заиграло је у њему, као да је наслутио, погодио усудњу игру времена, људи или ђавола, као да није могао да са сигурношћу појми: да, ево, и он као неко пре бог те пита колико времена, исто поћутује на месту, које је време, чини му се, одредило да векује у ћутњи, као у болу, патњи, као у искупљењу.

Временом, прогласише га ближњи и даљни за аџамију који се никад неће очовечити. Јер, човек је, говорили су му они притајено или у лице, налик свему ономе што дише и гмиже око њега - живи и одлази да се никад не поврати. Он, је, с немим болом, сломљен примао сазнање о своме поразу. Данима је утапао своју жељу у ракији, и причао свакоме (баш онако како човек може да сања о својој звезди која му трне) како ће жену тући мокром вренгијом сваки дан, све док је не дотера да буде мирна као шљука, како ће синове, још у колевци, дојити вином и ракијом, и како ће му, то је био врхунац његовог хтења, његовог сна, бити топло поред њих.

Ипак, с годинама је гаснула и задња веровница о жени - у њему. Све је гаснуло, па и те, сада већ неповезане, пијане представе о кући и кућишту. Од свега тога, остало је само уверење: да ће завршити као неманикућа, чак и без гроба. Све о животу, у њему је нестајало као да је одношено изненадном провалом облака, провалом вода небеских које се сливају у потопу дуго наговештаване временом запарним, без трачка ветра и под ниским тмастим небом.

Потом су дошла сновиђења: видео је сопствено тело како голо голцато виси у шљивику. Онда је у њему прсла и надвладала, некада потиснута - негде, одмах иза сна о жени - мржња према старијем брату. Задојена мржња гнојила се, нарастала до неслућених граница, јер он је сматрао да је брат крив за његово полуживотно безуспешно трагање. Оног брата је мрзео који је владао у кући као отац, мајка или сам бог. Мрзео га је мржњом неугаслом још док је овај владао у оним данима пре него што је он, Тојин, као двадесетдвогодишњак шчепао кречави гур да му разбаца мозак и кичму свуда по кући. По оној кући за коју је овај тврдио: да је његова и само његова (како су га погађале те речи!), јер је он најстарији. Та мржња, чије је корене, стварање и нарастање налазио још у оној давној зимској вечери када се изненада вратио брат најстарији из града и њима: мајци, сада већ покојној, бројној фамилији која је дошла да га види и браћи испричао чудну причу: како је љубав велика и божанска, само Љубав Свевишњега, а земаљске да су прљаве, да ништа не значе, да су краткотрајне и да се завршавају као човек - у блату међу црвима. Брату најстаријем није сметало то што му је фамилија сваки час упадала у реч увек га питајући: зашто је напустио богословију у Шапцу? Зашто? прекидали су га стално. Он им је о свему причао, само им није одговарао на то питање. Причао им је о граду, о тамошњем добру и злу, о несрећи човековој кад изгуби имовину, па макар она била и у поседовању једне папуџијске радње. А касно, те исте ноћи, када је фамилија отишла кућама, када су остала деца, синови Перчини, мајка га је погледала право у очи, а затим га питала директно, без околишавања: "Зашто си дош'о?"

"Због ћерке управника школе."

"Због!?"

"Због неправде", - одговорио је уморно. И, то је било све. О његовом доласку није се причало више у кући. Он је ћутао, као да је нем, могло би се рећи да је у тој ћутњи било пркоса.

Али, та братовљева прича о љубави и о жени - стално је лебдела, учаурена негде дубоко у њему, па је са годинама и са неиспуњењем жељеног сна, у коме је он сагоревао, излазила гнојава и махнита из њега. Та прича створила је у њему и око њега распуклину, простор у коме је он лебдео - очајан, несвестан ичега живог око себе. Био је уверен да постоји само његова судбина по чијем току истиче живот танак као паучина. Па, пошто је бивао у тој распуклини као у неком међувремену, чинило му се: да је брат по хиљаду пута испричао оне ноћи ту причу да би њоме доказао, и прорекао његову судбину. Осећао се пред том братовљевом причом: обманут и најпоквареније изигран од најрођенијег. Стога је мржња у њему нарастала, неразумна, велика и тешка, црна као растопљена смола падала је на брата, и на другог брата, и на васцели свет.

Није била у питању само та прича, испричана те зимске вечери, негде пред рат, већ све оно понашање најстаријег брата према њему док је био мали. Све оне придике које је морао упамтити. О злу које истиче из пути Евине која ће човеку дати пре јабуку јер је општила с ђаволом, него могућност да се срећне душе оде у рај. Истина, касније је он у томе видео извесну подмуклост, али то га је, ипак, спутавало, везивало му ноге и руке, мутило разум и приклонило га ракији смућеници.

Једнога дана, тридесетак година после те зимске вечери у којој је причао причу један несвршени богослов, Тојин је лутао брдима око града и пустим пољима, сањајући о жени, лепој белиљи или станарици која би нешто у његовом животу променила. Још увек се надао, мада је предосећао да је све у његовом животу прошло, изгубљено. Идући тако, одједном спази жену у пољу, у омањој равни између два брега. Жена је радила, и била му леђима окренута. Нешто га понесе, проговори нешто у његовом срцу да је то та жена! Треба само да је упозна и све ће се догађати као у лепој причи:

Нека само (говорило је то у њему) измисли неки разлог за разговор, нека је пита: које је доба дана, из чије је куће, и чија је то њива у којој послује? Није ли тешко то за њене руке и њено тело?

Нека је потом пита: да ли би волела лепши, једноставнији живот у граду? У предграђу где је он, да ли би она пристала ту да буде? С браћом се поделио, утаначио. Шта би њој фалило? Лице би јој било бело, још беље него сад, као млеко мајчино. Зар не би волела такво лице, више од онога какво ће јој бити само ако остане ту, у селу: испуцало као церова кора?

Када је пришао жени у њиви, на два-три корака од ње, најежио се, јер се жена окренула, навукла крајеве мараме изнад очију, правећи сенку, јер он беше долазио из правца одакле је сунце жарило, па је потом подигла шаке у висини очију. Жена беше старица. Смешила му се збрчканог лица, безубих вилица. Поздравила га је: - Добар дан младићу. Ког тражиш?

Касније га је данима, при најмањој помисли на тај сусрет у њиви, обузимала срџба према брату. Била је још већа, гнојавија, тежа, куљала му је кроз крв доводећи га до лудила. Бивао је уверен: да је најстарији брат вештац већи и гори од Пере из Докмира, чије се устајање из гроба, негде у гудурама Градца, очекивало, и над чијим се гробом чувала стража.

И, на крају, пред саму смрт, пошто је све, баш све попио, пљувао је на свет, на браћу, на знане и незнане, пљувао је и на себе, и на све оно што је урадио, јер о браћи је мислио: да су сва тројица заједно једне обичне стуве и шушице. "Обичне стуве и шушице", мислио је он, "којима ћу ја прекратити смрдљиви ход по земљи, којој је доста гади и трулежи од које само што се није улегла". Тако је Тојин, на самрти, мислио, док му је дах долазио, и мање од тога, прамен живота долазио у грло, а очи сасвим јасно виделе: браћу и једну дебелу жену како се над њим и креветом наткриљују, како га погледима испраћају. Ни радост - ни тугу не види на лицима њиховим, већ само празнину - нему и дубоку.

3.

Осећали су, иако његово мумлање нису разумели, да он говори нешто важно - па макар да је то и о животу једног бродоломника у црном свакодневљу, - о животу што се кретао по црном мору у љусци ораховој. Па је брат најстарији рекао:

- Саде у трену њему промакне живот. - Онај с једним оком одговори: - Јоште живи.

- Дај боже да је тако. Ал' није.

- Ти све знадеш! Све!

- Они који издишу могу нешта да рекну.

- Шта би он им'о да рекне!?

- Шта би ти рек'о да си на његовоме месту?

- Ништа!

- Човек таде тражи опрост. Тражићеш га и ти.

- Све ти знадеш!

- Знадем, јер је мој трпомук већи.

- Саде ћеш да причаш о рату! К'о да је он био тебе ради!

- Рат је био због људи, а ти си незахвалан. Ово је час да мислиш о души својој.

- И ти о твојој!

- И ја о својој.

- Ацо! Чуј море! Ићи ћемо на суд због његовог!

- Нећемо ићи. Шта би тамо?

- Ићи ћемо! Моја ће да одлучи, к'о ондак око краве! Сети се, сети! К'о ондак око краве!

- На суд нећемо ићи, макар ти добио све. Нећемо ићи - каза старац, и подиже главу. Напољу, у тмини, мотор се стишавао испред прага њихове куће.

Последња му је нада трнула у очима, док их је слушао и гледао. Нада као живот, светлост, радост, или патња - истицала је. А мали смешак на земљаном лицу разливао се, на крајевима усана прелазио у две дубоке боре пуне горчине, потом у трећу изнад носа, затим је лице захватио грч. На крају свих крајева, стаза и богаза, наговештавао је, тај грч на лицу, освету, своје опште и последње задовољство.

Они не знају: да је све своје ноћу по кафанама, уз ракију, продавао. Све, па и браћино. Пре пет ноћи за браћино узе капару од Секменђића, од "Секменџије" - па је пио, пио док му све не заигра, док дан не претвори у ноћ, док их не изравна, а хлеб и воду не претвори у ракију, потом се завуче у собу, у свој део куће где се закључавао као звер, јер осети - смрт.

Сви они око његовог кревета нису знали да ће после његове смрти доћи старац са штапом у руци, бившим кметовским штапом, којим ће лупкати при ходу, а метални врх штапа ће звонити као звоно у губавца, да се зна ко иде, не би ли се здрав склонио од будућег мрца што је за живота кужан. Нису знали да ће доћи старац који ће стати пред њих, на изглед уморан, ослоњен на штап као стари гробар на ашов, са мржњом и ниподаштавањем у очима, и са смешком на уснама, па ће им рећи: "Она лука, она златница од земље што је код вас лежала у корову, саде је моја! Моја!" Да, то ће им рећи, а они то још увек не знају: то да ће доћи човек по надимку Секменџија, један из фамилије Секменџића, у којој се само ћемерало, а деца расла, или умирала крастава на смрдљивим губерима, по земљаним подовима пуним смрада од разливаних сурутки. Човек из фамилије с којом су се они годинама, они и њихови, судили, водили парнице у ваљевском суду, око стазе, јарка или пања. Нису знали да ће им у кућу доћи богаљ, с једном руком танком и сасушеном, чија шака почиње тамо где се лакат завршава, и да ће бити обележен: са зечијом усном, и превалиће речи преко те зечије усне: "Тојин ми је прод'о њиву Граничевку и Рујак украј џаде ужичке. Златне луке. Златне. Давала је пијандура за ракију." Тако ће им рећи, поновиће то по други пут, а подао осмех лебдеће му преко оне зечије усне.

Старац ће помислити: да је то ђаво дошао и проговорио.

А једнооки ће извући велики, блештави нож из канија, и урликнути: "То је моја земља! Ко ти је прод'о моју земљу!?! Између њега и старца са штапом, зечијом усном, сламеним шеширом на глави, опточеним црном врпцом, испречиће се Јофан, два болничара, браћа и снаја, а син најстарији, рећи ће му: "Склањај каму! Склањај, удавићу те будало ћорава! Склањај! Зар због овога да одеш на робију!?!" Једнооки ће испустити полако нож из руке, и блед ће сести на кревет. Затим ће плакати дуго и горко, њима леђима окренут, свима њима и мртвом и хладном му брату. Плакаће, али не због братовљеве смрти. Не због брата.

Жена је прва приметила осмех на његовим умирућим уснама, и грч што се изродио из тог осмеха. Вриснула је, па га сви погледаше.

- Што ли се смеје!?

- Милуне, саде можеш да му је упалиш. Држаће је, све је готово.

- Мораш, брат нам је био - каза старац.

- О, дешо, дешо! 'Ди се деде, дешо? - цвилела је жена. Једнооки се усправи и ухвати старца за рукав.

- Брате, ја имам децу! - повика страшним гласом.

- Знадем. Деце ради, добићеш је. Све у земљи биће твоје. Сем његовог дела куће. Мада, није требало тако. Није требало. - У једном оку, одмах поред парчета коже, засветле лудачка радост. Старац обори главу, и човек ситног лица и дебела жена оборише главе.

- Треба звати људе! - викнуо је нагло једнооки. Рекао је то као да људе треба позвати на весеље, посело или свадбу. Жена послушно пође ка вратима.

А на вратима, испред лица жениног, појавише се два човека у белом и старац са штапом у руци, краткој и танкој као суварак, и са сламеним шеширом на глави. Врх његовог штапа звонко је ударао о патос, док је улазио иза двојице болничара.

- Ђаво! - викну белоглави старац, и коракну уназад.

- Отклен овај смрад код нас!? Отклен!? - урликну једнооки, и у руци му заблешта нож.

- Остави га! Зар сад, кад смо добили, 'оћеш на робију!? - повика Јофан, и стаде испред њега.

Кепа умире

НЕКАКО КРАЈЕМ ЗИМЕ, Кепу су пронашли полумртвог, у неким рушевинама. Убрзо после тога, умро је у болници.

Ничега није било ту занимљивог. Људи су се само мало чудили његовим крвавим рукама и унакаженом лицу.

Нико није видео ништа необично у гомили прљавог и дроњавог Кепиног одела, нити, пак, у нечему што је личило на заоставштину: две велике, прљаве крпе, којима је умрли, вероватно, у доба јаких мразева, обавијао болесне и гнојаве ноге. У постави великог капута, мантила или шињела (то је било тешко утврдити), налазила се једна кашика, црна, масна, скоро без дршке, и један, на изглед, ништа бољи перорез. А у џеповима, следеће: прилично велики, осредње дужине и дебљине, конопац, једна слика, доста оштећена, на којој се једва распознавала глава неке жене са девојчицом у наручју. У једном од поцепаних, унутрашњих џепова, нађена је жута књижица са назнаком: Здравствена листа за социјално угрожене - издата на име Петра Неновића. Рубрике: место становања, број личне карте, година рођења и место рођења - биле су празне, неиспуњене. Цела та жута књижица била је одавно захваћена влагом. Чак су и печати унутра, у њој, ударени ко зна када (вероватно онда када је умрли водио рачуна о своме здрављу), били захваћени влагом. Мећу њеним сиво-жутим страницама пронађена је изгужвана, поцрнела, у распадању, некада бела листа са дијагнозом која је гласила: Tabes Dorsalis - Пределирантна клиничка слика - Aetthilismus; слова те дијагнозе била су такође оштећена. Дијагноза је била исписана неких пет година пре смрти умрлога.

Изненада, после Кепине смрти, појавила се његова најближа фамилија. Одбила је да прими то што је остало иза умрлога. Око Кепиног венца било је тешкоћа. Наиме, Брка Горило, који се издавао за највећег пријатеља покојниковог, примио је на себе улогу да по Тешњару прикупи прилог за Кепин венац. Узимао је од сваког оног ко је налазио у смрти Кепиној неко сажаљење. Новац су давали они који су Кепу знали, а и они који нису имали појма да је такав човек постојао. Позамашна сума новаца била је прикупљена, венац је био купљен, многи су били задовољни. Али, ту није крај тешкоћама које је створио тај венац. Брка Горило беше скупио новац за венац, само га није купио, већ је исти потопио, вероватно, у ракији. Венац је донео, али са нечијег свежег гроба из Кузмановаче. Остаје тајна како се то касније дознало. Вероватно, да се пијани Брка негде изрекао. Ето, о томе се причало после смрти Петра Неновића Кепе, више него о њему самоме. Само је једном приликом Ана бирташица рекла: како је Кепа оставио половину свог задњег оброка, а јео је код ње, каже, чорбаст пасуљ без меса. Рекла је: да је пасуљ био леп, па ју је чудило што га није појео. И, то је било све.

18. децембар год. 1967.

Тешњар

ВЕЋ ОДАВНО БЕШЕ НОЋ. Ветар је дувао, носећи га кроз ситну и оштру прашину која га је тукла по лицу, засипајући га свега, таложила се по његовим дроњцима и продирала испод њих, лепећи се за полуоткривену кожу на грудима.

Грчио је лице пред тим ветром пуним прашине која је нагризала кожу, повијао се, окретао главу не би ли олакшао себи. Али, где год би лице своје окренуо - била је ноћ и био је ветар.

Стаде испред "Шумадије", повијајући се, и ко зна по који пут натегну из празне флаше. Под језиком, на изгорелим непцима и уснама, осети само труње. Пљуну. Простења бога и напипа некако кафанска врата. Мрачно је зјапио иза њега Тешњар одакле се довукао, ногама одебљалим и костоболним, препуним неке гнојштине која је избијала из коже и сушила се по дроњцима што су висили и лепршали на ветру. Чкиљава кафанска светлост пробијала се кроз сиве засторе на вратима и прозорима падајући бледо око њега. Он се клатио, мумлао, пљувао, немајући снаге да врата отвори, или је пак био решен да нешто учини са собом, у мрачној и глувој ноћи. Петар Неновић подиже флашу и, пре него што ће да отвори врата кафанска, баци је. Изгледало је као да ју је испустио. Флаша се разби у парампарчад и срча прсну крај његових ногу. Звук се разлеже кроз ноћ. Петар Неновић Кепа опсова.

