Spomenka Stefanović

Kosjenka u vrtu

Kosjenka je sedela pod lišćem ukrasnog žbuna, tek u povoju žutih pupoljaka, zaklonjena od radoznalih pogleda i jutarnjeg sunca. Do nje je pulsirajući nadirala uznemirenost i znala je da će devojčica ponovo doći.

Zaspala je pred zoru i sanjala šume ispod visokih planina. Letela je iznad krošnji drevnih stabala prepuštena krilima vetra. San je prekinuo urlik uznemirenog tigra koji je uzbunio ceo zoološki vrt.

Ponovo je iz svog zaklona osmotrila kapiju. Eno je. Mršava, koščata devojčica kratke kose i brzih pokreta. Prošla je pored kapije, pa iza stuba. Brzo se osvrnula levo i desno, a zatim hitro, kao veverica, uspuzala uz ogradu i bupnula sa druge strane.

Kroz prozor kancelarije, zaklonjen iza zavese, direktor zoološkog vrta, posmatrao je ovaj upad, ali ovog puta neće odmah zvati Dom, niti poslati čuvare da dovedu malog prestupnika. Možda će ih obavestiti da je begunac tu, da ne brinu i pružiti joj šansu da sat-dva provede u šetnji pod budnim nadzorom nevidljivih pratioca. Pred očima mu je danima lebdela slika devojčice kad su je poslednji put uhvatili u bekstvu i odvodili. Nije čak ni plakala, nije se bunila, samo je nemo i bolno, pogledom ranjene srne, gledala preko ramena u pravcu parka.

Kosjenka se pažljivo izvukla ispod grana motreći da li ima radoznale publike u blizini.

Devojčica je prilazila travnjaku zadivljena prizorom. Veliki paun se šepurio izlažući prelepa pera suncu koje se poigravalo sa bojama šaljući odblesak pravo u njene oči. Oko njega su šetale paunice. Paun i devet paunica.

Okrenula se na peti i posla ka veštačkom jezeru da vidi labudove. Svuda se širio zvuk gakanja i kakotanja. Po mirnoj vodi su plutale veličanstveno lepe ptice.

• Kako se zoveš?

Osvrnula se na zvuk mekog glasa koji je podsećao na nešto daleko i toplo, na glas majke koju više nema. Sladak, čežnjiv glas.

Ispred nje je stajala najčudnija devojka koju je ona ikad do tada videla, ni malo nalik na ostale posetioce koji su nadirali kroz kapiju Vrta otvorenu tek pre nekoliko minuta. Ne mnogo viša od nje sa raspletenom sivom kosom koja joj je padala do kolena. Pružala joj je malu bledu šaku, dugih prstiju.

• A ko si ti?
• Ja sam Kosjenka. Kako to da jedna tako mala devojčica luta sama po Zoo-Vrtu?
• Nisam sama. Mama i tata su me dopratili i doći će po mene. Uostalom, šta te se tiče.

Vrcnula se u stranu da pobegne, ali je začuđeno shvatila da je mala devojka jako brza i isto toliko snažna i da je čvrsto drži za mišicu.

• Kad je tako, zašto preskačeš ogradu?

Tresla se kao šibljika na vetru. Treptala je zbunjeno a niz lice su joj kliznule suze. Kroz sećanje joj je proleteo prasak pucnjave, detonacija, oštar, rezak miris paljevine i sablasno svetlo vatre u noći, ukočeni pogled majke koja leži preko nje kao štit.....

Devojka je pomilova po obrazu i ona oseti laki dodir vetra na licu. Kao čudom, nestalo je straha i panike. Podigla je svoju hrapavu ručicu i pružila sa puno poverenja kao opčinjena gledajući u Kosjenkino tamno oko, sjajno, duboko, puno mudrosti i vrcavog veselja, u kojem je prelomljena svetlost očitavala hiljadu boja.

• Zovem se Olivera. Pobegla sam iz Doma.

Reči su izlazile iz nje kao da same pretvaraju misao u rečenicu, jednostavno i spontano, bez predumišljaja da laže ili ulepšava. Bez namere da se opravda.

• Vidiš kako je lako govoriti istinu.

Kosjenka se nasmešila i sunce joj je zaigralo na obrazima.

• Dođi, provešću te kroz Park.

