Јован Хаџи Васиљевић

Муслимани наше крви у Јужној Србији

Објављено по:

II издањe / Штампарија "Свети Сава", Београд 1924.

III издањe / "Григорије Божовић", Приштина и "Просвета", Београд, 1995. Библиотека Баштина, Уредник Ацо Ракочевић

Електронско издање

Садржај

О потурчивању нашега народа уопште

Попис наших потурчењака у Јужној Србији

Етничке особине наших потурчењака у Јужној Србији

Како је текло потурчивање

Узроци потурчивања нашег народа

Време потурчивања наших Потурчењака

Напомене

О потурчивању нашега народа уопште

У главноме, наш се народ дели у две вероисповести; у хришћанску и муслиманску вероисповест. Ови хришћанске вероисповести деле се, у главном, у две цркве; а они муслиманске деле се у неколико секата. Сама помисао на муслимане наше крви зауставља нас најпре и највише на Босни и Херцеговини, рачунајући ту у ширу Новопазарску област. И то има свога разлога у прегнантности наших етничких особина у муслимана и у њиховој компактности у овим областима. Међутим, ми имамо својих сународника муслиманске вероисповести и у другим крајевима наших земаља. Мислимо на оне у Јужној Србији.

Историјски, у нашим се земљама за Турке знало још у почетку нашега државнога живота. - У јужним крајевима наших земаља било је Турака још од IX в. Турци Вардариоти познати су из XI в. Али за Турке муслимане код нас зна се тек од појаве Османског царства у нашим земљама, од половине XIV в. на овамо. Од тога се доба зна и за муслимане наше крви. Још прво, ако и делимично, завојевање наших земаља на југу Турцима изазвало је поремећај и у вери и цркви. Насилно и драговољно, почео је наш свет још онда прелазити у ислам. Од онога што је било насилно прешло и преведено у ислам, пропало је све, како за нашу веру тако и за нашу националну целину. - Као робље, велику већину, ако не и све од тога нашега света, прогутале су Мала Азија, Персија, Арабија па и Африка.^[1]

Потурчивања нашега света било је од почетка двојаког: насилног и драговољног и, као што ће се у даљим редовима видети, вршено је у масама и појединачно. И ако нас овде интересују муслимани наше крви у Јужној Србији, који су и до данашњега дана у исламској вери сачували наше националне одлике: језик, обичаје и др., најпре ћемо укратко изложити како је турчење нашега света вршено насилно и у масама.

Према ономе како су Турци чинили доцније, и кроз све време своје владавине, са сигурношћу се може узети, да су они још од првога упада у наше земље, још са првим ратом, почели одводити наш свет у робље. А позитивно се зна да су Турци одвели у ропство доста наших главних људи. Још са Косова 1389. г.^[2] Само пресељавање нашега света из Орида Скопља и др места у Цариград у М. Азију није било ништа друго него одвођење робља.^[3] То је било ратно робље, робље по ратној срећи. Као што су појимали добит у земљи и градовима, тако су Турци појимали и робље у људима као домаћу стоку. А зна се да су Турци били немилостиви у одвођењу робља у рату са нашим народом и у сваком нашем народном покрету против њих.^[4]

А кад се узме да је наш народ био с Турцима у овим односима од 1371. године па до устанака у Шумадији у почетку XIX, па и кроз цео XIX в, онда се може узети да су Турци готово стално и одводили наш свет у робље. Одводили су га и докле су ратовима заузимали наше и суседне земље.^[5]

При свем том године 1659, 1661, 1690. и 1691. сматрају се као најтеже у овом погледу. И ако се све не односи на наш народ, само после Мухачке битке (1526. г.) одвео је Султан у ропство 200.000 душа из Угарске и Славоније, свакако оба пола и свих узраста.^[6] Из писаних извора знамо да је сваки паша имао на стотине својих робова двораника. Забележено је, да је наша потурица, Хрват Рустем паша, после себе год. 1516., оставио 1700 робова, Искедер Челебија (турски Крез) имао је 6-7000, а Ибрахим паша 1700 робова.^[7] Кад је султан Мехмед II заузео, 1455. г., Ново Брдо, војницима је дао 700 жена а 320 деце одвео је у Малу Азију у јаничаре.^[8] Споменули смо да се године 1661. одликује великим поробљењем. Онда је много нашега света одведено у робље.^[9] Године 1690. забележено је такође велико поробљење и "расејавање" нашега народа.^[10] Није боље било ни 1691. г.^[11] Године 1715., на граду Врљину ударе Турци и "ухваћене под мач а жене и децу… у ропство окренуше. У то време поробише Турци и Оток." А године 1717. у Новом "сужања већ тко није марио, могао уфатити".^[12]

Много је било нашега народа робљено и одведено и за време Немачко-турскога рата 1737-1738.^[13]

Робље је одвођено из наших земаља кад су Турци и са суседним или далеким хришћанским државама ратовали. Велико су наше робље одвели и за време рата с Русијом 1771.^[14] За време првога устанка у Шумадији, одједном само доведено је било само у град Призрен 30 душа жена и деце.^[15] Као да се поробљавање нашега народа у масама завршило са 1815. г. И те године је било много света заробљено, али је доста и повраћено.^[16] Осим робљења у масама за време ратова и похода војске, поробљавање је вршено и јединачно. То су робље зва ли сужњим и откупљивали су га.^[17]

Јаке је трагове у народној души оставило оволико немилостиво робљење нашега света. Оно је и у народним песмама тужно опевано и у многим народним традицијама живо очувано.^[18] Велики је број тога робља. То је било тужно робље, тешко робље, пусто, сужње и племенито робље. То је робље гоњено у Једрене и Цариград и та су места била главни тргови на којима је сортирано и продавано то наше робље.^[19] Ако не све, 90% тога робља пропало је за нас тиме што се у том далеком свету потурчило. Мих. Константиновић вели,^[20] да се робље измешавши се са Турцима покварило и прима "поганичку веру па је још и хвале и такви бивају много гори него што су прави поганици." Вук је забележио^[21] да је многа заробљена Српкиња доспела до велике госпође, и то је истина, али је било исто тако, и то много више, где је многа велика наша и др. госпођа доспела до најнижег ропства.^[22]

Јавно робље у Турској укинуто је законима 1830-их година. Тај је закон уведен у живот 1846. г. па поново проширен 1856. г. И ако је робље било законима укинуто, њега је нестало од како су се Турци измешали са другим народима и под пресијом других, културних европских држава и народа. ^[23] Има писаних података да и сами Турци нису више хтели робље.

Други начин турчења нашега света у маси вршен је купљењем деце у јаничаре. То је тако звани данак у крви. Установа јаничарских одреда постојала је у Турака пре но што су и почели надирати у наше земље. Тај ред војске установио је још султан Оркан 1329. г. и износио је 10-12.000 и то из самих потурчених и заробљених хришћана и из изабране деце.^[24] Број се њихов под Сулејманом попео на 20.000 душа. Али су зато за јаничаре у то доба бирана најбоља хришћанска деца. Њих су сваке пете (четврте) године купили нарочити султански чиновници, турнаџибашије и јајанбашије. Најпре су узимата деца стара од 6 до 10; по том од 10 до 16 година.^[25] Ако је ко имао четворо и петеро деце узело би му се једно, ако је имао више од петеро деце узело би му се двоје. Факат да је јаничарски језик био наш, српско-хрватски језик, кроз цео XVI и почетком XVII в, доказ је да је до Бајазита II било деце највише наше крви. Та су деца сматрана као изгубљена за своју кућу и свој род. И ако се знало да се нико из Јаничара не враћа својима, многи су родитељи, у XV в, још при крштењу уцртавали деци крст на челу, и то соком некаквога биља, да се никако није могао крст утрти. Занимљиве су писане белешке и предања како су родитељи крили од комесара своју децу и како су се хришћани потказивали комесарима који су децу пописивали.^[26] Ова су деца одвођена у Малу Азију и тамо су била раздељивана међу становнике градова и трговце, док се науче турски. Употребљавана су за свакакве ручне послове. Кад деца ојачају и двор их захте, морају се предати у Цариграду. Ако је, међутим, које дете умрло или се изгубило, кућни старешина коме је дете било предато, мора одговарати пред судом; како се је изгубио. Ако се не може оправдати мора платити изгубљено дете. Одраслија деца и младићи употребљавани су у двору, на бродовима, у вртовима, коњушницама и другде где су потребна. Многи уче занате а понајвише буду јаничари, који после са својим родитељима и пријатељима. поступају тирански.^[27]

И ова деца су деца сва пропала за нас. И ако су многа од њих одржала везу са својим хр. родитељима и сродницима, неколицина од њих, који су достигли у царству високе положаје, много и учинили за свој народ, велика већина их је на свагда пропала за своју нацију.

Међу тим нико данас не може имати претензије ни приближно тачно да одреди колико је све овим начином турчења пропало нашега народа. Према ономе што смо до сад навели, једно је извесно, а то је да је тај број врло велики. Ми ту велику дозу наше народне крви отписујемо и тражимо накнаду у наших сународника муслиманске вероисповести који су, и ако потурчени, насилно и драговољно, остали у својој отаџбини и сачували све битне одлике своје народности. Поред оних у Босни и Херцеговини, то су наши потурчењаци у Јужној Србији.

Попис наших потурчењака у Јужној Србији

Од потурчених наших сународника у Јужној Србији, који су сачували наше битне националне одлике, преостало је до данас још око 100.000 душа. - И ако у неколико група насеља, они су растурени по свој Јужној Србији. С изузетком 7 села у Пехчевској области, група Царево Село, Пехчево и Берово, 4 у Тиквешкој и 3 у Тетовској групи, сви се они налазе на десној страни Вардара. С изузетком једне од најјачих по броју и типу њихове групе, Голог Брда у Дебарској области, сви се они налазе на десној страни и Црног Дрима. - Главна њихова насеља падају ипак дуж Дрима и на једној и на другој страни ове реке. Само Голо Брдо налази се у левом заплаву Црног Дрима. Та главна њихова насеља, у виду кумове сламе, простиру се од Оридскога језера до Ораовца више Призрена и по Косову. Од Дебра иде само десном страном Ц. Дрима, дуж Радике па између огранака Кораба и Шар Планине излази у Призренску област и шири се даље до пом. места.

Доцније ће се видети да ови потурчењаци и по говору чине једну групу, и да су у целину везани једним пределним говором. Има их око 35.000 душа

Овај низ насеља наших потурчењака од Оридског језера до иза Призрена има велики свој смисао и значај за истраживање општих и главних узрока потурчивања овога дела нашега народа.

Групе Скопљанска, Тетовска, Велеска, Прилепско-Битољска и Ресанска, у тесној су вези с овом главном групом.

И по територијским везама, и по говору, с овом групом је у тесној вези и Кичевска група. Врло карактеристична и, после Дебарске и Призренске и бројно најјача, група је она у Тиквешкој области. По главним својим особинама ова група чини засебну целину.

На левој страни Вардара налазе се групе Царево село, Пехчево и Берово. Неки ову групу зову Малешком неки Пехчевском.

Сваку ћемо грану понаособ изложити.

Сем Призренске, све сам групе лично испитивао. Скопљанску групу сам испитивао још пре Балканског рата, испитујући Скопљанску област, која чини III књ. мога дела Јужна Стара Србија. Дебарску, Оридску, Тиквешку, Кичевску, Ресанску и Царево селску (Пехчево-Берово) испитивао сам 1912. и 1913. год. Најдетаљније сам испитао ова насеља у Дебарској области. - По вишем једном задатку, у овој области сам провео цео април, мај и нешто јуна 1913. г. Тиквешка, Кичевска, Тетовска и Скопљанска насеља поново сам испитивао у мају мес. ов. г.^[28] О свему што се на ово питање односи, испитивао сам све народности и све вере у односном месту и пределу. За Призренску област послужио сам се и резултатима Ив. С. Јастребова,^[29] који су из 1870-их и 1890-их година.

Има доста узрока са којих је тешко утврдити бројно стање ових наших потурчењака. Многи су се, по насељима, помешали са Турцима-Јуруцима и Арнаутима муслиманима. Нарочито је тешко утврдити њихово бројно стање по градовима. Ту они, поред тога што говоре српски и што су сачували и неке наше обичаје, предања и празнике, хоће да прођу под правим Турцима^[30]. За насеља у Дебарској, Кичевској и Тиквешкој области изнео сам оно бројно стање, које сам утврдио у 1912. и 1913. г. А за остале групе послужио сам се и последњим државним пописом 1921. г.

Све што о овоме треба, споменућемо код сваке групе понаособ.

А Оридска б Струшка област. - У Оридској (Струшкој) области има 8 села, у којима има наших потурчењака помешаних са хришћанима или њих самих. Сем села Охтиса, сва друга носе чисто српска имена. Тако:

1. - Враниште. Мешовито. Има око 550 становника. Потурчењака има само 9.

2. - Охтис. Мешовито. Има око 1500 становника. Потурчењака је нешто мање од половине становника. Има потурчењачких братстава која се још позивају српским именима (Полупанови, Цанојчини), а сви се позивају на српски начин онога краја. Делови сеоскога атара и данас носе српска имена. Горно Ливађе, Каменица, Леништа, Песочци, Орловци, Навртилки, Жабјак, Врани, Јаблан, Присој, Маркоа кула, Дуље Ливађе, Бела Црвонка, Папрађе, Горно Градиште, ту су им биле манастирске куле; Долно Градиште, Лелсци и. т. д.

У атару овога села зна се место осам цркава. Потурчењаци знају о њима више но хришћани.

3. - Подгорци. Мешовито. Има око 1200 становника. Потурчењака има нешто мање од половине становника.

4. - Лабуништа. Мешовито. Има око 1600 становника. Потурчењака има нешто више од половине становништва.

5. - Боровац. Мешовито. Има преко 600 становника. Потурчењака има преко 200 душа.

6. - Рајце. Чисто потурчењачко село. Има преко 900 душа.

7. - Пештани. Мешовито. Има преко 600 становника. Потурчењака има око 90 душа.

8. - Велгошти. Мешовито. Има око 2100 становника. Потурчењака има око 50 душа. У овом селу постоје потурчењачка братства Ђуровци,који су се доселили чак из Доњег Дебра, затим Мучовци, који су се доселили из Прилепске области, Жутовци и др. Знају и арнаутски и од 30-40 година на овамо издају се за Арнауте. А зна се о старим свештеницима од пре 80-100 г. који су их обслуживали као хришћане.

Б. - Област Голо Брдо. Ова се област простире на левој страни Дрима и држи цео његов леви заплав од Јабланице до жупе Горице. У овој области има 32 села. У 16 од њих живе наши потурчењаци, у некима помешано са хришћанима а у некима с Арнаутима и Арнауташима, или само они. Од последњег разграничења између Албаније и наше краљевине већи део Голог Брда припао је Албанији, али ми га овде износимо у целини, да се види каквој су даљој судбини изложени ови наши сународници обе вероисповести.

У погледу потурчењака, Голо Брдо чини тип њихових насеља у овој области.

На потурчењацима у овој области види се процес којим је текло потурчивање и како се вршило потпуно отпадање од своје националне матице. Потурчивање хришћана у Голом Брду протегло се до наших дана.

1. - Јабланица: По административној подели до 1913. г. ово село спада у дебарски Дримкол, али га ја стављам овде по томе што су становници његови са онима у Голом Брду једнаки у етничком погледу. У с. Јабланици има преко 1000 становника. Скоро 200 их је наших потурчењака који се издају за праве Турке и Арнауте, али у кући говоре само српски, као и хришћани у том селу. Поред тога, и они и хришћани знају да су се доселили из с. Клења у Голом Брду и населили део јабланичког атара Ламницу. Има друго предање: да су се у селу потурчила двојица и од њих су ови потурчењаци.

2. - Стеблево. Мешовито. Има преко 1000 становника; 3/4 потурчењака а 1/4 хришћана. Делови сеоског атара зову се: Поповица, Драгањ, Црни Камен, Кучево, Онђер, Класје, Лазово, Света Петка, и т. д. У позивању братстава, хришћанских и потурчењачких, нема никакве разлике. Има потурчењачких братства која носе српско име, напр. Грујовци, Кучковци, Бандевци, Гаџовци, и др. и то је обична појава. Зна се и за потурчењачку породицу Кормаковци, која је постојала до пре 20 година.

3. - Себиште. Мешовито. Има око 800 становника и то 1/3 хришћана, а 2/3 потурчењака. Делови сеоскога атара зову се: Старо село, Црвена плоча, Цуцуљ, Матица, Магулица, Дрсије, Превол, и т д. Од потурчењачких братстава са српским именом постоје: Дукинци, Бачевци, Кољинци, и др. И најстарија махала у селу зове се Кољинци.

4. - Окшетин. Има преко 800 становника. Све сами наши потурчењаци. Како је село њихово одавно у јаком додиру са јаким арнаутским насељем на југозападу и северу, то су се ови наши потурчењаци већ и поарнаутили. При свем том нека се њихова братства још и данашњи дан презивају старим својим презименима - Бодуровци, Пуљевци, Исаковци, Живешовци, Бечовци, Лешовци, и турским, и арнаутским именима на српски начин. Ценовци и др. Делови сеоскога атара зову се: Личен, Орница, Ливадиште, Ђуриште, и т. д. Зна се да је у овом селу, до пре 80 година, било и хришћана. Дебарске, градске, породице Смиловци и Матевци из овога су се села доселиле у Дебар тек пре 80-90 година, а и после њих је остало хришћана у овом селу.

5. - Клење. И ако није највеће, ово је село најистакнутије у целом Голом Брду. Мешовито је: има свега око 800 становника; мање хришћана а више потурчењака, али у њему влада један дух, српски. Неки, људи, од потурчењака знају и арнаутски, али сви у кући говоре само српски. У овом се селу готово и не прави разлика по вероисповести. Казивали су ми, припадници обе вероисповести, а и уверио сам се, да у селу има око 100 кућа, зграда, а 130 породица, и да у неким зградама заједно станују и хришћани и потурчењаци. Као ни у једном другом, у овом селу потурчењаци сами јавно говоре да су им дедови били хришћани и да се потурчили. Сви делови сеоскога атара носе српске називе. Само су потурчењаци део атара Св. Петка прозвали и Селимин Камен. И већина братстава зове им се српским именима: Мишковци, Бабевци, Деспотовци, Жугњевци, Смилевци, и т. д.

6. - Ђиноец. Село одмах испод Клења. Мешовито. Има око 800 становника. Две трећине је потурчењака а 1/3 хришћана. Оно је између Клења и Требишта и, у овом погледу, носи све одлике својих суседа.

7. - Требиште. Мешовито. Има око 2600 становника. Хришћана има 69 душа, а остало су све потурчењаци. Ово је највеће село у Голом Брду. До ослобођења 1912. г., у њему је било седиште мидира за Голо Брдо. Требиште носи карактер турцизиранога села, али и у њему се говори само српски. Још се чувају српски називи за делове сеоског атара, као: Рамна Гора, Бела Вода, Острен, Пресека, Радичево Гумно, Нејновешица, Ветерник, Јастребац Сува Река и т. д. Исто тако и многа потурчењачка братства још носе српска имена, као Кочовци, Алтерзиовци (на српски начин), Бресковци, Пупунковци, и т. д.

8. - Мало Острени. Мешовито. Има преко 500 становника и то 1/4 потурчењака. Делови сеоскога атара зову се: Голема Река, Криошија, Мали Ворф, Кутли, Кренска Чешма, Коритник, Науши, Мострена, Наткамен, и т. д. Има потурчењачких братстава која се презивају српским именима, као: Мучовци, Шарковци, Фишековци (на срп. начин).

9. - Големо Острени. Мешовито. Има преко 500 становника. Хришћана има само 28 а остали су потурчењаци.

10. - Тучепи. Мешовито. Има преко 100 становника. Хришћана је било више до самога Балканског рата па је већина побегла у Дебар па се после ослобођења 1912. вратили на своја огњишта. Ни ови садањи становници потурчењаци нису старином одавде. Они су се доселили из с. Требишта. Делови сеоскога атара зову се: Габар, Цест, Дрсије, и т. д. Помешано живе у Сардовској махали; само хришћани живе у мах. Путовци и Семка.

11. - Лешничани (са Којовцем). Чисто потурчењачко село. Има преко 400 становника. А и у њему је било хришћана. Прича се онуда да је поп Анђелко Рајковић из Стеблева, који је умро пре 30-ак година у дубокој својој старости, казивао, да је он као млад свештеник обслуживао у Лешничану око 20 српских кућа. По казивању, Поп Анђелко је умро у 90 години живота негде пре 1890. и оно је могло бити око 1830 - 40. г. Делови сеоскога атара и данашњи дан носе имена: Локач, Брешник, Тремно брдо, Река (Видозвезда), Папрадишта, Великојова; турско име је само Амзарајен.

И имена потурчењачких братстава рпсковци, Кушаковци, Ковачевци, Мидовци, Гордановци, и т. д.

12. - Џепишта.^[31] Мешовито. Има преко 300 становника, пола хришћана пола потурчењака. Станују помешано и деле се у пет група. Стаматовци, Гиновци, Коачи, Петковци иЂеовци. И делови сеоског атара носе српска имена: Голема Краста, Мала Краста, Урдеш (по срп. начину), Рамна Гора, и т. д.

13. - Серпетово. Чисто потурчењачко. Има око 150 становника. Презивају се као и у другим суседним селима на -ци, али су изгубили старе називе братстава. Само им још делови сеоског атара носе српска имена: Целина, Драка, Лисичина рупа, Мореш и др.

14. - Торбачи. И у овом селу живе само потурчењаци. Има их 176 становника. Говоре само српски.

15. - Трново, такође само потурчењаци^[32]. Има скоро 600 становника. Домаћи им је говор српски а многи знају већ и арнаутски.

16. - Радовиште. Такође чисто потурчењачко. Има око 150 становника.

17. - Отишани. Мешовито. Има преко 300 становника. Велика већина је потурчењака. Живе помешано. Село им се дели у Присвој и Дарсаовци. Потурчењаци своја братства већ зову турским именима, а делове сеоског атара зову: На Дрим, Раван, Рабич (Радич), Краста, Ридои, Стража, Бочва, Коловрат, Муратои нивји.^[33]

В. - Жупа дебарска. Ова мала област, звана жупа, налази се на десној страни Дрима, на левој страни Радике, између Радике, Дрима и планине Стогова.^[34] У жупи има потурчењака у 10 села; у 5 села су помешани с хришћанима а у осталима су сами потурчењаци. У овом погледу, и у овој области су владали исти односи као и у Голом Брду. У овој области има и правих Турака, колониста из Азије, и овде се могао нешто осетити њихов утицај на хришћане у погледу потурчивања.

1. - Горенци (Горно и Долно). Мешовито. Има 500 становника и то 1/4 хришћана а остали су потурчењаци.

2. - Црнобок. Само потурчењаци. Има их свега око 100 становника.

3. - Бајрамовци. Само потурчењаци. Има их свега око 100 становника.

4. - Власиће. Мешовито. Има скоро 500 становника и то 1/4 хришћана а 3/4 потурчењака.^[35]

5. - Житонени.^[36] Мешовито. Има их око 250 становника. Седам кућа је турских насељеника из Коџаџика а остали су наши потурчењаци. Сви су потурчењаци потпуно турцизирани. Сем српскога језика, којим увек говоре у кући, ништа им друго није остало српскога. Изузетно, и називи делова сеоскога атара су им већ турски. То је утицај ових 7 кућа Турака Јујука.^[37] Ови коџаџичани знају да су њихови стари дошли овде пре 100 година.

6. 7. - Голема и Мала Папраница: Два су села, али их рачунају уједно. У Г. Папраници живе само потурчењаци. Има их преко 500 душа и деле се у братства: Змеовци Ћоркуртовци, Идризовци, Аџовци, Пирденовци, Гутковци, Деаровци, Ђеговци, Гичовци, Зековци, Аби Попци, Бендовци. У М. Папраници живе помешано. Хришћани се деле у два братства, и то су: Жилавци и Кобуровци, а потурчењачка братства су: Шкретовци, Карамановци, (има и српских презимена), Чифлиговци и Скендеровци. А делови сеоског атара им се зову: Стрежојишта, Нарит, Вапчица, Мучипоље, Брдовец, Кутел, Власиће, На поље (ту су најбоље њиве), Бафчелк, Пот село.

8. - Кочишта. Мешовито. Има скоро 400 становника, мање хришћана а више потурчењака.

9. - Брештани. Мешовито. Има око 900 становника. Потурчењака има више од 600 душа. Делови сеоског атара зову се: Осој, Цупуљчица, Асанов Пот (пут), Грбов Камен, Старци.