Полусавијен је ушао у кафану, препун алкохола у себи. Не издржа мирис пржене рибе и дим, замути му се испред очију и он клону на прву столицу до врата. У његовом помућеном погледу и телу одузетом од алкохола, људи около беху некако чудни, танки, титрави као сенке, нестварни, у моментима врло далеко од њега, да би потом били врло близу, ту, надохват руке, огромних тела којима он није досезао ни до појаса. Желећи да све те људе около сагледа, испита и препозна, с напором је буљио очи, кривио врат, али његов напор учињен у том диму, задаху, звуку кафанске музике и смеху припитих певачица, остајао би безуспешан, далеко од сваке могућности да докучи себи где је, а камоли да неког од својих, као што је он, препозна. Намах, као да схвати нечији смех, смех неке жене на широко рашчепљеним и намазаним устима. Затим се тај смех заједно са устима на којима је постојао стао растезати у ширину и тиме изобличавати главу те особе која се смејала. Он се осети превареним, слабим да влада собом, неспособним да опажа људе око себе и њему се све около учини: страшно далеким, непознатим. Тај смех на рашчепљеним устима одузимао му је нешто од онога што му је једино у његовом животу. Пун беса и очаја, опсова том рашчепљеном лику, смеху, буци кафанској, тим људима, целој кафани: црну џигерицу, утробу мајчину. Своје речи тешко, као на умору изговорене, не чу ни он сам, чинило му се да хоће, а не може да их изговори. Од испарења, дима и џибре у себи, као да клону окружен силном маглом.

Глава, црног лица, великог кукастог носа, буљавих, закрвављених очију, паде на сто. Као да једним делом утону у крагну, прљавих, масних крајева, капута црног, из кога се видело, само једним својим делом, теме, са кога је штрчала замршена коса. Руке, на којима је једно време почивало тело, полако се испружише, извукоше из тих дроњавих рукава кренувши ка ивицама стола. Шаке на њима биле су црне, испуњене тамноплавим венама, са квргавим, жутим прстима, на којима су нокти, савијени и црни, личили на канџе птичурине. Он стаде гужвати и савијати столњак, пљујући под сто црне, велике као кокошије главе, испљувке.

- Умри, Кепо! - повика негде из угла Милкур, бивши пословођа, трафикант, позивар разних надлештава, па продавац леблебија, семенки и алеве паприке на пијаци, који као да излете на крилима из оног кафанског дима, стаде испред Кепе и поче да скаче, да маше рукама, да подврискује и да му се смеје. Цокуле на његовим ногама одзвањале су при сваком кораку.

- Утроба ће да ти изађе на уста! Матер ти! А шта ти ја прича'! Је ли!? Ааа, Милкур луд човек кад је прич'о: Кепо, опамети се, остави ракијештину! Аааа, таки су рекли да сам укр'о док сам радио! Баш су таки рекли к'о што си ти! Пијандуре једне! Сви сте ви исти! Маааршшш, не ргај овдена шлајмарицу! Напоље, на улицу! - После те лавине речи Милкур подиже руке. Рукави плаве блузе падоше му на лактове. На његовом јајоликом, жутом лицу, ситне очи му севаху, док је мокар, избалављени пикавац премештао по танким и сувим уснама. Потом, још јаче закрешта, запишта:

- Људи! Умори свет смрадом својим! Терајмо ово напоље! Овај локал је за фини свет! За поштене људе! - Милкуру на уснама изби и запени пљувачка, у том салетању око Кепе, у том просипању речи. У очима му се гасио бес, попуштао, нестајао пред чуђењем које му се нагло огледало у очима. Јер ништа се не помери од оне масе тела обавијене у црни, прљави капут до земље, којој је он причао, над којом је он беснео искаљујући нешто само њему знано. Ништа се није померило, осим тих жутих прстију што су се и даље грчили и опуштали по прљавом столњаку и ногу које се истегоше испод стола и на којима поцепане ногавице открише рањаве, црне ноге.

Милкурово тело, као и глас му, као и покрет његових руку, умири се и дође некако укочено. Тачно изнад Кепине главе, у раскораку, стајао је Милкур укочено и без гласа, широм отворених уста која су више него ишта на њему говорила о том, у њему присутном, изненађењу, да би се та јајолика глава, жутога лица, само тренутак касније, дуго, врло дуго спуштала ка тој прљавој, рањавој маси људског тела што је лежала на столу, не одајући гласа од себе, и која ништа и ниједним покретом тела није изражавала бол, мржњу, своје задовољство, или своју срећу. Чинило се да јајоглави Милкур жели да види Кепино лице и да по изразу његовом докучи, разјасни и објасни, себи и другима около, једно Кепино стање врло чудно, а у исто време за њега, Милкура, необично и јако занимљиво. У том кратком времену Милкуровог надгледања Кепе, док се он савијао изнад њега, цела кафана се умири. Све се претвори у дах и ишчекивање. Ваљда зато што се није кретао, махао рукама, галамио, они около приметише у Милкуровим ушима гнојаве вате. Онако пожутеле, упечатљиво су деловале.

- Умире, бога ми, овде у кафани - процеди Милкур, тачно изнад Кепине главе.

- Пољуби га, Милкуре! - викну неко из дна окружен димом. Милкур се трже, окрете уплашено и постиђено главу, и док се смех разлегао кафаном, он се погурено спусти на једну столицу прекопута Кепе, немо га посматрајући и мичући уснама као да нешто жваће, док му се глава слабо, једва приметно тресла.

Њега снажно обузе жеља да подигне главу. Учини му се да би њеним подизањем добио њему тако драгу течност коју пипа, тражи целог свог живота испуњеног крастама, ломовима и очајем. Ево, и сада, опет је та жеља за ракијом као за светињом букнула у њему, међу овим људима-птицама, људима-сенкама, змијоликим сподобама. У њему, та безмерна жеља почела је да тиња тога минулог, ветровитог, богињавог дана. Посматрао је себе у флаши пуној ракије, кезећи се од задовољства што је има и поседује, дуго захваљујући, у себи, богу који мисли и на њега. Тада је, сав срећан, превртао флашу по рукама, љубио је, па је гурао даље од себе до саме ивице стола у Анином бункеру, као да не верује да је његова, па је потом примицао близу лица, једнако кезећи се самоме себи, своме лику који се оцртавао на тој течности, иза стакла, жутој. У неколико махова причао је - са тим другим Кепом, смејао му се, и онај из флаше му је смехом узвраћао, потом га је називао братом, који су, ето, силом прилика ту да један другом помогну, да се међу собом схвате. Кепа тада, тога дана у подне, схваташе, онако мамуран, да су они, он и тај други који му се смејао, близанци, нешто као једнородни, нераздвојиви, и да са смрћу једнога - пропада други за вјек и вјеков. Али, касније, док је отпијао из флаше, у том никако усредсређеном нагињању преко врелих, испуцалих усана, ракија се цедила, изливала и просипала, а он чим би је осетио на бради, по прстима - лизао би је, гризао прсте и грлић флаше јечећи. Желео је да Паљеница буде у њој, а и онај брат из флаше да се не изгуби, да не ишчезне.

Овде, у диму, поново је пробујао тај нагон у њему и он би решен да тражи ракије од те њему сасвим неразумљиве птичије прилике која се налазила поред њега обучена у плаво и која је, по његовом убеђењу, требало да му је да. Но прилика се изненада измакла, што је он протумачио душманским. Подигавши главу, он осети, неким својим најтананијим делом полусвесног бића, неуобичајену тишину око себе и људе који му беху чуднога изгледа.

Кепина глава изгледала је као глава неке огромне птичурине на умору. Великих, тамних капака, огромног носа, шпицасте браде, Кепа је имао сподобност птице, огромне, уморне птице. Његове руке, раширене по столњаку, личиле су на пала, сломљена крила изнад којих је лебдео поглед пун маглуштине.

Човек-птица покушавао је да објасни оно што се дешавало око њега, то што је било необично, чудно, нестварних боја и облика. Он намах заборави: одакле је дошао, људе које је тога дана сусретао, како се зове ово место где је ушао и све, све! Кафански дим чинио му се као нека жућкасто црвена, свугде присутна магла која је све потапала, у коју су тонули околни предмети и људи, као делови разбијених лађа о хриди. У појединим тренуцима људи су били врло далеко, и њему се чинило да су мрље које лебде у тој, никада дотада виђеној магли. Мало касније, бивали су огромни, безмерно израсли, као од брегова одваљени. Потом би се тањили. Руке и ноге бивале би им танке као штапови, постајали би прозирни, развлачили би се као прамење магле пред његовим очима.

Онда, опет се све враћало - било исто као пре овог ракијаног дана, и свих дана ракијаних, и година, и једног живота.

Све би се мењало око њега, долазило на исто, осим те прилике у плавом. Те лутке, патуљка и џина у исто време, тог страшила са кога Кепин поглед није могао да сиће, док се овај надносио над њим преполовљен, стањен уздуж и попреко, помало лелујав, али увек присутан. Кепи се чинило: да је та прилика, несигурна као све око њега, ипак нешто најстварније у том магловитом сну, безнађу, мори. И он, човек-птица, прокркља из себе: - Ракијјеее! - од чега људи около претрнуше, изгубише дах. Сав уморан, после те изговорене речи, осети да му је глава тешка као стена и он је пусти да му клоне тамо одакле се с напором подигла.

Милкур скочи са столице. Лице му се гневно искриви и потисну сваки траг малопређашње збуњености и чуђења, све оно дубоко уверење да је са Кепом готово, да умире овде у кафани, за столом, и да такав крај и заслужује. Убрзо, на том жутом лицу, у ситним очима, на танким, испуцалим уснама, у гневу му - заигра израз дубоке патње и разочарања што са Кепом није онако како је он био убеђен да треба да буде: да Кепа једноставно скончава, и да се тако његово испуњава, оно што говори данима.

- Мааррршшш! Скоте! Скоте! - повика Милкур, а у гласу му се осети плач. После тога, нагло се умножише пијани гласови:

- Аууу! Милкуре! Исцуреше ти уши! - Та истина о његовим ушима порази Милкура и он се просто пресави прекопола. Подригну, опсова Кепу, или оне који су то викали, одмахну рукама и утону у један од димљивих ћошкова кафане.

Митар, хармоникаш, устаде са столице и растегну хармонику преко груди. Алекса, молер, бивши официр, заврљачи чашу пуну ракије о под и заурла: - Рокни буџо! Биће краставаца! - Потом, цела кафана пијано запева.

2.

"Откуд опет у ветру?" питао се, док су оне крпе од одела летеле и обавијале се око њега, па му је тело изгледало као рутаво, страшно, онако како, ваљда, изгледа ђавоље руно.

Идући кроз ветар, стаде се трезнити и присећати онога што му се десило тога дана. Нагло, у мраку и ветру застаде, и окрену се око себе. У утроби осети куљање црева. Помисли: како је давно, годинама раније, јео. Наслони се на шупаљ и оронуо зид испод труле стрехе осећајући да ће повраћати сопствену утробу. Постајало му је јасно да је у Тешњару, да ове ниске и мрачне куће, ова калдрма, ови тамни отвори, пролази, из којих заједно излазе пси, мачке и пацови, плашени људима који робијају ракији и који као сенке, утваре, промичу сви у једном правцу, у правцу једино осветљених, жмиркавих отвора бурдеља, сви они крећу само ка једном месту под губавим и ракијаним сунцем господњим, овде у Тешњару. Као да ишчили из њега, као да би однесено ветром који је дувао свом снагом и кога је осећао у пустом му срцу и гладној души, све до кичме - све оно првопојављено осећање глади, тескобе и бљувања - захвати га изненадно и неслућено осећање среће. То беше прво топлина која се ширила у њему, затим је то, унутра у њему, почело постајати чудесно јасна визија: једне загушљиве просторије пуне људи, у којој се не ложи, где је топло услед близине људских тела, у којој се нађе места и за њега последњег међу последњима, у тој просторији за чијим столом и он седи и пије, дуго, дуго. Кретао се према танушној светлости што је капала, као према Гетсиманском врту толико тамном, због кога га обузе жеђ горка као пелен, као живот што му је у ранама и комад леда у души; па је ишао, чинило му се: као паук, лелујаво и споро, преспоро. Ипак, није губио наду - тамо ће нађи и затећи казане пуне ње и она ће бити само његова, иако се у дну његове разорене свести слабо наслућивало, предосећало, сазнање: да је то само обмана, привид и лаж коју ствара једна једина страст у животу његовом, тај црни цвет што му се распада на јетри од кога му је крв гнојна и затрована; а нико га неће, ни пси, где год погледа, пустињу види: земља тврда, камена, по њој хода, а небо високо, високо.

Био је близу, видео је: слабо, пригушено светло што је гмизало из Анине чатрље, та светлост заигра и затрепери, засени га светлошћу сунца и створи у њему неизрециву радост. Он поскочи, поигра, тетурајући се крену према тој бледој мрљи светлости сред мрака, према том, за њега, блиставо светлом светилишту које му је пило зенице.

У једном тренутку застаде; ту крај радње Боре Чикова, крај прозора Животија, пекарског радника, зачу сасвим јасно пијукање! Пијукање није било слабо као што га зна испуштати гомила пилића или тек излеглих птића, већ нешто посебно, продорно, што је деловало као режање штенади, дечје стењање и пацовско цијукање. Ти шумови-звукови, гласови, који су допирали до његове лобање, увлачећи се у њу у облику чудовишног пијукања, укочише га, нешто хладно као грозница саби му се у мозгу и заледи га. Пијукање, нагло, како је настало тако се губило, утишавајући се све тише и тише до зујања, онда и то нестаде. При следећем кораку чуо је како Колубара шуми. Мада му пијукање не излажаше из главе, помисао да то вода удара о кеј, смири га.

Био је већ на домаку слабо осветљених врата, када је подигао поглед и приметио неку прилику како се клати, држећи се једном руком за бандеру, пред самим улазом у Анин бункер. Не могавши прилику да препозна, он пружи корак да јој што пре приђе.

Учини му се да га је прилика поред бандере приметила, јер јој је чуо глас: псовала му је матер гадно, полако, пијано. Њега то збуни: ко би могао то да буде, питао се, идући и даље према вратима и тој прилици. Али, како је та црна прилика и даље нешто причала, чији смисао речи Кепа није могао да докучи изузев оних псовки, схватајући само толико да су те речи, као и псовке, њему упућене, и у њему се угнезди, узе маха мржња.

- Ко је то!? - раздера се.

- Доћи да видиш! - рече она прилика, гласом кристално јасним.

Изненадио га је тај глас. Осетио је сличност тог гласа са нечим толико пута слушаним у животу. "Тај глас!?" промрмља Кепа преко усана, стојећи у месту, немајући снаге да се помери. "Тај глас!" опет ће Кепа мало гласније. Она прилика прсну у смех; смејала се снажно, смех се разносио у глуво доба ноћи, стоструко се распрскавајући од черпичара, улазећи у тамне и ниске ходнике, одлазећи све до кеја Колубаре. Звукови се зачуше из жица, дрвета и околних зидова, помешаше се и стопише у један потмули шум који се сјури према Кепи вибрирајући у његовом мозгу. Да ли од звука, што га ненадно подсети на оне чудовишне гласове, на оно пијукање, пацовско режање и цвиљење?

Да ли од тога гласа?

Или од тога смеха?

Кепа подиже руке у висини лица, осетивши свим бићем својим да треба од нечега да се брани. Преплавио га је, васколиког га захватио тај глас и смех те прилике, и он би убеђен: да је то само једна особа под овим хладним небом у овом ветру - и нико други. Јер, само је један човек кога је он знао - имао такав глас. Само се један човек тако смејао. Само се он тако смејао! "Мој отац!! Али он је петнаест година мртав!?!" Мисао му ошину мозак, док је страх у њему опстајавао бивајући све већи и већи, попримајући огромне размере, ширећи се све до коштане сржи.

Она прилика, и даље се смејала, преставши да удара о бандеру шакама, повлачила се уназад њему лицем окренута, тако да је могао сасвим јасно да види: како прилика лактом отвара врата биртије и нестаје унутра. Услед слабе светлости није могао да јој препозна лик; али, гоњен страхом, пожеле да је, у тренутку када је отварала врата, угледа у млазу слабе светлости која се трепераво тањила пред силном пучином мрака што се слио, наталожио око врата биртије, па преко Тешњара - све до црног неба. Мрак и ветар разлише и онако слабу, чкиљаву светлост што је процурила кроз врата, претворивши је у један светли прамен који се угаси ту одмах, на плочнику. Ипак, учинило му се да је видео седу косу, онакву каква може да буде код стараца.

Јасно му је било да је налетео свом силином на затворена врата, јер осети по шакама и лицу сопствену крв. У млазевима је врцала из прстију и дланова, натапајући рукаве, а он је на њих уморно спуштао лице своје, желећи да протумачи: шта се то са њиме догађа, ко је то, кога је он то видео? Не вадећи шаке из разлупаног стакла на вратима, осећао је како му нешто топло клизи по прстима, хлади се и лепи за кожу. Потом је чуо како комади стакла прште поред његових ногу.

Схвати да је код Ане мрак. Тамо, унутра, иза затворених врата - био је мрак. Кепа осети како му се у ноздрве увлачи отужан мирис киселог купуса. То га збуни; од оноликог смеха, оне прилике, светла овде - само тежак мирис купуса и мрак!? Сигуран да је хтео ући, јер је и та непозната особа ушла унутра, Кепа стаде нешто брзо, неповезано, полугласно причати о: Тој Ноћи, Људима, Ракији, Свом Животу. Причао је, мумлао, стењао, и гледао испред себе, кроз разбијено окно, крезубу старицу пепељасте косе, како му прилази из тот мрака и смрада, говорећи му гласом крештавим, шиштавим, који се увлачио у њега, парајући га изнутра:

- Ти младић! Будало пијана! К'о да те ја не знам! Гаде смрдљиви! Каква младост, как'и живот!?! Уштво пијана, ког тражиш ноћаске? Лудаче! Чији отац!?! Људи! Кепа је полудео!! - вриштала је старица. Унутра, у мраку, отворише се једна врата, и крупан, мушки глас, заурла: "Ко је!?!" Уместо одговора том разулареном гласу, чуло се само крештање старице.

- Ма, дроб му! Шта ноћас тражи пасји син!? - чу се поново мушки глас. Светлост се упали и угаси унутра, згомилаше се и разлегоше кораци у мраку, потом ројеви гласова као из пакла, пуних жучи, беса и крвничког у себи.

