Балкански пожар је почео у Пећи

Март 2001. г. Г.

Док се на граници Косова и средишње Србије одиграва до јуче незамислива сцена у којој се рукују Црвени соколови америчке 82. падобранске дивизије и њихове колеге из 63. падобранске бригаде Војске Југославије, италијански и шпански војници који развлаче још један круг бодљикаве жице око престонице Српске православне Цркве, манастира Пећке Патријаршије, ових дана су сазнали да на посебном делу пећког српског гробља почивају Италијани које су 1943. поубијали Албанци након што је Италија, прешавши на страну савезника, изневерила њихову наду о стварању Велике Албаније.

С друге стране, тешко да од Пећке Патријаршије постоји бољи пример за оно што је Стивен Ерлангер (Steven Erlanger) у Њујорк Тајмсу (New York Times) од понедељка (NATO Adrift in the Balkans, 12. март 2001) описао као "повлачење последица одбијања да се озбиљно позабави проблемима, и аспирацијама Албанаца због чије заштите је ушао у рат".

Од демонстрација до светогрђа

Наиме, када је пре двадесетак дана у дворишту манастира пронађен папир потписан са УЧК (UCK) у коме се сестринству претило да ће бити поклано, ретко се ко од НАТО официра сетио да је најзлослутнија од вести са простора бивше Југославије дошла у рано јутро 16. марта 1981. и гласила да у Пећи гори древно седиште српских архиепископа и један од најчувенијих споменика српско-византијске архитектуре и уметности. Вест која је тада пре дошла до америчких медија него што су прва ватрогасна кола са водом стигла до два километра удаљеног манастира, двадесет година и 105 порушених цркава касније, подрива и најозбиљније анализе које се усуде да је превиде.

"Догађаји од 1981. били су прекретница, не само у историји Косова, него целе Југославије," исправно закључује Тим Џуда (Tim Judah) у књизи која би хтела да "да детаљну анализу порекла српско-албанског сукоба" (Kosovo – War and Revenge, Yale University Press, New Haven-London 2000). Који догађаји? Они у којима су "демонстранти марширали улицама захтевајући републику и уједињење са Албанијом" и "број мртвих можда се може рачунати стотинама". Али, у томе очигледно нечега нема: једини одговор који ће писац добити на слику у којој "деца тумарају кроз кућу српског свештеника са чекићима, разбијајући иконе" а "девојка са манијачким изразом лица лупа прозоре на цркви" биће онај француског команданта Вучитрна: "Наређено је да им допустимо да пљачкају".

Цинизам, наравно, али и неразумевање: шта се то, дакле, пре двадесет година – само за дан – десило што је студентски протест "због бедних услова живота" након говора "знаменитог оснивача марксистичко-лењинистичке групе" Хидајета Хисенија (Hydajet Hyseni) претворило не само у покрет који ће сам он 1999. назвати "националистичким" него и у пожар у срцу Европе који је у неочекиваном обрату ових дана довео до необичног сусрета са почетка текста?

Пожар је почео овде

"Ватра је кренула са два жаришта на крову," казује једна од сестара манастира Пећке Патријаршије, Харитина, "која су била међусобно удаљена бар петнаест метара, и нису била међусобно повезана пламеном." Када је ватра, пет сати касније, била локализована, велики манастирски конак и зимска црква у њему више нису постојали: у последњи час из ватре су изнешени стари монаси и монахиње, драгоцени средњевековни рукописи и манастирска ризница.

Комплекса од четири цркве, подигнутих од XII. до XIV. века, познатог као Мајка свих српских Цркава или Велика српска Црква, ватра се није дотакла, али однос Срба и Албанаца од паљевине символа српске историје неће бити исти. Албанске војводе које су вековима чувале престоницу Српске Цркве, више неће бити виђане у њој: "Е, сад сам ја комуниста," прича игуманија манастира да је рекао војвода Рамо, "Сада не верујем ни у своју веру, а камо ли у туђу" и порекао у штампи да је виђен како плаче за спаљеним манастиром.

Када је у петак, 16. марта 2001, Митрополит Црногорско-приморски, кога је римска "La Repubblica" запамтила како је јуна 1999. "убеђивао преостале Србе да не одлазе", дошао у Пећки манастир да би обележио двадесетогодишњицу трагедије, имао је најмање двоструки разлог за то: пре две године његово присуство било је главни разлог који је обратио пажњу генерала Дел Векија (Del Veccio), кога смо недавно видели како грли свог војника оболелог од леукемије, на значај Пећке Патријаршије али и на њену "критичну" харизму: са пута који пролази изнад манастира и поред талијанског KFOR-а и данас свакодневно стижу претње да "ћемо поново запалити манастир"; коначно, многи данас судбину Косова повезују са исходом наступајућих избора у Црној Гори.

Последњи продукт "машине за паљење" ?

Наиме, у резолуцији Савета безбедности УН бр. 1244 којом се одређује мандат UNMIK-у и KFOR-у на Косову, оно се помиње само као део Југославије; као део Србије оно се нити именује, нити пориче. Излазак Црне Горе из федералне државе оставио би Косово, у најмању руку, у вакууму: међутим, док је још у децембру "The Economist" могао да види Ругову како "води Косово независно по свему осим по имену", након ескалације насиља у Прешевској долини и Македонији, више ништа није извесно.

Но, док се на Косову и Метохији комунистичко наслеђе исцрпљивало у повременој ма колико грубој репресији и прећуткивању (прва информација о спаљивању Патријаршије дата је тек маја 1981; истрага никада није саопштила шта је био узрок, нити је ко оптужен) која се уклапала у идеологију југословенства и титоизма, Црна Гора са око 600 000 становника је била једина оаза комунизма совјетског типа у бившој Југославији: већина "житеља" концентрационог логора Голи Оток, насталог у обрачуну Тита са Стаљином 1948. били су Црногорци – било као заточници, било као џелати; током рата, црногорски комунисти убили су око 120 православних свештеника па чак и Митрополита.

Да ствар буде чуднија, велики дио заговорника суверене Црне Горе регрутује се из групе људи која је била окосница репресивне машине претходног система или из њихових породица. Ђукановић се (погледати како га описује Стефан Израел (Stephen Israel) у "Frankfurter Rundschau"), уосталом, од те машине никада није оградио: садашњи председник владе Филип Вујановић се као Ђукановићев својевремени министар полиције грчевито борио против сахрањивања хиљада жртава комунистичког терора према чијим зверствима покољ пољских официра 1941. у Катинској шуми каткад изгледа бениган.

При томе, садашњи министар информисања прети затварањем црквеног радија, од кога је већина светских медија преузимала информације са западног Косова лета 1999, а подржаваоци суверене Црне Горе "клањем монаха": колико је ствар озбиљна говори и чињеница да 1998. након што су два аустралијска студента пребијена на Цетињу (старој престоници Црне Горе, сада универзитетски град), амбасадор Аустралије није отишао на новогодишњи пријем код председника Ђукановића.

Довољан разлог да се на Балкану и са Балканом још увек нико не осећа сигурно. Мирис паљевине још увек је у ноздрвама.

//Kosovo.com / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница - Пећ //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]