10. - Елевци (Горњи и Доњи). Ово село Турци зову Елесци, као да је добило име од турскога имена Елез. Међутим помен о овоме селу као Елевцу налазимо у Поменику ман. Бигорског у коме се спомињу хришћани из овога села. А народно предање вели даје ово село првобитно било у месту Рајкои кући недалеко од данашњега села. Горње Елевце или Горњу махалу Турци зову и Евла. У главноме, Г. и Д. Елевци се деле, и то Горња мала у: Первановце и Ђешановце, а Доња мала у: Бошњаклар (Босанци) Перванлер (исто оно преведено на турски начин) и Мазимелер (по турском изговору). За најстарије становнике узимају хришћане Мазиновце. Сви су староседеоци. Под утицајем Коџаџика,^[38] потурчењаци у овом селу су се турцизирали толико, да су и свој матерни језик оставили и усвојили турски. Поред свега тога, и у потурчењака у Елевцу назиру се традиције које се чувају у хришћана и наилази се на алузије на њихово негдашње хришћанско и српско порекло. По сумарним предањима у припадника ове вере, и по бројању година и т. д. излази, да су ови потурчењаци примили исламтек око половине XVIII в. До пре 60-70 г. и хришћана је било у Елевцу више но сада. Многи су побегли у град Дебар од зулума. Између осталих, побегао је одавде и отац Алексе Јовановића директора Скоп. Гимназије.

И ако су елевски потурчењаци изгубили свој матерни језик, још су очували српске називе за главне делове атара свога села: Писани Камења, Рајкои кући, Гаришта, Ливађе, Опишта, На липа, Извор, и т. д. Знају сви да је у месту Извору постојала сеоска црква, а сада је ту гробље.

Г. Дебарско поље. У простору између Горњега и Доњега Дебра (Пишкопеје) има седам села у којима живе наши потурчењаци. Само у једном од тих пет села живе само потурчењаци, а у свима осталим помешани су са хришћанима и Арнаутима. У овом делу Дебарске области до скора је било много више хришћана но што их је до сада остало. Исто тако било је много више и потурчењака но што их сада има. Претопили су се највише у Арнауте. Споменућемо редом о сваком селу што смо о овоме дознали:

1. - Крчишта (Доње и Горње). Доње је сада чисто арнаутско, муслиманско, а Горње чисто хришћанско. Оба имају око 500 становника. Најглавније и најмногољудније братство у Доњем Крчишту, сада, Мусај, има традицију да је овде из далека доведено као ратно робље. А зна се да су само хришћани били робље, па макар и ратно. И друго главно братство у овом селу, Малић, има традицију да је овде добегло за време неког рата и Малић, началник братства, не крије да се од старине одржава у њих традиција да су њихови стари били хришћани. Што је још важније од овога, одавно се не памти даје у Д. Крчишту било хришћана Срба, а називи у сеоском атару још и данашњи дан су српски, као: Ограда, Параспури (по српском начину), Песок, Каменец, Крушка, Лојиште, Беговајцка (по срп. начину), Дреноицака, поарнаућен српски назив.^[39]

2. - Клобучишта. - Мешовито. Има око 600 становника и то 1/5 хришћана а остали потурчењаци. И једни и други су староседеоци и говоре једним језиком у кући али живе подвојени једни од других и говоре једни с другима, само по нужди, и немају никакву мешанију, никакве суседске односе - "неће жене". У близини села имају два црквишта и један део атара зове им се Варварино Гробиште. И ту је било до скора црквиште. Потурчењачка се братства зову: Тафчиовци, Мифтаровци, Ђаковци и Скендеровци. Сви подједнако зову делове сеоскога атара, и то су: Краштец, Речица, Цинбур, Гробиштана, Грумуслина, Сак(у)лица, Ограће, Дорчко поље, Орошлика, Тећено блацко, Игралиште, Дреница, Умарци, Каменци, Челанци, Вињоли, Црвољка, Устрелец, Ргач, Самишта, Рустенови рупи, Ливађа-не, и т. д.

3. - Поцести. Неки су ми казивали да је ово село део с. Мећаларе. Има скоро 500 становника и велика већина је потурчењака. Сви су староседеоци. Главна махала им се зове Бурмаз. У њој живе потурчењачка братства: Бурмазови, Одрај (по арнаутском начину), Парпаној (исто тако). Делови сеоскога атара зову се: Стара Бачина, Бар (рудина), Стара игра, Зуска, Чешма, Влаиште, Миљовце, Врања (рудина), Крчаници, Дебиште, Трепчоица, Буриште, Шалаганица, Ограде и т. д.

4. - Мећаларе. Мешовито. Има преко 500 становника и то велика већина потурчењака. Раније се звало Султан кјој. Махале сеоске зову се: Горно мало, Средно мало и Долно мало. Потурчењаци су расејани по целом селу, а највише их има у Доњој махали.

Потурчењаци су староседеоци а хришћани су дошљаци из села са северозападне стране, одакле су бежали испред Арнаута. И једни и други знају и српски и турски. У кући сви говоре српски. - Мећаларци су у свом крају на гласу играчи, игроорци. Играју и једни и други, и хришћани и муслимани, и то исте игре (кола), које им се зову: повраћачка, меткалиште, скакапчак, враванчак и женино оро.

5. - Ербели (Орбели). Мешовито. Има око 200 становника. Већина је потурчењака.

6. - Обоки (Исми бет). Мешовито. Има преко 400 становника.^[40] Већина их је потурчењака. Има нешто и "Арнаута". "Арнаути" неће никако јавно и пред више људи признати да су били једно и исто са садашњим својим суседима хришћанима, а не могу да мимоиђу традицију. Да се не би ни по пореклу изједначили са православним суседима, довијају се кад морају признати да су били хришћани, да су им стари били бар католици - Латини. Међутим, у кући говори српски. Имају, даље, традицију, да су досељени због крвнине, што су били пали на крв.

Ово се село дели у три махале: Горно мало, Средно м, и Долно м. У Горњој махали живи само једна хришћанска породица, у Средњој су потурчењаци, а у Доњој хришћани. И потурчењаци имају традицију да су били хришћани. Сви се презивају на -ци са турским именима (Абазовци, Назировци, Аџиовци и др.). Има и једно хришћанско братство, које носи турско име: Камбуровци (Грбоње).

Делови сеоскога атара носе српска имена; - У планинском крају атара су: Уздарица, Плошт, Ливађе, Колца, Сестреница, Слаштица, Остриљец, Буја-шума, Света Недеља. Зиратни део атара разликује се у: Ченчоици, Уздоба, Пераница, Млачник и т. д.

Пишкопеја. Године 1913. у овом месту је било свега две куће потурчењака са 11 душа и зову се Селимовци. У кући говоре српски, а људи знају и арнаутски и турски. По причању старих људи у Дебру, и Срба и потурчењака: Сефедина Пустиње, Шаћир бега Стрезимира и др , до пре 70-80 година у Пишкопеји је било око 20 кућа Торбеша. То исто казују и ови у Пишкопеји. Овде се зна да су до пре 80 година хришћани живели у Старовецу, засеоку Пишкопеје, а у Пишкопеји само "Турци" и "Арнаути". Каже се да су и једне и друге растерали Арнаути убијањем, међу тим има белешке^[41] да су се и хришћани из засеока Добраве иселили због поплаве. При свем том што су Пишкопеју већ заселили готово сами Арнаути, од три махале у њој две се још зову српским именима: Добрава и Бегунец. У самим махалама групе кућа зову се: Шех кобиле, Кучка, Калец, Стојку, српски назив на арнаутски начин, Вранич, Дрдеш и т. д. Исто тако и топографски објекти око Пишкопеје још и сада се зову: Локач, Логор, Ласен, Купињак, Ворете, Старавесец (старовачко гробље).

Д. - Радика. У овој малој области, рачунајући ту и Жерновницу, потурчењака има у 13 места.

1 - Косоврасти Доње. Мешовито. Има око 800 становника, од којих је хришћана 150, а остатак чине потурчењаци. Име селу сви доводе од речи Косова. Оне што станују у горњем делу села зову Горничане, а оне што станују у доњем делу зову Долничане. Од 10 година на овамо измешане су куће хришћанске и муслиманске. Сви говоре само српски. До 1913. г. биле су у Косоврасти доведене свега две арнаутске младе, а из Косоврасти у Арнаута одведене свега три девојке.

Делове сеоскога атара зову: Заграишта, Садец, Жежица, Дедоица, Свињци (нешто њива), Наикона, Набања, Лозно, Славеица, Сток, планина на левој страни Радике где су им њиве.

Сви се, и хришћани, и муслимани, презивају једнако на -ци: Бешовци, Бучковци, Угриновци, Симановци, (од Симана, заступљено женско име у запад. нашим крајевима).

2. - Косоврасти Горно. Мешовито. Има око 400 становника, и то хришћана око 40-50, а остало све потурчењаци. Домаћи говор им је српски и презивају се сви на -ци, као: Суљевци, Амовци, Вељовци, Вековци и др.

Делови сеоскога атара им се зову: Ручица (чесма), Мали Козјак, Грнек, Влкаица, Драга, Киселица, Пот клак,^[42] На Добриње, Нивиште, Круша и т. д.

Још пре Балканскога рата су се неки одселили одавде у Дебар и покајали се.

3. - Могорче. Мешовито. Има становника око 750, и то хришћана око 20 душа, а остало су све потурчењаци.

4. - Скудрино. Чисто потурчењачко. Има преко 1000 становника.

5. - Присојница. Чисто потурчењачко. Има око 500 становника.

6. - Јанче. Мешовито. Има преко 400 становника. Потурчењака има 150, а остали су хришћани.

7. - Аџиовци.^[43] Чисто потурчењачко^[44]. Има их преко 150 душа.

Све породице у овом селу воде исто порекло - "едно кабиле сне ние сите - Аџиовци". И староседеоци су. Имају традицију да су се њихови стари потурчили пре 200 година. Кад сам их ја о овоме испитивао 1913. г. смејали су се и, као од шале причали су ми о потурчивању својих старих, као о некој малој авантури њиховој и правдали су их "како сакале така праиле". Иначе су велики верски фанатици. Док сам се у Дебру бавио, готово сваког дана су ми долазили и осигуравали безбедност своје вере и намуза, породичне части.

Домаћи говор им је српски и други језик не знају. Презимена им се завршавају на -ци, и већином су и турска (Аџиовци, Асановци и др.). Једну страну свога села зову Дол а другу Прекодол-от. Други делови атара зову се - Гробишта, Ограде, Папрадишта, Лојза. Са селом Родосушем (Ростушем) један су синор, само имају "Међници-камене".

Женидбом и удајом мешају се само са селима у Радики. Највише се жене из Присојнице.

8. - Ростуше. Мешовито. Има око 1000 становника. Хришћана има једва око 1/5 а остало су потурчењаци.

Интересантно је тумачење постанка имена овога села. И хришћани и потурчењаци имају једно исто тумачење. - Била три брата: Вељо, Раде и Туше (од Петруш - Петар), па Вељо отишао и засновао село Вељебрдо, а Раде и Туше остали на Радетуше и "го викаме" Радетуше - Ростуше.

Хришћани се деле у два, а потурчењаци у пет братстава и то су:

Синановци, Пургамовци, Еремундовци, Протођеровци, Амзовци, Аљовци и Оџевци.

Делови сеоског атара се зову: Гаџоици, Горни Корији, Долни Корији, Ливадиште, Чука, Крајиште, Меденица. Од 30-40 година на овамо у овом селу почело је потурчивање неких топографских назива.

И ако им је домаћи говор српски, потурчењаци су почели Дупен камен да зову Дикиљ таш, Дрење - Кзлџик, Тесан (узан) пут Инџе јол, и т. д.

Ово је треће село у широј Дебарској области у коме су хришћани и потурчењаци потпуно одвојени једни од других. Ни људи, ни жене, ни деца никако и не говоре једни с другима. Као да се и не познају, или као да имају тешку пизму.

9. - Вељебрдо. Мешовито. Има 560 становника. Потурчењака има преко 400 душа.

10. - Требишче (и Требиште). Мешовито. Има скоро 900 становника. Потурчењака има око 600, а остало пада на хришћане.

11. - Болетин. Чисто потурчењачко. Има преко 350 душа.

12. - Видуши. Чисто потурчењачко. Становника има преко 300 душа.

13. - Жерновница. Чисто потурчењачко. Има их преко 1300 душа. Ово место је одавно потурчењачко, а стари су људи причали да је и у њему било хришћана. И у Бигорском Поменику^[45] забележени су хришћани из с. Жерновнице. Из овога места има насељеника у Тетовској и Скопљанској области. Становништво овога места говори у кући само српски.

Ђ. Призренска област. Према ономе како је бројно стање потурчењака у овој области забележио 1870-их и 1880-их година Иван С. Јастребов, у овој области би био највећи број потурчењака. Он их је онда истерао на 23000 душа. Од тога броја 80% падало је на жупу Гору у којој се још и данашњи дан најбоље и највише држе наши потурчењаци са свима нашим етничким особинама. Међутим по последњем државном попису, 1921. год., у целом Горском Срезу има само око 12000 (?) становника у опште, ма да је сва Гора чисто српскога порекла. До душе, ми нисмо сравњивали је ли сва Гора ушла у Горски Срез. При свем том, ако не прво, Призренска Област држи друго место у погледу бројнога стања муслимана наше крви у Јужној Србији. - Поред оних што живе у Гори и у другим жупама, у Призренској области има потурчењака који суи до данашњег дана очували свој матерни језик, српски, и о којима се позитивно зна да су били Срби; има их у Опољу, у Ораовичкој, Сиринићској и Срецкој жупи. - Према Ив. С. Јастребову, ^[46] и многи данашњи Арнаути у Опољу и Љуми наше су крви. Они су под притиском Арбанаса примили ислам, арбанаски језик и њихов начин живота, и отпали су од своје народне матице. Исти је случај и са Арнаутима у призренским жупама Срецкој и Сиринићкој.

Ив. С. Јастребов^[47] и Тодор П. Станковић^[48] добри су познаваоци Призренске области 1870 их и 1880-их година. Они тврде да велики проценат Арнаута у целој Призренској области, и у свима Косовским странама (и у Дреници) чине потурчени и поарнаућени Срби. Ако не за све ове области, а оно за Призренску има о томе и писаних података. - У Поменику манастира Св. Тројице^[49] недалеко од Призрена два и по сата, записана су као чисто српска православна села у Призренској области у којима још 1870-их година није било ниједне више хришћанске и српске душе; та су места: Језерце, Качаник, Печане, Медвеце, Мачетево, Добровољане, Острозуб, Гунцате, Лобловиче, Грнчаре, и т. д. Село Љур имало је, 1757. г., 123 хришћ. дома.^[50] У Опољу, где се већ 100 година престало говорити српски, имена села су још и данашњег дана српска; исти је случај и у жупама Сиринићској и Срецкој. У опште, у целој Призренској области само 2% имена села нису српска и српскога порекла.

Обавештени људи у Призрену и околини тврде да су и сами призренски грађани, муслимани, највећим делом наши потурчењаци, па се, дошав у град, турцизирали и примили турски језик.

Г. Г. Петар Крстић професор, старином из Призренске области, и Д-р Драг. П. Костић лекар, тврде, да је у Призрену правих Турака, досељеника са истока, било свега двадесетак породица. Има људи који тврде да их је било свега пет породица.

О овоме ће се више видети и у даљем излагању Потурчењаци, и они који се издају за праве Турке, у Призренској области, позивају се највише на -ци; има их који се још и данашњи дан презивају на -ић, -ићи: Милошевићи, Садићи,Урошевићи (Призрен) Попићи (Бела Црква) Милетићи, Ђекићи, Живковићи, Миленковићи, Аврамовићи (Брод) Вукашиновићи, Марићи, Злоногићи, Марковићи, Брцаклићи (Ораовац) и т. д ^[51]

У призренској области има и имена села на лична презимена на -ић и -ићи, и то су села у којима одавно нема више ни живе душе хришћанске, као: Миличићи, Крајићи, Милановићи, Радуловићи, Сопинићи, Пејсићи, Вранићи, Драјчићи и т. д.

Презимена на -ци чују се највише у Гори; у том погледу, и у погледу говора, Гора је једнака са Дебарском области.

У већини села у којима одавно живе само Арнаути - Арнауташи - и делови сеоског атара још и данас носе српске називе: Царска чесма, Шишевац, Овинац Обедник, Урошева чешма, Млака планина (Гора), Дубљани, Семани, Штавица, Кобиља Глава, Крсти, Врело, Дупло, Рајева Пољана, Катин Забел, Сењаке, Врања, Рибнице (Ораовац) и т. д.

Е. - Тетовска и Гостиварска област. У околини Тетова и у околини Гостивара има три села у којима живе само потурчењаци. Они у тетовским селима досељеници су из Дебарске области. Очували су свој дебарски говор и, готово, и дебарску ношњу. Та су села: Еловјане, Урвич и Врановци.

Сва три села су чисто потурчењачка. Они у Врановцу су помешани са досељеницима из Дебарске области и староседеоци су. Потурчили су се од како су се онде населили ови из Дебра. У Гостиварској области је било много више потурчењака па су под врло јаким притиском Арнаута и Арнауташа заборавили свој матерни језик и поарнаутили се.

Вратићемо се на овај случај.

1. - Еловјане. Има око 1000 становника, позивају се на -ци. Имена сеоског атара су им већим делом чисто српска.

2. - Урвич. Има око 400 становника.

3. - Врановци. Има скоро 300 становника.

Ж. - Скопљанска област. У околини Скопља има пет села у којима живе потурчењаци. Сем у селу Пагаруши, где има две хришћанске куће, у свима другим живе само потурчењаци. Сви су они досељеници из Дебарске области. Сви су дошли од једном и то из Жерновнице, Галичника и Радике. Имају традицију да су се доселили пре 200 година и да су им њихови стари били хришћани, а Баба Зумбер, кога сам ја испитивао о овим приликама, показивао ми је раширеним рукама како смо једно, а и није крио своје уверење да су им се стари потурчили. И овде их зову Торбешима. И ових пет села, која чине једну групу, у Скопљу зову Торбешка села. Говор им је српски, дебарски.

1. - Пагаруша. Мешовито. Има око 400 становника, и то хришћана 14 душа а све је остало потурчењак.

Главне породице у селу су: Јутовци, Дуљковци, Аџовци и др. Делови сеоскога атара зову се: Димоворница, Рамниште, Река, успомена на Радику - Реку, Галичнику мездраја Пеленица.

2. - Количане (Доње). Чисто потурчењачко. Има око 800 становника. Делови сеоскога атара зову се: Ограде, Црквиште, Коритиште, Игралиште, Бориште, Драга бајир, Коленица. И они имају мездрају Пеленицу.

3. - Цветово. Чисто потурчењачко. Има око 500 становника.

4. - Умово. Чисто потурчењачко. Има око 500 становника.

5. - Дражилово. Чисто потурчењачко. Има преко 300 становника.

З. - Велеска област. У околини Велеса има три села у којима живе потурчењаци. Они су досељеници од чести из Дебарске од чести из Тиквешке области. Необавештени људи и у овим странама, хришћани, њих општим именом зову тиквешанима због тога што не знају Дебранце. И говоре им тиквешки.

1. - Врановце Г. Чисто потурчењачко. Има 2430 становника. Дели се на Горно и Долно мало. Становници овога села су досељеници највише из дебарске Реке, и то из места Жерновнице, Присојнице, Вељебрда, Врбјана, Скудрина и др. Имају традицију да су се овде доселили пре 200 година, и да су отуда побегли од навале Арнаута, малисорских арамија. Они су још у тим местима били примили ислам, али ни поред тога нису могли остати на своме огњишту.

У Врановцу су у доба њихова насељавања живели хришћани и пошто су се ови населили, хришћани су се разбегли по околним селима: у Бистрицу, Богомиле, Дреново, Замку(?) Еловац и др. У кући говоре српски.

3. - Мелница. Чисто потурчењачко. Има 1535 становника. И ови су старином из Дебарске области. Говор имје српски и у свему су као они у Г. Врановцу.

4. - Врановце Д. Чисто потурчењачко. Има 833 становника. Населили су га потурчењаци из Тиквешке области. И они постанак свога села везују за латинско време и знају да се оно звало Франевце!

И. - Тиквешка област. После Дебарске и Призренске групе насеља потурчењака највећа је и најинтересантнија она у Тиквешкој области. У овој области је било око 18.000 наших потурчењака. У самом центру области, Кавадару, они чине већину укупног становништва. До 1913. г. било их је у области у 27 места, а сада, 1924. г., има их у 24 места. Помешано са хришћанима живе они сада у 13, а само они у 11 места. Споменули смо да се од ове групе четири села налазе на левој страни Вардара, и то су: Војшани, Бистренци, Дубљани и Курешница. Свуда у кући говоре само српски. И ван куће - највише говоре српски. Само мужеви знају турски.

1. - Кавадар. Мешовито насеље. Има преко 5000 становника. Више од 3000 их је потурчењака. До пре 50 година позивали су се на -ићи. У кући говоре само српски. До 1913 г. и у Негошину су живели помешано са хришћанима. Потурчењака је било око 80 кућа, скоро 400 становника. Сад нема ниједне душе потурчењачке. Већина их је отишла по потурчењачким селима у околини, а нешто и за Турцима чак у М. Азију.

2. - Дреново. Мешовито. Хришћана има око 250, потурчењака скоро 1000 душа. Стари људи у Кавадару су причали да су затекли где је ово село било све хришћанско. Зна се и данас где је била црква, коју је "зидао цар Стефан Душан".

3. - Бохуља. Мешовито. Има скоро 1000 становника, и то пола хришћана, пола потурчењака.

4. - Манастирец. Мешовито. Има до 200 становника, већина је хришћана.

5. - Долни Дисан. Ово је једно од најважнијих села у овој области. Мешовито је. По моме попису из ове године, има 227 кућа и то хришћанске су куће само две, а сви су остали потурчењаци. Потурчењака има преко 1200 душа.

Хришћанска су братства: Ковачићи (Риста) и Цветковићи (Коно), а потурчењачка су: Баковци (Шабан, Бећир, Селман, Емин - по Еминовим), па онда Мола Мустафови, Рибаровци, Мановци (од имена Манасија - Мане: Халим, Мустафа, Ибраим, Кадри); Џековци, (Аиија и Мехмед Џековић), Бугаровци (Адем Бугароић, хоџа); Бакалиновци (Адем Бакалиноић); Буљук-Башијини (Алија Буљукбашијин); Ћучуковци, Гараповци (Селман, Садик); Мамковци, (од Мамут); Деде Јовци (Хусејин, Химет Мамут); Аџићовци (Вели, Али); Асан Војводов, и т. д.^[52]

Џековићи се по старини зову Стануновићи. Џековцима се зове од како су се доселили у Неготин. Од Стануновића - Џековаца има и хришћана. Сви знају да су били једно братство. Од хришћана Стануновића, Јован, сада је срески писар у овом Неготину.

Делови сеоскога атара зову се: Витачово, Чамиште, Букови стени, Црна кот, Бошкова падина и др.

6. - Тимјеник. И ово је село велико и важно као Д. Дисан. Чисто потурчењачко је. Има скоро 1500 становника. Мени су казивали да има 297 кућа. Дели се у четири махале и то су: Качевско мало, Мечовско (Алија Мечевић), Манушевића (Абдул Манушевић) и Рк- малеси. Неки истерују пет махала. По овим именима се зову и братства у селу, само што се она презивају на -ци и на -ић: Ботковци (Ибиш), Боцевци, Мицирковци (и Мрецковци пре 50 г.). За тим: Качевићи, Мечовићи, Манушевићи, и т. д. Представник братства Качевића и првак сеоски, Мехмед Качевић, казивао ми је да се они од стране позивају на --ић и да другчије позивање и не знају.

Делови сеоског атара зову се: Гробишта, Големи Рит, Провалији-те, Трештен Камен, Платуњак, Кукуладец, Цуцка, Цркви-те, Дисански Уши, Добровско, и т. д.

7. - Пепелиште. Чисто потурчењачко. Има 180 кућа. Главни сојеви у овом селу су Кантуровци (Муста бег), Мула Алиови, Торови, Пеливанови, Чабовци, (и Чичадавци), Мемићеови, Скркачеи, Чаушеви (и Чаушовци) и др. У кући говоре само српски. Имају традицију да су им се стари потурчили. Из овога је села посланик Ајдар Хасановић Кантуровски; свестан је да је Србин по крви и матерном језику.

Делови атара зову се: Војшанци (према с. Војшанцу), Брусник, (према с. Бруснику), Суа Река, Паиперничка лојза, Вчи дол, Бранко, Орлов бајир и др.

8. - Росоман. Чисто потурчењачко. Има преко 1000 становника и то скоро 1000 само потурчењака.

9. - Војшанци. Чисто потурчењачко. По моме попису има 70 кућа и 354 душе. Доста се ово село доселило, 1913. г., потурчењака из Неготина.

Главни совјеви су Хаџиови, Малтаировци, Гугутовци (Релман), Сејдовци, Сајитковци, Арлушевци, Мемишовци и Пашовци.

Делови сеоског атара зову се: Мичин Дол, Река-та, Лог-от (Луг, њиве), Рудина, Лака (место), Раор (од граор), Црвено срце (Брдо), Рмниште, и т. д.

10. - Тремник. Чисто потурчењачко село, а све до пре 30 година било је у њему и хришћана па се раселили. Хришћанска породица Терзиовци последња се иселила из овога села, и то је било пре 29 година.

У Тремнику имају (Велија Селман) предање да су се њихови стари пре 200 година доселили из Арнаутлука и то из места које се звало Аџи паша.

Казивали су ми да у џамији у овом селу има узидана мраморна плоча са словенским, ћирилским, натписом. Има око 700 становника и то скоро 600 потурчењака.

