Godina 1989.

28. juna: Proslava 600. godišnjice Kosovskog boja

Januar

Tokom novogodišnjih praznika 1989. godine u sanduče pošte u Istoku ubačeni su od strane šiptarskih fašista i separatista leci, u kojima se Albanci pozivaju na oružani ustanak, a Srbima na Kosmetu preti se da što pre beže sa Kosova. Ovo je ponovo uznemirilo ionako nespokojne kosovometohijske Srbe. Organi bezbednosti, po običaju, kažu da "intenzivno rade" na otkrivanju - i nikome ništa!

- 30. decembra 1988. Šiptar, komunistički omladinac, Naim Nišori napao je srpskog đaka Đuru Jovičića u Prizrenu i tom prilikom ga udario i psovao mu srpsku majku. Inače, u ovoj i drugim školama Prizrena česti su slučajevi nasrtaja na srpsku decu od strane đaka Šiptara. O tome svedoče nastavnici škole "Gani Čavdarbaši", koji tvrde da su srpski učenici u stalnoj opasnosti od nasrtaja učenika Albanaca. Đak Mićo Kulić pri jednom takvom šiptarskom napadu umalo da nije izgubio oko, jer je gađan većom iglom pravo u oko. Izgleda da šiptarski učitelji i vođi dobro "vaspitavaju" sebi naslednike u produžavanju zuluma i terora nad Srpskim hrišćanskim življem na Kosovu i Metohiji.

- 2. januara 1989. godine u selu Rogačici kod Kosovske Kamenice nepoznati šiptarski šovinisti i nacisti pocepali su 5 zastava, tj. sve osim albanske: 2 jugoslovenske, 1 srpsku, 1 tursku i 1 partijsku. Tako su radile nekad i ustaše.

- 3. januara 1989. oko 15:30 sati, na pruzi naspram Vučitrna kamenovan je poslovni voz koji je išao iz pravca Skoplja za Beograd. Voz su kamenovali zasad nepoznati (zasigurno mlađi Arbanasi, jer oni to godinama rade), i više lica u vozu je bilo povređeno. Šef SUP-a u Vučitrnu Enver Maćuni je izjavio da "ne raspolažemo tačnim podacima o broju voza niti o šteti, niti o broju povređenih. Kad budemo imali podatke o ovom ekscesu, blagovremeno ćemo obavestiti javnost"! ("Jedinstvo", 5.1. 1989).

- 5. januara 1989. medicinska sestra iz Vitine na Kosovu, Srpkinja Nataša Stojmenović, koju je jula 1988. godine na putu Trpeza-Klokot kod Vitine pokušao da siluje nepoznati Šiptar, iselila se sa Kosova. A evo zašto, kako sama piše: "I pored osećaja straha i nesigurnosti posle napada na mene, i to na otvorenom putu danju, želela sam ipak da ostanem u Vitini uverena da će organi SUP-a brzo pronaći drske napadače i da će oni biti adekvatno kažnjeni. Međutim, umesto da ja budem zaštićena i da primam reči utehe i ohrabrenja, ja sam postala žrtva nasilja i od strane samih organa bezbednosti (u Vitini), koji su me često pozivali u SUP, i provocirali da kažem čak i to da je napadač bio Srbin, umesto da se potrude da pronađu pravog krivca. Najpre su priveli neko psihički poremećeno lice iz Trpeze, a zatim su sve učinili da istragu usmere u drugom, pogrešnom pravcu, pa nije ni čudo što ni posle 6 meseci moj slučaj nije rasvetljen". Eto kako funkcioniše komunistička i šiptarska vlast na Kosovu, koja je u antisrpskoj sprezi već pola veka!

- U opštini Mitrovica konstatovano je da se od januara do novembra 1988. godine iselilo pod pritiskom 206 Srba, a vratilo se samo 41 lice. Kako i ne bi jadni Srbi bežali sa Kosova kad su skoro svakodnevno ugroženi: pritiscima usmenim i pismenim, fizičkim i psihičkim napadima, zlodelima i zulumima kakve samo arnautska narav može da smisli i učini. Tako je konstatovano da je protiv Srba učinjeno, za to vreme, pet krivičnih dela, u kojima je oštećeno 7 Srba od strane Šiptara zatim je od 11 prekršaja bilo 9 na štetu Srba, a počinioci prekršaja su Albanci. U mesnoj zajednici Zvečan, gde je preko 90 % stanovništva Srba, najučestaliji su napadi na srpski živalj, zato da ih prisile da se iseljavanjem smanje i postanu slabiji i još nezaštićeniji. Mnoge srpske žalbe vlastima i sudovima na ovakve šiptarske zulume, uglavnom ostaju nerešene.

- 6. januara 1989. uveče, posle 5 sati, napadnuta je Srpkinja Slobodanka Vujović (40), prodavačica u Đurakovcu, od nepoznatog Šiptara. Napadač joj je s leća zatvorio oči, oborio je na zemlju i zadao joj nekoliko udaraca nogom po telu i glavi, a zatim je sa njenom tašnom pobegao. U tašni su bili ključevi od "Supermarketa" gde radi, nešto novca i ličan dokumenta. Odeljenje javne bezbednosti u Istoku "intenzivno traga za napadačem", a sam napadač je sutradan telefonom zvao napadnutu Slobodanku i pretio joj govoreći: "Ništa ti sinoć nisam uradio, što ću ti uraditi danas". Njen suprug i ostale 4 porodice Vujovića u Đurakovcu smatraju da je ovaj napad delo šiptarskih siledžija, srpskih neprijatelja koji time hoće da ih nateraju na iseljavanje sa Kosmeta.

- Savez advokatskih komora Jugoslavije uputio je Vladi i Skupštini SFRJ protest zato što "na Kosovu ne postoji i ne funkcioniše pravni sistem". Beogradski advokat Veljko Guberina tim povodom izjavljuje: "Ne mogu da se pomirim s tim da 40 godina posle oslobođenja, u drugoj polovini XX veka, u Pokrajini Kosovo ne postoji pravni sistem... Evo, samo jednog od drastičnih primera: Porodica Brnović u selu Donji Ratić kod Dečana: "Sin obavešten od svoje majke da je došao Albanac, ušao u kuću i iselio staru majku, uz reči: "Ovo je moje". Sin doleteo, nalazi majku da sedi na panju, a Albanac u kući. I umesto da milicija odmah reši to pitanje, sin se dve godine sudi, i kada dobije presudu dolazi sa izvršiteljem da iseli Albanca, a ovaj iza cevi mitraljeza preti: "Ko priđe, biće pokošen". Taj slučaj ni do danas nije rešen. Kakva je to zemlja u kojoj je tako nešto moguće?! ... Kao pravnik sam 1981. godine smatrao da je na Kosovu najvažniji zadatak restitucija povređenih dobara i ličnosti. Ni slutio nisam da će doći do ovakvih novih povreda", kaže Guberina.

- 12. januara 1989. uveče u selu Koretištu kod Gnjilana, gde žive većinom Srbi, održan je skup građana u znak protesta zbog nasilja Šiptara, i zbog gorkog iskustva seljaka Srba sa opštinom, kojom vladaju šiptarski uzurpatori. Srbi su na tom skupu izneli nepravde učinjene im prilikom eksproprijacije njihovih placeva. Zatim su vlasti tom selu oduzele staru zgradu škole i plac od 24 ara i dale ih Tekstilnom kombinatu. Orbi se naročito žale zbog maltretiranja njihove dece kada prolaze kroz novostvoreno naselje Gavran, gde decu srpsku izruguju i izlažu raznim neprijatnostima. Otežan je i rad Srbima na okolnim njivama kraj tog naselja, a posebno im se pričinjavaju velike poljske štete. Najteže ipak Srbima padaju pokušaji silovanja maloletnih srpskih devojčica i žena ovoga sela, kao i to da organi bezbednosti sporo ili nikako ne reaguju na sva ova nasilja.

- 14. januara 1989. oko 6 sati uveče u Kosovskoj Kamenici obijena je kuća Srbina Petra Novkovića, iz koje su nepoznati odneli tehničku robu, nakit i novac. U kući je razvaljen regal i oštećen drugi deo nameštaja. Sve se to dogodilo na stotinak metara od stanice milicije u Kosovskoj Kamenici. Srbi smatraju da ovo nije obična pljačka, nego napad na ovu srpsku porodicu koju žele zastrašiti, jer se ista bori za srpska prava i slobode na Kosovu.

- Tek polovinom januara 1989. podneta je krivična prijava protiv maloletnika Albanca A. R. (11) iz škole "Aca Marović" u Prištini zbog osnovane sumnje da je 11. septembra 1988. bacio staru ručnu bombu ispred servisa "Obodin" u Prištini. Bomba je prethodno bila pripremljena za aktiviranje (što mu je verovatno neki stariji Šiptar udesio i nagovorio ga. Bomba srećom nije odmah eksplodirala, a ovaj maloletnik je uhvaćen tek posle dužeg traganja.

- Polovinom januara 1989. Stanojku Mihajloviću, radniku iz Novog Sela kod Kosovske Vitine, koga je nedavno ranio lovačkom puškom Albanac Hisena Haljilji, pa je od toga on postao invalid, a uz to je i socijalno ugrožen, konačno je dodeljena pomoć sakupljena od mesnog samodoprinosa, da bi mogao da uvede struju u svoju kuću. Ovo je jedan od ređih slučajeva opštinske pomoći ugroženim, oštećenim i ranjenim Srbima na Kosovu i Metohiji.

- 19. januara 1989. na sednici Predsedništva u Peći iznet je sledeći podatak: Pre dva dana supruga Blagoja Petrovića, direktora fabrike obuće u Peći, našla je na vratima stana preteće pismo napisano ćirilicom, u kom piše: "Preti opasnost po život tebi i celoj porodici ukoliko se ne odselite iz Peći i sa Kosova, možda i Srbije i zemlje, zato što si nacionalista i šovinista za sve druge nacije osim za Srbe. Rok 1. februar 1989. godine". U potpisu: "Porodica iz Preoca i Istinića - dve etnički čiste sredine". I dodaje se: "Predaj ono oružje što imaš, za dva dana. Ukoliko ne predaš, biće ti pretres u stanu". Ovakva drska pretnja, u kojoj su očigledno umešani šiptarski vlastodršci, uznemirila je mnoge srpske porodice u Peći. Na ovoj sednici je bilo reči i o pismu srpske porodice Garić iz sela Breženika kraj Peći koja navodi da je nakon ranjavanja Zorke Garić 1982. godine njena porodica neprestano uznemiravana od Šiptara.

- Novinar S. Stolić piše u prištinskom "Jedinstvu" (23. 1. 1989) o zulumu jednog Šiptara, uz podršku opštinskih vlasti. Takvi su zulumi poznati samo iz turskog doba u nekom od pašaluka. Naime, u selu Radovojce kod Vitine srpski živalj nema više vode za piće, jer je jedini bunar u selu, koji se nalazi na seoskoj utrini, sebi lično prisvojio Šiptar Isuf Šaćiri i oko bunara ogradio još 15 ari visokim zidom Bunar postoji u selu više od sto godina i bio je svojina svih meštana, jer drugog sa pijaćom vodom u tom selu nema. Već godinu dana uzurpirao ga je ovaj Arnaut paša i kabadahija. Srbi meštani punih 7 meseci uporno traže od opštinskih vlasti da se uzurpirani bunar oslobodi, no opština, u kojoj vladaju Šiptari, potpuno se oglušuje o njihove molbe i žalbe.

- 21. januara 1989. uveče u samom centru Vučitrna napadnut je srpski dečak Vladimir Petrović i tučen od jednog punoletnog Šiptara. Pre toga je tu bila i grupa srpskih dečaka i razgovarala sa dve albanske devojčice, od kojih je jedna iz Vučitrna, a druga je njena gošća iz Prilepa. Njima su tada prišla dva punoletna mladića Albanca i provocirala ih i želeli da ih odvoje od devojčica. Devojčice su zamolile srpske dečake da ih otprate kući, što su ovi i učinili, a pri povratku je jednoga od njih, Vladimira Petrovića, napao odrasli Šiptar i vređao ga, a onda ga i udario pesnicom u leća i tako ošamario jako da je dečak pao na zemlju. Bežeći sa lica mesta, napadač je dovikivao: "Ne plašim se tvoga oca, iako radi u SUP-u". Niko od prolaznika u osvetljenoj ulici nije prišao da zaštiti srpskog dečaka, niti da napadača identifikuje ili ga uhvati.

- U Đurakovcu kod Istoka za poslednje dve nedelje (sredinom januara 1989) bilo je 4 šiptarska napada na Srbe. Već smo spomenuli napad na Slobodanku Vujović (6. januara); Zatim je napadnut i vređan direktor škole u Đurakovcu Babović od profesora Šiptara Vazima Hesenija, a noću 22. januara 1989. na terasi istog Babovića ostavljena je pismena poruka ispisana latinicom sa flomasterom crvene boje: "Gotov si do 25. januara" U noći 23. januara, negde oko ponoći, nepoznati napadač razbio je kamenom, veličine pesnice, staklo na prozoru stana Miuića Krasnića u Đurakovcu. Sve je ovo veoma uznemirilo srpski živalj u Đurakovcu i Istoku.

- Časopis "Obeležje", koji na srpskom jeziku izlazi u Prištini, organizovao je naučni skup na temu "Zašto kosovska kriza traje toliko dugo" (26-27. 1. 1989). Na skupu je učestvovalo oko 50 naučnih i javnih radnika Dr Dragomir Drašković je na skupu rekao sledeće reči o upotrebi pojma genocid: "Devedeset % indikatora iz rezolucije OUN, kojima se definiše pojam genocida, može se primeniti na stanje na Kosovu. Govoreći, dakle, o genocidu nad Srbima i Crnogorcima na Kosovu mi to govorimo s potpunim pravom".

- Meštani novobrdskog sela Prekovce održali su 29. januara 1989. godine zbor protesta protiv opštinskih vlasti Prištine, kojoj pripadaju, zato što se srpski kraj, Novo Brdo, u kojem je oko 80 % srpskog stanovništva, kao i njihovo selo Izvor, naročito zapostavljaju, a na Srbe toga kraja se vrši perfidni pritisak radi raseljavanja. U obližnjem rudniku "Novo Brdo" i drugim okolnim rudnicima zaposleno je samo do 25 % radnika Srba a to je kraj kao što navedosmo, sa oko 80 % srpskog življa, a pri tom je i jako siromašan i zaostao.

- Već pune dve godine Srbinu Radoslavu Jevtiću iz sela Ljutoglava kod Prizrena stižu anonimne pisane pretnje da bi ga prisilili na iseljavanje iz svog rodnog kraja. Nepoznati anonimni zastrašivač potseća Jevtića na 1941. godinu kako su tada srpske kuće pljačkane i paljene, i preti mu da će sada biti mnogo strašnije, pa mu savetuje da što pre proda imanje i ode sa Kosova. Jevtić je ova anonimna pisma predao nadležnim organima, ali od toga najverovatnije nema ništa, Jer u sličnim hajkama na Srbe po Kosmetu često učestvuju baš Šiptari na položajima i u vlasti.

- 18. januara 1989. godine u Uroševcu je došlo do bezazlene dečje prepirke između sinova Šiptara Avni Ljatifija i šestogodišnjeg sina Srbina Momčila Nikolića, u ulici Lenjingradskoj br. 9, oko pola jedan u podne Tada je deci prišao Avni Ljatifi i brutalno išamarao srpsko dete. Kada je taj napad otac Nikolića prijavio miliciji, posle sat vremena na njega je nasrnuo brat Avnijev - Agim Ljatifi i pokušao da ga bije, ali je to sprečio milicionar Ajvaz Demija. Oba napadača Šiptara potom su kažnjeni sa jednomesečnim zatvorom od sudije za prekršaje

Februar

- 3. februara 1989. oko ponoći u hotelu "Kosovo" u Kosovu Polju Šiptar Agron Ademi je s uperenim pištoljem prišao stolu za kojim je sedeo Milan Jovanović sa svojim sestrama Snežanom i Miroslavom, rodom iz sela Orlane. Uz ove je sedeo i Jusuf Kamberi, milicionar, obučen u civilno odelo, pa je on sprečio krvoproliće i pripitom Ademiju oduzeo pištolj, za koji inače nije ni imao dozvolu, zbog čega je posle i kažnjen.

- Krajem januara 1989. Rahim Mustafa (39) iz sela Klobukare kod Prištine pretukao je maloletnika Srbina 3. B. iz istog sela i zato je kažnjen od sudije za prekršaje u Prištini. Razlog napada, tj. tuče ovog maloletnika od strane odraslog Šiptara bio je, veli milicija što je ovo srpsko dete prethodno bilo napalo sina Rahima Mustafe, pa je to šiptarsko dete odmah javilo ocu koji je izišao i pretukao srpsko dete. Razumljivo je da između srpske i šiptarske dece ima međusobnih dečjih čarki i tuča, ali nije bilo slučaja da roditelj Srbin zbog toga pretuče šiptarsko dete, dok ovakvih nasrtaja i siledžijstva, kao što je ovo navedeno, ima vrlo mnogo sa strane Albanaca prema srpskoj deci na Kosovu.

- Sredinom februara 1989. srpska porodica Uroša Lazića iz Novog Sela kod Vučitrna rešila je da se iseli sa Kosova zbog velike nepravde koju im je učinila vlast Šiptara na Kosmetu. Naime, prilikom komasacije zemljišta njima je, od 10 hektara zemlje od koje je živela mnogočlana porodica, oduzeto 7 hektara, a onda su vlasti od te njihove zemlje dodelile Albancima 2,5 hektara? Uzalud se Lazić žalio svima vlastima, "od Opštine do Federacije", samo je džaba trošio vreme i pare na žalbe. "Ovakvim i drugim raznim psihološkim pritiscima, nekome (tj. Šiptarima) je stalo da se mi iselimo sa Kosova", veli Urošev sin Miroljub Lazić. I drugi Srbi iz ovog sela kažu da, ako se iseli najbrojnija i najjača porodica Lazić, onda ćemo i mi malobrojni preostali Srbi morati da napustimo naše selo i naše Kosovo. To kaže i Srbin Janaćko Janaćković, kome je u tom programu komasacije šiptarska vlast dodelila 20 ari na srpskom pravoslavnom groblju! - Eto kako nezakonito i podmuklo deluje vlast na Kosmetu, ove protiv Srba, na jedan ili drugi način.

- Prema izveštaju Komisije Opštine Priština, tokom prošle 1988. godine iz Prištinske opštine se iselilo zvanično 489. Srba, tj. 24 porodice sa 78 članova i 411 pojedinaca, što je za 30 lica više nego prethodne 1987. godine. Među prisilno iseljenima ima 75 lica sa visokom i višom spremom i 149 lica koja su bila u stalnom radnom odnosu. Prema tome, jasno je da razlozi iseljavanja nisu neki "ekonomski uzroci", nego brutalni pritisci Šiptarske većine i bezvlašće. Kao razlozi iseljavanja Srba navode se: ugrožavanje lične i imovinske sigurnosti, fizički napadi, pokušaji silovanja, skrnavljenje srpskih grobova i spomenika, a posebno pretnje Srbima od ilegalnih šiptarskih organizacija. Inače, prema zvaničnim podacima Komisije za tzv. Jugoslovenski program o Kosovu, tokom protekle 1987. godine sa čitavog Kosova se iselilo 2.828 Srba, a prethodne 1986. godine 3.291 srpsko lice. Ima nešto malo povratnika na Kosovo, ali je njihov broj vrlo mali.

- Polovinom februara 1989. takođe izveštavaju iz Prizrenske opštine: da su "konstatovali" da su veliki delovi šuma i oranica i čak puteva na društvenom zemljištu, tj. državnom, jednostavno uzurpirali, komad po komad, mnogi Šiptari otimači, koji su na istima podigli svoje privatne kuće, vinograde i voćnjake. Najviše je, npr. uzurpirao Binak Taći, čuvar spomenika Bore i Ramiza u Prištini, koji je sebi prisvojio 2,5 hektara državne imovine. Inače, uzurpacija ima u selima: Žur, Koriša, Dušanovo, Landovica i Donja Srbica. Ukupno je do sada uzurpirano 375 hektara, a zvanični organi su uzurpatorima "oduzeli" 219 hektara, ali su sva ta imanja i dalje ostala u rukama uzurpatora, od kojih neki drže uzurpiranu zemlju i 20 godina, ne plaćajući nikome porez ni ostale dažbine.

- 17. 2. 1989. u selu Opraškama kod Istoka, oko 14 sati, napadnuta je Srpkinja Dara Vučković (56), domaćica iz Koša. Dok je čuvala svoje koze u šumi, njoj je prišao nepoznati Šiptar i zapitao je za put do Koša i za nekog Idriza Nezirija, što je njoj bilo sumnjivo pa je ćutala. Onda ju je nepoznati Šiptar iznenada napao, uhvatio je za lice i oborio na zemlju. Ona je stala da zapomaže, pa je dotrčala Nikoleta Milovanović, a napadač je pobegao. Napad je prijavljen miliciji u Istoku, i za napadačem se, kao i obično, "intenzivno traga". Sama Dara Vučković je rekla da: "Sve što imam od imovine, to su mi ove koze, i malo posne zemlje. Nas četvoro ukućana uglavnom se hranimo mlekom i hlebom. Posle ovog poniženja koje mi se dogodilo, prinuđena sam da prodam koze". Na protestnom skupu Srba sela Koša rečeno je da su ovde bili i mnogi drugi napadi na Srbe u poslednje vreme. Tako je Raci Gašiću ukraden vo iz štale, a Radoslavu Obradoviću svinja. Radoje Popović je prinuđen da svoju zemlju obrađuje tek uz prisustvo milicije. Svi Srbi u selu govorili su o izgubljenom poverenju u "legalne organe vlasti", jer su to uglavnom Šiptari, a iz turskih vremena je poznato da "kadija te tuži, kadija ti sudi". Posebno su uplašene žene Srpkinje, koje ne smeju slobodno ni da se kreću. Jovan Popović je rekao da ga stalno maltretira Šiptar Martin Fokaj i da mu često preti.

- Prištinsko "Jedinstvo" od 20. 2. 1989. piše da se u Podujevskoj opštini iseljavanje Srba i dalje nastavlja, mada opštinski funkcioneri (Šiptari) tvrde da je "iseljavanje manjeg intenziteta u odnosu na prošlu godinu", ali to je samo zato što je u Podujevu i okolini ionako Srba sve manje i manje. Nedavno su iseljavanje, zbog raznoraznih pritisaka, najavile još nekoliko Srpskih porodica iz samog Podujeva i okolnih sela. Inače, poznato je da su Šiptari u Podujevu najzagriženiji protiv Srba.

- 23. 2. 1989. oko tri sata popodne u Prištini, kod Zelene pijace i TV Prištine, fizički je napadnut Srbin Jovan Vitković (46), penzioner iz Prištine. Napao ga je nepoznati Šiptar i čvrstim predmetom mu naneo teške telesne povrede po glavi i telu. Napadač je pobegao u nepoznatom pravcu, a Vitković je prenet u Neurološku kliniku u Prištini u vrlo lošem zdravstvenom stanju. Vlasnica kafane "Sport", pred kojom je ovaj Srbin napadnut, kaže da ga je napao gost ove kafane po imenu Fatmir, ali da nije bilo nikakvog razloga za taj napad na nedužnog čoveka. Ona još kaže da je ovaj napadač i ranije uznemiravao i pretio osoblju njene kafane i drugima.

- Oko 25. 2. 1989. Srbin dr Dragoljub Živković, profesor na Filosofskom fakultetu u Prištini, dobio je preteće pismo od ilegalne Šiptarske organizacije, posle svog prethodnog nastupa kao gost Radio Prištine ("Jutarnji magazin" II programa, 14. 2. 1989). Profesor je na radiju odgovarao na pitanja slušalaca, među kojima je bilo i Albanaca, koji su ga pitali o problemima na Univerzitetu, o zapošljavanju, o nacionalizmu na Kosovu itd. U pretećem pismu vređan je on i sav Srpski narod, kome je prorečen "skori sigurni kraj", što će i "dočekati Albanci (ucenjivači) za još nekih 5-6 godina"! Od pisma se profesor Živković nije uplašio, ali veli: "Kao čovek, kao filosof i humanista posle ovoga ostajem u dilemi da li postoji šansa da kao takav učestvujem u menjanju stanja na Kosovu". Inače, preteća pisma Srbima već decenijama sprovode kao metod nasilja Šiptari okupatori na Kosovu i Metohiji, ne samo u gradovima, nego i po selima. I dolepotpisani hroničar dobio je prošle godine jedno šiptarsko-ustaško preteće pismo.

- 25. 2. 1989. oko jedan sat popodne u Dečanima, u Fabrici masivnog nameštaja, izbio je požar u kotlarnici, dok su radnici bili na sastanku. Požar je brzo ugašen, ali je ostalo dosta nejasnih pitanja: Kako je uopšte došlo do požara kad se u ovoj fabrici već danima ne radi zbog "obustave rada" u znak podrške Šiptarskim štrajkačima u rudniku Stari Trg kod Trepče. Zatim, kako je i ko ugasio požar, kad su radnici u to vreme bili na sastanku sa političarima? Ovakvih i sličnih sabotaža, ali i manipulacija sa njima i oko njih, ima vrlo često po Kosmetu, a cela Jugoslavija dnevno daje oko milion i po dolara za pomoć Kosovu! Najviše daje, naravno, sama Srbija.

- Upravo tih dana (sredina februara 1988), u strahu za svoju slobodu i sigurnost, zbog većih nemira u Dečanima oko šiptarskih "obustava rada" i masovnih okupljanja u znak podrške rudarima u Trepči, iz dečanskog sela Ljumbarde iselile su se dve Srpske porodice: Šiško Perović, radnik u "Đeravici" u Dečanima, sa 5 članova porodice, i Mladen Labović, radnik u fabrici u Dečanima, takođe sa 5 članova porodice. Oni su "otišli u Srbiju da potraže slobodu". Miškov otac Batrić Perović, teško bolestan, ostao je u selu, ali kaže: "Ne želim da moj najmlađi sin i njegova deca dožive ono što je porodica Perović doživljavala 1941. godine na ovim prostorima". - Eto, takva je sudbina Srba na Kosmetu, da se Šiptarske siledžije šire i šepure, izigravajući umišljenim "štrajkovima" neke "žrtve", a ustvari grubo ucenjujući ionako ugroženo Srpsko stanovništvo Kosova i celu Srbiju, pa i celu Jugoslaviju.

- Naime, slično događajima u novembru 1988. i sada u februaru 1989. (počev čak, kao neku vrstu "probe", od 3. i 4. februara pa nastavivši od 21. do 27. februara 1989), Šiptari su započeli masovne "štrajkove" i pobune u rudnicima Trepča i Stari Trg, zatim u Golešu i "Kišnici" kod Gračanice, pa onda u niz fabrika i radnih kolektiva: Uroševca, Kačanika, Đakovice, Dečana i po drugim mestima Kosmeta. Epicentar je bio u rudniku Stari Trg, gde je od 21. 2. 1989. sišlo u rudarske Jame navodno oko 2.000 rudara (ustvari samo par stotina, koji su se smenjivali, ali tajno, jer pristup nisu dali nikome osim svojih poverljivih Albanaca) i nisu hteli da izađu dok im se ne ispune postavljeni "politički zahtevi". Njima u podršku pridružili su se i mnogi drugi Šiptari, radnici i studenti, iz drugih krajeva Kosova, a dobili su podršku i od mnogih Hrvata i Slovenaca (čak i od Rimokatoličke crkve Hrvatske i Slovenije, koja se inače nikad nije setila da protestvuje protiv šiptarskog genocida nad Srbima, sprovođenog već decenijama na Kosmetu). Rudarima u Starom Trgu pokušali su da pomognu i da razgovaraju sa njima mnogi državni i partijski funkcioneri iz Srbije i Jugoslavije, ali su oni ostajali uporni. Celo Kosovo i Metohija bili su tih dana pod opsadnim stanjem, a naročito su bili uznemireni Srbi, jer se iza tih nereda njima spremalo samo veće zlo. Najzad, Jugoslovenska vlast je naredila zavođenje "vanrednog stanja na Kosovu", izlazak vojnih jedinica na puteve Kosova, a rudari su izašli iz jama 27. 2. 1989. uveče. Novinari, kojima, osim šiptarskih i slovenačkih, nije bilo dozvoljeno ni približavanje Starom Trgu, već su tokom tih dana "samozatočenja" trepčinih rudara Šiptara (kojima su odgovorili Srbi rudari u Leposaviću, sišavši u jame i radeći bez hrane i bez prekida, da pokažu da je to samo kamuflaža, Jer su Šiptari rudari tražili i "lekarsku pomoć"), - otkrili su da je po sredi neko manipulisanje rudarima i neka "velika gluma", i farsa, što je, posle izlaska rudara i silaska specijalne komisije u jame, zaista i potvrđeno.

- U noći između 27. i 28. februara 1989. pred Skupštinom Jugoslavije u Beogradu, počeli su se okupljati najpre beogradski studenti, a zatim i radnici i sve veći broj građana - na protestni skup protiv šiptarskih podvala u Starom Trgu i na Kosmetu i protiv podmukle podrške Slovenije šiptarskim fašistima protiv stradajućeg Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Naime, 27. 2. 1989. uveče, dok su šiptarski "rudari-glumci" izlazili iz rudarskih jama Staroga Trga (pri čemu su skrivene kamere nekih Nemaca i jednog beogradskog novinara, Plevnika, koji je inače rodom iz Slovenije, pa je kao takav bio pušten u rudnik Stari Trg, pokazale su da je sve to bila montirana farsa, jer su rudari u jamama leškarili, jeli banane i južno voće i smenjivali se u toj prestavi preko tajnih izlaza iz rudnika), u Ljubljani su, u Cankarjevom domu, Slovenački rukovodioci i drugi javni radnici održali skup "za podršku Šiptarima", a protiv Srba i Srbije. Na ovom skupu izrečeno je mnogo ružnih kleveta protiv Srbije i Srpskog naroda, što je zatim, prilikom prenosa na TV Beograd, izazvalo opšti revolt i ogorčenje čitavog Srpskog naroda, pa je još tokom noći počelo protestno okupljanje pred Skupštinom SFRJ, tako da je sutradan (28. 2. 1989) sve do uveče bilo pred Skupštinom oko milion ljudi. U isto vreme u Skupštini je zasedalo državno i partijsko rukovodstvo, koje je tek uveče donelo odluku o "zavođenju vanrednog stanja" na Kosovu i o izlasku vojske iz kasarni na puteve Kosova. Tom prilikom je narodu pred Skupštinom govorio i Slobodan Milošević, rekavši da je "sam Srpski narod najveća sila i garancija za Kosovo" i da će "Srpski narod, sa ili bez Partije (komunističke), braniti i odbraniti Kosovo". Ovaj svenarodni srpski skup upoređen je od srpskih književnika, koji su takođe uputili protest Jugoslaviji i Sloveniji zbog vređanja i ponižavanja Srpskog naroda, sa 27. martom 1941. godine. Istovremeno su počela i protestna okupljanja Kosovometohijskih Srba širom Kosmeta, kao i protesti Srba u Podgorici, Novom Sadu, Kninu, Nišu, Sarajevu i drugim mestima Među mnogim pred Skupštinu u Beograd stiglo je par hiljada Srba sa Kosova. Bilo je više protestnih parola, a među parolama pred Skupštinom u Beogradu ("Ne damo Kosovo", "Dole lažno bratstvo i jedinstvo", "Idemo na Kosovo", "Kletva Srpske majke neka stane sve one koji podržavaju teror na Kosovu"), možda je najkarakterističnija ova: "Sve je jasno"!

- Na protestnom skupu Srba u Uroševcu, 28. februara 1989. gde se okupilo nekoliko hiljada ogorčenih Srba radnika i naroda, i gde šiptarski funkcioneri nisu hteli dati ni ozvučenje, Srbin Dragan Živić, koji radi u Opštinskom sudu kao sudija za prekršaje, rekao je sledeće svedočenje o nefunkcionisanju sudstva na Kosmetu, gde Šiptari imaju glavnu reč: "Predsednik Opštinskog suda za prekršaje u Uroševcu, Isljam Musa, strogo vodi računa ko će suditi Srbima i Crnogorcima. On je oko sebe okupio nekoliko sudija albanske narodnosti i sa njima praktično sudi u veću, jer se nijedna presuda ni kazna ne izriče bez njegovog znanja. U Opštinskom sudu predsednik Rifat Abdulahu takođe ima slične aršine, a zna se da je on završio medresu i da je proletos proteran sa dužnosti predsednika u Štrpcu, baš zbog grešaka koje je počinio narodu Sirinićke župe (Srbima) kao sudija i predsednik suda". - Eto samo jednog primera o sudstvu na Kosmetu, kako ono funkcioniše, kada uopšte funkcioniše.

Masovni protest Srba (jedan od mnogih) protiv nasilja Šiptara na Kosovu.

- Zbog organizovanja onih poznatih manipulacija sa rudarima u Starom Trgu kod Trepče, koje su njihovi šiptarski rukovodioci lagali i obmanjivali, usledilo je zatim hapšenje nekih od rukovodioca rudnika Trepče i još nekih, a takođe i šiptarskog šefa Komunističke partije na Kosovu Azema Vlasija, za koga se otkrilo da je tajno posećivao rudare u jami Stari Trg i manipulisao čitavim tadašnjim pokretom Šiptara na Kosovu čiji je cilj bio otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije. Ova hapšenja nisu smirila situaciju, a Srbima su samo donela mnoge nove nevolje, kao što su: poznate šiptarske osvete i novi arnautski zulumi, pojedinačni i kolektivni.

- Za vreme ovih tragikomičnih postupaka Šiptara rudara i njihovih vođa i dirigenata iz pozadine, tokom februara 1989. šiptarski rukovodioci su u mnogim mestima terali radnike i narod, pa čak i đake, da okupljaju "pomoć za ugrožene rudare" (što su licemerno činili i rimokatolici iz Hrvatske i Slovenije, koji se inače nikada ranije nisu setili ugroženih i progonjenih srpskih porodica na Kosmetu). Pri ovome je čak bilo prisiljavanja na "davanje pomoći" i samih Srba i srpskih đaka. Tako je u Zemljoradničkoj zadruzi u Dečanima, 25. 2. 1989. Šiptar Idriz Cakaj terao radnicu Srpkinju Stanku Stijović da da "novčanu pomoć" rudarima Starog Trga, a kada je ona to odbila, Šiptar je nju i Miška Blagojevića i Boška Birića brutalno napao i vređao najpogrdnijim rečima i njih i ceo Srpski narod. Posle razobličenja čitave ove farse, Idriz Cakaj je kažnjen sa 60 dana zatvora.

- Usled opšteg uznemirenja na Kosovu i Metohiji u ove februarske dane 1989. godine, mnoga srpska naselja u Uroševcu, Peći i drugim mestima, a takođe i mnoga sela oko Peći i Istoka, opet su uvela noćne straže, zbog straha od šiptarskog terora iz osvete što im farsa sa rudarima nije uspela kako su očekivali. Ali, pod pritiskom tih šiptarskih brutalnih demonstracija i direktnih pretnji Srbima na Kosmetu, ovih dana (krajem februara i početkom marta 1989) sa Kosova i Metohije pod pritiskom se iselilo nekoliko srpskih porodica, kao: porodica Ajdanić sa snahom i dva unuka iz Velikog Istoka (otišla je u Aranđelovac) i tako isto Velizar Padžanin, nastavnik iz Đurakovca (u Ivangrad) i Goran Burić, agronom iz Istoka (u Svetozarevo). Pojedinačne i grupne seobe sa Kosova i Metohije najavili su i drugi Srbi iz sela Koša, Osojana, Đurakovca, Istoka i Prekala a još nekih mesta, jer nemaju mira ni sigurnosti od svojih razjarenih suseda Šiptara, naročito kada izađu masovno na ulice i među njima zavlada duh rulje i čopora ili, da kažemo, psihologije infantilizma, koji se kod Šiptara pojavljuje u masi.

- 28. februara 1989. uveče oko 6 sati u Prizrenu napadnuta je Srpkinja Slađana Kostić (23). Napad je bio u samom centru grada, kod hotela "Turist". Pre toga nju su pratila 3 mladića Šiptara i međusobno razgovarala šiptarski. Onda su joj dvojica stala sa strane a treći je prišao spreda, uhvatio je za grlo, pokidao joj ogrlicu i počeo je šutirati nogama. Rekli su joj glasno: "Ti si ćerka onog novinara i tebi nema mesta na Kosovu". Slađana je inače kći novinara srpskog lista "Jedinstvo" iz Prištine, a sama radi u Prizrenu. Ona se nekako istrgla i pobegla u zgradu "ZOIL Kosovo" gde radi i o napadu ispričala svom kolegi Saši Vasiljeviću, koji je obavestio miliciju, te je ova došla i napadnutu Srpkinju saslušala. Milicija, po običaju "traga za napadačima". A Slađanina majka Ljubica kaže: "Duboko sam zabrinuta što nam se sve događa od šiptarskih nacionalista i separatista. Sinoć su mi ćerku fizički napali i maltretirali, a sutra nam se može desiti nešto još teže".

Mart

- U Prizrenu su, tokom masovnih šiptarskih nemira i štrajkova (kraj februara - početak marta 1989) mnogi Srbi maltretirani od šiptarske rulje, naročito đaci i radnici, jer su Srbi radnici redovno radili, a srpski đaci redovno išli u školu, pa su ih u tome sprečavali i lično maltretirali daleko brojniji šiptarski nasilnici. Slično maltretiranje Srba bilo je i po drugim mestima na Kosmetu", jer agresivni Šiptari hoće da Srbe nateraju da i oni služe njihovom separatizmu, rušeći sada onu istu vlast pomoću koje su oni, Šiptari, do sada maltretirali i proganjali Srpski živalj sa svojih vekovnih ognjišta. Dok im je komunizam koristio, Šiptari su bili prvi komunisti, a sada su i protiv te komunističke vlasti na Kosovu, u Srbiji i Jugoslaviji, mada ni reči protesta ne upućuju protiv komunističko-staljinističke tiranije u svojoj matičnoj zemlji Albaniji!

- U toku poslednjih nemira na Kosovu, Srbi sela Zupče kod Zubinog Potoka kod Mitrovice uveli su sopstvene noćne straže, jer su ih stalno uznemiravali obesni Arbanasi iz susednog sela Čabra, koji su pucali iz vatrenog oružja u ovom srpskom selu, takođe su Srbima obili i opljačkali dve radnje, a Tomislavu Peroviću iz Zupča ukrali su 2 krave. Slično je bilo i u drugim mestima po Kosmetu, gde su Srbi takođe uvodili svoje noćne straže, kao napr. u selu Novake kod Prizrena, jer su i tamo Šiptari napadali i šikanirali nedužne Srbe.

- Tek početkom marta 1989. većinski šiptarski rukovodioci u Radio Prištini pristali su da prihvate zahtev Srba da se u Radio Prištini uvede celodnevni program na srpskom jeziku. ("Jedinstvo" 4-5. marta 1989).

- Srbi u opštini Kosovska Kamenica na više svojih protestnih skupova traže "ostavke svih čelnih ljudi" svoje opštine, jer je u njoj stanje nepodnošljivo za srpski živalj. Opština ima 16 mesnih zajednica a u većini njih je dalji opstanak Srba sve više ugrožen šiptarskom agresijom. Da je to tačno kazuje i podatak da se samo za 2 meseca ove 1989. godine iz Kosovokameničke opštine iselilo pod pritiskom 29 Srba. U selu Titanos ove opštine, od 80 srpskih porodica ostalo je još samo 26. Srbima su u ovom šumovitom brdskom selu Šiptari još od 1963. godine uzurpirali šume, a na sve žalbe vlastima nema pravog odgovora do danas, jer do marta 1989. nijedno rešenje nije doneto u korist oštećenih Srba.

- Spasić Milorad iz sela Sibovca kod Obilića piše nedavno (pismo objavljeno u prištinskom "Jedinstvu" 4-5. 3. 1989) i žali se na teško stanje Srba u ovom selu, u kojem je među 400 šiptarskih kuća ostalo još samo 7 srpskih, jer su se ostala srpska domaćinstva iselila usled raznih arbanaških pritisaka. Srbi sela Sibovac nemaju prohodan put za Obilić, a i most na Sitnici nije prohodan ni za pešake, jer je sklon padu i neobezbeđen, pa meštani moraju da obilaze po 30 km da bi prešli reku Sitnicu. Šiptari bacaju svoje smeće na srpski seoski put i sade bagreme pokraj puta zauzimajući ga tako i sužavajući. Mladi Srbi u selu nemaju zaposlenje i ne mogu da ga dobiju na Kosmetu, pa je i to razlog iseljavanja. Vlasti, po običaju, samo sastanče i izdaju "saopštenja", i to je sve.

- Krajem februara i početkom marta 1989. Šiptar Sejdi Krasnići, zemljoradnik iz Gornje Brnjice kod Prištine, tri puta je prekinuo vojne telegrafsko-telefonske veze na liniji Priština-Niš (pokidao je oko 600 m žice TT mreže), čime je sam hteo, ili je podmetnut, da prekine vojne veze Prištine sa centrom vojne oblasti u Nišu, Zbog ove sabotaže je pritvoren.

- U Štimlju na Kosovu, početkom marta 1989. u Osnovnoj školi "Emin Duraku" i u Specijalnom zavodu, Srbi su u većem broju podneli ostavke na sve funkcije u upravi i vratili partijske knjižice, zbog opšte sabotaže ovih Šiptara, i funkcionera na vlasti i ostalih, svega onoga što se od strane Srbije preduzima na Kosovu i Metohiji radi poboljšanja stanja i zavođenje mira, slobode i pravde za sve podjednako. Slično su učinili i mnogi Srbi u Vučitrnu i drugim mestima na Kosmetu.

- 10. marta 1989. u privatnoj ugostiteljskoj radnji "Turist" u Orahovcu, Šiptar Hidajet Redža (24) nožem je nasrnuo na Srbina Miodraga Đonovića (28). Veću nesreću je sprečio vlasnik radnje, oduzevši nož napadaču, na što je siledžija Šiptar nastavio da rečima vreća napadnutog Srbina. U istom mestu, u ulici Drvarskoj, tih dana je drugi jedan Šiptar, Mehmet Hodža (33), napao maloletnog Srbina M. S., đaka V razreda Osnovne škole. Oba napadača su pozvana na odgovornost.

- 11. marta 1989. u selu Bresaljcu kod Gnjilana osvanule su šiptarske parole na zgradi Zdravstvene ambulante i zgradi prodavnice. Bilo je ispisano desetak većih parola, po nekoliko metara dužine, kojima se Šiptari pozivaju na oružanu pobunu protiv Srba i Srbije. Interesantno je da su parole ispisane na zgradama neposredno kod stanice milicije. - Slične antisrpske parole ovih dana ispisivali su Arbanasi i u Uroševcu, Đakovici i drugim mestima Kosmeta, uvek sa nacifašističkim porukama protiv Srba.

- Istoga dana, oko pola deset uveče, u Uroševcu, u ulici "Emin Duraku" br. 3, nepoznati Šiptar pokušao je da podmetne požar u kući Srbina Slobodana Jankovića. Naime, sa još nekim je nepoznati palikuća Arnaut doneo veću količinu kartonskih kutija i zapalio ih pred vratima ovog Srbina. Požar je srećom sprečen nailaskom milicijske patrole, a inače je pretio da zahvati i kuće Srba Zlatka i Miloša Stefanovića, koje su pod istim krovom.

- Istoga dana u selu Juniku kod Dečana, oko 11 sati uveče, u kafani "16. novembar", Šiptar Ibiša Krasnići (29) vređao je Srbe goste i fizički napao na Vukmira Mirdžića iz službe bezbednosti u Dečanima. Zbog nasrtaja je kažnjen sa 60 dana zatvora.

- U Uroševcu je tek 11. marta 1989. kažnjen Šiptar Šefćet Rekaj, šef radničkog restorana, koji je još 23. februara, za vreme doručka radnika u Fabrici alata u Uroševcu, Srbe radnike sprečio da doručkuju, jer im je iz ruku pobacao hleb i ostalo, a šolje i tanjire prevrtao i bacao, a zatim fizički nasrnuo na radnicu Jovanku Zelenović. Pošto su Srbi radnici potom protestovali i tražili da se siledžija Šiptar kazni, šiptarski rukovodioci u fabrici su ovoga unapredili, premestivši ga u službu plana i analize! Sledećih dana su Srbi radnici odbijali da prime topli obrok u tom restoranu, pa je najzad usledila kazna siledžiji Šefćetu sa 30 dana zatvora.

- 12. marta 1989. posle ponoći u okolini Vučitrna, "nepoznati nasilnici" napali su na kuće Srba: Mladena i Spasoja Milkovića u selu Pantina, pa na kuću staraca Đure i Andrije Jokanovića u selo Hercegovo, i takođe na kuću Miroljuba i Ljubinke Premasunac u samom Vučitrnu, gde su bila i mala deca ove srpske porodice, koja su se preplašila kada su nasilnici (Šiptari) lupali prozore na kući. Prilikom napada na kuću starca Jokanovića, istovremeno je porušeno u selu Hercegovo i srpsko groblje, tj. potpuno je sravnjeno sa zemljom. Vučitrnski SUP, čiji je šef Šiptar Enver Maćuni, saopštio je da "organi bezbednosti tragaju za napadačima" - to je sve. Ovakav je život Srba na Kosovu bio i u vreme turskog ropstva, kada su takođe arnautski zulumćari zlostavljali Srpski narod "u prisustvu vlasti", kao i danas, to od 1941. g. do danas, pod komunističkom okupacijom.