Учини му се: да је нагазио на сплет змија у парењу, пљуну на њих у мрак, па стаде страшно да псује - њихово и живо и мртво, дан када се родио, и када је почео да пије код "Америке", пре рата, кафане, њихове животе и њихову децу, опсова црно небо и ноћ и јетру своју разнесену ракијом. Па се окрену и пође преко моста, тек да негде иде, да оде од тих људи и тих врата паклених, јер би убеђен да су они криви за његов жиг, за гнојаве му ноге, за његово му потуцање, за осакаћено тело и опијену душу.

3.

Болови у ногама постајаху му неподношљиви. Хтеде да стане, да се одмори, али ветар на мосту беше јак. Толико јак, да га је заносио ка огради моста над реком, док га је хладан ваздух прљио по откривеним грудима и завлачио се у најситнију пору тела. Ветар га у једном тренутку окрете лицем надоле, према реци, пресави га преко ограде, и он осети како му хладноћа гвожђа сече црева. Руке му се клатише над тамним понором као ноге обешеног, као крила птице погођене, која не може да узлети и која очајнички покушава да се дограби висина. Његове раширене зенице угледаше доле у води нешто као запаљену ватру, пламену бакљу која је зрачила горе, према њему, од које му намах постаде топлије, а око њега и у њему као да неста хладноће. Јарка светлост полако угасну, утрну, и велика, црвена жар појави се на дну реке. Није му било хладно, иако је нестало тог пламена, јер је та жар била исто тако топла и умилна, с великом снагом га је привлачила доле, на дно. Желео је да пође, да полети к њој. Та жар, доле на дну, ископала је из њега, пробила испод огромног талога заборава, ракијештина, потуцања, рана, срећу његову давно одиграну, као пре стотину година, која се сада, коначно, уздиже и буја до неба невидећег, а он је пресрећан јер може да је добије, да јој се врати. С рукама преко ограде, високо над водом, био је без снаге, свесно или несвесно жељан да се пребаци, сручи доле у то топло што је обећавало срећу. Жар поигра, затрепери и крену горе к њему, и он пружи руке да је дохвати, но оне беху кратке да би дохватиле тај кристал, тај знак пакла или раја, то светло дно реке. На моменте је стењао, јечао у очајању због тога, док му се пљувачка каменила у грлу, а очи закрвављене жуделе за оним топлим и опсењујућим. Временом, у њему се стаде јављати слаб траг који му је наговештавао опасност пред том варком светлости, алкохола и помућеног духа: он јасно виде да доле по дну тече тамна трака воде, слабе и упорне воде. "Колубара!" проструја му кроз мозак, потом се одмицао од ограде, мислио да се одмиче, јер му се гвожђе усекло у голо месо по стомаку и сабило му желудац до кичме. Чупао се, стењао, лактовима се одупирао и цимао целим телом осећајући како је сам себи тежак као црна земља. Ветар умину, поста мало слабији, он се усправи и осети поново неиздрживе болове у стомаку и ногама. "Ракије", понављао је у себи, док је климаво силазио са моста, жеђ за њом опет поста опака.

Стајао је у месту, под зеленом светлошћу. Робовање мутнини и поразу у глувој ноћи са ветром у костима, та неодлучност у свему и вечито питање: Где да се пође? Њему се чинило да ће се ту сручити и заспати за вечна времена. И, пао би у сан леден као све око њега, да се нису појавиле те две траке жуте светлости, као две џиновске змијурине које кренуше к њему, у њега; њему се чинило да слепи од њих, да га оне усисавају у себе. Пред том огромном светлошћу он је дизао руке, склањао се од ње, покривао шакама водњикаве и мал'не обневиделе очи, пред њом напасном и свеприсутном. Светлост је нагло прелазила у тихо брујање мотора, па у његово гашење. Затим се чуо крупан мушки глас. Врисак жене. Па, одсечан бат корака који је одзвањао. Опази силуету мушкарца, па глас:

- Еј! Ти си тај! Сећаш ли ме се!? - Кепа је ћутао. - Добро је што те видим! Вратићу ти онај дуг! - И даље је ћутао.

Осети: Ужасан, туп бол у пределу стомака; као да му је ушло врело гвожђе у утробу. Пао је. Болови су постајали неиздрживи, умножавали су се свуда по телу, свуда по утроби. Урликао је. Види врхове ципела оног непознатог како му се заривају у цеванице. Његове гнојаве, подбуле, пуне воде у венама ноге осећају те ударце као најсмртоносније, као да су ударци у срце. И он лице своје и руке своје обавија око тих ципела које га ударају и ударају. У вилици осећа нешто као олово од чега се она кочи, а он остаје без даха, док му мрак надолази на очи и џелат потања у таму. Урличе, најјаче откако постоји. Глас свој не чује, а грло му се распада.

Покуша да пузи, само да оде од њих, од свега што му је наносило бол и патњу, од те светлости што је упорно падала по њему. Мотор је једино брујао ту негде у близини и светлост је упорно падала по њему.

Поново кораци.

Би му јасно да се то онај враћа.

Стаде да цвили. Није хтео, али је то било јаче од њега; цвилео је као пас, као звер којој су пребили кичму и она осећа свој брзи крај. Затим се гласно заплака.

Бат корака престаде изнад његовог тела.

Укочи се.

Изненада је зачуо људске гласове. "Људи! Ох! Људи!" осети неизрециву радост и пожеле да устане.

- Држи! На! Пи'! Пи'! кад ти кажем! - говори му, дере се на њега непознати џелат. Баца му флашу на груди и одлази. Одлази змијолика светлост и шум мотора.

Прво је напипава, осећа под прстима њену глаткоћу; глатко и хладно стакло и огромна, неизмерна радост испуњавају га. "Ракија! Ракија!" простења, као да доби крила и снагу, у њега се усели нада и стаде пузати, гмизати уза зид не би ли стао на ноге.

Не знајући где је и где иде, видећи само изнад своје главе црно небо као црну плочу, и земљу као камену плочу под ногама својим, као кљаст је ишао. Тама и ветар окружаваху га. Личио је на утвару и анатему од које све оно што зна да говори и да мисли подиже руке и склања се с пута. Сам, полуизлудео, с флашом труњаве ракијештине у крвавим рукама, као сен лелујао је Тешњаром о чији се кеј цедила вода колубарска, док се на источној страни неба забелело праскозорје.

Обвлада га умор. Болови му упалише месо. Пипао је руком слабе и трошне зидове ћепенака поред којих се вукао, посртао и застајао. У посртању по мрклој ноћи, личио је на паука. Довукао се до радње Дана клонфера где задрхта целим телом, као да клону, посрну, осети како се сав ближи земљи, очајнички покуша да настави даље. Грозница му је тресла тело, кидала дах, па је застајао по ко зна који пут да та чума прође, да га остави. Никада она није престала, нити је он био свестан да је дуго била у њему, јер је убрзо замени мрак из којег је излазио и у који је улазио у неколико махова, као да пропада у неку смоласту течност, тамну и омамљујућу, у којој му је увек недостајало даха, снаге да настави даље, у мрак.

У свеопштој тами, чу прасак стакла. "Флаша! Моја ракија!" прође му кроз помућену свест. Ширио је зенице, желећи да види испред себе неку кафану, или бурдељ, како би себе убедио да је флаша била празна и да ју је стога бацио улазећи унутра, јер сећао се неким крајем свести да је то негде учинио, али ништа није било испред очију што би га уверило у то, сем мрака и страха пред разбијеним стаклом. Стаде плакати, несвестан суза које су извирале из мутних и обневиделих очију; плакао је и стезао шакама комаде разбијене флаше. Из шака му је пљуштала крв док је тихо јечао над разбијеном флашом и стезао прстима, стезао.

А онда, подигао је главу: јер се забелело доле око његових ногу, на калдрми међу комадима стакла! Чудило га је, таму је осећао у себи, таму и бол, а сад - ова светлост? "Кад се пре раздани? Кад пре?" помисли, и би му све тако чудно, големо и наказно; око њега јако сунце, прљи, и све плива у светлости, лебди читав Тешњар испред њега, лебди и он!

Њега не чуди што се тај велики, блатњави стадион ваљевске "Будућности" нашао ту у толико уском, турском Тешњару; не чуди га ни оно ниско растиње које се испречило између стадиона и Колубаре која блешти текући поред белкасто јарког терена; прилази једној од статива на терену, добре, старе "Будућности", у којој се некада играло у блату до чланака (па су га називали "обором"), прилази стативи, спушта торбу поред ње, полако се окреће у оној светлости, скида капу са ознаком техничке школе пре рата и вади још нешто! вади кришом, да нико не види од оних што шутирају крпењачу. Радује се као дете тој лопти од безброј чарапа која је дошла велика и тако необична да се, њему се чини, није могла наћи ни у Градцу, на малом терену "Трговачког", тако је њему била чудна та лопта од крпа коју су шутирали његови школски другови, а он се крио од њихових погледа, испод блузе вадио је танак, узан сатљик ракије и жедно га испијао, па му се чинило: никад краја том испијању. Слуша познате гласове и гледа како крпењача подиже танке пруге прашине по шљунковитом тлу; онда су они нагло близу њега, али га не виде како пије. А, затим, јављају се попци; хиљаде попаца, као за топлих летњих вечери, певају у трави - он се смеши.

Кад: Нестаде игралишта и свега! Чак и њега самог! Поче да пада снег! Он, у сунцем обасјаном Тешњару, и снег! Лепо види: промиче снег! Плаче му се, сузе не излазе из очију; само га очи боле, прљи их јака сунчева светлост. Наједном, наслути недалеко, крај бандере - човека. Упре поглед у том правцу: пред његовим обневиделим очима она титрава, сенковита прилика претвори се у њему добро знану особу. Познао је њено лице - одавно му је било познато. Знао је то старачко лице и седу косу. Знао је. Као да је некада давно, у некој мрклој ноћи, видео то лице, није могао да се сети када - колико пута у његовом животу беше мрклих ноћи? Кад прилика, оно познато лице, поче да говори, њему се учини да и њен глас зна, познат му је, само не може да се сети коме глас, лице и то тело припадају?

Кепа га не разуме; онда чу: "Уморан се, Петре! Гладан си, Петре!" па ућута; нагло као што је и почео, само удара шакама о бандеру и ћути; удара снажно да жице брује, а Кепи се чини од тог брујања да птице певају и, није га више страх од снега, сунца и прилике поред бандере, једино га очи боле, али осећа да ће га проћи, па се смеје, питајући се: "Уморан си, гладан си?" Чији је то глас? Очајан је и бесан што прилику не може по имену да викне, да му приђе, желео би неког да загрли, па макар и палог арханђела, само неког да загрли. Онај ћути, подбочио се о бандеру и ћути; што она бела земља око њега ромори, то и он говори. А по Тешњару, све једнако снег. Сунце још јаче упрло и тако по суснежици просто прљи, њему час зима, час топло - па би све да скине са себе, али руке му тешке па не може то да уради. Окрене се и види да је поред радње Данове која блешти на сунцу. Обори поглед и у каналу види бледожућкасту течност како отиче као мали поток који мирише, осећа познати мирис! Хоће да је захвати шакама, чим се сагне до ње, у њој пливају комади стакла и она постаје крвава. "Што је оваква?" пита се и плаче.

Очајно подиже главу к небу и види: одозго немилосрдно пљушти светлост и распрскава се доле по земљи, а из земље, и по земљи, боже и по земљи, црва!! Хиљадама црва! Ври све од црва, а они зује као муве! Не зна се, он не види разлику, не разазнаје, чега има више: беле блештаве светлости или црва? Одебљавају црви брзо, постају дебели као прсти човечији и - сви колико их има - крећу к њему, хоће кроза њ! Више не зује, добили су змијске главе и ситне зубе којима шкргућу! Пењу се по њему, он их тресе са себе и вришти, вришти! А они, толико их има, као да долазе са оном белом светлошћу - равно из неба. Бели су и блеште као светлост, копрцају се и премећу једни преко других и - крећу к њему, крећу!

Он урла.

Повија се.

Нешто му бруји у ушима, у мозгу, као да му се глава распрскава. Потом, неко му је шапнуо на уво, чује: "Сада ће ти излазити из главе." Склупчава се и пада, осећа при томе да је поново веома хладно и да је око њега ноћ.

Чинило му се да је хиљаду година спавао на ледној земљи. Присећао се црва, па је помислио:

"Нека је ноћ, боље она него црви." Није дуго ишао, кад зачу: Неко пијукање! Врло чудно пијукање! Није баш сасвим личило на пијукање, већ је била нека мешавина благих и реских звукова, пиштаво продорних и потмуло шумних звукова који су у моментима прелазили у тиха режања, слично режању штенади, да би се убрзо претворили у крикове птица. Онда, све се измешало, слило у један посебан и, до тада, њему никада познат шум, а који је једним делом био сличан: клокотању воде у чкаљама речним, или проласку воде кроз тло каменито - у коме се она губи, пропада и нестаје. Зноји се, подиже главу, а онај шум - као да му вода клокоће у ушима, од чега му бруји дуго, дуго, и све му се чини да му нешто одваљује мозак. Чврсто су му стегнути капци, чује: ти шумови, то пијукање престаје, постаје благо, једва чујно. И он отвара широм очи. Види: бело тло, беле куће, бело небо, бео Тешњар! Поново је све бело услед оне беле, јарке светлости; све је тако побелело да се и талог беле прашине похватао свуда около. Нешто му не да, не може себе да погледа, а зна: И он је побелео! Око њега тишина као у пустињи. Упоредо са том тишином, чини му се да види нешто што је веома упечатљиво и што израња из земље, бело као и та земља око њега. Множи се то и ређа у неколико бесконачних низова, све један до другог као при репању. Хвата га ужасан страх јер те низове не може до краја да сагледа, толико су дуги, бели и блештави.

Она сунчева јара као да мало пресахну, умину - тако да се пред његовим очима створи страшан призор. Због кога је урлао. Заривао је себи нокте у лице, набијао прсте у очи своје, плакао као мало дете, падао склупчан на земљу, пузао по њој и увијао се као гмизавац, смејао се лудачки, продорно до каменог неба - и молио те прилике чудовишне да нестану, да га се окану онако како су и дошле! Ал' не одоше те сподобије, то чудно звериње!

Од бивше радње Агопа Баронијана и мало даље, овамо где је стајао, тамо до радње Данове и Чеде Травке - па све до радње Нинка сарача, и даље, у правцу Гођевчеве кафане - стајали су они! те сподобије! ти чудовишни изгледи! та: децамишеви! - сви бели, са дечијим главама; ћутали су и гледали га очима трогодишњака, очима што су им биле усађене у главе које су биле на танким вратовима иштркљалим из тела, која су личила на тела дечија. И, сви они почеше да му се смеше! Он опази невероватно велике, танке као игле, зубе! Стао је да урла, завија, осећа ломе му се зуби од напора! А они - ништа; смеше се и ћуте. Хоће да се окрене од њих, да побегне, али нешто много јаче од њега не да му, сручило се то на његова лећа као све стење света, сабило га и заледило га у земљи, до колена.

Нешто проговори у њему да мора кроз њих, између тих редова, доле до угла, баш између њих! Полако прилази, види: немају репове ти његови ђаволи и пратиоци, не прете му, само му се смеше. Погледа он горе, пут неба, кад они, те сподобије, свуда по олуцима, крововима, улазима тешњарским, око жица и бандера! Гледају га и смеше му се!

Већ је међу њима. Не мичу се. Смеше му се.

Пружа други корак. Ништа, не мичу се.

Код трећег корака, издвоји се њих четири-пет и крену према њему! Он подиже руке и махинално, у оном страху, пође да удари ногама, да се брани, и погоди једно детемиша, оно се провали; пуче као мешина! Из њега заклокота жућкасто бледа течност, и њега запахну мирис течности. Завришта и баци се да је дохвати пре него што је земља упије. Онда осети и чу како му се стакло дроби у шакама. Поста очајан. Заплака. Плаче и гледа их, а они се смеше.

Затим, кренуше, заталасаше се као река, као море! Таласају се, личе на велике беле таласе!

Проговорише те сподобије, чу гласове те беле реке, тог белог мора! Вичу га: - Кееееее-пооооо! - разлежу се они гласови око њега, продиру у њега, улазе му у мозак, у кичмену мождину. Посрће, осећа: кости му слабе. Потом: вришти, урла не би ли надјачао те гласове белог, полумишјег-полуљудског хора, но они су увек гласнији! Неколико од тог звериња поново креће према њему; он их опет удара јако, они прскају, он плаче; после тога завлада мир, па га опет зову по имену!

Светлост постаде опет јака, засењујућа. Потом, врло брзо поче снег, густи бели снег.

Мрак дође нагло; у њега је тонуо с главом надоле, дуго и болно, док је око њега владала бесконачна, ничим нарушена тишина.

4.

Засени га сиво светло дана. Стаде да жмирка, да се накашљава; осети јаке болове у ногама, сави се, и јечећи повуче ногавице: на ногама око вена ране су се провалиле и гноје; мути му се у глави, мисли на смрт, види да је у некаквој рушевини, погледа боље, и опази прекопута кућу лудог Драгослава и крунату липу испред ње. Около је постајало све бучније. Изненада, угледа човека како му прилази. Улазио је у рушевину док се испод његових ципела крунила и дизала прашина. Непознати му приђе и сави се над њим, али се брзо трже натраг. Поче нешто да му говори, да виче. Кепи се чини да је то једва чујан говор: "Кепо! Жив ли си!?!" Он се доле, у гомили цигле и прашине, чуди: човек га зна, а он њега никада није видео! Непознати се залелуја и изгуби испред његових очију - он осети како пропада.

Поново дође себи. Види: бели замућени прозори, на нечему лежи, осећа како се нешто креће испод њега, чује мотор. Погледа мало боље: један човек седи и пуши, други гледа у њега.