11. - Криволака. Чисто потурчењачко место. По моме попису има 122 куће и 614 душа.

Главни сојеви у овом селу су: Аџи паша (Селман ага), Чатревци (Сулејман ага), Чрапиновци (Хаско), Тосковци (Ибраим ћаја), Шахпазовци (Мустафа) иКамењарови (Ибраим).

Делови сеоског атара зову им се: Ливадишта Кора-бот (тумаче да је добило име од кораб-чамац), Мањавец, Илкова лака, Грамадиште, Лапово, Широкопоље, Сокол-от, Крст-от, Друм-от, Рудишта.

12. - Глишић. Мешовито. Има скоро 300 становника и то 2/3 хришћана а 1/3 потурчењака.

13. - Марена. Мешовито. Има скоро 600 становника и то више од пола потурчењака.

14. - Сирково. Сада чисто потурчењачко. Има око 1500 становника.

15. - Крушевица. Сада чисто потурчењачко. Има око 600 становника.

16. - Барево. Мешовито. Има око 500 становника и то 1/3 хришћана и 2/3 потурчењака.

17. - Бесвица. Сада чисто потурчењачко. Има око 1500 становника.

18. - Вешије. Мешовито. Има преко 700 становника и то 1/3 хришћана 2/3 потурчењака.

19. - Бистренци. Мешовито. Има скоро 700 становника, и то скоро 600 потурчењака.

20. - Дублино. Мешовито. Има око 500 становника. Преко 5/6 је потурчењака.

21. - Курешница. Сада чисто потурчењачко. Има преко 500 становника.

22. - Турска Корија (Курија). Само потурчењаци. Има их на 200 душа. На другој страни потока код овога села постоји хришћанска (каурска) корија где живе само хришћани. Потурчењаци, у Турској Корији, имају традицију да су се њихови стари потурчили још у старој својој постојбини па дошли и населили се овде.

23. - Прџево. Мешовито. Има скоро 2000 становника, и то 3/4 потурчењака.

24. - Ватоша. Велико тиквешко село. Мешовито је. Има скоро 2000 становника и то 2/3 хришћана а 1/3 потурчењака.

Ј. - Прилепска и Битољска област. У тесној је вези са потурчењачким насељима у Кичевској области. Њу чине три села и то: Дебреште, Пешталево и Лажани и битољсно село Трновци. И ова су насеља пореклом махом из Дебарске области и носе дебарске одлике. Дебреште је чисто потурчењачко. Има преко 300 душа. А Лажани је мешовито. Има око 500 становника, и то око 400 душа је потурчењака.

Сви ови говоре српски. Имају традицију да су се њихови стари доселили из "Дабарско". Имена не само њихових села него и делова сеоских атара чисто су српска.

И Битољско село Трновци чисто је потурчењачко. Има око 500 становника.

К. - Кичевска област. Ову групу потурчењака чини муслиманско становништво самога града Кичева и још 14 села у области кичевској. Етничка једнакост хришћана и муслимана, Срба, у градовима не пада нигде у очи као у Кичеву. У турско доба, у Кичеву се тешко могао, по говору, распознати хришћанин од муслимана. И једни и други су се и носили готово једнако, а говор им је потпуно једнак, српско-хрватски. Муслиманску децу мушку од хришћанске такође је било тешко разликовати. И данашњи дан их по говору, ни мушку ни женску, не можете разликовати. Ако бисте се упустили у анализу говора, којим говоре муслимани у самом граду Кичеву, дошли бисте до уверења, да су они боље очували српски језик но хришћани, који су били под утицајем разних национално-просветних пропаганада.

Кичевски потурчењаци су већином досељеници из западних наших периферних крајева. Јака је веза од вајкада била између дебарске Жупе и Кичевске области. У кичевском селу Поповјану има неколико породица које знају из којих су се дебарских места доселили њихови стари. Сви имају традицију да су бежали испред Малисора. И село Соп је из Деб. области. Сами потурчењаци у граду Кичеву махом су досељеници из околних села, одакле су се такође уклањали испред Арнаута. И ако су потурчењаци, који су до данас очували наше етичке особине, изразити наши потурчењаци, многи се од њих већ претапају у Арнауте. Зна се да су Арнаути и у овој области учинили врло јак притисак на раније становништво. У самом Поповјану је вршен толики притисак, да се нису могли одржатини наши потурчењаци, и ако су због вере уживали сву заштиту власти. Тако јак притисак вршен је и у суседној области, Гостиварској.^[53]

Ти наши потурчењаци чине у Кичеву већину становништва. А у области их има, по моме истраживању у 1912. и 1924. г., рачунајући ту и два села о Поречкој области, у 14 села. Оволики број насеља у области је оних који данас говоре српски. Овде не убрајам село Соп, на путу из Кичева за Битољ. Овоје село у току 1912. и 1913. г., потпуно расељено. Било је чисто потурчењачко. Од њих је само неколико кућа отишло за Турцима; остали су се населили по другим потурчењачким селима у овој области.

Скупа у овој области, по моме бележењу 1912. г., има око 7000 душа. Они су по насељима овако распоређени:

1. - Град Кичево. Мешовито. Има преко 4500 становника; од тога 2/3 потурчењака а 1/3 хришћана;

2. - Премка. Мешовито. Има 47 душа потурчењака;

3. - Бачиште. Чисто потурчењачко. Има 387 душа;

4. - Лисичани. Мешовито. Има 519 душа. Потурчењака има 479 душа;

5. - Челопеци. Мешовито. Има 415 душа; потурчењака има 239 душа;

6. - Стрегомиште Г. Чисто потурчењачко. Има свега 381 душу;

7. - Стрегомиште Д. Чисто потурчењачко. Има свега 207 душа;

8. - Србица. Чисто потурчењачко. Има свега 842 душе;

9. - Лешница. Мешовито. Има 179 становника. Потурчењака има 106 душа;

10. - Крушица. Мешовито. Има 109 становника. Потурчењака свега 3 душе;

11. - Пласница. Мешовито. Има преко 900 становника. Потурчењака има преко 600 душа;

12. - Преглово. Мешовито. Има преко 900 становника. Потурчењака има око 250 душа;

13. - Староец. Мешовито. Има 165 становника. Потурчењака има око 100 душа;

14. - Требино. Чисто потурчењачко. Има око 70 душа;

15. - Модришта. Мешовито. Има преко 200 становника; потурчењака има свега 45 душа.

Л. Ресанска област. Према моме изпитивању 1912. г., потурчењака у овој области било је у 7 села, само на скоро 1200 душа. А по државном попису 1921. г. има их у 5 места и има их свега 785 душа. Њих има и у самом граду Ресну сигурно преко 1000. Велим сигурно с тога, што се они, као свуда у градовима, и овде издају за Турке.

И ако се многи од њих у граду издају за праве Турке, сви су они наши потурчењаци. Сви говоре месни говор нашега језика и, као они у другим областима, држе неке наше народне обичаје и у свему су једнаки са нама. Они нису сви староседеоци. До 1912. г. у највећем после Ресна њиховом насељу у овој области, у селу Царев Двору и у чисто њиховом, Козјаку, досељеници су из Дебарске области. Имају предање да су отуда побегли од Арнаута, и да су се овде населили пре 200 година. И у оних осталих се назире да су се доселили из западних крајева и да су се измакли испред Арнаута.

Називи не само њихових села него и делови сеоских атара чисто су наши И позивају се на -ци Очувана су и нека српска презимена Дунђеровци, Спасовци, Кожуаровци, Љапчевци, Пописци и др

Године 1912 њих је било у овим селима

1. - Царев Двор. Мешовито Имало преко 1000 становника, више од 2/3 било је потурчењака По попису 1921 г било их је 392 душа

2. - Буково. До 1912 г било је чисто потурчењачко место и имало скоро 750 душа

3. - Козјак. Чисто потурчењачко Год 1912 било их је скоро 300 душа. По попису 1921 има их 237 душа,

4. - Дрмени. Мешовито Имало скоро 700 становника Велика већина је хришћана

5. - Лахци. Мешовито Имало око 300 душа Потурчењака скоро 20 душа,

6. - Подлешане. Мешовито До 1912 г, било је потурчењака скоро 100. По попису 1921 г свега их је З душе,

7. - Сатеска. До 1912 г било је потурчењака скоро 90 душа.

Љ - Пехчевска област И из досада изложено га јасно се види да су потурчењаци староседеоци махом само они у крајњим периферним областима Као они на западној периферији у Дебарској и Призренској области тако су староседеоци и они на крајњој источној периферији Нису староседеоци само они у Берову. И као они на западној периферији под притиском Арнаута, ови у источној били су под притиском турскога елемента. Сва испитивања Царевоселске групе своде се на то да су ови наши потурчењаци примили ислам под утицајем највиших турских личности.^[54] По предањима која се чувају у овом крају тај је утицај вршио сам султан Мехмед IV (1648 1687) Позитивно се зна^[55] да је султан Мехмед 1671 год, још у пролеће дошао у лов у Доспат планину; у тај лов је био позван велики број хришћана за хајку на опредељеном месту Поменуте године бавио се султан Мехмед у овим крајевима од почетка пролећа па све до септембра И сада се још указује на султанов пут по овим предели ма, на место где му је био сарај, купатило и т. д. Од тада и датирају потурчењаци у овим крајевима Дотле се Царево село звало Васиљево Тако је по народном предању, а под именом Царево Село познато је у домаћим изворима још у XIV в.

У свима овим крајевима потурчењаци су измешани са писаним хришћанима У самој Царевоселској групи, на нашој територији, потурчењака има у пет места У самом Царевом Селу, од 2008 становника колико је показао последњи државни попис 1921 г по турчењака има 998. По Персписанију(г 1894) Царево Село је имало 2000 становника односно 220 домова потурчењака То чини преко 1000 душа.

Топографски објекти у околини Царевог Села зову се Маркова кула, Голак планина, Чавка, Света Вода и т д Св Вода налази се у с Трабетовишту, Вирчу, Разловцу и др.

У четири остала места овај је однос становништва по вери

1. - Истевник Мешовито Има свега 902 становника од којих је потурчењака 220.

2. - Трабетовиште Мешовито Има 577 становника од којих је потурчењака 294.

3. - Град Мешовито Има 793 становника од којих је по турчењака 674.

4. - Звегор Мешовито Има 753 становника од којих је по турчењака 679. Породице у овом селу позивају се на наш месни начин и имена делова атара су им наша као Обел, Погодаж, Дреново, Бучино, Лисија, Клисура, Стара Река и т. д.

У Пехчеву, на 800 хришћана долазе 3500 потурчењака а у Берову обратно на 2500 хришћана долазе око 700 потурчењака И уједном и у другом месту сачували су потурчењаци све битне особине нашега народа. Беровци говоре толико чисто да их сматрају за негдашње досељенике из Босне и Херцеговине И сами имају о томе предања али нејасна Многи беровце и зову Бошњацима.^[56]

Етничке особине наших потурчењака у Јужној Србији

Потурчењаке не трпе ни хришћани ни од старине муслимани прави Турци. И једни и други третирају их и желе да им покажу кад год могу да их сматрају за ренегате А ни ови не трпе ни Турке ни Арнауте ни хришћане. Већина од њих најмање трпи хришћане и то због тога што се с овима одржава факат о њиховом ренегатству и потсећа их на једнакост с њима Многи од њих пристаће да су им стари били и Евреји само не хришћани њихови суседи Муслимане већина Турака трпи само око турчења У Дебарској у већини При зренске у Скопљанској и Тиквешкој области зову их Торбешима^[57] Оне у Дебарској области зову и Куркима То им је име погрдно и за њих увредљиво и означава муслимана који је преврнуо вером а не зна турски Али у исто време значи и човека инфериорна шопа и торлака у другим крајевима.^[58] Тим именом их хришћани нису смели звати јавно, већ тајно само између себе А Турци их тим именом зову кад год хоће да их нагрде и да покажу њихову ништавност. Турци су и више од тога говорили потурчењацима Хришћани их нису трпели због вероломства и што су почели живети боље у новој вери а Турци са поноса на своју свету, изабрану веру и што им нису сви ни верова ли^[59]. Ни критичка историја их не рачуна у Турке већ у Србе.^[60] Потурчењаке, који су се од Балканског рата на овамо иселили у М. Азију тамо Турци зову срп домуз и булгар домуз. Потурчењаци сами никада се нису називали Торбешима нити Куркима Не би ни трпе ли да их ко тако зове.

О потурчивању Торбеша (Куркија) у поменутим областима има у хришћана предање дасу се потурчили, по једнима за торбу урде а по другима за торбу брашна, и да су по томе и доби пи име Торбеши Међутим по објашњењу турских књижевних људи,^[61] име торбеш долази од персијске речи торбекеш што значи у буквалном смислу торбар торбарење (hausieren). Према овоме име торбеш за по турчењаке у поменутим областима доводи се отуда што су се бавили торбарењем продавали по улицама халву, бозу, салеп и др. па се то име пренело и на остале потурчењаке Шта значи Курки нико тамо не зна Има писаца који веле да се потурчењаци у Јужној Србији зову и Читацима, Аповцима па и Помацима међутим та се имена за наше потурчењаке у овим областима нигде не чују И зна се да се Читаци ма називају прави Турци колонисте из М. Азије (Јуруци Коњари и др)^[62] да се Аповцима у Кичевској области зову између себе само најближи сродници Арнаути браћа и први братучеди. Помацима се зову потурчењаци само у Бугарској.^[63] Помака у Јужној Србији има само у неколико места и то су досељеници из Бугарске. Доселили су се за време Руско-турског рата 1877-78. г. као мухаџири из Бугарске.

У колико се и може у Јужној Србији чути по градовима име помак, оно је импортирано из Бугарске књигом и живом речи и махом се изговара пемак^[64]

Потурчењаци не трпе да их називају ни потурчењацима. Одавно они не признају јавно да су им претци и били хришћани.^[65] Тако је већ и у другим крајевима наших земаља изузимајући Босне и Херцеговине у којима никада није ни утрнула свест о томе да су им се претци потурчили још по заузећу њихових крајева. И кад се овима у Јужној Србији учини да морају говорити о потурчивању својих пре дака и онда једва о томе говоре, и то врло обазриво и што се мање може.

Па ипак и пре ослобођења, било је прилика где су у ужем друштву и у четири ока, потурчењаци признавали да су им стари били хришћани. Већина њих кад није могла да докаже своје турско порекло, хтела је да утврди су њихови стари били латини, нарочито они у Велеској области шта више да су били и Евреји (неки у Тиквешкој области). Од ослобођења 1918. на овамо код потурчењака у овоме владају две крајности. Једни почињу отворено признавати да су њихови стари били хришћани и Срби. Сефедин бег пећски, Хајдар бег Хасановић Кантуровски народни посланик за Тиквеш, Бећир Попић из Беле Цркве и многи други, док други у отуђивању од своје народне матице иду сада даље него што су то чинили док су били под Турцима. - Испитујући село Доњи Дисан у Тиквешу, један из братства Рибароваца (Рибаровци) упорно ме је уверавао у што ни сам није веровао, да су као сви "Турци", и они пореклом из Азије и да су то име - Рибаровци - добили по томе што су још у оно време држали под закуп Дојранско Језеро и у њему ловили рибу.

А у братству пећских Махмудбеговића није се никако ни угасила срлска свест, само је се и то братство, за Турака, морало прикривати. - У пролеће 1900. г. пропутовала је преко Скопља за Цариград блиска сродница Сефедин бега, удовица ханума Али паше Гусињца (в. Др Јов. Хаџи Васиљевић, Арбанаска лига... с. 41). Тога дана у подне, нашла се на ж. станици једна повећа група наших просветних и политичких радника: професора, учитеља и др. њих око 30. Ханума се разговарала с. пок. И Вучетићем и јако се заинтересовала о овој импозантној групи. Кад јој је И. В. објаснио ко су то, на хануми се примети лепо расположење и тихо је узвикнула: Живели да Богда. Ханума је о таквом расположењу дала и знаке по поласку воза са станице. Тих дана се у Скопљу опширно претресало о националном расположењу Махмудбеговића братства.

У том погледу се код самих потурчењака не могу правити поуздана испитивања. О њима се зна више по ономе колико знају њихови суседи хришћани, Арнаути и прави Турци, по казивању својих старих.

Већина потурчењака не држи се ни са хришћанима ни са Турцима ни са Арнаутима. Такви су и они који су се за време Српско-турских ратова, 1876-78 доселили у Јужну Србију из Босне и Бугарске. Такви су и они које су турске власти населиле по Ј. Србији последњих година пред Балкански рат. Видели смо да има доста заједничких насеља, где се хришћани и потурчењаци никако не мешају; где се са својим сељацима, хришћанима, и не поздрављају. С тога се потурчењаци у овим последњим местима, најлакше и највише и претапају у Турке и Арнауте.^[66]

У погледу вере, потурчењаци у опште хоће да су већи фанатици и од муслимана од старине, од правих Турака. У многоме и јесу већи. Пословица без потурчењака нема турчина односи се и на њихов верски фанатизам. Таква је већина потурчењака у Јужној Србији, а такви су сада и у другим крајевима.^[67] Према резултатима до којих сам ја дошао, од свих потурчењака у Јужној Србији највећи су фанатици они у Тиквешкој, затим они у Дебарској области изузимајући Голо Брдо и неке делове Призренске области. У овој последњој области има муслимана који још и не познају ту веру, на пр. они у Опољу, који већ сто година пролазе као чисти муслимани. Одличан њихов познавалац, Ив. С. Јастребов, ^[68] између осталога пише о њима и ово: "Сви су турске вере, али слободно могу рећи да су од свога одустали а к туђему нису пристали. Врло су слаби мухамеданци, и у свима поменутим селима (20) има само четири џамије и те су јадне и жалосне". У Опољу је онда било 9070 душа. Тиквешки неготинци, при одласку за Турцима 1913, и после 1918. год. јавно су говорили: да више воле канту маџуна да лижу читаву годину дана у Азији, колевки ислама, него да остану на своме старом огњишту, - где ће крст судити. Они су и у младотурско доба били јаки противници равноправности с хришћанима и разних новина, које су се опет на то сводиле. Више су волели да су сви изгинули 1913. г., кад су Бугари извршили препад код Криволака, него што су им артиљеријом оштетили, и што им је 1918 г., као бугарско слагалиште муниције, и изгорела џамија у Неготину.

И грађани кавадарци су велики фанатици. Стога што га је врло мало које зна турски, њихово женскиње с тешком ће муком, и између себе, проговорити на улици, само због тога, да не ода своје потурчењачко порекло, а другога језика, сем меснога, нашега, не зна. На против, у кичевским селима и данашњи дан ће многи потурчењаци, на питање својих суседа хришћана: шта им раде деца, одговорити: "Ете и дома, се валат како прасиња".

Дебарски потурчењаци, било кад сам ишао к њима у села, било кад су они долазили к мени, ма за какву заштиту, увек су се највише распитивали и осигуравали о једном, а то је: да ли им се неће дирати у веру и намуз; па ни о намузу се нису толико бринули колико о вери.

Услед таквог фанатизма, многи су потурчењаци, од неколико година на овамо, почели да узимају, где год су могли, за случај турску женску децу, да би им деца и жене научиле бар у неколико турски. Овај фанатизам су им у последње време пробудиле и саме турске црквене власти и верскаи национална удружења. Садања зграда окружног начелства у Кавадару, најлепша зграда у том граду, била је пред сам Балкански рат подигнута за турску школу у циљу отоманизирања наших потурчењака.

Развој наше унутрашње партијске политике после 1918. г. многе је њпие потурчењаке ослободио ове велике бриге.

Потурчењаци наши, о којима се овде бавимо, говоре нашим, српско-хрватским, језиком свога предела и свога места. Само призренски потурчењаци чине у томе изузетак. Не само у призренској Гори, него има још оаза у Призренској области, у којима се по говору приближују онима у Дебарској области. Исто тако скопљански и тетовски потурчењаци не говоре чисто скопљанским односно чисто тетовских пределним него више дебарским говором. За велеске потурчењаке, и ако има досељеника више из Дебарске области, мештани хришћани веле да говоре тиквешким говором.

У Кичевској, Тиквешкој и Дебарској области не могу се, по говору, разликовати потурчењаци од хришћана. Познато је Вуково мишљење о говору у Кичеву.^[69] Шта више, сви ће се познаваоци ових крајева сложити у томе, да су наши потурчењаци свуда, вером заштићени од разних просветно-културних утицаја, више очували свој матерни пределни говор него њихови мештани хришћани. До скора, сем свога матерног језика, нису они знали ни један други а и данашњи дан, и ако мали проценат људи зна турски и арнаутски, у кући говоре само српски или хрватски. Изузетак је где се доведе каква млада Арнаутка или Јурукиња, па кућани науче по нешто арнаутскога односа турскога.

Свој говор зову наш говор и наш језик, јазик.

Има нешто потурчењака, који знају и турски. То су само људи; тај су језик научили на гурбету по источним балканским градовима или служећи у војсци или жандармерији. Од Српско-турских ратова 1876.-1878. г., а нарочито од Хуријета на овамо, и турске власти су биле обратиле јаку пажњу на наше потурчењаке и почеле им зидати џамије и отварати школе. Ослобођење крајева у којима живе ови наши потурчењаци 1912. г. затекло је доста потурчењачких младића који говоре турски, али већина је и од њих, као и у школи, употребљавала у говору речи које није ни разумевала, онако папагајски, из књиге.^[70]

Више него турски, научили су потурчењаци и арнаутски. Такав је случај у северно-западним крајевима Јужне Србије. Арнаутски језик је највише примљен у Кичевској и Гостиварској области, где је и притисак арнаутски био најјачи. Али мало је њих који не говоре српски већ арнаутски. У целој призренској Гори свега је два села потурчењака која говоре арнаутски, и то су Радеша и Лештане.^[71] Примили су га мештани орођавајући се са Арнаутима, женидбом и удајом. У Љуми су, све до пре 100 година, такође говорили наш језик; тако исто и у целом Опољу. При свем том у Опољу су, у селима Планику и Шајновцу, жене до скора говориле само нашим језиком. У свем тиквешком селу Тимјенику, у 173 потурчењачке куће, има само пет жена које знају говорити турски.^[72]

Поред свега тога, у свим тим крајевима, па и северније одатле, и до данашњег дана су очувани и у Арнауташа и у потурчењака имена братстава на -ци, па и на -ић: На тај начин, у пола Полушкога барјака, и у већини Задриме сачуван је наш језик.— Због тога што потурчењаци говоре у кући српски (хрватски), у многим областима им је тешко да се удајом и женидбом мешају с Арнаутима и Турцима. Па ипак, поред све отпорности матерног језика, и поред свих етничких особина и конзервативности, многи су се наши потурчењаци у областима које нас интересују већ претопили у Арнауте и Турке^[73] много више у Арнауте него у Турке.

У говор спадају и породична, братствена имена и начин позивања. Набрајајући насеља потурчењака у II тачци, цитирали смо масу њихових породичних имена, имена њихових села, делова њихових сеоских атара и разне начине породичног позивања, и све је то српско-хрватског порекла или и чисто српско-хрватски. Највећим делом, наши се ови потурчењаци позивају на -ци, за тим на -ић и -ићи.^[74] На -ци су се позивали наши потурчењаци и у Босни, Херцеговини и Славонији.^[75] А позивали су се и на -ић. У северним странама Јужне Србије(Дреница и Метохија) заступљено је позивање на -ић. У томе изобилује нарочито Дреница.^[76] И у јужним странама има потурчењака који се и данашњи дан позивају на -ић и -ићи. То су они у Косовској, Призренској и Тиквешкој области. У Кавадару потурци Џиковци зову се и Мариовци. Али члан тога братства, на пример Имет, зове се, и зову га, Имет Мариоић; оца Хаџи Мехмед аге Мариовског, Емин агу, звали су Емин ага Мариоић, и оца Иметова, Хаџи Алију, звали су Х. А. Марионћ.

Из братства Качевића у се пу Тимјенику у Тиквешкој области сви се позивају Качевић. На питање: куда оде Селим, који би отишао у махалу Качевску, у Амета Качевића, одговорили би: "Отиде у Амет Качевића".

Као у Прилепском пољу до пре 50-60 година, и у Тиквешкој области су се и хришћани и потурчењаци позивали на -ић. Од потурчењака познате су породице из онога времена Усеин ага Синаноић, Исмаил ага Бегоић. Од хришћана познате су на -ић: Васиљ Божиноић, Димо Вељкоић, Ристо Михајлоић, Глигор Грозданоић, Лазар Грозданоић и др.

На -ци се и данашњи дан позивају многи Арнауташи и у дебарским селима. Поред тога што се позивају на српски начин на -ци и -ски, они су сачували и чисто српска имена као: Бечовци, Тополовци, Јулавци, Ђесковци, (село Војник); Мештровски, Руцовски, Калецовски, Казиовци и др. (село Золокучане то јест Злокућане).^[77]

Исти овакав процес у овом погледу вршио се и у другим областима у Јужној Србији.^[78]

С тога што су и сувише резервисани; што су јаки верски фанатици, и што се стиде да открију своје хришћанско порекло, тешко је сазнати све традиције наших потурчењака. - У колико су где били оданији својој новој вери (Тиквешка и Дебарска област), у толико су више и заборавили своје традиције. - Па ипак их се зна доста. Хришћани су суревњиво пратили потурчењаке и памтили све што је ко од њих кад год рекао, и то се пажљиво чувало. Видели смо већ да су знали и рецитовали многе наше народне јуначке песме; знају о Косову, о Обилићу, о Краљевићу Марку, Цару Степану Душану, о Кастриоти, Детету Дукатинчету, Ђеми Брђанину и др. Сви у својим жупама памте све велике људе своје вере.