- 14. marta 1989. u Prištini, ispred stana br. 9 u zgradi "Kičma", nestalo je, negde oko podne, srpsko dete Nikola - Aleksandar Biševac. Roditelji su odmah obavestili miliciju i dete je pronađeno posle 2 i po sata, čak kod Gradskog stadiona u Prištini,

dosta udaljenog od naselja "Kičma". Teško je pretpostaviti da je samo dvogodišnje dete moglo otići tako daleko. Pri tome, dete je pri nestanku imalo na sebi džemper, pantalonice i patofne, a kada je pronađeno bilo je boso i bez džempera i pantalona, a imalo je i lakše telesne povrede tupim predmetom po licu i krvne podlive iznad gornje usne, što je ustanovljeno pregledom na Institutu za sudsku medicinu u Prištini. ("Jedinstvo", 16. 3. 1989). Nekoliko dana kasnije organi bezbednosti su saopštili da je srpsko dete odveo neki "maloletni Rom", koji ga je i opljačkao... Uznemirenje roditelja i drugih suseda Srba bilo je veliko, s obzirom na opštu klimu nesigurnosti za Srpski živalj na Kosovu.

- 14. marta 1989. oko 10 sati uveče u Vučitrnu, u samom centru grada, u privatnoj pekari Alije Čibukčije, Šiptar Skender Hasan Bušinca (23) pretio je Srbinu Tihomiru Krivokapiću (26) iz Vučitrna, kad je ovaj ušao u pekaru da kupi hleb, i rekao mu: "Kad dođe moje vreme, prvo ću pucati u tebe". Posle tužbe, siledžija je kažnjen zbog pretnje.

- 17. marta 1989. na pruzi Kosovo Polje-Peć, između Drenice i Dobroševca, nepoznati Šiptari su na prugu nabacali krupno kamenje, zbog čega je, oko 15 časova, sa koloseka iskočila motorna dresina, koja je naišla nešto pre poslovnog voza Priština- Peć, kojem je i bila namenjena kamena prepreka na pruzi! Istoga dana je nepoznati saboter (Šiptar) kod železničke stanice u Metohiji prekinuo i telefonske linije ove pruge, pa je prekid veza trajao ceo dan.

- 17. marta 1989. Šiptar Redžep Kriještarac iz Peći, na gradskoj pijaci u Peći, javno je pretio Srpkinji Bosi Stanišić, govoreći joj da ide u Srbiju! - Ovakvim arnautskim pretnjama Srbima i Srpkinjama ispunjena je na Kosmetu naša svakodnevica evo već pola veka.

- 18. marta 1989. oko 16 časova na periferiji Vučitrna, na visećem mostu na Sitnici, Šiptar Dževdet Ahmeti (18) napao je Srbina Draga Božovića, starca od 80 godina, iz sela Kolo kod Vučitrna, oborio ga na zemlju, bacio mu štap i naočari i onda ga opljačkao i pobegao. Posle je napadač uhvaćen i određen mu je trodnevni pritvor.

- Srpska porodica Martinović iz sela Klinčine kod Peći već čitavu deceniju tlačena je i zlostavljana od suseda siledžija Šiptara iz porodice Nezira i Bećira Hisenaj. Oni su Martinovićima još 1981. g. bespravno i nasilno posekli šumu i otvorili put preko poseda braće Tomislava i Dragoljuba Martinovića. Kad je, po tužbi oštećenih Srba, došlo do suda, otmičari i nasilnici su formalno kažnjeni, ali se stvarno stanje za Martinoviće nije izmenilo, jer šiptarske vlasti i dalje štite uzurpatore na račun oštećenih Srba. Ovih dana, polovinom marta 1989. po neznano koji put, opet su činjeni razni pritisci od istih Šiptara Hisenaj na Martinoviće: lupano im je noću po prozorima kuće, činjena im je opet poljska šteta i drugi zulumi. Dragoljubovoj supruzi Milijani Šiptar Ramiz Zećiraj je 23. marta 1989. odbio da u Osnovnoj školi, gde oboje rade već 20 godina, overi dokumenta za potrošače, što je inače bio dužan kao službenik da uradi. Sudeći po svemu ovome, i ova srpska porodica je prisiljena na skoro iseljavanje iz Metohije, jer pravde ni mira za nju nema.

- Tokom 24. marta 1989. g. i nekoliko sledećih dana u mnogim mestima na Kosmetu, u Uroševcu, Đakovici, Suvoj Reci, Gnjilanu, Podujevu, Prištini, Žuru kod Prizrena i drugde, Šiptarski separatisti izišli su na masovne agresivne demonstracije protiv Srba i Srbije, jer je tada izglasavan jedinstveni Ustav za celu Srbiju, koji je zatim i izglasan i usvojen na celoj teritoriji Republike, čime je Srbija ponovo stekla integritet i suverenitet na celoj svojoj državnoj teritoriji. Otpor šiptarskih agresora imao je za cilj otcepljenje Kosova od Srbije i pripajanje "Velikoj Albaniji", bez pitanja samih Kosovometohijskih Srba i matične Srbije. Prilikom ovih nereda, naoružani šiptarski teroristi su pucali na ovu (tj. šiptarske pobune), bila i sama fizički napadnuta na svom radnom mestu, od više osoba. Od tada je u stalnom strahu i stresu koji će imati teških posledica po ovu mladu devojku". - Roditelji njeni Cveja i Nada Vitošević očajni su i kažu da je Gordana ostala trajni invalid, nesposobna ni da se sama oblači i hrani. - Ovaj napad obesnih Arnautkinja radnica, među kojima je bila i jedna Makedonka udata za Šiptara, bio je sa ciljem da i Srpkinju radnicu nateraju da sarađuje sa pobunjenim Šiptarima, s kojim ciljem su je napadali i nekoliko dana ranije. Otac teško povređene devojke kaže da u fabrici niko od Šiptara nije hteo da potvrdi ono što se sa Gordanom desilo. Dodaje: "Pre 2 godine moj šurak Jovan Matić, iz Bragotine, morao je da se odseli sa Kosova. Dobro je uradio, mada ga ja tada nisam podržavao. Sada, nakon demonstracija Šiptara i pucanja u centru Orahovca i uništavanje imovine od strane demonstranata, i nakon tragedije koja se dogodila mojoj Goci - rešio sam i ja da odem", kaže sa suzama penzioner Cvejo Vitošević, koji je za ovo kratko vreme više ostario nego za poslednjih 20 godina. - Na žalost, ovoj su sudbini slične sudbine i mnogih Srpkinja po Kosovu i Metohiji za vreme ove poluvekovne komunističko-šiptarske okupacije.

- 2. aprila 1989. u popodnevnim časovima, blizu sela Repe, Popove i Turučice kod Podujeva, izbili su gotovo istovremeno požari, iako su ova sela međusobno udaljena skoro 30 km. Sva tri požara izbila su skoro istog časa. Žitelji tih sela uspeli su da požare ugase blagodareći i kiši koja je počela padati. Svima je jasno bilo da su ovi šumski požari podmetnuti od šiptarskih terorista. - I prethodnog dana došlo je do velikog požara u šumi kod Kline u Metohiji, u ataru sela Svrke na mestu zvanom Čuke. U požaru je izgorelo oko 400 kubika ogrevnog drveta i deo parcele sa mladom šumom. - Uopšte, za poslednjih nekoliko dana došlo je do više požara na Kosmetu u Uroševačkoj opštini zabeležena su tri požara, i to u selu Grebno i takođe u selima Plešina i Zaskok. Izgorelo je oko 10 hektara šume. Isto tako, 3. aprila 1989. podmetnut je požar i u šumi u selu Letnice kod Vitine, u kome je izgorelo oko 5 hektara društvene šume. Takođe, 5. aprila pojavio se veliki šumski požar na Mokroj Gori, u Brnjaku i Zubinom Potoku, u kojem je izgorelo oko 50 hektara šume. Iz ovoga je svakome jasno da Šiptari agresori ne prezaju niotčega samo da preostale Srbe proteraju sa Kosova i Metohije.

- 2. aprila 1989. uveče oko 22 časa u selu Boževcu kod Kosovske Kamenice Šiptar Daut Malići zapalio je plevu za stočnu hranu Srbinu Trifunu Arsiću iz istog sela. Požar je mogao izazvati daleko veće posledice, ali je srećom sprečeno njegovo širenje. Palikuća Arnaut otkriven je i uhapšen tek posle mesec dana.

- 3. aprila 1989. u selu Rudnik kod Srbice, po podne oko pola šest, nepoznati Šiptari teroristi podmetnuli su požar u ambar srpske porodice Miloja i Milosave Vasiljević. Požar je uništio 1.000 kgr. pšenice i 600 kgr. kukuruza, tj. svu godišnju hranu. Potom je požar zahvatio i 40 ari susedne šume jednog Albanca, pa su u gašenju požara uzeli učešće i susedi Arbanasi. Ovo je već drugi podmetnuti požar u ovom kraju u toku poslednjih 48 sati. Naime, pre 2 dana, u selu Banje su opet nepoznati Šiptari podmetnuli požar u skladištu stočne hrane srpske porodice Miloša i Milosave Kovačević. Jasno je svim Srbima ovoga kraja da je to već uobičajeni teror obesnih Arnauta, kojima je izgleda na Kosmetu sve dozvoljeno u organizovanoj agresiji protiv Srba i svega što je srpsko kosovsko.

- 4. aprila 1989. uveče, nepoznati (Šiptari) su u selu Đurakovcu kod Istoka uznemiravali Srbe Milića Krasića i suseda mu Dragana Radojevića time što su im jako lupali na ulaznim vratima kuće. Na ovo nasilno i provokativno lupanje Radojević je odgovorio time što je kroz prozor ispalio u vazduh dva metka iz puške, našto su napadači pobegli. Napadnuti Srbi su napad prijavili miliciji, ali šta vredi, kad je i 23. januara 1989. oko ponoći kamenovan stan Milića Krasića, pa od tada do danas napadači nisu otkriveni. Na ovog Srbina i njegove ukućane, za manje od godinu dana, ovo je već treći napad šiptarskih siledžija u Metohiji, a da vlasti ništa nisu preduzeli da ove i druge progonjene Srbe zaštite.

- List "Jedinstvo" od 6. aprila 1989. donosi opis jedne sudske nepravde, učinjene Srbinu Todoru Deniću iz sela Prilepnice u Novobrdskom kraju (rodnom mestu Sv. kneza Lazara, Kosovskog Mučenika). Ovog Srbina je na poljskom putu u Prilepnici vređao komšija Šiptar Ibrahim Redžepi i pretio mu: "Tebi nema mesta u Prilepnici. Da znaš da sam ja za Veliku Albaniju i Kosovo republiku", na što mu je Denić odgovorio da, ako je za Enver Hodžu, neka ide kod njega! - Da bi se ipak zaštitio od eventualnog daljeg uznemiravanja, Denić je ovo prijavio organima bezbednosti u Gnjilanu, ali umesto zaštite, sudija za prekršaje u Gnjilanu, Šiptar Ramuš Ademi (ranije smenjen sa drugog javnog položaja zbog svog nepravilnog rada), kaznio je obojicu istom kaznom - po 50 dana zatvora! Ovakva presuda je samo ohrabrila napadača Šiptara, a obeshrabrila napadnutog Srbina. I ne samo njega. Inače, porodica Denića je jedina preostala srpska porodica u Prilepnici, a sve ostalo su "etnički čisti" Arnauti.

- 6. aprila 1989. u Đakovici uhvaćen je Arbanas Hasan Demaj (21), iz susednog sela Omoljice, koji je u šumi Srbina Slobodana Vuksanovića posekao i odneo 82 stabla. Isti je pre toga iz šume Srbina Rajka Pindovića iz sela Vranića ukrao više stabala hrastove šume. - Ovakvih i sličnih šumskih zuluma i pljački, koje Šiptari čine Srbima, ima skoro svakodnevno na Kosovu i Metohiji već decenijama. Naročito stradaju manastirske šume u Dečanima, Deviču, Gorioču, Svetoj Trojici i u drugim srpskim manastirima.

- U noći između 7. i 8. aprila 1989. na srpskoj kući Velimira i Jelisavke Knežević (starih oko 60 godina) u selu Ereču kod Đakovice. Šiptari su noću, i to u vreme kad je zbog vanrednog stanja kretanje zabranjeno, ispisali veliku preteću parolu: "Selite se, ili ćemo vas pobiti" (pri čemu su slova l bila ispisana kao lj). - Inače, u ovom metohijskom selu ranije je bilo 50 srpskih domova, a sada je ostala samo kuća Kneževića. Jer su komunističke vlasti na Kosmetu, kada su još pre 1968. godine stvarale na ovom terenu Poljoprivredni kombinat "Erenik", oduzele samo zemlju od Srba i time ih proterali sa Kosmeta. Posle šiptarske agresije, ispoljene 1968. godine, učestali su pojedinačni šiptarski pritisci na Srbe ovoga kraja, kao uostalom i svuda po Kosmetu, kao što su: fizičke tuče, pretnje, silovanja, razne otimačine i nasilja. - Ovo dvoje preostalih Srba Kneževića pričaju da pamte kako su se najpre iselile srpske porodice Vukadinovića i Vukovića, pa onda i sve ostale osim njih. "Kad bih vam pričala šta sam sve doživela, kaže Jelisavka Knežević, ne bih do sutra završila. Pre godinu dana usred noći upali su (Šiptari) u našu šumu pored kuće. Čuli smo udarce sekire, izašli i videli: seče čovek našu šumu kao da mu je od baba ostala. Napadali su me i neki mladići (Arbanasi) iz Babolića. Svakakve pritiske vrše na nas. Koliko su me samo maltretirali, vređali, pokušali da me siluju. Naše komšije (Srbi) prodavali su imanje budzašto i bežali. Mi nećemo. Ostaćemo na dedovini. Tu sam tri sina rodila, odgajila ih i školovala. Odavde sam ih u vojsku poslala i posle otpratila u svet. Imamo i šestoro unučadi... Sinovi bi se vratili kad bi se stanje ovde poboljšalo".

- Polovinom aprila 1989. pred Vojnim sudom u Beogradu optuženo je 9 vojnika Šiptara sa Kosova, koji su članovi ilegalne albanske separatističke grupe, deo šire albanske organizacije "Marksista-lenjinista Kosova". Slična grupa "Marksista-lenjinista Kosova" uhvaćena je i u Prizrenu. Već sam naslov ovih zavereničkih terorističkih grupa Šiptara govori jasno i dovoljno za sebe. Ako ovome dodamo da se ovih istih dana po Kosmetu ispisuju šiptarske antisrpske parole, među kojima su vrlo česte: "Tito je rekao da se ustav ne menja" (onaj iz 1974. kojim su Šiptari povlašćeni protiv Srba i Srbije) i "Titov put nećemo napustiti", kao i to da su šiptarski demonstranti nosili ispred sebe velike Titove slike - onda postaje jasno da nije salto priča da je Tito obećao srpsko Kosovo Albaniji. Sva posleratna Titova komunistička politika na Kosmetu bila je u tom smeru, dakle antisrpska, i ona je i dovela do današnje Kosovske Golgote Srpskog naroda.

- Polovinom aprila 1989. u selima Lauši i Bajčini kod Podujeva šiptarski teroristi su podmetnuli eksploziv pod dva metalna stuba visokonaponskog dalekovoda električne struje, koji su eksplozijom oštećeni. Slične diverzije činili su Šiptari ovde i ranije.

- Noću između 22. i 23. aprila 1989. negde između 1 i 3 sata po ponoći, nepoznati Šiptari uznemiravali su Srpkinju Stojanku Perović (64), koja živi u samom centru varoši Đakovice. Napadači su joj toliko jako lupali na vrata, da je Stojanka te sate i ostatak noći do zore provela u velikom strahu, sa kuhinjskim nožem u ruci. Ovu Srpkinju su Šiptari više puta do sada uznemiravali, naročito od poslednjih martovskih demonstracija. Ona kaže: "Od marta meseca ne smem ni da zaspim. Sada mi je teže nego za vreme najsurovijih dana rata. Ono što mi se poslednjih dana događa, teže je od ovih nedaća koje je život na Kosmetu mogao da mi nanese. Gotovo svake noći neko mi lupa na vrata da ih izbije iz zida. Niko od komšija (Šiptara) da čuje tu lupu i da mi pritekne u pomoć". (Jedinstvo" 27. 4. 1989).

- 26. aprila 1989. u selu Balovcu kod Podujeva podmetnut je požar na gumnu blizu kuće Srbina Pauna Milačića. U požaru su izgoreli stogovi slame i sena, a lako je mogla da mu izgori i staja i kuća. Inače, ovo je jedina srpska kuća u tom selu, pa su zato svi uvereni da su Šiptari tako agresivni prema Milačiću da bi i poslednjeg Srbina proterali.

- 27. aprila 1989. u Beogradu, u Knez Danilovoj ulici, Šiptar Hesad Seljaj (25), iz sela Zjum u Dragašu, koji je zaposlen u Gradskoj čistoći, ubio je na monstruozan način Srpkinju Živku Mijatović - dletom joj je više puta rasporio stomak i rastrgao utrobu, pa onda pobegao. Uhvaćen je skoro slučajno i izveden pred sud, na kojem je priznao ubistvo.

- 29. aprila 1989. grupa Srba iz sela Belice kod Istoka došla je u Opštinski komitet Istoka da protestvuje zbog zuluma koje im čine Šiptari i zbog potpune nebrige vlasti prema ovom srpskom selu. Iz sela Belice već se iselilo 10 srpskih porodica zato što na njih fizički nasrću Arbanasi, otimaju im imovinu, kradu im šumu, čine mnoge poljske štete i na razne načine ih maltretiraju. Vlasti ništa ne čine da proganjane Srbe zaštite, a u selu nema ni puta, dok im električna struja neredovno dolazi itd., što sve traje već decenijama. Ko je bio na Kosovu i Metohiji, zna da slučaj ovoga srpskog sela nije neki izuzetak, već skoro redovno pravilo za srpska naselja.

Maj

- U Osnovnoj školi"Jedinstvo" u Miloševu, na samom Kosovu, šiptarski učitelj Besnik Istrefi (koji je pre toga isteran iz škole u Strugi u Makedoniji kao nepodoban, a u Miloševu je odmah dobio posao zahvaljujući šiptarskom upravniku škole) pretukao je srpskog đaka Ivana Popovića (13), i to pred svim đacima. ovog srpskog đačića, inače siroče bez oca, progone i maltretiraju i drugi arbanaški učitelji u toj školi. ("Jedinstvo" 3. 5. 1989). - Ovakvi slučajevi proganjanja i šikaniranja srpske dece na Kosmetu nisu retka pojava, što i lično znamo i iz štampe.

- Za prvomajski praznik u Kosovskoj Vitini Šiptari su popisali parole ispred kuće Srbina Božidara Mihailovića, u kojim mu prete: "Ako se što pre ne iseliš, ubićemo ti tri sina"! U selu Kabašu kod Vitine, tih istih dana, Šiptar Haljilj Misina napao je Srbina Radoslava Vukašinovića ispred njegove kuće i pretio mu da se "što pre iseli sa Kosova". Srbima u susednom selu Požaranju takođe su pretili nepoznati Arnauti. Nije onda čudo što se iz Opštine Vitina za samo 3 meseca ove godine iselilo pod šiptarskim pritiskom 46 Srba, od čega 7 porodica sa 23 člana, i to uglavnom poljoprivrednika.

- Tokom prvomajskih praznika 1989. godine šiptarski rušioci po Kosovu izvršili su niz diverzija: oborili su stub dalekovoda kod sela Dobrotana ispod Lipljana; pokidali telefonske žice kod Mališeva, kao i na liniji Vučitrn-Prilužje; minirali su i srušili stub dalekovoda kod Podujeva,

razbili su Veterinarsku stanicu u Istoku, u Đakovici su zapalili novinski kiosk beogradske "Borbe", a isto to neki dan kasnije su uradili u Prištini,

u Gnjilanu je u Kombinatu "Inteđ" neki šiptarski zlikovac priključio struju za radni metalni orman jednog Srbina radnika, koga je zbog toga pogodio strujni udar i zamalo da nije poginuo! - Ovakvih i sličnih sabotaža prepuna je kosovometohijska svakodnevica, i to već više decenija, a Srbija Kosovu svakodnevno šalje milion i po dolara!

- 3. maja 1989. u Đakovici Šiptar milicajac Ibrahim Kući zaustavio je kola "Zastava 750" studenta iz Beograda Zvonka Antića i Dragoslava Šćekića i najpre im skinuo tablice sa beogradskom registracijom, a zatim ih je i fizički napao. Posle tužbe, Šiptar milicajac je suspendovan.

- 4. maja 1989. u Osnovnoj školi sela Brznice kod Dečana napadnut je u učionici za vreme nastave srpski nastavnik Slobodan Vlahović. Njemu je za vreme časa neko jako lupao kamenom u vrata i onda je pred vratima odjeknuo jak pucanj od petarde ili pištolja. Na ovog Srbina nastavnika poznato je da Šiptari vrše pritisak da ga oteraju, tj. da se iseli sa Kosova. Školske i ostale vlasti su potpuno ravnodušne za njegovu sudbinu, kao i ostalih Srba.

- U nedelju 7. maja 1989. oko 11 sati, u centru Vitine, troje Šiptara je kidnapovalo srpsku devojčicu od 9 godina, đaka, Slivu Novičević. Ona se vraćala iz prodavnice kada su joj iznenada prišli otmičari i nasilno je ubacili u crveni kombi pa pobegli u nepoznatom pravcu. Roditelji su otmicu odmah prijavili organima bezbednosti, a dete je nađeno toga dana popodne skoro slučajno, zahvaljujući ocu njene drugarice Albanke, Đemailju Demiriju, koji ju je slučajno primetio samu na ulici čak u Pećkoj Banji! On je brzo prijavio SUP-u i tako je devojčica spasena. Dete je zatim reklo da su je oteli 2 muškarca i 1 ženska, koji su među sobom razgovarali šiptarski i srpski, a njoj su pri hvatanju opalili jak šamar. "Istražni organi tragaju za počiniocima". Nije potrebno naglašavati koliki je strah obuzeo Srbe roditelje i druge Srbe iz susedstva, kad su čuli za ovakvu vrstu šiptarskog nasilja nad Srpskim življem, koje potseća na turska vremena ili na mafije kriminalaca na Zapadu.

- 13. maja 1989. u Novom Selu kod Peći Srbinu Milovanu Jokiću su šiptarski zulumćari posekli čitav red mladih šljiva, koje je bio zasadio u martu ove godine. Ovo je već treći put, u toku nekoliko meseci, kako arbanaški okupatori uništavaju stabla voćaka ovoj srpskoj porodici u Metohiji.

- 15. maja 1989. u Fabrici alata u Uroševcu Isuf Džema, šef montaže, napao je i vređao srpsku radnicu Mirjanu Džudović, a pogrdnim rečima i netrpeljivim postupcima maltretirao je i druge Srbe radnike. Ovaj inače poznati kolovođa u martovskim neredima, na tužbu napadnute radnice, bude prvo opravdan od sudije Šiptara i oslobođen krivice, ali je po naknadnoj tužbi i drugih najzad osuđen na 50 dana zatvora, verovatno više zato što je bio vođa demonstranata negoli što je vređao Srbe radnike i radnice. Jer ovom komunističkom sistemu izgleda, više je stalo do "odbrane države" nego do stvarne zaštite obespravljenog ostatka Srpskog naroda, koji je, zbog raznoraznih fizičkih i psihičkih progona i tiranisanja od šiptarske većine na Kosmetu, morao, evo već decenijama, da beži sa Kosova i Metohije. Nedavno je i zvanično objavljeno da su Šiptari samo od 1981. godine proterali oko 40.000 Srba sa svojih ognjišta na Kosmetu.

- 16. maja 1989. u selu Babin Most na Kosovu, ujutro rano, napadnut je Srbin Vojislav Petrović (25). Napao ga je podebljom motkom Šiptar Rahman Beriša (49) iz istog sela i naneo mu teške povrede po glavi. Rahman je to jutro sa dvoje svoje dece isterao stoku na pašu na livadu Petrovića, sa koje je pri tom uzimao i gotove svežnjeve trave. Petrović je tog jutra poterao svoju stoku na pašu i, primetivši šta Beriša radi, pošao mu je u susret da ga opomene, a Šiptar ga je, uz psovanje srpske majke, napao motkom po glavi, od čega je Petrović pao obliven krvlju onesvešćen. Kada je došao sebi, priča on, video je Berišu kako ga hladnokrvno posmatra. Petroviću je potom ukazana prva lekarska pomoć u ambulanti u Obiliću, a onda je morao ići na zašivanje rana u Hiruršku kliniku u Prištinu. Opštinski sud u Prištini kaznio je Šiptara napadača sa 60 dana zatvora.

- 24. maja 1989. šesnaest Srba, prisilno iseljenih ranije sa Kosmeta, iz sela Prekale i Kline u Metohiji, došli su u Skupštinu Jugoslavije tražeći da im se omogući povratak u svoj rodni kraj iz kojeg su pritiscima Šiptara i njihovih vlasti proterani. Božidar Kozić iz Prekala rekao je u Skupštini SFRJ: "U Prekalu su nas napadali, naročito našu decu, a đake su (srpske) roditelji morali da prate do škole i sačekuju ih iz škole... U mom selu, od rata do danas, nemamo ni narodnog sabora, a ni drugog slobodnog kulturnog života. Na Kosovu i Metohiji stanje za Srbe ni danas nije dobro". Goran Nikolić iz Prekala rekao je: "Motiv našeg povratka na Kosovo nije materijalni, već želja za rodnim krajem. Hoću da se vratim na Kosovo, jer sam tamo rođen i volim ga".

- U Skupštini opštine Peć konstatovano je (23. 5. 1989) da je u toj opštini uzurpirano preko 600 hektara društvene zemlje, a krajem prošle godine i početkom ove nezakonito je prisvojeno još 50 hektara poljoprivrednog i građevinskog zemljišta. Uzurpatori su uglavnom Arbanasi, koji su samovoljnim proširivanjem i zaposedanjem zauzimali njive, utrine, delove puteva i čak ulice i saobraćajnice! Najviše zemlje uzurpirali su Šiptari iz vlasništva Poljoprivrednog kombinata "Dušan Mugoša" iz Peći, a ta zemlja je bila najviše srpska, oduzeta od srpskih porodica kad je Kombinat stvaran, te su vlasnici Srbi zbog toga morali da se sele sa Kosmeta.

- U subotu 27. maja 1989. predveče neki je Šiptar otkinuo tablu sa natpisom na srpskom (ćirilicom) sa Prirodnomatematičkog fakulteta, Odseka za biologiju, u Prištini. Šiptari agresori i okupatori već decenijama ne trpe ništa što je srpsko po Kosovu.

- Krajem maja 1989. uhvaćen je i pritvoren Šiptar Bajram Alija (36), iz sela Strovce kod Vučitrna, koji je samo u prvim mesecima ove godine izvršio desetinu provala i pljački po prodavnicama, privatnim stanovima, privatnim vozilima, i u preduzeću u Obiliću gde radi. Opljačkane stvari Alija je prevozio čak svojim traktorom i slagao ih u tajnom skrovištu. Ovo je samo jedan od mnogih slučaja pojedinačnih šiptarskih lopova i otimača po Kosmetu, a postoje i čitave provalničke i pljačkaške grupe i mreže slične mafijama na Siciliji i u Čikagu.

Juni

- 2. juna 1989. oko 13 časova u centru Prizrena, ispred Skupštine opštine, grupa Šiptara demolirala je kamenicama autobus iz Vranja koji je u Prizren dovezao đake (Srbe) na ekskurziju. Organi bezbednosti "tragaju za počiniocima", a za strah koji su pretrpela srpska deca - nikom ništa! Da li je ova zemlja Južna Afrika, ili možda Turska?!

- 7. juna 1989. u Prizrenu neki Šiptar je komadom slomljenog betona razbio prozor na spavaćoj sobi Srpkinje Savete Gatić. Srećom, ona nije povređena. - Istoga dana jedna grupa mlađih Šiptara pokušala je, u Gnjilanu, da od stražara preduzeća "Napred" oduzme pušku i sve metke, ali u tome nisu uspeli.

- 12. juna 1989. u selu Ljubiždi kod Prizrena drski arbanaški okupatori obesili su crveno-crnu albansku zastavu sa dvoglavim orlom na glavnu kapiju Srba seljaka Božidara i Dobrivoja Mojsića! Ova provokacija sračunata je na zastrašivanje ovih čestitih Srba da bi oni, i još preostali Srbi, pobegli sa svoga pradedovskog ognjišta.

- U Peći je tokom prvih 10 dana juna 1989. zabeleženo 6 fizičkih napada Arnauta na Srbe, kao i nekoliko napada na ličnu i državnu imovinu. Inače, u Peći je nedavno otkrivena tajna prodaja vatrenog oružja među Šiptarima, kao i ispisivanje brojnih parola sa pretnjama Srbima. - Pošto se na Kosovu priprema svesrpska proslava 600-godišnjice Kosovskog boja, neki izbezumljeni Arbanasi prete Srbima nekim svojim "ustankom"!

- 13. juna 1989. noću oko dva sata nepoznati Šiptar napao je nemoćnog starca Srbina Milovana Jokanovića (83), u njegovoj kući u selu Braović kod Peći. Napadač je ušao kroz nezaključana spoljna vrata, u drugoj sobi je našao i uzeo lovačku pušku i revolver, a onda je upao u sobu gde spava Milovan i probudivši ga uperio pušku u njega tražeći novac. Milovan mu je predao sve što je imao (850 hiljada dinara), a onda je nekako uspeo da uhvati za cev puške i da se odupre napadaču. Ovaj je tom prilikom potegao pištolj i ispalio metak u starca, ranivši ga u rame. Zatim ga je kundakom puške tukao po telu, pa pobegao, sa pištoljem, zavezavši žicom spolja vrata od kuće da starac ne bi mogao da izađe! - Starac je potom nađen i prenet na Hirurško odeljenje bolnice u Peći, gde je i operisan. Svim Srbima u Peći i okolini jasno je kakav je cilj ove najnovije arnautske agresije na nedužne Srbe. Milovan Jokanović inače ima oko 10 hektara plodne zemlje, a sinovi su mu otišli sa Kosova. Posle tri dana milicija je otkrila i uhapsila napadača. To je Šiptar Esat Šalja (22) iz istog sela Brolića kod Peći.

- 16. juna 1989. oko ponoći u Prizrenu je kamenovan stan Srbina Vekosava Ristića, penzionera, koji stanuje u prizemnoj zgradi br. 10/2 u ulici Hazi Imera. Napadači (Šiptari) su kamenjem polomili velika stakla na terasi i jedan kuhinjski prozor. Vekosavljev sin Siniša, pre mesec dana je napustio Kosmet zbog raznih pritisaka albanskih fašista i separatista. Bio je nastavnik srpskog jezika u Žuru kod Prizrena, i nije u tom osinjem gnezdu nacifašističkog marksizma mogao dalje da opstane.

- 18. juna 1989. Srbi sela Crkvena Vodica kod Obilića grupno su protestovali zbog grubog napada Šiptara Sefera Osmanija na Srbina Branka Đorđevića. Srbin je bio otišao na reku Sitnicu da naseče kolje za povrtnjak i tamo ga napao ovaj Šiptar siledžija i pretukao, tvrdeći da je to "njegova zemlja". Srbi su jednoglasno tražili hitno iseljavanje porodice Osmani, koja je i drugima činila razna nasilja.

- 26. juna 1989. oko 7 sati uveče trojica arbanaških dečaka: S. M. (13), Ž. S. (13) i M. M. (14) kod naselja Dušanovo kamenovali su putnički voz koji je iz Prizrena išao za Beograd. Kamenjem su polomili nekoliko prozora na vozu, ali srećom niko nije povređen. - Ovih dana, oko proslave šeststotog Vidovdana na Kosovu, ima učestalih ovakvih i drugah zloba i zuluma obesnih Arnauta, koji mrze sve što je srpsko i kosovsko, pa tom mržnjom truju i svoju decu.

Sveti Velikomučenik Knez Lazar.

28. juna: Proslava 600. godišnjice Kosovskog boja

- U ponedeljak 19. juna 1989. pred 600-ti Vidovdan, stigle su na Kosovo Svete Mošti Sv. Velikomučenika Kosovskog Kneza Lazara. Dopratio ih je vladika, sveštenstvo, monaštvo i narod Žičke eparhije, a vladika, sveštenstvo, monaštvo i narod Kosovski dočekali su ih na granici Kosova i sa njima išli najpre na polje bitke, Gazimestan, gde je otslužen opšti pomen svim Kosovskim Žrtvama i otpevani tropari Sv. Velikomučeniku Lazaru i Kosovskim Mučenicima i Novomučenicima, a odatle su Svete Mošti prenete u manastir Gračanicu, gde su ih dočekali na desetine hiljada Kosovsko-metohijskih Srba. Bilo je potresno videti suze u očima Episkopa Raško-prizrenskog i Kosovo-metohijskog Pavla, koji je ispred mučeničkog Srpskog Kosovskog naroda pozdravio Čestitoga Kneza i podneo mu tužni raport o stanju Srba i Srpskih svetinja na Kosovu. Sveti Velikomučenik Knez Lazar došao je na Kosovo da izvrši duhovnu i narodnu smotru i da mu se Srpski napaćeni narod pokloni i time potvrdi svoju vernost i odanost svetom zavetu i opredeljenju Kosovskom za Carstvo Nebesko i Pravdu Božiju. (Slovo ovoga hroničara videti na kraju knjige, Prilog 4).

Paljenje sveća Kosovskim žrtvama u Gračanici (600-ti Vidovdan 1989.)

- Tokom sledećih dana, do 600-tog Vidovdana, pravoslavni Srbi iz svih krajeva Kosova i Metohije, i iz drugih Srpskih krajeva sa sve četiri strane zemljine kugle, dolazili su u hiljadama na poklonjenje Svetom Telu Svetog Velikomučenika Kosovskog Lazara u Gračanicu. Tih istih dana, svakodnevno je u većim mestima i naseljima po Kosovu i Metohiji slavljen 600-ti Vidovdan, u kojim proslavama je naročito uzela učešća Srpska omladina i đaci, uz svoje sveštenstvo i monaštvo. - Pojedini šiptarski zlobnici i srbomrsci, kao napr. Ibrahim Rugova i drugi njemu slični, dosadašnji komunisti i tirani Srpskog življa po Kosmetu, širili su usmeno i pismeno razne laži i klevete, pa i pretnje, povodom ove svesrpske proslave šestogodišnjice Kosovskog boja i zatočništva pravde i slobode, pokušavaju na svaki način da tu proslavu bojkotuju (isto kao što su komunisti i Arnauti pokušali da bojkotuju i proslavu 550. godišnjice Kosova 1939. godine). Ibrahim Rugova je u nekom stranom listu (nemački "Špigl") zlobno i klevetnički govorio da je ova proslava "srpska provokacija" i čak je pretio "oružanim ustankom" i sličnim šiptarskim "junaštvima", pokazujući da je "zaverenik mržnje" i nečoveštva, kako neki Srbin Kosovac reče.

- U odgovor na sve te šiptarske zlobe i nečoveštva, radost svesrpske proslave 600-tog Vidovdana na Kosovu izrazila je ovako mlada Srpkinjica Kosovka, Silvana Marković: "Ostaću ovde, jer Kosovo je moja kolevka, moja ljubav i moja budućnost.

Kosovo, ti si suza Bogorodice Ljeviške, Lazareva mudrost, Obilićeva snaga. Ti si zakletva u vinu, pričest u Samodreži, hrišćanstvo u Dečanima... Ti si usirena krv kosovskih božura, molitva i duša Srbinova, srce Lazarevo, otadžbina Nemanjića, kolevka Srbinova. ... Obećavam da ću ostati ovde, na tvom tlu, i da ću svojom voljom grliti svoje vreme, bez granica, u hrišćanskom nadahnuću, isto onako kako su te moji preci grlili i ljubili. Obećavam da ostajem ovde, jer samo ovde istok je istok, i zapad zapad. Ostajem ovde gde sam, odvojivši se od majke, posejala prvi plač i progutala delić čistog neba... Ostaću bez suza, sa verom u budućnost, sa nevinom dušom, čistom savešću i nepokolebljivo očekujući da ćeš me zadržati, zaduženu da ostanem u tebi, sveto Kosovo!"

- Uoči 600-tog Vidovdana i na sam taj Svesrpski Kosovski Praznik bilo je na Srpskom Kosovu oko dva miliona Srba, svi Srbi odasvuda sa Planete U manastiru Gračanici i na samom Kosovu Polju, na Gazimestanu, proslavljen je šeststoti Vidovdan "kako carski valja i trebuje" Na toj svesrpskoj, hrišćanskoj i pravoslavnoj, Kosovskoj proslavi "sve je sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno" . Otslužena je saborna patrijarška Liturgija u Svetoj Gračanici i sutradan sveopšti Kosovski Pomen na Gazimestanu. Narodu je govorio Srpski Patrijarh i po tom predsednik Srbije Slobodan Milošević. - Na pitanje tada novinara, ovaj hroničar je rekao sledeće "Tekst na mramornom stubu na Kosovu, da kažem na krstoobraznom stubu, kao živo biće govori nam i svedoči o događajima koji su se zbili na Kosovu Polju. Taj tekst despota Stefana Lazarevića je odraz davnog momenta istorije, ali on svojim značenjem nadilazi istoriju i zalazi u metaistoriju, u eshatologiju. Kosovo je za Srpski narod ostalo do danas jedno krstoliko znamenje, istovremeno istorijsko i duhovno, to jest metaistorijsko. Kosovo je stožerno mesto u istoriji i duhovnosti Srba. Tačka oko koje je sadenuto, to jest izgrađeno celokupno biće i pamćenje Srpskog naroda. Zato je ono tako živo u duši i svesti Srba, svih i svuda od Kosova do Jadovna, naročito u krucijalnim momentima naše novije istorije. Događanje u našem vremenu na Kosovu i oko Kosova, svedoči koliko je ono svojom uzvišenom tragikom živo i živonosno za Srpski narod Poruka Kosovske žrtve, njenog pamćenja i slavlja, nije drugo do opredeljenje za Pravdu božiju i ljudsku, "za Krst časni i Slobodu zlatnu" Za slobodu koja je ljudsko dostojanstvo svakog čoveka i naroda koji živi na ovim prostorima zemlje Obeležavanje Kosovskog boja i prenos Moštiju Svetog kneza Lazara jeste civilizacijski dug našoj istoriji i poruka da ćemo svoje braniti, i biti uvek svoji na svome". ("Jedinstvo", 28. juna 1989)

Kosovo posle Kosovske proslave: Godišnjica kosovskog Krstovdana Srba

Na Krstovdan prošle godine (27. septembra 1988) u selu Grace kod Vučitrna, pet zlikovački nesrećnih Šiptara raskopali su grobiće braće Petrovića blizanaca, sinčića Radojka i Dragice, a unučića Stanka i Ane Petrović, i izvadivši njihova telašca iz kovčežića rastrgli su telo jednoga od njih i razbacali po okolnom šipražju. Dečica su bila umrla odmah po porođaju ("Tek su zaplakali, veli mi njihova baka Ana, i već su izdahnuli", promenuvši ovaj kosovski svet na onaj drugi - Carstvo Nebesko), a u grobićima su počivali jedva mesec dana.

Kao što je poznato, ovaj stravični zločin odjeknuo je širom Kosova i Srbije, a čuo se ponegde i u svetu, kao nečuven u istoriji primer skrnavljenja svetinje detinjih tela i grobića. Počinioci, Šiptarski mladići od 12 do 15 godina uhvaćeni su i osuđeni kao maloletnici. Trebalo je, ustvari, osuditi njihove roditelje, učitelje i podstrekače, sve one pozadinske "vođe" arnautske agresije protiv Srba na Kosovu.

O tome smo pisali i mi i drugi, sa bolom i velikom žalošću, a od Albanaca na Kosovu samo je iskreno zažalio novinar Maksut Šehu iz Prištine (u "Rilindji").

Ove godine (1989) na Krstovdan otišao sam na to dečje groblje u Grace i, zajedno sa porodicom Petrovića i još stotinak pravoslavnih Srba iz sela Grace i sa Kosova, postavili smo drveni Krst i odslužili godišnji pomen na groblju ove velikomučeničke Dečice, urezavši i natpis na krstu: Braća Petrovići + Mučenici + Krstovdan 1988. (Krst je uradio arh. Predrag Ristić).

Potom smo bili u kući Petrovića na podušju, gde mi je mali devetogodišnji Nenad ispričao da im je neki Šiptar iz susednog sela Breznice, star dvadeset i neku godinu, pre jedno dva meseca pokrao dvadeset kokošaka i ćurku, pa kad su krađu prijavili miliciji, pronađeno je da u kući tog lopova svakodnevno kolju i jedu pokradenu živinu ožalošćene familije Petrovića.

Nije ovo ni jedina krađa na Kosovu ovih dana i meseci, posle Kosovske proslave, niti je to jedini zulum nad Srpskim življem Kosova i Metohije posle svih "političkih promena", o kojima se toliko trubi i zamajava Srpski narod na Kosovu i svi mi.

Evo, kao dokaz, samo nekoliko primera. Uoči Krstovdana otišli smo u manastir Devič, radi službe Božije. U Deviču smo mogli da čujemo da im je zadnja dva meseca od suseda Šiptara pokradeno šest ovaca, najpre jedna, pa dve, pa tri uzastopno. Sva izveštavanja miliciji bila su bez rezultata. Kad im je, najzad, pre nekoliko nedelja, odjednom nestalo 20 ovaca i jedna koza, onda je po prijavi milicija pošla u potragu i, za čudo, istoga dana popodne, odjednom se iznad manastira, na brdu kod sela Vojvodića (gde žive samo Šiptari), pojavilo tih nestalih 20 ovaca i koza. Iznikle iz zemlje!? Zato je sasvim u pravu igumanija devička Paraskeva kada se pita, i sve nas pita: "Gde je ta sloboda na Kosmetu, kada je mi od 1941. godine do danas nismo još osetili?"

Dalje: u selu Donja Bitinja kod Štrpca, u crkvi Sv. Teodora, neki Šiptar je provalio u hram i opljačkao ga, ispreturivši i razbacavši sve po crkvi, a u zgradi kraj crkve, gde je takođe provalio, opoganio se unutra i svetinji narugao. Bilo je to noću 8. septembra ovog Kosovskog 1989. leta. Šiptar se zove Iljim Bitići čak iz sela Nišora kod Suve Reke. Nije prošlo par dana, opet je provaljena i opljačkana crkva u Batusu kod Prištine, hram Sv. Velikomučenice Nedelje, noću 12/13. septembra, a kradljivac je ušao kroz razbijen oltarski prozor i uzeo samo nešto malo novca, peškira i zejtina. Tih istih dana, oko 16. septembra, i u Lapljem Selu kod Lipljana, opet je neki šiptarski zulumćar noću provalio i opljačkao crkvu Svete Petke, presekavši pri tom i gromobran na crkvi, što očigledno nije u sklopu krađe iz koristi, nego iz pakosti i zuluma prema Srbima na Kosovu. Jer i sve ono što je do sada krađeno po srpskim crkvama na Kosovu - uglavnom nešto sitnijeg novca i poneki peškir - nije bilo iz koristoljublja nego iz zloljublja, u sklopu šireg plana pritiska i terora na Srpsko stanovništvo: da beži što pre sa već ionako uzurpiranog i albaniziranog Kosmeta, usprkos svim "političkim promenama" i "reformama sistema", sa čim jadne Kosovometohijske Srbe već dugo zamajavaju, pre i posle Kosovske proslave 600-godišnjice Kosovskog boja, boja za Srbe još ne završenoga ni do danas.

Da ove naše konstatacije ne ostanu samo na golim rečima, i da nije po sredi samo "još poneki" napad na srpske crkve i manastire po Kosovu i Metohiji, navešćemo ovde još nepoznatih, najnovijih zuluma i nasilja nad Srbima po Kosmetu činjenih stalno od strane šiptarskih fašista i ustaša, i to sve posle Kosovske proslave 600-tog Vidovdana.

Ostavljamo po strani sve one "ekscese", tj. napade i izlive nemoćne zlobe svih onih Šiptara koji su u vreme proslave 600-tog Vidovdana na Kosovu kamenovali autobuse i vozove sa Srbima učesnicima Kosovske proslave (kamenovani su autobusi: u Gnjilanu, Rožaju, na putu između Vučitrna i Prištine i Prištine i Peći, pa nekoliko privatnih kola, i kola hitne pomoći iz Istoka, pa vozovi na izlazu iz Prištine i kod Podujeva; pa je pucano na jedan helikopter saobraćajne policije, i pri svemu tome povređeno je desetak Srba). Ostavljam po strani i sva ona huliganska "kamenovanja", tj. izrugivanja i potsmevanja nad srpskom proslavom 600. godina Kosovskog boja u Gračanici i na Gazimestanu, koja su danima i nedeljama priređivali i političari i novinari iz "kulturnih" zapadnih krajeva Jugoslavije, koji su time prema Kosovskim Srbima ispoljavali samo svoju duhovnu bedu i zlosreću, svoju (ne)ljudsku uskogrudost i nedemokratičnost, koju su zatim dobro pokazali posle srpske proslave i na Dalmatinskom Kosovu.

Ostavljam po strani i sve one sabotaže šiptarskih vlastodržaca na Kosovu, koji su i na sam dan Vidovdanske proslave uskratili žednom dvomilionskom skupu Srpskog naroda čak i vodu za piće, a i u Prištini su pokvarili i "zamutili" vodovod i sutradan, kada je ispraćen iz Prištine Sv. Knez Lazar. Izostavićemo, takođe, i sve one raznorazne šiptarske bojkote i sabotaže, kvarove i požare, raznovrsne opstrukcije i destrukcije, kojih po Kosmetu ima skoro svakodnevno i za koje niko nije okrivljen niti je odgovarao bilo kome. Jer, Arnautima je "sve dozvoljeno", još iz turskih vremena.

Juli

Navešćemo, evo, samo neke grube činjenice sa srpskog Kosova posle Kosova:

- 30. juna 1989. ujutru u selu Zaskok kod Uroševca Fazli Ćerkini je napao, vređao, psovao i po licu udarao ovog suseda Srbina Petka Tasića, starog 63 godine, dok je ovaj mirno napasao svoje ovce na svojoj njivi.