Па опет утону у мрак.

Придигну се из кревета, погледа около. Тишина. Велика тишина. Зачуди га: у непознатом кревету, на непознатом месту? Лежи онако обучен, са све цокулама на ногама; преко њега бели чаршав. Гледа: около маслинасто сиви зидови, просторија уска, полумрачна. Четири кревета од белог, сјајног метала. Он је на четвртом. На три остала неки људи спавају; чуди га што су покривени белим чаршавима преко глава. Просторија има један, не баш велики прозор, па и он је замућен, премазан неком белом фарбом, са њега се цеди слаба, дневна светлост. Ослушну пажљиво: не чу дисање оне тројице. "Ала чврсто спавају!" помисли. Осети жеђ, силно је надолазила у њему. "Морам наћи ракије", прошапта тихо.

Полако се дизао, болови у ногама опет му се повратише. Ишао је према оним креветима полако, упорно. Она тројица на креветима и даље су мировала. Дође до првог кревета и свуче чаршав са онога: онај се не миче, не отвара очи - изгледа као да не дише. "Еј, ти! Имаш ли ракије?" пита га. Онај ћути. Тако и код другог кревета. И код трећег. Ћутање. Ужаснуо се: зар без ракије? Онога трећег је мувао, питао, па како је остајао без одговора, хватао га је за руке, штипао, викао и псовао! Одговора није било. Видевши његово модро лице, као да се сетио: "Аууу! овај је пијанији од мене!" рекао је то готово гласно и кренуо назад ка свом кревету. Био је узнемирен; она исцрпљеност у телу поново се разгранавала.

Легавши на кревет, схвати: "Па ја сам у болници!" Није му било први пут да је на једном оваквом месту, у болници. Знао је шта то значи: доћи овде са жутом књижицом - због пијанства, бити лечен, како се гледа такав, а поготово кад тај тражи саучесника у свом пороку. "Морам бити миран" помисли, "напољу је зима, овде је топло. Јешћу".

Из размишљања га прекидоше гласови споља и бука мотора. Он се сети једне такве буке мотора, претрну, и погледа у правцу врата. Два мала бетонска степеника водила су до њих - великих, гвоздених врата. Први пут откако зна за болничке собе види оваква врата. То га чуди, помисли: "Што ли су оваква врата?" На вратима шкрипнуше шарке, споро су се отварала. Шчепа га нека изненадна језа. Придиже се да види ко то улази - и то само главу, врло слабо, тек да види. Угледа на вратима човека, тај се обраћао некоме другом, негде иза врата, напољу.

Прво појављено лице, онај на вратима што га је Кепа видео, рече:

- Овде је пуно! Шта сад? - Други глас, глас оног напољу:

- Још у рикверц! Још! Још мало! 'Ајде, потерај тај пишљиви камион! Како би' ја то возио! - урла тај глас, тамо напољу. Затим се чује смех у буци мотора.

Прво појављено лице поново проговори:

- Чујеш ли? Пуно је! - Кепа не чује одговор оног напољу, јер мотор камиона силно бучи. Помисли: "Сад ће ови да ме истерају напоље, на зиму". Пожеле да је поново у несвести, да се не миче, да би га ти што улазе оставили на миру. "Боже, да је само мало топлије напољу. Да је пролеће", размишљао је и, више него икад, пожелео је смрт.

И то само беше његова жеља, његова нада - ни она га није хтела. Притаји се, смањи дисање. Поново је чуо глас, није смео да гледа према вратима, али је чуо глас:

- Како да бацамо!? - Мотор се нагло гаси, и још један човек помаља главу унутра.

- Видиш да нема места. 'Де да га туримо? Јутрос сабајле дотераше једнога, умро је пијан у путу.

- Па шта моремо!? Бацај унутра! Народ умире. Завладала нека греба. Да је цела варош капела, опет не би било места.

- Опет ће нам туцати за понашање на послу.

- Чуј бре, то је било због котлова у ложионици! Ко овдена улази!? Уосталоме, еве, Жваљо је дотер'о три сандука! Ове ћемо послен пребацити на лежаје!

- 'Ајд' кад кажеш, да чинимо.

- Само ти уради како сам ти рек'о и не бери бригу.

Кепа је чуо бат њихових корака по бетону. Врата иза њих затворила су се с треском. Све је схватио! Разумео! Зна где је! Бауља ка гвозденим вратима. Посрће, пада на руке, ипак иде даље према њима, тим вратима тамно офарбаним. Стиже до њих и удара. Удара песницама толико јако да му пуцају бубне опне од звука што се разлеже испод удара песница. Они тамо на креветима као да устају, чини му се, па да би побегао од њих: он бије у врата, бије - пена га спопада и удара му на уста. Осећа како му снага истиче, нешто му говори да је то задња снага коју има; и даље упорно бије и рукама и ногама својим, а звук се устостручава одбијајући се од зидова мртвачнице и разара му мозак.

НАГЛО, чини му се да је као лиска која лелуја на ветру и одлази у амбис. Око његових очију потамни. Утроба поче да се ковитла, затим креће у главу, у мозак.

Савио се - и осетио како пропада у мрак, у бездан.

Но, нешто је говорило у њему, да све то - тај толико пута доживљени осећај - последњи пут доживљава.

Потом, осети: како му се очи одвајају од тела, и мање од очију - голи вид. Одлази му вид, високо, високо горе изнад: гвоздених врата, изнад кревета са мртвим људима, иде, лебди само увис, увис. И кревети, и мртви људи, и његово тело поред гвоздених врата - све је мало као труње, као комадићи пампура који су отпали и љушкају се на површини ракије у флаши.

Па - све је мање. Све. И болница, и град - све је дошло као зрно пешчано. "Боже", остало му је само да помисли, "ни у смрти нисам као други људи".

Гргур Ицановић бележи

Гргур Ицановић ангел пакла, тешњарац пред скончањем.

Запис из Ваљевског пакла

ЗАКОВ'O САМ. Цела врата сам заков'о. Тако. Кад дођу неће моћи да уиђу. А што ће ми сви, отац и мајка и син? Жена у курвањуку, к'о отишли сви скупа на преславу, ал знадем ја 'ди је она, у курвањуку је. Знадем ја. Мене једе болес'. Еве, једе ме данима.

Заков'о сам врата и натрп'о ћебад у прозоре само да не видим башчу јер у њојзи, на оној трулој клупи седи човек. Гледа у ме, тако обори главу на једно раме и гледа, ништа не говори, само гледа. - Шта 'оћеш!? - викнем ја из собе, а он ћути и само гледа. По дану га нема, само некако пред зору.

Докле сам мог'о да идем, иш'о сам. Однесем ја њима списак, и кажем - Ево и', туде су! На вама је саде даље да радите! - А они ме гледају к'о онај из башче, и ћуте. Једном, одем по ко зна који пут опе' код њи', кажем им, дам списак и пођем на врата, каде иза леђа чујем, смеју ми се. Нисам им више иш'о.

После, узе болес' маха.

Гледам и' 'воде код мене побележене, а коме ћу и', нико и' неће. Сећам се, говорили су ми: Друже Ицановићу, ти људи ништа страшно не чине, не раде, нису то непријатељи. Ако су се мало напили, боже мој, велиш и ти, ланеш што не треба, па никоме ништа, пој'о вук магарца, треба с'ватити човека. А саде иди кући те се испавај, одмори, добро знадеш да ти није понајбоље са здрављем.

Говорили су ми тако, а ја одлазио и све мислио: Доклен ћу да долазим и ништа да не учиним? И што ми причају само о болести, к'о да је Гргур један једини на свету болестан, под овом капом небеском, пишљивом и смутљивом! 'Де саде да ме шчепа толико година послен рата, па барем да ме погоди, што ме не погоди гелер, бољен би било. Ког' гођ питам, чујем - биће ми страшно. Па ћу и о том да забележим, тамо 'де и њи', иако то нема везе шњима, иако нема.

Па, бележим: Мајку му, тићи се, не боли, кол'ко ће тек да боли, чини ми се - раскида ми плућа. Рак сису му сисину у мајку мајчину, 'де то да ме стрефи кад није лоше живети. Свуд около руже, а ти Гргуре, у црну земљу, матер ти и теби и њојзи.

Чујем од жене, вели да је чула од Страјинове Марије, како је Страјин рек'о: "Почини у миру ако мо'ш, а уместо букета цвећа сере ти се твој пријатељ Страјин на гроб." Дете му у детету, то ми је 'вала, то. Не могадо' да издржим, те испребија' жену, кажем јој, немој так'е ствари четничке да ми абериш, кидаш ме, све ме боли, плућа понајвише, маму ти и теби и оном ко ме састави' с тобом у животу. А о Страјину дуго мислим, данима, ноћима, сећам се: Како сам га спас'о од стрељања и посл'о на Сремски фронт, јер је к'о ђилкош у'ваћен у ваљевским Лесковицама, у Лесковицама лешен био од рака к'о и ја што сам, с кокардом на челу, кокало га све што море да буде најгоро.

Стог', бележим, воде у крај моје болешчине: Страјине, гољо из Лелића, због тебе сам поч'о да мрзим свет и све до бога, матер ти, по кратком поступку ја ћу те лично, ако се нико не јави добровољно. 'Де те не уби', каде издаде свог брата јуче, сутра ћеш нас, матер ти. А тебе, Маријо Страјинова, тебе ћу ја черечити, за оно што причаш по Тешњару, да не можем више, јер ми се утроба суши и распада, матер и теби побачену и све што ти је од срца курвиног, добар сам био кад сам дав'о "Труманова јаја" и млеко у праху џаба. Тако, да свршим с тим говнарима.

Жига ме, тићи се, значи, тићи. Ма, само избија нека 'ладна пена к'о да је вода мртвачка, да се само не мучим, није право...

Е, тако сам поч'о с бележењем. Посвађам се са Страјином, не знадем више ни сам око чега, ситница је нека, чим сам заборавио, што је истина, истина је, нема ту шта. Испрве су почеле жене, па ондак ми. Их! шта је у стању Ева да чини с минџом својом, к'о нико твој на кугли земљаној и усраној. Послен Страјина омрази ме комшилук, па Тешњар. И сви против мене. Сви. Жена ми вели, да ме не мрзе сви, да треба бољен да се лечим и пажљиво. Испребијак је: курва моли бога да умрем, да се дочепа дебеле 'ладовине што остаје иза ме' а овамо, жали ме, кучка олињала, неће је нико откад су чули да имам, боје се да не добију, пас им мајчину и њима и њојзи. Не мо'ш више ни међ људе, не смем у очи да им гледам, због ње, жена ми, а болес' - па не знаш што је горе. Тако данима. Ноћом ватра у плућима и они ликови, семе им.

И тако, потрпамо ти ми њи', сви' двеста, лепо, лепо. Нисмо могли друкчије, него тако, нисмо имали више камиона за Срем, тако је, у ствари, рек'о Драгољуб Ђуричић, ја ти то нисам знао добро, нисам ја био никаква зверка, ни ич, од они', ја сам само онако, кад треба неком да проспем. Даклем, нисмо имали ни камиона, а ни 'леба да и' 'ранимо и потрпамо лепо све!

Чујем, одма' послен: Куне ме Томанија, мајка Драгутинова и оног Страјина, који није био у оној групи, оне ноћи, а она ме куне: како ни гроб да ми се не знаде, црева да држим у рукама, а она да ми буду црна, да молим бога смрт да ми подари, душу да испустим пошто наредим да ме свежу. А послен, кад су у'ватили Страјина, не знадем због чега, ражалим се и пустим Страјина.

Е, што ти је то било лепо време. Обучеш онај кожни мантил, дуби на теби к'о риза на Исусу, људи те гледају к'о бога, клањају се при поздраву, беже с једног тротоара на други, а ти к'о господ бог, руке на лећа, преко онога кожног мантила. Е, што је било време.

Једном тако, Градац пуст. 'Де би? 'Ајде код Милана кафеџије да свратимо. А беше зима, па да љуљнемо по варенику. Нема бољег загревања, нег' кад кувана ракија сурдукне кроз крв. И тако, уиђемо ти ми унутра, код Милана кафеџије, у његову билијар-салу, а оно тамо, младићи тек обрадатили, остављају онај зелени сто за којим су били и полако, според зида, 'оће напоље, според нас.

- 'Ајде играјте! 'Де ће те!? - каже Драгољуб, рука му се позлатила, она његова, левица.

Тако ми потрпамо, све онако, 'де би шњима? Мислимо ми, 'де би? 'Де гођ се окренеш, врнеш, села, чује народ шта се то ради. А послен, Драгољуб је рек'о: Не сме да се чује, опет ће доћи да ме испитују зашто и како, шта ја то радим? Те се једва, на једвите јаде сетисмо пустајиа и пустолина дуж Гра'ца, па и' туде сведемо с они' камиона, на земљу у онај камењак, а не сме да се чује, не сме!

Опет је почело да гори у плућима, обично почиње зором, у задње време нешто рани, необично рано, каки је к'о да је црв од живе ватре, куд прође прљи бол.

Био сам ја у шуми кад ми побише децу и прву жену. Послен рата га нађем. Ал' њега никад послен нисам вид'о. Никад. А болес' и све остало стално на очима. Све, па и то у Гра'цу. У'ватимо ми њи' све и побијемо не'де у Палима, горе далеко, испод самог неба, на Медведнику. Једини он ост'о у земуници. - Изиђи, говоримо му ми и отварамо ватру, готов си! Урличемо ми, а кров земунице крпа изрешетана. Ми пуцамо, а он само баца бомбе из оне земунице. Неће дуго, велимо једни другима и, чекамо, тако до ноћи и сутра до зоре. Послен изађе он, немам више бомби, вели. Он, Велизар Јаковљевић, беше водио ону тројку што је упала код мене у кућу. Ја не знадем јоште ко је он, послен ми веле, одвели га на саслушање и ту им све призн'о: шта је радио и 'де је био. Веле ми, како им је рек'о: "Немојте да ме водите дуго пешке, ломат'о сам се, скратите ако некако море." И, њега пусте мени. Поведем ти ја њега опет у онај амбар 'де је било саслушање. Ја пушим и мислим: како би било најбоље? а он иде испред мене с рукама наопако свезаним, видим: модре, црне му шаке. Идемо, а он поче да се смије, па ће ти мени: "Чуј, немој да ме форташ, никог не проваљујем, за краља сам" каже ми, и смије се. " 'Еботе краљ", мислим се, идем за њим и пушим. К'о да га саде гледам с леђа, идем за њим и мислим: како би најбоље било? У гуши ми се стегло, пуц'о би му у кичму, ал' тако да га не убијем, већ само да је преломим и да га тако оставим, ал' не смем - наређење је наређење. Сећам се, дан беше врео и плав на небесима - да ослепиш. Пуши се сури камен и жута земља - све се у гар претворило, к'о не'де на крај света. У амбару тамна сенка, ал' врело к'о напољу. "Ти ли си, тај?" кажем. Он ћути. И, ту се ја заплачем. Никако плач свој да обуставим. Плачем и све га пипам, смејем се, плачем, пипам: образе, браду, косу. "Боже, има те, у'ватио сам га, наш'о сам га!" вичем ја и плачем. Он ме гледа, гледа, а ја плачем и све га пипам. "Ти си, а ти си!" Кад, из оне сени, из дна амбара, из оне врелине плетеног прућа и земље - залебди прилика, држи међ рукама ситну децу. Пође та прилика к мени, нема четника Велизара, само та женска прилика сва крвава. Крваве јој руке и коса и лице, крвава јој деца у рукама. Прилази она, и ја видим: моја Бранка с рупом у грлу, к'о кад посек закољеш, и познам у њезиним рукама децу! Урликнем ја, ал' никако да јој приђем, не морем па не морем, к'о да сам закопан до гуше у оном амбару. Послен, видим: дечије главе висе с врата о каишу коже. Вриштим ја, а жена ме благо гледа.

Одједном, прасак, нестаде свега.

Кроз уста му метак прош'о, па позади разорио лобању. Тек онда видим: крвавог четника на земљи. Једно око испало му из главе и буљи у мене. А са врата чујем глас: "Ког клинца вриштиш!? Добро је." Изиђем напоље, ни'де никога, обрнем се, ни'де живе душе. Кад, да л' из оне јаре, да л' из мене, да л' из оног неба глас анђела, бога, ил' ђавола: "Видиш, Гргуре, има нешто јаче од човека, наш'о си га." Окренем се, ни'де никог, само она јара, јара, а ја заурлам. Њи' неколико истрче из оне земунице. - Шта је!? - викну ми. "Ништа. Мислио сам да сте отишли", велим ја. Сећам се тога к'о да је јуче било. Ете, никад ми не излази све то, чак ни оно његово око крваво, зачуђено, ни жена, ни деца, ни дан онај, ни небо врело. Ништа. Ништа. Мајку му долази ми само оно у Гра'цу. Само то:

И тако јаук, распростро се по ономе мраку и оној јарузи. А послен, одједном тишина, ништа се не чује, и она помрчина. " 'Ајде у камион!" виче нама један глас напољу у мраку. А ја, добро се сећам, не знам ко је то, чији је глас? А Драгољуб виче: "Провери! Провери!" И неки според мене, у ономе мраку, са мном, по оним телима, онако, отприлике, јер ништа не даје знак да је живо, ништа се не види, и ми онако.

Послен у камиону згледамо се; видим ја да је шофер Дуброња, видим ја Драгољуба, ко га не би знао, знаде га човек и по гласу. Видим ја да је онај што смо ударали заједно у мраку, Војче, па се почнем смијати, онако, не знадем ни ја зашта? "Што се смејеш?" каза ми Драгољуб. "Онако", каза' му ја и оћутим. Оборим главу и: У мојим рукама крвава мацола!? стресем се ја, и помислим: О'клен у мојим рукама крвава мацола, о'клен, питам се ја, о'клен?