И ако су волели да се строго држе прописа корана, како га они разумеју, до пре 30-40 година старији људи из села и предела, где је било потурчењака, причали су да су многи потурчењаци и даље одржавали многе хришћанске обичаје, и верске и народне. За неке крајеве има о томе доста и писаних података^[79]. Такви су били нарочито они потурчењаци који су под притиском примили ислам. У овом погледу, било је доста потурчењака који су тајно и одржавали хришћанску веру. Доћи ћемо на те случајеве. Има познавалаца потурчењака који држе да их још и данас има који гаје љубав према хришћанској вери^[80].

Готово као они у Босни и Херцеговини, и ови у Јужној Србији једнако са хришћанима, својим суседима, верују у виле, самовиле, вукодлаке, змајеве и др. прехришћанске верске представе; једнако верују у суђенице, вампире, таласоне и т. д. Познаваоци ових потурчењака уверавају да су они, ранијих година, одржавали и крсно име. На то ћемо се вратити. А зна се да су потурчењаци свуда одржавали Бадњи дан. У неким областима (Дебарској, Призренској и на Косову) до пре 40 година полагали су и Бањак - полабажич и бадњачич.^[81] Познате су и народне песме из призренске Горе, које су женска деца певала о Божићу^[82]. Те исте песме певане су у неким селима у Дебарској области и много доцније.^[83] Било је случајева где су многи пред Божић и Ускрс и постили по неколико дана Они у Велеској области одржавали су празнике и Васиљицу (Нову годину) и Св Трипуна.

У даљем излагању ће се видети да има јасних трагова да по турчењаци у многим крајевима још и данашњи дан одржавају славу.^[84]

Свуда и данашњи дан празнују потурчењаци православни Ђурђев дан.^[85] Овај дан празнују и Арнаути муслимани али га по турчењаци празнују као што га празнују хришћани њихови суседи. Никаква агитација муслиманских верских људи противу празновања овога дана није успела. Многи потурчењаци у Тиквешкој области на Ђурђев дан иду у ман Св. Ђорђа до жел. станице Св. Ђорђе и тамо се умивају водом која извире код манастира. У селу Возарцу у истој овој области држан је о Ђурђеву дану сајам. Потурчењаци су се облачилиу стајаће руво и одлазили т сајам и сва је њихова чељад тога дана у празничном руву и домаћи им је празник Тако исто је и у Кичевској области Свуда онуда одлазе и потурчењаци у очи Ђурђевдана и доносе врбове гранчице и ките своје домове и остале зграде Онима у Кичевској области тај је дан највећи празник Они имају и изреку Није никакав човек ако не празнује Ђурђев дан ако не празнује тај а који ће дан празновати. Као они у Тиквешкој тако и ови у Кичевској области облаче се на Ђурђевдан у најлепше руво и иду на били је брање лековитих трава мере се и опасују врбовом кором и т. д. Тако Ђурђевдан празнују потурчењаци и у свој Дебарској области и у Дримколу. И они иду на билије. Свако село има своје место на коме се скупља о Ђурђеву дану и тамо сви играју и певају Становници с Могорча купе се код Иванова Камена Тако празнују и Велики четвртак и 40 Мученика и све четвртке од Ускрса до Ђ. дана Све остале народне обичаје празнују онуда и потурчењаци као хришћани Свуда онуда потурчењаци све рачунају од Ђурђева дана Рокови су им Ђурђевдан Митровдан и Илијин дан. У северним странама имају рокове и о Петрову дне и Божићу За те рокове и слуге погађају Они у Тиквешу знају да од Митрова дана до Божића има 61 дан и да је Св Атанас (18 31 Јан) половина зиме У самом Призрену до скора је Ђурђевдан празнован с пуцњавом топова са тврђаве и пушака. Нико од потурчењака није тога дана радио нити седео у дућану.^[86]

Потурчењаци у призренском Броду до скора су празновали и Св Пантелеја по православном календару.

После Ђурђевдана и Митровдана највише празнују летњег Св Николу по православном календару 9/22 маја. Овај дан су ранијих година празновали сви и у Призренској области.^[87] Многим селима у Голом Брду летњи Св Никола била је сеоска слава а преслава им је била Преображење и празновали су их и потурчењаци. И у селу Семишту у Дебарској области и данашњи дан празнују као сеоску славу летњег Св Николу (9/22 маја). Празновање држи три дана У очи празника потурчењаци носе кољиво и пале свеће на зидинама старе цркве. Сва три дана примају госте и из околних села.^[88] Интересантни су податци о овоме из других наших крајева које не обухвата ова радња.^[89]

У Кичевској области одржали су потурчењаци бојење ускршних јаја за Ускрс. И раздају их између себе као и хришћани.

У разним крајевима Јужне Србије многи су до скора држали кандила и иконе у својим кућама. У Кичеву постоји махала Бачинци Она је од главнога дела града преко реке. Насељеници су све сами потурчењаци из села Бигор - Доленци и др. Овде су насељени кад су и потурчени били пре 200 година. У Кичеву постоји уверење да многи Бачинци држе у својим кућама кандила из хришћанскога вре мена и да их неки тајно и пале ноћу. Да је тако било то у поверењу причају и многи потурчењаци у Кичеву.

У селу Белој Цркви у Ораовичкој области (Подгорски Срез) живе наши потурчењаци. Између осталих одржала се и породица Попића. У овој породици од старине се чувала једна икона и нико ту икону до пре неколико година није померао са онога места где се затекла. Пре неколико година довела се у Попића једна млада Арнаутка и она ову икону склонила на таван. Али брзо по тому Попића пође све наопако. Никакав им више посао није цветао. Да се за зелен бор ма ко од њих ухватио осушио би се и материално су били опали и у задрузи почела свађа и туча док се нису старије жене у кући сетиле оне иконе и повратиле је на њено пређашње место у кући. Прилике се измениле, и Попићима поново пошла напредица.

Овако сами Попићи верују и овако причају.^[90]

Одавно је забележен случај са "крстом Св Владимира" у скадарској Крајини, који о Духовима крајињани свих вероисповести износе на Румију.^[91]

Многи и данашњи дан своје тешке болеснике односе у цркве, да им се над главама чита јеванђеље и да ефемерија скине одјејања над нама. Они у северним странама много посећују старе цркве и манастире Многе њихове жене давно траже помоћ у Св Јанићија Девичког, у Св Аранђела Драганачког и т. д. И Арнаути у Дреници још носе болеснике у цркве Многи су и позивали хришћанске свештенике кућама својим да читају молитву њиховим болесницима.^[92]

Многи су чували остатке својих цркава и манастира. Свуда они знају да су те задужбине остале од њихових предака. У чисто по турчењачком селу Лешничану у Голом Брду до скора су постојали остатци сеоске цркве Св Атанасија. Потурчењаци мештани и данас сматрају то место за свето те је очуван и забран око овога места. У очи Св Атанасија свака сеоска кућа носи на то место по један хлеб нарочито за то мешен и раздаје сиротињи Многи муслимански верски људи узалуд су покушавали да тај обичај искорене, тај је обичај био одржан све до Балканског рата. Било је доста случајева где су своје уписивали у манастирске књиге и поменике ^[93].

Свуда у помешаним селима смеју се, и Арнаути и прави Турци, потурчењацима што им још по таванима стоје лонци у којима су њихови стари кували купус са сланином.

У крвавој свађи између Јурука и потурчењака у тиквешком Неготину на Велики петак 1892 г, Јуруци су добацивали потурчењаци ма камо им бојена ускршња јаја. Држе доста и хришћанских црквених обичаја Из народних песама и других писаних података зна се, да су дуго, и као потурчењаци, држали побратимство, сестринство и имали свадбене кумове и девере^[94] Још и данас се, баш у потурчењака у Јужној Србији одржава шишано кумство Пријатељи ће се звати између себе кумбарама, а кум ће дете звати кумче У неким крајевима се зову и кумовима Свуда потурчењаци окумљују хришћане за стрижење деце, и те кумове сматрају за најближе своје сроднике, и од њих не крију ни своје женскиње У Дебарској области се шишани кум зове и кум крсник Има случајева, где су крштени кумови примили ислам (село Студеничане у Призренској области) па и даље остали кумови само шишани (Жујовићи Јакшићима).^[95]

У дебарској и Призренској области до скора су се, као хришћани, и потурчењаци венчавали у један дан у години За по турчењаке у селу Растелици зна се^[96] да су се венчавали само 23 августа по ст. календару. Потурчењаци у Дебарској области држе све хришћанске свадбене обичаје свога краја. Имају и часнике, кума и старојка, само што их не зову више тим именима.

Као што и други у Јужној Србији попуштају у одржању ношње ранијега времена, тако чине и потурчењаци Ко не зна, и не слути, да се данас по харемлицима по градовима у оним крајевима носе хаљине по последњој париској моди.

Тако исто попуштају и потурке у селима.

Као у говору, потурчењаци се, без мало у целој Јужној Србији, све до пре 40-50 година, готово ни у чему нису разликовали од својих суседа хришћана ни у ношњи. По Ив С Јастребову,^[97] Дебрлни, Реканци, Горлни, Средчани, Косовци и Хлси носили су један исти костим и хришћани и потурчењаци. Потурчењаци људи, носили су фесове, кече и чалму, разлика је била једина у фесу и кечету, а не свуда ни у кечету Споменули смо, да су потурке конзервативне, оне су се у великој већини носиле потпуно као њихове суседке хришћанке У Голом Брду се тако носиле потурке све до Балканског рата^[98] Овако је било и из економских обзира.

У Опољу су само Арнаутке, тек од 50 година на овамо, почеле место беле и шарене мараме на глави, да носе црвене. У многим крајевима, само у селима поред пута, и у онима око града, носе потурке димије или гаће, једну врсту шалвара У Оридској области, у селима Охтису и Рајцу носе се потурке потпуно по турском, иначе већина се носи као хришћанке у оним селима У дебарском Дримколу гаће носе само од с Боровца до Требишта У Дебарској области се сретају потурке где су на белу платнену дугачку кошуљу пришиле ногавице од цица или мосула и то су им димлије. Фереџе се врло мало носи по селима.

До пре 30-40 година, у Кичевској области су носиле само потпуно беле дугачке невезене кошуље, онакве какве се виђају у Дебарској области. И кад су у кичевским селима почеле носити шалваре, носи ле су их само младе. Све старе жене, потурке, још носе дугачке беле кошуље. Све те што још, место шалвара, носе дугачку кошуљу, ни данашњи дан се не крију.

Ни у Велеској области се потурке нису криле све до Српско турских ратова 1876-1878. г. Живеле су и носиле се као дебарске потурке онога времена. До тога се доба фереџе код њих такође није носило. Негде после поменутих ратова дошла је нека верска мисија, неко изасланствои установила да им се жене крију и да носе фереџе.

Тиквешке потурке су чисте у оделу и велики су фодули. И људи се држе чисто, ниске косе, обријаних бркова и доста чисто обучени. Ранијих година жене су се носиле као њихове мештанке хришћанке, па су већ примиле турски начин живота у свему, па и у ношњи Интересантно је да су наше потурке у овој области примиле нов, турски начин одевања, а многе јуручке жене, праве Туркиње, задржале су стару тиквешку женску ношњу. — На тргу у Неготину, 10 маја ов. г, виђао сам јуручке жене са зубуном и једном врстом кецеље од сукна, домаће тканине, шарене, са ресама и разним везови ма, све у бојама, и са белим кошуљама. Држао сам да су то наше потурке, међутим мештани су ме уверавали, да су баш то јуручке жене, или праве Туркиње, или давно наше турцизиране потурке.^[99]

Своју националну ношњу изгубили су наши потурчењаци и у Пехчевској области.

Споменули смо већ да се многе наше ове потурке и не крију Као у Голом Брду, у многим другим жупама ни лице не покривају. У многим приликама, не крију се жене наших потурчењака ни у северним странама Јужне Србије Где се женскиње и покрива, покрива се овлаш, покрива се кад пође у друго село или у град, или приликом каквог скупа, руком држи бошчу или шамију док прођу мушки. Потурке у селу Јанчу на пр , у Радики, поред тога што има и хришћана, не крију се ни од својих сељака, док се од јабавдије пажљиво крију. На против, у покривању, забуљивању, најдаље су отишли потурчењаци у Тиквешкој области Док прави Турци, Јуруци, нису у овом по гледу суревњиви, дотке потурчењаци су у томе отишли до крајних граница - Без потурчењака нема турчина. Они отворено псују Јуруке што допуштају да им жене одлазе да захватају воду, да их хришћани и туђи мужеви посматрају Међутим у Дримколу, Голом Брду, Радики, Скопској и Тетовској области и т. д. наше потурке раде и многе грубе послове; у многим крајевима оне саме иду и секу дрва у шуми, и носе их кући на леђима и т. д.

Сачували су нешто и од наших старих народних обичаја при порођају и при сарани мртваца. Готово свуда потурке играју у затвореном простору, а не смеју, свуда, певати. Споменули смо већ да су у Призренској области, до пре 50 година, певала још само женска потурчењачка деца о Божићу.^[100]

У главноме, наши потурчењаци носе психичке особине нашега хришћанскога дела народа, у неколико само измењене под утицајем ислама. Изједначење са османлијама у вери, и протекција државних власти учинило их је мекушцима и, у неким приликама, и неке, и полтронима У овом погледу, прво место држе они у Дебарској области - У Првом Српско турском рату, 1876 г, дебрански и призренски торбеши били су страх и трепет за све хришћане куда су прошли. Били су највећи пљачкаши. Такви су били и у Другом Српско-турском рату, 1877-78. г., докле је турска регуларна војска држала своје положаје према српској војсци, а кад је ова почела одступати, први су дебрани и горани побегли и једва се код својих кућа зауставили. То држање наших потурчењака и у песми је опевано.^[101]

Најмекши су они у Гори, Реки (Радики) и у Голом Брду, и њихови исељеници у Скопљанској, Тетовској и Велеској области. Од овога, готово, правила за наше потурчењаке, изузетак чине они у Тиквешкој области. Ови су жилавији и у свему стабилнији од својих једноверника Турака Јурука, који су, у многим другим областима (Малеш) били страшило за хришћане.

У свима традицијама потурчењака, и хришћана о њима, провејава лабавост, попустљивост и узмицање испред омање опасности. Страшљивост им је последица промене хришћанске са муслиманском вером: свесни су ипак да су њихови стари напустили стару веру и срамота их је због тога, и страхују.

У многим местима има о њима традиција, да су њихови стари молили, да им се рок за турчење продужи. О онима у Кичевској области прича се, да су молили да им се турчење одложи до после Божића, док поједу све свиње и сву маст.

Вреднији су и штедљивији но њихови суседи хришћани али, поред свега тога, они у Дебарској области, по својој заради и уштеди, - не би се могли довољно ни захлебити. У том погледу свуда изостају иза својих суседа хришћана.

Врло су неповерљиви и строго пазе да се не одаду у говору. Строго пазе шта ће да кажу и о својим старим и о промени вере. Сујетни су и радо примају лепе речи о себи.

У моралном погледу врло су одржани и умерени у свему. Томе је доста допринела и муслиманска вероисповест, како је они, и колико, разумеју и колико је се држе.

У редовним приликама врло мало су гостољубиви; већина их је саможива и према својим ближњим. И ако су врло страшљиви, самообманљиви су и све резонују у своју корист. Од ослобођења 1912. г. на овамо живе у страху да ће због вере бити жртва новога доба, јер они још не појимају да је брат мио, које вере био.

Како је текло потурчивање

Од свих питања у односу на наше потурчењаке о којима овде говоримо најтежа су она: како су се они потурчили, на који начин, из којих узрока, је ли насилно или драговољно; је ли одједном или поступно, и кад је то било.

Ни једно од ових питања није у нас за ове потурчењаке расправљено историјски. - По народним песмама и традицијама, које су ушле у прве по времену писања наше историје, одржава се уверење, да је с малим изузетком, турчење и овога дела нашега народа вршено насилно. - Само се о Босни и Херцеговини знало, да се властела сама потурчила - драговољно. Ово уверење о турчењу нашега народа преношено је из историје у историју све од Јована Рајића па до данашњег дана. И то има свога разлога.

О потурчивању наших сународника у Јужној Србији писали су и страни писци.^[102] И они су писали некритички. Тако се писало и пише и о потурчењацима у Бугарској.^[103] Има више од 150 година како се по традицијама и мистифицираним податцима одржава и у нашој и у бугарској историји заблуда, да је султан Селим I (1512.1520.) при крају своје владе, наредио да се сви хришћани у царевини му преведу у ислам; ко неће, да се посече. Једни су писали да су ту Селимову наредбу ублажили велики везир Пирин паша и шеик ул ислам Џемаил^[104], а бугарски историчар Пајсије у своју Славјано-блгарску историју, штампану 1762. г., унео је о овоме и свој податак:^[105] да је султан Селим I послао у Маћедонију свога великог везира са 33.000 војника и да је овај "Нач от Драма даже до Босна все потурчил, Еспину, Крупник, Кочени, вси тогда истурчили"^[106]. М. Дринов, доцнији бугарски историчар, ублажава ову Пајсију белешку тиме што износи да је Селим I само изјавио мишљење: да би за Турску било врло корисно да сви хришћани приме ислам.^[107]

Потурчивање овога дела нашега народа у маси није почело под Селимом I већ много раније. Зашто се тај акт веже за Селима I сад ћемо видети. Ми имамо запис, и то је једини запис који говори о потурчивању нашега народа у маси у нератном доба^[108] Тај се запис односи на потурчивање нашега света у Босни и Херцеговини, и гласи " и мнози никим же мучими отступише от православиа и прис таше к вњрњ их(Турака) " Запис је овај из 1505. г и говори о нечему што је раније било. С друге стране знамо, да се наш свет у Босни и Херцеговини у масама потурчио одмах по заузећу оних наших земаља Турцима И о Бугарима, буг бојарима се зна^[109] да су се у маси потурчили одмах по заузећу Бугарске, доста пре Селима I, да се они у Чепину потурчили у другој половини XVII в , много времена после Селима I, и да је турчење, у групама и појединачно, насилно и драго вољно, почело највише од почетка ХVII в и отегло се све до половине XIX в^[110]

Да се спроведе тврђење да је овај део нашега и бугарскога народа потурчен силом највише државне власти, згодно су позајмљене традиције самога турскога народа о султану Селиму I Сами су Тур ци Селима I назвали свирепим и крвавим, дали су му, истина, и назив јавуз, што значи благ, благородан, али то је, тумачи се, речено у иронији и из страха Скоро на пола века после Селима I, владао је Селим II (1566 -1674) Многи историчари мешају ова два Селима на штету Селима I - И по нашим записима,^[111] и по другим писаним податцима, стање у нашим земљама је у оно доба било врло тешко И то тешко стање везано је у традицијама опет све за султана Селима I

Све то било је из ових разлога

Зна се, да је Османова династија још с појавом Турака у нашим земљама била у династијском рату. Зна се како је сам Бајазит I дошао на престо. Познате су размирице и ратови између синова Бајазита I, Сулејмана и Мусе, позната је борба око престола између синова Мех меда II, Бајазита II и Џема 1480 их година. При крају XV в већ се испољавају у Турској и јаничари у улози преторијанаца и најамника овога или онога претендента престола.^[112] За само Селимово доба, Бајазитови синови, намесници разних делова царевине у Малој Азији, буне се и отимљу о царство Најенергичнији међу њима, Селим I, да учини крај тим династијским борбама, свргао је, спомоћу јаничара, са престола и самога свога оца, и старијег брата и дао да се, између осталих, убију отац му и мајка му, сва његова браћа, и већина братанаца Отац Селимов морао је отров попити. Браћу и братанце су побили у Бруси на очи Селимове ^[113] Пошто му се учинило да је учинио крај династијској борби Селим је учинио што треба, да и јаничаре обузда и осигура себи мир у земљи. Од како су Турци прешли у Европу, Селим I је први њихов султан, који је обратио јачу пажњу стварима на истоку. Он је дефинитивно освојио Сирију, Палестину, Египат, Меку и Медину. Разлог за то лежао је за Селима I и у томе, што су претенденти престола са својим присталицама одступали на исток.^[114] Да те своје супарнике онемогући, наредио је Селим да се у свој царевини побију сви шијити од 7 до 70 година старости. И поубијано је било њих 40 000.^[115]

Помешане и претеране традиције приписују Селиму I злочинства која се не могу узети у обзир за оцену његове личности и влада вине. По тим је предањима Селим I највећи злочинац.^[116] А по историјској оцени, он је био "смеса високе интелектуалне културе и свирепе дивљачности - као што се сретамо са многим великим владаоцима". ^[117] Историјски се зна дa је Селим I по освојењу светих градова на истоку, Меке, Медине и Дамаска, са свим везао за Османову династију титулу и дужности калифе, чувара корана и ислама.^[118] Погрешно схватање и примењивање корана о ширењу ислама такође Је утицало, да хришћани доцније онако схвате владавину СелимаI.

Колико су те народне традиције о овоме непоуздане и заводљиве, и колико се са податцима које смо навели косе, да се зауставимо само на онима које говоре о насилном потурчивању у маси нашега свега у Призренској области - По тим традицијама, за време султана Селима I веже се потурчивање хришћана у овој области под Синан пашом И ово је име згодно дошло у традицији По томе што је Синан паша наредио да се спале мошти Св Саве, и што је Синан паша био родом из Призренске области, и што је Синан паша по рушио цркву Св Архангела Михаила и Гаврила код Призрена и начинио џамију, није чудо што је за то име и под Селимом I везано потурчивање у Призренској области Зна се да је било два Синан паше родом из Призренске области који су као дечаци били одведе ни у јаничаре па тамо достигли до високих положаја. Они су се сустигли у животу али ни један од њих није био сарадник Султана Селима I. Старијем Синан паши било је тек 14 година кад је Селим I умро.^[119] О старијем Синан паши, који је био велики везир, има предање да је код Белога потока у Призренској области дао погубити 40 000 хришћана што нису хтели да приме ислам^[120] па су хришћани од тада тај поток прозвали Црни поток.

И ако не треба буквално схватити, ипак је и сувише претерано предање да је на потоку било погубљено 40 000 људи, и да су хришћани у Призренској области, делом истурчени" делом погубљени", па ипак онај поток прозвали црним.

И султан Селим погубио у "Персији", на потоку, 40 000 јеретика и у исто доба Синан паша погубио опет на потоку у Призренској области 40 000 других јеретика-хришћана.

Како се у народним предањима лако оперише бројевима јасно показује и овај случај По народном предању Јурука, само у околини Сера, било је неколико стотина хиљада! На Доспаду између Балкана и Неврокопа, приказују да је пре 200 година било само Коњара на 70 000 оџака-домова, међутим два учена европска путника XVII в. и поч. XVIII в. по Турској, наводе, и то један^[121] да је у оно доба Турука онуда било свега 1294 куће, други^[122] да их је било свега 1702 куће Док се према народним традицијама силом истурчило много нашега света у Призренској области, и докле је њих 40.000 погубљено на једном потоку што се нису хтели потурчити, дотле из писаних пода така^[123] видимо где су у исто оно доба у с Штрпцу у овој истој области, године 1577 - од прилике у Синан пашино доба. - хришћани подигли изнова цркву и живописали је, где су, на неколико година после ове, подигли хришћани у истој области другу цркву, ону на путу из с Штрпца за с Готовушу и т. д.

Исто тако, докле је, по народном предању Синан паша присиљавао хришћане у овој области да приме ислам, дотле, опет, по писаним податцима видимо да је баш тај Синан паша био бранилац хришћана у тој области и да им је опростио своје право господарства итд.^[124]

Ну да се вратимо предањима о потурчивању нашега народа за владе Селима I. - И ако је по писаним податцима сасвим друкчије, за доба овога истога султана веже се и потурчивање нашега света у Дебарској области. По том предању дебарски бегови кад се већ више од пола хришћана потурчило, молили су султана да застане с турчењем пошто нестаје раје која би земљу обрађивала и т д. Међутим, баш ти дебарски бегови, као потурчењаци и бегови дати рају тек од краја XVII и од почетка XVIII в и ни четвртина од потурчењака у Дебарској области није се бавила нити се бави обрађивањем земље - Сам Балкански рат је затекао потурчењака једва 1/5 од целокупног становништва у овој области. И од свега је најинтересантније то што исти они писци, који своје закључке заснивају на овим народним предањима, на другом месту пишу да је потурчивање хришћана у овој области почело тек с краја XVIII и продужило се до половине XIX в!