- Trinaestog jula 1989. u selu Zočištu kod Orahovca grupa od sedam-osam obesnih Šiptarskih mladića napala je i pokušala da siluje 15-godišnju Srpkinju B. J. iz Kragujevca koja je došla u Zočište kod svoje bake na letnji raspust. Kada je uveče pošla sa jednim mladićem Srbinom na seoski sabor, na nju su nasrnuli Arnauti siledžije i potezali na nju i mladića noževe i pištolje. Spašena je, srećom, nailaskom jednog mladića Srbina, koji je napad video i pobegavši javio miliciji, ali dok je SUP došao napadači su pobegli i SUP je potom mesecima "intenzivno radio na otkrivanju napadača"! Devojčica Srpkinja ostala je sa modricama po telu i pokidanim minđušama na mestu gde je napadnuta.

- Četrnaestog jula 1989. u Prizrenu je Šiptar Ramadan Redžepi zaveo noću Srpkinju V. B. i odvevši je u svoju kuću silovao, što je posle i sam priznao, kada je osuđen.

- Tokom jula 1989. šiptarska porodica Hasana Dervišaja nastoji da nasilno sagradi kuću između dvojice Srba, braće Šmigića, u selu Leočane kod Srbice, s ciljem da ih protera sa Kosova, kao i preostale malobrojne srpske porodice iz tog sela. Srbin Golub Šmigić je tim povodom izjavio: "Ako se Dervišajima ne stane na put, onda će devet porodica Šmigića sa 70 članova reći zbogom i selu Leočani i Kosovu". Svi u tom selu, pa čak i predsednik Hajdin Miftari, tvrde: "Reč je o smišljenom pritisku Dervišaja na Srbe". Dervišaj je nedavno uperio pušku pod grlo srpskom dečaku Predragu Šmigiću, samo zato što je izgonio stoku ovog siledžije iz svoje njive.

Avgust

- Tokom jula i avgusta 1989. nastavlja se agonija srpskih žitelja sela Stari Badovac zbog stalne pretnje od novog izlivanja jalovine iz deponije rudnika Kišnica iznad sela.

- Znamo svi, bile su sprovedene mere izolacije nad nekim "kolovođama" Arbanasima na Kosovu (mi srpski pisci prvi smo protestovali protiv toga), ali to ograničenje njihovih ličnih i građanskih sloboda otkrilo je drugu stranu medalje: kod mnogih od njih pretresom je pronađena veća količina oružja nezakonito posedovanog: oko 100 pušaka, dvadesetak pištolja i nekoliko hiljada metaka municije, kao i to da su mnogi od njih bili pomagani od albanske antisrpske emigracije. ("Jedinstvo", 26. jula 1989). Letos su i te izolacije ukinute. Sada ti isti neometano vršljaju po Kosovu, Jugoslaviji, Evropi i Americi i šire klevete i zavere protiv Srba i Srbije.

- Noću 2/3. avgusta 1989. u centru Peći kamenovana je kuća Srbina Gojka Zečevića. Kamenicama su razbijena stakla na prozorima kuće. Susedi su videli da tri mladića posle toga beže u mrak. Na Kosmetu svi znaju ko kome kamenuje kuće.

- Sredinom avgusta 1989. u Gnjilanskoj klanici je otkrivena prava zločinačka diverzija u mesu namenjenom tržištu Beograda pronađeni su ubačeni sitni komadići stakla!

- Petnaestog avgusta 1989. Šiptar Sokolj Iseni (21) iz Ajvalije kod Prištine silovao je Srpkinju maloletnicu J. B. od 14 godina, učenicu škole za retardiranu decu u Nišu, koju je prisilno odveo u Ajvaliju. Šiptari siledžije zaista ne prezaju ni od čega.

- Šesnaestog avgusta 1989. uveče u Kosovskoj Vitini, u svom dvorištu, napadnut je Srbin Milivoje Đorđević, inače predsednik opštine, a napao ga je Šiptar Raif Gaši iz Kačanika samo zato što je Đorđević bio primetio u svome dvorištu dva šiptarska mladića gde mu beru jabuke, pa povikao na njih. Napadač je na to skočio sa svog traktora i napao na ovog Srbina domaćina u njegovoj avliji, a susedi su sprečili da ne dođe do najgorega.

- Tokom avgusta 1989. u Vučitrnu i okolini učestale su provale po srpskim kućama: bile su tri provale u kućama Bura Jokanovića, Desanke Grubišić i Stojana Jovanovića. Napadnuti, i ostali Srbi, uvereni su da nisu po sredi krađe, nego šiptarski metodi zastrašivanja Srba s ciljem da ih nateraju na brže iseljavanje sa Kosova, jer prilikom kućnih provala malo šta je iz tih kuća odneseno.

- Osamnaestog avgusta 1989. ponovo je napadnuta na svom imanju u Samodreži sirota starica Danica Milinčić (majka mučki ubijenoga Danila), od Šiptara. Napala ju je Šiptarka Sahara Bunjaku, jurnuvši na nju sekirom samo zato što je Danica oterala njene ćurke iz svoga imanja. Šiptarka je pri tom i vređala ovu ionako ožalošćenu srpsku majku i pretila joj da će njena "kuća i sve ostalo uskoro biti naše", tj. arbanaško.

- Nad oronulom kućicom sirote starice Božane Stojić u Peći, prvi komšija Šiptar, Škeljzen Hiseni, podigao je terase svoje kuće i tako joj "oteo sunce", kako reče ova 90-godišnja starica, tj. njenu kuću je skoro sasvim poklopio svojom. Kome da se žali jadna srpska starica?

- Krajem avgusta 1989. u Vitini je Mustafa Drena iz Mogile, bez ikakvog razloga napao i pretukao maloletno Srpče S. B. iz istog mesta.

Septembar

- Prvog septembra 1989. oko podne, u autobusu na liniji Istok - Peć, Šiptar kondukter Redžep Bećaj pretukao je i izbacio iz autobusa srpsko đače, sina Vukoja Racića iz Prekala i one čuvene Srpkinje Vere Racić sa poznate fotografije iz Prekala (Žena sa puškom i odojčetom). Isti Šiptar siledžija isterao je iz istog autobusa toga dana i još 19 srpskih đaka.

- Samo nekoliko dana kasnije, 12. septembra po podne, oko pola pet, došao je u selo Prekale sa svojim kamionom Šiptar Salko Rastoder i parkirao ga u neposrednoj blizini kuće Racića. Kada je Vera Racić, poznata već svima pa i Šiptarima, izišla sa svojom komšinicom da zapiše broj parkiranog kamiona, jer je tu nešto posumnjala, naročito posle napada na njeno dete, ovaj šiptarski siledžija izružio ju je i ispsovao, zapretivši joj rečima: "Zapamtiće vaša porodica mene, a upamtiću i ja vas. Srešćemo se mi ponovo". Potom je siledžija Rastoder fizički napao i Verinog muža, Vukoja Racića. Sve to je od svih Srba u Prekalama i po Kosovu i Metohiji shvaćeno kao novi osvetnički napad na ove srpske mučenike koji su i po pomenutoj fotografiji postali poznati kao nevini stradalnici od šiptarskih zulumćara.

- Isto tako, 1. septembra 1989. oko podne, u centru Uroševca dva su Šiptara, Ekrem Makreši i Samedin Ašani, bez ikakvog povoda brutalno napali nožem na Srpkinju Sonju Bovan i još dvojicu Srba koji su bili sa njom. Jedan od nasilnika uvukao je Sonju u ulaz zgrade i prislonio joj nož pod grlo, preteći joj, a drugi je gvozdenim bokserom udario u lice Slavišu Budrića. Potom su obojica siledžija pobegli i tek kasnije su otkriveni.

- Samo neki dan kasnije, 5. septembra 1989. u selu Tankosiću kod Uroševca, opet je neki nepoznati Šiptar napao Srpkinju Ružu Stamenković, domaćicu, dok je na svojoj njivi brala pasulj. Istoga dana u selu Donje Nerodimlje šiptarske siledžije lupale su celu noć na dvorišna vrata srpske porodice Đorđević.

- Početkom septembra 1989. u selu Šeremetu kod Đakovice na imanju Srbina Sretena Cemovića, susedi Šiptari uništili su sav rod kukuruza na preko hiljadu kvadrata, a nešto ranije uništili su mu i pšenicu i sekli mu šumu.

- Dvanaestog septembra 1989. Avdulah Jašari iz sela Breca kod Podujeva napao je Srbina Radoslava Drenovca u selu Štedimu kod Podujeva na njegovoj njivi i pretio nožem, a to mu nije prvi put, jer se i ranije nasilnički ponašao prema ovom Srbinu i prema drugima.

- Noću 12/13 septembra 1989. u centru varošice Štimlje izvršena je oružana pljačka benzinske pumpe "Jugopetrol", gde su četiri Šiptara iz Podujeva obili pumpu i pokušali da odnesu čeličnu kasu. Kad je neko javio miliciji i ona stigla, došlo je do pravog vatrenog okršaja u varošici, što je Srbima zadalo nemali strah.

- Šesnaestog septembra 1989. Šiptar Faik Dedinci napao je Srbina Svetu Milovanovića iz Obilića, uhvatio ga za grlo i trzajući ga psovao mu srpsku majku. Ovaj siledžija Albanac i njegovi srodnici poznati su u Obiliću i okolini po nasrtljivosti na Srbe, a štite ih šiptarski rukovodioci na kosovu. I njegov brat se slično ponaša, a njegov sin je nedavno jurio po selu srpsku decu sa srpom u ruci i psovao ih.

- Sedamnaestog septembra 1989. u selu Glavotini kod Vučitrna, obesni albanski svatovi Imera Alije iz sela Strovca pucali su iz pištolja na dvojicu Srba: Živojina Dejanovića i njegovog sina Svetislava iz Prilužja. Ovi su toga dana bili na svojoj njivi u Glavotini, a obesni šiptarski svatovi ispalili su na njih sa udaljenosti od 20 metara dva metka, koji su se zarili u zemlju blizu njihovih nogu. Kad su oni brzo polegli po zemlji, šiptarski svatovi su otišli dalje sa ciničnim grohotnim smehom.

- Dvadesetog septembra 1989. uveče, oko pola sedam, usred Prištine napadnuta je srpska učenica K. Martić, dete od 10 godina. Nju je i pre dva dana, kao i ovoga dana, napao i motkom tukao jedan dečak Šiptar, očigledno natutkan od nekoga. Majka pretučene devojčice doznala je da je maloletni napadač sin Gazima Šlakua, inženjera iz Prištine.

- U zadnjih deset dana septembra 1989. u selu Ereču kod Đakovice bilo je nekoliko šiptarskih napada na Srbe Velimira i Jelisavku Knežević. Najpre su neki Šiptari blizu Velimirove kuće uhvatili mu jagnje i vezali ga debelim konopcem, da bi ga potom zaklali, a zatim su dvojica šiptarskih mladića vređali i psovali šezdesetogodišnju Jelisavetu dok je čuvala svoje ovce. Ovoj Srpskoj porodici Šiptari su proletos ispisali parolu na kući: "Selite se ili ćemo vas poklati". Velimirova tri sina već su se pod pritiskom iselili sa Kosova.

- Dvadeset prvog septembra 1989. Šiptar Cak Rustemi iz Prištine napao je bez razloga Srbina doktora Spasoja Radulovića na svom radnom mestu. Rustemi je tog dana dežurao u Hirurškoj klinici u Prištini, a Spasoja je napao neočekivano, a onda pobegao, pa je tek posle nedelju dana uhvaćen. U momentu napada na Srbina lekara niko od medicinskog osoblja u bolnici, niti prisutni portir, svi naravno Albanci, nije pritekao napadnutom Srbinu u pomoć. Kad tako rade Albanci zaposleni u bolnici kao humanoj ustanovi, šta onda reći za one druge Šiptare na mnogim drugim radnim mestima i ustanovama po Pokrajini, koji su svugde i uvek u većini?

- A šta za šiptarski mentalitet na Kosovu znači većina, evo jednog primera koji se desio sutradan po Krstovdanu 1989. U Osnovnoj školi u Kosovskoj Vitini, za vreme školskog odmora, došlo je do masovne tuče između srpske i šiptarske dece. Pošto su albanski đaci bili daleko brojniji, u tuči su povređena trojica srpskih đaka. Za sve vreme te tuče, četiri nastavnika Albanca stajali su ispred škole i mirno posmatrali tuču i povređivanje srpskih đaka, jer su, jasno, njihove bili brojniji i jači.

- Noću između 27. i 28. septembra 1989. na telefonskoj liniji između Lipovca i Grčina kod Đakovice neki je Šiptar prekinuo telefonsku liniju JNA armije, u dužini od 90 metara, a to je linija koju koriste vojnici graničari. Na ovoj" su se liniji i ranije dešavali prekidi veza, tj. diverzije od strane arbanaških diverzanata.

- Kad sam se, noć po Krstovdanu (28. 9. 1989) vraćao autobusom iz Prištine za Beograd, iste te noći u selu Nedakovcu kod Vučitrna, nedaleko od sela Grace, Šiptarske siledžije su provalile u kuću Bogdana i Olge Mrkić, kada su ukućani bili odsutni, i po kući su sve stvari ispreturali, ali skoro ništa nisu odneli. Očigledno je svima da se radi o šiptarskim provokativnim nasiljima, kako to i sami napadnuti Srbi smatraju. Jer šiptarski fašisti i teroristi time žele da Srbe nateraju na brže iseljavanje sa Kosova.

- A da se Srbi pod pritiskom svakodnevno iseljavaju, i to i posle "političkih promena", to čak priznaju i vlasti, ali izgleda ipak neće da priznaju ono što svi Kosovometohijski Srbi znaju: da na Kosovu upravo izgubljeno poverenje u vlasti i podstiče iseljavanje Srpskog naroda, je, donekle probuđena nada na pravdu i slobodu opet zgasnula, jer i "nove promene" i "novi ljudi" na Kosmetu Srbima ništa bolje stanje ne obećavaju. A kako da Srbi imaju poverenje u vlast koja ni za 5 meseci ne može da pohvata grupicu Šiptara odmetnika kod Podujeva (koji su se, naoružani, odmetnuli u šume, maja 1989) ili tolike druge svakodnevne siledžije i zulumćare po Kosovskom razboju? Na Kosovu "ništa novo". Samo "godinama ista priča."

- Jedino što je u poslednjim godinama novo to je što Kosovskometohijski Srbi, i pored svih svojih stradanja, ili upravo zato, sve više obnavljaju svoje crkve i češće posećuju svoje manastire. Samo u toku ovoga leta obnavlja se nekoliko crkava, iako je Srpski narod na Kosovu valjda najsiromašniji u Evropi. Ali duhovno je bogat, ima vere i strpljenja, i to je zalog budućnosti srpskog Kosova i sviju nas. Jer jevanđelska te i kosovska je istina: da krst i Krstovdan vode vaskrsenju i Uskrsu.

Oktobar

- 3. oktobra 1989. Šiptar Naser Šatri (32), rodom iz sela Tomanca kod Istoka, koji privremeno radi u Švedskoj, kada je bio pozvan u Stanicu milicije u Istok i dok je s njim razgovarao inspektor SUP-a Srbin Tomislav Babović (37), najpre je zamolio inspektora da može otvoriti prozor, jer mu je navodno teško, a onda je iznenada izvadio revolver iz džepa i rekao ovome: "Sad si mrtav", i u njega sručio 6 hitaca, kojima mu je naneo teške rane. Zatim je zločinac Šiptar skočio kroz otvoren prozor i pobegao preko starog pravoslavnog groblja u obližnje čisto arbanaško naselje. Kasnije je svojim automobilom pobegao i prešao granicu vrativši se u Švedsku (gde je švedska televizija imala intervju sa njime, a švedske vlasti su potom odbile da izruče Jugoslaviji ovog teroristu!). Teško ranjeni inspektor Babović prenet je u bolnicu i jedva je izbegao smrt. Mnogi detalji ovog terorističkog akta ukazuju na to da je ovaj zločin bio od ranije isplaniran, uz saučešće i nekih lica iz familije i Šiptara iz samog SUP-a u Istoku (Šatri napr. nije uopšte pretresan kad je ušao u Stanicu milicije). U kući njegovog oca i brata pretresom je pronađen nezakonito posedovani pištolja sa 4 metka u šaržeru.

- 12. oktobra 1989. u Osnovnoj školi "Aca Marović" u Prištini, za vreme školskog odmora u dvorištu, došlo je do masovne tuče arbanaških i srpskih đaka. Kamenice su letele na sve strane, pa je i milicija morala da interveniše. Čarke su počele još prethodne večeri, na ulici pred hotelom "Grand" u centru Prištine, gde se sukobila manja grupa šiptarskih i srpskih đaka, što su videli i neki roditelji i nastavnici.

- 17. oktobra 1989. uveče oko 10 sati pretučen je u Gnjilanu Srbin Zvonko Savić, radnik Poljoprivredne stanice u Gnjilanu. Njega su po izlasku iz kafane "Lovac" presrela tri milicionara (svakako Šiptari) i ništa mu ne govoreći, bez ikakvog povoda i razloga, bukvalno ga prebili, razbili mu zube palicom i onako unakaženog i onesvešćenog ostavili na ulici i udaljili se! Kada je teško povređeni Savić došao svesti primetio je da su mu prišla dva mladića (Srbina), koji su ga onda odveli u Gnjilansku bolnicu. Srbi u Gnjilanu i okolini ogorčeni su ovim terorom šiptarske milicije i tražili su hitno rasvetljenje ovog slučaja". Jedan od Srba je rekao: "Ispada da nas Srbe na Kosovu napadaju uvek nepoznati ljudi. Dokle više da budemo žrtve nasilja i terora? Kad smo mi Srbi žrtve napada, vinovnici kao po pravilu ostaju neotkriveni".

- Prištinsko "Jedinstvo" od 20. 10. 1989. piše da su u Okružnom sudu u Prištini jednostavno "isparili" mnogi sudski predmeti, tj. izgubljeno je 196 krivičnih sudskih predmeta, a 517 predmeta je apsolutno zastarelo, a to je takođe 517 krivičnih dela, od kojih su većina bili za izdržavanje kazni zatvora od 1 mesec do 1 godinu, od toga pak 272 slučaja su Albanci. Drugi sudski predmeti su bili za plaćanje novčane kazne, i to opet u velikoj većini (160 predmeta) Albanci. - Ovakvo, i još gore je stanje i po drugim sudovima manjih mesta na Kosovu i Metohiji. Za Šiptare na Kosmetu više važi "kanun Leke Dukađina" negoli pravo, sudstvo i zakoni jedne pravne države u XX veku.

- Isti list istoga dana donosi i vest da će, konačno, Okružni sud u Peći pokrenuti sudski postupak protiv Ilijaza Kurtešija, bivšeg predsednika Skupštine Kosova i Skupštine SFRJ, i protiv još desetak Šiptara rukovodilaca iz Pokrajine i Opštine u Dečanima, koji su ranije (1972-1973. god.), sa pozicija svemoćne šiptarske vlasti, sistematski radili u Dečanskoj opštini na proterivanju srpsko-crnogorskih porodica sa njihovih imanja i prepuštanja istih imanja albanskim porodicama Ukhaća i Hasanaj. Ovu nasilnu otimačinu i nepravdu doskoro su dokazivali sada već pokojni Srbi Stanica Pešić i Dušan i Momčilo Đurišić i porodica Lazarević, koje su sa njihovih imanja tada proterali okupatori Šiptari. Ovaj sudski postupak biće tek sada poveden pošto je Srbija i Jugoslavija počela da stiče izvestan uvid u pravo stanje sudstva na Kosovu.

- Noću između 20. i 21. oktobra 1989. obijena je i opljačkana srpska crkva u Babinom Mostu na samom Kosovu. Nepoznati pljačkaš (Šiptar) razbio je prozor i iz hrama odneo neke stvari (rešo, peškire, čarape, marame, flaše zejtina i dr. narodne priloge). Šteta nije tako velika, ali je ovo već sedmi slučaj obijanja srpskih crkava na Kosovu za poslednjih mesec i po dana (Batuse, Bitinja, Laplje Selo, Prilužje, Plemetina i Podujevo).

- 22. oktobra 1989. uveče u devet sati u Uroševcu je javno kamenovana srpska kuća Desanke Nikšić, u ulici Veljka Vlahovića. Dva dečaka Šiptara, komšije, najpre su bezobzirno lupala motkama po zidu njene kuće, a onda su počeli gaćati kuću kamenicama i lomiti crep. Zoran Nikšić iz kamenovane srpske kuće kaže: "Ovo je deseti put u poslednjih 6 meseci da nam komšijska deca (Šiptari) kamenuju kuću. Prilikom jednog od tih kamenovanja, ranjen je i moj petogodišnji sin Aleksandar. Njega je kamenica udarila u slepoočnicu, ali, na sreću, prošao je bez težih posledica. Počinioci su brzo otkriveni, ali šta to vredi kad ih kažnjavaju blagim novčanim kaznama. U poslednje vreme se napadači više i ne kriju od nas. Uglavnom su to maloletna deca, od 10 do 14 godina, naših prvih komšija Hazira i Bejte. Već 6 meseci živimo u strahu, u napetoj situaciji, u stalnom iščekivanju da će nas neko brutalno napasti". - Možemo slobodno dodati da Šiptarski agresori na srpskom Kosovu i Metohiji to ustvari i hoće: da Srbe stalno drže u strahu i bezperspektivnosti, dok se i poslednji Srbin ne odseli i Kosovo postane "etnički čisto" albansko. "Al' ne reče Ture akobogda", kaže stara srpska narodna pesma sa Kosova.

- 25. oktobra 1989. oko podne u centru Uroševca, u dvorištu stambene zgrade br. 56 u ulici M. Tita, bez skoro ikakvog povoda i razloga pretučen je srpski đak Miodrag Đorđević, učenik 6. razreda Osnovne škole, a povređen je kamenicama i njegov školski drug Ivan Bošković (11). Pretukli su ih i povredili maloletni Adnan Isljami (12) i njegova majka. Srpska deca su se prethodno igrala lopte, kao i ranije, u dvorištu te zgrade, pa je oko lopte došlo do prepirke i koškanja između malog Miodraga i komšije Adnana. Tada je sa terase zgrade sišla Adnanova majka i stala da tuče Miodraga, a kad je se ovaj oteo i pobegao, Šiptarka i njen sin stali su kamenicama da gađaju srpsku decu i kamenom su pogodili u čelo đaka Ivana Boškovića, koji je pao onesvešćen i obliven krvlju. Šiptarska majka na to se nije ni osvrnula, a Ivanova majka Ružica i drugi Srbi preneli su ranjeno dete odmah u Dom zdravlja u Uroševcu, a odatle u Prištinsku bolnicu. - Ovo je samo jedan primer koji pokazuje ne toliko "odnos snaga" na Kosmetu, nego pre svega šiptarski mentalitet, koji i običnu dečju svađu oko lopte pretvara u krvavu agresiju. Čemu li to Šiptari uče svoju decu i kakvu im to budućnost spremaju?!

- 25. oktobra 1989. oko pola tri popodne pred Domom štampe u Prištini, jedan Šiptar koji radi u "Elektroprivredi Kosovo", fizički je napao jednog Srbina, radnika "Autotransporta" iz Prištine, bez povoda i razloga. Nismo mogli doznati imena napadača i napadnutog, ali je napad bio usred bela dana usred glavnog grada Pokrajine, na oči mnogih.

- 30. oktobra 1989. oko 15 sati u Uroševcu je Šiptar Nezir Muslija, civilni stražar na gradilištu nove robne kuće, teško ozledio kamenicom srpskog dečaka Marka Spasića (8), učenika 2. razreda osnovne škole. Dete se igralo sa decom na gomili zemlje, a stražar ih je opomenuo da se udalje, pa je onda povećom kamenicom pogodio u slepoočnicu malog Marka. Povređeni dečak prebačen je u bolnicu i van je životne opasnosti, a šiptarski stražar nije mario za dečji život i zdravlje.

- 30. oktobra 1989. uveče oko pola osam pojavio se požar u avliji Srbina Đoka Maljevića u selu Dubnica kod Podujeva. Požar se najpre pojavio na krovu plevnje, nad štalom, i zahvatio je ceo krov zgrade, koji je izgoreo u dužini od 24 metra. Izgorelo je i 24 kola suve deteline. Uz pomoć suseda sprečen je dalji požar, koji bi sigurno zahvatio i kuću Maljevića. - Inače, u Podujevu i okolini tih dana je bilo više podmetnutih požara: u dvorištu Srbina Pavića Milačića u Sportskoj ulici u Podujevu; zatim istovremeno na više mesta na terenu između sela Velika Reka i Bradaš kod Podujeva.

Novembar

- Krajem oktobra i početkom novembra 1989. a povodom početka suđenja Azemu Vlasiju, bivšem šefu komunista Kosova, i grupi drugih šiptarskih vlastodržaca i kolovođa antisrpske agresije na Kosmetu, u nekim mestima po Kosovu, u Starom Trgu kod Mitrovice u Prištini, Uroševcu, Podujevu i drugde, opet su Šiptari izišli na brutalne demonstracije po ulicama, lupajući pred sobom ove: izloge radnji, automobile, autobuse, milicijska kola, i naročito napadajući nedužne Srbe usput i po kućama. Oko Podujeva su sasvim polupali 3 autobusa "Nišekspresa", a 4. novembra uveče kamenovali su autobus "Kruševac-prevoza" i tom prilikom povredili oko 40 putnika u autobusu. U Goleškoj ulici u Prištini demonstranti su napali pedesetogodišnju Srpkinju dok se mirno vraćala kući s posla i ona se jedva spasla veće napasti. U selu Kobanji kod Žura, kod Prizrena, grupa šiptarskih đaka kamenicama je zasula svog nastavnika srpskog jezika. U Osnovnoj školi "V. I. Lenjin" u Prištini pretukli su srpsku učenicu 5. razreda, a njeni vršnjaci đaci Šiptari su joj istresli knjige iz đačke tore i zapalili! 1. novembra uveče grupa demonstranata u Prištini lupala je po vratima srpske crkve Sv. Nikole i kamenicama polupala prozore na novoj crkvenoj stambenoj zgradi, a iz dvorišta crkve nestalo je 40 džakova cementa i skidan je crep sa ogradnog zida. 4. novembra Šiptari demonstranti u Uroševcu, njih oko 50, vraćajući se popodne kućama sa demonstracija, kamenovali su usput srpke kuće. Najpre su nasrnuli na Srbe Vukašina i Milku Dević, ali su ovi brzo pobegli i zaključali se u svoju kuću. Onda su susreli Srbina Vladu Milovanovića sa sinom, kojeg je vodio iz škole, i tačno pred njegovom kućom tukli su ga motkom po vratu dok je on telom štitio svoje dete. Od udaraca motkom čovek je pao na zemlju, pa su ga supruga i snaha unele u kuću, a potom je, zbog povreda, prebačen u bolnicu u Skoplje. Inače, u Uroševcu je tih dana bilo i drugih napada na Srbe, srpske kuće i radnje. Zaplašeni Srbi najvećim delom su se zabarikadirali u svoje kuće i stanove. U Uroševcu, a i drugim mestima na Kosovu, primećeno je tih dana i sledeće: Šiptari demonstranti okupljali su se ili razilazili upravo u času kada su njihovi mujezini sa džamija počinjali uzvikivati islamsku molitvu, pa se dobijao utisak kao da hodže usmeravaju demonstrante.

- 6. novembra 1989. u selu Duboček kod Peći, u toku noći, neki obesni Šiptar traktorom je porušio oko 10 metara drvene ograde na avliji srpske porodice Cokić, dok su po drugim srpskim ogradama tog sela iste noći ispisane preteće za Srbe šiptarske parole.

- 10. novembra 1989. na jednoj Pokrajinskoj konferenciji u Prištini, rekao je srpski pesnik sa Kosova Radoslav Zlatanović sledeće karakteristične reči, koje predstavljaju sažetu hroniku srpskih kosovskih patnji u poslednjim decenijama: "Na Kosovu su naročito stradali Srbi i Crnogorci, protiv kojih su od oslobođenja naovamo stratezi konstantne separatističke agresije preduzeli na hiljade akcija, metoda i radnji, kako bi ih proterali sa vekovnih rodnih ognjišta... S Kosova je, usred slobodne Evrope, a u "samoupravnoj socijalističkoj" Jugoslaviji, proterano preko 250.000 Srba i Crnogoraca. Na Kosovu i Metohiji je stvoreno već oko 800 "etnički čistih" albanskih naselja. Opustošene su srpske kuće, posečeni su njihovi voćnjaci i vinogradi, nestale bez traga vesele pesme i igre njihovih sinova i kćeri, srušeni su i preorani grobovi njihovih najmilijih. Svi su se oni (Kosovski Srbi) našli u beskrajnoj, tužnoj reci iseljenika, i okretali su se ka zavičaju koji im neprijatelj oduzima, i pri tom su glasno ridali. Ali, Jugoslavija je nemo ćutala, niko nije hteo da pruži reč utehe i ruku prijateljstva ljudima na koje je udarila tuga i nesreća... Na napuštenim naseljima i kućama Srba i Crnogoraca nicala su kamena utvrđenja sa visokim zidovima (tj. obzidane kuće - tvrđave Albanaca); podignuto je na stotinu novih džamija (često na srušenim srpskim crkvama), više nego u Libijskoj džamahiriji! Albanska omladina širom Kosova ne bavi se pravim delatnostima, ne živi mladalački život, već su njihovu energiju iskoristili organizatori agresije i separatizma, gurnuli ih u opasnu igru, u mržnju i prljavi rat protiv Srba i Srbije". ("Jedinstvo", 11. 11. 1989).

- 7. novembra 1989. Srbin Radoje Živković, radnik "Produkta" u Srbici, podneo je Predsedništvu Srbije žalbu na dugogodišnje nepravde i nasilja koje su mu činili šiptarski totalitaristi na Kosovu, evo već pune 22 godine. Još 15. avgusta 1967. premešten je sa mesta poslovođe na mesto običnog fizičkog radnika, iako je imao školske kvalifikacije. Na radnom mestu su ga 1. marta 1971. god. pretukli četvorica Šiptara i naneli mu težu telesnu povredu. Tada i kasnije pisao je na desetine predstavki i žalbi organima vlasti u Pokrajini i Republici, i sve je bilo uzaludno. Usled pritisaka na njega i njegovu familiju, njegova braća Miladin i Nikola napustili su Srbicu i otišli sa Kosova. Pre toga, njima je vlast oduzela, bez ikakvog obrazloženja, 5 hektara zemlje u selu Kraljici kod Srbice. Naročito je doživljavao maltretiranja od agresivnih Šiptara posle 1981. godine. Dana 23. marta 1986. Arbanasi su izvršili oružani napad na njegovu kuću, a kasnije je od nadležnih organa rečeno da su samo "hteli da mu kradu živinu"! I pored svega, on je ipak izjavio: "Sve trpim i trpeću, ali se neću iseliti sa Kosova".

- Celu prvu polovinu meseca novembra 1989. svi srpski đaci u Podujevu, njih oko 200, iz straha za život ne idu u školu, jer ih od šiptarskih agresivnih demonstranata niko od organa vlasti ne obezbeđuje, niti im garantuje mir i bezbednost. Zbog ovoga su Srbi iz Podujeva održali protestni zbor (14. 10. 1989), na kojem su rekli da srpskim đacima i svemu srpskom življu u Podujevu "svakog trenutka preti vulkan", tj. eksplozija divljanja arbanaških masa. Vlastimir Lekić iz Podujeva rekao je na tom skupu: "Nikada se nećemo pomiriti sa tim da na svojoj očevini živimo kao tuđinci!"

- Prištinsko "Jedinstvo" (od 28-30. novembra 1989) navodi reči koje je o Kosovskom stradanju Srpskog naroda, prilikom svoje nedavne posete Kosovu i Metohiji, izrekao proiguman manastira Hilandara otac Nikanor (koji već 63 godine živi u Svetoj Gori): "Manastir Sv. cara Uroša u Nerodimlju, na žalost, prepušten je zubu vremena. Manastir je bez krova, nije pod zaštitom države i, što je najgore, ne vodi se kao crkva, nego je u njemu smešteno šumsko gazdinstvo! ... U Prizrenu sam video porušeni srpski manastir Sv. Arhangela i Sinan-pašinu džamiju. Na delu sam video velikodušnost Srba iz 1918. godine. Kada je ranije srušena Dušanova zadužbina, ovo kamenje tog hrama odneto je da bi sazidala Sinan-pašina džamija. Posle oslobođenja trebalo je vratiti kamenje odakle je i uzeto... Agresija albanskih separatista oteraće i ovo malo Srba što je ovde ostalo. Ali, proterati ljude sa njihovih pradedovskih ognjišta jeste najveće zlo pred Svevišnjim. To zlo su posejali i negovali oni koji su slobodno došli u našu zemlju i potom su rovarili na ovim prostorima. Teško zameram Albancima zbog nedela koja čine njihovi ljudi. Zgražavam se nad skrnavljenjem srpskih grobalja i svetih mesta. Srbi na Kosovu ispijaju gorke čaše. Mnogo pate, a njihove patnje još niko neće da čuje ni razume".

Decembar

- Majke, supruge i sestre srpsko-crnogorske nacionalnosti iz Dečana uputile su početkom decembra 1989. Otvoreno pismo majkama, suprugama i sestrama u Sloveniji, u kome se kaže: "Uz ono što je napisano poslednjih dana povodom zabrane održavanja mitinga istine u Ljubljani, moramo i mi kao majke; supruge i sestre u ovom otvorenom pismu da postavimo nekoliko pitanja majkama, suprugama i sestrama iz dežele (Slovenije). Na to nas obavezuju borba za život, dug prema žrtvama kontrarevolucionarnih separatističkih terorista (Šiptara) i iskrivljena slika o Kosovu.

Obraćamo vam se kao zatočenice na svojim ognjištima, izložene svakodnevnim strahovanjima za svoje najbliže i za sebe. Nećemo da navodimo citate, niti da svoje reči oslanjamo na autoritete, već vas podsećamo na jezivu kosovsku stvarnost.

Pitamo vas, drugarice iz dežele, kao majke, supruge i sestre, pa pred svojom savešću i javnošću odgovorite na sledeća pitanja:

Prvo, zašto se niste obratile Predsedništvu SFRJ, drugim rukovodiocima i saveznim organima za čuvanje ljudskih prava povodom naše dugogodišnje izolacije, upravo zbog zatočeništva i progona Srba i Crnogoraca s Kosova, o njihovim patnjama, proterivanju iz zavičaja itd.?

Srpska majka s Kosova protestuje u Skupštini u Beogradu

Drugo, zašto protiv onih koji traže aboliciju za Azema Vlasija niste digle svoj glas, i onih kojima je abolicija preča od svakodnevnih ucena, pretnji, pljački, paljenja imovine, pa i potpaljivanja devojčice, u po bela dana, na sred ulice u Prištini?

Treće, kako ste mogle da kao majke, supruge i sestre oćutite zločine nad srpskom decom, gnusna silovanja devojčica, žena, pa i starica na Kosovu i Metohiji?

Četvrto, šta ste učinile za zaštitu žena i devojaka srpskih i crnogorskih, ovde na Kosovu, kada ih je Fadilj Hodža izložio porugama? Nije, valjda, da i vi iznalazite pravdanje za Hodžina nedela poput Sergeja Krajgera i drugih pojedinaca?

Peto, zašto kao majke supruge i sestre, niste izrazile saosećanja i ljudski stav povodom ubistva mladog Danila Milinčića, pred majčinim očima na kućnom pragu u Samodreži kod Vučitrna? Niste ni reagovale na ubistvo domaćina kuće Šarić u Đakovici. Zašto bar vas nije dirnulo ni to da se ni mrtvi ne ostavljaju na miru, već im se ruše grobovi po Kosovu ili preoravaju kosti, kao kod Dečana? Zar vas nije ganulo iskopavanje nedavno sahranjenog deteta?

I šesto, da li se slažete sa mišljenjem Spomenke Hrabar povodom zločina u paraćinskoj kasarni i s mnogim drugim predlozima, ili joj samo ćutanjem odobravate stavove itd.?

Možda ćete reći da niste o svemu ovom obavešteni. Moglo bi se čak i poverovati s obzirom na (ne) informisanje u vašoj deželi. No, ipak, svi znaju da su čitavu zemaljsku kuglu obišle fotografije zabrinute srpske majke iz Prekala s detetom u naručju i puškom o ramenu. Slično je sa snimcima protestnih okupljanja hiljada utvrđenih i zabrinutih srpskih žena na Kosovu. Daleko su stigle vesti o zlodelima ovde. Nisu doprle jedino do srca onih koji se prave slepi kod očiju i više saosećaju sa zulumćarima, nego sa žrtvama terora.

Možda na sve ovo gledate kao na stvari "južnjaka", ili imate neka drugačija objašnjenja? Ako razmišljate kao Milan Kučan i njemu slični možda i vi u zlodelima separatista vidite "borbu za odbranu avnojevske Jugoslavije"? Ipak, činjenice su nepobitne. Istina prodire i mora pobediti, a u njenom svetlu će se videti svačiji pravi lik".

(Tekst ovog Otvorenog pisma objavljen u "Večernjim novostima" 9. decembra 1989).

- Srpske monahinje manastira Svete Trojice kod Mušutišta žale se, početkom decembra 1989. na nova nasilja i zulume susednih Arbanasa. Igumanija Ilarija kaže: "Imamo mnogo nevolja, ali najteže nam je što nas napadaju Albanci iz susednih sela. Naočigled nam seku šume, kradu letinu. Ubili su nam nekoliko svinja, biku su zaboli iglu u stomak... Suvorečka opština se maćehinski odnosi prema ovom srpskom manastiru". - Inače, same sestre monahinje bile su više puta fizički napadane od siledžija Arnauta, a sve žalbe na raznovrsna nasilja, kao i traženja zaštite od organa vlasti - ostaju bez odgovora.

- 14. decembra 1989. u Đurakovcu kod Istoka siledžija Šiptar, Kujtim Hamza iz sela Dobrune, bez ikakvog povoda fizički je napao Srbina Miomira Savića (21) iz sela Prekale i naneo mu telesne povrede po glavi. Ovo je samo jedan od najnovijih "ekscesa" šiptarskih agresora, protiv Srpskog življa u opštini Istok u Metohiji, gde je nedavno ponovo konstatovano da se "nastavlja iseljavanje Srba", jer je "svakodnevica teža od statistike" (u poslednje 3 godine, po zvaničnoj statistici, iz opštine Istok iselilo se pod pritiskom 18 srpskih porodica i 532 pojedinca, a samo u poslednjih 9 meseci ove godine iselile su se pod pritiskom 4 srpske porodice i 50 pojedinaca).

- 15. decembra 1989. ujutru rano dvojica obesnih Šiptara, Naim Raima Ljatifi (24), radnik "Elektroprivrede Kosovo", i Haljilj Mustafa (26) iz Prištine, lažno su se predstavljali kao inspektori SUP-a i kao takvi su, u ulici Ramiz Sadiku u Prištini, blizu Studentske menze, bez povoda i razloga zlostavljali i pretukli Srbe studente Ivana Radovanovića (24) sa Tehničkog i Miladina Dabetića sa Pravnog fakulteta. Oni su najpre legitimisali ove studente, a onda su ih pretukli, nanevši im telesne povrede. Miladinu Dabetiću su nožem naneli posekotine iza oba uva.

- 15. decembra 1989. uveče oko 6 sati, u prištinskom naselju. "Aktaš ", u Dubrovačkoj ulici, napadnut je i pretučen Srbin Branislav Šemić, radnik "Elektroprivrede Kosovo" u Prištini. Dok se vraćao kući napali su ga tri zasad nepoznata Šiptara, koji su mu najpre psovali srpsku šubaru, koju je imao na glavi, a zatim i srpsku majku. Veći linč nad ovim nedužnim čovekom oprečila je grupa prolaznika Arbanasa. Šemić je zatim požurio kući i samo što je uzeo da telefonira miliciji da je napadnut, na njegovim ulaznim vratima odjeknuo je prasak bačene kamenice. Kada je potom izišao napolje, primetio je da su mu otkinuta i odneta metalna vrata na ulazu u dvorište. Kako mu je od šiptarskog linča povređeno levo oko, Šemić je zadržan na lečenju u očnoj klinici u Prištini.

- Polovinom decembra 1989. u selima Drenovačke Šume i Prilep kod Dečana, Srbi koji još tu žive i oni koji su se pod arnautskim pritiskom iselili, ovlastili su starešinu manastira Dečana, oca Justina Tasića, da nađe kupca i u njihovo ime proda šumu na njihovom zajedničkom groblju u selu Drenovcu, da bi tim novcem onda kupili žičanu ogradu i ogradili svoje groblje, koje im Arbanasi Imer i Idriz Ljokaj uzurpiraju i preoravaju. Kada je nađeni kupac došao da seče šumu, došao je i Idriz Ljokaj i sprečio ga. A evo o čemu je reč. Tokom 1973-1974. god. Šiptari braća Imer i Idriz Ljokaj iz sela Prilepa kod Dečana protivzakonito su uzurpirali srpsko seosko groblje i obrađivali ga kao svoju njivu, iako se tačno zna da su tu sahranjeni pokojnici srpskih porodica Samardžić, Roganović i Radović. Kad su Srbi iz Drenovca ove Šiptare okupatore tužili sudu, Okružni sud u Peći našao je da su krivi, mada su Šiptari na sudu lagali da na preoranom groblju "nije bilo grobova", iako je u to vreme bilo vidljivo preko 10 humki. Srbi su na sudu dokazali da je na njihovom groblju u Drenovačkim Šumama do 1941. god. bilo više od 30 humki, o čemu postoje i pisani dokazi u knjigama Dečanske parohije. Tada je Okružni sud u Peći Šiptare uzurpatore osudio na po godinu dana zatvora, ali na njihovu žalbu, Vrhovni sud Kosova je ukinuo ovu presudu. Tada su, ohrabreni time, Arbanasi otimači ponovo preorali ovo pravoslavno groblje i na njemu posejali detelinu "lucerku" i ovas, što je bila nova gorčina za ionako ogorčene i oštećene Srbe. Opet su Srbi tužili Lokaje sudu u Peći, ali je osuđujuću presudu Pećkog suda opet poništio prištinski Vrhovni sud, mada su oštećeni Srbi ponovo dokazivali da je sve do nedavno bilo sahranjivanje na tom groblju koje se kao pravoslavno groblje vodi i u katastarskim knjigama Geodetske prave Opštine Dečani (i to od 1963. god. do danas). Inače, ovih istih dana (polovinom decembra 1989), šiptarski vandali su oštetili u pravoslavnom srpskom groblju u samim Dečanima grobnicu porodice Zogović.

- Tokom decembra 1989. u Uroševcu, u Transportnom preduzeću "Fertrans", radnici Arbanasi na sve načine pakoste srpskim radnicima. Konkretno, sve što Srbi radnici napišu ćirilicom, Šiptari im odmah u svim dokumentima i spisima to precrtaju i čak im otvoreno prete da će ih isterati sa posla ako i dalje ne budu pisali "albanskim pismom"! Sve žalbe Srba radnika nadležnim organima u preduzeću i gradu samo je - uzaludno potrošeno vreme. Srbi su letos o tome uputili i pismenu peticiju organima Opštine, Pokrajine i Republike, ali odgovora nikakvog nije bilo niodakle Srbi radnici još tvrde, da i sad direktor Ibrahim Maljoku, sve Šiptare koji se vraćaju sa izdržanih zatvorskih kazni, odmah nagrađuje unapređenjem na bolje radno mesto. ("Jedinstvo", 21. 12. 1989)

- Srbi u Sredačkoj župi kod Prizrena, na svom skupu u Sredskoj, 19. 12. 1989. žale se na teško stanje u toj župi, koja je kao neko pastorče Prizrenske opštine. U selima i po zaseocima ovog pasivnog kraja ostalo je vrlo malo Srba, a ono nešto brojnijih muslimana (poislamljenih Srba) arbanaški agresori nasilno albanizuju, naročito od popisa stanovništva 1971. godine. Srbi iz Gornjeg sela ove župe žale se na Arbanasa Tahira Bećirija, čija im porodica čini mnoga nasilja i poljske štete i čak fizički nasrće na Srbe Na sve žalbe vlastima da se ova siledžijska šiptarska porodica obuzda, ništa nije učinjeno. Deci u školama ove župe, čiji je maternji jezik srpski, šiptarski učitelji, poslani iz Prištine, nameću kao obavezan albanski jezik, u čemu prednjači učitelj Abaz Sejdulahu, Šiptar, u selu Gornje Mušnikovo.

- 19. i 20. i 21. decembra 1989. opet su u Prištini i Podujevu divljali Šiptari po ulicama i putevima i u Studentskom domu. U Podujevu su grupe mlađih Arbanasa, svi maskirani, lupali izloge, napadali autobuse i automobile i miliciju kamenicama. Napali su Srbina Milovana Šćepanovića u selu Dubnici, kod Podujeva, a kod benzinske pumpe u Podujevu, potpuno su demolirali kamenicama auto novinara "Jedinstva" Božidara Šmigića, pri čemu je i sam on zadobio lakše telesne povrede. Takođe je kamenovan autobus "Niš ekspresa", u kojem je povređeno nekoliko putnika, i još je kamenovan jedan automobil iz Kruševca. Najgore je prošao Srbin kamiondžija Milovan Šukić iz Paraćina, kome su kamenovali kamion a njega nasilno izvukli iz kabine i pretukli letvama i šipkama, tako da su mu polomili vilicu i na više mesta povredili glavu. - U Studentskom pak centru u Prištini agresivni studenti Šiptari priredili su pravi haos. Najpre su uveče počeli horski ovi da zvižde, a onda su svi upali po zaštitnom limu na prozorima studentskih soba i da kao divljaci urlaju vičući: "Kosovo republika - milom ili silom, silom, silom" Srpski stanari u obližnjem naselju "Ulpijana", a naročito dečica, bili su prestrašeni i proveli su besanu noć u strahu od najgorega

- 21. decembra 1989. u Uroševcu Šiptar Ibuš Bitići, radnik fabrike "Mineks" u Uroševcu, kažnjen je sa 5 meseci zatvora zato što je u više navrata u fabrici vređao Srbe radnike psujući im srpsku majku i otvoreno preteći im.