И, ми се зауставимо код прве кафане у Гра'цу, код "Кокана", кафане што је била пре рата. Испонапијамо се љуцки, онако мушки. И послен, каже Драгољуб: "Готово је са говнима." "Готово је" казасмо ми, и љуљнусмо по оној ракији, к'о да нам је задња.

И од тога и од оног послен, мени поче бивати мука, па мука. Е, кад сам поч'о већ да се сећам, да забележим и ово, воде: Тако не'де послен рата у'ватимо ми Жућу четника, не'де код Каменице. Жућа је био из Голе Главе и ја сам га једини из наше групе познав'о. Уватимо га ми, а он гледа у ме. "Ма, шта гледаш саде, 'де си отиш'о, кад сам те ја звао за собом, што не пође, а!?" велим му ја. "А што ти не пође тамо, 'де сам те ја звао?" рекну ми он. Ја никако да дођем послен до речи, па се сетим: "Ти мени то да кажеш, ти са мном да говориш, бандиту један!" па сручим цели шанжер, одма' туде у њега, на лицу места. Тако би то, с тим Жућом. Дођем ти ја кући мојој, кад тамо мој отац сазн'о пре него што сам стиг'о, па ми каже: "Што сине то учини са својим рођаком ако бога знадеш, што суд не пусти да му суди!? Суд је за то! Нег' онако к'о пса!?"

"Пустај ти мене, ја сам судија и суд, знадем ја шта треба с њима радити!" реко' ја тада оцу, а отад ми Жућа све једнако на сан долази од четр'ес пете до данашњи' дана, долази и све нешта иште, а ја га псујем, псујем. Одскора, на сан ми поч'о долазити заједно с маторим мојим; загрлили се, певају и вичу ми: Ти си наш! ти си наш! А ја у сну урлам, кол'ко ме грло носи: Нисам, нисам! Пробудим се и размислим, матори ми је одавна сумњив, добро, помислим, слави - старији човек, ал' и поред тог, и поред тог, јер саде неће ни да чује за ме у овој болешчини. Чујем од жене, како јој вели, има нешта јаче од човека, тако му и треба. У собу ми не уилази, па ми је сумњив, треб'о сам ја.

Шта је ово!? Гори ми утроба. Она моја отишла у курвањук, нема никог ко би ми дон'о чашу воде.

И ово ћу да поменем: Им'о сам ја један мали блокчић, али је им'о доста страница и узе ми га неко. Жена не знаде ко га је уз'о. Ја не верујем да сам га изгубио, стално га тражим, ал' не морем да га нађем, никако не морем да га нађем! Ту сам ја, у том блоку, забележио и тог роћака Жућу, лепо, метнем ја според његова имена крстић, готов је! Шта има туде. И тако пун блокчић. Не морем ја тек тако да заборавим тај нестанак блокчића, уз њега сам навик'о на бележење, а нисам бележио само рејакцију мајку јој, већ и послен кад гођ је требало. Ето и доскора, видим ја, онај Тодор кука на државу, каже мала плата, а све скупо. Умукни, рекнем му ја, може ти бити и горен, Тодоре. И да ви' ш, поправио се, преда мном ништа слично не вели. Прибележим ја и оног с кућом од три спрата, к'о велим, укр'о је, нек се знаде ко је и шта је. - И тако, идем по кафанама, слушам шта људи говоре и бележим, злу не требало, ал' све мање пањкају, ил' им је добро, ил' не смеду у мом друштву, нешто јес'. Ово се нешто много огаздило око мене и курта и мурта, све то бесно и бешње, не знаде шта ће с паром. Е, пре рата си мог'о велике газде пребројати на прсте, ја сам и ондак то мрзео. Дођем у варош, а тамо ни'де посла, глад ми се уселила у кућу, деца ми плачу, нема у шта да умачу, а тај ми јаук долазио к'о маљ по челу. Вамо посла немаш, а ако не одеш до петка увече из Ваљева, покупе те жандар'и да чистиш целу ноћ улице, да сутрадан господа шеће по њима, чистим улице, а у утроби и глави мути ми се. Мрзео сам ја то, ал' нисам бележио. Памтио сам.

Послен сам отиш'о у-шуму.

Да л' има нешта страшније од ове болешчине, и жене курве, и одрод-сина, и оца, и крвштине у сновима, има л' нешта страшније? Иш'о сам ја код моји' стари' пријатеља' иш'о сам данима, желео сам мало разговора. 'Де гођ се окренеш, људи приговоре онако обиласке о мени: "Знадеш, Гргуре", веле, то и то, а мени нека мука. Ја би' да причам онако о животу, о деци, о послу - к'о и остали свет, а они... Код пријатеља. сам, к'о велим, моји су, нешта нас веже, олакша' ће ми болес', проговориће по коју реч. А они, те нису кући, те заузети послом, те немаду времена, на крају, веле ми: "Нема, Гргуре, лека за то, шта ћеш", веле ми, "нема лека". И тако, останем сам. Нисам остај'о сам у рату, а саде сам сам. Ете, заков'о самог себе. Гргуре, црвљиво ти семе, и дроб, и 'леб, и со, и све до бога ако га имаш.

Приупитам се у ноћима често: Шта раде ти клинчеви белосветски лекари, и овде у Ваљеву, и свуд по беломе свету!? Шта ради та гомила бели' гована, што не пронађу лека тој болешчини!? Сви су они реакција, знадем ја то! Сви! Само моле бога да има болесни'! Да морем пострељ'о би' и'! Све! До једнога!

Знадем га, осећам га, чак га и видим, чини ми се, ноћом кад ми упали плућа која горе! Да се сва лекарија света поређа у крај њега, па опет ништа. Мој рак има седамдесет репова, налик је сваким чудима воденим, и на све наличи што пипак и реп имаде. Грозди се, тићи се, сваки реп има стотину прирепака - и тако, ноћима пупи к'о квас. Ниче! ниче! И, вавек ми довлачи: крвштину, мртвачки зној и несан!

Дође четр'ес'осма. Нађе мене и Драгољуба, Манојло Шокац, и рекне нам, да је Степановић ибеовац. Ми се у чуду стадосмо згледати, како море Степановић бити ибеовац кад је официр Удбе и поверљива личнос'? Ал', убеди он нас у то, и каза да ћемо се и ми у то уверити на лицу места. Дођемо, те ми у официрску мензу, рек'о нам Шокац да је тамо Степановић, ал' јоште ништа не сумњамо. Кад отпоче Манојло да урла: "Загледајте му по шињелу, видећете!" Сећам са к'о да је јуче било, Степановић блед к'о испрана џигерица, скочио од стола за киме је јео, подиг'о руке, комадина му застала у грлу. Ми ти приђемо његовоме шињелу што је био обешен о чивилук, претресемо џепове - у њима ништа. Кад ли подвикну Манојло: "Погледајте му у рукаве!" Испод ширита, измеђ' рукава и његовог подврнућа, извуче Драгољуб пажљиво пресавијене начетворо новине. Загледамо које су, кад ли тамо стоји великим словима "Правда", видим ја нису наше, Драгољуб се намрачио, мислиш сад ће да грми из њега. "Читаш Русе?" рече му, тог се добро сећам. Ништа, поведемо ти ми оног човека, ми понешта и кажемо, а он, ћути ли ћути, и све ми се чињаше, није још прогут'о онај залогај. Беше Степан мој добар пријатељ. Ја и поред они' новинчина не верујем, ал' видим Ђуричић убеђен, ћутим и гледам своја посла. Е, мој Степо, 'тедо' да кажем, ал' никако не морем.

Степановић оћута и на суђењу. Изглед'о је тад к'о да не море до речи да дође, к'о да му се нешта не да. И бог те пита кол'ко смо били заузети у то време око ти' клинчеви' ибеоваца, па смо тако заборавили на Степановића и његов случај, а није прошло много откако смо га привели, није прошло. Тек, чујемо ми једног дана, Манојло Шокац побег'о са женом Степановића, који тада беше на роби'и, побег'о у Пожегу да се тамо вери с њоме. А Манојло је исто био поверљива личнос' к'о и Степановић, и знали су се - били су колеге. Шта би Манојлу да то учини? Не знадем ни сам?

Тек, тај Степановић је и данас-дању жив, ради у неком предузећу, на периферији Београда. Ал' ми све једнако долази на сан и каже ми да он са ониме нема ништа и да му је руске новине потурио Манојло Шокац. И плаче човек, лепо плаче, послен ме гледа оним унезвереним погледом, лице му бледо, у устима к'о да му је заст'о комад 'леба, све једнако плаче, а онај комад му шета по гуши, долен, горен. Најпослен оћути, па ће ти мени кроз јецај: "Она курва, курвала се с њиме, ја то нисам знао. Јер ти јасно саде, Гргуре, ко је потурио руску Правду?"

Каде ми се први пут појавио на сан, а то је било одавна, распитам се 'де је тај Степановић, и тако сазнадем 'де ради и да је живо и здраво. И у реду, ако ми у сну пред очи долазе безглави и безруки, материна им банди'ска, а што ми он долази пред очи кад је с њиме све у реду, живи човек?

Баш некако у то време, кад се то догодило са Степом, био сам са Драгољубом на бугарској граници, на самој граници, не'де на обронцима Тупижнице. Идемо ми тако, пипамо јавке, кад се примокри Драгољубу и он оде за један џбун. Кад се вратио, вели нам: "Знате ли 'де сам пиш'о?" Ја умало да рекнем, код онога џбуна, брате, а 'де би? Некако се суздржа' и да ви'ш добро је што тако учини'. "На бугарској територији, баш сте зевзеци, с киме сам ја пош'о! Ено, овуда се протеже гранична зона." Драгољуб нам показа по оном силном камењару, чији је врх танак к'о цигара зап'о у небеса. Ал' смо се смејали, е вала је био тај Ђуричић, десна му се позлатила за вечна времена.

Жена ми дође пре неки дан у собу и рече да је Драгољуб умро у ваљевској болници. Ја според онолики' болова, с ума да сиђем. "Јер Драгољуб Ђуричић!?" вриснем ја, а она ћути, змија. "Ма, што ћутиш, проглављуј, јер Драгољуб умро!?!" стадо' урлати на њу. Она се окрете некуд из собе, па се потом поврати. Видим ја, носи у рукама новине. Погледнем ја, ваљевске новине. Станем и' листати. Прелистам целе, ништа не видим о Драгољубу да пише. Нека ми магла пред очима. Погледам жену, а крв ми на очима, слатко би је убио. Кад ли она мени: "Прелистај-дер понова!" Ја не морем до речи да дођем, ништа јој не велим, ништа и не листам, иако су ми новине међ прстима. Све ми нека маглуштина пред очима и неке сени. Најпосле, стадо' испотека листати оне новинчине. "Лакше листај!" викну на ме жена, а мени нешта 'ладно око срца, а руке ми дркте. Послен му видим фотографију с исписаним животом, све то с црном бојом омеђено, његова слика из млађи' дана, на њојзи се Драгољуб смеши, смеши се. "Е, мој весели Драгољубе", рекнем, и стане ми се мутити у глави. Магла и неки притисак по темену све јачи и јачи. Чујем, жена га напада, прича о његовој смрти и мало, мало, качи и мене. Све ми то долази к'о кроза неки сан. Вели ми, како до саме смрти уста није затвар'о. Како је умро, савијен и мали к'о кврга. Како је прич'о 'де је све био и шта је радио. Како је помињ'о неке згажене људе. Како је у коми тражио попа да се исповеди. Ја тада рикнем: "Марш из собе! Кучко олињала! Шта ти знадеш о њему и поповима! Рату и чишћењима! Зар је требало Драгољубу, људини над људима, тамо неки балегар да му се исповеди!" Жена истрча вриштећи из собе, а мени све горе и горе. Начисто ми се смутило пред очима. Изгуби' се и осети' како ме нешта вуче наглавачке не'де у неке дубине.

Сутрадан, пред зору, сколи ме нека жестока ватра и ја поново падо' у велико бунило. Моји ми послен веле, да су мислили да се жив нећу извући из те ватре. Веле, да сам страшно јеч'о и помињ'о крв, да сам био и весео вичући: "Понова је рат! Понова је рат!" А ја им с гневом одвратим: да се носе у красни андрак, да би и они јечали да и' разара рак. Пожелим им на сав глас, жени и сину, мајци и оцу, да добију рак што пре, што пре.

***

САМО ЈА ЗНАДЕМ ШТА МИ НОЋОМ У ТОЈ КРВШТИНИ ДОЛАЗИ ПРЕД ОЧИ:

Ја и Драгољуб Ђуричић у некоме крају који горе, све около нас горе. Земља се испод наши' ногу пуши. Свуде около нас - дим. Одједном, страшан глас: "Ееејјј, вии пламеницииии! Свеее попалистее! Ееејј, дееећееттее сада!" Онда чујем Драгољуба, глас му бесан, каже: "Брже! Измаћи ће! Брже!"

Одједном - крв.

Река крви.

Видим, сам сам. Ни'де Драгољуба ни од корова! Урлам, јер она крв па на ме! Куд гођ ја, ту и она река крви, к'о да је жива, к'о да има ноге! Сустигне ме! Стаде по мени и низа ме! Мене скоп'о неки стра', па млатарам рукама и вриштим, чини ми се, пуцају ми вене по телу, тол'ко вриштим.

Наједном, нема оне крвштине. Примирим се, погледам, кад оно по мени нешта тамно, помодрело, црвено - к'о сукрвица, к'о скорела крв, тек сасушена крв. Мени к'о мало бољен, јер ми се то чинило лакшим. Кад ли не прође много времена, а она сукрвица доби очи! Гледе, а ја то разумем: да 'оћу на ме, моје очи да узму, јер им оне требају! Мени од ти' бели' и ситни' очију страшно лоше и велики стра'. Па вичем, урлам, осећам боле ме очи, искочиле ми к'о чамови чворови.

Ондак чујем глас. Крупан љуцки, познати глас. Погледам испред себе и видим, само сен човечија, ал' је познам чија је. То је Драгољуб, помислим, и би ми лакше. Ал' смало потраја тај мир у мени. Драгољуб поче да говори мукло, а глас му подрктава, вели ми: "Ту ћемо, не треба даљен да идемо, нема везе, ту ћемо, на тој реци. 'Ајде Гргуре, шта чекаш! Кроза ме к'о струја да потече, почнем се трести. Што на реци? Како на реци? Јер постоји само једна река украј нас, а то је она силна крвштина! Она река крви! Не тече више според мене, већ из мене. Па то Драгољубово с'ватам, к'о да ће неког на мени - па ми отога к'о нека струја кроз тело.

К'о да сам у некој води, пливам по њојзи, та вода црна, запљускују ме црни таласи. Па се ондак зацрвени, па ме удара по лицу, удара ме, долази све гушћа и гушћа. И одједном, осетим да то пливам по крви и да је крв густа к'о тесто н топла к'о љуцко тело, а ја с напором вадим руке из ње и мислим: Готово је Гргуре, удавићеш се.

Наједаред, чујем неки грлени глас да виче за мноме, а ја не смем да се окренем, да погледам ко је и шта је то, - онај глас виче: "Ојј!! Удавићеш се у туђој крви!!! Ој, Гргуре!!! Како се појавио тако је и нест'о тај глас, а ја некако допливам до неке обале. Изиђем из оне крвштине у којој ми је било топло, на неку пусту обалу, ал' на њојзи 'ладно, тол'ко 'ладно да ми почињу одумирати дамари. Погледнем и видим: Нека црна шума, неко големо дрвеће, ни'де лиске, ни'де травке. Погледнем бољен и спазим: оно дрвеће, огромни црни глогови, дебели, велики црни глогови. Раширио се туде тај глог к'о дуд у Преку, стоји га метрима у деблу, а на сурим гранама ни'де лиске, једино трње, огромно, црно трње.

Тако у недоглед.

Сам бог зна, кол'ко сам туде стај'о, кад чу' неки глас из оне црне глогове шуме: "Погледај, каки си!" Погледнем низа се, кад оно ја, го-голцат. Отклен ја го!? Отклен овол'ки глогови? Почнем мислити, а из оне шуметине стаде се нешта пушити. Да л' је дим, ил' нека магла, то сам желео дознати.

Не прође много времена, кад ли иде спрема мене некаква прилика у црноме. Погледнем бољен, она прилика к'о да лебди, мени се тек тад стаде дизати коса на глави од силног стра'. Прилика ми се примаче, моје ноге к'о стене, не морем да и' померим, да побегнем. Видек ја да преда мноме стоји поп у мантији црној, главу држи у рукама, а глава му има неке големе, исколачене очи. Мени се леди крв у венама, јер оне очи колутају и гледе у ме! Како, на мртвој глави живе очи? питам се ја и осећам како се топим. Отклен поп!? мислим ја и 'оћу то да рекнем, 'оћу да рекнем: да никад ништа с поповима ружно нисам им'о. Никад! 'Оћу да рикнем, ал' ни'де гласа!

На једвите јаде почнем се измицати. Кад из оне црне шуметине излетеше неке црне сподобије, па ме стадоше јурити по оној обали, а ја к'о знадем: само 'оће да ме гурну назад у ону црвену реку. Ја нећу назад, знадем, при повратку ћу се у њојзи крвавој - удавити!

Не знадем ни сам како, осетим ја, да сам понова сам. Около 'ладно и тишина, ни'де се ништа не помера.

И поче нешта јаче од мене да ме привлачи оној глоговој шуметини. Саме ми ноге корачају, ја 'оћу назад, а нешто ме вуче и вуче. Тако ме то довуче до првога дрвета и тад опазим: цела шума изникла из велике, камене плоче. Кад 'тедо' да коракнем у њу, зачу се смијање. Тол'ко смијање да је шума звонила, к'о да је неко по неком плеку удар'о, к'о да је неко луп'о.

