Вук Стеф. Караџић

Долазак књаза Данила Петровића Његоша у Црну Гору

Објављено у Србским Новинама за год. 1852, у бр. 136-140, у подлиску. Пр. Ур.

Црногорци су знали да ће књаз Данило у суботу уочи Илина-дне по подне доћи на пароплову у Котор, зато Перо, брат покојнога владике и председатељ сената, са многим старешинама и главарима и простим Црногорцима дође му онде на сусрет. Кад пароплов с мора уђе у залив которски под Новим, сретне га Иво Радоњић, војвода његушки и сенатор, за којим му је сестра. Кад се пароплов прикучи Котору, дође на њ Перо и загрли се с књазом говорећи: „Благо мени и сад и до вијека!“ У тај мах сав су залив од Котора до пароплова биле притисле барке с Црногорцима, који су пуцали из пушака, као и други многи са сува. Данило је одмах стао викати да не мећу пушака, и тако је једва то престало. Кад брод стане и Данило изиђе на суво, онде га опколе остали Црногорци, који му на брод нису могли изићи, и стану га љубити који у руку који у скут, где је ко могао дохватити. И у такој гомили отпрате га у град у кућу, која је за њега била одређена. Између осталих црногорских старешина и главара овде је био Новица Церовић из Дробњака, који је 1840 године навео ускоке и помогао им те су убили у Дробњацима Смаил-агу Ченгића, и који је за то морао оставити своју постојбину и пребећи у Црну Гору, те сад као сенатор живи на Цетињу; граховски војвода Јаков Даковић, ћеклићки капетан поп Никола и капетан грађански поп Ђуро Кусовац. На Илиндан у јутру после 7 сати крене и књаз с пратњом својом пут Црне Горе уз брдо: он и Перо и Новица и још неколицина били су на коњма, а остало све пешице; коњици су ишли путем, који је начињен на врло честе завојице, а пешаци понајвише на пречац преко камења као и козе. Пут је овај уз брдо трајао готово два сата, и први су били већ у по брда, а задњи су тек полазили из Котора, и целим путем једнако су пушке грмљеле. Где се већ излази на брдо, чекала је књаза једна гомила Црногораца, и кад су га близу опазили, сви су пушке избацили. Пошавши одатле мало брдом, множина отиде управо путем у Његуше, а књаз са главарима окрене на лево кући капетана његушкога Пророковића на обед. Кад гости уђу у једну велику собу без пећи, одмах их почасти хладном водом, кафом и ракијом. Кад обед буде готов, намести се поред зида једна дугачка трпеза од дасака и по њој трпежњак (ова је трпеза готово у пола нижа од овдашњих столова или астала); и поред ње с обадве стране метну се клупе за сеђење. Мени је било одређено место близу књаза, који је сео у горње чело, али се мени због своје ноге учини тешко онде сести, него седем готово на дно софре уза зид. Прво се јело донесе у чорби од меса овчијега погуст скуван пиринач. Пред књазом били су судови доста господски или варошки, било је и тањира и ножева и виљушака, а где сам ја седио, само су мени донели нож и виљушке; и овај се пиринач донесе у великоме дрвеном чанку, који се онамо зове ваган, и сви смо га амо од књаза даље јели великим дрвеним кашикама, какове су и у Србији по селима. После пиринча донесе се кувано овчије месо у великим комадима (готово у четвртима), које је један од гостију после секао на мање; иза овога меса донесе се јагњеће месо печено, исто онако у великим комадима, које је опет један од гостију секао у какав суд пред собом, а они, који су седили иза мене на крају, немајући суда никаквога, један од њих узгрне трпежњак па исече месо на трпези; иза овога печења донесе се шунка, која се онамо зове пршут, а после ње сир. Где је књаз седио, било је и чаша подоста, али ми овамо даље пили смо вино стаклетом од оке редом наздрављајући један другоме, као н. п. што се у Србији кадшто пије чутуром. Мени је овај обед био милији него икакав по обичају европскоме, јер сам се с радошћу опоменуо, како сам у детињству за оваким трпезама седио о крсним именима и на свадбама. Кад пођемо одавде, многи од гостију избаце по једну пушку говорећи: „да захвалимо домаћину на части“, јер онамо кажу, да гост није задовољан кад полазећи одакле са конака или обеда не избаци пушку.