- 21. 12. 1989. u selu Slatini kod Vučitrna Arbanas Ragip Bećiri (60) i njegov sin Medžit (37) fizički napali šesdesetogodišnjeg Srbina Slobodana Savića iz istog sela Ovi su Šiptari i inače već godinama činili i čine razna nasilja i poljske štete Srbima u tom selu. Sada su za ovaj napad kažnjeni od sudije za prekršaje sa po mesec dana zatvora, ali Srbi iz sela Slatine nisu zadovoljni time i na svom skupu su tražili da se ova šiptarska porodica iseli iz Slatine, jer se tu tek pre neku godinu doselila iz sela Trstene kod Mitrovice i otada stalno kinji Srbe susede. Velibor Apostolović je tom prilikom rekao na skupu, da su mu ti nasilnici iz porodice Bećiri nedavno hteli da ubiju sina na vučitrnskoj pijaci, a pokušali su i da mu siluju ćerku.

- 31. decembra 1989. popodne u Đakovici, u ulici Dimitrija Tucovića, Srbina Borisava Vulića, dok je mirno stajao na balkonu svoga stana, trojica nepoznatih Šiptara su iznenada psovali i pretili mu kao Srbinu, bez ikakvog razloga i povoda sa njegove strane. Čovek je na terasi ostao zabezeknut i zaprepašćen, a onda je u tupom strahu od gore nesreće proveo novogodišnju noć u svome stanu. Njemu Nova godina nije obećavala bolje sutra.

Godina 1990.

Januar

- Negde početkom januara (oko 7-8. datuma) 1990. godine Srbinu Jovanu Živiću u selu Samodreži na Kosovu šiptarski zulumćari su uništili ceo mlad voćnjak (počupali su iz korena sve mlade sadnice). Ogorčeni čovek rekao je sledeće: "To su mogli da mi urade samo albanski nacionalisti i separatisti, jer oni žele da prisile na iseljavanje i preostalih 6 srpskih porodica iz našeg sela, slavne Samodreže, u kojoj je srpski knez Lazar pričestio svoju vojsku pred Kosovski boj".

- Početkom januara 1990. Srbinu Spasi Milenkoviću iz sela Gatnje kod Uroševca opet je posečen šumski zabran. Njegova odgajena šuma, u površini 2,6 hektara, već je treći put sečena od novembra prošle godine do sada od arnautskih šumokradica. "Posečeno mi je, veli Milenković, oko 100 stabala prvoklasne građe, tehničkog drveta. Milicija je dolazila u dva navrata i snimala teren, ali ništa nije postignuto. Počinioci još nisu pronađeni, ni oni raniji ni ovi sada, a prema mom dosadašnjem iskustvu, neće ih ni pronaći. Moj se zabran, očigledno, namerno uništava". ("Jedinstvo", 11. 1. 1990).

- Polovinom januara 1990. u šumi Orbina Vitomira Pečevića, u selu Drenovcu kod Dečana, Šiptari šumokradice napravili su veliku štetu: posečeno je i odneto više od 100 cerovih stabala. Ovo nije prvi put da se familiji Pečević, ima ih tri kuće, nanose slične štete u šumi i na poljima, od suseda Arbanasa.

- Boraveći u januaru mesecu u Prizrenu, doznao sam, u Zavodu za zaštitu kulturnih spomenika za Prizren i okolinu, da je tek nedavno otkriveno sledeće lukavo zlodelo šiptarskih agresora i okupatora na polju kulturnog genocida sprovođenog nad Srpskim narodom. Naime, na teritoriji Prizrenskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, mada nije bilo slučajeva da je neka srpska crkva "džamijama", tj. upisivana u katastar kao "džamija", kako je to bilo u mnogim drugim mestima i opštinama po Kosmetu, ovde je međutim bila takođe upisana jedna druga podvala Srbima, jer su srpske pravoslavne crkve upisivane u katastar kao "privatno zemljište". Isto tako je nađeno da u istom Zavodu u Prizrenu imaju posedovne listove za srpske crkve koji nisu potpisani, što praktično znači da su nevažeći i da lako mogu biti osporeni. Ostavljamo po strani pitanje koliko se u Prizrenu i okolini, a i na čitavom Kosovu i Metohiji, stvarno poklanja pažnja očuvanju i zaštiti srpskih spomenika kulture, a to su pre svega srpske crkve i manastiri. Za primer je dovoljno navesti samo crkvu Sv. Nikole, zadužbinu Srbina Nikole Tutića iz 1332. godine, koja se nalazi u samom centru starog Prizrena, a pritisnuta je i pridavljena sa dve strane od šiptarskih kuća i radnji. Ova crkva je, zaista, vidljivi simbol pritešnjenosti Srpskog naroda i njegovih svetinja na ovim prostorima od arnautsko-komunističke tiranije i agresije.

- 25. januara 1990. u selu Kruševac kod Peći srpsko-crnogorskoj porodici Čedomira Stankovića Šiptari su podmetnuli požar u avliji i izgorelo je više stogova sena i slame. Bio je to treći po redu podmetnuti požar ovoj srpskoj kući za poslednjih par godina, a prošle godine, 4. februara, pucali su na Čedomira dvojica Šiptara, Enver i Ramadan Beriša iz sela Čelopeka. I umesto da budu kažnjeni, njima je izdat pasoš te su nesmetano otišli u Švajcarsku. Inače, u ovom selu je ranije bilo preko 120 srpskih kuća, a sada je ostalo svega 14 između 200 arbanaških. Zato agresori Arnauti nastoje da i požarima proteraju preostali srpski živalj iz ovoga sela plodne Metohije.

Crkva Sv. Nikole u Prizrenu iz 1332. godine.

- Od kako je prekinut XIV vanredni kongres komunista Jugoslavije (23. 1. 1990. uveče), čime je praktično došlo do raspada Kompartije, već 24. januara 1990. ujutru i sledećih dana na Kosovu su ponovo izbile agresivne šiptarske demonstracije u Prištini, Uroševcu, Prizrenu, Mitrovici, Podujevu.

Šiptari, koji su se koliko do juče slepo držali kompartije i njenog totalitarizma, i kao svog najvećeg pokrovitelja Broza Tita, Hodže i Šuvara, odjednom su iskoristili raspad komunističke monolitnosti za svoje separatističke ciljeve (otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije), u čemu su sada našli potpuno saglasne i komuniste Slovenije i Hrvatske. Šiptarske demonstracije odmah su postale demonostracije, a pozivanje u parolama na "demokratiju" pretvorilo se ubrzo u "horor demokratiju" ili u demonokratiju. Sledeći zapisi ove crne hronike, koju sam delimično vodio i na samom Kosovu tih dana, dovoljno svedoče o tome.

Srušeno i oskrnavljeno od Šiptara srpsko groblje u Srbici.

Kraj januara - februar 1990: Dani crno-crvene okupacije na Kosovu

(Jeremija 51,35.60).

Na Kosovu je oko Svetog Save i narednih dana bio pravi rat. Produžetak Kosovskog boja? Ne, nego mnogo gori, podmukliji i nepravedniji. Bilo je to vreme nove crveno crne fašističke okupacije. Jer Srbi na Kosovu i Metohiji, iako su već 50 godina pod tuđinskom okupacijom i agresijom, ovih dana, od Sv. Save naovamo, nalaze se pod pravom okupacijom kakva je bila nacifašistička pod "Velikom Albanijom". Ovo što Šiptari čine Srbima na našim vekovnim ognjištima, u zemaljskoj Kosovskoj domovini iz koje su poreklom svi Srbi, jeste okupaciona agresija crveno crnog terora, koja samo kameleonski menja boju, a ostaje ista ćud, namera i cilj - progon Srba sa Kosova i stvaranje "Velike Albanije" na tlu Srbije.

Šiptarske vođe na Kosmetu progonili su Srbe 4 godine kao okupatori-fašisti (1941-1944), a zatim su prešli u komuniste i 45 godina (1945-1990) nastavljaju progon Srba pod marksističko-lenjinističkim i enverovsko-titoističkim zastavama. Sada ti isti, pod istim vođom Fadilj Hodžom i njemu sličnim titoistima, jer i onda i sada nose Titove slike i u njega se zaklinju, "okrenuše ćurak naopako", te istim sredstvima nasilja i genocida, uz parole o "demokraciji", opet zlostavljaju i progone Srpski narod, njegovu decu i svetinje, ugrožavaju naše ukupno fizičko i duhovno biće ukorenjeno u Kosovu i Metohiji. O tome svedoči i sledeće.

Grupa od 500 Srba, okupljenih u zbegu u Goraždevcu kod Peći (dana 19. 2. 1990), ovim rečima opisuju ovu novu fašističku okupaciju muslimanskih Šiptara nad svetosavskim Srbima" "Sve što se poslednjih dana dešava ovde (u Goraždevcu i na Kosmetu) podseća na okupaciju. Međutim, između sadašnje situacije i četvorogodišnje okupacije za vreme II svetskog rata postoji razlika Tada su nam bar mrtvi bili pošteđeni. Na žalost, danas nisu, jer su albanski vandali na najdrskiji i najprimitivniji način nasrnuli na grobove naših predaka Danas na Kosovu i Metohiji ni mrtvi nemaju mira, a živi moraju da izaberu ili ropsku poslušnost i da trpe sve što ih snađe, ili da sami ustanu protiv nasilja".

Šta Šiptarima na Kosovu i Metohiji nedostaje, osim stvaranja i druge svoje države, pored postojeće Albanije, ali sada na svetoj Kosovskoj zemlji Srbinovoj? Taj njihov cilj objašnjava i sav ovaj zadnjih dana ispoljeni agresivni, rušilački bes na sve što je srpsko, izvorno kosovsko i metohijsko. Takvo je oduvek bilo njihovo ponašanje, osvajačko i okupatorsko (Zato je neko pravilno primetio da je njihov trostruki cilj na Kosovu odavno bio Što više zemlje, što više dece, i što više oružja").

Tim povodom je primetio srpski pesnik Matija Bećković da mi Srbi i Srbija "Albancima nemamo šta dati što im nismo dali i što već nemaju. Uostalom, oni ništa i ne traže - osim države. To je jedino što im na Kosovu nedostaje. Ali država postoji, i oni koji je ne priznaju svoju mogu dobiti samo ratom, a pošto su slabiji onda ni tako. 'Obespravljena' albanska ta prava traži 'privilegovani' narod (tj. narodnost u Srbiji ne tražiti pravo glasa, ni pravo da se školuje na svom jeziku, ni da svoj jezik zovu imenom svoga naroda, ni da osnivaju svoja nacionalna, kulturna udruženja. Srbi) koji ih 'ugnjetava', u onim republikama koje sada Albance podržavaju". ("NIN", 17. 2. 1990).

Setimo se i pesme ovog istog srpskog pesnika, naslovljene Kosovo Polje:

Kradu mi pamćenje,
Skraćuju mi prošlost,
Otimaju vekove,
Džamijaju crkve...
Uzimaju mi ono
Što nikome nisam uzeo..
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obećao.
Ko im je obećao
Taj ih je slagao,
Što im ne obeća
Ono što je njegovo?
Zašto jurišaju na mene udruženi
Kivni što sam ih prepoznao.

Nasuprot ovakvom stavu i svedočenju srpskog narada kroz usta pesnika, navešćemo izjavu jednog od šiptarskih idejnih vođa u ovom okupacionom progonu Srba sa Kosova i Metohije. Reč je o albanskom intelektualcu Škeljzenu Malićiju, koji sa književnikom Ibrahimom Rugovom (onim istim koji je iz Udruženja književnika Kosova odavno proterao sve pisce Srbe i tako ga učinio "etnički čistim") predvodi "demokratsku alternativu" i putuje po Hrvatskoj i Sloveniji i dalje na Zapad propagirajući velikoalbansku "demokraciju" na Kosovu, a pri tom ni reči ne kazuje o lenjinističko-staljinističkoj tiraniji u njegovoj matičnoj zemlji Albaniji, niti o tome šta njegovi sunarodnici čine Srpskom življu po Kosovu. Na konferenciji za štampu u Beču (a i gde bi drugde crveno crna Albanija našla podršku nego u prestonici negdašnje crno-žute monarhije ko ja je u I svetskom ratu radila isto što i nacifašizam u II ratu i što titovsko-hodžinski boljševizam na Kosmetu radi do danas), ovaj šiptarski "demokrata" izjavio je (13. 2. 1990) da albanski zahtev "Kosovo republika" (tj. samostalna, druga albanska država na Srpskoj zemlji, koja će se zatim pripojiti "Velikoj Albaniji") jeste "razumljiva težnja" Albanaca, a ceo kosovski problem, po njemu, samo je u tome što Srbija nastoji "da većom kontrolom i represijom zadrži vlast na Kosovu". Šiptarski "demokrata" pri tom ne navodi ni jedan jedini primer zlostavljanja činjenog od albanske većine nad srpskom manjinom, a na primedbu o toj temi dodaje samo to da su "pojedini ekscesi više preuveličani"! Iseljavanje Srba sa Kosova on objašnjava još uvek marksistički - "ekonomskim razlozima", ali ipak dopušta da možda ima i seoba pod pritiskom, ali samo "u nekoj meri". Naseljavanje Albanaca iz Albanije na Kosovo on je označio kao "izmišljeno", a nagoveštaje o povratku iseljenih Srba na Kosovo okarakterisao je kao "rasizam". Zaista "niko krupno ka Turčin ne laže", a Albanci su poznati kao "najgore dete odgajeno u krilima Turske".

Ovakva izjava ovog intelektualnog vođe šiptarske agresije na Kosovu nipočemu se ne razlikuje od izjave staljinističkog "Komiteta hodžista" iz Tirane, koji su preko svoje sekcije u Francuskoj, odgovarajući na moje pismo, objavljeno u pariskom listu "Figaro" (od 16. 3. 1989), u kojem sam pokušao da ukažem na pravu srpsku tragediju na Kosovu, tvrdili pred svetom, a na osnovu citata iz Hodžinih dela, da su Srbi "okupirali Kosovo", jer su Albanci tamo "autohtoni", pa je otuda "savršeno legitimna" njihova revandikacija da se pripoje Republici Albaniji. Pri tom, hodžisti u svome odgovoru mirne duše, ako je još imaju, pišu da je "običaj albanski - da se iz zemlje iskopavaju mrtvi stranci" (une coutume albanaise- I exhumation des morts allogenes) misleći na šiptarsko vandalsko iskopavanje i rastrzavanje srpske dece iz svežih grobova u selu Grace kod Prilužja (na Krstovdan 1988), koje sam spomenuo u svom tekstu u "Figarou" kao primer zločinstva nad Srbima, uz navođenje i slučajeva silovanja srpskih devojčica i monahinja od strane Šiptara.

Šta reći na sve ovo? I ostati pri čistoj pameti i čovečnosti!

Ne mnogo drugačije govori zapadnom svetu i bivši (budući?) albanski kralj Leka I, u izjavama francuskoj štampi i televiziji (istoj onoj koja je u svoje vreme omogućila ajatolahu Homeiniju da najavljuje krvoprolića i muslimanski teror u Iranu, koji je zatim i sprovođen i koji se i danas sprovodi od Irana do Kosova, Sarajeva i Londona). I on, kao i hodžisti, otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije i pripajanje "Velikoj Albaniji" smatra tako normalnim kao što su ga 1945. smatrali Staljin, Tito i Enver Hodža. "Al ne reče Ture akobogda", veli srpska kosovska pesma.

Šiptarski zulumi i teror po Kosovu i Metohiji ovih dana, na žalost, upregli su u prve redove njihovu decu i omladinu, koja u prepucavanjima sa milicijom gine nemilice. Već je palo do sada 28 žrtava, a na stotine je ranjenih na obe strane. Iz toga ludila nema izlaza, jer "krv traži krv", što i kliču i traže razulareni Šiptari po ulicama i drumovima Kosova i Metohije. Oni obično započinju rečima "Demokracija - demokracija", a završavaju povicima "Krv - krv"! Tako su prorokovali još prorok Isaija i mučenik Dostojevski: "Govore mir mir, a završavaju krvlju". A kako je govorio pesnik i vladika Njegoš: "Krv je ljudska hrana naopaka"...

Ma koliko mi kao ljudi i hrišćani iskreno žalili svaku kap prolivene ljudske krvi, svaku ljudsku žrtvu, naročito dečiju i mladićsku, jedno je jasno: ta šiptarska deca nisu tek tako "izmanipulisana", nego su duboko zadojena mržnjom na sve što je srpsko i hrišćansko na Kosovu i Metohiji. Iza toga nesumnjivo stoje njihovi roditelji i učitelji, njihov primitivni plemenski duh, u kojem od starešine porodice sve započinje, i njihov muslimanski duh gde hodža često ima presudnu reč. Islam je agresivan uvek, kad je ideologija u službi osvajanja, i otuda nastaje džihad. Islam je takav uvek bio, i ostao, počev od samog Muhameda, prvog jurišnika Alahovog. Danas je na Kosovu islam u ekspanziji, i ko to ne vidi ili neće da to prizna, ponaša se kao noj, ili još i gore. Nije samo u pitanju to što sa svojih minareta Šiptari najavljuju demonstracije, što preko megafona sa džamije u Brestovcu iznad Velike Hoče prete Srbima da će ih sve pobiti i sela im uništiti (ovo se ponavlja od prvog dana, 24. januara, do dana 18. februara 1990), ili što direktno iz džamije izlaze grupe muslimana demonstranata na čelu sa hodžom i Titovom slikom (kao u Gnjilanu, 20. 2. 1990).

Zato su Srbi u Kosovu Polju, okupljeni ovih dana opet u zbeg (na jednom takvom ih je masovno tukla milicija 24. 4. 1987), jasno i glasno rekli da više ne pristaju na "verbalne ocene stanja na Kosovu i Metohiji, jer stravična cifra od više od 50.000 proteranih Srba samo od 1981. godine do danas (a za poslednjih 20 godina cifra je 400.000 proteranih Srba) neoboriv je argument o genocidu i egzodusu srpskog naroda. Reč je o frontalnom i brutalnom napadu Šiptara na slovenski živalj, sa ciljem da se i preostali proteraju sa Kosova i Metohije, a sve u službi "Velike Albanije", koja je jedino postojala kao fašistička tvorevina".

Srbi iz Kosova Polja, koje sve više postaje opsednuta Srpska Masada, jasno ukazuje da su na Kosovu i Metohiji još uvek na vlasti mnogi poznati zlotvori srpskog naroda (kao što je napr. Fadilj Hodža, ili Sadri Goranci, podsekretar SUP-a Kosova, koji je lično naredio batinanje Srba u Kosovu Polju pred Slobodanom Miloševićem, aprila 1987).

Isto tako, mnogi Srbi po Kosovu izjavljuju da neće više da žive pod albanskom zastavom, jer je ona za njih bila i ostala simbol fašističke okupacije Kosova i Metohije. Srbi u Prizrenu nedavno, opkoljeni sa svih strana i blokirani, rekli su: "Nećemo više da robujemo orlovima", to jest šiptarskoj velikoalbanskoj okupaciji.

Srbe na Kosmetu, ako se ova okupacija nastavi, sigurno uskoro očekuje primena "zakona Leke Dukađina" i "krvna osveta", što šiptarska podivljala omladina već javno i uzvikuje: "Hoćemo krv", "Tražimo krv", "Krv za krv" ... Ovo znači primenu fašističkog Hitlerovskog pravila: sto Srba za jednog ubijenog okupatora, a što je na najsvirepiji način već i primenjeno na velikomučeniku iz Gnjilana Đorđu Martinoviću. Ovaj napaćeni čovek bio je, uz Danila Milinčića iz Samodreže, živo oličenje stanja i stradanja Srpskog naroda na Kosovu, od okupacije 1941. do ove nove okupacije oko Savindana 1990. godine.

Pa ipak, srpski hrišćanski kosovski duh nije Kosovometohijske Srbe ovih dana izdao - da na bezumlje odgovore bezumljem - nego su i u ovim najtežim časovima očuvali prisebnost duha i čovečnost. Pritešnjeni sa svih strana razjarenom ruljom agresora i okupatora Arnauta, oni su zaista "kadri bili stići i uteći i na strašnom mestu postojati". Tako, 2. februara 1990. u sportskom domu u Prištini okupilo se oko 10.000 srpsko-crnogorskog naroda Kosova da mirno protestvuju što "državni organi ove zemlje ne [Preduzmu energične mere da suzbiju divljanje albanskih terorista i nacionalista" po Kosovu. Advokat Vukoje Joković je okupljenim Srbima rekao: "Srbija nikada nije vodila osvajačke ratove, nikada nije stvarala logore, niti atakovala na slobodu drugih naroda, pa ni na slobodu albanskog naroda. Dogodilo se, međutim, da slobodarski srpski narod u miru doživljava progon iz svoje otadžbine, koji i danas traje. Da li je porobljen ovde ili prognan albanski živalj)? Sva vlast je u njihovim rukama. Sva prava koja Albanci imaju, stekli su u ovoj zemlji, a ne u enverovskoj Albaniji. Niko im ta prava nije oduzeo. Ali ih njihovi separatisti i teroristi oduzimaju nama (Srbima)". - Književnik Aco Rakočević, u ime svih okupljenih, rekao je kao zajedničku poruku ovog zbora svima jugoslovenskim odgovornim institucijama: "Kosovo je duh i duša Srbinova, kolevka i grob njegov, blagoslov, kletva i zakletva, mesto sveto i zavetno, mač i oganj, uspeće u večni nebeski mir, ovozemaljsko vino i pogača, suza pradedovska i prava pesma potomaka, postojbina naših praotaca, i naše stanište i boravište. Kosovo je temelj i utemeljitelj srpske vere u čoveka i čovečnost, svaki naš prapočetak, gnezdo srpske kulture i civilizacije, naša Evropa pre svih Evropa, hram prosvetiteljstva, naša vera i nadahnuće, hod naš po mukama, svetli obraz kroz vremena i vekove, krv predačka, rana praiskonska... Ostajanje na pradedovskom ognjištu i pragu naša je sveta dužnost, naša obaveza, pitanje naše časti, slobodoljubivosti i odanosti Kosovu i Srbiji, pitanje našeg patriotizma i ljubavi prema predačkoj grudi i grobovima i svetinjama po njoj posejanima. Zato poručujemo svima da nema straha u nama. Ima samo zabrinutosti... Poručujemo svima da smo spremni i nepokolebljivi u svojoj odlučnosti da na ovoj grudi ostanemo i opstanemo. Srbija se neće seliti iz Srbije". ("Jedinstvo" 3-4. 2. 1990).

- Evo kako je tekla ova kratka šiptarska okupacija Kosova i Metohije tokom 10 dana.

Posle raspada XIV kongresa komunista Jugoslavije, Šiptari na Kosovu počeli su da se okupljaju već 23. januara 1990. uveče, a samo povod tome bio je slučaj pogibije Šiptara Nuredina Nuredinija u Aračinovu kod Skoplja, koji je stradao pokušavajući da spase vrata od kapije dok je buldožer rušio ogradni zid oko kuće. (U Makedoniji je donet zakon o uklanjanju svih ogradnih zidina oko kuća, što Šiptari neće da izvrše). Da je to bio samo formalni povod za nemire na Kosovu, videlo se po tome što su neki od okupljenih u Prištini igrali "Šotu". Već sutradan, 24. januara ujutro, u Prištini se okupilo oko 10.000 mlađih Šiptara, da bi ih popodne bilo negde oko 40.000. Istoga dana počele su agresivne demonstracije i u Uroševcu, Prizrenu Mitrovici i drugim mestima. Po običaju, masa Šiptara uzvikivala je "Kosovo republika", "Kosovo da - Metohija ne" i novokomponovani slogan (bar što se Kosova tiče): "Demokratija, demokratija", ali su ti uzvici najčešće završavali uzvicima "Besu smo dali" i "Krv"! Na žalost, krv je uskoro i pala po Kosmetu, jer je ovaj brutalni pokušaj arbanaške okupacije doveo do desetine ljudskih žrtava, na stotine ranjenih, na hiljade napadnutih, ugroženih i strahom za život i budućnost preneraženih ljudi, žena i dece od Kopaonika do Prokletija i od Mokre gore do Šar planine.

Ova šiptarska agresija, krajem januara i početkom februara 1990. bila je više nego ikada ranije antisrpska, sa neskrivenim velikoalbanskim ambicijama i elementima islamskog džihada.

Svojim parolama, uzvicima i nošenjem Titovih slika Šiptari su pokazivali jasno ko im je "otac i usrećitelj", a stvarni grobar i unesrećitelj srpski i kosovski. Pri tom su uzvikivali i parole o "demokraciji", mada nije nikome jasno kako se može spojiti Tito i demokratija? Osim ako to nije ona enversko-staljinistička demo(no)kratija. Pozivali su se i na podršku Slovenaca i Hrvata iz zapadnih krajeva Jugoslavije, i zato su klicali slovenačkim i hrvatskim komunistima, pa i nekima iz Zapadne Evrope, za što su i imali razloga. Jer, na žalost, i komunisti ovih zapadnih krajeva, i rimokatolički hrišćani Hrvatske i Slovenije i nekih zapadnih zemalja, po ko zna koji put u poslednjim vekovima rađe podržavaju islamsku agresiju na Balkanu i Istoku negoli stradajuće pravoslavne hrišćane, o čemu je još u prošlom (XIX) veku pisao i Homjakov.

- Prvoga dana nemira, 24. januara 1990, razularena šiptarska masa je u Prištini u centru grada lupala izloge mnogih radnji i pri tom pokrala 35 radnji. Bežeći od milicije, neki od njih upadali su u pojedine srpske stanove, kao napr. u stan Nebojše Nedeljkovića, pa Vukole Miladinovića i Zorana Stanisavljevića - sve u užem centru grada. Provaljivali su vrata na tim stanovima i grupno upadali u njih. U stan Miladinovića, kome su pre samo mesec dana lepili antisrpski letak na vrata, upalo je 20-30 Šiptara provalivši poduprta vrata, a od linča spašen je on i porodica samo blagodareći brzom dolasku [milicije. Nedeljković ih je iz svog stana isterao sa uperenim revolverom. Kamenovali su i kuću rektora Skendera Karahode, Arbanasa, koji se kao rektor Prištinskog univerziteta izražavao pravdoljubivije i time od njih smatran za "prijatelja Srba". Mnoge srpske automobile razlupali su i kamenovali, samo u Prištini preko 15, a i sva kola sa srbijanskim registracijama izvan Kosova bila su napadana i kamenovana ili čak i paljena. Napadnuta su čak i kola sa švedskim novinarom Holkmvistom i povredili su ga, samo zato što je bio u kolima "Beotaksija". Kamenovali su i auto Srbina iz Prištine Ljubiše Simovića, kada su u kolima sa njim bili supruga i ćerka sa detencetom od 3 godine! Kad ih je prva grupa zaustavila i prepoznala da su Srbi, povikali su rulji: "Srbi su, gađajte ih!" tako da su svi povređeni, osim detenceta koje su roditelji telima zaklonili i spasli ga. Sve to nasilje mirno su posmatrali šiptarski milicionari i nisu intervenisali. Uveče se divljanje šiptarske horde nastavilo u tamnom naselju Vranjevac, gde su i sledećih dana napadali sve Srbe i kamenovali sve što je srpsko. Šiptarske pak aute nisu napadali, jer su ovi znali za "lozinku" - gasili su farove na svojim kolima. Prvim demonstrantima u Prištini, a i drugim mestima, ubrzo su se pridružili i drugi Šiptari, jer je odmah došlo do opšteg štrajka Šiptara u preduzećima i do zatvaranja privatnih arbanaških radnji, jer su i oni izašli na ulice, a dolazili su i Arbanasi iz drugih krajeva zemlje, jer su tih dana primećene na desetine njihovih privatnih radnji zatvorenih u Beogradu, Valjevu, Kragujevcu i drugim mestima Srbije i Jugoslavije.

Šiptarska agresija je nastavljena i u drugim mestima Kosmeta i to je potrajalo neprekidno 10 dana. Bilo je učestalog pucanja iz vatrenog oružja, pa je milicija, koja je demonstrante razgonila, takođe odgovarala vatrom, te je došlo, nažalost, i do ljudskih žrtava. Ali prve žrtve ove arnautske agresije bile su srpske žene i deca po srpskim naseljima u gradovima i selima Kosova. Zato je već od drugog dana okupacije srpskih naselja, počela evakuacija srpskih žena sa decom, najpre iz Prištine, a onda iz Podujeva, Orahovca, Lipljana i okolnih sela, Prizrena i okoline, sve preko organizovanih Srba u Kosovu Polju, koji su stvorili kao neku prihvatnu stanicu, odakle je vozom, tokom ovih 10 dana, evakuisano preko 2.000 žena i dece za severnu Srbiju. Ovo je došlo zato što su šiptarske, dobro organizovane demonstracije prerastale u pravi teror nad srpskim stanovništvom. Naoružane grupe agresivnih Arbanasa, podržane i od podivljale šiptarske mase, upadale su u srpska sela i domove, unoseći među Srbe još veći strah i neizvesnost za svaki dalji trenutak, pogotovu što su se ti upadi nastavljali kao višečasovna ili čak višednevna blokada puteva, naselja, čitavih sela, čak i pojedinih gradova. Uzaludna je bila i od strane Srba tražena pomoć od državnih organa i milicije, jer negde ni milicija nije mogla, ili nije htela, danima da se probije kroz barikade na putevima i blokade oko srpskih naselja. Srbi su u nekim selima uveli svoje noćne straže, sa ono malo oružja što su imali, a negde su i direktno tražili od Srbije da im dostavi oružje da se brane sami.

- 25. januara 1990. u Uroševcu su šiptarski demonstranti, njih više stotina uglavnom mlađih, lupali sve pred sobom, izloge, automobile i, naravno, srpske kuće, kao napr. kuće Desimira Borića i Duška Maksimovića, a Slobodanu Markoviću su potpuno slupali auto. Kamenicama su razlupali i auto poljoprivrednog preduzeća u kojem je bio Srbin Vuko Aleksić i novinar "Jedinstva" iz Prištine, takođe Srbin. Kamenicama su napali Srbina Krsta Stojkovića, rodom iz Kruševca, kome su glavu povredili, pa mu je morala biti ukazana lekarska pomoć. Napadana su i lupana skoro sva kola sa registracijom Beograda i drugih mesta iz Srbije.

- 26. januara 1990. u Kosovskoj Mitrovici, kod autobuske stanice, kamenicama su Šiptari polupali nekoliko autobusa i povredili u njima više putnika. Povređen je, tako, Pera Mitrović, pa je hitno odvežen u bolnicu radi hirurške intervencije. Demonstrantima u Mitrovici pridružili su se i rudari iz Trepče i Starog Trga. Sledećeg dana kamenovano je i nekoliko autobusa na putu Priština - Podujevo, kao što su autobusi "Nišekspresa" u "Jug-ekspresa" iz Leskovca, pa je zato prekinut svaki saobraćaj na putu prema Nišu i Kruševcu. U kamenovanim autobusima povređeno je više putnika, a to su bili Srbi, jer Šiptari tih dana nisu putovali srpskim autobusima.

- 27. januara 1990. veliki su neredi bili u prizrenskom naselju Dušanovo, naročito uveče, gde je bilo i pucanja između demonstranata i milicije. Srbi iz Dušanova, koji nisu bili uspeli da se sklone iz tog poznatog po šiptarskoj agresiji prigradskog naselja, pogasili su svetla u svojim stanovima i zabarikadirali se, kao u vreme okupacije. Na Srbe su napadali razjareni Arnauti i u selu Mala Kruša kod Prizrena, pa su morali tražiti pomoć od milicije iz Prizrena. I Srbi sela Novake kod Prizrena uveli su noćne straže radi sopstvene zaštite. Isto su učinili i Srbi u prizrenskim selima Koriši i Ljubiždi, jer su im šiptarski nasilnici bili počeli da kamenuju kuće.

- 28. januara 1990. u Suvoj Reci kod Prizrena bili su veliki neredi. Šiptarski teroristi najpre su srušili veći broj telefonskih stubova i od njih, kontejnera i betonskih blokova, napravili barikade u glavnoj ulici Suve Reke, preprečivši tako put Prizren - Štimlje, a onda su iza barikada pucali na miliciju iz automatskog oružja, a milicija na njih, tako da je poginuo 1, a teže ranjeno 3 demonstranta. Razjarena masa lupala je prozore i vrata na društvenim zgradama i na ionako malobrojnim srpskim kućama. Srbi iz Suve Reke ili su odmah napustili svoje domove i otišli u kompaktnija srpska naselja, ili su se sabili svi u par srpskih kuća i zabarikadirali. U napadu rulje potpuno je uništen auto "zastava 101" Srbina Stanislava Đorđevića a on sa maloletnim sinom jedva je uspeo da pobegne živ. Šiptari radnici u fabrici guma "Balkan" u Suvoj reci okupirali su fabriku i nisu dali Srbima radnicima da rade. Izvestan broj milicajaca Arbanasa potajno je sarađivao sa demonstrantima.

- Iznad Suve Reke, na putu za Mušutište, šiptarska rulja napala je zaprežna kola srpske porodice Antić iz sela Sopine kod Mušutišta, kada je muž vozio svoju suprugu Vesnu, trudnicu, u bolnicu da se porodi. On je najpre prošao kroz manje šiptarske grupe i prve barikade tako što je govorio šiptarski i dizao dva prsta u znak "V", ali su ga dalje prepoznali neki Šiptari komšije i zasuli kamenjem kola i konja i njega i suprugu! Svekrva je naglo legla preko trudne snahe da je zaštiti, pa je sama zadobila teške telesne povrede. Novinar Rajko Đurđević, s pravom ali i s tugom je primetio: povređene Šiptare demonstranti su vozili čak u Ljubljanu, a trudnicu Srpkinju su kamenovali!

- U susednom Mušutištu iznad Suve Reke, u početku je bilo samo par stotina demonstranata, a potom ih se (okupilo nekoliko hiljada, jer su dovoženi kolima i autobusima drugi Šiptari sa strane. Pričali su mi Srbi koji žive u samom centru Mušutišta da su među demonstrantima ispred svojih kuća videli mnoga, sasvim nepoznata šiptarska lica, ljude koji nisu bili iz Mušutišta ni iz bliže okoline. Pre toga su viđali pojedine Albance, koji su sa kolima švajcarske i druge strane registracije dolazili među domaće Šiptare i delili im u džepove devize. Ta okupljena masa u centru Mušutišta, njih oko 4-5 hiljada, zabarikadirali su prilazni put Mušutištu betonskim stubovima visine i do 3 metra, te milicija nije mogla da uđe u selo nekoliko dana. Šiptari teroristi su se spremali da bombama napadnu gornje zaseoke u Mušutištu gde žive Srbi, ali su ih, po kazivanju Srba meštana i priznanju nekih Šiptara komšija, ipak stariji Arbanasi odvratili od toga. Rekli su im: "Pobićemo ove Srbe ovde, ali šta će biti sa nama i našom decom kad dođe ovde Srbija? Ona je jača od nas". Jedna Srpkinja zapitala je starog suseda Šiptara: "Zašto nam to radite? Šta smo vam mi radili? Šta vam fali?" Stari Arbanas je odgovorio: "Snašo, oni (šiptarska omladina) su siti i najedeni. Oni ne znaju ni za rat ni za nevolje. Oni hoće preko leba pogače. Dabogda ih Bog kaznio!" - U samom centru Mušutišta Šiptari su iz obližnjih kuća sklonili svoje žene i decu, jer su spremali napad bombama na Srbe, pa kad su ih stariji od toga odvratili, onda su krenuli da dignu u vazduh fabriku tekstila "Umka - Zelengora", na periferiji izvan sela, ali je to sprečila specijalna milicija koja se iz pravca sela Dvorane probila preko njiva i fabriku blokirala. U Mušutištu su Srbi kazivali da su potom doznali i za spiskove koje su šiptarske vođe pravile: koga od Srba treba likvidirati. Otkrilo se potom i to da su Šiptari imali podršku iz Švajcarske i iz Saudijske Arabije, kao i to da su Šiptari milicajci sabotirali, tj. bili na strani demonstranata. - Četiri srpske mahale u gornjem delu Mušutišta bile su sve vreme na nogama: Srbi su sa lovačkim puškama i vilama i motkama i alatkama izašli u svoje sokake ispred avlija i bili su spremni da do krvi brane svoju decu i kuće. U kući Dimitrija Mitića, na primer, deca su spavala sve vreme na podu da bi bila zaštićena od pucnjave. Tek nakon dva dana združeni odred Savezne milicije probio se preko njiva u te srpske mahale i posetio opkoljene Srbe. Jednoga od tih Srba, iz gornjeg kraja Mušutišta, pitao sam, neki dan pošto je opsada prošla: "Kako ste izdržali?" Odgovorio mi je: "Eh, bilo je malo opasno, ali se mi ne bojimo. Ima Boga!"

- U manastiru Svete Trojice, na brdu iznad Mušutišta, priča nam mati igumanija Ilarija da su i njih Šiptari tada napadali: grupa nasilnika je lupala u manastirsku kapiju i gađala manastirsko zvono: "Da li kamenicom ili iz puške, ne znamo, ali je jako puklo", vele monahinje. U manastirskom dvorištu su šarplaninci psi jako lajali i možda je to odvratilo napadače. Tek posle prodora u Mušutište, stigli su milicajci iz združenog odreda i do manastira. Njima je mati Ilarija rekla: "Na trulom platnu se ne veze. Ovo sada samo zuji, a još se nije orojilo", hoteći tome da kaže da se može očekivati i još gora pobuna Šiptara.

Manastir Sv. Trojice kod Mušutišta: igumanija Ilarija brani manastir!

- U Gnjilanu i okolini bili su takođe veliki šiptarski neredi tih dana 28. januara 1990. šiptarska rulja napala je tri srpska mladića u selima Prilepnici i Dobrčanu. Bila su opkoljena neka srpska sela i u jednom momentu izgledalo je da će taj kraj Kosova ostati pod šiptarskom okupacijom, otsečen od ostalog sveta. Srbi u Gnjilanu (sekcija udruženja "Stari kraj") uputili su 29. 1. 1990. telegram predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću i Predsedništvu Jugoslavije tražeći "hitnu intervenciju i zaštitu slobode i integriteta Srba i svih poštenih građana Kosova". Šiptarska milicija je direktno sarađivala sa demonstrantima i teroristima i nije štitila napadnute i opkoljene Srbe. 'Stariji čovek Mladenović iz sela Koretišta kod Gnjilana, kaže: "Da smo mi u okolini Gnjilana imali voz kao oni u Kosovu Polju, mi bismo tih dana svi krenuli za Srbiju, jer je bilo tako teško i opasno". Čak su i pojedini naši sveštenici poslali svoju decu za Kraljevo, Kragujevac i Beograd. - U selu Partešu ispred Gnjilana bila je za 28. 1. 1990. zakazana od ranije jedna javna tribina, na kojoj je trebao govoriti iguman crnorečki dr. Artemije Radosavljević, ali kad je kolima krenuo iz pravca Leskovca, nije mogao prići Gnjilanu usled šiptarskih blokada i barikada na putu Bujanovac - Gnjilane kod sela Dobrčane, pa je otac Milovan Kojić iz Parteša morao da raspusti oko 1.000 okupljenih Srba. Ljudi u tom čisto srpskom selu bili su ogorčeni ovom arnautskom okupacijom i terorom. U okolini Gnjilana, i naročito oko Kosovske Kamenice i Vitine, bila su blokirana i otsečena desetina srpskih sela, opkoljena šiptarskom ruljom iz okolnih sela gde su Šiptari u velikoj ili nadpolovičnoj većini. Srbi u 12 sela: Požaranje, Žitinja, Gornja i Donja Budriga, Radivojce, Mogila, Klokot, Parteš, Slatina, Vrbovac, Belekare i Vitina bili su blokirani i skoro opkoljeni, mada su se ponegde Srbi organizovali, kao npr. u selu Mogila, pa iako su bili malobrojniji, nisu šiptarskoj masi dali da prođe kroz njihovo selo, nego je masa skrenula dalje preko njiva i polja. Pred sobom je arnautska rulja sve rušila, kidala dovode električne struje i rušila telefonske stubove, pa su ova srpska sela danima bila bez struje i telefonskih veza. U Klokot Banji kod Vitine, u novoj telefonskoj centrali, sabotažom je prekinuta veza sa Beogradom. U selu Dobrčanu grupa Šiptara je navalila na jedan auto u kojem su bili 3 Srbina iz sela Parteša, koji su jedva glave spasli. Šiptarska masa imala je za cilj da prodre do centra Vitine i zauzme ga, ali su trebali da prethodno proću kroz srpska naselja. Napadali su fizički svakoga pred sobom, pucajući na sve strane, naročito ispred srpskih kuća u selima Drobešu i Klokotu, mada u same ljude nisu pucali. Po rukovanju oružjem videlo se da su Šiptari imali obučene ljude u oružju i gerilskom napadanju naoružani su bili i automatskim oružjem, što je sve bilo znak da među sobom imaju vođe ubačene iz inostranstva, kako je kasnije i ustanovljeno. Bilo je među njima i lokalnih funkcionera Šiptara, učitelja i nastavnika iz Vitine i Gnjilana, pa čak je primećen i jedan rezervni kapetan JNA, Daut Zejneli.

- Nemiri u Gnjilanskom kraju nastavljeni su i sledećih dana, naročito u selima Žegri i Vladovu. U Žegri su Šiptari u masi napali na Srbe koji su bili izašli da zaštite svoje domove, napali su ih kamenicama i teže povredili Damjana Ristića, polomili su prozore na kući Momčila Mihajlovića, napali su i porodicu Stoiljkovića, a posebno su maltretirali Svetomira Marinkovića. U Gnjilanu je od Šiptara teško povređen Tomislav Stojanović, šofer preduzeća "Binačka Morava". Njemu je razjarena rulja kod barikada pred Gnjilanima nanela teške telesne povrede, pa je morao biti hitno prebačen u skopsku bolnicu, jer je bio u životnoj opasnosti. Kamion mu je potpuno polupan. Kako organi bezbednosti na pozive Srba u pomoć nisu reagovali, Srbi u Gnjilanu su tražili hitno smenjivanje sekretara Centra bezbednosti Halita Redžepija, jer vele: "Čuli smo otvorenu pretnju demonstranata: "Sada smo napali samo miliciju, a sutra su na redu Srbi i njihove porodice". Okupljeni u Gnjilanu Srbi (1. februara 1990) tražili su da se evakuišu njihove porodice, a sami oni će ostati "da branimo pradedovska ognjišta". U Kosovskoj Kamenici napadnut je rudnik Karačevo i kamenovana je kuća Vojislava Arsića iz istog mesta.

- Na drugoj strani, u Metohiji, takođe je bilo velikih nemira, i terora Šiptara nad Srpskim življem. 27. januara 1990, na praznik Svetog Save, u manastiru Pećke patrijaršije bilo je dosta Srba iz Peći i okoline, a naročito dece, koja su recitovala na slavi Sv. Save. Kada su potom pošli kućama, u gradu Peći naišli su na šiptarske demonstrante i na barikade, pa su deca imala dosta nevolja, poniženja i direktnih napada. Milicija je pokušala da napravi red u Peći, pa je došlo do vatrenog okršaja sa demonstrantima u kojim je poginuo Šiptar Fatmir Ukaj (28). Mnoga srpska kola su polupana, a jedan "stojadin" je i zapaljen. Demonstranti su linčovali Dragana Sekulovića i Slobodana Kenića. Kamenovan je i voz kod Peći.

- Ovi neredi i sukobi u Peći i okolini, naročito u Klini, nastavljeni su i sledećih dana. Tako da su bili blokirani i zabarikadirani putevi Peć- Klina i Peć-Đurakovac, kao i putevi Peć-Rožaj i Peć-Dečani. Bilo je i podmetnutih požara u gradu Peći. Kod železničke stanice demonstranti su na miliciju bacili "Molotovljev koktel". Grupa naoružanih terorista bila je prodrla do magacina oružja Teritorijalne odbrane u Peći, ali je brzom intervencijom milicije sprečeno veće raznošenje oružja. U Klini su Šiptari u masi kamenovali srpsku kuću Vuksana Boškovića, a on se od napadača branio samo lovačkom puškom. Srbi iz okolnih sela oko Peći: Grabanica, Brkovac, Budisavci i drugi, tražili su državnu zaštitu ili da im se podeli oružje pa da se sami brane.

- Izgleda ipak da je najstrašnija agresija šiptarskih ustaša i fašista bila u okolini Lipljana na samom Srpskom Kosovu. Šiptarski okupatori su na putevima ispred i iza Lipljana postavili barikade od kamenja, blokova betona, stabala drveća, auto guma, izlupanih kola. Barikadama su tako zaustavljali srpska kola i zatim maltretirali putnike. Počeli su da "legitimišu" svakoga, kao da su već "osvojili" Kosovo i zaveli režim "Velike Albanije". Iza barikada su napadali oružjem sve koji bi im se približili. Posebno je bilo teško stanje za srpsko stanovništvo okolnih sela oko Lipljana. U samom Lipljanu, gde su Srbi u većini, Šiptari su kamenovali pojedine javne zgrade i srpske kuće, naročito oko železničke stanice, gde su kamenovane mnoge srpske kuće. Najteže je svakako bilo u srpskim selima Maguri i Vrševcu kod Lipljana, gde skoro da nije bilo srpske kuće koja nije tih dana (naročito 31. januara 1990) kamenovana. To kamenovanje su činili Šiptari iz susednih sela: Medvedice, Vrela, Drenice, Šuljute, Gornjeg i Donjeg Dobranja. Autobusima su dovoženi i drugi Arnauti, koji su onda u masama napadali na srpska sela, kamenjem i vatrenim oružjem. Bilo je mnogo pucanja, naročito u sukobu sa milicijom, kad je ova stigla iz Srbije, jer lokalna šiptarska milicija sve je sabotirala i direktno pomagala demonstrantima, tako da je na kraju nekoliko Šiptara milicajaca iz Stanice milicije u Golešu skinulo odela i pridružilo se demonstrantima. Ovim napadima Šiptara terorista na pomenuta srpska sela oko Lipljana, u pravcu Goleša, ubrzo su se pridružili i rudari iz rudnika "Goleš". Počelo je pravo pucanje kamenjem i metcima po srpskim kućama. Tako je kuća Dragana Dimića u Maguri bila zasuta kišom metaka. On je iskočio na drugu stranu kroz prozor i protrčao u miliciju za pomoć, ali šiptarski komandir milicije u Golešu, Aslan Krasnići, rekao mu je da "ne može da pomogne". Svim Srbima u okolini poodavno je poznato da je on sarađivao protiv Srba sa šiptarskim agresivnim vođama i teroristima.