Погледнем ја горен, и видим: У првим рачвама оног крунатог глога, седи Степановић, седи онакав каквог га знадем, седи и к'о да нешта жваће и онако, кесери се на ме. Погледнем бољен, кад он у рукама држи неке новине, а низ дебло на ком седи клати му се реп! Отклен човеку реп!? И мене стаде трести нека грозница. Прво сам у некаквој врелини, сав се приштим, а послен осећам из мене пљушти 'ладан зној и сам себи кажем: Гргуре, ово је мртвачки зној. А он, са дрвета:

- Гргуре, баш сам руч'о саде, добро је што си дош'о, да ти даднем ове новине. - Каза ми он, а нешто све једнако жваће по устима, смешка се и пружа ми новине, знадем које су то новине, узмичем, нећу да и' до'ватим у руке, јер, у мени нешта говори, чим и' до'ватим, отпашће ми руке!

- Ниси ти! - викнем му ја и осећам да ми је страшно 'ладно свуд по телу.

- Јесам! - виче ми он одозго с крунатог глога.

- Ниси! - одговорим му ја и почнем да вриштим.

Наједаред свега тога нестане. Опет она магла, ил' дим почне се дизати око мене, а не'де из дубине шуме, ко зна отклен, стаде неко да ме виче по имену: "Гргурее, о, Гргурее!!" Познам ја - Драгољубов глас, и мени необично мило, много се радујем. Много. Плачем, плачем, а радос' ме испуњава и 'оћу да полетим. Све мислим, саде, саде ћу га угледати.

Ал' све ми се чини ту је не'де Степановић. Придигнем главу, Степановића ни'де ни од корова, мени због тога поново лакне.

"Саде сам стиг'о, на време", чујем Драгољубов глас, ал' га ни'де не видим, "можда други пут нећу стићи", чујем му глас иза мојих леђа.

Ту се пробудим.

Долазим себи од оне силне ватруштине.

Послен, дуго, дуго мислим. Пре неки дан, прибележим ово:

Почиње да светли напољу. Свиће. Боже, зора. Рађа се дан. 'Ебем ти моје дане овакве, ни за пса нису, а камол' за човека.

Гргуре, Црно ти семе.

И Дроб ти и Постање.

И Дан и Час.

'Оће л' неко доћи? Нешта лакшам. Ови болови неће да сману. Пре неку недељу, Митар ми рече: "Гргуре, само да ти се не отворе ране по леђима од лежања."

И лекари, а, и ти лекари. Да се поређају, да им нема краја овдена според кревета мојега, могли би само да га сниме: Ово моје чудо унутра. Видели би га, како к'о грозд виси у плућима.

Ко грозд та пакленска и биљка и зверка.

Кад зажари унутра у мени - ја му станем тепати да изиђе из мене. Кад би мог'о да изиђе сас'о би' све оно што имам тамо у фиоци.

Кад би мог'о да изиђе.

Ко знаде, можда отац има право: "Враћа ти се", вели ми, а ја нестајем. Однекуда долази жена и гура ми огледало у руке, и ја видим у њему: Црно ми лице. А очи дубоко у глави - без сјаја. "И душа ти је таква", веле ми обоје, и одлазе из собе.

А, Драгољуб Ђуричић, други пут кад ми сан дође, кад будемо пили црну варенику у "Бранковини", пре него што пођемо на само мени знани терен, мени и њему - кроз сву ту проклету крвштину, гној, безрукост, безглавост, да јуримо ђаволе и они нас - морам му рећи, морам:

Нешта лакшам. Готово је. 'Де саде кад није лоше живети. И живот, крв му његову.

Погибија Божина

НА НЕБУ И НА ЗЕМЉИ беше водна новембарска ноћ. Киша са снегом падала је из тамних, невидљивих небеса и немилосрдно натапала све. Сред те воде - у безнадно празном часу, као две ноћнице, ноћне џиновске лептируше спаљених ногу и крила - вукла су се њих двојица, посртала, придржавала један другог, мумлала уз тешке клетве у тој гробној заводњеној ноћнини. Око њих беше само ноћ и вода, па клетве што су их измумлали, као да су се одбијале негде из мрака, па се враћале према њима, ваљда због сопствене им судбине и очаја и безнађа.

Застадоше. Није их збунила пустош раскаљане црне шљаке обрасле ниском стрњиком која се једва назирала, нити опустела траса некадашње пруге, нити неколико барака без трачка светлости.

Само их уплашише шумови и крици из небеса, негде високо изнад њихових глава. Они су наслућивали, глава подигнутих у правцу црне, безмерне шупљине, птице, огромна шпицаста јата дивљих гусака. Не видевши их, брже су корачали због злослутности која се уселила у њих створена лепетом невидљивих крила и тим гакањем што је лебдело у тамним висинама. Па се чинило да: две прилике, две ноћнице беже од те гака-зиме.

- Нема брате више - рече омањи, са шајкачом на глави, и заљуља се у месту.

- Шта? - упита други, са штаком испод рамена и једном ногом до колена.

- Пара. Готово је. Кућа и земља. Све.

- Биће. Не море увек. Ал' биће.

- Готово је.

- Свега ће бити. Само нас неће.

- Што продадо'!

- Ех, што. Није било друге. Морало је бити. Прод'о си и отишло је брзо.

- Оде! - рече човек са шајкачом, па се гласно насмеја. Прилика до њега освртала се око себе у мраку. Врелог, грозничавог даха, тамних, дубоких отвора - тамо где су биле очи и уста, преплашеног говора, као да је причајући бљувао, рече:

- Тише, Божо, знаш да смо близу њене куће. - Онај престаде да се смеје, али некако нагло, потмуло, па подиже главу и поглед из мрака, поред ногу и штака, поглед страшан и врео. Овај се уплаши од сјаја тих зеница, покуша да се одвоји од њега, но само заскакута као обогаљена животињица. Огромне очи човека са шајкачом, његов дах шкрипав као режање и задах ракије, лудило што се увукло у сваки дамар лица, све то било је близу њега и руке која се тресла на штаци.

- Божо, брате, примири се. - А он је стењао и примицао главу к њему на раме, као да је то раме део гранита и не припада човеку са штаком и једном ногом.

- Ене и', стоје. Сви.

- Ко?!

- Тамо. Зар не видиш!

- То је само слеђен коров и трње.

- То су људи!

- Уморан си, Божо.

- Стоје.

- Уморан си, Божо, уморан. Стали су. Чињаше се Божи да га нешто вуче земљи, или се она подизала, па је осећао њену жудњу да се сједини с њим, да прође кроз њега. И она, и ова ноћ, и гака-зима, и сва ова леденомокра кора што се похватала унаоколо. Топло му је, обара главу све ниже и ниже на то раме, испод којега трупка штака тражећи ослонац. Потом, он схвата да га човек који га придржава моли да пођу, и они полазе, али не схвата како то иде: кад не осећа своје ноге, нити чује сопствени корак, ни земљу по којој хода?

Чини му се: припека, сунце само на усијаном небу, сунце запожарило по земљи. Коњска кола пуна сена. Коњи ржу, млате реповима терајући ројеве мува. У селу испред продавнице земзадруге пусто. Онда долазе људи. Стане да им загледа у лица, и види: све сами старци. Прилазе, много их је, ређају се између кола и продавнице. Посматра их из кола, седећи на расклиматаној столици. Седи тако и чека кочијаша - власника кола и ствари, који све ово пребацује за град. Кочијашу су умрли родитељи, па сада распродаје наследство, а нешто (новије од ствари) одвози у Ваљево где има кућу.

И он је продао своје, ту, недавно, и одлази први пут у град. Неће се вратити, зна то добро, знају и они што га гледају. Непријатно му је због тога. "Ко ће на овој каменој земљи, без игде ичег?" размишља, зноји се, пали га онај кожни смотуљак у недрима пун новчаница. Пипну се руком за кошуљу, осети га под дланом. "Да не би шуме, па ништа. Црк'о би овде. Од земље не би' мог'о да саставим ни пет дана у вароши", мисли, и видевши им лица, окреће главу од њих. Свуда је неугасло сунце и безопасноплаво небо; ничег да се супротстави сунцу. Причињава му се да старци полако прилазе, подижу своје танке руке, мљацкају и шиште својим безубим вилицама, а у угаслим очима ври им мржња; баш тада долази кочијаш. Неко га викну у оном блеску сунца, с неким се поздравља и удара коње. Кола заклопараше по путу, он претрну, затим га обузе срећа: одлази као и многи што су отишли пре њега. Никада више неће бити овог ружног стења око њега, ни проје, ни туђег презира. Он иде, иде! Мисли о томе. А ти коњи, што су тако спори? Зашто не полете!? Само ће старци остати, сипаће клетве, као трули пањеви, осуђени да једни другима копају раке, мислио је тада у коњским колима која су се тресла на путу за град. Онај га је смотуљак прљио, сунце је бездушно буктало. Из високог стења покрај пута избијала је јара.

Осетио је снажно дрмање, неко му је говорио:

"Стигли смо, ал' не улази."

Зима и ноћ: поново се увукоше у њега. Схвати: то је онај човек што је био с њим те ноћи, прошлог дана, недеља и година, човек као и он што је био - брат мрака и потонућа. Пред очима му нема више: села, ни стараца са клетвама на уснама и мржњом у очима, нема оног путовања у коњским колима по усудњем путу у оном свеопштем сунцу, нити њихових речи, крај кола насред опустелог, ужареног села: "Продаде и Божо Алексин."

У ноћи, ниска кућа изгледала је још нижа. Њих двоје стајаху поред њених прозора. Божа гурну прозорска окна која се шкрипаво отворише.

- Не улази унутра, Божо.

- Де, море?

- Унутра - одговори прилика са штаком.

- Остави ме - рече и прекорачи ниски прозор. Онај што остаде напољу окрену се око себе, прекрсти и утону у мрак, остављајући за собом звекетаве ударце штаке.

А потоњи, по прекорачењу прозора, осети сву пустош хладноће и неизмерну празнину у себи. Опран и невин као новорођенче, осећао је како се та огољеност, изузеће од свега, креће по утроби и мозгу као комади гвожђа, предочавајући му савршену огољеност чула и њихову одузетост (сем чула додира). Пипао је околне предмете као слепац, по сећању (док је овде некада долазио, а ова соба поред жене изгледала друкчије, као свет, живот и његова нада), покушавао да им одреди њихова стара, топла места. У мраку разазна кревет. Седе на њега. Одавно, данима је сањао о кревету. Док је прилазио овом месту имао је осећај да ће одмах заспати, дуго и без краја.

Намах му постаде хладно. Недокучиво и никад до тада спознато осећање смрти расцвета нешто као осећање, али само оних тренутака када је присуствовао нечијем нестајању. До тада, а ни онда када су га виђали у многим ноћима, тами и понору како језди кроза живот, он није умео, желео, или осећао потребу да размишља о сопственом крају. А тај ружан, гнојав и црн као катран цвет што се у њему поистовећивао са осећајем смрти - нарастао је и стварао страх у њему. Постало му је јасно да је незван и незнан - гост. Гледао је ужарених зеница у мрак иза прозора, у црне висине, у ту недокучивост, као једини начин да се протумачи то што је изненада настало у њему. Он обори главу, јер све што је допрло до његових очију било је мрак и велика, силна тишина, толико велика да му је шумело у ушима.

Савладан умором, онако обучен на кревету, имао је утисак да је спавао, с брадом клонулом на груди. Осећао се одморнијим. "Овде сам због нечег? Шта би то требало да буде? Шта треба да радим?" питао се, бивајући свестан свог лутања, све зарад да се нађе неки нарочити пут. Потом устаде решен да изиђе и оде тамо одакле је и дошао. Крај прозорског окна застаде. Напољу није било оног што је очекивао, није било знака, ни најмањег прамена дана. Ветар је хучао, пред његовим налетом шкрипала је крошња усамљеног и голог дрвета. Престаде за моменат да дише не би ли чуо негде пој певца или лавеж пса, али као да је чуо само оно гакање из небеске тмине. "У саму зору изаћи ћу из ове пећине", помисли и задрема на кревету онако полусавијен.

И, не прође много времена, а он зачу тих и тајанствено чудан шум нечијих корака иза врата, тамо у мраку. "То тамо што корача у мраку није човек. Не, то није човек", помисли. Поред врата, у соби и њеном једноличном мраку, чучало је нешто у облику мање гомиле земље, лелујавог облика као дим, па приказ детета које клечи, или великог, црног лептира који споро клати једва видљивим крилима. Стењући, стаде пузати по кревету, леђима окренут зиду. Бесконачно спори чинили су му се ти покрети телом. "Проклето место. Проклета ноћ. Шта ми је?" помисли, и стави мокре дланове преко очију. Када је поново погледао у том правцу, видео је поред врата: малу пећ.

Готово да је заспао, тако седећи, кад наједном у мраку заигра све око њега. Лепо, сасвим лепо осети како му неко полако спушта руку на раме. Окрену се ка белкастом зиду, а море лица, очију и руку крену са зида према њему. Осетио је да му се лобања растаче од ужаса. Јер, гнев је блештао из тих очију које су се колутале у дупљама, шириле и скупљале, а на сва уста излазиле су речи у шапатима, шкргутима вилица, па је шумело по соби, чинило му се, одбијајући се од зидова и строваљујући му се у лобању која је била мала, па је попуштала, прскала, а, имао је осећај, њени комади одвајали су се и одлазили у мрак, па ју је он стезао дивљачки, снажно. Онда са зида кренуше ноге у опанцима, ципелама, чизмама, ноге само до колена, уполовачена тела са шапкама изнад тих црнооких лица, са знаковима смрти и ужаса на себи, праћена децом и одојчадима која полетоше са шарених ћебади и стадоше да вриште на њега, те он прекри рукама лице своје, скврчи се на кревету и окрете главу од зида. Забрујало му је кроз крв, кичму, у глави, временом постајало је све тише и тише то брујање, потом сасвим престаде. Полако, бојажљиво, у страху, окретао је главу према зиду као да је сам ђаво на њему. И гле! у мраку назре само белкасти зид испуњен урамљеним сликама. Висиле су у бесконачном низу, бесмислено поређане по њему. Лица људи у униформама, жена, стараца и деце гледала су га, тако му се чинило, некако шупље и загонетно, у њиховим погледима није било мржње, ни туге, ни очаја. "Божо, завршићеш к'о Биба, у бекри'ском лудилу", помисли и стресе се. Потом се прибра. "Мамуран сам", рече тихо, сасвим тихо.

Осим стида пред самим собом, нечег од присуства сопственог краја, помисли на ово место у које је тајно ушао, заигра му смешак на пуним уснама, па се разли преко бркова по овалном лицу. "Ех, што ти је чељаде, дође време да се ето плашим", помисли и угледа зору мутњикавог сјаја на још нејасном обзорју. "Само мало да прилегнем", рече себи, "а 'де би' иш'о?" Глава му сама пође на јастук и он се онако обучен испружи преко кревета. Падао је у сан што је бујао као мала, па све већа и већа печурка трептавог, магленог обличја. Надолазио је из тешког грозничавог дремежа што га је стварало уморно тело и заморени дамари затегнути као струне. У том прелазу између дремежа и сна, у том грозничавом бунилу промакао му је сопствени живот, у њему и око њега, као велика сенка птичурине у ниском лету изнад ништавног плена, доле у глибу онемоћалог. Видео је свој живот: као мучан, натегнут кошмар, и робију, и пакао - у похлепи за поседовањем које одиграва, заноси се, бива срећно, или несрећно - њему неко непознато лице, мали и животом преплашени чобанин који сем двојница није имао ништа, двојница и једног шљивовог хлада на врху брега. Тај чобанин је ноћу, у сну танком као скрама, негде у мраку неке сеоске ћерпичаре, видео велике гомиле новчаница. Ваљао се по њима урличући од среће. Хартијане новчанице би кружиле у ваздуху око њега као птице, испуштајући шумове сличне лепету крила. Улазиле би му у лобању, кроз уши, нос и уста, он би се само унезверено, лудачки смејао, понављајући: "Имам те, имам!!" При буђењу, схватајући да је то само пусти сан, бивало би му тешко. Кезио би се тада као звер, као анатема на самоћу у којој се затекао, хладну и мрачну пустињу која је звонила око њега својом неумитном дубином.

2.

И, те ноћи, тако је то почело, то о новцу. Додуше, некако неодређено, танко и пепељасто. Сред те пепељасте измаглице нешто се кретало испред његових очију, нешто ситно и све у прамењу. Изненада, ваљда од тога, благост завлада у њему. Он није могао да јој пронађе узрок, није био сигуран: да се благост рађала из оног сивкастог прамења, није ни покушавао. Од ње му је постало топло, а он јој ничим није могао узвратити сем смешком који се ширио по лицу преко бркова, очију и чела, нестајући у расутој коси по јастуку. Све је било тако неодређено, јер беше сањао:

Негде иза очију, и даље, из коре великог мозга излазиле су танке, светле, црвене нити, лебделе у мраку собе и потањале у расцепљеном патосу који се отворио као бездан. Онда је видео њих: мајушне, као сени суве прилике како у ројевима излазе из оног бездана, из оне, за њега, недокучиве таме. Излазе, поигравају, и дуж светлих, црвених нити крећу ка зеницама његових очију; беху то мали грбави патуљци. Он би да урликне од среће. Убеђен је да ће му дати големи новац, благо затворено са седам брава, закопано иза седам гора и седам вода. Грбави патуљци, мали као палчићи и мањи, који чувају благо дубоко у земљи, као да су лебдели по црвенкастим нитима. Трчкарали су и акробатичили од зеница очију његових до бесконачне дубине земље, која се, чинило му се, отварала ту, поред кревета.

Баш онако као што је артиста Чихали педесетих година, година када је он, Божа, дошао у град, прелазио преко челичног ужета затегнутог високо у ваздуху између две зграде. Тада је посматрао тај призор, ужаснут као и многи око њега. Не због, стопу по стопу корачања, или вожње на једном точку од бицикла високо, горе по жици, већ због тога: што испод тог човека није било мреже, нити било чега што би дало могућности једном животу да се настави у истим бравурама широм белосветских градова.