Сва предања о насилном потурчивању нашега народа у маси нашла су и сувише места у души нашега народа који је иначе све више осећао тегобу турскога господарства Тешке, и све теже прилике, које су настале у царству од почетка XVII в , непрекидни турски ратови са хришћанским државама и народима, народни устанци и сеобе и т. д. развили су предања о овоме и оваквом потурчивању до крајњих граница. Наша црква, наши емигранти, књижевници, ускоци, ратници и т. д. учинили су да се појача то уверење, и да се и на страни кристалише и утврди, да су више турске државне власти вршиле притисак над хришћанима у циљу потурчивања. Позната је прокламација, окружница цара Петра I (1682-1700), свима главарима балканског православног света, у којој се, између осталога, вели: да су Турци "стадо христијснскије разорјали и толикије христијанскије провинцији в поданство неправедно привели јако и до нине тиранством и мученијем оних разорјајут и в поганскују магометанскују веру насилно приводјат", и т. д.^[125]

Ми имамо велики број записа и натписа о доба под Турцима.^[126] Имамо доста бележака и од европских културних путника по нашим земљама под Турцима. Међутим већина тих бележака не само што су врло противуречне између себе, већ су и нетачне. Ни једне ни друге не описују стање у целој земљи већ у појединим странама и у појединим местима. Имамо записа, који кроз све доба под Турцима бележе: о "љутом и прискрбном" времену, о рушењуцрква и страдању хришћана; "туга од Турака", "велики зулуми од Синан паше Ратуловића" (1574. г.) "зло од ислама", "зло од Турака"; "запуштење многих цркава од Турака"; спаљење патријаршије, В. Дечана, Студенице, Крушедола, Ремете; "велики притисак турски;опустошење, бежанија, страхота велика"; "тешка и усилна времена, љута времена за хришћане, тегоба роду христијанском"; велика мука хришћанима и т. д., а, као што смо већ споменули, имамо један једини запис о потурчивању нашега народа, - онога у Босни и Херцеговини, и то о драговољном потурчивању.

Има ли још потребе, данас, доказивати да су претерани записи на пр. о спаљивању ман. Студенице, В. Дечана и Патријаршије и т. д. кад се с друге стране историјски зна да тога није било и кад ти споменици и данашњи дан постоје.^[127]

Из врло многих узрока, нико од хришћана нема осећање нити разлога, да брани управу ма кога доба робовања хришћанских народа Турцима и без обзира на онолики притисак и зулум, који се све више осећао у колико се побеђени балкански хришћани и њихови једноверни суседи почели све више подизати. Што се хришћана православне вероисповести тиче, за њих је, једно доба, било најгоре. То је доба кад се Русија појавила као сила која је почела Турској уливати страх, па све до краја тога в. док није Русија достигла, да баш од Турака извојује за православну цркву у Турској велике привилегије.

Али има нешто и доброга што се мора и тој наопакој турској сили и управи признати, а то је да је у верском самоопредељењу својих поданика била вазда либерална, и да висока државна управа није никада ништа директно чинила, да се њени хришћани потурче. Ако су се од краја XVI в., од кад је Турско царство почело да посрће, појавили у царству елементи који су осећали и радили по оном Његошевом:

и насилно многе хришћане појединачно приморали да приме ислам, висока државна управа се је вазда придржавала одредбе корана: да се вера не шири силом^[129]

- По другој групи старих српских записа и натписа, по другим писаним податцима који су нам остали од европских путника онога времена, и по предањима самих потурчењака у Јужној Србији, долазимо до резултата који потврђују наше гледиште о толеранцији Турске управе разних вера у царевини. Шта више и хришћани у Призренској области имају предање^[130] даје султан, 1665. г., осудио на смрт Синан пашу што је разорио цркву Св. Архангела у Призрену - Нигде, ни у којој области, наши потурчењаци немају предања о себи да су насилно потурчени у маси А и сама критичка историја узима^[131] да се Турци никад нису старали да покорене народе денационализирају. Предање о насилном потурчивању у маси или појединачно немају наши потурчењаци ни у другим нашим земљама. О ономе како је то вршено у Босни и Херцеговини имамо аутентичних писаних података.

Зна се да, кад су Турци уништили Србију 1499. г, нису уништили и српску црквену администрацију. - Између осталога и заузети освајањем земаља, они су дуго били индиферентни према тој нашој администрацији Ако и нису после Арсенија II именовали другог српског патријарха, другоредни црквени поглавари постојали су са целим својим клиром и после Арсенија II и све до треће десетине XVI в ,^[132] до потчињења Пећске патријаршије Оридској цркви. За то време, наше је свештенство под Турцима, штавише, учинило и један корак напред, тргло се из учмалости, прибрало се и прионуло раду писање и преписивање књига настављено је и по паду Србије и установљено је пет наших штампарија,^[133] многе су цркве оправљене, многе и изнова подигнуте и живописне, доста је ствари купљено, у многим местима доста и имања купљено; по негде и звона набављена и т. д.^[134]

Кад је била уништена Бугарска, свргнут је био и трновски патријарх Јевтимије и интерниран у Филипопољ. Тамо је патријарх Јевтимије држао проповеди не само противу јеретика већ и противу ислама, противу турске државне вере, и доста хришћанског света сачувао од потурчења.^[135]

Турци су заузели Босну 1463. г. Доста нашега света драговољно је примило ислам, а стара православна црква у Сарајеву била је изнова подигнута тек после заузећа Босне Турцима ^[136]

Европски путник Которани Зено, који је, г. 1550, путовао по Босни и Херцеговини, пише^[137] да је био у цркви Св Саве (ман. Милешева), у којој "рекоше, да је његово (Св Саве) тело, да је црква уређена по грчком, да у њој има много свештеничких одјејања извезена златом и сребром". У манастиру има 50 калуђера и игуману је потчињено двадесет манастира у Херцеговини и Босни и т. д. ^[138]

На тридесетак година после подвлашћења Пећске патријаршије Оридској цркви обновили су Турци године 1557. Пећску патријаршију са екзекватуром самосталности равне оној што ју је добила Цариградска патријаршија и у границама, у које су, као никада дотле ушле, без мало све наше земље. Ма како даје за то заслуга ондашњег великог везира, нашег потурчењака Мехмеда Соколовића, у тајности и родољуба нашег ипак су тај значајан акт највише турске управе диктовали фино појмљени и до краја срачунати дубоки државни интереси Турскога царства и верска трпељивост ондашњих високих турских управних кругова.

Не само у времену обновљења, већ је Пећска патријаршија уживала турску трпељивост све до укинућа 1766 год - За време постојања наше патријаршије под Турцима видимо где се патријарх, многи митрополити и епископи држе нелојално према царству Турском, многи од њих тражили су у страних сила помоћ за ослобођење од Турака, многи су агитовали противу реда у држави, чији су били великодостојници, три патријарха су, у току тога времена, компромитовали према Турској управи и широке народне масе и свој патријаршијски позив у два велика догађаја, у току два рата, па је Пећска патријаршија и даље остала и функционисала, два патријарха су велике масе своје пастве иселели из царевине у суседне земље и тамо их ставили под непријатељске заставе, па је патријаршија и даље трајала и уживала све оне простране привилегије које је добила кад је била обновљена, и постојала све донде док нису други, опет виши турски државни интереси налагали да се укине, и подвласти Цариградској патријаршији.^[139]

Па и после укинућа Пећске патријаршије, турска државна управа указивала је сву заштиту и моралну потпору српској цркви и хијерархији,^[140] и кад год је могла стављала се у одбрану хришћанске вере: готово увек је интервенисала противу насилнога потурчивања хришћана или ма које вере, и кад год је могла, одбијала је ту навалу од наше цркве. Други су главни узроци који су утицали да се наш свет насилно турчи, у колико се насилно и истурчио.

Споменули смо већ да су Турци, заилазећи у наше земље, већ имали хришћана потурчењака. Одмах после Косовске битке, и ако не потурчену, на двору султана Бајазита налазимо нашу принцезу Милеву, ћерку кнеза Лазара. На четрдесет и нешто више година по том, г. 1435., на султанском двору, опет непотурчену, налазимо и другу нашу принцезу, Мару, ћерку деспота Ђорђа Бранковића. Уз њих је на двору султанском било доста Срба, дворана и дворкиња, било је свештеника и калуђера и друге свите, све синови и кћери нашега народа и хришћанске вероисповести. Ако је белешка Петра Брагадина из године 1566. тачна, прва законита жена султана Сулејмана (1520.-1576.), мајка његова прворођена сина Мустафе, била је из Црне Горе, а друга жена Сулејманова била је Рускиња. Потурчене или не, и ове су две султаније имале јак утицај на измирење две вере у држави.

Са све дубљим наилажењем Турака у наше земље, све се више утврђује њихов утицај и у још полусамосталним нашим земљама.^[142] С растењем турскога утицаја све се више јављају и наши потурчењаци. Још у току XV в. налазимо где многи наши први људи, појединачно и драговољно, примају ислам и постају турски великодостојници. Године 1479., трећи син херцега Косаче, Стефан, прима ислам и добија пашалик. Ахмед паша Херцоголгу постаје и зет султана Мехмеда II.^[143] Стефана је сам султан раније нудио да се потурчи, и још онда му нудио руку своје ћерке, али он није хтео све донде, док му се није указала потреба за султановом помоћи противу брата Влатка који му је спорио део очевине. Као Стефан Херцогоглу, потурчио се, године 1485., и Станиша, најмлађи син Ивана Црнојевића и добио име Скендербег.^[144] Са Станишом се потурчило онда доста првих људи из Црне Горе, који су били са њим отишли султану Бајазиту у Цариград.^[145] Због тога што је прешао у ислам, Станиша је постао султански намесник Црне Горе (1514.-1528. г.).

У истој половини XV в. налазимо многе друге турске великодостојнике наше крви. То су били Махмуд Бранковић, Али бег Влаховић, Осман бег Влаховић, Али бег Павловић. Баш у крајевима о којима се овде бавимо било је доцније драговољних потурчењака паша: Сали паша у Призрену, Рустем паша у Ђаковици, Лиман паши у Пећи, Јашар паша Малић у Приштини, Џинићи у Гњиљану и т. д.^[146]

Како су се у ово доба две вере ломиле између себе, како се врши компромис у корист ислама и како се тај процес развијао у ширим народним масама види се из ових писаних података о Горњем Подрињу. Иса бег хаски војвода. г. 1454., има брата Херцега и синовца Петра; робиња Милица, г. 1477., има сина Хамзу; Елеза, слуга Ајас пашина. Јела, откупљена из ропства 1485. г; Миливој Мухачевић, г. 1489., има сина Мустафу, а Мустафине су робиње: Чавка, Стана, Милица, Јелуша и Радња.^[147]

Ових случајева није било мало, и нису били вером подељени само Анђелићи, Херцеговићи, Влаховићи, Црнојевићи, Соколовићи и т. д. већ је уз њих пристао и велики део народа: Два се брата боре око вјере, и око њих хиљаде ратника.^[148]

Више него ма у чему другом, верска трпељивост виших турских управних кругова види се и на држању самих нових муслимана, наших потурчењака. Како су слободни у погледу вере били ти наши први потурчењаци види се на многима њима. Сам Станиша - Скендербег био је "чудна мешавина средњевековног владаоца и мухамеданског великаша".^[149] Он се често позивао на своје претке; на печат свој стављао је двоглавог белог орла; две су му сестре биле удате у Котору; гласоноше су му биле делом хришћани, шта више калуђери, а делом муслимани - Млетачкој републици послао је на поклон мошти Св. Стефана оковане у сребро; пазио је наше православне манастире и манастиру Врањини поново је потврдио све имање које је дотле притежавао. Станиша-Скендербег је био тако лабав муслиман да има мишљења^[150] да га је савест толико гризла што је оставио прадедовску веру, да се вратио у хришћанску веру у којој је и умро као монах Максим.

Исто такво предање забележено је и о Стевану Херцеговићу.^[151]

Таква је била већина ондашњих потурчењака. Мехмед Соколовић је примао хришћане своје сроднике и није их наговарао да оставе своју хришћанску веру. Не зна се тачно није ли, између осталога, и погинуо, г. 1579., што се држало да се тајно молио Богу на хришћански начин. Да се овако владају наши потурчењаци чинило је и то што је у муслиманској вери развијено секташтво, које Мухамеда доводи у везу са Исусом Христом.

Кад су се овако Турци држали према онима који су се драговољно потурчили, може се са сигурношћу представити да су још либералнији били према онима који су од XVII в. на овамо насилно потурчени.

Насилног је турчења било само појединачно. Њега је било свуда где сада има наших потурчењака. - И ако се не може тврдити да те врсте потурчивања у нератном доба није било до XVII в., сигурно се може узети да је почело од тога доба. И европски путници, Рико и многи други, кад тврде да је насилно турчење почело од XVII в., од како је Турска почела да посрће, мисли на ову врсту потурчивања.

Појединачно насилно потурчивање нашега света држало је до наших дана, до коначног ослобођења нашега народа од Турака 1912. г. Препуна је историја нашега народа тим догађајима, од којих је велика већина била и језовита и крвљу запечаћена. Жртва тога насилног појединачног потурчивања била су оба пола и сви узрасти, али највише женскиње: одрасле девојке и младе жене.

Узроци потурчивања нашег народа

Двојаки су узроци потурчивања нашега народа у нератном доба. - Општи и посебни, локални Од општих узрока прво место држи верско и црквено расположење у нашега народа кад су Турци заузели наше земље, и за прво време Турске владавине.

Поред хришћанске вероисповести и две њене цркве, у нашим земљама, још пре доласка Турака биле су познате и разне јереси. Најглавнија и најмногољуднија јерес била је богумилска.^[152] Ова је јерес најјача била у Босни и Херцеговини, по том у Призренској и Дебарској области.^[153] Поред тога, ако не две вере, а оно супротности две цркве у међународним односима Србије и Босне достигле су врхунац. Ни у крилу једне цркве нису биле боље прилике. Само на неколико година пред први наш сусрет с Турцима, сама Цариградска патријаршија бацила је била анатему на Цара Душана и нашу јерархију. Познати дијалог између деспота Ђ. Бранковића, Сибињанин Јанка и Мурата II о покатоличењу, односно о потурчењу нашега народа у Ђурђевој Србији ^[154] даје јасну слику о ондашњем стању и расположењу нашега народа обе вере и свих секата. У времену самоодбране Србије, све од времена косовске катастрофе па до коначног пада Србије и Босне под Турке, и покушај да православни Срби приме католичку веру оставио је још више но што треба зле крви. Не мање је тако негативно на народ утицала и политичка поцепаност на угарску и турску странку.

Под таквим приликама дошао је с Турцима у наше земље и ислам. Видели смо да су с Турцима дошли у наше земље и многи потурчени хришћани. Вера муслиманска наметнула се нашем народу и самим господарством Турака. Заузећем Босне и Херцеговине угушена је била и последња нада на повратак слободе у свега онога нашега света, који се испред Турака, све од крајњега нашега истока и југа, склонио у Србију, Босну и Херцеговину.

И ако није државна власт присиљавала свет на потурчивање,^[155] општа ситуација у нашим земљама, као општи узрок, била је ова: ко би се од хришћана потурчио, постао би господар ага, као што су били и завојевачи; од два рођена брата, онај ко би примио ислам одржао би све своје материално стање и добио би још што је желео, а онај што је остао веран хришћанству постао би рајет, роб и не би могао увек рачунати на законску правду и заштиту у парници с муслиманином; радио је и даље господарску земљу и живео је од његове милости. Под тим околностима, сваки се није могао одупрети искушењу и жељи за чином и власти; жељи за богатством и репутацијом, жељи за бољим животом, а верски људи су му обећавали и златна брда. ^[156] Европски путник XVII в кроз наше земље Рико,^[157] о приликама под којима се турчио наш свет вели: "На кратко не може се ништа замислити чиме се Турци не служе да хришћане, свакога према његовој личној нарави, не доведу да се потурче Среброљупце задобијају благом, сујетне и властољупце почастима и изгледом на висока достојанства, а плашљиве и слабе претњом и силом".

У опште узроке спада и то још у прво време онај велики сјај и раскош који су Турци показали народу који се дотле више од 100 година борио за своју самоодбрану од Турака и осиромашео. Улазећи дубље у наше земље Турци су донели сав онај источњачки, левантинско - византијски фодулук и салтанат и тиме су многога хришћана опсенили и за се и своју веру придобили.^[158] Зар нису хиљаде које су остале верне хришћанству с великим искушењем пратиле сјај и богатство своје браће и сродника који су у новој вери засијали. Још кад се узме у обзир XVI в, у коме су бриљирали у царству многи наши потурчењаци, ново оно и сјајно доба за Србе муслимане, за српско хрватски језик и ум, који се изразио у хиљаде наших по турчењака у војсци, дипломатији и др. функцијама царства онда се још лакше може појмити зашто су се многи и добровољно турчили.

Други, ако не и најглавнији од општих узрока за потурчивање код већег дела потурчењака о којима се бавимо било је надирање Арбанаса (Арнаута) у наше земље на западној периферији и у унутрашњост.

Изузимајући нашега народа у Босни и Херцеговини, међу свима балканским хришћанима Арбанаси су најпре у маси примили ислам. Највише као потурчењаци, под моћном и многостручном протекцијом нове вере Арбанаси су, на целој линији додира с нашим народом, са свим навалили у наше земље. У хаосу који је држао у Турском царству у XVIII в и они Арбанаси, који су продирали у наше земље још као хришћани као и потурчењаци, уживали су привилегије нижих турски органа, кад год је био у питању наш живаљ. Највише због тога да би што већи број поделио одговорност и тежину због промене вере потурчењаци, који су остали у месту своме, више су но прави Турци наваљивали на хришћане своје мештане да и они приме ислам. А такви су исти били и Арнаути. Та навала Арнаута датира од краја XVI в а кулминацију своју достигла је после сеобе нашега народа крајем XVII и почXVIII в. Таман су Турци попустили, дошао је већи непријатељ, Арнаути. Да се од Арнаута заштите, да одрже своје огњиште, многи су наши сународници обе цркве прелазили у ислам. Отуда се највећи број наших потурчењака у Јужној Србији налази на западној периферији наших земаља од Оридскога језера дуж Дрима све до Скадарског језера. Ширење Арнаута по унутрашњости наших земаља изазвало је насилно и више појединачно турчење нашега народа. Докле су год Арнаути у правцу југоистока допрли, дотле се простире и насилно турчење нашега света у ширим народним масама. И кад се узме да су све зоне наших земаља од Дрима до Мораве, Пчиње и Вардара редом биле периферне земље арнаутских насеља у њихову поступном надирању од краја XVI в до наших дана, и одбије се, сразмерно малиброј нашега потурченога света по градовима, све што је на тај начин отпало од наше националне матице, све је пропало у Арнауте. То су наши Арнауташи. И тај је број врло велики. И тај проценат наше крви потпуно је изгубљен за нашу народну целину ^[159]

Многи су, и различити су начини на које су све Арнаути потурчивали наш свет. То је колико тужна толико и поносита историја нашега народа у пределима где су се Арнаути населили, и у онима у које су пробијали. Да се зауставимо на овом начину потурчивања. Имамо писаних података, да је на тај начин турчено нашега света од првог надирања Арнаута па све до слома Турске 1912 г. Кад кажемо насилно не мислимо да тврдимо, да је сав тај појединачно потурчени наш свет само насилно потурчен, и да није било драговољног турчења код онога света који живи помешано са Арнаутима. На против, ја лично, држим да је се, на пр, наше женскиње потурчило више драговољно него насилно. - Од осам случајева које сам знам из раног детињства у крају у коме сам живео четири године, у Куманову, и о којима је наш свет држао и говорио да се врши насилно потурчење, само два су случаја била где женске нису желеле да се потурче Оваквих је случајева било и са многима међу људима ^[160]

И ако је мањи број над којим је вршено насиље да се потурче па се нису потурчиле, оне су и сувише одвајале од оних које су се без великог насиља потурчиле.^[161] Оне прве одвајују у одољењу многим искушењима, разним свирепим начинима, разним лукавствима и свем варварском притиску.

Било је Јана, ^[162] било је Ноца^[163] било јеМара,^[164] било је Алтуна,^[165] али је било и Менки,^[166] и Анђа,^[167] и Јелисавета,^[168] и Мара,^[169] и Јованки^[170] и др., чија ће имена по отпорности за одржање свога народнога имена и своје вере бити вазда светли узори. Као Арнаути, и Турци су у градовима, појединачно, насилно потурчивали наше женскиње. С врло малим изузетком, то су чинили међу Турцима инфериорни људи. И њихове су се побуде за насилно потурчивање извесне хришћанске девојке или жене битно разликовале од оних у Арнаута. Код ових је главна побуда била највише љубав, а код Арнаута најчешће економски интереси - присвајање хришћанскога имања и пропуђивање хришћана са имања, на које Арнаути баце око. За потурчивање хришћана и једни и други вршили су притисак највише у нередовним приликама; највише пред какав рат, за време самога рата или ма каква хришћанска покрета.^[171]

И то насилно потурчивање нашега женскиња стаје наш народ и много других великах жртава. Имамо писаних података да су и раније гинула браћа, родитељи, мужеви и други сродници нашега женскиња, које се одупирало турчењу. Било је насилника који су силом турчили хр. женскиње, при свем том што је било и Драгаша Плетикосића и Спира Црног и др. Гинули су многи и који су пред властима штитили наш свет од потурчивања.

Овај начин потурчивања хришћанскога женскиња попустио је мало од половине XIX в. од како је донет хатихумајун. Већ од 1860. г. било је случајева где су заступници хришћана пред властима много женскиње отимали од турчења и враћали родитељима. Било је случајева где су пред властима разбуљиване хр. девојке и жене, као што је било случајева где су биле хришћанке и из харемлика отимане и удаване за хришћане. Све је то зависило од прилика под којима се, и где се ти случајеви догађали: у многим крајевима је и после хатихумајуна билоу овом погледу хришћанских жртава. ^[172] У историју је већ ушао^[173] случај насилног потурчивања једне хришћанке у другом центру турске царевине, у Солуну, пред сам Први Српско турски рат, 1876 г, у коме је фанатизована муслиманска маса на најсвирепији начин убила и два европска консула, француског и немачког, који су се били ставили у одбрану хришћана. Кад је овако било у Солуну, лако је појмити како је било у унутрашњости, где су господарили незбринути још, гладни и голи, Арнаути, и беспослени Турци.

Још један од главних општих узрока потурчивања нашега света у Јужној Србији јесте укинуће наше Патријаршије 1766 г. Грчка хијерархија, и ако строго православна и врло енергична у одржању православља, у нашим земљама, се и онога доба се показала врло лабава теи врло штетна за нашу националну целину. Још кад се узме^[174] да су многе грчке владике, биле дошле у наше земље и пре укинућа Патријаршије, онда је онако неповољно стање за наш народ било у многим областима настало и пре укинућа Патријаршије.

Што је преостало свештеника од наше црквене хијерархије брзо је помрло, а нови нису били пристигли, калуђерски редови бити су проређени, народ деценијама није видео свога архипастира - И ако претерана, у Призренској области постоји традиција, даје поп Синадин после укинућа Пећске патријаршије крштавао у Гори и по другим призренским жупама децу од по 10 15 г стару.^[175] Поред свега тога дошли су и нови владички намети, појавила се католичка пропаганда и појавили се турски верски проповедници.

По свршетку Немачко турског рата 1689 -1691 г. Турци су разрезали на хришћане и неку нову врсту порезе. Да се те порезе спасу, многи су, и ако привидно, примили ислам.^[176]

У времену административног самовлашћа у Турској од краја XVIII в , многи деребејлери увели су у својим пашалуцима ред, да се сваки муслиман, који се ожени потурком, ослобађа војне обавезе То је био још један нов атак на хришћанско женскиње. У односним областима, и са тога узрока већина је нашега потурченога женскиња насилно потурчена.

По народним предањима, која су развијена у нашим народним песмама, тежња за лакшим и бољим животом, за господством, витештвом и љубав женскиња према турским мушкарцима, и обратно, била је такође један од главних узрока појединачнога и драговољно га потурчивања нашега света. И тај је узрок држао све од првога сусрета нашега народа с Турцима па до половине XIX в , а негде и до пре краткога времена. Женске, и друге наше народне песме, нису ни мало у томе претеране.^[177] Под овим околностима, и по овим мотиви ма највише се нашега света драговољно и појединачно, истурчило у косовској области.

У дуелу између Страхинића Бана и Влах Алије, Анђелија Страхинића Бана опредељује се за Влах алију ^[178] Љуба Новаковића Грује ^[179] изневерава свога мужа Груицу и одлази Турцима

"О Госпођо Груичина. љубо!
"Издај нама Новаковић Грују
Код Груице носиш чисту свилу
"А код нас ћеш шетати по свили
"А носити и сребро и злато
"И бити ћеш кадунџика млада
"И често ћеш на теферич ићи
"С кадунама од петка до петка."
— — — — — — — — — —

У песми Вук Станишић и Бег Љубовић,^[180] о којој се држи да пева догађаје из времена 1719 г Ружица ћерка кнеза од Грахова, Николе, која је била примила прстен од Станишића Вука, враћа веренику прстен и прима други од бега Љубовића:

"О, Ружице, кнежева ђевојко!
"О ли, цуро, мене послушати:
"Тако тебе добра срећа била,
"Немо узет од Његуша Вука,
"Е ти дајем турску вјеру тврду:
"Ако узмеш Станишића Вука,
"Одвешће те у племе Његуше
"А отале у Ловћен планину;
" Убраће ти буковијех дрва,
"У Котору граду их носити
"Да. се једиш да се хлебом раниш;
"Узми, цуро, мене господара,
"Повешћу те Гацку широкоме,
"Набавити слуге и слушкиње,
"Да ти држе скуте и рукаве
"Кад се шеташ по харему моме?