Дошавши одатле у праве Његуше, књаз, а и остали главари за њим, сврне најпре, како му је на путу било, своме зету Иву Радоњићу, војводи његушкоме и сердару, одатле својој кући и своме брату старијему Мирку, који је још у Трсту пред њега дошао и овде сад с њиме заједно, одатле старом Тому, оцу покојнога владике; и онде смо се највише бавили, јер је књаз оданде ишао пешице своме стрицу и синовцу Томову Машану. На свим овим местима частили су нас вином, кафом и лубеницама, или као што они веле дињама, ко је шта хтео. Пошавши, с Његуша, дочекивале су књаза на свакој главици гомиле Црногораца са метањем пушака. У пољу цетињскоме срете га вицепредседатељ сената Ђорђије са сенатором Стефаном Вукотићем и са цетињским сердаром и сенатором Милом Мартиновићем и с многим другим главарима и простим Црногорцима, и пушке су једнако пуцале свуда а код намастира су грували топови.

Сјутрадан порано била је у намастиру летурђија, на коју је ишао књаз с главарима, а од осталога народа ни десети није могао у цркву ни завирити. Изишавши из цркве, прочитао је вицепредседатељ сената писмо рускога министарства књазу, у коме стоји како је његово величество цар руски уважавајући молбу народа и сената црногорскога, пристао на то, да се Данило не владичи него да постане књаз, и како му се препоручује да избере кога другога, који ће бити владика и управитељ само црквеним пословима, да се стара живети у љубави са Аустријанима и с Турцима, и т. д. Пошто се ово писмо прочита и руски и српски, књаз даде ордене и златне медаље, које је за различне чиновнике донео из Русије, и то: председатељу сената Перу орден св. Ане другога разреда с круном, вицепредседатељу сената Ђорђију тај исти орден без круне, Новици Церовићу орден св. Ане трећега разреда, а тако и граховском војводи Јакову, а златне медаље за ношење око врата на црвеној пантљици: сердару Милу Мартиновићу, војводи Иву Радоњићу, војводи Петру Вујовићу, војводи Нику Ђуришићу, перјаничкоме капетану Ђуру Мартиновићу и перјанику Бутору Укмановићу. По том књаз отиде у билијарду (овако се зове једна велика соба поред две мале, у којима је покојни владика живео и у којима сад књаз живи). У билијарди је на среди билијар, на једној страни има једна дугачка клупа, уза зид, као у прочељу има једно кожно канабе, до њега једна велика кожна столица за књаза, и до ње у углу стол или астал, и од њега даље на другој страни неколико столица. У билијарди се и отпре за време покојнога владике судило и одговарало, а у исто време и пушило, а кад није било особитих послова, онда се и билијара играло. Ту је сад, кад је књаз овде био, по толико људи било, да се није могло маћи: сваки је желио да књаза види и да чује речи његове, а он им је једнако говорио казујући им, како мисли владати и светујући их како ваља да живе и његове уредбе и заповести да слушају. Гдекоји су се и тужили које за што, те им је и суђено онако пред свима. Тако се н.пр. један потужи, да је једном перјанику за некакав његов посао ваљало да плати талир, па га није имао него му остао дужан и дао пушку у залогу, а сад му даје талир, али перјаник не да пушке него иште и камату на талир; на то књаз пресуди да перјаник у томе догађају нема право искати камате, јер није дао готових новаца, већ нека му онај да талир а он њему пушку. Овакових и мањих и већих тужби и пресуда бивало је много. Кад би се књазу досадило у билијарди говорити и говор слушати, он би изишао напоље да се прошета, али је гомила за њим и око њега ишла једнако. Пошто би се по пољу прошетао, сео би пред каквом кућом на клупу од камена, а главари око њега, а гомила испред њега и око њега, гдекоји би прости Црногорци поседали по земљи, а који су мало даље, они би стајали да га могу боље чути и видети, а он би почео разговор као и у билијарди. Које у билијарди које у пољу, књаз је говорио народу ово: „Нећемо се више убијати по кантунима (т.ј. по буџацима), већ ко се осуди на смрт и погуби, сви Црногорци ваља да знаду шта је скривио и за што је погубљен. Тајне се тужбе више неће примати, него који што каже на кога, он ваља онде да чека док се дозове онај, на којега он говори, да се суоче.“ — „Који у суђењу, био сенатор или капетан или перјаник, узме и од кога једну пару мита, одмах ћу га истерати из службе, и нек се не нада да ће игда више у њу бити примљен. Исто ће тако из службе бити истеран и перјаник, који би од људи, за које се шаље да им што пресуди или извиди, узео што више од онога што му је одређено, као што је једном пре Иво Радоњић још с једним другом од тога и од тога узео неколико коза, које су пет пута више од онога што је припадало.“ (Кад он ово изговори, Иво Радоњић, који је иза њега подалеко седио на једној клупи, устане и скинувши капу рекне: „Истина је то била, господару, али да је онда ко казао тако као што ти сада говориш, ми онда не би смели учинити, него је онда сваки гледао како ће своју кућу боље напунити, па како су остали радили, онако сам и ја“.) „Свакоме Црногорцу, најсиромашнијему као и најбогатијему главару, да се суди једнако по правди, јер су сви Црногорци једнаки. У овоме да се не гледа ни на саму родбину моју: ја на Његушима имам рођенога брата и сестру и другу многу родбину и пријатеље, па да чујем да је капетан његушки икоме од њих макар најмање што пресудио друкчије него што је право, одмах бих га истерао из службе“. — „Ко год мисли да му је у чему криво учинио или сенатор или капетан или перјаник, свакоме је слободно доћи у свако доба мени и тужити се на њега. Ако се коме учини и ја сам да сам му у чему криво учинио, слободно му је доћи и на мене потужити ми се и рећи ми: „„Господару, учинио си ми криво у томе и у томе, јер оно није онако, него је овако,“ пак ћу ја после ону ствар извидети, па ако се нађе да је он имао право, поправићу се, ако ли се не нађе, казаћу му да нема право тужити се.“ — „Ако да Бог здравље, ја желим начинити нови законик, по коме ћу вам ја само добро моћи чинити, а зла ни ја нећу моћи никаквога.“ (Потом је мени, кад смо се на само разговарали о грађењу законика, тужио се да га од тога највише задржава ово, што Црногорац, који живи на турској граници, кад скриви што против закона, може ускочити у Турску па Црногорцима после штете чинити, „али,“ вели, „кад бисмо се с Турцима могли умирити и овако бити у миру као с Ћесаровцима, онда се тога не бих могао бојати“).