- U rudniku "Goleš" u Maguri šiptarski teroristi su 30. januara 1990. zapalili portirnicu barutnog magacina. Šiptarski stražar, Muslija Lugići, inače po profesiji vatrogasac, nije ni pokušao da požar ugasi, mada je imao na raspolaganju 3 vatrogasna aparata. Požar zamalo da nije zahvatio rudnički magacin sa barutom i eksplozivom, a da je do eksplozije došlo otišao bi ceo Goleš i sva naselja okolo. Srbi u susednoj mesnoj zajednici Goleš bili su skoro nedelju dana otsečeni od svih. Telefonom nisu mogli da pozovu u pomoć, jer su ga Šiptari namerno prekinuli. Tek u četvrtak, 1. februara 1990, do Goleša su se probili Srbi iz sela Vrela i Kosova Polja i tako ih spasli blokade, pa su svu srpsku decu odmah evakuisali za Kosovo Polje. Vozača autobusa "Kosovotransa" iz Lipljana Srbina Mirkovića Arnauti su izvukli iz autobusa i onda masovno tukli do besvesti. Spasli su ga stari Arbanasi, koji su ga oteli iz ruku terorista, a autobus je u međuvremenu već bio sav polupan i demoliran. Toga dana, u četvrtak, 1. februara 1990, došlo je do jakog vatrenog okršaja između terorista i milicije (naročito je često pucala jedna naoružana mlada Albanka). Poginuo je jedan mlad Arbanas, kojeg su zatim uz veliku masu sahranjivali, tokom 2 dana, noseći ga na ramenima i to baš kroz srpska sela Maguru i Vrševac, valjda i tako prkoseći Srbima. Tih dana su izbezumljeni šiptarski fašisti napali čak i arbanašku porodicu Salji Krasnićija iz sela Breznice kod Prištine, samo zato što je ta porodica bila prijatelj sa Srbima susedima. Pretučen je otac Sali Krasnići od Šiptara Mulje Ismailja i drugih, a sledećeg dana su mu tukli jednog sina mlađeg pak sina đaka bacili su kasnije u odelu u reku! Ćerci njegovoj nasrnuli su na obraz, pa je jadni čovek zamolio Srbe za pomoć, te su i njegovu decu evakuisali u Kosovo Polje sa srpskom decom.

- I u Uroševcu su takođe bili slični nemiri, haos i teror. U samom Uroševcu su 30. januara 1990, na sahrani jednoga u sukobu sa milicijom poginulog Arbanasa, okupili se na desetine hiljada i u velikoj povorci, umesto pravo na groblje, krenuli kroz grad, pa su onda umesto bližeg groblja u Nerodimlju, išli u 3 kilometra dalje muslimansko groblje, samo da bi "demonstrirali" svoj prkos. Posle sahrane, grupa mlađih Šiptara napala je kamenicama miliciju i okolne kuće, da bi se ubrzo čuli i pucnji iz vatrenog oružja, upereni po okolnim srpskim kućama. U srpskim selima oko Uroševca: Talinovac, Doganjevo, Nerodimlje, Tankosić, Srpski Babuš i drugim naseljima napadali su redom srpske kuće, naročito tokom 30. i 31. januara. Put Priština-Uroševac bio je blokiran i sva vozila zaustavljena, putnici "legitimisani" i maltretirani. U Talinovcu su nasrnuli na tamošnje malobrojne srpske kuće i kamenovali ih, a najgore je prošla kuća Srbina Dragana Trajkovića. U Selu Grebnu su porušili zid oko kuće Srećka Savića i od te ograde su pravili barikade, a i po dvorištu su mu vršljali i uznemiravali ukućane. Savić je u samoodbrani pucao iz lovačke puške, ali je to bila slaba odbrana. Na putu od Uroševca za Prizren kod sela Košara, teroristi su 31. januara 1990, napali autobus "Kosovotransa" i iz njega nasilno izbacili sve putnike, tražeći među njima Srbe. Tom prilikom je pristigla i milicija, pa je jedan od terorista, Bekim Ruždi Sejdiju, "poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima". Na njegovoj sahrani potom okupila se velika masa Šiptara i otvoreno su pretili Srbima i Srbiji.

- U Podujevu, koje je inače poznato kao najagresivnije gnezdo Arnauta srbomrzaca, bila je takođe prava okupacija, koja je trajala 10 dana (kraj januara - početak februara 1990). Ovde je bilo pravo "demonstriranje" raznovrsnog šiptarskog terora. Sam grad Podujevo bio je pod pravom opsadom, jer su po skoro svim glavnim putevima okolo bile podignute barikade, a i pucalo se iz skoro svih vrsta vatrenog oružja. Na ulice Podujeva izašli su svi Šiptari, ističući ispred sebe decu od 7-14 godina. Cilj šiptarske agresije i opsade ovde bio je najjasnije izražen: treba zaplašiti i ono malo preostalih Srba, da se sada, ne više "milom ili silom", nego samo "silom, silom, silom", kako su govorili, isele sa Kosova. U Podujevu je odmah vešto proturena vest, tj. laž i dezinformacija: kako je, navodno, "grupa naoružanih dobrovoljaca iz Srbije već prešla Prepolac i počela sa ubijanjem albanskog stanovništva u selu Dubici (=prvo selo na teritoriji Kosova). Tamo je pravi pokolj!" Posle ovakvih vesti, počeo je pravi "lov" na Srbe. U samom Podujevu razbijeni su srpski izlozi i prozori na kućama, kao napr. na fotografskoj radnji i kući Milana Živkovića u centru grada. Razbijena su i sva srbijanska vozila. Iz vatrenog oružja pucali su Šiptari na kuću porodice Blagojević u Donjoj Lapaštici i na kuću porodice Vukosavljević u samom Podujevu, kao i na porodicu Jovanović u selu Obrandža. Takođe je napadnut i Milovan Šćepanović u selu Donja Dunica. U centru pak grada zapalili su automobilske gume. Napali su i na novinare skopskog i sarajevskog radija, tukli ih pesnicama i maltretirali. Od težih posledica spasao ih je drugi skopski novinar, Zuber Mailju, koji se Šiptarima obratio na njihovom jeziku. Mnoge srpske porodice iz Podujeva napustile su grad iz straha za svoj život i život svoje dece.

- U srpskom selu Kijevu kod Mališeva Srbi su bili opsednuti i opkoljeni tri dana. Milicija se konačno probila kroz Mališevo, gde je bila provocirana i napadnuta, ali je uspela da raskine blokadu oko sela Kijeva. Tom prilikom šiptarski teroristi su u Mališevu nekim težim oružjem teško ranili u glavu Srbina milicajca Rada Neškovića, kome je oko izbijeno metkom kada se iz milicijskih bornih kola pridigao. Na taj teroristički akt milicija je odgovorila vatrom i bilo je više mrtvih demonstranata Šiptara. Sukob sa milicijom bio je i u selu Brestovcu kod Orahovca, gde su poginula 4 mlađa Šiptara. Ali, pre toga, nekoliko dana uzastopno, sa džamije sela Brestovca megafonima su Šiptari muslimani pretili Srbima u selu Velika Hoča da će ih "sve pobiti". U selu je starodrevni srpski živalj, sa 250 kuća i 14 crkava iz vremena Nemanjića. Ova pretnja Srbima sa minareta džamije nastavljena je i tokom prvih dana februara, što jasno pokazuje, da umesto islamske molitve sa džamije dolazi poziv na džihad protiv hrišćana! (Tih dana, 1. 2. 1990, u Prištini je iz džamije izišla grupa muslimana i stavila se na čelo demonstranata). Opkoljen je bio i srpski živalj u selima oko Prizrena: Koriši, Ljubiždi, Novake i drugim selima. Srpski živalj Prizrena i okoline izražavao je tih dana javno i pismeno svoje proteste zbog ugrožavanja života i mira dece i domova svih metohijskih i kosovskih Srba. Oni su glasno rekli jugoslovenskoj javnosti da: "neće više da robuju 'orlovima' tuđinske okupacije". Prizrenska srpska sela uvela su zatim, posle razbijanja blokade, sopstvene noćne straže.

Jedna od crkava u selu Velika Hoča - svetog Nikole - sa freskama Sv. Save i dr. iz XVI veka.

- Noćne straže uveli su Srbi i u selu Osojane kod Istoka, a zatim i u susednim srpskim selima: Koš, Šainovce, Tučep i Poljane. I u selu Batuse kod Kosova Polja Srbi su uveli noćne straže, a prodavnicu kraj crkve pretvorili su u dežurnu karaulu. Obližnja sela Lepine i Radevo takođe su uvela noćne straže. U Kosovu Polju i Bresju proneta je vest (30. 1. 1990) da na Srbe kreću naoružani Albanci iz Glogovca i Drenice, ali do tog napada nije došlo, no ipak su uvedene noćne straže. Kako je ponovo napadnuto i srpsko selo Grace kod Prilužja, gde su obesni mlađi Šiptari jurili srpsku decu noževima, uvedena je noćna straža i u tom selu. U Štimlju je takođe bilo šiptarskih napada na Srbe i srpske kuće, pa je razbijen crep na krovu kuće Srbina Staleta Mirića i na zgradi Poreske uprave u Štimlju, i na još nekim srpskim kućama, koje nismo u stanju sve da pobeležimo. I u opštini Dragaš, gde žive Goranci (Srbi muslimanske vere), šiptarske siledžije pokušale su da organizuju demonstracije i time izvrše pritisak na Gorance da im se pridruže, ali su ostali bez podrške i nemiri su ubrzo prestali.

- 31. januara 1990. na putu kod Vučitrna demonstranti su napali i kamenovali auto "mercedes" iz Aleksinca u kojem su bili Bratislav Trajković (35) iz Aleksinca i Jelica Krstić. Na tom putu je bio preprečen autobus "Kosovotransa" i tako je zaustavljen i kamenovan pomenuti automobil aleksinačke registracije. U tom napadu povređeni su pomenuti dvoje Srba iz Aleksinca, i još nekoliko putnika u drugim kolima. U Ajvaliji kod Prištine Šiptari su napali Srbina Uglješu Čolića kad je vozio majku lekaru. Hteli su da mu prevrnu kola, ali je on repetirao pištolj, pa su napadači pobegli.

- Na domaku Dečana demonstranti su na putu napravili barikade tako što su motornom testerom isekli stabla pokraj puta Peć-Dečani i onda ih preprečili po putu. U selu Junaku šiptarski teroristi pucali su iz automatskog oružja i napadali su automobile koji su putem nailazili, pa su tako napali i jedan auto sa dvojicom šiptarskih funkcionera.

- U Peći su takođe nastavljeni nemiri i rušenja, kao i oružani okršaji, pa je opet bilo mrtvih i ranjenih, najviše među demonstrantima, ali je bilo i ranjenih milicajaca U Peći su Šiptari mnogim Srbima pretili telefonom, kao i frenetičnim izvikivanjem po ulicama reči: "Kosovo milom ili silom". Porodicama Gojković i Danilović u pećkom naselju Brežnik neki terorista pretio je ovako telefonom: "Ukoliko se ne iseliš u roku 6 sati, bićete svi poubijani". U samom centru Peći od razularene šiptarske mase pretučen je Srbin Branko Čupić i zadobio je teške telesne povrede.

- U Đakovici je takođe, 31. januara 1990, bilo nemira i nasilja. Kamenovana je srpska kuća Ilije Đukanovića, a na ulici je napadnuta Srpkinja iz porodice Tošković. I po selima oko Đakovice napadane su srpske kuće i pojedini Srbi.

- Svi ovi brutalni događaji na Kosovu i Metohiji, a naročito vest da su blokirana sva srpska sela oko Kosovske Vitine i Kosovske Kamenice, izazvali su veliko ogorčenje kod Srba u čitavoj Srbiji. Naime, svakočasovno su stizale vesti o sve težem stanju Srpskog življa oko Vitine, gde su blokirana i opsednuta sela Kabaš, Požaranje, Trpeza, Mogila i druga sela, koje su opkolili i drže u opsadi Šiptari iz okolnih arnautskih sela. Tih su se dana otuda čuli, a od nekih i bili viđeni i doživljeni "prizori vandalizma i terorizma kakvi su se mogli videti samo na ulicama Bejruta". Srpkinja Desanka Vukašinović iz Vitine pričala je da im je bila "ugrožena ne samo imovina, nego i goli životi". Srbi u tim selima oko Vitine okupljali su se u pojedine srpske kuće i tako provodili besane noći na straži. Mnogi Srbi su u ovom kraju Kosova na svojoj koži osetili nasilje i teror razularene fašistoidne mase Šiptara, kao što su to osetili Obrad Jovanović, Raško Vukašinović i Drago Stojiljković, koje su Šiptari komšije napali vilama. Srbi su pokušali da zajednički razgovaraju sa komšijama Arbanasima, ali je to bilo bezuspešno. Umesto zaštite i razumevanja, dojučerašnje komšije Šiptari udružile su se s teroristima protiv nedužnih Srba komšija.

- Ovakve i slične vesti koje su stizale sa Kosova, a da pri tom Jugoslavija ni Srbija nisu preduzimali neke mere za spasavanje egzistencijalno ugroženog Srpskog življa na Kosovu, ionako desetkovanog dugogodišnjim šiptarskim terorom, izazvale su, najpre u Beogradu, eksploziju narodnog nezadovoljstva. Najpre je grupa mladića, rodom sa Kosova, počela u Beogradu da poziva studente da se jave kao dobrovoljci za Kosovo. U sredu, 31. januara, na Svetog Atanasija i Kirila i Svetog Maksima Srpskog, u Beogradu na trgu oko Mihailovog spomenika, okupilo se popodne oko 15.000-20.000 uglavnom mladića, koji su se kod mladih Kosovaca upisivali u spiskove dobrovoljaca. (Na žalost, grad Beograd nije hteo da im da ozvučenje i gradske vlasti su pokušale da taj spontani protestni skup bojkotuju i diskredituju). Istovremeno je stigla i grupa Srba sa Kosova i razgovarala sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem o krajnje kritičnom stanju na Kosovu, na što im je Milošević odgovorio da je "Srbija sposobna da obezbedi zaštitu svih svojih građana od terorista na Kosovu". Mladi Kosovci su tog popodneva, (31. 1. 1990) pred Mihajlovim spomenikom izdali svoj proglas, koji su nazvali Za spas Kosova i Metohije, a koji glasi: "Braćo i sestre, pošto je očigledno da jugoslovenski i srpski komunisti neće da pomognu Srpskom narodu na Kosmetu, zadnji je čas da se organizujemo. Na zboru ćemo uputiti konkretne zahteve Srpskoj vlasti, tražićemo da brigu o Kosovu i Metohiji preuzme Srpski narod, bez obzira kao pokretu, stranci ili ideologiji pripadao. Pored ovoga, pokrenuće se inicijativa za formiranje dobrovoljačkih jedinica i upis dobrovoljaca za odbranu Srpskog življa, kuća, zemlje i svetinja na Kosmetu. Jer Kosovo je duša Srbinova". Srpska omladina na ovom velikom skupu u Beogradu iznela je i nekoliko hitnih zahteva da bi se sprečile dalje patnje Kosovometohijskih Srba i dalja kosovska tragedija. Posle ovako izražene uznemirenosti Srpskog naroda u Beogradu i širom Srbije, Predsedništvo i vlada Jugoslavije dali su jednu svoju, mada zakasnelu izjavu da "treba braniti integritet zemlje i ustavni poredak", ali narod time nije bio zadovoljan. U mnogim mestima Srbije i Crne Gore već su pravljeni spiskovi dobrovoljaca za Kosovo. Situacija se u narodu donekle smirila tek kada su se, u petak 2. februara 1990, na putevima Kosova pojavile oklopne vojne jedinice "radi uobičajene vojne vežbe", a ustvari da preduprede dalje pogoršavanje opšte napete situacije na Kosmetu i u Srbiji. Ovo, međutim, nije umirilo razularene šiptarske fašiste i okupatore, jer su i sledećih dana nastavili da divljaju po Kosovu.

- Treba zapaziti da, istovremeno sa ovim divljanjem Šiptara po Kosovu i Metohiji, pojačana je i aktivnost šiptarskih idejnih i političkih vođa po Kosovu, tzv. "demokrata" ili "alternativaca", na čelu sa Ibrahimom Rugovom, Zekerijom Canom, Škeljzenom Malićijem i drugima, koji su tih nemirnih dana "mirno" sakupljali potpise za svoju separatističku "deklaraciju". Ustvari, kasnije se ispostavilo da su neke Arbanase radnike i studente ovi "demokrati" prisiljavali da potpišu tu "deklaraciju". U njoj su tražili izričitu zabranu povratka Srba na Kosmet, tražili su dakle isto ono što je i Titova komunistička vlast učinila 1945. godine, kada je ratna tragedija Srba na Kosovu produžena i genocid 'nad Srbima tako ozakonjen. Kroz ove šiptarske "demokrate", ustvari dojučerašnje komunjare i srpske tirane, samo je progovorio velikoalbanski plan o "etnički čistom" Kosovu i otcepljenju od Srbije i zatim pripajanju enverhodžinskoj Albaniji. Jednom rečju, okupatorske težnje fašista i balista iz rata sada su preodenute u "demokratske" zahteve, koje su arnautski teroristi na ulicama i poljima Srpskog Kosova nastojali i da ostvare "milom ili silom", ali uglavnom "silom, silom, silom", kako su sami Šiptari skandirali, tj. krvlju, ognjem i mačem.

- Da je to tačno pokazalo se i sledećih dana, tokom februara 1990, kada je nastavljeno divljanje šiptarskih nasilnika i okupatora po Kosmetu. Opet su na putevima bile barikade, opet su lupana srpska kola, kuće i glave, opet je jadni Srpski živalj, a naročito dečica, provodio dane i noći u strahu i neizvesnosti za sutra. Evo još nekih zapisa hroničara iz tih dana.

- Srpske žene trudnice tih dana, kao i prethodnih, nisu smele da na porođaj idu u Ginekološku kliniku u Prištini, gde se inače svakodnevno porađa ako 40 albanskih porodilja, nego su odlazile na porođaj izvan Kosova. Srpkinja trudnica Snežana Jovanović iz Prištine kaže: "Porodila sam se u Kruševcu kod srpskih lekara. Na tu moju odluku je uticala opšta klima kosovskog nepoverenja. Čula sam da u prištinskom porodilištu šetaju mačke, i da je za pristojnu medicinsku pomoć potrebna itekako jaka "veza". Mirjana Petrović, medicinska sestra, veli: "Porodila sam se u Prokuplju. Izbegla sam Prištinu zbog nehigijene u porodilištu i zbog straha, jer nemam poverenja u ovdašnje lekare. Neljubaznost prema Srbima je česta karakteristika ovdašnjeg medicinskog osoblja".

- 1. februara 1990. u Uroševcu je napadnuta i bukvalno pretučena Srpkinja Miloratka Mitrović iz Uroševca, u ulici Bledskoj gde stanuje. Pošto su je pretukli, razbesneli Šiptari su je bacili u obližnji jarak, sa vidljivim povredama na glavi! Uveče istog dana vatrenim oružjem napadnuta je kuća Novice Jovanovića u uroševačkom selu Grlici. Na njihovu kuću pucali su iz obližnjeg šumarka. U dvorištu je u tom momentu bio njegov tast Bogdan Mijović. Srbi iz okoline dotrčali su i na vatru odgovorili vatrom, pa su se skriveni Šiptari ućutali i povukli. Istoga dana u selima Gatlje i Doganjevo oko Uroševca bilo je šiptarskih napada na Srbe. Kamenovan je auto Bore Nikšića u Doganjevu, a takođe i kola hitne pomoći. Kamenovane su i kuće Save Subotića i Milana Ivića u selu Gatnje. U selu Tankosiću napadnut je Ljubiša Dimitrijević.

- Bile su tih dana mnogobrojne i raznovrsne diverzije po Kosovu i Metohiji. Srušen je dalekovod električne mreže Kosova u selu Bivoljaku kod Vučitrna, pa je cela Metohija zbog toga danima bila bez struje. U opštini Štrpce Šiptari su posekli više telefonskih stubova i ukrali oko 500 metara telefonskog kabla. Kamenovani su vozovi u Peći, Uroševcu, Podujevu i Prištini.

- 2. februara 1990, u Dečanskoj opštini, po kazivanju tamošnjih Srba, "bilo je gore nego četrdeset prve". Ljubica Stojanović iz sela Dubrave kod Dečana kaže da živi sa svoje dvoje dece u jedinoj srpskoj kući u tom selu. "Strah za decu dovodio me je (tih dana) do očaja. Noćima ni ja ni deca nismo spavali očekujući svakog trenutka da se horda bandita pojavi na kućnom pragu i zapali nam svu imovinu, kao što su nam to činili 1941. godine. Za sve vreme ovih demonstracija niko od onih komšija Albanaca, u koje sam imala poverenje, nije mi prešao kućni prag". Predrag Stojanović iz Dubrave, inače komandir milicije u Eraču kod Dečana, napustio je i svoje radno mesto i svoje rodno selo i preselio se u Leposavić. On kaže: "Dugo godina je moja porodica bila izložena brutalnim nasrtajima albanskih terorista. Mi smo poslednja srpska porodica koja se iz ovog sela iselila. Jer ovih dana vandalizam albanskih separatista dostigao je kulminaciju. Demolirali su mi kuću, posekli voćnjak, ugrozili živote moje porodice".

- Noću između 2-3. februara 1990. šiptarski nasilnici lupali su na manastirska vrata u Gorioču kod Istoka, što je uznemirilo igumana oca Savu Krivokuću i druge žitelje ovog manastira, koji ionako skoro svakodnevno ima nevolja od obesnih Šiptara zulumćara.

- 3. februara 1990. bilo je više napada na Srbe i srpske kuće, kao u Vučitrnu, Kačaniku i Đakovici. U Istoku je napadnut Novica Stojiljković, a i opštinski funkcioner Arbanas, Isa Ismailji, kao prijatelj Srba. U Peći su napadnuti beogradski novinar Momčilo Petrović i Vlada Milić. Oni su bukvalno bili kamenovani, i od masovnog linča razjarene šiptarske mase spasli su ih samo stariji Arbanasi. Istoga dana uveče u okolini Gnjilana bile su opet podignute barikade na putevima pa su teroristi "kontrolisali" saobraćaj i maltretirali sve Srbe prolaznike. Napali su vozača "Kosovotransa" Petra Dimitrijevića iz sela Pasjana, zatim Radetu Ožegovića su kamenovali u autu, zajedno sa njegovom suprugom. Sudija Trajan Dimić iz Gnjilana napadnut je u svom autu dok je prevozio brata, snaju i njihovu decu iz sela Koretišta u Gnjilane. Jedva je uspeo da kola okrene i pobegne natrag u Koretište (srpsko selo). Ovo kamenovanje je mirno posmatrala šiptarska milicija i nije intervenisala.

- Kako je ovih dana proživela jedna od dve preostale srpsko-crnogorske porodice u selu Skivjan kod Đakovice, priča udovica Dara Laban: "Duboko sam razočarana, zajedno sa svojom decom, u dojučerašnje komšijsko (arbanaško) prijateljstvo i poverenje. Pitam se, šta im je trebalo da u selu kao što je naše, sa samo 2 srpske kuće, na najprimitivniji način izražavaju mržnju protiv Srba i svega što je srpsko? Zato je od sada ova kuća (naša) zatvorena za veliki broj meštana (Arbanasa), koji su do sada dolazili uglavnom za usluge.. Čudan je to neki svet (==Šiptari)! ... Dosta je više toga da im se lepim dokazuje kako treba živeti. Uz pomoć Srbije i srpskog naroda otvorene su im oči, težak život zamenili su udobnim. Ali, i pored toga, zadojeni neprijateljstvom zadržali su mržnju prema Srbima, koju ispoljavaju na najbrutalniji način. Zato smo, iako je to dosta primitivno, zatvorili vrata svoga doma takvim komšijama". Dara Laban dalje priča kako je sa svoje dvoje dece svih dana ove okupacije bila u kućnom pritvoru. Žao joj je zbog nečoveštva i tirjanstva nezahvalnih Arbanasa, kojima je njen pokojni muž Aleksandar Laban i ona uvek pomagali u svemu. Zašto ih još progone, kad su ionako ostale u selu samo 2 srpske kuće između 400 domova arbanaških? Odgovora na to pitanje nema, osim možda onoga koji je Episkopu Raško-prizrenskom Pavlu dao jedan čestiti stari Šiptar: "Pope, ne veruj glavi koja je promenula više kapa".

Srpska ulica u Đakovici sa malobrojnim Srbima i pravoslavnim Ciganima.

- Kasno uveče 4. februara 1990, u selu Godancu kod Uroševca, veća grupa Šiptara divljala je uveče u tom selu i onda je počela otvoreno da preti Srbima da će ih ",sve poubijati u osveti za poginule" (demonstrante). Uzvikivali su: "Paraćin još živi u nama", misleći na poznati zločin Keljmendija u paraćinskoj kasarni, kad je ubio nekoliko vojnika.

- 5. februara 1990. musliman Afrim Adžajlić, portir Opšte bolnice u Peći, napao je revolverom Srbina Radisava Anđelića, glavnog medicinskog tehničara iste bolnice. Učinio je to u zatvorenoj kancelariji i, s uperenim pod grlom revolverom tokom skoro čitavog sata, psovao ga je i vređao a drugom pesnicom udarao, prisiljavajući ga da bude "na strani Albanaca". Potom je napadač pobegao i ni za nedelju dana nije pronađen.

- 6. februara 1990. u Janjevu na Kosovu, milicajac Tomislav Isaković (Srbin), iz Savezne milicije, samovoljno je, u pripitom stanju, u centru Janjeva pucao iz automatske puške u noge dvojici Šiptara: Abedina Dauti Imerija i Abedina Kadrija Beriše, i ranio ih. Povređeni su odmah prebačeni u bolnicu u Prištinu i van životne su opasnosti. Pripiti milicajac, koji je očigledno izgubio živce u prenapetoj kosovskoj situaciji, odmah je uhapšen i potom osuđen.

- 8. februara 1990. uveče u Podujevu, izbio je požar u Autobuskoj stanici "Kosovotransa", u kojem je brzo izgorela poslovna prostorija, inventar i dokumentacija, a i poslastičarnica uz zgradu stanice. Uzrok požara više nego sigurno je šiptarska diverzija.

- U Beogradu je, istoga dana, u Hali sportova na Novom Beogradu, održan zbor iseljenih Srba sa Kosova i Metohije, na koji je došlo nekoliko hiljada Kosovaca, i svi su jednoglasno izrazili svoj protest zbog novih nasilja Šiptara nad Srbima, kao i svoju spremnost da se vrate na svoja ognjišta. (Reč koju je izgovorio zapisničar ove hronike donosimo na kraju knjige, Prilog 5).

- 9. februara 1990. u Vrnici kod Vučitrna opljačkan je i isprebijan Srbin Đorđe Trajković (43) iz sela Nevoljane kod Vučitrna. Njemu su na železničkoj stanici u Vrnici prišli mlađi Šiptari i zatražili cigaru, koju im je on i dao, napali su ga i opljačkali, a onda ga udarili gvozdenom šipkom i pobegli.

- 14. februara 1990. uveče oko 6 sati u Peći je kamenovana kuća Dese Vojvodić, u ulici Uroša Džudovića. Kuću su kamenicama gađali nekolicina mladića Šiptara, pošto su prethodno terali domaćicu Srpkinju da ih pozdravi sa dva uzdignuta prsta, što je ona odbila.

- 15. februara 1990. u Prizrenu, u Brezovičkoj ulici br. 4, kamenovana je srpska kuća Ilije Stojanovića. Na njegovu terasu bačen je ogroman komad betonskog bloka, preko metar dužine, te je prasak od pada betona bio kao iz puške, što je veoma uplašilo ukućane. Čoveku prosto pamet stane kad vidi i čuje šta sve zlosrećni Šiptari, tirani i sadisti, ne smišljaju i ne čine jadnim Srbima.

- 18. februara 1990, kada su opet počeli novi nemiri, u Štimlju je kamenovana kuća srpske porodice Ristić. Kad su članovi ove porodice otišli na groblje, da daju pomen svome pokojniku, Šiptari u masi vređali su ih i pretili im da će ih "sve likvidirati". Kad su se ovi Srbi vratili kući i videli da je kamenovana, odmah su se pokupili i privremeno preselili u Kosovo Polje. Istoga dana kamenicama je zasut i bračni par Jelića, kad su prolazili kroz prištinsko naselje Vranjevac Milivoje Jelić pogođen je kamenicom u glavu, a šiptarski milicajci, koji su bili blizu, na to su se samo smejali.

- 19. februara 1990. na železničkoj stanici u Prilužju, kod Vučitrna, grupa od oko 300 Šiptara srednjoškolaca iz Obilića, vraćajući se iz sela Donje Stanovce, gde su bili na grobovima poginulih demonstranata, ušli su u putnički voz i kad je voz krenuo oni su vređali prisutnu grupu Srba i osuli po njima kamenicama iz džepova. Na ovo im je uzvratila grupa srpskih mladića kamenicama sa zemlje, i tom prilikom su razbili nekoliko prozorskih stakala na vozu.

- 19. februara 1990. u Peći, u prodavnici "Nišpromet", napadnuta je Srpkinja Nevenka Mihajlović (24), dok je radila u prodavnici. Nju su najpre provocirali, a zatim i fizički napali nekoliko Šiptara koji su ušli u tu radnju. U samoodbrani ona je zgrabila velike makaze i glasno pozvala u pomoć oca i strica, čija je bravarska radnja u blizini, tako da su se napadači razbežali.

- Ovih dana, negde 18. a negde 19. februara 1990, ponovo su počeli veći šiptarski nemiri širom Kosova i Metohije, a naročito u utorak 20. februara (poodavno najavljivani "krvavi utorak"). Zbog ovoga je Predsedništvo Jugoslavije ponovo izvelo vojne Jedinice na ulice "radi redovne vojne vežbe", a zaveden je i policijski čas tokom noći. Srbi su opet u mnogim selima uveli noćne straže, kao napr. u selima Vrbovcu, Grnčaru, Klokotu i drugim selima oko Vitine.

- Svi Srbi studenti, njih oko 60, koji stanuju u Studentskom centru u Prištini, zbog uznemiravanja i napada Šiptara studenata, morali su, oko ponoći 19. februara 1990, da napuste svoje domove i potraže sigurno utočište kod Srba u Kosovu Polju. Prethodne noći oni su bili izloženi šikaniranju od strane agresivnih, daleko brojnijih studenata Šiptara. Bilo je poznato i odranije da je Univerzitet u Prištini bastion arbanaške agresije, srbofobije i srbomržnje. To se i prethodnih dana brutalno ispoljilo kad su Šiptari studenti maltretirali Srbe studente. Student stomatologije Nenad Tabaković je rekao: "Ono što se desilo nama u Studentskom centru, civilizovani svet ne može da shvati, da na pragu XX veka ima toliko mračnjaštva, mržnje, fašistoidne ideologije i agresije". Srbi studenti bratski su prihvaćeni u srpsko-crnogorske kuće u Kosovu Polju.

- 20. februara 1990. napadnuta je srpska porodica Radivoja Janićijevića iz Šipolja kod Mitrovice. Njemu su Šiptari u masi na ulici polupali auto i napali mu decu, njih četvoro, zbog čega je morao da beži iz Šipolja (gde je svega 10 srpskih kuća) kod Srba u Zubin Potok.

- 20. februara 1990. Šiptar Hadži Gaši, učitelj u Osnovnoj školi u Goraždevcu kod Peći, koji inače radi u školi u selu Babići, našavši toga dana školu zatvorenu, zato što su Srbi meštani tražili zatvaranje škole dok se ne otkriju i ne kazne vandali (Šiptari) u selu koji su oskrnavili srpsko pravoslavno groblje, vređao je na sav glas Srpkinju Blagicu Milošević i psovao joj srpsko groblje, crkvu, krst, i sve Srbe. Isti taj učitelj nije ni reči protesta izrazio kada je šiptarska većina zatvarala škole i sprečavala srpsku decu da idu u školu.

- 20. februara 1990. prilikom demonstracija Šiptara u Gnjilanu, arbanaški hodža Enver Redžepi iz Gnjilana, izveo je iz glavne džamije u centru Gnjilana oko 200 muslimana vernika (među kojima je bilo i hodža), sve samih Šiptara, i sa njima se stavio na čelo demonstranata. Oni su pred sobom nosili Titove slike! Hodža je inače na službi kao imam u maloj džamiji na drugom raskršću u Gnjilanu, ali ju je toga dana zatvorio i sve svoje vernike okupio u glavnu džamiju u centru da bi ih poveo u demonstracije protiv Srba. Hodža je kasnije pozvan na odgovornost i kažnjen sa 20 dana zatvora. Ova kazna je bez svrhe, jer samo potencira islamski agresivni fundamentalizam, koji je inače u pozadini mnogih zbivanja na Kosmetu.

- Ugledni američki komentator Čarls Krauthamer pisao je ovih dana u "Vašington postu" da postoji "muslimanska zavera od Kašmira do Kosova", navodeći kako su na meti agresivnih muslimanskih bojovnika u svetu i Indusi u Kašmiru, i Jermeni u Azerbejdžanu, i hrišćani u Libanu, i Srbi na Kosovu. "Svi oni (muslimani) imaju svoje sopstvene početke i svaki od njih svoje zahteve za pravdom. Ali, svima njima je zajednička ne samo ista politička nit - muslimanski zahtev za hegemonijom - već i geografsko jedinstvo. Pogledajte na mapi: muslimanske zemlje se prostiru od Maroka do Pakistana. Svi ovi konflikti (protiv hrišćana) odigravaju se na njihovim ivicama, tačno tamo gde se muslimanski svet susreće sa nemuslimanima koji ga okružuju... Kosovo je najdalji prodor muslimanskog stanovništva u hrišćansku Evropu... Sve što se događa pred očima sveta, to je dalja evolucija islamskog buđenja: zahtev za lokalnom hegemonijom muslimanskog stanovništva na granicama muslimanske domovine. U tom zahtevu ima dosta ironije. Insistirajući na samoopredeljenju, ti muslimanski aktivisti traže ono što sav islamski svet odbija da dopusti bilo kojoj etničkoj ili verskoj grupi: ni njihovim Kurdima, ni njihovim Jermenima, ni njihovim crncima (u južnom Sudanu) nije dozvoljen suverenitet i kontrola nad teritorijom gde oni imaju lokalnu većinu. A oni traže političku kontrolu na Kašmiru i Kosovu, gde oni predstavljaju lokalnu većinu. Da li će oni (muslimani) dopustiti sličnu autonomiju, da ne govorimo o nezavisnosti, manjim grupama unutar tih teritorija? Za Hinduse iz Kašmira i Srbe sa Kosova malo je verovatno da će uživati mnoga građanska prava, da ne govorimo o nacionalnim pravima, pod vladavinom islamskih separatista... U islamskom svetu samoopredeljenje je dozvoljeno samo muslimanima. Ono na čemu se stalno insistira jeste panislamski zahtev za suverenitetom na svakoj teritoriji gde muslimani predstavljaju lokalnu većinu... Postoji mnogo širi i dublji pokret za muslimansku i političku nezavisnost i političku nadmoć. Taj pokret je i dalje daleko od demokratskog. Shodno tome, kako će vam posvedočiti Srbi s Kosova i Jermeni iz Azerbejdžana, i dalje je taj pokret daleko od tolerantnog. Njegova snaga, koja sada drma granicama islamskog sveta, tek počinje da se oseća". (Tanjug, "Večernje novosti", 22. 11. 1990).

- 21. februara 1990. oko 8 sati uveče u Peći, u naselju Kapešnica, napadnuta je od nepoznatog Šiptara Srpkinja Svetlana Gojković (20) iz Peći. Vraćajući se u to vreme iz Prištine, gde je polagala ispit na fakultetu, njoj je s leća prišao nepoznati napadač i uhvatio je za glavu preko usta i vukao je sebi. Ona se otimala i počela da viče pa je jedna žena to čula i izišla na svoju kapiju, od čega se napadač uplašio i pobegao. "Istraga je u toku".

- Istoga dana agresivna šiptarska rulja u Vučitrnu i okolini izišla je na ulice i puteve, pa su Srbi u selima Prilužje, Grace i Gojbulja opet uveli svoje noćne straže. Šiptarska masa napala je na putu Vučitrn-Gojbulja Ljubišu Jovića i njegovu porodicu, dok su bili u svom autu, a zatim su napali i Vukmira Spasića i Ranđu Jovanović. Kod sela Smrekovnice kamenovali su kola Srbina Vlade Mrkića. Istoga dana bilo je nemira i u Prizrenu i okolini, naročito u naselju Dušanovo i u selu Igriši. Neredi su bili i u Đakovici, pa su mnogi Srbi ostali ceo dan zatvoreni u kućama, jer im se povratio isti strah iz prethodnih dana arnautske agresije.

- 21. februara 1990. u selu Kruševac kod Peći, uveče oko pola sedam, zapaljeno je seno Srbinu Vasu Maljeviću, i izgorelo je 9 stogova sena (preko 2 vagona). "Tek što smo završili redovne poslove na imanju, zatvorili stoku i ušli u kuću da se odmorimo, veli Vasa Maljević, dvorište nam je obasjano požarom, taman ko da je zvezda s neba pala. Istrčali smo iz kuće u jade. Četiri stoga sena, tri otave i dve slame pretvorilo se u deset velikih buktinja. Od muke sam spodbio pušku i ispalio 20 metaka. Uto su pristigle komšije (Srbi)... Ako smo spasli par stotina kila sena, sve ostalo je izgorelo". U pomoć je došao i komšija Čedo Striković, kome su Šiptari takođe pre neko vreme tri puta palili seno i pucali u njega. Ljudi su s bolom govorili o ovim zlotvorima palikućama i teroristima (Šiptarima), koji ovih dana pale sveće na svojim prozorima, a Srbima podmeću požare pod staje i kuće! Komšija Miloš Striković kaže: "Đe god da odemo, niđe bolje ne možemo naći od ovoga što imamo ovde đe smo se rodili, jer su nam ovu zemlju očevi iskrčili... Nemci su nas okupirali (1941), pa smo im posle 4 godine videli leđa, a od ove okupacije (Arnauta) nikako da se oslobodimo! Sto dvadeset i pet momaka iz ovog sela otišlo je (iselilo se) put Srbije i Crne Gore. Oćemo da nam se sinovi vrate, da sačuvamo ovih 15 kuća (u selu u kojem je bilo 126. srpskih kuća, a sada ih je svega 14, među 200 šiptarskih). Ne dozvolite da se iselimo, ako sada odemo, nećemo se nikada vratiti". Zaista, s pravom se pita jedan novinar: "Koliko li je ovakvih Kruševaca na Kosovu i Metohiji?" ("Jedinstvo" 26. 2. 1990).

- 22. februara 1990. u selu Ćuška kod Peći Šiptari su kamenovali srpsku kuću Jovana Jašovića. U selu su inače samo još 2 srpske kuće među 400 šiptarskih. Ovo je još jedno u nizu mnogih kamenovanja srpskih kuća ovih zadnjih nemirnih dana u Metohiji i na Kosovu. Ove i prethodne večeri kamenovana je dva puta Veterinarska stanica u Peći, na kojoj je razbijeno svih 17 prozora i oštećen ogradni zid. Takođe je, prethodnog dana u Peći došlo do snažne eksplozije u glavnoj pošti, usled čega su prekinute sve telefonske linije. Pre toga, 20. februara uveče, neidentifikovani Šiptar je, na očigled mnogih, demolirao samoposlugu u samom centru grada. Inače, u gradu Peći i ovih noći divljaju obesni Arnauti, koji, pošto je zaveden noćni policijski čas, stvaraju nepodnošljivu buku lupanjem na prozorima i balkonima u metalne predmete i alaukanjem neartikulisanim glasovima. Ova se neverovatna pojava zbiva već par noći svuda po Kosmetu.

- 25. februara 1990. uveče oko 9 sati, u Đakovici, kamenovane su srpske kuće Slobodana Šćepanovića i Vaska Rakovića u ulici Sadika Statovci. Kamenice su doletele iz pravca stovarišta radne organizacije "Model", kod autobuske stanice u Đakovici. Odmah po napadu izašlo je 15 Srba iz te ulice i pošlo u krug stovarišta. odakle su doletale kamenice. Tamo su zatekli stražara Šiptara, Sadika Đocija, i razljućeni istukli su ga, nanevši mu lakše telesne povrede, a zatim su ga odveli u Stanicu milicije. Odmah potom Radio Đakovica na šiptarskom, a zatim i list "Rilindja" i TV Priština, a onda i Radio i TV Tirana u Albaniji, objavili su da su "Srbi napali stražara Albanca", ali ni reči nisu rekli o prethodnim kamenovanju srpskih kuća upravo iz mesta gde je taj stražar stražario, koji ili je sam gađao srpske kuće kamenicama, ili je to dopustio skrivenim kod njega drugim napadačima (Šiptarima).

- 25. februara 1990. uveče, na putu kraj naselja "Gavran" i Gnjilanu izvršen je oružani napad na Srbina Momčila Jovanovića iz sela Koretišta, inače radnika u fabrici radijatora u Gnjilanu. Na njega je iz pištolja ispaljeno 5 hitaca od nekih, zasad nepoznatih Arbanasa skrivenih u autu, koji su zatim tim autom pobegli. Srećom, Jovanović nije pogođen, jer je brzo legao na zemlju. Sutradan su Srbi u susednom Koretištu održali protestni skup tražeći od vlasti da se napadači brzo pronađu a Srbima da se osigura mir i bezbednost.

- 26. februara 1990, ujutru oko pola devet, na seoskom putu Štrpce - Gornja Bitinja, u Sirinićkoj župi, nepoznati Šiptar siledžija napao je Srpkinje Radmilu Popović (40), sa bebom od 4 meseca, i njenu svekrvu Goricu Đorđević (60), kada su se vraćale iz zdravstvene ambulante. Napadač je iz zasede u bagrenjaku naglo iskočio pred njih na put i nasrnuo na njih bezobrazno, skinuvši se nag i sramio gestikulirajući, pa je na njihov otpor pobegao. Ponižene i uvređene, žene su napad prijavile miliciji u Štrpcu, kazujući da je napadač visok i plav, star oko 20 godina, ali njima nepoznat. Napadač potom nije pronađen.

- U noći 20. februara 1990. u Peći, dok je trajao policijski čas, Šiptar Isak Sadiku (37), radnik iz Peći, usred poznate noćne buke i vike obesnih Arbanasa u gradu, izišao je na ulicu i počeo lupati po srpskim kapijama glasno preteći Srbima i vređajući ih. Kada je zatim uhvaćen od milicije, nastavio je da preti i psuje Srbe, srpsku majku, krst i crkvu, nazivajući Srbe "kaurima" koje "treba klati"!

- Od dana kada je uveden na Kosovu policijski čas, naročito od 25. do 28. februara 1990, u skoro svim mestima Kosmeta - Podujevu, Prištini, Peći, Prizrenu, Đakovici, Dečanima, Uroševcu - od momenta kad uveče počne policijska zabrana kretanja, po celom gradu odmah počinje buka, lupnjava i vika i druga vrsta orgijanja Šiptara, uz zvižduke i psovanje Srba i Srbije, uz bacanje raznih predmeta na ulice ili paljenje autoguma po ulicama. U nekim mestima je ovo bezumlje pojačavano puštanjem u rad sa prozora ili balkona stanova po dvadesetak motornih testera, čija zaglušujuća buka, naravno, uznemiri sve Srbe i naročito nedužnu dečicu. U nekim naseljima i gradovima puca se iz vatrenog oružja, kao napr. u prištinskom naselju Vranjevac. koji poodavno liči na čikaško podzemlje ili afričku džunglu. Ovaj "noćni maskenbal" Šiptara toliko je uzeo maha na Kosovu da Srbi celo ovo stanje nazivaju "teror-demokratija"! Pre toga su skoro čitavim noćima Šiptari u Prištini i drugim mestima po Kosmetu palili sveće po prozorima i terasama, iako je poznato da je paljenje sveća hrišćanski a ne muslimanski običaj, ali su im, izgleda, njihove vođe to savetovale da bi pred kulturnom Evropom pokazali da su, eto, i Albanci na Kosovu Evropa, ili nešto kao Rumunija!? Ovim paljenim svećama noću neki mlađi Šiptari su zatim spaljivali srpske pravoslavne umrlice po ulicama (na stubovima) Prištine, Prizrena i drugih gradova. Takođe, nekim su Srbima, umesto sveća, Šiptari podmetali požare pod staje i kuće! Ritual paljenja sveća zamenjen je, potom, zveckanjem ključevima i lupom i bukom na prozorima i terasama, u znak protesta zbog policijskog časa i vanrednog stanja na Kosovu. Na ulicama Podujeva i na brdu Čabrat iznad Đakovice paljene su auto gume u većim količinama. Usled ovih noćnih "mora", ionako uznemireno srpsko stanovništvo po Kosovu i Metohiji, ne sluteći od toga ništa dobro za sutra, počeli su da se opet okupljaju po više porodica u jednu kuću i da po selima zavode noćne straže. Srbi u selu Gornje Dobrevo kod Prištine čak su zatražili zaštitu pripadnika Združenog odreda SUP-a, jer im Šiptari komšije noćnom pucnjavom prete da ih proteraju. Jedan Srbin iz tog sela priča: "Prošle subote (24. 2. 1990) u našem selu, u kojem živi oko 200 Srba i približno 1.500 Arbanasa, pucalo se noću gotovo tri sata iz vatrenog oružja svih kalibara, što je izazvalo uznemirenost Srba, a posebno prestrašene dece, koja već više dana ne idu u školu... Naše komšije (Arbanasi) otvoreno su se okrenule protiv nas. Mi smo ovde, takoreći, ni na nebu ni na zemlji. Stiže proleće, valjalo bi orati i sejati, a nama niti se radi, niti vidimo perspektivu daljeg življenja. Pod pritiskom neprijatelja mnogi su se već odavno iselili. Moj prijatelj Dragoslav Žegarac je ostavio pustu kuću i imanje i otišao gore u Srbiju. A kako i ne bi kad ga je pritisla svaka muka. I groblje su nam palili, na placu crkvenog imanja deca su napravila igralište, a imali smo i lepo opremljen Dom kulture. Za ovih nekoliko godina ta zgrada je upropašćena i pretvorena u "bunker", a oprema iz zgrade doma je pokradena i razneta", veli Bogosav Stepanović. I dodaje "U ratu smo se borili protiv Nemaca i balista. Čestite komšije Albance gledali smo kao svoje i nismo ih odvajali od našeg naroda. U posleratnoj obnovi zemlje, Srbi i Crnogorci su dali u zadrugu svoju zemlju, a Albanci, koji to nisu učinili, uspeli su da uhlebe svoju decu i da dovedu svoje prijatelje sa strane, iz drugih krajeva Kosova i iz Albanije. Za našu decu nije bilo mesta ni posla. I posle svega, evo šta smo dočekali" Zagorka Cvetković kaže: "Pod uticajem svojih učitelja, albanska deca su poslednjih dana demonstrirala ovim selom sa dva uzdignuta prsta u znak "pobede". Bolje bi bilo da ih njihovi nastavnici uče važnijim i naprednijim stvarima da steknu radne navike, da se ne navikavaju da kradu. Posle ovolike pucnjave i galame u našem selu, ne mogu svoje komšije Albance da smatram dobronamernim. Kad ih ovako čujem, prolaze mi kroz glavu strašne slike iz rata Pa ni u ta vremena nije bilo više strepnje, bojazni i neizvesnosti. Ni sinoć nismo bili mirni, jer se pucnjava čula iz okolnih sela - Belaćevca, Donjeg Dobreva, Velike i Male Slatine, u kojima nije ništa mirnije". ("Jedinstvo", 28. 2. 1990).