У случају да и најмањи мишић на жици попусти (услед умора, дугогодишње самоуверености која је прешла у навику, у биолошку потребу за чином који може да се одвија само изнад људских глава), тело би пало на њих доле, и мртво, постало мрља на њиховој савести. Но, у таквом случају, они не би осећали грижу савести, Чихалијеву погибију приписивали би његовом сулудом занату (то мисле и када успешно оконча тачку, као да његов занат не постоји због њиховог помереног, ако не и помало сулудог ужитка), фабрички слабој изради челичних ужади, таквој врсти лоше плаћеног артизма (колико је фудбал боље плаћен, а игра се по земљи! узвикивали би у чуду), и још сијасет разлога би проналазили улазећи у танчине приватног живота човека на жици. Све те приче људи-мрава биле би: мрска, гнусна и пузећемравља освета над мртвим телом артисте, они не би били свесни своје жеље за осветом (па, зар они не говоре само потресне и тачне судове о једном човеку, зар не говоре поучателно о човеку са жице?!), јер је она скрита дубоко у њиховим тамним наслагама ума, једне духовне уштављености која не признаје летаче и уопште, оне који су горе високо па макар и привидно, или случајно.

Од свега је најбитније то: што се тај призор једино може одиграти високо у ваздуху изнад њихових глава, што је за њих страшно, немогуће и неразумно, а у противном: да се та артистичка тачка за јавност, извођена на рачун огромног општинског буџета, одиграла са мрежом испод Чихалија, изгубила би доста од своје страхотности; њихова незаинтересованост постајала би већа мањом опасношћу којом би акробата излагао свој живот, те је, самим тим, због њих у свечаним, недељним оделима (представе овакве врсте одвијале су се недељом пре подне широм провинција западне Србије), непостојање мреже било једина залога за њихово узбуђење и растерећење од једноличне свакидашњице. У том погледу - артиста Чихали је био круна, сам врх! Истина, узбуђивали су их и призори: гутача ватри, ексера, жилета, глупи августи који су се кревељили и превртали по шушки циркуских шатри, призори: илинданских и миољских вашара ("Ах коначно, да се нешто дешава и у Ваљеву!" узвикивали су грађани и, намолованих фризура, грађанке, у потпуном одушевљењу), па би се сви предавали тој хаотичној, урнебесној, нарицајућој музици, испод шатри у центру града, у шаренилу лицидерских колача, рингишпила (оних најмодернијих, са тркачким моделима кола уместо дрвених коњића; у њих седали заједно са децом и тако им одмах, у зору живота, усађивали осећај за прави смисао и, овде једину, вредност) и тако дуго (до следеће године у исто време) памтили те тако дивне тренутке. Па је и он, откако зна за овај град, делио на неки начин свеопшти ужитак његових житеља. "Најслађе", тако је говорио, "крчмим очевину под шатром на пању, 'де се сече врела јагњетина!"

Али, сада, то што је лебдело испред његових очију - осећао је, не као вашариште, или његову најудаљенију слику, већ као паганску, заборављену, древну причу која је из незнаних предела допловила до његових очију. Нити у сну, ни било ког часа и дана не би се сетио: тих недељних сати испуњених причама о Чихалију (људи су говорили око њега - да је Чихали, у ствари, хипнотизер, човек који врло успешно примењује масовну хипнозу, а то значи, тврдили су, да је преварант и да је новац зарадио обмањивањем присутних!); да се нису појавили они - ти гноми у ројевима танким и густим као млазеви водене паре.

Ти малишчићи, палчићи, чихалијевци, та телашца беху испунила собу. Свуда су били. По плафону, са стране по зидовима, у ваздуху. И, сви они, тако је Божа осећао, имали су истоветну, као судњу намеру: да му приђу што је могуће ближе. Па му се примицаху, споро, али се примицаху лицу и очима његовим препуним блажене драгости. Они ће му открити тајну о благу, угасиће жудњу његову, задовољиће му страст која је јача од свега под милим богом што постоји. Јача од топлине женског тела што се мрешка под прстима, тих маљавих површина у које је тонуо као море пропасти, с узвиком наде на уснама. Јача од брадавице женкине испупчене и надуте од жеље за спајањем, од брадавице па макар она била и мајчина, слаткомлека, с које капље млеко материно, животодарно. И од Бога и од Ђавола јача: "Ако имаш новац имаш све и божје и ђавоље", мислио је, тада, у сну. "Нико ти не може судити: ни Пилат, ни Ирод, нити човек. И Ангел и Јуда Искариотски су на твојој страни. Ангел, јер све можеш учинити, Јуда, јер се боји твоје моћи на смрдљивој и глибној земљи."

Он би, у сну, тако мислио, говорио сам себи, гледајући их и уживајући у њима који се роје испред његових зеница.

Роје.

Посматрао их је, и размишљао о овом сну, највећем сну, жељи великој као небеса, а да га нимало није чудило то: што је тај призор изронио нагло као после много, много векова, из тамне, располућене земљине нутрине; призор као да је долазио после хода по брду каменом, на коме је просуо море врелог зноја, суза, уз које је ходајући крварио, а да му никада, при том ходу по мукама, његова ваздашња страст није била тако паклена, грозничава, опијајућа. Но, они запеваше! Танко, пискутаво запеваше. Он се трже, али се не пробуди.

- Шта? - рече. Они су певали:

Још нешто су певали, била му је смешна та њихова тиха, циктава, патуљаста песма. Сем тих речи није ништа друго разумео. Грохотом се насмеја.

- Не бојиш нас се? - чу сићушне гласиће поред ушију, из топле перине. Он се поново грохотом насмеја.

- Љутиш нас к'о Чеда Борјак! Он нам се исто тако смеј'о!

- Знали сте Чеду!? - упита их изненађено.

- И Бели Дол и чобанче с двојницама! - одговори чудни хор.

Видео их је. Били су му по грудима, на раменима.

- Чеда је јео обдан јагње, а знаш и сам како је умро! - поново ће њему онај чудни хор. Смејао се све јаче и јаче.

- Не зову тебе џабе: Божа Мачор, стварно си мачор - рече један и зађе му међу бркове. Неколицина се завуче у његове уши.

- Браћо! - повика један палчић из његовог увета - овде је мрачно к'о у највећој рупи! - па излете из увета и уђе у његов нос.

- Немојте, тићи, моји соколићи! То ме голиче! Тера ме на кијање! - Патуљци стрчаше на његова прса.

- Сиротани моји! Голубићи моји! Сиви тићи ластавићи! Живите ми по пећинама, вама је 'ладно у њима! Хајдучићи, реците вашем Божи, како вам је, ко вас мори и што сте ми дошли!?

- Због онога! Знаш то добро!

- Због чега!? - рече, па се сети свог васцеложивотног сна и малопређашње прокључале страсти.

- Зна! Зна! - повикаше патуљци, и растрчаше се по њему.

- Немојте ме голицати, тићи моји! Драги моји гости! - причао је, смејао се заједно с њима. - Исти сте к'о они Анини. Неки дан се наљуљам и к'о гуја заспим за столом. А она њена два мала ђаволка стану ми чупкати бркове.

- Немој, Божо, о змијама и ђаволима, бојимо се! - повикаше, па му се сабише под браду.

- Изиђ'те, изиђ'те! Неће Божа више о томе! - Патуљци зацијукаше, он то схвати као њихов велики страх.

- Де, де, реците вашем Божи који је то андрак, зло ће му бити! - Они се растрчаше по њему, сви колико их је било. А чинило му се, било их је тушта и тма. Много. Много. И, гле чуда за његове очи, за његове уши: на грудима му заиграше коло! Лепо, чује својим ушима хармонику! Додуше пискаво, слабашно и мајушно као и они што су, али, ипак, чује! И, чувши тај сваколики знан и незнан инструментариј, не изненади се много. Грохотом се смејао и, онако лежећи, хватао такт њихове музике ударајући ципелом о ципелу.

- Заломи, ти мали! Еј, ти, ти, хејј, с белим капчетом! Тако! Јаче! Јаче! Ухх, сад је добро! Обрни! Заломи! Срежи! Подрежи! 'Армоникаш вреди пара! Љубим ти прстиће, ал' свираш! Ухх, каки сте ми играчи! Позлатили се, играте и певате оно што ја волим!

Одједном, стадоше нестајати; њихова песма, игра, гласови. Као да се све топило, а онај мрак као да је постао топлији и светлији.

Чује само гласове као ехо, као да су стотинама километара далеко и да му одатле вичу, као из неког кланца, кроз неку вододерину, преко одрона и падина њему непознатих гора и брегова. Не види их. А они вичу: "Боооожжоооо, еееххееејјј, Боожжоооо, наапооољуууу зооориииии!"

Он би да плаче, да их моли да се врате. Јер, шта ће он сам, кад ова опасна, тако је осећао, светлост насваја мир ноћнине и оне нити преко којих су они ишчезли, нема их, нису му рекли баш ништа што би утолило жудњу и жеђ, испунило наду за оним о чему је целога живота свога размишљао, лудовао, проклињао, рањавио се и надао.

Врата се полако отворише.

Слаба, бледуњава светлост, жућкаста, као натруњена у облику флека, расула се по предметима око врата.

Напољу - зора још не беше заменила ноћ.

Светлост варљива и измрцварена висила је између дана и ноћи у прозорским окнима. Човек на кревету био је у дубоком сну. Лежао је на леђима. Очи као да су му биле отворене и гледале у нејасне обрисе таванице. Врата, онако одшкринута, померала су се услед слабог струјања ваздуха, или их је померала нека сила не додирујући их. Но човек на кревету то не осећаше.

А онда, полако, врло лагано отварала су се све више и више. Светлост која је продирала унутра личила је на светлост петролејке, али она прилика што се појавила на вратима није држала лампу у рукама, већ неки други предмет који се једва примећивао и који је био припијен уз тело што је ушло тихо, на прстима.

То беше жена.

Сува, спарушена, њихала се крај врата. Кошчатим вилицама, очима упалим у лобању и окруженим венцем модрине, носем, што је имао изглед мушког, благо савијеним и углављеним у кости лица, и, уопште, целим држањем својим - као да је испитивала собу: да ли јој је неко украо нешто из ње. На лицу је имала нешто од израза (у самим угловима својих зеница) чуђења. Онда, њене очи се намах испунише мржњом и жељом за осветом (као да су очи крвожеднице, а не очи, једне на изглед једноставне, помало ружне жене, које су виделе толико ружног у животу), стале су посматрати оног човека на кревету као да је дошао у собу са неког другог света. Потом јој тело затрепери. Коракнула је, али корак није имао шум, а она као да је залебдела, као да није имала ничег заједничког с предметима около, нити са оном приликом на кревету, у сну. Само је слаба, трошна светлост покапала по њеним црним зепама које су покривале стопала, изнад којих су се видели кошчати чланци.

Па, својим нестварним ходом дође до кревета.

Вампирски бела у лицу и рукама, црног сјаја у очима - наже се над Божом.

Било је нечег у том ставу, у том надношењу над њим, од брижности материне над уснулим новорођенчетом. Али, она никада неће хранити децу своју, јер их не може имати, јер у таквом телу-угарку сагори и сасуши се свака љубав, а некмоли плод утробе мајчине. Као да је нешто замекетала над њим, нешто што је најмање личило на шапат, далеко од сваког људског говора, а што је било нестварно као њен ход, као и она сама. Лудило у очима њеним расло је, расло.

Прошло је прилично времена од оног тренутка када се њено инсектоидно тело приближило и једва приметно заљуљало над њим. Рука јој је сасвим безразложно лебдела у сивкастој светлости. Изгледало је да одржава равнотежу тела које само што се није срушило, али, исто тако, тела које само што - не полети.

Она друга рука, рука која је била уз тај црни, рашчупани женин коштаник, решавала је све; била је судбоносница, тако је изгледала, крила је нешто што је чврсто држала својом скелет-шаком. Због ње изгледало је: као да тело женино губи равнотежу. Но, то беше само привид - као што се чинило да ће она рука изнад уснулог Боже полетети, рука која је безразложно била испружена у ваздуху.

То лепршање, лебдење, поскакивање њеног тела трајало је неколико тренутака.

Муњевити, бљештави лук, сачињен од пара плавкасто-модрих руку и једног сечива сатаре, полазио је негде одозго, из тамног, полуосветљеног простора, па се свом жестином сручио на тело у сну, на кревету. Понављао се тај лучни пут неколико пута, а његово успешно окончање потврђивале су само ноге на кревету које су се цимале, грчиле и увијале, и кости лобање што су пуцале - из чијих је пукотина шикнула крв одмах по уздигнућу сечива оштрог и белог. После неколико својих сручивања и удара у лобању - сатара потону у крв до краја своје дршке, до жениних шака - које су њом узмахивале.

Нешто помешано са крвљу клокотало је, кркљало, цедило се из уста која су утањала у житку, расуту масу лобање. Као да је један живот упорно ишао путем што је водио у пропаст која ће бити обливена крвљу. Сатара је падала по телу, а крв је пљускала, кипела и разливала се и ширила, ширила као море. Изгледало је: да ће жена-богомољка потпуно рашчеречити то тело, да ће га раскомадати сатаром.

Али - то је само тако изгледало.

Изненада - као што је почела са ударањем - стала је. Два велика, црна пламена сијала су јој у очима. Својом уском, кошчатом лобањом осетила је да нешто шуми. Окрену ужарени поглед ка прозору; нешто титраво, милозвучно, слично пламичку свеће у тами, нешто као олакшање заигра у њој.

Танка пруга дневне светлости допре јој до очију и разли се по дугој коси. Она се узмува. "Тако", промрмља.

Било је у тој речи и покретима тела среће што је један чин обављен пре него што се сасвим разданило. Изгледало је као да све то не би могла учинити по дану. Саже се и обриса о ћебе, испод раскомаданог тела, велику, крваву сатару. С мишљу великом, неприкосновеном као смрт, коју ништа није могло заменити у тим тренуцима, она одлучи: "А сада ћу отићи и пријавити се властима."

Затим се окренула, и полако, побожно затварала врата иза себе. Док је излазила лице јој изненада дође бледо, преплашено, изгубивши црнило и модрину, гнев, мржњу и освету. На њему је сада било сете, а очи помало влажне и зачуђене. И, пре него што ће сасвим затворити врата, она упре, преко рамена, дуг поглед на једно огромно, избезумљено, испало око које је буљило у њу. Стресла се. У очима јој искрсну - бол, туга, стрепња.

Напољу, наслони раме на довратак и шакама покри лице своје. Однекуд, допре до ње млохави дан. Подигла је поглед и спазила сиву светлост. Осетила ју је свуда по себи - и у души. Заплака се. "Боже, какав дан", рече, "ох, какав дан".

Ружни Јахач

За то ћу плакати и ридати;
ходићу свучен и го; плакаћу
као змајеви и тужићу као сове...

УВЕК ЈЕ ТАКАВ БИО када је на прстима покушавао да кроз прљаве засторе "Малог Париза" види онај други свет, унутра магловит и обвијен димом који се чађећи дизао из шанкераја. Увек, као и те ноћи, у сумраку, или магловитом јутру, по киши, снегу или мразу - дизао би се смуцав, дроњав, скврчен, помодреле коже на лицу, једног ока затвореног, као да је њушио око врата тражећи пукотину у њима или рупу на похабаним кафанским засторима, да би на крају утонуо унутра.

И у тој ноћи, у том хладном, влажном недобу стајао је пред вратима кафанским, а да нико, ни његов најрођенији, није знао да је он дошао; исто као ни он сам што није знао: зашто је толика места заобишао, од станице прљаве и препуне бара, поред многих познатих му свратишта, да би се зауставио баш овде. Питао се зашто одмах није пошао кући, гнезду своме мрачном и ледном, зашто није пожурио да стане поред крњаве, прогореле и улубљене пећи бубњаре која, ложена шушком, баца сенке по хладној чамотињи? Питао се зашто је стао овде испред последњих врата града?

Стао је сумњати у оно што је хтео да учини: да је непотребно и уклето улазити унутра; то би значило приклонити се поново понору, бити глибан, поново бити сен од сенке.

Кад ли му се с леђа сручише ударци у потиљак! Он посрну, али се некако ухвати за кваку. Врата се са треском отворише, и он закорачи у дим, и чу глас нечији: "Улази, ђубре перифери'ско!"

Све се ненадно око њега стиша, само је дим лебдео и обавијао та поцрнела натрула лица и главе, припијене једне уз друге, очију ракијавих и упалих, које су, својим слабим сјајем, подсећале на низове трулих главица белог лука.

Препознали су ме, помисли.

Потом чу развраћен смех, церекање које је, потмуло и штектаво, као зло расло, као човекова несрећа која се смрћу завршава. Док је ишао напред, тонуо ка шуберу шанка у коме је стајала заглављена, као да је била одсечена, глава, са великом, црном, рашчешљаном косом, шанкерке која је нешто причала њему или групи за столом; он то није могао да утврди, јер је све лебдело, било неразумно као прича лудака или плач слепог због ко зна када изгубљеног вида. Док је пролазио покрај четвртастих, зеленкастих стубова, неко је у тој сенци пакла помињао његов повратак, неко му је говорио да седне. Једно око на женином лицу, широком и меснатом, сијало је, да л' од мржње, усхићења или болести. Поново је чуо своје име, и кашаљ роптав, и дуги призив смрти. Све то није могао да објасни: ту рђасту светлост која је лица некада му познатих људи изменила као смрт лице умрлога.

Када је сео, испред његових очију подизали су столице и тромо полазили к њему као авети; псовали су, опкољавали га, и седали око њега.