Posle su niz stazu, a vetar se poigravao Kosjenkinom dugom, sivom haljinom, prisluškujući njihov razgovor, ulagujući im se raznoseći po koji list ispred njih.

Sa prozora ih je pratio zamišljeni pogled direktora koji je u nedoumici šta da radi trljao bradu i pitao se.....

• Najviše volim da gledam ptice. Olivera je podigla svoje malo, lepo lice ka Kosjenki – Labudove i paunove. Eno ga! – Vrisnula je radosno – Ima devet paunica, vidi, jedna, dve, tri...... osam. A malopre sam izbrojala devet.
• Negde je odšetala ta deveta, ne brini, vratiće se. Da li znaš priču o paunici i cvrčku?
• Ne, hoćeš da mi ispričaš?

Olivera je češkala lakat odvaljujući suvu krastu. Sva je bila u posekotinama i ožiljcima. Kolena su joj bila gruba od padanja. Svojim prerano ostarelim očima upiljila se u svog vodiča.

Kosjenka joj pritisnu nos kažiprstom i glasno se nasmeja. Sa obližnjeg žbuna uplašeni vrapci prhnuše ka krošnji drveta, glasno negodujući zbog uznemiravanja.

• Cvrčak je ime devojčice, Ali polako, evo priče.

Ima jedna visoka planina, toliko visoka da i kad je leto na njenom vrhu stoji kapa snega i leda. Po obroncima planine su guste, stare šume i u njima je našlo utočište mnogo životinja i neobičnih bića koja su bežala ispred nadiranja čoveka. U podnožju planine, daleko i od sela, na rubu šume je kuća od borovih stabala. Tu je živela Cvrčak sa svojom porodicom. Radoznala devojčica je po ceo dan lutala po obodu šume. Male životinje je se nisu plašile, a velike je nisu dirale.

Visoko, u šumi, živelo je jato paunova. Danju su pasli po proplancima i zobali šumske plodove, a noću, kad je mesec nasmejan i baca srebro niz planinu, izlazile su paunice da igraju stare igre. Sa grana drveće koje okružuju proplanak, popadale bi na travu i vrtele se u krug. Što su se brže vrtele, to su više rasle i pretvarale se u devojke. Tada bi pevale i vriskale od neobuzdane radosti, a zatim, isprepletanih ruku, sa kosama koje raspuštene i divlje igrale sa njima, napravile kolo. Bilo ih je devet. Njihov brat je bio tihi i pouzdani čuvar.

Olivera je bez pokreta i treptaja gledala u Kosjenku koja se udubila u priču i kao da je bila negde daleko, samo je njen glas milovao zanesenu devojčicu, a zatim klizio niz jezero do vrba koje su se nadnosile nad vodu. Oko njih su, na maloj udaljenosti, šetali paun i paunice, a vetar je stao skamenjen u Kosjenkinoj kosi, očaran pričom.

Jedne noći, vuk samotnjak, prognan od svog čopora, sišao je sa planine u potrazi za hranom. Spavao je u leglu na rubu poljane i inače uvek oprezan paun-čuvar ga nije video.

Paunice su se razdragano smejale i igrale i to je probudilo izgladnelog vuka. Niz njušku su mu curile bale osećajući u vazduhu miris mesa i sveže hrane.

Zakovitlana u igri, najmlađa devojka-paunica mu je bila nadohvat. Skočio je divlje ali umesto vrata, dohvatio je plećku čigra-devojke. Potekla je krv. Devojke se pretvoriše u paunice i prhnuše na drveće, samo ranjena devojka nije mogla da poleti. Ugriz zveri bio je na mestu gde je trebalo da se pojavi krilo. Počela je da trči kroz šumu u smrtnom strahu.

Užas se spustio niz planinu. Umesto pesme sada se čulo samo režanje zveri u poteri za plenom koji je sve više posustajao gubeći dah. Šuma je oživela. Probudila su se drevna stabla vapajem devojke i drveće je sklanjalo grane na njenom putu a zatim ih u besu spuštalo da onemogući gonioca.

Iznemogla devojka je prekoračila rub šume i pala u travu pretvarajući se u paunicu.