- Isti list istoga dana donosi i Saopštenje srpskog udruženja "Božur" iz Prištine o "neviđenom psihološkom teroru" Šiptara ovih dana po Kosovu: "Srbi i Crnogorci na Kosovu su ovih dana izloženi neviđenom i nečuvenom psihološkom teroru zbog masovnog orgijanja albanskih separatista koji, na poziv takozvane "alternative", u 21 čas zvone, lupaju, izvikuju provokativne parole i šenluče pucajući iz svih oružja. Postalo je jasno da je albanska "alternativa" uspostavila paralelnu vlast na Kosovu i da je na platformi rušenja i mržnje prema svemu što je jugoslovensko i pogotovu srpsko, uspela da mobiliše veliki broj albanskog stanovništva. Takođe je jasno da ovi samozvane "demokrate" kroz različite oblike masovnih provokacija vrše mobilizaciju albanskih masa za konačni obračun sa Srbijom i Jugoslavijom i da im je krajnji cilj izazivanje građanskog rata u kojem računaju da bi po ceni žrtvovanja i sopstvene narodnosti, uspeli da ušićare Kosovo i Metohiju u korist onakve Albanije kakvu je u II svetskom ratu bio skrojio fašizam. Zbog toga su i sada pribegli fašističkoj metodologiji demonstriranja sile.. I danas su na čelu ovih fašiziranih falangi sledbenici i deca onih istih tadašnjih fašista (Ibrahim Rugova, Veton Suroji i drugi)... Evropi, koja se užasava od aveti fašizma, treba jasno staviti do znanja da su ljudi koji u ime demokratije i navodno "zaštite prava" Albanaca na Kosovu, sada pokušavaju da s njom koketiraju, a pobornici su ustvari neofašističke svesti, koja ne zazire ni od najmonstruoznijih metoda da bi ostvarila svoju koncepciju etničke "čistote" krvi i pa. Moralna nam je obaveza da, uz ovo podsećanje, upozorimo pripadnike albanske narodnosti u šta ih vode neofašistički nastrojeni sunarodnici, koji pod plaštom tobožnje demokratije izazivaju građanski rat na Kosovu".

Mart

- 2. marta 1990. u dvorištu Osnovne škole "Musa Zajmi" u Gnjilanu napadnuta je srpska učenica L. M. iz 3. razreda ove škole. Na nju je grubo nasrnuo Šiptar, učenik 5. razreda i, bez ikakvog razloga ili povoda s njene strane, istukao je štapom u dvorištu škole Drugi učenici Šiptari, koji su ovo posmatrali, odobravali su batinanje pljeskanjem.

- 2. marta 1990. u sumrak, u selu Kruševac kod Peći, zapaljena je kuća Srbina Nikole Lajkovića, koja je potpuno izgorela. Već smo pominjali da su u ovom istom selu, pre nekog vremena, zapaljeni stogovi sena dvojice drugih Srba, Čedomira Strikovića i Vase Maljevića, ali "piromani" nisu uhvaćeni. Nikola i Jelena Pajković kažu: "Tog dana, u petak, bili smo u Peći. Prethodno smo četiri pet dana bili u Kotoru, gde nam je mlađi sin, inače težak srčani bolesnik. Nismo se nadali da ćemo ovo doživeti od komšija (Arbanasa), sa kojima smo ceo vek proveli. Godinu dana da se presabiramo, nećemo znati šta nam je sve izgorelo u kući. Imali smo 2.000 kila žita, a nije ostalo ni zrna. Zlotvoru još nije bila dovršena kuća, nego je zapalio i dva stoga sena. Niko od komšija Arbanasa nije te noći došao da pomogne u gašenju požara. Sutradan, tek da se zabroje, došli su Zumber i Uka Beriša, a bolje da nisu došli ni tada".

- 3. marta 1990. oko 14 sati, u selu Vešane kod Suve Reke, na poziv upućen preko megafona sa minareta džamije, oko 600 Šiptara iz sela Vešane, Trnja i Topličane, skupili su se pred avlijom srpske porodice Jovana Jovanovića. (U selu ima oko 200 šiptarskih i 50 srpskih kuća). Okupljeni Arnauti su pred kapijom urlali, psovali i vređali, sve dok nije došla milicija iz Suve Reke i rasterala ih. Sutradan ujutru opet se okupilo pred avlijom Jovanovića oko 1.000 Šiptara i tek oko 11 sati ih je milicija rasterala. "Za ta dva dana vek nam je skraćen svima za deset godina", kaže domaćin kuće Jovan Jovanović. Još nekim drugim Srbima u ovom selu pretili su drugi Šiptari prethodnih dana. Tako je Gani Gaši pretio Nikoli Iliću, a Sejdi Krueziu i Adni Taši maltretirali su Nikolu Jankovića, kada je sa ženom vozio lekaru svoju bolesnu ćerku.

- 4. marta 1990. u Vučitrnu, u Cetinjskoj ulici br. 4, nepoznati Šiptari provalili su u kuću Dragoslava Drobnjaka i polomili stakla na prozorima i vratima, kao i deo nameštaja, i onda pobegli.

- 5. marta 1990. popodne oko pola šest, u prištinskom naselju Vranjevac Šiptari su kamenovali putnički voz br. 3663, koji je iz Niša dolazio za Kosovo Polje. Kamenicama su polomili stakla na prozorima, ali nije bilo povređenih putnika.

- Istoga dana oko 10 sati ujutru zapaljeno je seno Miodragu Vojinoviću iz Istoka i izgorelo je u stogu oko 2 traktora suve lucerke. U blizini požara pronađena je potom šibica austrijske proizvodnje, ali i pored prijave milicije, podmetač požara nije nađen.

- 5. marta 1990. oko 15:30 sati, na putu Mitrovica - Vučitrn, kod sela Šukovac, desio se svakako nesvakidašnji događaj u tužnoj kosovskoj svakodnevici. Srbin Zoran Dančetović (34) iz Vučitrna, sa sestrom Stankom Gvozdić, trudnicom u devetom mesecu, i njenim sinčićem Borisavom od 2,5 godine, i Mirkom Trifunovićem, išao je kolima mirno tim putem. Put su mu preprečili brojni Šiptari, koji su se vraćali sa sahrane jednog od povređenih demonstranata koji je podlegao ranama. Oni su Zoranu stali pred kola i počeli da ih udaraju rukama i nogama sa svih strana. Kamenicama su mu razbili prednje desno krilo na vratima i polupali šofer-šajbnu. Jedna kamenica je pogodila trudnicu Stanku. Tada je Zoran dao gas, da ne bi bili tu svi linčovani, i jedva je uspeo da pobegne od razjarene šiptarske rulje, koja je na njega bila kivna što nije hteo da im otpozdravi sa dva uzdignuta prsta! Dančetović je zatim sve ovo prijavio SUP-u u Vučitrnu, ali je potom on, a ne napadači, priveden u zatvor u Mitrovicu, i u zatvoru je, bez ikakvog saslušanja, proveo dve noći. Naime, šiptarski nasilnici su naknadno optužili ovog Srbina kako je navodno kolima "povredio 11 Albanaca", što se odmah pokazalo kao laž, te je napadnuti Srbin sutradan pušten iz zatvora. Od Šiptara napadača niko nije kažnjen.

5. marta 1990. Episkop Raško-prizrenski Pavle i rektor Prizrenske bogoslovije otac Milutin Timotijević bili su na razgovoru kod Jusufa Zejnulahu, predsednika IV Skupštine Kosova Tu su izneti noviji napadi arbanaškog stanovništva na srpska crkvena lica i imanja. kao i primeri skrnavljenja svetinja i grobova u srpskim naseljima, kao i paljevine crkvene imovine i pljačke nekoliko crkava na Kosovu Naravno, ovo je samo uopšten "raport" sa tog susreta, a sama stvarnost pravog stanja i stradanja Srpske Crkve na Kosovu i Metohiji daleko je teža i tragičnija. Smireni krstonosac Vladika Pavle pristaje na ovakve "razgovore" samo zato da pokaže da je nezlopamtljiv vladika jednog napaćenog i gotovog da prašta hrišćanskog naroda, kome je Kosovski zavet stradanja istorijska sudbina.

- 6. marta 1990. popodne oko 15:30, u selu Cernica kod Gnjilana podmetnut je požar u plevnju, zgradu za stočnu hranu, Srbina Petra Dimića Pored krovne konstrukcije ove zgrade, duge 18 m, a široke 7 m, izgorela je i sva stočna hrana detelina, slama i oko 500 snopova kukuruzovine Takođe je podmetnut požar i pod plevnju njegovog suseda Svetomira Simića, i izgorela je sva zgrada, duga 22 m, a 6 m široka, i sva stočna hrana u njoj, kao i još 300 kgr brašna i 300 kgr mekinja za stoku. Selo Cernica je inače mešovito, ali su u njemu većina Šiptari. Dimić je prethodnog dana bio na razgovoru u školi sa Enver Blacom iz Cernice Šiptar ga je pitao "Zašto deca (srpska) ne idu u školu?" Srbin mu je odgovorio "Ja vas pitam zašto ne idu ¹ Da li nije zato što ste vi učili vašu decu protiv naše i nas?" Razgovoru su bili prisutni i 5 nastavnika Šiptara Onda je odjednom prema njemu ustao i pošao učitelj Rasim Odža, i zapitao ga "Zašto psuješ" mada nije bilo nikakve psovke pri razgovoru, ni sa jedne strane. Na tu očiglednu provokaciju, Dimić je rekao "Da li ti nisi ustao da se svađaš sa mnom zbog moje braće koju si ti iselio" Naime, još 1962. godine taj isti Raim Odža je pretukao brata mu Slobodana Dimića, a ovaj je sutradan sačekao Raima sa jednim bratom i istukao ga, ali je zato morao odmah da se seli, i otišao je u selo Kumare kod Leskovca. Na to je sada baš i potsetio Odžu Petar Dimić U međuvremenu je došao Petrov sin Kosta i odveo je svoga oca kući Sve ovo je prijavljeno SUP-u u Gnjilanu, za svaki slučaj. Posle toga, Dimiću je podmetnut požar, a ko mu ga je podmetnuo on dobro zna, ali nije hteo da se tužaka, nego je sam obnovio svoj plevljak, rekavši "Neću da ga gledaju Šiptari spaljenog".

- 6. marta 1990. u Peći, oko podne, Šiptar Ali Keljmendi (45), u svojoj privatnoj radnji, pokušao je da siluje Srpkinju 3. S. inače ženu i majku dvoje dece Ona je bila ušla u radnju Keljmendija da kupi namirnice o napadu je ispričala sledeće: "Ušla sam u prodavnicu i zatražila da kupim brašno, a Keljmendi mi je rekao da ćeš ga doneti da pogledam. Međutim, kada je izašao ispred tezge, uhvatio me je i počeo da zde vuče u magacin svoje prodavnice, pokušavajući da me siluje. Na sreću, tada je u prodavnicu ušla jedna žena, a ja sam uspela da se istrgnem i pobegnem" Po prijavi, sudija je ovog siledžiju kaznio sa 40 dana zatvora.

- 7. marta 1990. pre podne, u blizini manastira Visokih Dečana, napadnut je i pretučen Srbin milicajac Goran Roganović, zaposlen u SUP-u Beograd Njega su pretukli 4 Šiptara mladića od kojih su 2 brzo uhvaćena, a 2 su u begstvu Roganović je inače rodom Dečanac, i pred njegovom kućom blizu centra Dečana, dok je sedeo u svom vozilu čekajući oca, iznenada je na njega naleteo "opel" pećke registracije, sa 4 Šiptara u kolima, i udarivši ga oštetio mu je levi blatobran Roganović je odmah krenuo u poteru i sustigao vozilo napadača blizu manastira Dečana. Tada su iz kola izišla 4 Šiptara i mučki napali samog Roganovića i besomučno ga tukli, govoreći na šiptarskom: "Treba ga ubiti" Ubrzo je stigao Goranov otac sa pa trolom milicije, te su 2 napadača odmah uhvaćena, a dvojica su pobegla Jedan od napadača, Alija Bajramij (22), iz Donjeg Streoca, kažnjen je od sudije za prekršaje sa 40 dana zatvora, dok je drugi napadač, Avdulj Bećiraj, iz istog sela, oslobođen "zbog nedostatka dokaza"! Ako obesni Šiptari ovako nasrću na milicajce, kako li tek nasrću na nezaštićeni Srpski živalj po Kosmetu?

- Odavno je primećeno sve agresivnije ponašanje Arbanasa prema Gorancima u Dragašu i Prizrenskoj Gori Šišari ove Slovene muslimane pokušavaju da albanizuju i uvuku u svoju okupatorsku ofanzivu protiv Srba i Srbije Kako se Goranci sve više odupiru toj arnautskoj agresiji, oni su sve češće meta šiptarskih napada. Tako je 7 marta 1990, popodne oko 4 sata, Šiptar Arsim Krueziju u Dragašu, gvozdenom šipkom napao i pretukao Goranca Bazdu Fehatiza iz Dragaša. Jedan od Goranaca, Adam Hičko, o tome je rekao sledeće "Došlo je vreme da i nas gvozdenim šipkama tuku, a da mi Goranci ne znamo više kako da se odbranimo od svih tih nasrtaja Albanaca". Siledžija Šiptar kažnjen je kasnije sa 50 dana zatvora

- 7. marta 1990. oko 13 časova u samom centru Prištine, kada se zaustavio na semaforu, auto "zastava 750" Srbina Predraga Ninčića, inače studenta u Prištini, iznenada je pogođen većom kamenicom u bočno staklo, na strani suvozača Napadnuti srpski student prijavio je napad miliciji, ali dodaje "Ne očekujem da će taj "bacač kamena" Šiptar biti otkriven".

- 8. marta 1990. ujutru oko 9.30 sati, u Istoku, u naselju Bolovan, kamenovana je kuća Srpkinje starice Tankosave Popović Učinila je to grupa šiptarskih đaka, koji su joj prethodno polomili nekoliko stubova žičane ograde u dvorištu, pa kad se starica pojavila na vratima kuće, oni su uz psovke i uvrede zasuli kuću kamenicama u pobegli U kući je u vreme kamenovanja bilo šestoro srpske maloletne dece, koja su se prepala i zaplakala

- 12. marta 1990. u Goraždevcu kod Peći, iznenada je oko 13 časova izbio požar u neposrednoj blizini srpskog pravoslavnog groblja. Pretpostavlja se da su požar izazvali šiptarski učenici iz Osnovne škole u Goraždevcu. Na ovom istom srpskom groblju, pre desetak dana, oskrnavljeno je nekoliko nadgrobnih spomenika.

- U sredu, 14. marta 1990. popodne, u samom centru Prizrena napadnut je jerođakon Andrej Đilerdžić, profesor Srpske bogoslovije u Prizrenu. On se sa đacima bogoslovije vraćao iz crkve, i na nekoliko metara blizu česme, kod Sinan-pašine džamije, na njega su namerno naletela kola i udarila ga u nogu. Kola su išla pravo na njega, presekavši obe trake puta, te prešavši na drugu stranu ulice. Otac Andrej je udaren u nogu oko kolena, ali je srećom i sam poskočio, pa je prošao bez preloma noge. Uz njega je u blizini bio i profesor, otac Đorđe Trajković, koji je sve to video. Šofer za volanom, neki mlađi Šiptar, samo se zacerekao i kolima pobegao. Ovaj napad prijavljen je odmah Republičkom SUP-u Prizrenu, uz podatak da je auto bio "folksvagen" broj P 3 331-80, pa je napadač kroz 2 dana uhvaćen Kada je napadač uhvaćen, u petak popodne, u Srpsku bogosloviju došla su dvojica starijih građana Šiptara, Ilija Lauša i Maksut Rogova, koji su ustvari došli da traže obustavu tužbe, jer su napadači njihovi sinovi, Ismailj Lauša i Voljan Rogova, koji su i vozili kola "folksvagen". Roditelji su pričali da su se "deca napila" i "veselila", te da nisu imali nameru da povrede profesora, svešteno lice. Nakon toga u Bogosloviju su došla i oba mladića (stari oko 20 godina), i molili oca Andreja za izvinjenje. On im je izvinjenje primio, ali je rekao da je napad već bio prijavio organima bezbednosti. Smatra da se to moglo desiti i drugom prolazniku, ali ostao je pod utiskom da je nalet kolima bio nameran, jer su kola direktno ukoso prešla trasu puta, a vozači su potom sa smehom pobegli. Inače, šiptarski napadi na učenike i profesore Prizrenske bogoslovije nisu retka pojava na Kosmetu za poslednjih pola veka.

- Novinar Predrag Tešić objavio je u Zagrebu ("Panorama subotom" - Vjesnik od 17. marta 1990) sledeći karakterističan tekst sa Kosova: "Napunjene puške Albanski separatisti i nacionalisti na sve načine pokušavaju da oteraju, ili satru, sve što je srpsko na Kosovu. Dragan Dejanović iz Lipljana mi kaže "Hoćeš da se menjamo samo 15 dana. Ti da živiš pored Huse i Alije, a ja da odem u Beograd ili Zagreb. Dat ću ti i kola i sve što hoćeš. Imam dvoje djece, jedno od 6 a drugo od 9 godina. Oni ne gledaju kao sva djeca crtane filmove, već dnevnik. Kaže mi ovaj manji: Kako je sretna naša tetka u Beogradu, ona šeta slobodno!" - U nemirima poslednja, tri dana siječnja (januara 1990) samo sreća je spasla Albance i Srbe da ne dođe do pravog krvoprolića. Iz sedam pravaca su albanski demonstranti napali Lipljan, u kojem 80 % stanovništva čine Srbi. Najgore je bilo na mostu preko Sitnice. Rijeka je tih dana bila nabujala, pa se u grad moglo ući samo preko mosta, na kome se albanskim demonstrantima odupirao združeni odred milicije. Na drugoj strani mosta, Srbi i Crnogorci su napunili puške čekajući u kućama da Šiptari prodru u grad. Dio njih je želio pobjeći, ali su ih komšije prijatelji zadržali od toga riječima: "Ostat ćemo ovdje u našim domovima da izginemo!!" - Slično je bilo u Peći, gdje su demonstranti tri dana držali u blokadi grad, i u drugim gradovima i mestima Kosova. "Da nije bilo Združenog odreda milicije, albanski demonstranti bi prodrli u centar grada i izbio bi građanski rat", priča nam Aslam Slamniku, načelnik Centra sigurnosti stanice milicije u Peći. - Siječanj i veljača (januar i februar 1990) su krcati primjerima nasilja nad Srbima i Crnogorcima na Kosovu 26. 1. demonstranti su u Peći napali i izmlatili Branka Đukića, u pećkom naselju Kapišnica pokušali su silovati Svetlanu Gojković, a u selu Gornja Bitinja trojica Albanaca su silovali Srpkinju, napadali su trudnice, priča nam Dragan Dejanović, i zaustavljali su autobuse tražeći ima li u njima Srba... U ožujku (martu 1990) su počeli paliti srpska imanja. Tako su u selu Kruševac prvo zapalili stogove sijena Čede Strikovića, pa 9 stogova Vase Miljevića, pa čitavu kuću Nikole Pajkovića. U Cernici kod Gnjilana gorjela su imanja Petra Dimića i Svetomira Simića... Ovih dana Albanci ne dozvoljavaju djeci srpske i crnogorske nacionalnosti da idu u školu i uče se, suprotstavljajući se njihovim zahtevima da se zbog sigurnosti nastava održava samo u prijepodnevnim satima Albanski đaci upadaju u škole i sjedaju u klupe, a srpskim đacima ne daju. Kad dođu mališani Srbi, odbijaju da izađu vičući: "Demokratija" i "Hoćemo da učimo" - Inače, vredi primetiti da je ovo jedan od, retkih, objektivnih dopisa sa Kosova koji su se pojavili u štampi u Hrvatskoj. U Sloveniji nema ni retkih, ima samo prošiptarskih i antisrpskih.

- 15. marta 1990. uveče oko 20 sati, u privatnoj kafani "Albatros" u Đeneral Jankoviću kod Kačanika, srpsku pevačicu narodnih pesama Drenku Stojković iz Uroševca, koja već više od decenije peva narodne pesme i od toga živi, napao je Šiptar Šaban Mehmeti (35) iz istog mesta, najpre rečima: "Zašto se ovde peva srpska pesma, ovo nije Srbija", a onda je počeo da psuje i pevačicu i sve Srbe, vičući da je ovo "albansko Kosovo" itd. Pevačica mu je prišla i rekla da je tu kraj nje i druga pevačica koja peva samo albanske pesme, a kada on nije prestao da je vreća, ona je pozvala miliciju. No sudija za prekršaje u Kačaniku odbio je da donese bilo kakvu presudu, zbog čega je Drenka Stojković morala da napusti svoje radno mesto!

- List "Jedinstvo" iz Prištine (15. marta 1990) donosi zvanično objavljene podatke o posedovanju i zloupotrebi oružja na Kosmetu. Po zvaničnim policijskim podacima na Kosovu oko 50.000 građana ima dozvolu za nošenje oružja, ali ih je daleko više s oružjem bez dozvole, a svake godine još 11.000 lica traže odobrenje, što je više nego u čitavoj Jugoslaviji. Saopšteno je takođe da od 1981. do 1989. g. otkriveno je i zaplenjeno sledeće nezakonito posedovano oružje: 5.000 pištolja, 427 vojničke i 74 automatske puške, 7 puškomitraljeza, 114 bombi i oko 100.000 metaka, zatim preko 8.000 kgr. eksploziva i 146 eksplozivnih upaljača. Konstatovano je, takođe, da tajna trgovina oružja i naoružavanje Šiptara po Kosovu i dalje traje. Uhvaćeni su brojni Albanci sa većim zalihama oružja, neki od njih prilikom krijumčarenja, još na jugoslovenskoj granici, a neki u pojedinim mestima Kosmeta. Rečeno je da među Šiptarima prodavcima oružja ima i vojnih lica.

- I polovinom marta 1990. još neke škole po Kosovu ne rade. Naime, posle onih nemira pre mesec dana, srpski đaci u mnogim školama nisu omeli više da idu u školu, a roditelji Srbi tražili su da se srpska deca odvoje od šiptarskih đaka i da nastavu pohađa ju posebno u prvoj smeni. Šiptarski đaci i nastavnici nisu to dozvoljavali, sprečavali su nastavu srpskoj deci, zaposedali učionice, napadali škole. Tako je bilo u Prištini, Vučitrnu, Gnjilanu, Klini i nekim drugim mestima. U prištinskoj Srednjoj školi "19. novembar" jedan šiptarski učenik nožem je napao Srbina profesora Sretena Mitrovića, a kad je ovaj nastojao da siledžiju uhvati, ovaj je pobegao u gomilu đaka. I u drugim školama u Prištini, Uroševcu i drugde šiptarski razulareni učenici divljali su po školi i okolo, bacali se kamenicama, zviždali i razbijali prozore i klupe. Tako je bilo u Srednjoj medicinskoj školi u Prištini. Sve ovo samo pokazuje kakav haos vlada na Kosmetu, u svim oblastima života i rada, i kako albanski agresori nemaju nikakvih skrupula, niti misle na budućnost svoje dece, a o srpskoj deci da i ne govorimo. Fašistoidna jednonacionalna politika njih je zaslepila.

- 16. marta 1990. u selu Šaljinovce kod Istoka napadnuta je grupa srpskih učenika iz sela Oprašaka. Pri povratku iz škole, 9 srpskih đaka plašio je i na konju jurio i maltretirao Šiptar Rifat Bajramaj (18) iz Šaljinovice. On je u dva maha na konju u galopu jurišao na grupu srpskih učenika, pokazujući im pri tom dva uzdignuta prsta! Posle ovog nasrtaja na nedužnu decu, Srbi u selu, njih oko 200, održali su protestni zbor na kojem su izneli i mnoge druge zulume porodice Bajramaj nad Srbima, od kako se, pre 15 godina, ta šiptarska porodica doselila iz Đakovice. Obesni Šiptari iz te kuće napadali su do sada srpske porodice Babovića, Božovića, Milunovića, Milovanovića i Sekulića. "Spremni smo da živimo sa Albancima u slozi, bratstvu i zajedništvu, ali ne i da više preživljavamo zastrašivanja i maltretiranja i da dobijamo batine", rekli su to veče okupljeni Srbi.

- Kakav je život kosovo metohijskih Srba i odnos Šiptara prema njima donekle pokazuje i ovaj slučaj. - U subotu 17. marta 1990, oko 12:30 sati, u autobusu "Kosovotransa", koji saobraća na liniji Suva Reka-Mušutište, kad je autobus došao do mesta Široka, učenici Šiptari zatražili su od šofera, Srbina Nedeljka Trifunovića, da stane sa autobusom, jer je jednoj njihovoj učenici pozlilo. On je odmah stao, a jedan nastavnik Šiptar tada je naredio svim arbanaškim đacima da napuste autobus. Onda je učitelj Srbin, Krunoslav Krstić, i još jedan putnik, sa drugim kolima odmah prebacio bolesnu učenicu do Doma zdravlja u Suvoj Reci, gde joj je ukazana pomoć i posle je vraćena svojoj kući. Ovaj događaj potom je od šiptarskih đaka, verovatno po nečijem nagovoru, preokrenut, tako da je ubrzo proneta vest da je šiptarska učenica bila "zaglavljena" i da vozač Srbin nije hteo da stane sa autobusom! Odmah je usledila suspenzija Srbina šofera sa radnog mesta i od Šiptara radnika traženo je njegovo otpuštanje sa posla. Srbi iz Mušutišta posetili su najpre oca bolesne devojčice i ovaj im je rekao da je devojčica sasvim dobro ali su ga ubrzo komšije nagovorile pa je odbio da delegaciju Srba primi u kuću. Zbog otpuštanja šofera Trifunovića delegacija Srba iz Mušutišta otišla je u Skupštinu opštine Prizren da svedoče protiv izmišljotina na Srbina šofera, ukazujući da je cilj ove kampanje protiv njega da ga, kao i ranije njegovu braću, prisile da se iseli sa Kosova.

- 19. marta 1990. na srpskom pravoslavnom groblju u Žegri kod Gnjilana nepoznati šiptarski vandali porušili su ogradu oko groblja (srušeno je 13 betonskih stubova) i na ulaznim vratima polomili su krst. Ovo skrnavljenje svetinje groblja vrlo je uznemirilo Srbe u Žegri.

- Istoga dana uveče, oko 8 sati, na jednom drugom srpskom groblju, u selu Mijaliću kod Vučitrna, izbio je iznenada požar. Istina, požar se prvo pojavio na islamskom groblju, ali se odmah proširio na pravoslavno groblje i lako se mogao proširiti i na 3 susedne srpske kuće. Slobodan Doknić iz susedstva smatra da je taj požar samo novi vid pritiska na preostale u selu srpske porodice. "Moja je porodica, veli on, već odavno trn u oku albanskih separatista i nacionalista. Požari i česta lupnjava, koje nam priređuju albanski šovinisti i separatisti, samo su način da nas oteraju odavde, kako bismo ostavili svoje pradedovsko ognjište i 10 hektara plodne zemlje. Ali, u tome neće uspeti".

- 20. marta 1990. uveče oko pola osam u Kosovskoj Mitrovici kamenovana su dva stana: Srbina Stanimira Jakšića, sanitarnog inspektora, koji se nalazi i prizemlju zgrade u ul. Kolašinskoj, broj 4, i pri tom su polomljena 3 prozorska stakla, neki sat kasnije kamenovana je i kuća Avdule Mehmetija, vozača "Transkosova" u ul. Anke Spajić, broj 10, i polomljena su 2 prozorska stakla. Kasnije je uhvaćen napadač, Osman Ahmeti (38) iz Suvog Dola kod Mitrovice, koji je priznao kamenovanje. Smatra se da je počinilac "mentalno obolela osoba" i da je bio u pripitom stanju.

- 21. marta 1990. u dvorištu Osnovne škole "Vuk Karadžić" u Prištini napadnuta je Srpkinja Ivana Jeftić, učenica 4. razreda te škole ona je jako gurnuta od jednog starijeg učenika Arbanasa, tako da je pala i usled pada slomila je ruku u laktu, a sam napadač je odmah Pobegao. Drugarice i učiteljica Milanka Šipić pritrčale su povređenoj Ivani i prevezle je zatim u bolnicu, na Ortopedsko odeljenje Prištinske bolnice. Sama napadnuta i povređena Ivana Jeftić kasnije je opisala taj napad: "Toga dana, za vreme velikog odmora, nešto pre dva sata po podne, igrala sam se sa društvom iz razreda u dvorištu škole, gde su bili i stariji učenici Albanci. Oni su najpre pokušali da nas oteraju, a onda je jedan od ših potrčao, ruku skrštenih na grudima, i svom jačinom me gurnuo, tako da sam pala i strašno me je zabolelo. Gurnuo me je namerno, jer nije mogao a, da me ne primeti. Gledao me je i išao pravo na mene. Pre toga je pokušao da nasrne i na mot druga Dejana Arsića, ali je on uspeo na vreme da pobegne". Otac napadnute devojčice Đokica Jeftić, rođeni Prištevac, priznaje da je uplašen onim što se dogodilo njegovoj ćerci, jer se boji da se nešto slično može ponovo desiti detetu. Kasnije je ustanovljeno da je napadač bio Šiptar Fitim Zeka, učenik 8. razreda iste škole.

Milicija sprečava Srbe u selu Batuse (20. juna 1986) da se, zbog šiptarskih zuluma, masovno isele.

22-24. mart 1990: Krugovi pakla na Kosmetu

Sve što smo čuli i videli i doznali o martovskim događanjima na Kosovu i Metohiji samo je bleda slika onoga što su stvarno preživeli Kosovo-metohijski Srbi, od pojedinih šiptarskih terorista i od razjarene arnautske mase tokom tri dana ovoga marta ove godine (22-24. 3. 1990). Očevici kažu da je najstrašnije bilo u Podujevu, pa onda u Vučitrnu. Sa nekima od Srba, žrtvama šiptarskog masovnog linča i terora u Vučitrnu, razgovarao sam lično ubrzo posle šiptarske masovne histerije "masovnog jednonacionalnog trovanja", nazvane od nekih i tragikomedijom. O stradanju Srba u Podujevu i još nekim mestima Kosmeta prenosim svedočenje drugih očevidaca i samih Srba stradalnika.

Podujevo 22-23. marta

Šiptarska masovna histerija "jednonacionalnog trovanja" počela je najpre, u vreme školske nastave, u Srednjoškolskim centrima "8. novembar" i "Đuro Đaković" u Podujevu. Tamo je neko proturio vest da je "neko nepoznato lice" - Srbin - podmetnulo u školu "otrov", da je to neki nevidljivi, "gasoviti" otrov, koji se iznenada pojavio u prostorijama škole, pa su njime "otrovani" đaci albanske narodnosti! Odjednom je, kao po nekom scenariju, tokom prepodneva 22. marta 1990, počelo prevoženje većeg broja "otrovanih" arbanaških đaka za Prištinu. Na stotine automobila, taksija, kombija, privatnih kola pojurilo je putem Podujevo-Priština, sa upaljenim svetlima i trubljenjem sirena, da bi usput bili pozdravljeni od šiptarskih masa sa podizanjem dva prsta uvis u znak "V". Istovremeno je u Podujevo po ulicama počeo masovni protest više hiljada Arbanasa, koji su odmah zatim otpočeli pravi "lov" na Srbe. Počelo je masovno zaustavljanje svih srpskih kola, legitimisanje i pretresanje, kako Srba lično tako i njihovih kuća i stanova u Podujevu, a zatim i privođenje Srba u Stanicu milicije. Najpre su privođeni srpski đaci iz škola u Podujevu, kojih je ubrzo bila prepuna Stanica milicije. Mnoga od te srpske dece bila su maltretirana još u školi, dok su ih šiptarski nastavnici i učenici hvatali kao "trovače". Tako je napr. Dragana Nikolić, učenica 3. razreda pomenute škole "8. novembar", bila pretučena od svojih vršnjaka Šiptara i od nastavnika, koji su tvrdili da devojčica u svojoj kesi sa knjigama i čak u patikama "krije otrov"! Takođe je pretučen i Nebojša Đurić, učenik u Podujevu, rodom iz Kuršumlije, koji u Podujevu stanuje kod svoje bake Ruže Božović. Maltretiran je i osnovac Andrija Lukić, iz 5. razreda, koga je u školu dopratila majka Radojka, pa je jadna majka zatim dugo tešila rasplakano i poniženo dete, jer su na njega napali nastavnici Šiptari i Šiptarke, vičući: "Kad umiru naša deca, nek umiru i vaša!" I druga srpska deca bila su maltretirana, vučena za kosu, udarana, šutirana, dok su ih privodili u Stanicu milicije, ili dok su iz zajedničkih škola evakuisali šiptarsku "otrovanu" decu za bolnice. Naravno, niko od izbezumljenih Šiptara nije se zapitao: kako to da nijedno srpsko dete iz tih istih škola nije "otrovano"? Ima li takvog otrova koji truje jednonacionalno?

Još gore je bilo maltretiranje odraslih Srba po stanovima i ulicama Podujeva od strane razjarene arbanaške rulje. Pretresani su srpski stanovi, kao napr. Slobodana Cvetkovića, koga su, mada ništa nije nađeno u njegovom stanu, ipak milicajci Šiptari poveli u Stanicu milicije. Ali, kako ga usput nisu štitili, nedužni čovek dobio je dosta udaraca po glavi i telu od razjarene šiptarske rulje na ulici. Napadnuta je i kuća Miloša Savića i drugi srpski stanovi. Mnoga srpska kola su takođe napadnuta i polupana, a Srbi iz tih kola nasilno su izvučeni i linčovani. Kamenovan je auto novosadske registracije, koji pripada profesoru Milanu Julincu, koji inače predaje u pomenutoj školi "8. novembar" u Podujevu. Pretučen je i srpski učenik Miloš Ivanović, đak iz škole "Đuro Đaković", rodom iz Kuršumlije, kome je posebno, kako je kasnije SUP Srbije ustanovio, zadao više udaraca po licu Šiptar Alija Podvorica iz Podujeva. U linčovanju srpskih đaka učestvovao je, kako se kasnije ispostavilo, naročito Šiptar Ajul Haliti (48) iz sela Glavnik kod Podujeva. On je, sa drugima, tukao srpske đake Mirka Paunovića i Božidara Vukadinovića. Napadnuti su takođe i tučeni Srbi Goran Nešović i Zorka Milićević, u podujevskoj ulici JNA. Njih su tukli Arbanasi Šemsi Ukeli (38) i Ali Rama (30) Ukeli je Nešovića uhvatio za kosu, tukao ga i pretio mu, pa ga je udarao rukama i nogama. Napadnut je u Podujevu i Srbin Milan Živković, a posebno ga je tukao Idriz Lepaj (66), iz Podujeva, uz učešće i drugih Šiptara. Kako se kasnije pokazalo, u Podujevu je dva dana, 22. i 23. marta, pretučeno između 30 i 40 nedužnih Srba, među kojima je bilo dosta đaka. Svi su oni prošli kroz krugove pravog pakla, koje su im priredili izbezumljeni Šiptari, "uvereni" ili nabeđeni da Srbi "truju" njihovu, albansku decu. Izgleda, međutim, da je najgore prošao Srbin Živorad Jovanović (27), iz sela Bajčine kod Podujeva, koji je zadobio teške telesne povrede po čitavom telu i ubode noža u predelu srca. U takvom stanju on je "priveden" u miliciju, jer je tobože "trovao" šiptarsku decu! Jovanovića su posebno tukli dvojica Šiptara, Kadri Mačesten (25) iz sela Dumoša kod Podujeva, i Mustafa Abdulj (43) iz sela Glavnik kod Podujeva. Opi su, uz asistenciju i drugih Arnauta, Jovanovića, krvavog i izubijanog, poluobnaženog, prosto dovukli i bacili pred kapiju Stanice milicije. Njega je od sigurne smrti spasao Šiptar milicajac Džafer Hoti, koji je kasnije to opisao ovako ("TV Novosti", 30. 3. 1990): "Bilo je grozno, kaže Hoti. Masa (šiptarska) je divljački proganjala i nasrtala na iznenađene Srbe i Crnogorce, koji uopšte nisu slutili takav razvoj događaja. Optuživali su ih za bacanje otrova i nasrtali u gomilama na svakog koga bi ugledali na ulici. Mi smo, naravno, mnoge (Srbe) upozorili da se sklone, ali veliki broj ljudi bio je jednostavno zatečen zbivanjima. Bio sam u građanskom odelu. Nikakvo oružje nisam imao sa sobom - samo pesnice i noge. Rulja se ponašala kao podivljala. Otimao sam pojedince (Srbe) iz mase napadača i uvodio u zgradu Opštinskog suda (u Podujevu). Tu sam primetio i drugaricu Mladenović sa sinom (Cica Mladenović, sudija tog istog Suda, sa sinom Draganom). Pozvala me je... Onda se pojavio i Vehbi Ramadani (predsednik Soc. saveza Podujeva):

Srbin na zemlji pretučen (Podujevo, 22. marta 1990).

"Džafer, rekao mi je, ubiše čoveka pred zgradom Opštinskog komiteta!"... Potrčao sam u tom pravcu. Nikad u životu nisam toliko trčao. Prizor pred Opštinskim komitetom bio je strašan: gomila je mrcvarila nekog čoveka, moji je ležao na zemlji, a čiji lik nisam uspeo da vidim. Čitavo to vreme urlali su da je i on otrovan i da je zato pao na zemlju! "Ja sam Džafer - povikao sam - ostavite tog čoveka!". Računao sam da će me poslušati, jer dvadeset i sedam godina sam ovde u službi. Niko sade nije slušao... Vukli su ga po zemlji, udarali su ga i rukama i nogama... Bacio sam se na njih i pokušao da povređenog podignem sa zemlje. Udarci (Šiptara) su se preneli na mene, a i na mladog Refata Dervišolija, milicionara, koji mi je pritekao u pomoć i bio sav krvav od udaraca mase. Onda mi je pomogao i neko od građana Albanaca, jer Srba u to vreme nije više bilo na ulicama (Podujeva). Pridigli smo Jovanovića (Živorada), i uz pravu bitku preneli ga na zgrade SUP-a. Bio je veoma teško povređen, pa je zatim (od Šiptara) proturena priča da je nastradao u saobraćajnoj nesreći! Kasnije su i mene odneli u bolnicu - bio sam sav izudaran", završava svoje potresno svedočenje ovaj čestiti Albanac Džafer Hoti.

Teško povređenog Živorada Jovanovića iz Podujeva prevezli su milicajci u ambulantu, pa onda u Prištinu, a posle prvog pregleda i prve pomoći u Prištinskoj bolnici, njegovi rođaci hitno su ga prevezli u bolnicu u Kraljevo. U kakvom je stanju Jovanović dovežen u Prištinsku bolnicu, opisuje lekar dr Dušan Bulajić iz Prištinske bolnice: "Jovanović je imao teške podlive krvi po celom telu, a naročito po leđima i glavi. Sa temena glave zguljena mu je koža površine šake odraslog čoveka, tako da je faktički bio skalpiran! Očigledno da je bio tučen raznim tvrdim predmetima, a istovremeno su po njemu gazili udarali ga nogama. Nožem je uboden ispod rebarskog luka. Zbog težine rane Jovanovića smo hitno operisali. Inače, radi se o snažnom mladiću (rođen je 1964. godine), koji se očito bavio sportom" ("Jedinstvo", 24-25. 3. 1990).

Zapanjeni ovakvim strahotama masovnog linča, Srbi u Podujevu su se mahom zabarikadirali u svoje kuće i stanove, ali su i u kućama i stanovima bili frontalno napadani od podivljalih Arnauta, tako da je odmah postalo jasno da je cela ova farsa sa "jednonacionalnim trovanjem" zato i izmišljena i izvedena da bi se javno omogućio i "legalizovao" lov na Srbe i masovni linč. O tome je svedočio, između drugih, i napadnuti i linčovani profesor Milan Julinac, kojega smo već spominjali. On kaže: "Ono što nas je snašlo u centru Podujeva, podseća na srednji vek". Sa njim su bili, i maltretirani su, grupa srpskih đaka, koje su onda Šiptari zadržali kao neke kriminalce. Njega i đake su prislonili uza zid i pretresali ih, a u Stanici milicije držani su od 11 sati ujutru do 9 sati uveče. On lično video je oko trideset pretučenih i ranjenih Srba, koje su Šiptari tu u Stanicu milicije dovodili toga dana.

Evo imena 30 pretučenih i povređenih Srba u Podujevu, da ostanu za crnu hroniku najnovijih kosovskih stradanja Kosovometohijskih Srba. Teže su povređeni, uz već spomenutog, nožem izbodenog Živorada Jovanovića: Dragan Nerandžić i njegov sin Tiosav, apotekar Slobodan Cvetković, Veljko Guberinović, Goran Bojović i Goran Nešović. Lakše su povrede zadobili: penzioner Milutin Kilibarda iz Lauše kod Podujeva, Slobodan Pavlović iz Kuršumlije, Božidar Vukadinović iz Matarove kod Podujeva, Marko Paunović (star 17 godina) iz Merdara, Obren Anđelković i Ljubiša Radosavljević iz Krpimeje, Branislav Milovanović iz Donje Brnjice, Milan Kljajić i Slaviša Cerović iz Obilića, Miroslava Jovović (stara 16 godina) iz Prištine, Ljubica Milovanović (16) iz Podujeva, Milan Jurinac iz Novog Sada, Miloš Jovanović (20) i Miroslav Urošević (19) iz Kuršumlije, Dejan Joksimović (19) iz Prokuplja, Zoran Trajković iz Gnjilana, Stojan Jovanović iz Bejčine kod Podujeva, Savo Vukadinović (17) iz Podujeva, Nebojša Bukić (18) iz Kuršumlije, Dragan Nikolić, đak 3. razreda srednje škole, iz Podujeva, Dragan Mladenović i njegova majka Cica, i Miodrag Darmanović iz Podujeva.

Da ne nabrajamo dalje nesreće nesrećnih podujevskih Srba, spomenućemo da je uskoro posle ovog dvodnevnog pakla, jedna delegacija Srba iz Podujevske opštine otišla u Beograd da bi rukovodstvu Srbije iznela svoje nevolje zbog starih i sada novih, produženih šiptarskih nasilja, zuluma i pretnji, tražeći od vlasti Srbije efikasniju zaštitu, jer su im životi i imovina krajnje ugroženi, a osnovna ljudska prava na Kosmetu uskraćena. Oni su naveli podatak: da se samo iz Podujeva u poslednjim decenijama pod pritiskom iselilo preko 7.000 Srba da je nad Srbima izvršeno preko 350 fizičkih napada sa težim posledicama i približno toliko nasrtaja na njihovu imovinu. Ta nasilja su bila: ubistva ranjavanja, silovanja i linčovanja. Tako su naveli da je ubijen od Šiptara Srbin Miloš Dumanović u selu Dubnica i Bogdan Mladenović u Gornjoj Repi. Ranjeni su od Šiptara: Dragan Rakić i Ljubomir Miladinović u Velikoj Reci i Podujevu. 22. marta 1990. linčovano je od Šiptara samo u Podujevu 36 Srba, a Živorad Jovanović je izboden nožem u centru Podujeva. Šiptari su pretukli i ove Srbe: Milana Ivanovića u selu Lauša, Miladina Radosavljevića u Rezuču, Dobrosava i Ranka Dimića u Glavniku; zatim Živojina Milićevića, Dušana Jočića, Gorana Nešovića, Milana Živkovića, Slobodana Cvetkovića, Voju Lukića i takođe Srpkinju Draganu Mladenović... Šiptari su podmetnuli požare na imanja srpskih porodica: Andrića u Svetlju, Maljevića u Dubnici, Jovanovića u Metohiji (podujevskoj), Milačića u Balovcu i drugih, a nasrtali su inače i na imovinu mnogih Srba, posebno poljskim štetama, otmicama i prisvajanjima. Šiptari su takođe skrnavili grobove i rušili krstove i spomenike na srpskim pravoslavnim grobljima u selima: Lapaštici, Bradašu, Batlavi, Sibovcu, Merdare, Donje Ljupče i drugim. Spominjana su i druga vrsta nedela, zuluma i terora šiptarske većine nad malobrojnim Srbima u Podujevu i okolini.