Анђа, сестра. Иве Капетана,^[181] која је већ била верена за Рада Сењанина, уверава своје другарице, да ће поћи или за Турчина (јунака) Нукић Барјактара, или ни за кога:

У варијанти ове песме, Иванова сестра Ружица,^[182] пошто је одбила онолике просиоце хришћане, на питање свога брата Ивана, одговара:

У песми Ограшић Алија и сестра Цмиљанића,^[184] види се где се муслиман зариче да ће се оженити само хришћанком, Анђом, милом сестром Цмиљанић Илије, "Али с Анђом ал земљицом црном", а видели смо каква су све средства стајала муслиману на расположење, и какву би све протекцију уживао у своме кругу, да своју љубав задовољи, и још једну хришћанску душу преведе у ислам.

У многим народним песмама провлачи се уверење о томе да каурин (хришћанин) не милује као Турчин:

" Кажи Мите кога сакаш,
"Каурина ил Турчина?
"Нећу, нане, каурина
" Каурин је мучна душа.
"Ваздан оре, ваздан копа,
"Вечер дође срдит дође,
" Ја га молим да се мије,
" Он се вије да ме бије.
" Ја си сакам младо Турче;
"Младо Турче ра(х)атличе.
"Ваздан шета по чаршију,
" Па купује шар шамију
" Шар шамију леблебију,
"Леблебију суво гројзе.
" Вечер иде весел иде.
Jа га каним да се мије
Он ме тегли у постељу
Одврзује шар шамију
Па. мидава леблебију
Леблебију суво гројзе"^[185]

У крајњим нашим западним крајевима, у које је допрло по турчивање нашега света, било је случајева и где су муслимани прелазили у хришћанство опет из мотива воле хришћане јанаке, витезове, хришћанску веру и т. д. У песми Кадуна Хасан аге Куне^[186] мајка светује кћери Кадуни да се покрсти, и др.

Многи су се наши људи турчили за новац за мито. Имамо запис владике Данила I на Цетињу 1707 г о томе како се договорили Црногорци да изгоне између себе Турке (потурчењаке), па многи Црногорци нису дошли већ, на против почели се и мнозина турчити ере их мићаше паша из Подгорице.^[187]

Имамо случајева где су се многи наши турчили у напитом стању, други да могу носити оружје, трећи из непоимања значаја свога корака - из простодушности у шали или свађи и т. д.^[188]

У доста случајева, турчили су се хришћани и из атара из пошто вања према ком добром суседу, мајстору, пријатељу.^[189] Многи су узимали само име својих господара отуда у нас, и у јужно источним странaмa наших земаља доста турских презимена Жабота, Осман Беговић, Пашић, Рамадановић, Потурњаци, Куртинци, Мусинци, Муфтијинци и т. д.

У папским упутствима представницима католичке цркве у захвату Цариградске патријаршије, Стеван Гаспари с пута по Старој Србији и Арбанији, године 1671-1672, пише о томе како се католички свештеници у пом. областима турче из узрока где за мале, ситне ствари с Турцима, увлаче и своју паству и т. д.^[190]

Све ове у односу на хришћанску веру, слабе стране нашега света Турци су врло лепо искоришћавали својом добро познатом лукавошћу. Споменули смо шта о томе пише европски путник у другој половини XVII в Рико.

Има писаца^[191] који у опште узроке потурчивања нашега света стављају и утицај турских колониста у нашим земљама од поч. XVI в , Турука и Коњара. Међутим тај узрок не постоји за све. Пре свега, видели смо да је ових колониста било тако мало, да нису никако могли ни вршити утица) на хришћане у овом погледу. Друго, ни данас се још позитивно не зна, где је све било ових колонизованих муслимана. Неки узимају да их је било и у Кичевској области, међутим тамо нема никаква трага од њих. У тој области у опште, нема муслимана који говоре турски. Треће има области где је било ових колониста па их нестало били и битисали, такве су области на пр. Пчиња, Власина^[192] а у њима нити има потурчењака нити правих Турака. Тамо су остали још само називи географских објеката јуручког порекла, а ових нигде више нема, четврто, где се још и налазе Јуруци, као на штипском Овчем пољу, они су сами изгубили од своје главне етничке особине, од свога језика, и у току времена узели доста из нашега језика, тако, да данас прави Турци не би могли ни разумети њихов турски говор.^[193]

Ако су Јуруци негде и могли вршити утицај на хришћанско становништво у нашим земљама у погледу потурчивања, то је могло бити само у Моглену, Тиквешу и око Сариђола. Али многи и у овим областима, ако не потпуно, а оно као и они на Овчем пољу потпримали су доста од нашега језика. А видели смо да су жене тиквешких Турака примиле ношњу хришћанских жена и потуркиња, и да је и у другим странама било асимилирања Турака. - Ако је г. Др. В. С. Радовановић утврдио генеалогију братства Риброваца у Тиквешкој области, онда је то један случај више асимилирања Турака у тој области. На овом месту да поновим да су у јужним странама наших земаља још од XI в. живели Турци Вардариоти па су и они загинули, претопили се у друге хришћане; познати су били, од IX в., и други Турци онамо па се и они претопили у месно хришћанство, грчко и словенско, становништво.

За нашу ову тему, најглавније је то што главна маса наших потурчењака у Јужној Србији пада на Дрим, од Орида до Скадра, и што у тим крајевима нико ни од лајика, и никада не налази Јуруке и њихов утицај за потурчивање нашега света.

Од локалних, покрајинских, узрока турчења неки писци за Призренску и Дебарску област на прво место стављају гурбетовање, и занимање стоком у месту и гоњење стоке на исток и југ, - да су се многи тамо, дошав у додир са турским светом, и потурчили па, вративши се дома (као Станишини Црногорци), и своје потурчили. Држе да су се многи потурчили и по својим занатима, халваџиликом и бозаџиликом, на истоку. За обе ове области могу се примити и ови узроци, али и за њих главни узрок остаје онај - надирање Арнаута у њихове односне крајеве. Ово важи и за сточаре у Љуми, Опољу и Гори. И они су се хтели, на имању своме, у кући својој, вером да заштите од ових незваних и дрских гостију. А факат је, да су се турчили најпре људи па после, одмах или доцније, и жене. Има случајева у овим областима, где се жене никако нису ни турчиле;

умирале су као хришћанке. Таквих је случајева било и с многом рођеном браћом у задругама где је један хришћанин а други муслиман; једнога се деца крсте, а другога се сунетишу. Тако је вршено поступно потурчивање. Ова мешавина вере у једној задрузи и једној кући, и заједнички живот, лепо се карактерише овом народном сликом: - У једном истом лонцу брат хришћанин приставио свињетину, а брат муслиман јагњетину, па кад су ручали за једном трпезом, сваки је јео своје место и сваки је одржао своју веру.

У појединим крајевима било је случајева где се у селу потурчи само једна кућа, па да се не би натресала и штетила друге, једна по једна истурче се и остале, и цело село. Многи су се турчили и да им рођак потурчењак не преотме земљу и очевину.

И до сада смо видели даје било наших потурчењака, који су, и ако потурчени, и даље одржавали обреде хришћанске вероисповести, а само се издавали за муслимане и носили турска имена. То су тако звани привидни муслимани, окултни хришћани; Арнаути су их звали љармани. Њих је било још од самога почетка потурчивања. Наш Станиша - Скендер бег, Ахмет паша Херцегоглу, Ајваз паша и др. Окултних хришћана било је највише од почетка XVII в., од како је Турско царство почело приметно опадати и преовлађивати безвлашће.^[194] Из познатих узрока, псевдо муслимана највише е било међу нашим католицима. - Споменули смо да је нова врста порезе на хришћане после Немачко-турског рата 1689. до 1691. год. учинила да су многи хришћани привидно примили ислам. И у оно доба, окултне хришћане су распознавалисамо верски људи;^[195] доцније су их сви распознавали. И као муслимани, већина од њих била је у сталном додиру са хришћанским свештеницима. Ови су им, и ако тајно, давали причешће и вршили им и још по неке обреде своје вере.^[196]

Пошто је у великој већини наших земаља било немогуће, да муслиман пређе у хришћанску веру, ни ови привидни муслимани нису се могли више јавно вратити у своју пређашњу веру, па и они који су то тајно учинили, морали су се селити у друге хришћанске пределе, да се не би открили. Па ипак, од како се на Једренском миру

1829 г. добило више права за хришћанску вероисповест у Турској, и била загарантована верска либералност и верско самоопредељење, има доста случајева где су се ти привидни муслимани, и ако опет на интервенцију највиших турских државних власти и европске дипломатије, вратили у крило хришћанске цркве. Од тих ретких случајева, нај интересантнији је онај како су се наши сународници католичке цркве у гњиланској Горњој Морави, г 1847 вратили у хришћанство.^[197]

Време потурчивања наших потурчењака

Видели смо писане податке о појединачном турчењу у нашим крајевима и да главно турчење пада у XVII в То се доба слаже и са традицијама у нашега народа о томе Свуда потурчењаци памте 200 година Тај су број наводили и њихови стари пре 50 година тај неводе и ови сада тај исти број влада и у предањима бугарских потурчењака, помака И ако је Његошу било историјски познато вре ме потурчивања нашега света у Црној Гори, и он је певао

Богу шућур двјести су годинах
Отка паћи вјеру прихватисмо
Измећари дину постадосмо

Стога што се турчење на разне начине протегло кроз четири и више векова, број 200 стално се провлачи кроз сва предања У Кичевској области потурчивање се веже за Шабан пашу, али се и тамо наводи број 200 година, и да су се турчили поступно све до почетка XIX в. И сама кичевска махала Бачевци потурчила се пре 200 година.

Па и овај се број слаже са историјским фактима да су се наши у Јужној Србији потурчили највише после сеобе нашега народа под Арсенијем Чарнојевићем и у време најјачега надирања Арнаута у наше земље. Међутим, и ако сви наводе овај број, велика већина потурчењака, по причању својих старих, зна тачно од колико су коле на потурчени, само неће увек да казује Број 200 им је остао у аманет, кратак, и чини им се и лаконски одговор. Поред тога, потурчењаци у Тиквешу имају предање, да су се њихови стари потурчили још кад се турска војска налазила онуда за време првога освојења онога краја. Међутим, по другом предању, оном о јаничарскомпритиску у овој области много доцније, и о пресељавању хришћана из тиквешких села у Неготин и Кавадар, излази, да је то било негде крајем XVII века, опет пре 200 250 година.^[198]

У Тиквешу имају предање, да су села Тимјеник и Бегниште потурчени такође пре 200 година, и то се слаже са временом у коме су биле исељене прве хришћанске породице из тих села.

О потурчивању Опоља у Призренској области има предање, да га је потурчио Кукли бег. Овај бег је живео у XVI в. а у Опољу су познати хришћани све до пре 120 година. Потурчивање у јеку и у Опољу било је тек од како су онуда продрли Арнаути.

У Дебарској области, у опште, има предање, да је потурчивање почело такође од200 години на овамо. И ако махом знају који се кра) кад потурчио, и да има потурчењака из целога XVIII и прве половине XIX в., сви који о томе хоће да говоре, одговарају да су се потурчили пре 200 година..

Потурчивање Голог Брда такође датира од 200 година. И у овом се крају зна о потурчењацима који су се потурчили тек око половине XIX в.

Ово време главнога турчења у Дебарској области потврђује се и оснивањем прве текије у оној области. То је Калч баба теке. Верски учени људи су ми казивали да овај муслимански светац одговара хришћанском Св. Архангелу, а по традицији је светац који носи своју главу у руци, и треба да одговара Усековању Св. Јована (29. августа по с. к.). По обавештењу које сам још 1913. г. добио од шеха Емрула, ова је текија заснована 1691. године. Основалац јој је био родом из Арабије. Метропола јој је у Призрену у Сарата хлну. До абдикације, помагао их је, материално, сам султан Абдул Хамид. Ова се текија налази у околини самога Дебра, на путу из Дебра за Пишкопеју, а изгледа да јој је задатак био да паралише значај Св. Јована Бигорског. А обавештени људи, и муслимани, у овој области казују да им и прве џамије датирају тек од 80-90 година.

О онима у Пехчевској области зна се да су се потурчили у другој половини XVII в. Њихово се предање од пре 200 година и слаже са писаним податцима о томе.

У неким крајевима источног периферног насеља Арнаута у нашим земљама, Пољаници, Моравици, Масурици и др. потурчењаци су познати тек од половине XVII в., од насељавања Арнаута по тим крајевима.

Рекли смо да је појединачно, насилно и драговољно, потурчивање држало све до смака Турског царства у нашим земљама 1912. године.

Напомене

1. Ма да с етничка гледишта није тачно, ради лакшега изражавања, ми ћемо на овом месту прелазак у ислам писати са: турчење или потурчивање. А тако и сам народ зове промену друге на муслиманску вероисповест: турчење, потурчити се, потурчењак, потурица, (в. Вуков Рјечник, код речи потурчити)., потур и т. д.
2. К. Ј. Јиречек (Ј. Радонић), Историја Срба II с. 91.
3. Љуб. Стојановић, Стари Српски Записи и натписи бр. 328., 330., 331. и т. д.
4. Говорећи о Србији у овим односима према Турцима, Чеда Мијатовић узима (Гласник Ср. Уч. Друштва XXXVI, Пре триста година), да се Србија за време под Турцима, због ратова и народних покрета, налазила као у опсадном стању. Познати су наши покрети још од краја XVI в. па све до наших дана. — Код таквог стања ствари, Турци су стално одводили из Србије робље.
5. "Турци су до сад, кад су с киме ратовали, водили у ропство дјецу и жене гдје су год које могли ухватити а и људе које нијесу сјекли. Гдјекоји су ове робове држали те су их служили а највише их је продавано и препродавано; зато је свагда уз војску ишло људи не само из Цариграда него испреко мора (из Азије и из Африке) који су робље куповали и у своје земље водили. Рајетин није могао роба купити и држати, него га је могао откупити и пустити да иде куд хоће. Сви господари од робова навраћали су и нагонили робље да се турчи, особито дјецу и младе жене и дјевојке и многи су се женили робињама, и тако је од робиња било (и сад још има) највећијех Турскијех госпођа..."
   И сужањ је налик на роба, али се сужњеви не продају, него их држе у тамници док се не откупе (Вук, Рјечник, код речи роб). — Смичиклас Т., Двијестогодишњица ослобођења Славоније I, с. 73. "Већ у самом табору иза боја слуша се у ноћно доба страшан јаук цвилећих момака и дјевојака, јер једне и друге срамотно израбљују турски војници. Дјецу од шест или седам година спашава њихова младост од свих боли или срамота. А онда тек буде сајам. Доведу их као стадо каково на трг. Трговци их огледају. Сваки трговац, чим му се сужањ допадне, огледа и опипава све удове, заповједиму да се свуче, да га још боље огледа. Па тако се свлачи сужањ пред сваким трговцем, који га погађа, те бива више пута по реду да се мора свући. Будне ли заробљена цјела обитељ, пак, желе наравно да сви заједно робују, колики је опет плач и молбе трговцу,нека их заједно купи. Још некако пролазе они људи, који знаду какав занат, па и они који су јаки обдјелавати поља, али јао си га оним, који су у својој домовини били свећеници, књижевници или уредници, који нису радили тешких радња, или не знаду заната. Много пута голи, као да их је мајка родила, јер им њихове хаљине одераше или раздрти са сто крпа на ругло су пред свим и сваким, јер да нису за ништа. Тко би био јак све ове туге исприповједити." Само год. 1578. (1647), одвели су Турци (у ропство) хиљаду српских момака, - за време рата око Задра и око Малте (Љуб. Стојановић, Запис бр. 6397).
   - Мих. Константиновић из Островице, (Гласн. Срп. Учен. Друштва XVIII с. 181) који је као јаничар доста времена провео у турској средини вели: "... робе (Турци) људе, а који не могу ићи оне поубијају. То бива често сваке године на доведу и донесу (по) неколико хиљада добрих христјана међу поганике па ту измешавши се покваре се. Забораве за своју добру и примају поганичку веру." (с. 181). Са самим М. К. доведено је било робља 320 младића и 100 жена. — Године 1493., после битке код Удвине, одвели су Турци у Цариград велики број великана у ропство, па су их после њихови сродници откупили. — Године 1660. у пламену нађе смрт и неколико стотина Турака. Жали боже, погибе том пригодом и око 300 хришћана (понајвише Хрвата) који су турцима служили као робље. (Др. Р. Хорват, Повјест Међумурја с. 157).
6. Смичиклас Т., на пом. м. с. 9.
7. Налазимо где купљени робови од Турака обрађују земљу у Скопљу (Rad 86. с. 69. - Старине XI, с. 97).
8. Мих. Константиновић (Гласн. Срп. Учен. Друштва XLII.с. 130)."А пошто се то место Ново Брдо већ предало, тада је заповедио цар позатварати све капије, а само једна врата отворити, и кад су Турци ушли у варош, заповедили су свима кућним газдама да сваки са својом чељади, са мушкима и женскима изађе кроз она врата из вароши напоље на шанац, а да остави сва своја добра дома... а цар сам стајао је пред оним вратима па је избирао момке на једну страну, а људе на другу страну, па и женске на трећу страну, да оне које су међу мужевима били најодличнији, те је све заповедио посећи, а остале дао је пустити натраг у варош, а у њихова добра и имања ништа нису дирали. Момке пак 320 на броју, а женске 700 раздао је међу своје поганике, а младиће је узео себи за јаничаре, и послао их је у Анадол преко мора где се они одрањују."
   Исти М. К. пи
9. Шафарик, Памјатки с. 89.
10. Љуб. Стојановић, Запис бр. 5286 — "В тоиже рати бист великое пленеие и расејаније народу христианском и запуштение всеи сербскои земли..."
11. А христиани (у Косовским пределима) многи погибоше и похарани бише и многи род христуански (Турци) заробише (Гласн. Срп. Учен. Друштва XLII.с. 130).
12. Др. Р. Хорват, на пом. м. с. 127.
13. "Паки на 1734 бист рат велики и многи христиани поробљени биша от Турака" (Запис бр. 2637); "тогда мног народ христиански Турци заробите и у плен одведоше; тада беше скроб и жалост велика и дође патријарх Арсеније у Београд" (Гласн. Срп. Учен. Друштва XLIII с. 135). — Описујући догађаје из године 1737. у своме месту, Н. Лавшкин: "Изводи из Летописа". (Гласник Зем. Музеја год. 1889. књ. IV), забележио је и ово: "И поробише Турци своју рају сву с ону страну Ужица... Потом оде чета турска и пороби варош Ваљево, Цесарово место и одатле одведоше (Турци) много робља." — Из овога времена је и Запис(Љуб. Стојановић) бр. 2687 који гласи: "Паки на 1734 бист рат велики многи христиани поробљени биша од Турака" (Односи се на Ваљево).
    О истим догађајима 1738. г., исти летописац забележио је: "На 20 Вељачи одоше Турци опет под ужице и пред њима Ибраим паша Али паша из Скопља и узеше га на виру. Отпратише цесарове људе к Београду и што је било раја Турска извишаше Турци, изсикоше и у ропство немило окренуше."
14. Љуб. Стојановић, Записи бр. 3650, 3903 и др. 3367. и Запис из 1780. г. (бр. 3650) "и сербско робље Турци поробише, пашалук београдски и немачку страну."
15. Иван С. Јастребов, Податци за историју српске цркве итд. с. 63.
16. Знати се кад се робље пороби у Овчару, колико се пороби, толико се двојином натера у Мораву... од насилија турскога ћаје паше... и што се робља нађе живо све се поврати од турецкога насилија" (Љуб. Стојановић, Запис бр. 3954.).
    Ислам Пупинац, ага тетовског Реџеп паше "угушио" је Милојину буну у Матејевцу код Ниша 1841. г. и довео своме паши робове: Српскога војводу (Михајла) и сестру му Миљану. Паша узео Миљану за жену, а Михаилу одредио да живи у сарају до главне џамије у Тетову. Овај М. је остао у вези са хришћанима. Између осталога, он је помагао Ћирилу Пејчиновићу да обнови манастир Лешак. Са Миљаном добио је Реџеп паша синове Абдураман бега, Вели бега и Џеладин бега. Абдураман му је био наследник. У неком грчком устанку био је од пашине стране Теке бинбаша и довео паши робове, потоњег Беџет агу и сестру скопскога и Хасан паши штипскога. Сборник Министар. Народнога Просвештанија XI, 411). Податци ови нису сви тачни.
    У првом нашем устанку Турци су заробили девојку Марију, ћерку попа Алексе из зајечарског краја, и довели је у Гњилане, где је постала жена Рашид бега Џинића. Отац јој после некога времена долазио у Гњилане и Рашид бег га лепо примио, угостиои испратио натраг. Потурчену хануму су прозвали Бејаз ханума, бела госпођа (Тодор П. Станковић, Путне белешке по Ст. Стбији 1871-1898. II, с. 42).
    Не знам тачно из кога грчкога покрета, кумановски дере беј Мустафа бег довео је био у Куманово три Гркиње робиње, три рођене сестре. С једном од њих био се М. бег оженио и имао деце. Од ње је био доцнији кумановски Махмуд бег. Он је говорио и грчки, и кад се појавила онамо ексархијска струја, и он је био на страни Патријархиста. А брат му млађи, Јашар бег, од Туркиње, био је на страни Ексархиста. По смрти ове Гркиње Мустафа беговице, две њене сестре и даље су остале у харему сестрића Махмуд бега. Једну сам и ја затекао и знао. Онда се у Куманову знало да та није била потурчена никако. Слушао сам да је мој дед, стари кумановски прота Димитрије, кад год је ишао Махмуд бегу у посету, говорио је и са овом старом Гркињом, да јој сваког великог празника слао нафору, и да се она врло много интересовала о нашој вери и цркви, и да се увек у деда ми распитивала и о Грчкој.
17. Груја Новаковић, је Мару три пута избављао ропства (Вук - 1896 - III 39.). Оваквих робова - сужњих - бивало је све до смака Турске у нашим земљама. Дебарски Малисори одводили су хришћане дебранце у ропство и тамо их држали и мучили па их пуштали на откуп. Тако је било све до Балканског рата. Позната је у Малисора и једна примитивна справа за мучење сужњих на један врло суров начин.
18. Платно бели црнојка девојка,
    Платно бели, своје очи куне:
    "Моје очи, данас не гледале!
    Проћи ћеду три синџира робље!
    Један синџир све млади момака,
    Други синџир све млади невести,
    Трећи синџир млади девојака."
    (Ср. Ј. Стојковић, Каљевић Марко... с. 186).
19. У Цариграду су постојале главне станице, у којима је продавано робље. Једна је била у Сулејмановој џамији, а друга у Језирџију. Пошто су Турци овладали нашим земљама преко Саве и Дунава и Угарском, и Београд је постао главни трг за продавање робља. И у Београду је постојала нарочита кућа у којој је вршено сортирање и продавање робља. (Гласн. Срп. Учен. Друштва XXXVI.- Ч. М. према савременим изворима (Spandugino-у Ricaut-у и другима)). Напред смо видели како је то робље сортирано и продавано. (Смичиклас Т., на пом. м. с. 73).

А ево како се и у песми казује, како се робље продавало:

"Ту ми робија јептино бијаше:
"Дјевојка је по дукат злата,
"Млада снаха за полугрошицу,
"Удовица за петнаес пара
"Стара баба за лулу духана,
"А два старца за печена јарца."

У варијанти песме Дружина Михата Хајдука (Вук - 1894 -III, 419), пева се како је спахија дошао из Хрватске и "довео" робља племенита.