Kosjenka podiže ruku i nadlanicom obrisa Oliveri suze, a zatim obmota svoju kosu oko vrata ne bi li je umirila od divljanja radoznalog vetra koji je čekao nastavak priče.

• Ne plači, još nije kraj. Slušaj dalje. – Zagrlila je devojčicu a topao dan se spustio na njih, uljuljkujući vrapce mirisima prvih dana leta.

Cvrčak je kroz prozor gledala mesec. Svi su u kući spavali ali ona je rešila da noćas izađe i da se valja po travi. Videla je da to rade devojke iz sela koje se nalazilo nize u udolini. Nije razumela zašto, ali je htela da proba, da vidi šta tu ima posebno. Hitro se išunjala iz sobe u kojoj su spavale starije sestre i izašla na čistinu iza kuće. Polako je napredovala do ivice šume a zatim spazila da se nešto crni u travi. Tako je pronašla ranjenu paunicu koja je izdisala. Cvrčak je nežno podiže na ruke i ponese u kuću.

Danima je Cvrčak lečila ranjenicu koju je smestila ispod greda na tavanu kuće. Krilo je sraslo, ali je već bilo sigurno da ptica nikad više neće moći da poleti, a to je značilo sigurnu smrt u divljini. A njoj kao da se nije ni živelo. Samo kad bi joj Cvrčak nakvasila pera suzama pristajala je da uzima hranu i vodu. Kao da je polako kopnela od tuge.

Cvrčkov otac je budnim okom pratio šta se dešava. I one kobne noći je bio budan i pratio svoju najmlađu kćer koja mu je zadavala najviše problema svojom radoznalošću. Rešio je da, kad bude prvi put išao poslom u veliki grad, ponese i paunicu, i pokloni je svom prijatelju, direktoru Zoo-vrta. Tamo će biti sigurna. To je jedino što je mogao da joj pruži, mada je znao da bez slobode, usamljena, neće dugo izdržati.

Dok je tovario kavez sa pticom na kola, neumoljiv na Cvrčkove molbe i suze, sa grana drveća na ivici šume, čuo se krik pauna, a zatim ceo hor. Paunica iz kaveza odgovori piskom. Paun i osam paunica su se pozdravljali sa svojom sestrom.

- Znači, Cvrčak je spasila paunicu i sad ona živi u Zoo Vrtu?

Kosjenka se nasmeši i prevuče joj prstom po čelu.

• Pametna glavica, hajde da ti pokažem tigrove.

Devojčica ciknu od sreće i pljesnu rukama.

• To ćete ostaviti za neku drugu priliku, a ti mala, dođi ovamo.

Vaspitačica i vozač su stajali, hladni i namrgođeni, a one, zapletene u priči, nisu čule njihov dolazak.

Kosjenka se nagnu i poljubi Oliveri kosu zamršenu na znojavom čelu. Devojčica poslušno krenu za vozačem dok je vaspitačica zahvaljivala Kosjenki što je pazila na malu.

Uputiše se ka kapiji.

Iz kola koja su kretala Olivera se okrenu i kroz ogradu od kovanog gvožđa, pogleda ka travnjaku. Paun se šepurio okružen sa devet paunica. Baš lepo što je onaj ozbiljni direktor nagovorio vaspitačicu da je pušta svake nedelje da dolazi u Vrt. Možda ponovo sretne i Kosjenku.

Još jedan par očiju je posmatrao paunove. Pre dve godine je na poklon dobio paunicu slomljenog krila. Nikad se nije sasvim oporavila. Jela je jedino iz njegove ruke, iskrenute glave, posmatrajući ga svojim, kao dragulj sjanim okom. Šest meseci kasnije u vrtu je osvanulo jato, paun sa osam paunica. Niko ne zna odakle. Nikad se nisu mešali sa ostalim pticama i jedino je usamljena paunica našla utočište u njihovom jatu.

Kosjenka je sedela na travi uživajući na suncu.

Ljubav. Ima li većeg čuda. Ljubav toliko jaka da se žrtvuje sloboda.

Kad je Cvrčkov otac odvozio, sa grana su brat i sestre dovikivali: naći ćemo te sestrice, gde god te odnesu, naći ćemo te i doći sa tobom.

Vetar se šunjao kroz travu hladeći joj perje a dan se smejao balonima koji su leteli iznad Vrta.

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Proza //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]