Vučitrn 22-23. marta

A evo šta se u ista ta dva martovska dana događalo u Vučitrnu i kroz kakve su krugove pakla prošli Srbi i srpski đaci.

Srpski pravoslavni sveštenik Zoran Grujić, starosedeoc Kosova (rođen i odrastao u selu Plemetina ispod Čičavice i završio Prizrensku bogosloviju), sveštenik je u Vučitrnu i Okolnim selima već više od decenije. Svi Srbi dobro pamtimo mučeničku smrt Danila Milinčića iz Samodreže (2. jula. 1982. godine) kad je unesrećena majka Danilova Danica rekla: Svi su nas ostavili, samo je još sa nama otac Zoran, jer se on sirotoj majci, supruzi i deci mučenika Danila našao kao brat i otac i svesrdno im pomogao. On je i sahranio pokojnog Danila u Vučitrnsko groblje kraj srpske crkve.

Otac Zaran Grujić ima suprugu i četvoro dece (7-13 godina) Svi su đaci vučitrnske Osnovne škole. Tokom ranijih godina ovaj sveštenik i njegova porodica, i sav njegov Srpski crkveni narod u Vučitrnu i okolini, imali su bezbroj nevolja i napada od Šiptara, naročito u vreme one velike šiptarske agresije 1981. godine. Tada je i on privođen u miliciju i u Komitet komunističke partije, saslušavan i maltretiran bez ikakvog razloga i povoda. On im je tada rekao u lice "Ja sam sa svojim narodom čist i nevin, a vi ispitujte vaše hodže, oni i njihov narod su sve ovo zaprljali". Imao je otac Zoran i nekoliko fizičkih napada od strane obesnih Šiptara, ali kao Jovan Kosovac iz narodne pesme nije se dao lako uplašiti, najmanje odstupiti.

U ovom martovskom arnautskom ludilu i paklenom planu da svi skupa odglume "masovno jednonacionalno trovanje" svoje sopstvene dece, da bi tako stvorili razlog za masovni linč nad Srpskim življem, i otac Zoran je bio od njih unapred "uračunat".

Naime u četvrtak 22. marta 1990. na praznik Mladenaca (= Svetih Četrdeset Mučenika Sevastijskih, pobijenih od neznabožaca Rimljana 318 godine na ledu Sevastijskog Jezera Maloj Aziji), sveštenik Zoran je otišao u kuću jednog Srbina, svog parohijanina, u glavnoj ulici Vučitrna (koja se nažalost zove M. Tita) da osveti vodicu pred Uskrs. Bilo je to oko 4 sata popodne Kada je završio svećenje vodice i iz te kuće pošao ka svojim kolima da bi nastavio dalje, dok je otvarao kola odjednom su mu prišla 3 milicajca Šiptara (Zoran kao stari Kosovac poznaje ih i po licu i zna dobro šiptarski) sa uperenim automatskim oružjem i viknuli: "Ruke uvis" Imamo nalog da te pretresemo" Sveštenik nije potražio pismeni nalog za pretres, jer zna da bi to bilo gore po njega, jer bi ga tada maltretirali i fizički pod izgovorom da pruža otpor" Rekao im je "Ajde de, ovi vaši ceo dan demonstriraju, a vi Srpskog popa da pretresate! Jer već tog četvrtka izjutra jurila su kola po gradu sa navodno "otrovanima" i bile su po gradu gužve čoporativno okupljenih Šiptara. "Nemoj ništa da pričaš", rekao mu je jedan milicajac, sa i dalje uperenim automatom u njega, dvojica su ga pretresli tražeći "otrov" kojim je on navodno "otrovao albansku decu"¹? Pretresli su mu i kola i zatražili su da otvori i gepek, pa kad nisu ništa našli, opet su tražili da digne ruke uvis i pretresli ga po drugi put. Kao poznati šaljivdžija, sveštenik im je rekao "Ne tražite valjda kod mene redenike", na što su mu opet rekli "Ne pričaj"! i saopštili mu da "imamo nalog da te vodimo u stanicu" Dok je pretres trajao, okolo se već bila okupila masa Šiptara, a poizdalje poneki Srbin iz komšiluka ili prolaznik, kao i sam domaćin kod koga je sveštenik bio u kući. Svi su posmatrali ovo pretresanje srpskog sveštenika Milicajci su ga zatim strpali u kola i odvezli, sa stalno uperenim automatom jednoga od njih na sveštenika. Sveštenikova kola ostala su na ulici zaključana. U stanici milicije kažu mu da, navodno, nema komandira, pa ga traže, te da on tu sačeka. Oko njega sve sami Šiptari milicajci, čije razgovore on razume. Jedan od njih, koji ga je poznavao, pita ga: "Šta je, pope?" Pa kad je čuo o čemu je stvar, promumljao je: "E, majku mu, lopovi" i otišao negde. Posle nekih 20 minuta čekanja, zovu ga na sprat i tamo ga dočeka Enver Mađuni, načelnik SUP-a u Vučitrnu, koji je sve vreme bio u zgradi, pa se sada nekako unezverio, jer sveštenika Zorana lično poznaje. "Gde si, druže stari?" - veli on svešteniku, kao da ništa ne zna i nema pojma o čemu se radi. Onda kao grdi one drugi milicajce, pa ih pita "Šta je napravio?", a ani odgovaraju: "Pa, sumnjiv nam je"!

Za to vreme neki od Srba, koji su videli pretresanje i odvođenje sveštenika, već su javili po gradu i doznao je i predsednik Opštine Vučitrn, inače Srbin, Dragiša Murganić, koji se sada javio telefonom u SUP i načelniku rekao da puste sveštenika Grujića, jer je tim hvatanjem i pretresanjem napravljen samo veći problem. Načelnik po telefonu priznaje da je to, bila greška", ali, kako je u to vreme već bilo javljeno združenom odredu savezne milicije, i oni su tu stigli. Načelnik SUP-a naređuje pred njima da se još jednom izvrši pretres sveštenika i njegovih kola, što su i učinili Šiptari milicajci, uz posmatranje jednog Srbina iz združenog odreda. Kako opet ništa sumnjivo nisu našli, odvode Zorana opet kod načelnika, te mu uzmu podatke i uz načelnikove reči neke pokude šiptarskim milicajcima, puste sveštenika da može ići kući. Međusobno pak, Šiptari mi milicajci samo se tapšu po ramenima! Tako je završeno ovo maltretiranje nedužnog srpskog pravoslavnog sveštenika u Vučitrnu 22. marta, između 4 i 5 sati popodne.

U petak, 23. marta 1990. i gradu već od jutra počinje haos. Radio Priština, srpski program, bio je već objavio da je sveštenik u Vučitrnu hapšen i pretresan, po je otac Zoran pretpostavio da su njegovi roditelji u Plemetini tom vešću uznemireni (jer svi Srbi na Kosmetu ovakvih nemirnih dana pomno slušaju radio, jer uglavnom ne smeju da se kreću izvan svojih domova) Zato je pošao rano kolima do roditeljske kuće (oko 20 km) da im javi da se ne plaše za njega Takođe je odveo decu svoju i komšijsku u školu, na drugi kraj grada. Ustvari, starija deca su već bila otišla, pa je pošao da odvede malu Jelenu i jedno komšijsko dete, koje nije smeo da pusti, jer je u gradu već bila gužva. Bio je to petak, pijačni dan u Vučitrnu, pa je ionako pijačna gužva dobro došla šiptarskim kolovođama i organizatorima masovne histerije "trovanja dece". Kako se ubrzo doznalo, već oko 8 sati ujutru u Vučitrnu je počeo pogrom Srba. Šiptarske siledžije su pretukli neke Srbe, navodno pod sumnjom da su oni "trovali" šiptarsku decu. Tako su ujutro već pretukli Kostić Milutina iz sela Vukoša kod Vučitrna, poznatog im po tome što je javno govorio da će dati svoj plac za Srbe povratnike na Kosovo. Njega su najpre, tog jutra, dok je vodio svoje dete Cvetka lekaru, nekoliko Šiptara napali i uhvatili za tašnu koju je nosio, pod izgovorom da pregledaju, jer navodno "nosi otrov", pa su ga tukli i sa milicajcima Šiptarima odvukli u stanicu i tamo ga saslušavali i maltretirali.

Kako je u gradu bila sve veća buka i nemir i gužva od ljudi i kola sa navodno "otrovanom decom", Zoran Grujić i još desetak Srba koji su takođe došli u školu, molili su direktora škole, Srbina, da decu pusti kući, te da ne bude nastave, nego da se srpska deca što pre raziđu svojim kućama. Tako je i bilo. Škola je prekinula sa radom, i 12 Srba roditelja i sa njima preko pedesetoro srpskih đaka krenuli su svojim kućama kroz glavnu ulicu Vučitrna. Ocu Zoranu i njegovoj deci i još drugoj srpskoj deci iz škole predstojalo je da prođu celom dužinom glavne vučitrnske ulice (oko 1 kilometar) kroz šiptarsku masu ljudi i kola, koja su jurila na sve strane, sa sirenama i po danu upaljenim farovima, i sa unutra navodno "otrovanom decom", koja su često u kolima i sama se smejala i rukama pokazivali znake "V", a za neku decu šiptarsku očevidci tvrde da sama nisu znala šta se dešava, jer su ih prosto strpali u kola i vozili prema zdravstvenoj stanici, tj. Domu zdravlja u Vučitrnu.

Usput, priča otac Zoran, šiptarska milicija je stajala na trotoaru i ništa nije radila, a neki mlađi Šiptari civili na raskršću regulišu saobraćaj neka kola zaustavljaju, neka puštaju kao "hitne slučajeve" itd. Dvojica Šiptara civila stajali su na raskršću gde se ide za dom zdravlja i propuštali "bolesnike" u tom pravcu. Ocu Grujiću i drugim Srbima s njime bilo je čudno kad su primetili da i na sledećem raskršću opet su došla ona ista dva Šiptara i "regulišu saobraćaj", što znači da su oni njih, Srbe i srpske đake, pratili i nešto pripremali. I zaista, negde oko centra grada, u toj masi koja je sve više rasla, došlo je iznenada do gužve. U toj gužvi su Šiptari tada uboli nožem mladića Srbina Zorana Jovića, i pretukli još 2 druga Srbina, Momira Adžića i Tomislava Trifunovića, oba iz Vučitrna. Tu negde u blizini šiptarska rulja napala je

(oko 10 sati) i Zorana Pavlovića i sinčića mu Dušana, i Dragana Bojevića sa suprugom i dva đačeta od 9 i 10 godina. Neki Srbi roditelji sa svojom decom đacima uspeli su da stignu usput do svojih kuća i sklone se, a neki su se opet svratili u druge srpske kuće da izbegnu tu opasnu gužvu i moguće linčovanje. Atmosfera je postajala sve napetija i dalji tok ovog haosa sve nepredvidljiviji.

Dok su otac Zoran i ostali Srbi i đaci došli do Kaljaje (do ostatka poznate tvrđave kule Vojinovića u Vučitrnu), već je, dotad, desetak Srba bilo uhvaćeno od šiptarske mase i maltretirano, a neki drugi Srbi uspeli su da se iz škripca nekako izvuku i spasu. Sa ocem Grujićem su ostali još neki Srbi koji stanuju blizu njegove kuće. Opet su se pojavila ona dva Šiptara i nasrnula sada na oca Zorana, tražeći da ga pretresu da nema i srpski pop "otrov" kojim je "trovao decu" šiptarsku! Kako su tu u blizini na trotoaru stajala 4 milicajca iz združenog (jugoslovenskog) odreda, koji takođe nisu ništa preduzimali u odbranu Srba, ovi Šiptari su Zorana za momenat ostavili na miru, te se on brže povlačio prema crkvenoj porti, jer stanuje u porti u crkvenoj zgradi. Nije hteo da prilazi miliciji iz Združenog odreda, videće ih neaktivni i bojeći se većih komplikacija. Nešto dalje od ovih milicajaca, stajali su i oni Šiptari milicajci koji su ga prethodnog dana hapsili i saslušavali. Kad su se malo udaljili od ovih milicajaca, opet mu priđu ona dvojica Šiptara, okruženi masom drugih, i traže da ga pretresaju i "pronađu otrov" kod njega. Inače, pojedinim Srbima šiptarski teroristi su bacali kraj nogu neke kapsule sa plinom (plastične kapsule, rezerve za upaljače na plin) i onda ih napadali i linčovali kao navodne "trovače" šiptarske dece! Pri tom, kako su o. Zoran i drugi dobro zapazili, Šiptari iz samog Vučitrna pokazivali su drugim Šiptarima iz okolnih sela koje Srbe Vučitrnce treba napasti, a ovi su ih onda napadali i tukli, jer ih ovi ne poznaju. I obratno: Šiptari iz sela oko Vučitrna ukazivali su na Srbe tavan Vučitrna, a linčovali su ih vučitrnski Šiptari. I zaista, kasnije je ustanovljeno da su oca Zorana i njegovu i drugu srpsku decu najviše napadali dvojica Šiptara koji nisu iz Vučitrna: Skender Hajrizi (45), taksista iz Slatine, i Šema Ahmetaj (44) iz Smrekovnice, dakle iz okolnih sela.

Kada je kroz dva dana državna vlast Srbije rešila da pošalje svoju miliciju na Kosovo i Metohiju i naročito u Podujevo i Vučitrn, da smeni lokalnu šiptarsku miliciju, koja je ne samo sabotirala zaštitu nedužno progonjenog Srpskog življa, nego su i mnogi od njih učestvovali na strani arnautskih terorista, tada je smenjen i šiptarski milicijski odred u Vučitrnu (bilo ih je 110 milicionera, među njima i nekoliko Srba), pa je kroz neki dan potom, brzom i energičnom akcijom u Vučitrnu i okolnim selima pohapšeno devet arnautskih terorista, za koje se ustanovilo da su bili glavni organizatori i akteri masovnog linčovanja i ranjavanja oko 20 Srba iz Vučitrna i okoline. Uhapšeni su ovi šiptarski zulumćari i teroristi: iz Vučitrna: Dževdat Hazri (24), Selim Bunjaku (40), Nazmi Bunjaku (27), Raim Krasnići i Zećir Morina; zatim: Jahip Hasani (24) iz sela Mijalići, Nazmi Bunjaku (27) zvani "Ljubica" i Rasim Krasnići (32) iz sela Želivode, i Miran Osmani (34) iz sela Bare kod Mitrovice koji živi u vučitrnskom selu Doljak. Uz učešće i još nekih Šiptara iz one podivljale mase ova devetorica su 23. marta u Vučitrnu direktno pretukli i nožem izboli Srbe: Zorana Jovića iz Vučitrna, Ljubišu Stanojevića iz Prilužja kod Vučitrna i radnika iz Obilića Milenka Milutinovića, a isto tako su bili saučesnici i napada i linča nad ostalim Srbima iz Vučitrna i o:koline.

Kada su pomenuta dvojica šiptarskih nasilnika i opet navalili da pretresu oca Zorana, u međuvremenu su već bili stigli na domak crkvene porte u Vučitrnu. Tada su pojedine žene Srpkinje, čije su kuće bliže crkvi, počele da viču na ove Šiptare: "Sram vas bilo", a to su učinili i drugi Srbi, pa čak i jedan Albanac. Tada je učitelj Žika, Srbin, uhvatio za leđa jednoga od tih Šiptara i grdeći ga odgurivao ga je od sveštenika, koji se uporno nije dao pretresti. Jer, Šiptari u Vučitrnu znaju da sveštenik Grujić ima dozvolu za nošenje pištolja, pa nisu bili sigurni da li on i sada ima pištolj kod sebe, a on sam je inače vrlo hrabar čovek i Šiptarima je više puta govorio, i ranije a i sada: "Ko je junak neka napadne prvi, pa da vidimo!"

Jedan od Albanaca u civilu (izgleda milicajac bez uniforme) takođe je stao u zaštitu srpskog sveštenika i grdio one Šiptare i svađao se s njima. Otac Zoran je samo čekao da se domogne crkvene kapije i da sa decom utrči u portu. Poizdalje već bio je video da je neko otvorio crkvenu kapiju, pa se bio uplašio da šiptarska masa ne prodre u portu. Jer, i dalje se masa Šiptara kretali tom istom glavnom ulicom Vučitrna, na sve strane su jurila kola sa sirenama i upaljenim farovima, vozeći navodno "otrovane", a ustvari stvarajući namerno veću paniku i gužvu da bi u njoj više Srba bilo napadnuto i linčovano.

Srpska dečica, od Zoranovih četvoro ona mlađa i još nekoliko preostalih đaka, od sve ove gužve i straha plakala su usput i to je situaciju činilo još žalosnijom i složenijom.

Zatim je na otvorenu kapiju crkvene porte izišao Srbin Mikan Todorović, koji je bio naoružan, i on je pošao u susret ocu Zoranu i deci. Ovo je bila značajna pomoć, jer su siledžije Šiptari izgleda spremali tek na kraju linč za srpskog sveštenika. Zoranov najstariji sin Saša je tada došapnuo ocu: "Pazi šta radiš, iza tebe je uperen pištolj" (od strane jednog Šiptara). U takvom stanju opšte gužve i neizvesnosti, svešteniku Zoranu je tada uspelo da nekako brzo ugura svoju i preostalu srpsku decu u crkvenu portu, i onda se okrenuo onim Šiptarima nasrtljivcima i šiptarskoj masi, jer su ga iza leća štitili naoružani Mikan Todorović i onaj Šiptar u civilu, pa im progovorio da se raziđu na miru. Onoga Šiptara koji je u njega s leđa imao uperen pištolj, uspeo je da polako odgurne, pa onda i sam uđe u portu i potrči prema crkvenoj kući gde stanuje, da uzme pištolj. Kad su Šiptari to videli, neki koji znali da on ima oružje, ustuknuli su i otišli, tj. pobegli, ali nisu svi, i nisu otišla sa ulice sva ona kola koja su došla i trubila spolja kraj crkvene ograde (crkvena porta je inače ograđena kamenim zidom visine bar metar i po). Interesantno je pri tom zapažanje i oca Zorana i drugih Srba: da su registracije na tim kolima u Vučitrnu, koja su prevozila "otrovane" (a ustvari više su kružila i stvarala gužvu), bile često sa oznakom: Celje, Ljubljana, Zagreb i druga mesta iz Slovenije i Hrvatske. Da li su to bili Šiptari koji tamo rade, pa su sada hitno došli "u pomoć" svojima da uspešnije svi zajedno odigraju ovu podlu šiptarsku farsu, ili su bila samo pozajmljena, nije moguće lako doznati.

Kad je sveštenik Grujić utrčao u svoju kuću, njegova žena i ostale Srpkinje koje su se tu bile okupile (jer i ranije, prilikom poznatih šiptarskih demonstracija 1981. godine i kasnije, mnogi Srbi i njihove porodice iz Vučitrna sklanjali su se u prostranu i ograđenu crkvenu portu i tako se štitili od šiptarske rulje), sprečile su oca Zorana da ne izađe napolje ispred kapije sa pištoljem. Umesto toga, on je telefonom iz stana pozvao šefa milicije Envera Maćunija u Vučitrnu da pošalje miliciju da oslobode narod i crkvenu portu od ove navale Šiptara. On mu je odgovorio: "Pope, ovde de opšta gužva i haos, a ja nemam ljudi" (milicajaca), što nije bilo tačno, jer u Vučitrnu je bilo 110 milicajaca, među njima i nekoliko Srba. Potom je otac Grujić pozvao predsednika Vučitrnske opštine, Srbina Dragišu Murganića, i ovaj mu pošalje 2 milicajca Šiptara. Sam predsednik opštine Vučitrn Murganić bio je u velikoj nevolji pa je u tim teškim momentima tražio kolektivnu evakuaciju Srba iz Vučitrna u Prilužje, gde bi među Srpskim življem bili sigurniji. Kad je to otac Zoran video, on se telefonom obratio Združenom odredu milicije u Kosovskoj Mitrovici, i oni mu kažu da za 15 minuta već stižu u Vučitrn. I zaista, odmah je došlo 15 milicionara sa dužim drvenim palicama i za desetak minuta razjurili su Šiptarsku masu ispred crkvene porte i iz glavne ulice u Vučitrnu. Posle toga, kao što je objavljeno i u štampi i na televiziji, ceo odred milicije u Vučitrnu smenjen je zbog ove sabotaže, na čelu sa načelnikom SUP-a Enverom Maćunijem. Smenila ih je Republička milicija Srbije.

Otac Zoran nam kaže: "Sreća što nisam imao kod sebe pištolj, jer u onoj opštoj gužvi i nevolji, naročito kad su naša (srpska) deca zaplakala, možda bih ga i potegao. Hvala Bogu da ga nisam imao sa sobom!" U toj gužvi govorio je šiptarskim siledžijama: "Samo izvolite, ko će od vas prvi" i u međuvremenu se povlačio ka svojoj crkvi i porti. "Siguran sam, kaže Zoran, da nije brzo došla Savezna milicija iz Mitrovice i intervenisala, šiptarska bi rulja počela da ulazi u portu i u srpske kuće i da redom linčuje Srbe". Jer, Šiptari su to već pokazali na primerima one desetine pretučenih i izbodenih Srba. Isto tako, još 22. marta na svim izlazima iz Vučitrna prema srpskim selima bila je šiptarska blokada. Tako, na izlazu iz Vučitrna prema selu Gojbulji, stajali su mlađi Šiptari i zaustavljali sve autobuse i kola koja su odlazila ili dolazila iz pravca Gojbulje (čisto srpsko selo) i skidali sa kola i iz autobusa sve Srbe i maltretirali ih, a neke fizički tukli, dok su druge vodili u Stanicu milicije. Sve je to posmatrala šiptarska milicija i nije ništa preduzimala, nego su neki od njih čak i pomagali svojim teroristima u ovom hapšenju i privođenju nedužnih Srba iz Gojbulje. Tako su bili uhvaćeni i nasilno privedeni Srbi iz Gojbulje: Ljubodrag Savić, Nebojša Janković i Slaviša Jovović. Posle izvesnog zadržavanja u Stanici milicije, oni su bez ikakvog objašnjenja pušteni, ali su sada u Gojbulju morali ići peške, prolazeći pri tom kroz arnautsku rulju, koja ih je maltretirala. Srbi u Gojbulji zaveli su odmah svoje noćne straže.

Kako je pak prošao tog petka u Vučitrnu (23. marta 1990) Srbin Ljubiša Stanojević iz Prilužja, koji je linčovan od arnautske rulje, pričao je kasnije on sam ovako: "Kod robne kuće u Vučitrnu, jedan mlađi Šiptar, sin Saliha Duraku iz sela Donje Stanovce, povikao je na albanskom jeziku: "Evo još jednog Srbina kome ćemo se osvetiti za krv naše poginule braće". Pokušao sam da uđem u Stanicu milicije, ali me Šiptar milicajac zaustavio za ruku, rekavši mu: "Zašto bežiš? Vadi taj otrov iz džepa". Onda me je drugi Šiptar milicajac uhvatio za drugu ruku i ona masa počela je da me bije". Pomenuti mlađi Šiptar Duraku udario je Ljubišu nekim tvrdim predmetom po glavi. Povređen i skoro onesvešćen, Stanojević je prebačen najpre u vučitrnski Dom zdravlja, pa onda u Prištinsku bolnicu, a odatle u Klinički centar u Beograd. Slično je bilo i stradanje Vučitrnca Zorana Jovića u samom njegovom Vučitrnu. Njega su podivljali Šiptari na ulici linčovali i uboli nožem, pa tek kad je tako izmrcvaren i izboden pao na zemlju, onda su mu prišli u pomoć dva Šiptara milicajca. On je u teškom zdravstvenom stanju donet u Mitrovačku bolnicu, a odatle dalje odvežen za Aranđelovac. Jer rodbina ovog mučenika, tj. Srbi sa Kosmeta, nisu imali i nemaju poverenja u lekare i bolnice na Kosmetu, gde takođe dominira svojevrsni teror šiptarskih lekara.

Sledećih dana, posle tih martovskih događaja, u čitavom Vučitrnu i okolini" niko od Srba i Šiptara međusobno ne govori, niti se pozdravljaju. Kako je došao SUP iz Srbije neki Šiptari su počeli da se Srbima javljaju, pozdravljaju ih i ulaguju im se. Međutim, drugi Šiptari postepeno iskazuju nove pretnje Srbima: "Nećete vi dobro proći, mi ćemo vam se osvetiti".

"Koliko ja znam, kaže nam na kraju otac Grujić, pretučeno je u Vučitrnu 14 Srba, od kojih su neki iz obližnjih srpskih sela". Njegovo četvoro dece nismo u vreme ovog našeg razgovora videli, jer su bili otišli kod dede i babe u Plemetinu (srpsko selo) da se malo odmore od vučitrnskog pakla koji su im priredili šiptarski fašisti i teroristi. (O ovom paklu u Vučitrnu pisao je zatim i novinar Predrag Živančević, u "TV Novosti" od 30. marta 1990, pa čitalac može i tamo videti opisane još neke detalje ovih krugova pakla na Kosmetu).

Šta reći o svoj ovoj masovnoj histeriji Šiptara na Kosovu? Ima li reči koja može da sve ovo piše, i pameti da sve ovo shvati, i savesti da sve ovo opravda? Na žalost, ima takvih (ne)pameti i takvih (ne)savesti koji upravo to rade, tj. prelaze lako preko svega toga i na sebi svojstven način sve to opravdavaju! To su takozvani "Kosovski alternativci", na čelu sa Ibrahimom Rugovom, čovekom čiji je otac bio balista u prošlom ratu i otprilike ovako isto progonio, ubijao i masakrirao Srbe po Kosovu i Metohiji tokom okupacije. Uz Rugovu su i drugi šiptarski "demokrati", a uz njih, na žalost, i tzv. hrišćanski "demokrati" iz Hrvatske i Slovenije. Njima, izgleda, nije više važno ni šta kažu ni šta rade sa Srbima Šiptari po Kosmetu i van njega, nego je samo važno da je to antisrpsko i antipravoslavno. U ovome, opet na našu žalost, nisu usamljeni u Evropi i Zapadnom svetu, jer ih podržava na primer, čak i jedna latinska Francuska i tevtonska Nemačka!

Možda je ovde u pravu Vladika Nikolaj Ohridski i Žički, koji je još pre rata predviđao i govorio o izvitoperenjima i nečoveštvima "latinsko-tevtonske evropske civilizacije", koja će rađe poći u savez i sa islamskim totalitarizmom i terorizmom, negoli sa Istočnohrišćanskim i pravoslavnim i slovenskim zatočništvom i stradalništvom radi Pravde Božije i ljudske, radi Krsta časnog i Slobode zlatne.

- Ipak, da ne budemo nepravedni, treba reći da je tih dana u Ženevi, na godišnjem zasedanju Svetskog Saveta Crkava (24-30. marta 1990) 24 hrišćanske Crkve u svetu, članice tog Ekumenskog Saveta, među njima 8 pravoslavnih (jerusalimska, ruska, grčka, bugarska, rumunska, poljska i finska), 2 staroistočne (jermenska i etiopska), 12 protestantskih i anglikanskih, rimokatolička crkva Francuske i starokatolička crkva Holandije, izdale su zajedničku Proklamaciju solidarnosti sa pravoslavnim hrišćanima Kosova, koju prenosimo u celini: "Nemiri na Kosovu su u poslednje vreme tolikog obima da to ozbiljno zabrinjava i uznemirava ovu međunarodnu hrišćansku organizaciju. Islamski fundamentalizam gura albanski muslimanski živalj, koji je u većini u ovoj oblasti, u verski rat protiv Srba, koji su pravoslavni hrišćani. Mi, predstavnici Crkava i verskih organizacija, energično podsećamo i opominjemo da korišćenje vere kao borbenog oružja za uništavanje jedne druge etničke i različite verske zajednice, neprihvatljivo je sa moralne i etičke tačke gledišta. Mi izražavamo veliku solidarnost sa Hrišćanskopravoslavnim narodom Kosova i apelujemo na ove ljude dobre volje da se mir povrati u ove krajeve". (Ovu izjavu potpisali su prisutni prestavnici pomenutih Crkava na inicijativu srpskog predstavnika, a objavljena je u više listova i u "Pravoslavlju", od 15. 4. 1990).

Priština i druga mesta

22. marta 1990. u klinike prištinskog Medicinskog fakulteta iz Podujeva je oko podne doveženo par stotina "otrovane" albanske dece, koja su već kroz Prištinu bila pozdravljena sa dva uzdignuta prsta! U krugu Medicinskog fakulteta okupilo se brzo par hiljada Šiptara. U velikoj gužvi koja je stvorena pristizanjem kola sa "otrovanima" i masom koja se okupljala, primećeno je dosta mladih ljudi u belim mantilima, koji su odmah prihvatali "obolele" i odnosili ih na nosilima u klinike. Sve je ovo, naravno, snimala TV Priština, redakcija na albanskom jeziku, koja je odmah emitovala za "Evroviziju" izrežirane probrane snimke "preko 2.000 otrovane dece albanske narodnosti" (tako visoka brojka je izmišljena jer Evrovizija u sličnim slučajevima ne prihvata da emituje manji broj). Postoje, međutim, indicije da je cela ova storija za TV Prištinu i Evroviziju unapred bila pripremljena i snimana.

U gradu Prištini je bila neopisiva gužva. Posle velike jurnjave kroz grad, uz škripu kočnica, sa upaljenim svetlima i neprekidnim sirenama, stizala su kola sa "otrovanom" decom kroz špalir u bolničkom krugu, i onda je nastajala jurnjava sa nosilima, uz snimanje mnogih TV kamera i fotoreportera. Dovožena šiptarska deca zaista su pokazivala izvesne čudne znake na licu, previjala su se i grčila, a devojčice histerično plakale. Negde oko 16 časova toga dana, dekan Medicinskog fakulteta u Prištini, Aljuš Gaši, dao je izjavu novinarima da su "primećeni simptomi trovanja", a da "etiologija ovih simptoma još nije poznata. Klinička slika pregledanih obolelih, dodao je on, polimorfna je i propraćena zažarenim izgledom lica, lakim crvenilom, tahikardiom, grčevima u trbuhu, nesvesticom i otežanim disanjem, bez infektivnog sindroma i osipa po koži tela". Ovako neodređena lekarska "dijagnoza" nije zadovoljila mnoge, pa su i Savezna vlada i vlada Srbije odredile komisije specijalista lekara da stručno ispitaju celo to pitanje i otkriju eventualne uzroke ovako masovnog oboljenja samo albanske dece. Direktor Infektivne klinike Medicinskog fakulteta u Prištini, profesor dr Stevan Baljošević ubrzo je lično dao sledeću lekarsku izjavu: "Laboratorijske analize primljenih učenika isključuju mogućnost trovanja. Koliko je meni poznato, nauka za sada ne poznaje takve otrovne materije čijom se upotrebom ispoljavaju simptomi kočenja ruku na trenutke, ubrzano disanje i iznenadni grčevi. Opšta dijagnoza obolelih je, po svemu sudeći, nacionalistička "neuroza". Ovima pacijentima jedino je potreban neuropsihijatrijski tretman". ("Jedinstvo" 23. 3. 1990).

Oko svega ovoga "masovnog trovanja" isključivo šiptarske dece na Kosovu tokom sledećih dana i meseci trajala su nabeđivanja i preubeđivanja, jer su Šiptari nastojali, svi odreda, i stručni i nestručni, da po svaku cenu ubede javnost da je "trovanja bilo", ali niko od njih nije mogao da otkrije ili ukaže bilo kakav trag otrova ili makar neku infekciju sa sličnim simptomima. Savezni sekretarijat za rad, zdravstvo i socijalnu politiku, uz saradnju i sa odgovarajućim institucijama Srbije, i najstručnija analiza Vojnomedicinske akademije u Beogradu, posle laboratorijskih i toksikoloških analiza, nisu otkrili nikakve uzročnike koji bi ukazivali da su albanski đaci otrovani. Neki lekari ubrzo su ukazali na činjenicu da bi slični simptomi kod obolelih mogli biti posledica uzimanja jednog posebnog leka - "atropin" - koji za kratko vreme, otprilike tokom jednog sata, uzrokuje takve simptome, ali oni ubrzo iščezavaju bez posledica, kao što je i bivao najčešći slučaj sa šiptarskom decom koja su bila "otrovana". Većina dece puštana je skoro odmah, ili posle jednog ili dva sata provedenih u bolničkim sobama. Snimanjem ekipe TV Beograd bilo je pokazano da mnoga "obolela" deca ustvari najčešće nevešto glume svoju "otrovanost" itd. Interesantno je takođe da Šiptari lekari nisu davali lekarima Srbima da leče "otrovanu" šiptarsku decu.

Kasnije dosta, kroz nekoliko meseci, prilikom pretresa konaka rimokatoličke crkve u Uroševcu, i u Binaču kod Vitine - gde su rimokatoličke monahinje u vreme "trovanja" primale i "lečile" ovu nazovi "otrovanu" Šiptarčad i čak su neke od tih časnih sestara izjavljivale u Zagrebu da su "videle otrovanu decu" mada nisu navodile bilo kakvu vrstu otrova ili infekcije - SUP Srbije je otkrio čitavo skladište više stotina kilograma upravo ovog leka "atropina", koji izaziva slične simptome: proširenje zenica, mučninu, glavobolju i grčeve, kao i još nekih lekova, uglavnom iz Švajcarske, koji su slične simptomatologije, i sve je te lekove zaplenio, mada je protestovao rimokatolički biskup u Uroševcu Nikola Prela, inače Albanac, i takođe kardinal Franjo Kuharić iz Zagreba. Ovo otkrivanje tolikih i takvih zaliha lekova u skladištu rimokatoličke crkve samo je pojačalo ranije sumnje nekih ljudi o svojevrsnoj umešanosti rimokatoličke propagande u eskalaciji šiptarske antisrpske i antipravoslavne ofanzive ovih meseci na Kosmetu, uz opet čudnu pojavu prelaska Albanaca muslimana po Kosovu i Metohiji u rimokatoličku veru. Svetska i naša štampa o tome je pisala (napr. "Politika ekspres" od 7. maja 1990) da su time šiptarske vođe na Kosovu htele da odobrovolje i pridobiju rimokatoličke krugove u Evropi i u svetu za još veću podršku svojim ambicijama na Kosmetu. O ovom "prelasku izvesnog broja Albanaca muslimana u katoličku veru" na Kosovu govorili su na TV Priština, na albanskom, pomenuti biskup Albanac iz Uroševca, kao i sveštenik don Ljun Berdi, takođe Albanac. Inače, rimokatolika na Kosmetu ima oko 50.000, od kojih su preko 90 % Albanci. Bilo kako bilo, nesumnjivo je postojala i postoji puna podrška rimokatoličkih krugova u Jugoslaviji i Evropi svim postupcima Šiptara protiv Srba. Još nije zabeleženo da je Rimokatolička crkva u zemlji, bilo na Kosovu ili u Zagrebu i Ljubljani, ikada protestovala protiv šiptarskih nasilja, zuluma, silovanja i skrnavljenja svetinja pravoslavnih Srba i njihove Crkve na Kosovu i Metohiji.

- U Uroševcu je 22. marta 1990. oko 14-15 časova takođe bilo masovno "trovanje" šiptarske dece, pa je gradskim ulicama otpočela sumanuta jurnjava automobila svih vrsta, jer su "obolele" prevozili za prištinsku bolnicu. Naravno, otpočeo je takođe i lov na Srbe, pa je na ulici pretučen Srbin Petar Mandić, zatim Siniša i Slavica Pešić i drugi Srbi. Pretučen je i učitelj osnovne škole u Uroševcu Stojan Stojmenov, a nekoliko srpskih učenika je napadnuto. Neke srpske đake su šiptarske siledžije htele da nasilno uvuku u automobile i prebace ih u Dom zdravlja, kao navodno "otrovane", ali su se srpska deca oduprla tome vičući da im nije ništa, a spasli su ih Srbi nastavnici da ne budu na silu proglašeni za "otrovane". (Izgleda da je i nekim Šiptarima počelo postajati jasno da nešto nije u redu sa "jednonacionalnim trovanjem" samo albanske dece). Na ulici je takođe presretnut i linčovan Srbin Miodrag Živković, koga su nekoliko Arbanasa: Hisen Hisenaj (23) iz Gornjeg Nerodimlja, Mislim Gabrisen (27) iz Donjeg Gadimlja i Naser Murtezi (27) iz sela Slivovo kod Uroševca legitimisali, pretresali i napali tražeći mu "otrov", a onda ga linčovali (23. marta 1990). Čoveka su svukli do gola i tako osramotili. Isto tako je napadnut i Nebojša Milošević, kondukter "Kosovotransa" u Uroševcu, koga su Šiptari Musa Salihu (38) i Isa Jašari (38) iz Uroševca napali zato što je, navodno, baš on "trovao" albansku decu. Njemu su siledžije pocepali džemper i košulju i tukli ga pesnicama. Istoga tog dana (23. marta 1990) Šiptar Sami Malići (22) iz Uroševca, napao je u Poljoprivrednoj apoteci Srbina Dragana Konstantinovića, oteo mu paketić koji je imao u rukama i sekirom ga isekao "tražeći otrov". Ustvari je u paketiću našao samo masku za astmatične bolesnike, ali je ipak i nju odneo da prijavi miliciji. Sa istim "razlogom" napadnut je i pretučen od arnautske rulje i Veljko Guberinić, koga je Nazmi Gaši (31) iz sela Dobri Do potom nasilno odveo u Stanicu milicije kao navodnog "trovača". Isto tako su mlađi Šiptari: Fatos Mehmeti i Sami Malići i Nedžat Osmani, i sa njima Šiptarka Hajruša Aruša u Uroševcu napali izvesne Srbe grupno i pesnicama ih terali da pokažu "otrov" koji navodno skrivaju. To su radili takođe i Staletu Stanislavovu i Sinišu Pešiću, koga smo i napred spomenuli.

- I u Gnjilanu je bio sličan haos oko "trovanja" samo arbanaške dece i prevoženja u Medicinski centar u gradu. I ovde je bilo napada na Srbe, ali izgleda u manjem obimu. Napadnuto je, poznato je, dvanaestogodišnje Srpče, dete Čedomira Veličkovića, učenik 5. razreda, samo zato što je odbilo da digne dva prsta i time pozdravi Šiptare. Bilo je još pet-šest napada na Srbe (22. marta 1990), kao napr. na Đorđa Petrovića iz Gnjilana, koga su tukli Šiptari Šemsedin Pajazit iz Stančića kod Gnjilana, i Ismailj Kasumi, učenik iz Gnjilana. Takođe je Šiptar Bislim Uruči (27), rodom iz sela Breseljca, napao Srbina Zvonimira Ristića iz Gnjilana i udario ga flašom, nanevši mu tako telesne povrede. Ovaj napadač, kao i napred spomenuti, kasnije su uhvaćeni i pozvani na odgovornost.

- U Lipljanu je takođe bilo pojave "trovanja" nekoliko desetina Arbanasa, koji su potražili lekarsku pomoć u Domu zdravlja. "Trovanje" su pokušali do odglume i neki učenici u Srednjoškolskom centru u Lipljanu, gde su istovremeno šiptarski nasilnici fizički napali srpske učenike Slađanu Božidarević i Nenada Lazarevića, a pretili su i Draganu Kevkiću, sinu srpskog sveštenika u Lipljanu.

- Slično ludilo zahvatilo je i Šiptare u Đakovici, pa su u toj svojoj histeriji (23. marta 1990) dvojica Šiptara, Gzim Žerka (35) iz Đakovice, i Gani Ahmetaj (26) iz sela Krmana kod Đakovice, ispred Autobuske stanice u Đakovici uhvatili srpskog učenika Ervina Pupovića, iz 1. razreda Srednje škole, i nasilno ga uvukli u svoj auto, u kojem su ga prvo pretukli i onda odvezli u Centar bezbednosti sa optužbom da su ga navodno videli kako je "bacio otrov" kroz prozor škole "Hajdar Duši" u Đakovici. Istragom je istoga dana utvrđeno da toga dana u toj školi nije pronađen nikakav trag otrova ili bilo čega sličnog, zbog čega su kasnije ovih dvojica Šiptara nasilnika pritvoreni.

- 23. marta 1990. u Mališevu je Šiptar Adead Kastrati (40) ispred zgrade Skupštine opštine napao Srbina Jedrana Kurića iz sela Kijeva kod Mališeva i pesnicama ga izudarao, verovatno tražeći "otrov" od nedužnog čoveka. Toga dana su u Mališevu i druga trojica Šiptara siledžija u samom centru Mališeva uhvatili tri Srbina iz sela Kijeva Slavišu Pešića, Jovicu Kitića i Branislava Staletovića i najpre ih grubo vređali i psovali, a zatim ih silom priveli u Stanicu milicije pod optužbom da su "rasturali otrov po selima", kojim su otrovom "zatrovana" albanska deca. Kasnije su se ova trojica Srba žalili, pa su trojica nasilnika kažnjeni zatvorom.

- 25. marta 1990. uveče posle 10 sati, na putu između sela Dujaka i Ereče kod Đakovice zapaljen je putnički auto "lada 1300" beogradske registracije, vlasništvo Srbina Darka Mikelića, taksiste iz Beograda. U kolima nije bilo vozača, a požar je potpuno uništio kola, sav lični prtljag i dokumenta.

- 26. marta 1990. u Peći, i naselju Kapišnica, SUP Srbije je izvršio pretres u 9 kuća šiptarskih porodica Ukela i Nimani i tom prilikom pronašao čitav arsenal vatrenog oružja i municije, kao i 10 pasoša različitih imena, najverovatnije falsifikovanih, zatim 10 gas-maski, 17 topografskih vojnih karti i oko 230.000 nemačkih maraka novca, kao i još neki propagandi materijal "Velike Albanije". ("Jedinstvo", 29. 3. 1990).

- Tih dana, odmah posle izbijanja masovne šiptarske histerije "jednonacionalnog trovanja", u Gnjilanu, zatim u Vučitrnu, Vitini, Kosovskoj Kamenici i još nekim mestima po Kosmetu, Republički SUP Srbije smenio je šiptarsku miliciju, zbog javne sabotaže od strane ovih milicajaca Arbanasa i zbog direktnog učešća mnogih od njih u linčovanju brojnih Srba u tim mestima. Smenjeni su načelnici SUP-a u Podujevu i Vučitrnu.

- 28. marta 1990. na dan novouvedenog praznovanja državnosti Republike Srbije, Šiptari su iz osvete podmetnuli dva šumska požara u selima Širugzi i Kraljane kod Đakovice, na terenu državne šume "Čeret". Takođe su u Đakovici i Dečanima toga dana Šiptari zapalili nekoliko srpskih zastava.

- 31. marta 1990. po podne oko 5 sati, u dvorištu gimnazije u Peći "II maj", oko 15 šiptarskih učenika napali su srpskog učenika Nenada Bulatovića, iz II razreda ove škole. Najpre su ga opkolili i vređali rečima "Škau", "Škau" (što je pogrdni izraz za Srbe) i onda su ga tukli. Nenadov stariji brat Predrag uspeo je da brata nekako spase od većeg linča. Kad je ovaj napad prijavljen miliciji, jedan od roditelja šiptarskih đaka pokušao je da javno zapreti porodici Bulatović.

April

- 5. aprila 1990. u Osnovnoj školi "Dušan Mugoša" u Peći grupa đačkih roditelja Arbanasa nasilno je otvorila vrata ove škole i sa časa su izveli svo ju decu iz učionice, jer su navodno "obavešteni da su učionice zatrovane". Zatim su napali Srpkinju Milijanu Simonović, nastavnicu srpskog jezika, koja je pokušala da roditelje razuveri da nema nikakvog "trovanja". Pre toga, učiteljica Šiptarka Šemsija Bakali pustila je svoje učenike sa časa, jer je, navodno, "osetila neki čudan miris u učionici". Ovakvi i slični slučajevi ispoljavanja nervoze, straha i panike, kod roditelja i nastavnika Arbanasa, u ovim danima histerične prenapetosti među Šiptarima, ljudski su sasvim razumljivi, ali je žalosno da glavni organizatori svega ovoga, tj. šiptarske vođe i "sive eminencije", nisu prezali od uvlačenja svoga naroda, pre svega velikog broja nedužne dece, u ovakvu masovnu psihozu, koja je kod pojedinih dobijala dimenzije prave Histerije. Potsećamo da je ovog istog dana zvanično objavljeni nalaz Stručnog kolegijuma Neuropsihijatrijske klinike Medicinskog fakulteta u Prištini, koji je "utvrdio da lečeni pacijenti albanske narodnosti, dovedeni pod sumnjom da su otrovani, u kliničkoj simptomatologiji nisu imali nikakve tragove niti indicije bilo kakvog trovanja, koje je do sada poznato u medicini". Svi članovi ovog Stručnog kolegijuma potpisali su ovaj nalaz, osim jednog lekara Albanca kodi je ostao uzdržan. (Tanjug).

- 6. aprila 1990. u Osnovnoj školi "Vladimir Nazor" u Vučitrnu nepoznati šiptarski mladić napao je Srpkinju učiteljicu Stanislavu Vučinić za vreme odmora pre trećeg časa.

- Istoga dana rano ujutru, pre zore, nepoznati Šiptar je uznemiravao srpsku porodicu Božidara Bojića u Istoku, time što im je lupao na ulazna vrata i onda pobegao.

- Novinar M. Ristić (u "Jedinstvu" 6. i 10. aprila 1990) piše o nevoljama Srpskog življa u selima Nekodim, Grlica, Selo Varoš, Zaskok, Plešina, Grebno i Doganjevo kod Uroševca, i to ne samo o onim nevoljama, koje su doživeli pri pokušaju nedavne šiptarske okupacije (barikade, fizički napadi, noćna uznemiravanja, napadi povodom tobožnjeg "trovanja"), nego i o nevoljama i zulumima i opštoj agresiji šiptarske većine u tim selima nad srpskom manjinom starosedelaca ovoga kraja. Ima dosta slučajeva otmice zemljišta, pljačke i zuluma, naročito mnogo poljskih šteta i krađa šume. U selu Plešin pojedini Arbanasi su uzurpirali sve društveno zemljište, pa čak i izvore reka! Prigrabili su čak i mesta sa arheološkim iskopinama i srpska pravoslavna groblja i crkvišta. U selu Nekudimu Šiptar Izet Isljami je prisvojio sebi seoski Dom omladine i uselio sa porodicom, još pre 15 godina, a potom je prisvojio i još 30 ari seoske utrine i tu dogradio svoje prostorije. "Kao da se radi o njegovoj babovini", vele Srbi seljaci. Od Srpske pravoslavne crkve je na mestu zvanom Koriz u selu Gatnje oduzeto dosad oko 30 hektara.