Тако је говорио, да се чиновници без узрока неће мењати, као што се до сад радило. Онамо су први чиновници сенатори, за њима иду капетани, а за капетанима перјаници. Сенатори су врховне судије у земљи, капетани суде за мање ствари и управљају по племенима као што им се с Цетиња заповеда; перјаници су као књажеви момци или телесна стража (Leibgarde), они се с различним заповестима шаљу свуда по земљи, те с капетанима којешта пресуђују, људе мире а и кривце хватају и доводе. Сенаторе и капетане избира и поставља књаз, а перјанике, као што сам видио, оставља и племенима на вољу да их избирају. Тако један дан у билијарди рече Цуцама: „Треба ми од вас један перјаник, него кад се вратите у племе да се скупите и да га изберете, па на кога се год ви сложите, ја ћу га примити, ако ли се ви не могбудете сложити, онда ћу ја узети кога хоћу, не гледајући хоће ли он вама бити по вољи, неће ли: помислите да између вас само један перјаник може бити, па је боље да се ви сложите и изберете га да вама захваљује што сте га изабрали, него ли да га ја изберем и мени захваљује“. Сенатора је досад било десет, осим председатеља, капетана по различним племенима четрнаест, а перјаника четрдесет и шест. Сенатори имају плате на годину по сто талира (талир по две форинте или шест цванцика), капетани по тридесет талира, а перјаници по четрдесет. Капетани су по чину већи од перјаника, али им је зато најмања плата што живе највише код својих кућа, а сенатори и перјаници на Цетињу. Као што је напоменуто, перјаницима је поред плате још одређено што ће им се плаћати за њихов посао кад се куд шаљу; ова је попутнина у најдаља племена, као н. пр. у Морачу, цекин (дукат), у ближа талир, а у још ближа три цванцик. —Сенатори су досад добијали много (може бити више него што им је плата) од глоба, а нешто и од судских трошкова, који се онамо зову карати. Сад је књаз говорио да ће се у напредак глобе узимати у народну касу, а сенатори и перјаници да би са својом платом лакше живети могли, казао је да ће додати још два сенатора и четрдесет перјаника, па само по једна четвртина и од једних и од других да седи на Цетињу по три месеца, па онда други да их измемењују; и тако ће сваки бити дужан за ову своју годишњу плату само три месеца у години седити на Цетињу, а остало време може код своје куће радити што му је воља. Ако ли који не би жалио трошка и волео би једнако седити на Цетињу него код своје куће, то може слободно чинити. — И за времена покојнога владике у Црној Гори се узимао ђумрук на живу стоку и на гдекоје друге ствари што се из Турске, трговине ради, догони или доноси; досад је тај ђумрук продаван коме се хтело, али сад књаз заповеди да се објави по племенима да ће се у тај и тај дан онде на Цетињу јавно продавати ти ђумруци, па ко највише да, онај ће их закупити.— У оно исто време дође из Никшића од некакога царскога бимбаше писмо на председатеља сената (као што се писало док још књаза није било), у коме се тужи како су Црногорци отерали некакве турске овце и другу стоку, и моли се да би се то вратило. На то се писмо бимбаши одговори, да би везир херцеговачки (за којега он у писму вели да га је онде послао) одредио људе, да с Црногорцима учине мир, да се така отимања у напредак не би догађала ни од једне ни од друге стране. И потом књаз један дан у пољу рече, да је рад с Турцима умирити се и онда да ће забранити црногорским четама ићи у Турску.