20. Гласн. Срп. Учен. Друштва XVIII с. 181.
21. Рјечник, код речи роб.
22. Лепу је слику о овим случајевима дао Чед. Мијатовић, у своме спису Рајко од Расине, Београд. У тој слици Маргита, грофица од Нађ Бање доспева у ропство потурчена Циганина ковача алкохолисте Бекри Бекира.
    У нашим народним песмама се пева да су Турци заробили сестру Краљевића Марка и поробили Прилеп. (В. Богишић на пом. м. 290), а историјски се зна (К. Ј. Јиречек, Историја Срба II, 178) да су Турци, 1463. г, одвели у ропство и два млада сина босанскога краља Степана. (Смичиклас Т., на пом. м. с. 58).
23. H. Mathieu, La Turquie et ses dif. peuples II, с. 166, etc и А. Bouе La Turquie etc III, с. 390. При свем том, познато је да су многи Турци и Арнаути муслимани, кад су полазили у I и II Српско-турски рат 1876. и 1877-78. г., узимали од својих суседа капару за каквога роба или робињу које би довели из Србије. И одводили су робље ако не из Србије, а оно из наших земаља под Турцима, кроз које су пролазили. Само ја знам четири младе девојке што су прваци кумановски, 1878. г. избавили од Турака мухаџира и пребацили их преко границе у Врање. Неке су још и данас у животу. Интересантан је случај са Софком, Софијом Станковић о којој је донела "Политика" од 1. септ. 1924.
24. Рјечник Хрв. или Срп. језика код речи јаничар.
25. По другима од 7-10 и од 10-12. Има бележака, да су узимати младићи и од 15-16 година старости, Смичиклас Т., на пом. м. с. 74 и даље.
26. Смичиклас Т., на пом. м. с. 79 и даље; - Етнографски зборник (Српске Краљ. Академије) књ. XVI с. 368; - Мих. Константиновић (Глас Срп. Учен. Друшт. XVIII, 158-259); Ив. С. Јастребов, Податци итд. 101-102.
27. Рад 86 с. 50 из путописа М. Сајдлица у г. 15556-59. Запис (Љуб. Стојановић) бр. 810 из год. 1590: "боех се јаничар зде и метех се оумом." Наши летописци у кратко су бележили и о купљењу деце: "И то лето (1494) браше јаничаре по земли." (Гласн. Срп. Учен. Друштва LIII, 104).
28. У испитивању велеске групе ов. г., помогао ми је г. Стеван Симић директор Велеске Гимназије. Неке податке о Ресанској групи поверио ми је г. Д-р Добр. Станаревић, лекар среза Преспанског. Према оном како ми је из ресна јављено, по мојим питањима, такође је г. Киселиновић, проф. гимназије у Ресну, прибрао неке податке о потурчењацима, али ми их није могао доставити; бар ја их нисам добио.
29. Податци и т. д.; Стара Сербија и Албанија и т. д.: (С. К. Академије Споменик XLI с. 36).
30. И ако бугар. писац В. Кнчов (Македонија, Софија 1900) није ни по овом питању довољно обавештен, он је држим, изнео најприближније бројно стање потурчењака преко 25 година. Нешто је о бројном стању муслимана у неком областима бележио у своме делу Стара Србија и Маћедонија и Спиридон Гопчевић али и те су цифре у многоме произвољне.
31. Многи га погрешно пишу Жепишта. Тај погрешан назив овог села унели су у књижевност бугарски писци с тога што Бугари немају џ. По хришћанима становницима спомиње се у Биогорском Поменику (Списание на Блгарска Академија на Науките књ. XVI с. 30).
32. У Поменику Биогор. манастира, на пом. м., налазимо хришћане и у овом селу.
33. По некима, у Голо Брдо спада и село Головиште. То је сада чисто арнаутско насеље. У њему живе Цамовци, пореклом Маћани. Има их свега 6 кућа. Иако је од сто година на овамо чисто арнаутско, муслиманско село, делови његова атара и данашњи дан се зову Береговац, Музга, Салатино (Слатина) и др. а головиштани говоре само арнаутски.! Спуштајући се са Голога Брда у ово село, иза самога њега налазе се села, сада такође арнаутска: Љуболеж, Изворец, Горица и др. која носе српска имена. Осим тога, у Поменику Биогорског манастира (на пом. м.) од XV в. на овамо, између осталих села, спомиње се и село Головиште, у коме је било доста православних хришћана. По Ив. С. Јастребову (Податци и т. д. с. 128) исти је случај и са селима: Проваленик, Грекане, Граждани, Пјанец и др.
34. Неки и у нас погрешно пишу, и на картама погрешно уцртавају, ову жупу на левој страни Дрима.
35. Власиће је сеоска мездраја; засебно се и десетак издаје. Све до 1912. и 1913. г. припадала је Рамадану Цаму из с. Серпетова у Голом Брду.
36. Спомиње се у Биогорском Поменику, (на пом. м. с. 14).
37. У Биогорском Поменику (на пом. м.) спомињу се хришћани из овога села.
38. Доста је велико насеље турских Анадолаца, Јурука и Коњара. Ово је насеље овде од краја XVI в. У Поменику ман. Биогорског (на пом. м. с. 25) налазе се имена хришћана приложеника из овога места под овим турским именом. Одавно у Коџачику нема ни једнога хришћанина. Ја сам испитивао и Коџаџик , али није овде реч о њему.
    По мишљењу Ив. С. Јастребова (С. К. А. Споменик XLI с. 124) ово је старо место Светоград.
39. У опште, у Дебарском Пољу и у Горици још и данашњи дан су очувана помешана имена: хришћанска и муслиманска. Тако, у селу Бомову постоји породица Салимарк, и Адем, првак ове породице, који не зна ни једне речи ни српске ни турске, казује да му је дед Марк - био хришћанин и да се звао Марко, па се потурчио и добио име Салија. - Отуда је Сали Др Драгутин П. Костић, је ту скоро забележио да у селима у овим странама, и то у Зогају, још и данас постоји лице Шаћир Димо; у селу Стушану постоји Рам Душан; у селу Блату постоји Муктар Лазар; у селу Горици Зејнел Тодор(Тоља) и т. д. И у другим крајевима ћемо се срести са оваквим презименима. - Да е и у Доњем Крчишту било хришћана то се види и из Поменика ман. Биогорског (на пом. м. с. 24), па се сви или иселили или примили ислам и арбански језик.
40. Овај број становника наводим по казивању, колико их је био пред сам Балкански рат. Брзо пред овај рат, господари села Евази бег и Шућури бег, отерали су многе старе чифчије са имања и из кућа што нису били пристали на нове услове који су им стављали господари за обделавање њихове земље. Ово су господари чинили према аграрној политици Младотурака, коју су почели претресати чланове парламента. Ја сам и ове прилике испитивао у Обоку 1913. г. Ни онда се нису још били вратили сви становници села.
41. Ив. С. Јастребов, Споменик С. К. А. XLI с. 124.
42. То је гипсани део атара.
43. Мештани и сви Реканци, хришћани и муслимани, ово име изговарају Аџиовци, а буг. писци га пишу Ажиовци.
44. У Биогор. Поменику (на пом. м. с. 25) спомиње се као хришћанско место.
45. На пом. м. с. 14-20.
46. Податци и т. д. с. 129, 131; -Стара Србија и Албанија, с. 81, 89 и др.
47. На поменутим местима.
48. У својим Путним белешкама по Старој Србији1871-1898; I-I.
49. Ив. С. Јастребов Податци и т. д. с. 713.
50. Ив. С. Јастребов Податци и т. д. с. 106
51. Ове податке ми је прибрао г. Др Драг. П. Костић.
52. Податке о овоме селу дао ми је, између осталих, и председник општине Абдурахман Али-беговић
53. У селу Гургурици, до пре 50 година живели су сами Торбеши, махом сточари. Одатле је био чувени сточар потурица Кас-м ћеаја, који је имао 10-15000 оваца, по 200-250 стеоних крава на годину и т. д. - У додиру са Арнаутима, и они су се и то за кратко време, сасвим претопили у Арнауте. До пре 30 - 40 г. још су говорили нашим језиком. Мени је у Марковом манастиру, год. 1908., стари манастирски каваз родом из овога села испевао 18 наших народних јуначких песама, које је научио од својих старих.
54. К. Ј. Јиречек, (Периодическое списаније XI с. 15-16 - X-Y, Период. списание XLIV, с. 286).
55. К. Ј. Јиречек на пом. м. с. 15-16.
56. Бошњацима потурчењаке зову неки и у другим источним и јужним нашим пределима. - Р. Т. Николић, Пољаница и Клисура (Насеља књ. III). - Питање је: јесу ли они "Турци из Босне" (Срп. Етнограф. Зборник књ. XVI с. 389) чувари по лужници били доиста из Босне или су их тако звали по томе што су били муслиманске вере, а говорили српски.
57. Хаџи Серафим, (Плач Старе Србије с. 42-43) "Имам још и данас мухамеданаца у овој нахији (ђаковичкој) који највеће пакости чине хришћанима а сродни (су) и по народности и племену њима, којима злочинство чине." О ђаковичким потурчењацима вели: "Помухамедањени ненавиде своје сроднике и нападају их и убијају" (с. 46-46).
58. У Кичевској области име Торбеши чује спорадично, и више у међусобном задиркивању суседском. Арнаути Торбешима називају потурчењаке само у два села: у Стрегомишту и Бачишту. - Кад би се Арнаути због нечега расрдили на торбеше из овог села, рекли би: "Море, крши им глава та ти је торбешки..." А у реваншу за то, потурчењаци из поменутих села своје суседе Арнауте зову торбешима.
59. Ову црту правих Турака врло лепо је истакао г. Зарија Р. Поповић у својој дивној приповетци "Поклон" (Вардар за 1924. г.) - Мил. Вукићевић, Знаменити Срби Мухамеданци с. 65. - Шире масе правих Турака и само име Бошњак тумаче да је дошло од речи бош, бош вера; празна, несигурна вера. Ко зна није ли отуда и изрека турска: "крк бошњак бир адам о да јарамаз", то јест: четрдесет бошњака (чине) једног човека па и тај (један) не ваља.
60. Е. Oberhummer, Die Turken und das Osmanische Resch. Leipzig 1917. с. 15.
61. Како је Петар Крстић објаснио у "Виделу" за 1884. годину - месеца маја.
62. Др. Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Ст. Србија књ. II с. 141. - Р. Т. Николић, Пољаница и Клисура (Насеља књ. V). Негде у Кичевској области, из подсмеха, Арнаути Тобеше зову Читацима. И у тим приликама Торбеши, у реваншу, Арнауте зову Торбешима.
63. Бугари тај назив доводе до речи помоћ, помагати.
64. Др. Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Ст. Србија књ. I, с. 187-188.
65. Андрија Јовићевић, (Насеља књ.XI с.33-35).
66. Случај са Опољем и др. жупама у Призренској области, у горњој Реци, Кичевској области и другде.
    - У Лужници у Нишави зна се да су многи и Турци из Босне били онуда чувари и да су највише гудили уз гусле и певали (Сцр. Етног. Зборник XV с. 389).
67. Податци и. т д. с. 127.
68. Андрија Јовичевић (Насеља књ. XI 33-34) вели братство Мрковића доскора је у души било више хришћани него муслимани. А данас је вели А. Ј., има толико фанатизованих Мрковића да неће никако признати да су им дедови били хришћани.
69. Рјечник, код речи Крчава, "варош у Скопаљском пашалуку у којој је око једне трећине Хришћана а остали су Турскога закона, али сви говоре Српски, истина заносећи мало на Бугарски али их прави Бугари не разумеју."
70. Под утицајем те пропаганде почели су потурчењаци, овде, онде и српска имена породица и топографских објеката преводити на турски (в. тач. III).
71. Ив. С. Јастребов Податци и т. д. с. 129-130.
72. Реџо Дервиш из Кичева жали се Илији Кузмановићу трговцу како је довео у кућу снају Арнаутку из села Сатеске и већ су три године прошле па се још не може споразумевати са укућанима који говоре само српски.
73. Споменули смо о претапању потурчењака у Турке у Елевцу Г. и Д. у дебарској области.
74. Овакав начин позивања постоји и у околини Прилепа. Тако су се онамо позивали све док се није појавила пропаганда за Ексархију и нов школски бугарски метод (Др. Јован Хаџи-Васиљевић, Прилеп и његова околина с. 149-158).
75. Смичиклас Т., на пом. м. с. 13-14, наводи у Славонији презимена потурчењака: Умовци, Емишовци, Феричовци, Фортушовци, Попинци, Турковци и т.д.
76. Тамо су забележена (Т. П. Станковић, на пом. м. с. 125 и даље), презимена: Ђокић, Велић, Марушић, Зенић, Рацић, Генић, и т. д.
    У Ораовцу: Марић, Ђурић, Вукашиновић и Марковић,
    У Острозубу: Караџић,
    У Малетишту: Маташић,
    У Пагаруши: Белчетовић
    У Мислошеву: Бранковци,
    У В. Хочи: Бранковци и т. д.
77. И имена делова атара ових села су српска, као: Ограда, Ливада, Слатина, Завец, Лосравец, Ласков и др (Село Војник).
78. У Кичевској области, у селу Тујинцу, све до 1863. г., постојала је потурчењачка породица Калешовци и грабила је хришћанску девојку Менку из села Шутова, а сада тога презимена нема у том селу. — Прота Мисаил ми је у неколико махова казивао да је у свом детињству, 1820-их година, затекао потурчењачке породице из села са презименима: Пекарци, Ћушковци, Гевичовци, Пупевци, Мучовци и др. а сада се та презимена потурчењака не чују више у Кичеву.
79. Европски путник кроз Босну и Херцеговину 1550. г., Которанин Зено, забележио је (Rad LXII с.98), да су у манастиру Милешеви највише прилога давали Турци (то су потурчењаци) и да свеца (Св. Саву) особито поштују и да га се јако боје. — Године 1759. Турци у Катраници (код Острва) нашли мошти хришћанског светитеља и пошто им младић (мошти), запретио да ће сви у селу помрети... дали мошти хришћанима (С. К. А. Споменик LI други разр. 43. с. 9.). Држи се (Јорга Н. Geschichte des Osmanichen Reiches II с. 301), да су потурчењаци Исак бег 1483. и Ахмед Херцегоглу 1498. били са положаја великог везира смењени што су симпатисали хришћанима. — К. Ј. Јуречек (Историја Срба II, пом. м.), шта више држи да је потурчењак Мехмед Соколовић у потаји био и српски патриота - Андрија Јовићевић (Насеља књ. XI с. 34) о потурчењацима у Бару и Крајини пише да нису држали нову веру; да су клањали у опанцима и т. д.
80. Црква и живот, (година I бр. 3 и 4 стр. 104) доноси из пера митрополита Варнаве да су многи поарбанашени и помухамедањени Срби у Горњој Реци и до данашњег дана сачували "Љубав наспрам цркве и добре везе са својом православном браћом. Када им се неко од чељади разболи не воде га оџи у џамију већ га воде попу у цркву."
    Они (потурчењаци) "мелези су и по вери и по народности".
    Стари људи хришћани у Ростуши памте када су се и муслимани у овом селу сарањивали на хришћанско гробље "и дуго времена дозвољавали православнима палити свеће на гробље" (стр. 104)
81. Ив. С. Јастребов, Податци и т. д. с. 90
82. Ив. С. Јастребов, Обичаи и песни и т. д. с. 90
83. Ив. С. Јастребов, Обичаи и песни и т. д. с 90. — Хаџи Серафим Ристић (Плач Старе Србије с. 41-42) бележи о овоме у Дечанским пределима и ово: "Преласком у мухамеданство нека лица из племена једног свог патрона изгубили су, а оставши у христјанству из истог племена таквог су задржали. Но и код оних лица која су у мухамеданство прешла, предањем сачувано је, ако слављено било није, име патрона прадедова њихови откуд дан данас и постоји по племену -фису- једно, а по верозакону два једно другом противна елемента сачињавају у суседству живећи људи."
84. Ив. С. Јастребов Обичаи и песни и т. д. с. 90
85. За Дренаци в. Т. П. Станковића на пом. м. с. 126 и др.
86. Т. П. Станковић, (на пом. с. 118-129) бележи како је призренски Рустем паша вратио јагње што му је био послао католички бискуп за катол. Ђурђев-дан напоменом да он - паша - не зна за два Ђурђев-дана већ само за онај који ће бити за 12 дана.
87. Ив. С. Јастребов, Податци и т. д.; Смичиклас Т., на пом. м. с.60.
88. Црква и живот год. I с. 105.
89. Гласник Земаљ. музеја год. 1892., IV с. 456.: у Фочи и фочан. селима је од вајкада би обичај да сви мештани, хришћани и муслимани, светкују Св. Прокопија.
90. Р. Т. Николић, Пољаница и Клисура (Насеља књ. III с. 108-100) забележио је и ово: "Зна се да су Синановци Арнаути шпотурчењаци у Пољаници славили славу на Св. Николу (не бележи кога Св. Николу). Прича се да су поред Синановаца и многи други Арнаути славили. Многи су на Светог Николу и Божић палили воштане свеће, кували прешницу, жене им износиле на задушнице као и хришћанке. Жене су им постиле као и хришћаснке и за дуго се нису хтеле потурчити. Зна се у пољавици да су многи потурчењаци Арнаути (у Оргулици) чували као знамење кошуље на којима су били извезени крстови из времена када су им претци били хришћани. Они су дошли као потурчењаци, али су неговали свиње. Тек када су економно ојачали оставили су свиње, напустили славу... Има предања да су неки тек у Пољаници потурчили... Жене ових Арнаута до су носиле широке дуге кошуље."
91. Ив. С. Јастребов, Податци и т. д. с. 145 - Насеља XI с. 30-31: "Муслимани иду уз крс веома побожно и дан заласка на Румју сматрају особитом својој свечаношћу; тога се дана облаче љепше, и сав им дан пролази у игри, весељу и пјевању."
92. Један од ових случајева врло је лепо изнео г. Зар. Р. Поповић у својој лепој приповетци "Неџиба" (Бранково коло г. 1905.).
93. Али ага и доганџи баша писа родитеља својега (у Пећски Поменик) у Прилепу 1635. — Љуб. Станојевић Запис бр. 127. — Око половине XIX в. браћа Суља и Дема, уписали су своје родитеље Марка и Витану у Поменик ман. Св. Марка код Призрена (Ив. С. Јастребов, Податци и т. д. с. 114).
94. Смичиклас Т., на пом. м. с. 59-61 и друге
95. Тодор П. Станковић (на пом. м. I с. 100, 128 и 131). — Сам он био је овакав кум 1887. у селу Добреву на Косову. — У Дебру, пред сам Балкански рат, Хаџи Товељ узео је за кума крсника Крсту Славковића из Жупе Селца. Звали су Крсту кад треба и овај је отишао са својом женом. Дочекали их сви укућани. И жена Х. Т. изашла пред њих незабуљена. Пошто су се поразговарали, довели девојчицу и предали је Крсти, а овај је предао својој жени и она је девојчици на четири места на глави, у виду крста, ножицама потсекла коцу и, крстила је. Том приликом и Х. Т. и жена му говорили су својим кумовима да су њихови стари, док су били хришћани исто тако радили (Рјечник код речи кумство). Шишано кумство постало је да би кадшто и хришћанин Турчину могао кумовати.
96. Ив. С. Јастребов, на пом. м.
97. "Преласком не заборавише не само они неке из својих верозаконих обичаја, него се стараше и млађим својим такове приповедали" (Хаџи Серафим, Плач Ст. Србије с. 46. Смичиклас Т., на пом. м. с. 60).
98. Маја 2. 1913. г. на путу између Јабланице и Клења срео сам две потурке. По ношњи, држао сам их за хришћанке и поздравио сам их и ословио. Оне су ми прихватиле поздрав. Ишле су биле у Јабланицу за "мамуруз". И по одговору њихову држао сам да су хришћанке, док ми моји сапутници г. г. Мата Шуменковић и Анђелко Крстић не рекоше да су потурке. Ови их распознају по белој шамији која се спушташе од потиљка низ леђа и коју хришћанке не носе више. Као главну горњу хаљину, и једне и друге, носе црверцу од сукна. У опште, у целом Дримколу, Голом Брду и Жупи тешко се потурке разликују од хришћанки.
99. У Чепину у Бугарској, потурчењачке жене су се до пре 40 година носиле као и хришћанке у оном крају само још дебелу бошчу на глави, да би могле, кад устреба, да сакрију лице од страна човека (Пер. списание, XI с. 23.).
100. У Бугарској, у Чепину, потурчењачке жене и певају на Бајрам; откривене играју коло девојке и момци, и тога дана могу да се гледају и бирају. (Перид списание XI с. 33).
101. Паде облак над Србију, и т. д.
102. Ив. С Јастребов, Податци и т. д — В. Кнчов, Македонија... с. 40-53 и др.
103. К. Ј. Јиричек, Gesch. der Bulgaren, с. 518 држи да је Пајсије, будући у додиру с Јов. Рајићем у манаст. Хилендару, од овога и примио много што за своју Славјано-блгарску историју. У оба ова стара писца једнако је мишљење о потурчивању српскога и бугарскога народа.
104. Youssouf Fehmi, Historie de la Turquie, Paris, с. 57.
105. К. Ј. Јиричек, Gesch. der Bulgaren, с. 519
106. В. Кнчов, на пом. м.. с. 41.
107. Периодич. списание, VII с. 9. и 10.
108. Љуб. Стојановић, Запис, бр. 404.
109. К. Ј. Јиричек, Gesch. der Bulgaren, с. 356
110. К. Ј. Јиричек, Gesch. der Bulgaren, с. 457; — Периодич. списание XI, с. 23; К. Ј. Јиричек, Cesty po Bulharsku, с 296.
111. Љуб. Стојановић, Записи, бр. 6337, 6354 безаконие, 6359 (зло од Агарена, скроб, беда велика људима, ох немири...), 6369, 6371. Ма да се године и имена не слажу, на овај се покољ односи запис (Љуб. Стојановић), бр. 616.
112. ...При ступању на престо из борбе са својим братом Џемом, Бајазит II морао је чинити уступке јаничарима. Обвезао им се да у будуће не може нико постати велики везир ко не би био хришћански потурчени син (Годишњица Н. Чупића књ. XXXII, с. 328 — по Donado-у; — Youssouf Fehmi на пом. м. с. 49.)
     Позната је и буна јаничара под Бајазитом II због хапшења Ахмет паше потурчењака; зна се да је султан морао попустити и морао је А. пашу узети за великог везира (Годишњица Н. Чупића књ. XXXII с. 329).
113. Zikeisen J., Gesch. des Osmanishen Reiches II 568; Hammer J. Gesch. des Osmanishen Reiches I, 697.
114. Први његов корак по доласку на престо био је рат противу шијита у Персији. Тамо је био одбегао један од његових најенергичнијих братанаца и нашао јаку потпору. Забележена је у историји традиција да је онда султан Селим само на једном потоку побио 400.000 тих јеретика. Ово наводимо с тога што ћемо на овај број доћи у традицији о потурчивању нашега народа у Призренској области.
115. Hammer J. на пом. месту I с. 693-697.
116. Да је наредио да се поубиају многа мала деца; да је присуствовао многим крвавим злочинима и да је наредио да се од многих жртава кувају ручкови и вечере... Турски историчар, Youssouf Fehmi (на пом. м. с. 57.) вели да је овај султан у току своје владавине од осам година погубио седам великих везира, неколико хиљада официра, и да је свет, на глас о његовој смрти, дануо душом.
117. Hammer J. на пом. месту I с. 697.; — Zikeisen J., на пом. м. II с. 610. А Станлеј Лен пул, Историја турске царевине. Ниш 1890. с. 95. — пише; "О Селиму I зна се, да је јако волео поезију и књижевност. Сам је написао и читаву једну књигу, књигу персијских ода. Богато је обдаривао учене људе и свагда је на својим војним походима водио са собом историке и песнике, који ће да бележе шта се збивало и да га забављају декламујући му песме о славнимделима његових старих".
118. Youssouf Fehmi, на пом. м. с. 56.
119. По Ив. С. Јастребову. Податци и т. д. с. 92 и даље старији Синан паша није никада ни управљао у Призренској области. Он је држао разне високе положаје у Цариграду и у опште на Истоку. — Први пут је био в. везир на 40 година после смрти Селима I, а дотле је била већ обновљена и сама Пећска патријаршија. А и познији, Софи Синан паша, није управљао у Призренској области већ у Цариграду и другим местима далеко од Призрена. Он је у народним предањима познат по томе што је порушио цркву Св. Архангела Михаила у Призрену.
120. Legent, Reise in der Europaichen Turkei im Jahre 1869. (по В. Кнчову, Македонија с. 41).
121. Ricaut, Historie de l empire ottoman. (По Чед. Мијатовићу, Пре триста година); Периодич. списание X с. 34.
122. Marsilli, Statto militare dell imperio otomano, Amsterdam, 1622. с. 612 (Периодич. списание X 34). — О Јуруцима и Коњарима види и К. Јиречка Cesty и т.д. с. 294-296. Ив. С Јастребов, Податци и т. д.
123. Ив. С Јастребов, Податци и т. д. с. 99; Љуб. Стојановић, Запис бр. 733 "сьзида се и пописа се (храм св. Николе) вь она ноууждна и прискрбна вр#мена ооть измаильтскихь"...
124. Ив. С Јастребов, Податци и т. д. с. 104-105.
125. С МСарајлија, Историја Црне Горе... с. 47. Др. Влад. Р. Петковић, Старине — записи. натписи, листине и др.
126. Љуб. Стојановић, Стари Српски Записи и Натписи књ. I-IV — Др. Влад. Р. Петковић, Старине: записи и натписи — листине.
127. Др. Влад. Р. Петковић, Студеница с. 6-8.
128. Василије Бркић у XVIII в. (С. К. А. Споменик Х с. 57) вели да је "султан турецки у два крат Боснију силоју потурчити..." или "у Босни усилије турецко за турчење". Оваква предања о потурчивању Босие била су извор и нашем Његошу, кад његов Сват Турчин вели:

"Илдериме, свечев буздоване
- - - - - - - - - - - - - - - - -
Ал ти просто диново млијеко
када Босни саломио рогове
кад све покла кад не посунети".