- 6. aprila 1990. u selu Donja Dubnica ispod Podujeva nepoznati šiptarski napadači su iz obližnjeg šumarka ispalili nekoliko hitaca iz vatrenog oružja na Srbe Žarka i Biljanu Maljević dok su radili u svojoj bašti i spremali se da krenu kući. Na sreću nisu pogođeni, možda i namerno, jer je zasad cilj šiptarskih agresora samo zastrašivanje Srpskog življa da ubrza svoje iseljavanje sa Kosova. Ovo je inače, u toku poslednjih par meseci, drugi napad Šiptara na srpsku porodicu Maljević. Prethodni napad bio je podmetanje požara u njihovu štalu, a palikuće još uvek nisu pronađene.

- 10. aprila 1990. u Gimnaziji "II maj" u Peći šiptarski učenici napali su srpske đake, a u učionici 113 odeljenja razrednog starešine Božidara Dašića provalili su vrata, klupe ispreturali i razbacali slike "Kosovski boj" i druge. Polomili su bravu i na učionici 115 odeljenja razrednog starešine Ljube Pejovića i unutra pravili nered.

- 10. aprila na Kosovu je boravila grupa Amerikanaca, članova Kongresa SAD, koji su razgovarali najpre i najviše sa Šiptarima, a onda i 2 sata sa Srbima u Kosovu Polju. (Ovim razgovorima prisustvovao sam, o čemu videti izveštaj, prilog 6 na kraju knjige).

- 15. aprila 1990. u selu Livadici kod Podujeva na Orbina Minu Tamburića, dok je stajao u svom dvorištu, ispaljeno je iz daleka nekoliko hitaca iz vatrenog oružja, ali nijednim nije pogođen. Pretpostavlja se da je to učinila šiptarska grupa terorista koji su i pre desetak dana pucali u pravcu drugih Srba u okolni Podujeva, s ciljem zastrašivanja i time progonjenja sa Kosova. Naime, pucano je na Srbe: Božu Damjanovića u selu Bajčina, Žarka i Biljanu Maljević u Donjoj Dubnici, i još druge Srbe. Inače i Mina Tamburović je pre izvesnog vremena bio napadnut fizički od komšija Šiptara.

- Tek polovinom aprila 1990. u Kosovskoj Mitrovici je ustanovljeno da je Šiptar Hamdi Kamberiu, inspektor protivpožarne zaštite Centra bezbednosti u Mitrovici, uzurpirao 2 placa sebi na Partizanskom brdu iznad Mitrovice, koji su bili namenjeni za Srbe povratnike. Isti ovaj Šiptar je još 1981. u proleće samovoljno podigao sebi vikendicu na crkvenom imanju u Banjskoj, kod zadužbine kralja Milutina, gde žive isključivo Srbi.

- 19. aprila 1990. Predsedništvo Srbije ukinulo je vanredno stanje na Kosovu, a par dana kasnije (24. 4. 1990) pušteni su iz zatvora i abolicijom oslobođeni daljeg suđenja Azem Vlasi, Burhan Kavaja i drugi šiptarski komunistički rukovodioci, koji su donedavno bili svemoćni vlastodršci na Kosmetu.

- Oko 20. aprila 1990. u Tekstilnoj industriji "Emin Duraku" u Đakovici nekoliko Šiptara radnika napali su gvozdenom štanglom Srbina radnika Živka Karkića, koji u toj fabrici radi već 18 godina, a nikako ne može da dobije stan, nego živi samo u jednoj vlažnoj sobi (od svega 18 kvadrata) sa petočlanom porodicom! Napadnuti Srbin radnik zadobio je teške telesne povrede od udaraca štanglom, kojom ga je tukao naročito Šiptar Hamez Zenuni, te zamalo jadni čovek nije usmrćen. Supruga njegova, Dobrila Karkić, inače obolela zbog nehigijenskih uslova stanovanja, kaže: "Nije mi žao mene i muža, žao mi je naše dece, koja svakodnevno doživljavaju stresove i traume. Napadaju ih u školskom dvorištu, na ulici. Kad se vraćamo s posla, ne znamo da li ćemo decu naći još kod kuće živu".

- 23. aprila 1990. u selu Grmovo kod Vitine šiptarski nasilnici, okupljeni u velikom broju, prolazeći kroz ovo selo gde živi veliki broj Srba, uznemiravali su, vređali i provocirali Srpski živalj. Naročito su to činili pred kućom Dinčića, a i pred drugim srpskim kućama. Naime, bila su brojna šiptarska okupljanja ovih dana po Kosovu povodom organizovanog mirenja krvno zavađenih porodica (kod Arbanasa još vlada vendeta - krvna osveta, kao u turskim vremenima), ali su i ti masovni skupovi najčešće korišćeni za provociranje i kinjenje Srba, pa se postavlja pitanje nije li i ovo spektakularno mirenje zakrvljenih porodica Arbanasa bilo u funkciji antisrpske agresije, kako je to neko već i primetio. Kao da je međusobno krvno mirenje Arnauta imalo za cilj još veće zakrvljenje sa starosedeocima Kosova i Metohije Srbima.

- 24. aprila 1990. bili smo nas šestorica Srba i 13 Šiptara pred Odborom ("Kokas") za ljudska prava Američkog Kongresa u Vašingtonu, gde smo, svaki sa svoje strane, svedočili o stanju na Kosovu i Metohiji. (o tome videti Priloge 7 i 8. na kraju knjige).

- Tokom mnogih dana namerno produžavane šiptarske histerije "jednonacionalnog trovanja", dolazilo je više puta i na više mesta širom Kosova i Metohije do novih šiptarskog linčovanja nedužnih Srba. U Uroševcu se to desilo 22. aprila 1990, kada su razjareni Šiptari pretukli nedužnog Nebojšu Miloševića, sina Miodragova, konduktera u uroševačkom "Kosovotransu", a posle toga su ga još i zaplašili da ne sme da tuži napadače. Naime, desetak šiptarskih mladića napali su Nebojšu Miloševića u poslu, pocepali mu konduktersku tašnu, razbacali novac i blokove karata, a njega linčovali. U daljem postupku milicija je otkrila samo 2 napadača: Musu Sahitija i Isu Jašarija, te protiv njih su podnete krivične prijave. Ubrzo je, međutim, krivični postupak protiv Muse Sahitija obustavljen, jer je porodica Sahitija zapretila napadnutom Nebojši i on, zastrašen, promena je svoj iskaz i rekao da ga je Musa Sahiti navodno "branio od napadača". Drugi uhvaćeni napadač je inače gluvonemo lice, te se smatra "neuračunljivim". Kada je nešto kasnije neko iz bezbednosti sve ovo proverio, ispostavilo se da je porodica Sahitija slala razne delegacije kući Miloševića i najpre "molila", a potom otvoreno zapretila Nebojši da odustane od tužbe i svoj iskaz promeni. Da ovo nije samo redak slučaj, pokazuje i slučaj sledećeg šiptarskog napada na drugog sina porodice Milošević. Posle samo mesec dana šiptarska rulja napala je i linčovala i drugog sina Miodraga Miloševića, Nikolu (20), radnika u Građevinskom preduzeću "Trajko Grković" u Uroševcu. Nikola je vozio svoja kola, 14. juna 1990. uveče oko pola osam, i tada su mu put preprečile dve Šiptarke komšinice, sestre Ajeta i Igbeta Imeri, i provocirale ga tražeći da im otpozdravi sa dva uzdignuta prsta. On je na to izišao iz svojih kola, a tada su iz zasede na njega napali Šiptari Burim Boroli (19) i Redžep Imeri (17) i stali da ga besomučno tuku gvozdenim "boksom". To su sve videle komšinice Verka i Dosta Savić i pozvale svoje supruge u pomoć. Napadači su tada pobegli, a povređeni Nikola je odvezen u Neurohiruršku kliniku u Prištinu. Napadači su nešto kasnije uhvaćeni i privedeni u pritvor. Ali već iste večeri u kuću Miloševića stigli su otac i brat siledžije Norolija, Hamdija i Agim, i počeli da Miloševićevima prete da se okane tužakanja. Sve ovo je odmah prijavljeno miliciji, ali je sudija za prekršaje u Uroševcu, naravno Šiptar, ovu dvojicu Šiptara za njihovu pretnju kaznio samo manjom novčanom kaznom.

Maj

- Početkom maja 1990. opet se žali samohrani starac Vitomir Stefanović u Prizrenu (ulica Đure Đakovića, br. 65), kako nema mira u svojoj kući od komšije Šiptara. Njega već duže vremena uznemirava i napada doseljeni u susedstvo pre 10 godina Šiptar Tun Milici. Starac kaže: "Od kada je došao novi komšija (ranije je bio tu jedan Turčin), ja ne mogu da živim od njegovog svakodnevnog uznemiravanja. Tun Milica mi i danju i noću priređuje razne nevolje, lupa u zid moje kuće, udara u razne predmete i stvara buku, ne da mi oka da sklopim. Želi da me natera da kuću prodam da bi je on kupio". Na sve žalbe vlastima, odgovarano je ili ignorisanjem ili malom simboličnom novčanom kaznom Tunu Milici (svega 2,5 dinara, tj. dva i po stara miliona). Samohrani starac Srbin je od terora komšije Šiptara nervno oslabio i oboleo.

- 5. maja 1990. u Osnovnoj školi "Bratstvo-jedinstvo" u Suvoj Reci pretučeno je 6 srpskih đaka iz VII razreda od strane većeg broja šiptarskih srednješkolaca iz SŠ centra "Novi život" u istom mestu. Srpska deca su se igrala lopte u školskom dvorištu, pa kad je lopta otskočila u dvorište SŠC, tada su srpske đake napali stariji šiptarski učenici i divljački ih pretukli. Jovici Popovskom iz 7. razreda gvozdenim "boksom" su povredili dušnik i onesvešćenoga bacili u trnje! Dežurni nastavnik Šiptar nije pri tom dozvolio da drugovi izvade Jovicu iz trnja i odvedu u školu! Teže batine dobio je i đak Dragan Stefanović iz 7. razreda, na koga su Šiptari potegli i nož da ga zakolju! Još 4 srpska đaka takođe su bili linčovani, to su: Goran Borisavljević, Ivica Urošević, Igor Mirković i Srđan Andrejević. Direktor škole Šiptar Maćun Beriša nije ništa učinio da spreči ili prekine ovo linčovanje srpske dece, jer je navodno bio "zauzet" oko "otrovanih" šiptarskih učenika. - Dva dana kasnije u ovoj školi su Srbi nastavnici i roditelji održali sastanak u znak protesta protiv nasilja nad njihovom decom, jer više ne mogu da trpe teror šiptarske većine (u školi u Suvoj Reci od ukupno 3.850 učenika, srpskih đaka je svega 120). "Doživljavamo stresove, poniženja i uvrede svakodnevno", veli zamenik direktora škole Miodrag Andrejević. Šiptarske učenike, veli on, potstiču i upućuju sami njihovi vaspitači. Kao primer navodi masovno pljuvanje na srpske đake od šiptarskih učenika kadgod srpska deca prolaze kroz hodnik ka svojoj učionici. Đački roditelj Radica Krstić kaže da su pre mesec dana šiptarski učenici motkama nasrnuli na našu decu iz 6, razreda. Učiteljica Anđa Andrejević, koja ima i dete đaka u ovoj školi, kaže da ne sme da pusti svoje đake iz razreda na veliki odmor, "jer im albanska deca bodu oči! Zar je to sloboda ako ja kao nastavnik moram da pratim učenike i do klozeta? Srpska deca godinama nemaju časove fizičkog vaspitanja u dvorištu, jer ih napadaju albanska deca. Dok se mi (Srbi) tako mučimo i patimo, naše kolege nastavnici Albanci to posmatraju sa posebnim uživanjem. Isto ovo se dešava i u školi u susednom Mušutištu, gde ima još malo Srba koje albanski separatisti žele da pošto-poto proteraju". - Srpski nastavnici su još rekli da su šiptarski učenici u Suvoj Reci cele zime potpaljivali peći u učionicama sa srpskim knjigama iz školske biblioteke! Zbog svega ovoga, Srbi nastavnici i roditelji, a i sami đaci, traže odvajanje odeljenja za srpske đake, ali na to ne pristaje direktor škole Šiptar Maćun Beriša, koga podržava i njegov rođak Halit Beriša, predsednik Opštine Suva Reka.

- Istoga dana (5. 5. 1990) na Drugoj strani Kosmeta, napadnut je od veće grupe Šiptara Srbin Jovan Caričić iz sela Lješanske Jablanice kod Peći. On je sa svojom porodicom, ženom Senkom i decom Sašom (5) i Svetlanom (4), bio kolima u poseti kod svog tasta u Drenovcu. Vraćajući se kući oko 7 uveče, grupa od oko 50 šiptarskih devojaka i mladića preprečila mu je put i sa izdignuta dva prsta opkolila mu kola i počeli su da ih ljuljaju da bi ih prevrnuli (zastava 750). Jedna Šiptarka mu je kamenom razbila prednje staklo. Na to je Jovan izišao iz kola i pošao malo dalje, da bi tako odvukao pažnju napadača od žene i dece. Šiptarska rulja ga je sustigla i počela nemilosrdno da udara rukama i nogama i čime god je stigla, dok Caričić nije pao na zemlju teško isprebijan. Na sreću njegovu, naišao je Cvetko Sarić, koji je u blizini napasao ovce, te ga je spasao težih povreda i možda smrti. - Zbog ovog napada milicija je pronašla i zatvorila šestoro napadača, ali ih je već sutradan šiptarski Sud za prekršaje u Klini oslobodio, kako obično radi šiptarska samovolja i bezakonje, a oni (napadači) dočekani su u Drenovcu kao nacionalni heroji! - Srbi iz Drenovca i okolnih sela rešili su bili da održe protestni zbor zbog šiptarskog terora nad Srbima u tom kraju, i zbog otsustva delovanja pravne države na Kosovu, ali su im vlasti to zabranile! - Jovanov otac, Milo Caričić, rekao je da na njega i njegovu porodicu i decu i imovinu (ima 4 hektara plodne zemlje u selu) šiptarski okupatori agresivno nasrću još od 1981. godine i nanose mu mnoge poljske štete, pomeraju međe na imanju, i prete im kao Srbima nastojeći da ih prisile na iseljavanje. Najgori i najagresivniji, veli on, jesu Šiptari došljaci iz balističkog kraja Drenice.

- Tokom prvomajskih praznika Šiptari u Klini i okolini napali su nekoliko srpskih porodica u selima Drenovcu i Delovu, kojom prilikom je srpska porodica Gavrić bila u životnoj opasnosti. Tako su Šiptari napali i na kuću Marka Markovića u Drenovcu i to u 3 sata po ponoći, kada je u kući bila samo žena sa malom decom.

- 8. maja 1990. uveče dvojica Šiptara, Jah Gaćeri (38) iz Junika, nastavnik Srednje škole u Dečanima, i Musa Gaćeri (36), iz istog sela, u kafani sela Juniku najpre su psovali, vređali i pretili, a potom i fizički napali Srbina Milana Lalovića iz Rastavice. Od težih povreda spasio ga je nailazak milicije SUP-a Srbije. Kada je ovaj napad prijavio Opštinskom sudu u Dečanima, sudija Šiptar Nedžip Musaj kaznio je napadače samo sa po 2 dinara kazne!

- 11. maja 1990. u Osnovnoj školi "Bratstvo jedinstvo" u Podujevu jedan šiptarski učenik gađao je kamenicom prozor učionice VI/7 odeljenja na srpskom jeziku i povredio ispod levog oka učenicu Srpkinju Mirjanu Ilić. U isto vreme u dvorištu škole SŠC u Podujevu grupa šiptarskih učenika gađala je kamenjem srpske đake iz 4. razreda.

- Tog istog dana došli su u SUP Podujeva grupa Srba iz susednog sela Merdare da se žale da su im Šiptari na srpskom pravoslavnom groblju u selu porušili spomenik pokojnog Vlade Čejovića. I pre ovog vandalskog nedela obesni Šiptari polomili su više spomenika na pravoslavnim grobljima okolnih sela i u samom Podujevu. Ovakva varvarska nedela inače karakterišu šiptarsku agresiju nad Srbima Kosova i Metohije već par vekova, ali naročito poslednjih decenija.

- 12. maja 1990. uveče u Gnjilanu su četiri nepoznata lica napali i pretukli Srbina novinara Radomira Ristića, koji radi u Radio Gnjilane i dopisnik je "Ekspres politike". Napali su ga blizu njegovog stana i naneli mu teže telesne povrede po glavi. Milicija je uspela da otkrije samo dvojicu, to su Nirvet Durmiši iz sela Ljubovište u Dragašu i Ismailj Pajaziti iz sela Radeša u Dragašu, i protiv njih je pokrenut sudski postupak.

- Polovinom maja 1990. u Opštini Kosovska Mitrovica konstatovano je da su mnogi Šiptari samovoljno zauzeli i prisvojili gde god su mogli manje ili veće delove društvene zemlje: putna zemljišta, šume, delove parka, ulica, pa čak i rečna korita! Na društvenom uzurpiranom zemljištu izgradili su preko 50 privatnih objekata, a vlasti nisu ništa preduzele.

- 13. maja 1990. oko pola osam uveče fizički je napadnut Srbin Života Milićević u selu Livadice kod Podujeva, na svome imanju, i nanete su mu povrede po glavi. Kada je napad prijavljen, radnici SUP-a Srbije za 4 dana uspeli su da identifikuju napadača Šiptara Sulju Mehmeta Haljilji (26), iz sela Murgula kod Podujeva, koji inače radi u Bazelu, pa je posle ovog napada pobegao iz zemlje u Švajcarsku.

-Da bi Srbe zaplašili i naterali na iseljavanje, već duže vreme u Peći šiptarske siledžije napadaju privatne radnje Srba. Tako su, polovinom maja 96, u samom centru Peći razbijeni izlozi na radnjama Srba vlasnika, kao napr. Ljubomira Mirkovića, u ul. M. Tita, br. 21, kome su i ranije u više navrata Šiptari lomili izloge na "Dragstoru" i robu uništavali. Na radnji "13. oktobar" u Peći Šiptari su otkinuli i polupali srpski natpis te firme. Na mlekari Predraga Bulatovića grupa šiptarskih dečaka je polupala sva stakla, a takođe i stakla na "piceriji" Srboljuba Nikolića i iz radnje mu odneli video rekorder i još neke stvari. Pri tom su mu razbili i staklo na kolima ispred radnje.

- 17. maja 1990. oko podne u Đakovici grupa učenika Šiptara iz Osnovne škole "Mustafa Bakija" fizički je napala đaka Srbina Zorana Markovića. Kada je ovaj pokušao da pobegne sustigao ga je Šiptar A. G., učenik 8. razreda, i uhvativši ga ugasio mu upaljenu cigaru na goloj koži vrata! Napadači su uhvaćeni tek posle nekoliko dana. Ovakva zlodela gašenje paljene cigarete na koži živog čoveka - činili su Srbima samo hrvatske ustaše tokom NDH.

- 21. maja 1990. na pijaci u Lipljanu dvojica Šiptara, Florin Emini i Skender Jašanica, iz sela Malo Ribare, prestavljali su se kao navodni inspektori SUP-a, pa su legitimisali i pretresali pojedine Srbe, i čak maloletnike, pa i neke Šiptare, pri čemu su od ljudi oduzimali pare. Ubrzo su otkriveni i uhapšeni. Ovaj slučaj samo pokazuje čime se sve Šiptari na Kosovu bave i koliko mogu biti drski u prisustvu vlasti".

- U nedelju 27. maja 1990. u Peći, u ulici JNA, Šiptar Hisen Kurbogaj iz Peći, vozeći auto "golf", udario je s leća u srpsku decu na biciklu, braću Milana (9) i Miloša (13) Popovića, đake iz Peći, i onda pobegao. Od zadobijenih povreda Miloš je na putu za bolnicu umro, a za život povređenog Milana lekari u Pećkoj bolnici bore se da ga spasu. Šiptar ubica se kasnije sam javio miliciji i izjavio da "ništa nije video" i da čak "nije znao da je nekoga udario". On je inače zatvorenik, osuđen za raniji pokušaj ubistva, pa je bio za vikend dobio 2 dana dopusta da poseti svoju porodicu, pa je onda uzeo kola i vozio po gradu i udario ovu srpsku decu.

- Istoga dana (27. 5. 1990) oko 13 sati u prištinskom naselju "Ulpijana", u ulazu stambene zgrade C12, Šiptar Filjamur Keći (30) napao je svoju komšinicu Srpkinju Darinku Vranić (52) i udarivši je pesnicom po glavi povukao ju je u podrum zgrade, s očiglednom namerom da je siluje. Ona se jedva otela napadaču i pobegla. Ovaj Šiptar napadač inače radi u Udruženoj kosovskoj banci, pa je brzo prepoznat i prijavljen miliciji, ali nije odmah uhvaćen jer se nalazi u bekstvu. Napadnuta Darinka Vranić je rekla da to što joj je ovaj šiptarski siledžija uradio na njenom kućnom pragu "to ne bi uradila nijedna zver"!

- 29. maja 1990. u autobusu koji saobraća između Kline i Peći, Šiptar Skender Murati (19), zemljoradnik iz Zahaća kod Peći, fizički je napao Srbina konduktera Velja Dabiževića iz Peći i naneo mu telesne povrede samo zato što ga je ovaj opomenuo da plati autobusku kartu. On ga je na to stao udarati pesnicama po glavi, i zatim pobegao. Kasnije je uhvaćen i kažnjen sa 40 dana zatvora.

- Opet su, krajem maja 1990, srpski đaci, njih oko 120, u Osnovnoj školi "Bratstvo-jedinstvo" u Suvoj Reci, zbog šiptarskih zlostavljanja i maltretiranja, prestali ići u školu. Pominjali smo već da je 5. maja pretučeno 6 Srba đaka, a i kasnije su Šiptari tukli i na razne načine zlostavljali drugu decu srpsku i njihovu učiteljicu srpskog jezika Vukicu Popovsku. Majka jednog đaka, Ljubica Nevska, žali se da joj je život deteta, đaka u toj školi, direktno ugrožen i zahteva da se njenoj i ostaloj srpskoj deci osigura bezbednost i da prestanu svakodnevna nasilja nad njima od strane velike većine šiptarskih učenika i nastavnika. Roditelji Srbi traže odvajanje svoje dece od šiptarske i preseljenje u prostorije stare škole.

Juni 1990.

- Početkom juna 1990. oskrnavljen je spomenik na grobnici porodice Zogović na dečanskom srpskom pravoslavnom groblju.

- Krajem maja 1990. Savezni i Republički SUP na Kosovu i Metohiji otkrili su veće količine nezakonito držanog oružja kod brojnih Šiptara. Poznato je da mnogi Šiptari na Kosmetu, naročito u Podujevu, ali i u drugim mestima, imaju oružje neki broj od njih ima i dozvole, koje inače lako dobijaju od svojih vlasti. (Samo u Podujevu ima ih oružje s "dozvolom" oko 3.000, a među njima je većina nezrela i nepodobna za posedovanje oružja, jer ga vrlo lako zloupotrebljavaju). Prema saopštenju SUP-a, samo u periodu od 1981-1988. godine, na Kosovu je od Šiptara oduzeto oko 10 puškomitraljeza, 30 automata, više desetina automatskih pušaka, nekoliko stotina običnih vojničkih pušaka i veliki broj revolvera i pištolja. U protekloj 1989. godini na Kosovu je oduzeto nezakonito držanih 383 pištolja. 15 revolvera, 26 vojničkih pušaka, 5 ručnih bombi, 1 automatska puška, 2 mine za minobacače i preko 2.000 metaka. Ovih dana otpočelo je pretresom, otkrivanje i presecanje više mreža krijumčarenja oružja i narkotika po Kosmetu (i na zapadnoj jugoslovenskoj granici, sa vezama opet na Kosmetu) i utvrđeno je da su novci zarađeni tim putem glavna sredstva finansiranja šiptarske velikoalbanske agresije na Kosovu i Metohiji, i u tom cilju progonjenje Srba milom ili silom, te pripremanje terena za otcepljenje Kosmeta i pripojenja Albaniji. SUP Srbije uhvatio je i otkrio (16. 5. 1990) pretresom, samo u Podujevu, čitava tajna skloništa oružja i municije u kućama pojedinih Šiptara. Tako je pretresom kuće i ostalih prostorija Baškima Hope i Dritona Žijećija iz Podujeva pronađen čitav arsenal oružja: automatskog (4 automata i 2 puške), pištolja, noževa, dinamita i rezervnih delova oružja i municije. Slično otkriće učinjeno je i u Prištini, Vučitrnu i Peći. Takođe su radnici SUP a Srbije uhvatili nedavno 2 Šiptara, koji su kroz Toplicu vozili za Podujevo puna kola oružja i municije, tj. krijumčarili su automatsko oružje (10 pušaka "kalašnjikov" i dr.), municiju i eksploziv ("Jedinstvo" 19. i 29. maja 1990).

- Početkom juna 1990. u Osnovnoj školi "Bemalj Kada" u Peći sekretar škole Agim Šesečetaj napao je na učiteljicu te škole Naju Sapić iz nastave na srpskom jeziku odeljenja III 8 ove škole. Direktor škole, Šiptar i on kao i sekretar, Fuad Žara, nije zaštitio napadnutu učiteljicu, inače muslimanku srpskog govornog jezika, iako je tu bio prisutan. Čak, kada je napadnuta htela da zove miliciju, nije joj to bilo dopušteno. Ni uprava škole ni organi SUP-a nisu pišta preduzeli protiv Šiptara napadača.

- Dana 3. juna 1990. uveče oko 9 sati u selu Renovcu kod Istoka, na putu za Klinu, grupa Šiptara iz tog sela zasula je kamenjem grupu srpskih mladića i devojaka iz sela Koša i tom prilikom povredila Dragana Popovića i Aleksandra Vučkovića, koji su bili na svom traktoru Pre toga su Šiptari u masi stali pred Srbe i tražili da ih ovi pozdrave sa dva uzdignuta prsta, a kad su to Srbi odbili, oni su ih zasuli unapred pripremljenim kamenicama. U znak protesta zbog ovog brutalnog napada, u selu Košu su se, 5. juna 1990, okupili Srbi, njih oko 200, i tražili da se otkriju napadači i spreče ovakvi masovni šiptarski teroristički akti nad Srbima. Milicija je, posle nekoliko dana, saopštila da je napadač bio Hilj Bokaj iz Zlokućana, koji je pobegao sa mesta napada, i sa njim još 2 mladića Šiptara. Na tome se, uglavnom, sve i završilo!

- 4. juna 1990. Šiptar milicajac Sokolj Lapi, koji radi u SUP-u u Dečanima, bez ikakvog pravog razloga napao je i pretukao Srbina Antić Slavoljuba iz Loćana kod Dečana. Ovaj je u centru Dečana bio došao kolima da sačeka svoju suprugu i u kolima mu je svirao radio. Šiptar milicajac mu je rekao da ugasi radio u kolima, a onda ga je odmah zgrabio i nasilno izvukao iz kola bijući ga sve vreme pendrekom bez milosti, a kada je Antić pokušao da se spase napasti i pobegne ovaj je potegao pištolj na njega. Zatraženo je pokretanje postupka protiv ovog siledžije milicajca Šiptara.

- Početkom juna 1990. u selu Mužičani kod Uroševca Šiptari su fizički napadali srpsku decu. Srbina učenika seoske Osnovne škole prebio je Šiptar vozač, Gani Avduljaj. Takođe je od Šiptara kamenovan devetogodišnji đak Nenad Đorđević, a posebno ga je kamenicama gađao maloletnik Šiptar K. R. sin Kadrija Ramadanija iz Uroševca I srpskog đaka Dejana Dobrosavljevića iz Uroševca, iz škole "Peko Dapčević", pretukao je stariji šiptarski učenik A. H. iz 8 razreda iste škole. Srbi u Uroševcu i okolini žale se i na druga šiptarska nasilja nad njihovom nedužnom decom.

- 5. juna 1990. Savezni sekretarijat unutrašnjih poslova Jugoslavije realizovao je odluku SIV-a Jugoslavije da se pravosnažnom odlukom od 19. 5. 1990. otkazuje dalji boravak 17-torici albanskih državljana, koji su privremeno bili nastanjeni na Kosmetu, a koji su tamo učestvovali u neprijateljskim delatnostima protiv Srbije i SFRJ, jer su bili aktivni učesnici u raznim nasiljima nad Srbima. U roku od 30 dana oni trebaju napustiti teritoriju Jugoslavije (ali je nisu napustili ni posle više meseci). Ima još dosta ovakvih slučajeva albanskih emigranata koji su zloupotrebili jugoslovensko i srpsko gostoprimstvo čineći nasilja po Kosmetu.

- 6. juna 1990. uveče oko 7 sati na platou u centru Podujeva kamenicama je povređen srpski dečak Darko Čejović. Dok se igrao sa ostalom srpskom decom, odjednom su ih zasuli kamenicama dečaci Šiptari, koji su bili nedaleko od njih, pa su tako kamenicom pogodili u glavu malog Darka, a potom su se razbežali. Ovo je vrlo uznemirilo ionako malobrojne Srbe u Podujevu, jer ni oni ni njihova deca nemaju mira od agresivnih Šiptara i njihove obesne dece. Na žalost, ovakvi slučajevi srpskoj deci ne dešavaju se samo u Podujevu.

- Ujutro 8. juna 1990. milicajac Šiptar Afrim Hiseni, rodom iz sela Bibe kod Uroševca, a radi u SUP-u Suva Reka, pretukao je bez ikakvog razloga Srbina Stanislava Stefanovića iz obližnjeg sela Zaskok, kraj fabričke kapije Drvnog kombinata u Uroševcu. Dok je ovaj nedužni čovek mirno stajao, Šiptar milicajac je izišao iz svojih kola, išamarao ga i udarao rukama i nogama, a onda se vratio u svoja kola i otišao dalje. Nije bio na službenoj dužnosti, nego je u Uroševcu samo bio u poseti svojim roditeljima. Posle prijave, pritvoren je.

- Istoga dana, u petak (8. 6. 1990), u selu Srpski Babuš kod Uroševca veća grupa šiptarskih đaka, koji iz susednih sela pohađaju Osnovnu školu "Jedinstvo" u S. Babušu, vandalski su demolirali seosku školu polomivši vrata, prozore, klupe i stolice. Natutkavani od svojih učitelja Šiptara (jer u ovoj školi u srpskom selu već 30 godina su direktori Šiptari: Iljaz Prekadini, Alija Bitići i ostali pre njih), učinili su to jer im "smeta" srpski naziv te škole, iako je selo srpsko! Milicajci na dužnosti, a to su bili takođe Šiptari, nisu intervenisali pri ovom rušilačkom aktu, Jer navodno "nisu imali naređenje da dejstvuju". Isto veče u selu su se okupili Srbi na protestni zbor protiv ovakvog i sličnih nasilja obesnih Šiptara i protiv nemara vlasti, koje i u srpskom selu ovakve vandalizme tolerišu. Šta tek reći za sredine u kojima su Šiptari velika većina?!

- Istoga dana (8. 6. 1990) u Dragašu, u Osnovnoj školi "Emin Duraku" napadnuta je i pretučena učenica Goranka Fatima Biljali (2. razred nastave na srpskom jeziku) od učenika Šiptara Bemalja Miljaima. Roditelji Goranci u Dragašu sve se češće žale na učestale agresije Šiptara protiv njih, koji su inače muslimanske vere ali srpskog jezika i porekla.

- 10. juna 1990. uveče oko 9 sati u Prizrenu, u ulici Matije Gupca, kamenovan je stan Miroslava Todorovića, dopisnika "Politike ekspres" iz Prizrena. U stanu su bili samo supruga i deca. Kamenicama su nepoznati Šiptari polupali stakla na prozorima.

- 12. juna 1990. oko 15 časova, u dvorištu Osnovne škole "25. maj" u Vučitrnu, šiptarski učenici su najpre bez ikakve osnove optužili nastavnika Predraga Spirića (21), naravno Srbina, za navodno "trovanje" šiptarskih đaka, a onda su ga fizički napali i stali nemilosrdno tući. Napali su ga najpre 3 učenika iz 8. razreda, a onda su im pritrčali i drugi šiptarski učenici. Spirić je uspeo da pobegne u kancelariju kod direktora Pazima Loahua, ali ovaj, umesto da ga zaštiti, pozvao je hitnu pomoć za "otrovane učenike", kojih naravno nije bilo. Nastavniku Srbinu samo je rekao da ide kući, da bi ga na izlazu opet napali šiptarski đaci! Od težih posledica zaštitio ga je nastavnik muzike Tasim Uki, Albanac.

- Grupa šiptarskih učenika napala je sedmogodišnjeg srpskog dečaka Dušana Žarića i M. Mitrovića i pretukla ih ispred škole "J. B. Tito" u Prištini, dana 14. juna 1990. Inače, u samoj Prištini, u dečjem obdaništu prištinskog naselja "Sunčani breg", a i u drugim obdaništima ovoga grada, srpska deca se sve više i češće žale roditeljima na stalna maltretiranja od šiptarske dece i još veća od samih vaspitačica Šiptarki. One sa srpskom decom razgovaraju samo albanski i teraju ih da pevaju šiptarske pesme, i često ih tuku i maltretiraju, tako da se deca vraćaju kući sa modricama po glavi i telu. Na ovo se žale i Srbi roditelji i malobrojne srpske vaspitačice po obdaništima u Prištini.

- Polovinom juna 1990. u Osnovnoj školi u Štimlju šiptarski đaci sve drskije i brutalnije napadaju srpske đake: kamenicama, motkama, rukama, nogama. Sve to mirno posmatraju nastavnici Albanci. Srbi roditelji i njihova deca odlučili su da im deca ne idu više u tu školu na nastavu, nego u dvorište srpske crkve Sv. Mihaila na brdu iznad Štimlja. Srbi roditelji izneli su predsedniku Opštine Štimlje svoja svedočenja i dokaze kako su im deca više puta bila pretučena, i pokazivala su sveže modrice od batina. Tako, tokom maja 1990. Zorana Staletovića, učenika 8. razreda, prebila su u učionici 4 šiptarska učenika. Nekoliko srpskih đaka iz 7. razreda bili su više sati zatvoreni u učionici od šiptarskih učenika, samo zato što nisu hteli da dignu dva prsta u znak slova "V". Majka učenice Stanke Bilibajkić iz sela Račak priča da su njenu ćerku pre neki dan prebila šiptarska deca dok se iz škole u Štimlju vraćala svojoj kući u selo. Slično je pretučen i đak Čemerikić iz 3. razreda i zatim bačen u kanal pokraj puta! Dete od tada ne ide u školu, jer se od tada povredilo i razbolelo. Motkama je pretučen i đak Aleksandar Zakić od strane više Šiptara. Inače u Štimlju ima oko 90 % šiptarskog stanovništva, a ostalo su Srbi, pa je to i glavni razlog arnautske ohlokratije i tiranije nad srpskom nezaštićenom rajom.

- 14. juna 1990. u Belom Polju kod Istoka Šiptar Šaban Alijaj je, popodne oko 4 sata, pokušao u blizini svoje kuće da siluje maloletnu Srpkinju O. M. (10), učenicu 3. razreda Osnovne škole u tom selu, o čemu piše i "Jedinstvo" (od 18. 6. 1990). Devojčicu je od napasti spasio Miroslav Đuričić, koji je u tom momentu slučajno naišao pokraj kuće ovog Šiptara i čuo plač i zapomaganje deteta. Napad je prijavljen miliciji, te je napasnik pritvoren. Tim povodom su Srbi održali protestni skup u selu, pod vedrim nebom, koji je trajao do kasno u noć, jer su mnogi imali da iznesu svoje nevolje i žalbe zbog raznih šiptarskih zuluma i nasilja. Narod je tražio da se siledžija Šaban i njegova porodica proteraju iz ove sredine, jer Šaban Alija i njegov sinovac su već tri puta dosada pokušali da siluju Srpkinje, dve maloletnice i jednu ženu iz porodica Nemarović i Živković. Srbi seljaci su poimence iznosili i druge šiptarske napade na Srpski živalj, kojima je nedelima zajednički cilj - progon preostale 32 srpske porodice iz Belog Polja i zastrašivanje ostalih Srba U Metohiji i na Kosovu.

Srpska crkva sv. Arhanđela Mihaila iznad Štimlja.

- 15. juna 1990. preko 200 Srba iz Đakovice potpisalo je novu Vidovdansku peticiju, u kojoj izražavaju svoje "nezadovoljstvo zbog teškog stanja za Srbe u Đakovičkoj opštini", jer u njoj "Srbi su ugroženi, poniženi, obespravljeni i prepušteni sami sebi". Srbi u Đakovici žive u strahu za živote svoje dece i svojih bližnjih, a nemaju kome da se obrate za pomoć. Ipak obećavaju da neće napustiti svoju Srpsku zemlju, ali traže da se na Kosovu i Metohiji uspostavi pravna država, da se ukine šiptarska majorizacija i sve druge vrste zloupotreba na srpsku štetu. ("Jedinstvo" 16. 6. 1990). Okupljeni Srbi u Đakovici, uz ostalo, tražili su da se ponovo izgradi i Spomen-crkva u Đakovici, koju su šiptarski vlastodršci separatisti, uz pomoć i srpskih komunista slugeranja i izdajica, srušili još 1949-1950. godine. (Da napomenem da sam i ja isti zahtev izneo 8. februara 1990. na skupu Kosovaca u Hali sportova na Novom Beogradu).

- 16. juna 1990. uveče oko 11 sati, u Opštoj bolnici u Peći, Šiptar Sait Bljakaj (56), navodno bolesnik, rodom iz Vrela kod Istoka, pokušao je da siluje bolesnicu Milevu Marković (49), Srpkinju, iz sela Naklo kod Peći. Napadač je bolesnicu silom uvukao u svoju sobu, a neko je pri tom bio ugasio svetlo u hodniku i jedno lice je sve to poizdalje mirno posmatralo. Bolesnica je ipak uspela da se otrgne od siledžije i pobegne. Napad je zatim prijavljen SUP-u, pa je napadač pritvoren i poveden je istražni postupak.

- 19. juna 1990. oko 17 sati pet Šiptara mladića iz sela Račka kod Štimlja nasrnuli su na Stojanku i Vladu Stojić iz Štimlja, dok su oni na svojoj njivi okopavali kukuruz. Stojić je pre toga opomenuo ove Šiptare da ne voze traktor po njegovoj njivi, na što ga je jedan motkom napao i tukao po leđima, a njegovoj supruzi naneli su lakše telesne povrede. Ostali Šiptari su psovali Srbe i pomagali napadaču, koji je kasnije po prijavi i pritvoren.

- 21. juna 1990. oko ponoći, u Gnjilanu, u Novobrdskoj ulici, dvojica Šiptara, Ragip Bajrami i Fetih Jašari, upotrebivši silu i pretnju oružjem pokušali su da siluju Srpkinju 3. I. radnicu. Kada se ona vraćala sa posla peške kući, oni su je pratili autom "opel" i kad je skrenula u sporednu ulicu, iskočili su pred nju i zgrabivši je za kosu nasilno su je ubacili u vozilo. Odmah joj je jedan zatvorio usta a drugi joj zapretio: "Ili ćemo te silovati, ili metak u čelo". Napadnuta Srpkinja se otimala i kričala i tako je izazvala pažnju slučajnih prolaznika, pa se onda nekako otrgla i pobegla. Posle je miliciji ovaj napad prijavila, pa su siledžije otkrivene u uhapšene. - Dvadesetak dana kasnije, u noći između 15. i 16. jula 1990. dvojica drugih šiptarskih pomahnitalih siledžija, Ejup Besim (21) i nepunoletnik C. B. iz Orahovca silovali su srpsku maloletnicu B. M. (15) u selu Opteruši kod Orahovca. - Tragična sudbina jadnih srpskih kćeri i devojčica na Kosovskom razbojištu traje neprekinuto od tursko-arnautskih vremena do, evo, kraja XX veka, usred zemlje Srbije i "ujedinjene kulturne Evrope", koja takve poživotinjene zločinitelje podržava! - Kako je srpskim devojčicama na Kosovu, neka posluže i ova dva primera. Novinar Kiković iz Prištine kaže mi nedavno: "Živim u Prištini i imam ćerku od 17 godina, ali ona ne zna kako Priština izgleda noću, jer ne ome da iziđe od šiptarskih siledžija i nasilnika". A devojčica Srpkinje Caje Babić, bibliotekarke iz Prištine, inače učenica osnovne škole, kaže svojoj mami: "Mama, zašto me Šiptari ubijaju pomalo? Što me ne ubiju odjednom?"

- I tokom meseca juna 1990, kao i prethodnih dva meseca, šiptarska histerija sa "jednonacionalnim trovanjem" samo dece albanske narodnosti nastavlja se po Kosmetu, iako su više puta grupe specijalista lekara iz Jugoslavije i Srbije, a i svetske komisije koje su potom dolazila na Kosovo, dale lekarske nalaze da nema nikakvih tragova trovanja nego samo izvesni simptom kod pojedinih mladića, devojaka i dece Šiptara po Kosmetu, koji pokazuju samo psihogene uzroke i znake masovne histerije, izvesnog nervnog šoka, a vrlo često i običnog simuliranja bolesnosti.

Srpkinja Slavka Aleksić (stara 57 godina), nedavno silovana i pretučena od Šiptara Bajrama Zeke.

Ovi zvanični izveštaji potvrđeni su od nadležnih organa SFRJ i definitivno usvojeni u Saveznom veću Skupštine Jugoslavije, na sednici 28. juna 1990. godine (objavljeno je u štampi širom zemlje), gde je rečeno da "masovna pojava zdravstvenih tegoba na koje se žalio veliki broj učenika albanske narodnosti na Kosovu nema obeležja epidemije zarazne bolesti, niti trovanja, ona se može objasniti i indukovanim psihogenim reagovanjem" ("Politika"', "Jedinstvo" i dr. listovi od 29. 6. 1990). - Inače primećeno je poodavno da se ova šiptarska farsa sa navodnim "trovanjem" uglavnom odvija po uhodanom scenariju: "otrovani" su mahom đaci, ponajviše učenice osnovnih i srednjih škola, a ima i dečaka; "trovanje" počinje na određeni znak i u određeno vreme; uvek se nađe neki vozač koji kočnicama ili sirenom da znak prisutnima, posle čega počinje jurnjava prevoza kolima "otrovanih" do ambulanti i bolnica; "zatrovana" deca počinju da vrište itd. - a ove to najčešće biva praćeno izlivom besa šiptarske mase nad nedužnim Srbima i srpskom decom koja se tu zateknu. - Nema sumnje, da među tom nesrećnom i od svojih vođa i učitelja unesrećivanom šiptarskom decom ima dosta nevinih mladih bića koja su zaista "otrovana" nehumanim uvlačenjem u jednu bezumnu igru, u kojoj strada detinja duša i nervni sistem, a pre svega moral i savest, gubi se duševno zdravlje i čoveštvo potrebno za normalnu dečju budućnost, bez mržnje i opsesija, bez manipulisanja savestima i srcima.

Možda je zato u pravu srpski pesnik i pisac sa Kosova, Radosav Stojanović, kada ovih dana, sa bolom poniženog čoveka i Srbina, konstatuje: "Situacija na Kosovu je toliko zaoštrena da jezičak na terazijama mira sve više podrhtava, s tendencijom da pretegne u sunovrat u kome će izgubiti ovi. Proteklih 45 godina uzalud smo ubeđivali Šiptare u Jugoslaviji, i lagali sami sebe... Govorili smo da su nam Šiptari tradicionalno veliki prijatelji, a znali smo da su se kroz istoriju uvek borili protiv Srba i Srbije. Lagali ih da smo zajednički izvojevali slobodu, a znali smo da su oni masovno bili u fašističkim soldateskama. Delove svoje istorije brisali smo radi njihovog nacionalnog prosperiteta... da se ne uvrede, jer su nacija koja još nije prebolela sve dečije bolesti civilizacije... Bojali smo se da se ne osete kao u svojoj kući, zato su dobijali sve - i ono što nisu ni sanjali, a tek li zaslužili. Stvarali smo iluziju da su kroz istoriju čuvali naše vekovne svetinje na Kosovu i Metohiji, krili smo da to nisu, nego su ih ubeđivali za zlatne talire i harali ih. Dodvoravali smo se primitivnom mentalitetu kao folklornom umetničkom paritetu... Odvraćali smo ih od zuluma i pogroma nad Srbima, igrajući na kartu navodnog njihovog dostojanstva. No, moramo priznati, predugo smo bili u iluziji da im time činimo dobro koje će se i nama vratiti dobrim. Sada možemo konstatovati da smo radili protiv sebe, protiv svoga naroda i protiv Srbije... Jer sa pruženim prstom, oni su odnosili i ruku. Sve do ramena. Odsada, međutim, poverenje mora da se zaslužuje. Kako je za Srbe, tako mora biti i za Šiptare... Istorija neka im bude učiteljica".

- Na Vidovdan 28. juna 1990. proslavili smo na Kosovu, u manastiru Gračanici Svetom Liturgijom i na Gazimestanu sveopštim Pomenom, srpske Mučenike i Novomučenike sa velikomučeničkog Kosova. Bio je to 601. Vidovdan. Bilo je oko 100.000 Srba od Kosova do Jadovna i od Boke do Temišvara.

Gospode, pogledaj s neba i vidi i poseti ovaj Vinograd Tvoj, i učvrsti ga, jer ga zasadi Desnica Tvoja, da ga niko ne iskoreni, jer se drži Pravde Tvoje i Carstva Tvoga Nebeskoga.

Na 601. Vidovdan, leta Gospodnjeg 1990.

PRILOZI >>

//Kosovo.com / Projekat Rastko / Projekat Rastko Gračanica - Peć //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]