И премда њему против тога нико ништа не рече, али многима, који по граници седе и највише живе од четовања (т.ј. од арања и од отимања по Турској), није било то ни мало мило, и један између њих, за кога ми је књаз казивао да је између првих четника, рече мени: „А да како ћемо ми онда живети, јер је то наше и сијање и орање и копање и све.“ Оно се писмо бимбаши оправи као данас пред вече, а сјутра у јутру дође глас из Пипера, да су Турци отерали око триста црногорски оваца и посекли двоје деце и једнога старца. Овај глас врло обрадова четовође и четнике, и књаз им заиста у пољу рекне: „Сад чините како знате, само не дирајте у хришћанско и у низаме (т.ј. у царску војску)“. Један дан пред вече, кад је књаз седио на једној клупи, дођоше пред њега два стара Херцеговца, у чађавим, подераним хаљинама, а у још горим капама и обући, без оружја, с голим трбусима, права сиротиња раја, и стадоше се тужити, како је међу оном турском стоком, коју су Црногорци најпосле запленили, било и њихове стоке, и молити се, да би им се њихово повратило; и одмах се пресуди да се јави капетану, у којега су племену они, који су стоку запленили, да се овим сиромасима врати све оно за што се закуну да је њихово. — Најпосле говорио је књаз Данило и то, да се удари мали данак на све Црногорце према имању, додајући да он тих новаца неће трошити за своје потребе, него на општинске свега народа, н. пр. да ће набавити учитеље и отворити школу, и да ће децу у њој држати о своме трошку, да ће поновити штампарију и набавити нова слова и људе за тај посао, да ће градити путеве и по безводним племенима воде, и т. д.

Књаз Данилу нема више од двадесет и четири године, и раста је доста малога, али је врло ватрен и окретан. Једном Црногорцима у пољу између осталога рече: „Видите колишни сам мали, али ако ме не узаслушате, бићу вам већи од Ловћена (велике планине, која раздваја Црну Гору од аустријскога приморја): ако ми не дате добром да се прославим, ја ћу гледати да се прославим злом!“

Како за оно неколико дана, док сам био на Цетињу, тако и после готово читав месец дана, Црногорци су једнако из различних племена и крајева једни одлазили а други долазили. Кад би који видевши књаза и саслушавши што треба, стали се спремати да одлазе, књаз би им запитао старешине колико који има друга, па би им у име путнога трошка дао на свакога најмање по једну цванцику, гдекојима по цванцику и по, а гдекојима и по две, како су који из ближих или из даљих места, а гдекоме особито и повише.

На свршетку ово речи о књазу Данилу мислим да је вредно Србима казати, да на Цетињу има један печат, који по свој прилици неће бити млађи од Ивана Црнојевића. Печат је овај много већи од цванцике и округао је сасвим; на среди његовој израђен је доста лепо орао од две главе, између којих горе стоји крст, а ниже орла доле лав као кад иде; око овога је наоколо натпис: „Мохуръ вѣсе Чрнiе гори“ Онде имају још неколика новија печата, али кад се што у народ шаље, овај се свагда удара, јер њега најбоље познају.