- Вратио си се. Причај нам како је било? Имаш ли ишта од тога? - рекао је најстарији по несрећи, ракији, или по ономе што сами ђаво зна. Ћутао је. Знао је да прича коју би им испричао не би била велика и светла као Зорњача; наличила би на приче негдашње које је годинама, док је још био са њима, причао и понављао. Учинило му се да на лицима имају исте, као некада, отужне изразе и да ће га испљувати иако га годинама нису видели.

- Значи, ништа немаш? Поново си го и бос - каза исти глас.

Осети се као некада: жутим, слабим и немоћним, као ухваћени глодар. Није му се причало, али је знао да то мора учинити.

И, причао им је причу своју испод светлости мале сијалице прекривене мувама и ноћним лептирима чија се крила распадаху на врелини крушкастог стакла. Разумели су од његовог мумлања само толико: да се ради о некаквим путевима, путевима земаљским, великим, крвавим и гнојавим; и о другим људима који негде, на другим крајевима Васељене, исто овако живе у ракији и диму, и који исто овако чекају час судњи, свој и тући, и који исто чекају некаквог свог из домаје одбегника што се тајно искрао из општег им заједничког мрака, и кога ће, чим им се врати, казнити распећем, поругом, гнушањем, пљувањем, раскрвављењем и сузама очајничким. Осети да га мрзе. Учини му се да је губав међу здравима.

Највише их је разгневило што је изненада ућутао. Шиштали су као змије, примицали му се све ближе и ближе. Мрзели су га као некада, одувек. Овога пута зато што су видели да је остао исти, ништаван као и они, а оно што им је већ рекао подсети их на њих саме: и он, мислили су, некада се покушао отргнути из њихове Ноћи језне и мрачне. У његовом искиданом говору уочише жељу, малу, притајену као жишка испод брда пепела, да оде, да им одлети. Жељу која ће се од зрна жара, малог и сјајног као зеница, упалити и постати огромна ватра, толико велика и погубна по њих и њихову пакост, и завист и живот; толико ће та ватра бити велика да ће их сагорети до костију, и дубље.

- Слепац си ост'о к'о што си и био - каза један од њих, сљуштеног црвеног врата као у шугаве ћурке.

- Тако је! - повикаше около, вратова танких као фруле.

Какав је, у ствари, пут к нади? питао се, ту у диму поред њих, кад си окружен змијоглавима чије су душе скучене, а поглед зао и пун гнојне пакости?

И поред тога што је око њега била хладна рука света, што је језик душегубаца око њега био притворан и лажан, стао им је причати о нади својој која ће као птица прхнути у небеса, само да се врати, да поново оде. Вратиће се он, говорио им је сузних очију, једнога дана, учиниће и њих и себе срећним - нека му само верују.

Већ си био, ништа ниси учинио. Потврдио си оно што смо знали и без тебе, да постоји само Црно Сунце, Несрећа, Болест и Смрт, говорили су му јетко, натмурено. Зар ћемо лутајући наћи боље? Зар ћемо веровати белосветској луталици која долази пред нас гола и боса, као просијак, гори долази него што је отишао?

- Бедниче, гољо, убићемо те. Ти нам доносиш несрећу - каза један, чупаве главе.

У диму и чађи њихове главе се примицаху његовом лицу, ознојеном и престрашеном. Зној и задах са њихових лица, из њихових уста стопи му кафану и све што је видео пред очима у прав и црн стуб створен њиховим припијеним телима. Ту, надохват руке, око њега постаде мрачно као у деблу огромног, трулог храста; те се он осети црвом који пуже, мигољи, мали и љигав, осуђен на пропаст.

Но, не додирнуше га. До ли само толико што су му претили.

- Не дирајмо гад рукама, о људи! - повика Смицигуз, црн у лицу као ћумур. Гурбет ли, Циганин ли, или црн од болести и чемера, клатио је рукама, као сувим гранама, поцрнелим од пришта.

- Знаш ли шта је било с твојима? Годинама те није било - рече један дубок, храпав глас, а кафана се поново стиша. Није могао, нити је имао шта да каже. Збунио га је тај глас, чинило му се да никада у свом потуцању, диринчењу и дрљанчењу није чуо такав глас, нити памти да је икада видео таквог човека: огромног и рутавог као медвед.

- Требало би га испребијати - рекоше углас Смицигуз и Биба носач.

- Почупала би му ја нокте и уврнула ону луњарску ствар - проговори жена, главе и врата заглављених у шуберу.

Претили су му: Да ће му покидати душник и душнице, па га после запалити јер је нико и ништа, зла коб и лош знак. Доста им је несреће, он им не треба. Рекли су му да ће га, као што су то урадили некада давно Стрмногорци, дунђери на руци и гласу, који су у тек подигнуте темеље куће Чивутина Јакоба Вајнберга, узидали живог пса с алком око врата на којој је било исписано оно што је само Јакоб знао; они ће њега, додадоше, раскомадати и у овој проклетој зимској ноћи узидати у кеј Колубаре, смрдљив и препун пацова. Узидаћемо те тако, сиктали су, да те ни сами Назарећанин, поново да сиђе на земљу, неће наћи. Шта ћеш нам такав, добеглица имамо доста у овом долу међ жабокречним рекама, у овом леглу гуштера и врана?

Причали су му отровних језика, с лудилом и гневом у очима: С чиме си дошао овде да добрујеш? Ништа ти овде неће помоћи: ни траве умилне, ни речи благе. Ми ћемо те тровати и свако ко стигне. Бићеш од нас насилно гоњен, сакаћен и теран у лудило. Видећеш, чућеш - за тебе неће бити мира.

Исмејавали су га: Обући ћемо ти женске рубине, а преко руке натаћи плаву, вашарску ташну, усне ћемо ти намазати кармином, па те потом натаћи на коље код Батине бране. Наћи ће те као ону женску, после неколико недеља, на кољу, ишчупаних зуба и повађених очију.

- Ја ћу за будућег стрва дати свој мантил! Доста сам га платила, ал' ћу га дати! - повика пијана Дана Кека, жена-патуљак, бивша болничарка, жутокоса, очију великих као сарме.

- Не, треба му рећи шта је с његовима било. Прво му то треба рећи - каза поново онај дубоки, храпави глас.

Испричали су му: Нема више Попарских, ти си последњи. Отац ти, Видоје Попарски, паде са скеле на некаквој градњи, носио је грбу на трулој кичми годинама и, то знаш, пио је. Онда га сколи дрља, удари му мрчило на очи. А онда дођоше као ђаволи по своје: беспослица, ракија, глад и туга - сави се до земље. Једнога дана дође глас до нас: Видоје се удавио у дрожди, на дну ракијског бурета. Онако мали и сипљив, није могао да одржи тежину и претумбао се.

Једни другима смо говорили: А тебе нема.

Мајка ти Георгина мал'не излуде од самоће и бола. Јер оде и твој брат Цветан, после очеве смрти, у бели свет; оде у вратоломне даљине, у земљу Недођију, чак до Тамног Вилајета, а можда и даље. Ко то зна? Георгина је умирала данима у чатрљи, на врху Попара. Попустиле су јој, временом, слинске жлезде, тако нам је барем рекао Мицко болничар; данима је слинила, балила и лелекала. А кад јој се упали и стаде распадати нутрина, и све оно унутра што човек носи кроза своју чемер-судбину, у својој души малој као у муве или, ако је има, као у црва; не могаше излазити напоље те је све око ње трулило - и не беше човека да јој помогне у задњим сатима. Умрла је са мувама, мравима и пауцима на себи, а црви јој лице доткаше и очи мале као у кокошке - умре с тим јединим Сведоцима неуморне и свуда присутне Краљице Таме. Ипак, а то нам други рекоше, у смрт је ушла умом померивши, викала је: "Нема те, Видоје, јер виле власи жараних Ваљево попалише, па до ме не мо'ш од пламена!" Ко је и како сахранио ни ми сами не знадемо? Само толико знамо, умрла је а није била већа од мачке.

Мислили смо: Издробише се дробни Попарски. Једни другима смо говорили: А тебе нема.

- Немојте, браћо, тако! Дајте ми прилику! Делићемо као хајдуци хајдучију, као што хајдуци деле с јатацима! Пустите ме да се вратим - тамо одакле сам дош'о! Све што донесем биће наше! - писну изненада и на сав глас Милоје Попарски, тек дошавши арбајтер, голаћ пре тога, коцкар, вечити тамник, суклета над суклетама, одувек без једног плућног крила, вечито осуђен да друге плаши својим изгледом и да их подсећа на проклетство.

Уместо одговора, нељудски су се смејали; видео је како се њихова тела састављају и склапају изнад њега и, у чађавој светлости, добијају изглед као да су од камена. Скуњен на столици, ситан као мрва, посматрао је та лица што су се надносила над њим утопљеничким, разрогаченим очима. Учинили су му се, онако крупни и издужени, као да се хватају у лудачко коло. Стењао је. Хтео је да им каже, није могао, да је бездушије њихово велико.

Неком од њих, неком од тих ђавола у диму, пало је на ум - да га напијају.

- Ракије! Ракије вамо! Њом ћемо да га товимо, као што се перад тови! У гркљан, кроз нос! - крештао је женски глас, као крик усамљене вране у зимском небу.

Урлали су, плач свој није могао чути, једино је осећао сузе на лицу и бол у души својој.

Ти да нам донесеш марке и сваколиког блага оностраног!? Ти који си био само ништа и који си то остао за вјеки вјеков. Ти! чија је кућа, као кућа Дула Апала у Злокућанима, ругло над најцрњим руглима. Црни мрави и зоље, пауци и дебели гмазови кућу су ти прекрили, а дрезга и коров изникли! Ноћу нешто светли из ње, страшно и чудачко као Несрећа и види се чак са Беле Стене! Ударамо камен о камен кад пролазимо поред ње! Као куће што су вам сличне по проклетству, тако сте и вас двоје слични, ти и Дуле Апало који не може без затвора као жижак без сувог дрвета, који се враћа у мрак ћелије, међу звекет кључева и међу решетке и ту сија од среће као сунце Господње, - па и теби као и њему слобода изгледа црна, прљава и несхватљива, језик људи изван затворских зидина неразуман вам је и стално га учите изнова. Сада ћеш пити свој суђени отров због кога си целог живота лагао, крао, лудачио се правећи од себе глупог августа! Пићеш, и, ако треба, купаћеш се овде пред нама, у украденом валову Драгана Џамбаса!

Желео је да га пусте, желео је то више него икад; јер се сусрет с њима одувек овако завршавао: мучењем. Гле, мислио је, они то нису заборавили. Плакао је, хтео је да им прича о нади великој и топлој као ватра над којом се греје промрзли. Хтео је да им каже: како је патник рођењем, несрећник завазда, који није знао да ће овако срамно завршити, и то тамо где му је увек било најтоплије - у кафани, поред ракије. Исти је као и они што су; па нека му за то суде. Ако треба да умре, нека то буде мушки: услед глади и жеђи док га потера прогања, у крађи и на робији. Само нека му смрт не буде овако срамна, нека му крај не буде овако бедан да не може бити беднији.

Док су га тукли, говорио им је: Треба ићи далеко, иза Нигдине, до самог срца; ту наћи топлину, наду и мач којим се може располутити сваки камени цвет што никне у свету. Зашто су његов сан прогласили за лаж? Да није снивања и заваравања, надања и лутања - шта би остало човеку?

Крв се упали на његовом лицу као пламени цвет, потом спласну, пожуте и посиве.

Све је исто као онога дана, роптао је, када је због безначајне краће - беше украо некакав бакрач - пао у ваљевску "Обреновића-кућу". Посматрао је шетњу себи сличних, док му је раскомадана сенка белкастог сунца кроз решетке падала по лицу. Сецикесе, ситни лопови, преваранти и ловци у мутном шетали су; док су чувари дуванили Борка гурбетара и, у себи, призивали Небо и Земљу, само да не буду прекопута њега, иза цеви. "Ма шта да си урадио, ја не би' мог'о да те...", и ту је застао један од чувара. Остали га погледаше. "Нико ко пуца не зна да л' му је прави метак у цеви ил' ћорак, а у једног је прави", рече други стражар. Борко је подигао лице побелело, онако како само може црно да побели, и казао ужарених зеница: "Успео би', ал' доведоше псе-трагаче из Београда, те нађоше нож увијен крпама, код мене на тавану. И Колубару сам неколико пута преш'о - није вредело. Сад и треба, нека ме стрељају."

Борко беше силовао па заклао дванаестогодишњу циганчицу, дете врело и пламених очију; коме је било суђено (да никада Борко није постојао на Баиру) у кафани да заврши, а у старости негде крај пута, у јарку. Можда Борко и није крив за њену смрт, можда су Боркови криви; кашикари и крпљачи, гурбетари који су, стотину година пре тог клања детета, населили Баир? Сећа се, пожелео је да се тај разговор продужи, нарочито је желео да чује глас осуђеног на смрт. Но они се померише из његовог видног поља у сенку, ближе зиду. Напрезао се горе изнад њих, али је осетио од решетки само болове у јагодицама, и сем празног, светлог бетонираног дворишта ништа друго није видео.

Касније је сазнао: Борко је у првим данима истраге био у сиротињском одбору за прикупљање прилога ради сахране. Псовао је убицу, богорадио тражећи новац, исмејавао спорост ислеђивања која иде наруку злочинцу. "Ето, ни Господ није на нашој страни. Кољу нас гладне чак и кад смо у прошњи", говорио је окупљеним црним, ознојеним и преплашеним лицима око себе. Потом их је питао на циганском: "Где ће нам бити мир, да тамо идемо?" Они су ћутали, нико га није ни погледао иако је стајао изнад њих. Мирно су седели и чешљали црним прстима, као што су им била и лица и очи и слутње у њима, излизане карте с плаворепим пауновима на полеђини.

По изласку из затвора, годинама после тога, у ноћима: чинило му се да види како Борко прилази већ ископаној раки, тражи последњу цигарету. Пуши је и, како се она смањује, кошчато лице му се развлачи у осмех. Прилазе му. Преко његових очију је марама. Наједном, он вришти, али некако слабо, као дете. Потом, они пуцају, само је један прави, он се стрмоглављује потиљком уназад. Ноге му се последње назиру у ноћи, пре него што ће нестати у мраку земљином; клизе и са собом одвлаче нешто ископане земље (то се не види, само се слабашно чује) са стране око раке.

Извршитељи прилазе и ручним лампама - глуво доба је - утврђују смртни исход. После њих, из мрака долазе други, и стану да затрпавају стрељаног. Однекуд, све је нејасно обвијено тамом, доносе огромне свеже травнате коцке и, пошто су утабали добро земљу, све пажљиво побусају, као што бабица пажљиво извлачи плод из утробе мајчине, тако да ни трага не остане Непоменику.

То стрељање га је стало прогањати - вавек му је било пред очима.

Решио је да бежи од људи, и од брата, и од оца - од сваког.

Тако је нестало његово лутање.

И ево, где сви људи око њега имају мркобела лица и жељу, ђавољу страст да запале своје последње цигаре.

"Морам ићи", рече, и трже се. Поред њега није било никог. Кафана је била пуста и замрачена. Онда, негде у мраку поред себе, зачу споре и притајене кораке. Разазна црну прилику која стаде поред стола, изнад њега. Прилика кресну палидрвце. Танак и мали пламен изгмиза из нечије беле шаке. Он виде жену велике рашчешљане косе како подиже пламичак изнад главе.

- 'Ајде, шта чекаш? Излази, затварамо.

- 'Де ћу? - упита је.

- Тамо далеко, у Нигдину. Полуделима и таквима као што си ти, то је лако.

Биографија

Славен Радовановић је рођен 1947. године у Ваљеву где је завршио и гимназију. Објављивао је прозу у београдским књижевним листовима и часописима: "Савременику", "Књижевним новинама", "Књижевној речи", "Знаку", и у студентским листовима "Студенту" и "Пољима". Године 1971. добио је награду "Младости" за необјављену приповетку "Смрт Боже Мачкетине". Сада живи и ради у Ваљеву.

Ова књига обухвата шест приповедака од којих је свака једна врста повести о животима "људи са дна". Они се сви, свако на свој начин, али са сродном грозом, сусрећу са сопственом смрти, у тамним маглама предграђа, маглама које су и на улицама, и у бедним кућама, и у односима међу људима, кад тих односа има. Пред нама је књига горка, тамна, опора, у којој доминира "трагично осећање живота". Јунаци, или боље, антијунаци свих ових прича пропадају, разарају се и умиру у очајању. Аутор их фиксира у кратком драгоценом тренутку између живота и смрти у краткотрајном врхунцу неизбежне, неминовне трагедије кад се живот приближава не-животу, кад се преображава у ништавило.

Напомене:

1 На чешком језику: Бохуслав Новак

Коментар "Летопис Тешњарски"

...Славен Радовановић је писац чије је виђење света у основи трагично, писац ношен, ако тако може да се каже, једном врстом "бола од живота" са којим сме да се сукоби можда баш стога што је толико млад. Са развијеним осећањем за значење детаља у психолошком грађењу ликова, Радовановић и спољашњи свет узима пре свега као допуну тога детаља, као психолошки податак више. И магле, и мрак, и киша, и пустош улица, и одјеци људског смеха или подсмеха ту су увек да тешко психолошко стање јунака из приповедака учине ефектнијим, али ненаметљиво: у функцији су ауторове визије света која је и трагична и немилосрдна, у исти мах. (Из рецензије Светлане Велмар-Јанковић)

...Судбине ових Тешњараца, људи са периферије града Ваљева делују библијски, и то старозаветно, страшно. Њихове померене егзистенције уништава голи материјализам, свет свакодневице ослобођен духовности, неки нерешиви метафизички проблем коме је корен у телесном, чулном и анималном, нека ватра без могућности искупљења и прочишћења. Катарса ових јунака јесте занос самоуништења, напор да се поништи лично, субјективно и телесно, жеља да се допре до супстанцијалне патње и, можда до почетака ведрине. (Из рецензије Видосава Стевановића)