129. Коран, гл. II т. 257; — Youssouf Fehmi, на пом. м. с. 27.
130. Ив. С. Јастребов Податци и т. д. с. 88. - Андрија Јовићевић, који је и ове прилике испитивао у Црногорском Приморју и Крајини (Насеља књ. XI с. 29-37 и др.) о потурчивању нашега народа онуда, између осталога, забележио је и ово: "Није било притиска да хришћани приме вјеру мухамеданску"; не прича се (онамо) да је ма ко променио вјеру под насиљем"; Турци нијесу приморавали на турчење"; "исповиједање хришћанске вјере... било је сасвим слободно". — У Дебарској области, у којој је још од половине XVII в. овладао врло јак притисак Арнаута на наш живаљ, Бигорски манастир Св. Јована налазимо стално отворен. Налазимо игумана Арсенија са братом му од села Модрича; налазимо где, "Атанос от село Стразимир" у истој области плаћа икону за манастирску цркву на десној страни царских двери; налазимо градитеља "Моисиот от село Битуше": сељаци обнављају манастир 1743. г.; игуман купио нешто њива и засадио винограде и подигао малу ћелију; год. 1807., други игуман гради кивот: купује имање у селу Рајчици, гради кућу и т. д. (Биогорски Поменик — Списание на Блгарск. Академија на Науките књ. XVI).
131. E. Oberhummer. на апом. м. с. 48 и 52.
132. Љуб. Стојановић, Српска црква у међувремену од патријарха Арсенија II до Макарија (око 1459-63 до 1557) - Глас С. К. А. СXI с. 113 и даље.
133. Љуб. Стојановић. Српска црква и т. д. с. 130 у Горашду, Рујанском манастиру, Грачаници, Милешеву, Београду и Маркшиној цркви...
134. Љуб. Стојановић, Написи бр. 357, 374, 384, 389, 402, 426, 430, 451, 473 и др.; -Гласн. Срп. Учен. Друштва ХШ с. 14,17 и др. - Ив. С. Јастребов, Податци и т. д. с. 59 и даље.
135. Периодич. списание VII с. 9.
136. Парох Симеун Чајкановић, Гласник Земаљ. Музеја г. 1889. IV с.1-11.
137. Rad 62, с. 95-99.
138. Доцније су, другом европском путнику, Ст. Герлуху (Гласн. Срп. Учен. Друштва XXXVI, с. 213) причали хришћани у Београду да има хришћанских манастира са по 100 - 150 калуђера. — Само на госину дана по обновљењу Пећске патријаршије, видимо где Никола Пепић изнова подиже препрату у цркви ман. Лесновског (Гласн. Срп. Учен. Друштва XLII, с. 13). — У истом ман. је исти Пепић купио метох (ваљда место за метох) од "агаренских рука" и приложио овом истом манастиру.
139. И у почетку XVIII в. налазимо пространу, разгранату администрацију Пећске хијерархије; видимо читаву организацију о прибирању прихода, о завештањима и т. д. (Писма пећских патријараха XVIII в. - С. К. Л. Споменик 43).
140. Од 1789-1809. г., колико је до сада познато (Ив. С. Јастребов, Податци и т. д. с. 29-35), само рашко-призренском и скендеријском митрополиту Јанићију издата су 14 султанска фермана о заштити православља у тој епархији.
141. Гласн. Срп. Учен. Друштва XXXVI с. 168.
142. К Ј. Јиречек. Историја Срба II с. 177-178, држи да је у Босни пре но што су је Турци и заузели. било турских присталица, који су звали султана да дође.
143. Било је, у исто доба, два Ахмет паше, наших потурчењака. Поред сина херцега Косаче био је и други и коме је забележени "natto in Servia" (Годишњица Н. Чупића XXXII, с. 328). Овај А. п. био је развио у Валони јаку акцију у корист Турака. Он је био Бајазиту II десна рука у династијској борби и био је врло популаран код јаничара. Има трага у народним предањима, које је забележио (Rad LХII с. 65) путник Шепер, да је женахерцега Стефана Косаче заједно са сином пактирала с Турцима противу свога мужа и предала им Благај. Син јој Стефан потурчио се. добио име Мухамед и оженио се Бајазитовом ћерком.
144. Љуб. Стојановић, Запис, бр. 4956; "Ва#лто 1485. г. пође Станиша Ивановић на портоу цару султань Бајазита".
145. С. Милутиновић Сарајлија, На пом. м. с. 13. бележи и ово: "А они шњиме, (Станишом) потурчени Црногорци дошавши богати натраг — "многи били (у Цариграду) обдарспи", свак у своју браћу пође и дома као отприје стајат и живјет тек у Турском закону коино им е толико био омилио се да су они у њему ие само живјели и помрли но и дјеци га својој наметнули и оставили и млозииу Црногорцах дома бивши је још тијем отровали и премамљивали"...
     — Последњих година владе деспота Ђ. Бранковића, од два брата Анђелића један је, Михајло, главни челник па двору Ђ. Б., а други је, Мехмед паша, султански намесник румелијски и заузимао и друге високе положаје у царству. Они су пореклом новобрђани: по оцу су грчког а по матери сриског порекла. Кад су Турци заузели Ново Брдо, Мехмеда су одвели у ропство, тамо га потурчили и он доспео до највишег положаја у царству. Свога великог челника Михајла, Деспот Ђурађ је неколико пута слао на султански двор у Једрене ради разних преговора и тамо су се рођена браћа састајала, један хришћанин а други муслиман и заступали интересе две државе супротних тенденција па и непријатељски расположене једна према другој. Они су посредовали те се склопио мир између Мехмеда II и Лазара Бранковића (К. Ј. Јиречек, Историја Срба II, с. 169).
     — На двору Мехмеда II (1451-1481. г.) налазимо неколико потомака разних балканских владалаца и династија. У телесној гарди М. II, између осталих владалачких синова, био је и син последњег босанског краља, кога је султан особито радо гледао (Годишњица XXXII с. 327). На двору истога султана налазимо и пажеве хришћане. Позната је завера осморице пажева противу живота султанова (Гласн. Срп. Учен. Друштва XVIII с. 117 и др.).
146. Милош С. Милојевић. Путопис и т. д. III с. 48.
147. Гласник Зем. Музеја год. 1889. Све до 1870. г., налазило се по свем Косову и Метохији случајева: где су родитељи и деца од 20 година на више хришћани, а деца до 20 година мухамеданци па их још и данас један исти кућни кров покрива и мухамеданца и православног" (Милош С Милојевић, на пом. м. III.).
148. Блиских сродника две вере, хришћанске и муслиманске, било је, и још има, у свима нашим крајевима, у којима има потурчењака. По својим белешкама и по податцима које сам добио од г. Др Драгутина П. Костића, лекара, навешћу ово неколико примера. Већ је забележено (Јов. Цвијић, Основи за географију и геологију Македоније и Ст. Србије III с. 1098. и на др. местима о сродничким везама Петра Костића из Призрена са муслиманима у околним селима. Наш књижевник Бора Станковић имао је другостепене ујаке муслимане (Др. Јов. Хаџи Васиљевић, Јужна Ст. Србија II с. 253). У селу Неродимљу на Косову један део становништва потурчио се тек око половине XIX в. — Учитељ наш, Стојан Дајић, родом из овога села, до скора је имао живе ујаке муслимане. — У селу Кошарну, опет на Косову, Манојло Ђорђевић Циц трг. у Призрену, имао је ближе рођаке муслимане у пом. селу. Пред сам рат 1912. г. долазио му је у госте у Призрен другостепени стари стриц, Мирковић. муслиман, да се са синовцем види пред смрт. — У селу Неродимљу, Ковачевића има и православних и муслимана. Један од муслимана, године 1912. вратио се у хришћанство, па је г. 1915., поново примио ислам. Муслимани долазе православнима на славу Св. Николе као код својих рођака. — У селу Доњем Неродимљу, недавно потурчених Кољковића раније је презиме било Савићи. Мајка нашег учитеља, Стојана Дајића, Стоја, имала је оца Мирка и стрица Станка. Станко се потурчио и добио име Алит. Мирко није брата отерао од куће; живели су у задрузи. Станко (Алит) и његова деца посили су у задрузи хришћанска, а ван куће муслиманска имена. Међутим Арнаути, њихови суседи, то нису могли да трпе и почели им претити да ће све побити. Због тога се браћа поделила: Станкови (Алитови) потомци и данас славе Св. Кујака и Улиту тиме што тога дана дочекују госте и подносе половину трошкова што се учине у кући њихових стричевића, Миркових потомака.

У селу Сушићу (жупа Сиринић), пре 30 г. постојао муслимани Хусејин Славко; мајка му је рођена као хришћанка. — У селу Лепињу на Косову постоји хришћанин Сима Урошевић, који има стричевиће муслимане. — У селу Ариљачи хоџа Мула Ибрахим, има рођака у с. Сенику Елеза Урошевића.
У селу Палањану, у Ср. Шарпланинском, постоји поп Антон Арсић-Калинчић; најближи су му сродници муслимани Калинчићи. — У селу Пољанцу постоје браћа Вељићи, крвни сродник им је Хасан бег Вучитрнац, Шишковић. — У Ораовцу Пера и Лука Симићи крвни су сродници са Јахијом Вукашиновићем. — У Стеблеву, крвни су сродници Исаковци (Поповићи) и Исљамовићи (Поповићи). — У граду Дебру и у селу Окшатину Јаћимовцу крвни су сродници. — У селу Окшатину има потурчењака од братства Јаћимоваца од којих има хришћана и у Дебру граду. Кад су потурице Јаћимовци заробили свештеника Арсенија Мартиновића и одвели га својој кући, причали су му да је и њихова кућа била поповска. — Уселу Студенчани у Подгорском Срезу, Илија Јакшић има даљега крвног сродника Мамута Јакшића у истом селу — постоје муслимани Јетул и Назих Живановић и Јаша Крџић. — У с. Пећанима, у истом срезу, постоји муслиман Минун Драговић. — У селу Самодрежи постоје муслимани Елез и Ејуб Бугарчићи. У Подринском Срезу, у селу Дренику хришћанин Пера Дабижевић има даље стричевиће Ејуба и барјактара Сокола Дабижедића, који живе у селу Сврке у истом срезу. — У Дреничком Срезу у селу Обрињи 150 потурчених Куча имају рођаке правосл. хришћане у с. Кијеву у Подримском Срезу. Кад год су они у Обрињи имали свадбу, звали су оне у Кијеву да им буду барјактари.

149. К Ј. Јиречек, Историја Срба II, с. 194-195.
150. С Милутиновић Сарајлија, на пом. м. с. 13.
151. Смичиклас Т. на пом. м. с. 59; — Гласн. Срп. Учен. Друштва XXXVI, с. 167. На ове и овакве потурчењаке, којих је било до наших дана, односи се и она дивна алузија нашега песника:

У пољу је станак пустињаков,
А у станку једна изба мала.
У тој изби чудно чудо кажу:
Бјесно Туре где се крсту клања.

152. Сион г. 1875. с. 73.
153. И С Јастребов, Ст. Србија и Албанија (Споменик С. К. А. књ. ХXLI с. 234.).
154. Одговор С. Јанка био је, да ће сав народ покатоличити, а онај Мурата: да ће покрај сваке цркве подићи и џамију па ставити свакоме на вољу: хоће ли у цркву или џамију.
155. Турска владавина прва два века у нашим земљама у овом погледу лепо је оличена у нашој народној песми "Почетак буне против дахија" (Вук — 1896-IV, 117) по којој је Мурат I, издишући на Косову, оставио Турцима овај аманет:

"Ви немојте раји горки бити,
"Веће раји врло добри буд те;
"Не дирајте у њихове цркве,
"Ни у злато нити у поштење".

Цариградски Турци имају предање да је султан Мухамед II, кад је дошао 29. маја 1453. г. први пут у Св. Софију и затекао јаничаре где је руше, рекао јаничарима: "Не ломите, не рушите. не кварите ништа на згради овој! Алах је, ето, пустио нас. да га у њој славимо, али може он пустити и други који народ, и другу веру, да га, после нас овде слави" (Чед. Мијатовић, Цариградске слике и прилике, Н. Сад, 1091. с. 35). - Мих. Константиновић, (на пом. м. с. 65,170 и др. о првом доба турске владавине у нашим земљама.).

156. Има много наших народних песама и предања у којима се опева и приповеда како сами султани обећавају и заваравају наш свет — да се само потурче. Доста имамо и објављених песама о томе. Навешћемо само ове три које се односе на мамљење наших црквених и световних поглавара онога доба.

Султан поручује патријарху Сави:

"Старче Саво, влашки патријару!
"Ходи, дођи у Стамбола града,
"Те с потурчи у Стамболу моме,
"Чинићу те мухурли везиром,
"Да сву земљу редом истурчимо,
"Да немамо међу собом кавге". (Вук — 1894-IV 56)

Турски Цар и Нико патријарх

"О чу ли ме Нико патријаре!
"Потурчи се, патријаре Нико,
"И потурчи тридесет калуђера,
"И тридссет ђака самоука.
"И потурчи цркву Росалију,
"Градићу ти дворе у Стамбулу
"Код мојијех, боље од мојијех:
"Ако ли се нећеш потурчити
"Бацићу те на дно у тавницу,
"Погубићу тридест калуђера,
"Погубићу тридест ђакончади,
"Све ћу ти их младе истурчити,
"Бјелу ћу ти цркву оборити". (Вук III, 60).


По трећој песми: Цар обећава Сави звање, положај, богатство и њему и његовим ученицима — само да се потурче. (Вук IV, 68); Ив. С. Јастребов, (Обичаи у песни и т. д. с. 207.) забележио је песму у Јужној Србији како султан и ћерка му маме лепога Стефана који је био заробљен, да га потурче и обећава му султан и ћерку своју.
Интересантно је турчење Грује детета лудог младог и т. д. О потурчивању по цену праштања и великих кривица има и писаних података. — "Године 1739. мисеца Вељаче дође у Травник три коња златних јасприх да се пишу сејмени и отворише се барјаци на почетку лачка и свакоме сејмену дадоше плаће по двадесет два гроша и то брез захира за три мисеца. Исте године на почетку месеца Свибња изиде паша са свом ордијом из Травника у поље зашто му се не пристоји стат у кућах у време рата и довидоше му Турци свезана Павла Пилашевића из Котора, који се је био уписао исте године у сејмене пак побиго исте године од буљук баше зашто му је дао мало плаће и мање хране и с њим неки старовирац и зато их Турци обметнуше, да су издајници и како реко, доведоше паши, који поче говорит јим: Потурчите се да вам опростим. Павлов друг Хркач од прве риче потурчи се и затаја Христуса, а Павао рече: Нећу! Одведоше га Турци у синџир. За тим три дана паговараше га да се потурчи, он, тврд у вири правој католичанској некти затајити истога Исукрста, зато заповеди паша крвлији, да му одсиче главу, и одсиче (Н. Лашванина. Летопис. — Гл. Земаљског Музеја г. 1889. IV. 133

157. Гласн. Срп. Уч. Друштва XXXVI с. 196.
     Смичиклас Т. на пом. м. 79, који је такође проучавао ове прилике вели "Нема Лукавости и окрутности, које не би Турци чинили да учине хришћане сиромашнима и прегрешнима, а живот да им буде тужан и жалостан..."

158. По Hammer-у (IV 373-377). Смичиклас Т., на пом. м. вели да сјај султанова поласка из Дренопоља, (г. 1683.), нема примера у историји свих векова. А за шатор великог везира крај Беча вели се да је био толики по простору колико је био простор града Варшаве и Лавова... да је у њему било купатила, башта, водоскока и мали зверињак...
159. Yov. Tomitsch, Les Albanians en Vielle Serbie et dans le Sandjak de Novi Bazar, Paris, 1913. - Др. Јов. Хаџи Васиљевић, Јужна Ст. Србија I с. 177 и дање, II с. 132 и даље. — Р. Т. Николић, Пољаница и Клисура, (Насеља III с. 95 и даље). — Т. П. Станковић (на пом. м.I и II). - Ив. С. Јастребов, Податци и т. д., и други.
160. О потурчењу И. Ф. Мартиновића г. 1845, гроф Медем из Беча пише владици Петру II 31. јан. 1845. ово: "Што се тиче И. Ф. Мартиновића, Црногорца, који је примио мухамеданску вјероисповјед као по превари и насиљу, ја сам одмах о томе извјестио г. Титова, о вашој прошњи у овој ствари. Но не могу од вас скрити да се мене чини да ће се он бити добровољно сагласио на промјену вјере јербо се он могао благовремено противити свакоме насилноме поступку у таквоме његовоме дјелу. У осталом ако буде доказано да је пом. Мартиновић био силом принуђен примити мухамедовство, то руско посланство неће оставити постарати се задовољити вашој прозби, и вратити несрећника вјери и отачаству. (Гласник Срп. Учен. Друштва 6З, с. 153).
161. Оваквих се случајева може навести на стотине у Јужној Србији само последњих 30 година пред Балк. рат.
162. Господар Лесковачког пашалука, Хасан бег, силом је из једног лесковачког села довео у свој конак у Лесковцу српкињу Јану и хтео је потурчити. Јана се у почетку противила, па кад је видела сјај и богатство, и леп живот у конаку Хасан бегову, она се онда не само приволела турчењу и потурчила се него је омрзла на своју ранију веру и почела је гањати више него Турци (М Ђ. Милићевић, Зимње вечери — Харем).
163. У то вријеме (1850-тих година) живио је у Подгорици чувени јунак, Одо бег Тоска, који је раније дизао свој народ на султана, а послије пристао уз њега. У исто вријеме живео је и један Марков рођак, Илија Спахов, који је учио за попа код њекога калуђера, па му се, прије попљења, ваљало оженити. За жену нађе себи лијепу Ноцу Докину из Подгорице. После мало дана Ноца оде у род у Подгорицу, одакле се више не врати никако но остаде у Одо бега Тоске, којега је, ваљда, раније заволела, те се сад узму... (ММиљанов, племе Кучи с. XI).
164. Тада (1875) је била на глас љепотом кћер Раша Попова, Мара, која је презирала своје просце и рекла: "Пошто ми не може бит да узмем Дрекаловића, радија сам узет јунака Турчина, но слабога Србина". И тако је узела Турчина Елеза Брунчевића из Диноше без питања и благослова својијех родитеља. Зато нијесу од њенога рода одили да ју ко види за шест година, једно, што је Турчина узела, а друго, што су готово вазда Кучи и Турци у рат, па није слободно било... (М.Миљанов, на пом. м. с. 59.).
165. Северно-источно од кумоновског села Табановца (ж. стан. Табановце) налази се с. Сопот. Ово је село до половине XIX в. било чисто српско па се од тога доба, на свој начин, почели у њега насељавати Арнаути. Али до Српско-турских ратова 1876-78. г. у селу је постојало још неколико јаких српских кућа. Пред саме ове ратове прва кућа је била она Стојковаца. У тој кући је била млада, лепа девојка Алтна, Злата. У ову се девојку загледао Бајрам Садин из села Миратовца, које није далеко од Сопота. Родитељи девојкини, држећи да ћерка им неће променити своју веру и обрукати свога оца и целу задругу, склоне Злату у Куманово код митрополитског намесника. И ови у Куманову су држали да Бајрам хоће Злату силом да потурчи и чували су је од Арнаута сталном и јаком стражом. У то време и ја сам живео у тој кући, и ма да сам био мали, памтим колике су муке имали слуге и кавази у тој кући да сачувају ову девојку да је Арнаути, дању или ноћу, не одведу силом. Три месеца су Арнаути ноћу нападали на кућу да уграбе Злату и нико није веровао да је она сама волела да оде за лепога и гиздавог Бајрама. Због тога је, најзад, и побегла за Бајрама. Хришћански заступници су и даље држали да је силом одведена и тражили су да се пред властима испита И била је Злата доведена од куће Бајрамове, и пред властима је изјавила да она сама жели да се потурчи, и потурчила се. Ова девојка је за три месеца врло пажљиво пратила разговор у кући митрополитскога намесника о Арнаутима и све им достављала, а после и сама причала својим Арнаутима, и велику је беду навукла на хришћане у свим селу па и на оне у Куманову.
166. Година 1860-их кантоновао је у Кичевској области један вод козака. Један од њих, муслиманске вероисповести, загледао се у лепу хришћанку девојку Менку — Стамену - Стојковић из с. Шутова. То је било 1863. г. И уграбили су били казаци ову девојку од родитеља силом. Али је никако нису могли приволети на промену вере нити на удају за тога за кога су је уграбили. Родитељи и хришћански прваци тражили су интервенцију власти и успели су да се девојка изведе пред Битољски суд. Тамо је сама Менка здерала с лица јешмак и изјавила да веру своју ни по коју цену неће променити. И ако ју - - - - - -даље неприлике од казака и муслимана мештана, Менку су удали у Битољу за хришћанина.
167. Година 1870-их кидисали су били призренски потурчењаци и уграбили хришћанку девојку Анђу из села Студеничана у Призренској области. Шта нису потурчењаци радили, и пред каква искушења нису стављали Анђу, да се потурчи, али она је све то издржавала и није се хтела одрећи своје вере. Дошло је дотле да и у Дрим скаче... Најзад су и њу, спомоћу власти, отели призренски митрополит и хришћански заступници у меџлизу, и удала се у Призрену за хришћанина.
168. Пред саме Српско-турске ратове 1876-78 загледао се био кумановски кајмакам, срески начелник, у унуку ондашњега старога кумановскога свештеника Јов»на, Јелисавету - Фету - и покушавао је да је заведе обећањима, па се спремао да је и силом узме. Али није смео до краја у томе да иде, јер чим се о томе почело зуцкати, ангажовали се за њу хришћански прваци, митрополитски намесник иконом Димитрије и други сродници Фетини, и кајмакам је убрзо био премештен из Куманова. Како су домаће прилике свештеника Јована за турске авантуре биле врло повољне — кућа му је била без домаћице и друге женске главе — а Фетина је лепота многога Турчина заносила, окоме се на Фету други Турци мештани, неозбиљни људи, кумановски ашици и бекрије, и почну се спремати да је уграбе. Иначеје поп Јованова кућа била на ивици хришћанскога дела града према турском делу, и Фету преведу у кућу проте Димитрија. У тој кући је Фета живела четири месеца. За то време сродници и пријатељи нађу Фети младожењу у Скопљу и тамо је удаду. Али су беспослениТурци нашли Фету и у Скопљу, и тамо јој почели досађивати, док се није са мужем, после ослобођења Врања, преселила у Врање. Један од тих кумановских Турака усуди се и оде чак у Врање, да тамо потражи Фетину љубав. И ако је био иначе добар човек, у Врању је извукао за све оне остале...
     О овој Фетиној отпорности спеване су биле у оно доба у Куманову песме које су до скора јавно певане. Фета је умрла у Београду 1899. год.
169. Велике је муке издржала, али је одолела свем искушењу и свој сили Арнаута и Мара Васиљевић из села Србјана у Кичевској области. Њу су уграбили Арнаути 1879. г. али су хришћани по њеној жељи и њу отели и удали за хришћанина.
170. Најизразитији пример покушаја насилног потурчивања је Јованка Стојковић из села Корише близу Призрена. По сећању г. П. Костића, то је било 1908. г. Јованку, девојку од 17 г. уграбили су били од родитеља и одвели својој кући Арнаути из призренског села Кабаша. Њу су тамо Арнаутке лепо чувале и обећањима придобијале за своју веру. А отац Јованкин је ишао по Призрену од пријатеља до пријатеља и свакога уверавао, да се његова Јованка неће драговољно потурчити.
     — "Ако је моја ћерка" говорио је Јованкин отац, — она се неће потурчити, него како да је избавимо од Арнаута". Као увек, и овога пута су призренски хришћански прваци тражили интервенцију власти и власт је позвала Јованкине отмичаре, да је доведу пред призренски меџилиз на саслушање. Јованкини родитељи и призренски прваци нису се бојали да ће их Јованка изневерити и демантовати, али Арнаути нису имали вере у Јованке, и све су чинили да обману власт, као што су у много оваквих прилика чинили (види приповетку г. Зар. Р. Поповића "Духовник", Бранково коло за г. 1898), и онда су били нашли неку торбешку и решили да место Јованке њу приведу властима и да постигну свој циљ. Јованка је то осетила и употребила лукавство: стала је убеђивати оне кућане како нема смисла да место ње иде пред власт торбешка, која се може одати и покварити ову ствар арнаутску, него ће она сама ићи, и она ће сама пред меџлизом изјавити да се њој допада вера турска, и да она жели да прими ту веру, и што да она сама не добије поклон, који Турци дају при изјави да се хоће турчити, него да га добије торбешка.
     У ходнику Митесарифлика стоји око 20 до зуба наоружаних кабашана и чекају Јованкину изјаву пред меџлизом:да она сама жели да се потурчи, па да је одведу својој кући, а Јованка у меџлизу, већ забуљена, на питање: жели ли она драговољно да прими муслиманску веру или је неко на то присиљава, тргне са лица јешмак, поцепа га и одбаци од себе, и викне да је она хришћанка, да она воли своју веру и да се ни за какво благо не би потурчила. У меџлизу настао тајац. Устао сам митесариф и изашао у ходник да уразуми кабашане, да се ова млада девојка никако не одриче своје вере — да се неће потурчити — и нека се они одмах врате у своје село. Може се појмити какав је утисак у Призрену учинило Јованкино држање у меџлизу и шта су кабашани припремали Јованки. — Јованка је враћена својим родитељима, али је они нису смели одвести својој кући, већ су је оставили код пријатеља у Призрену па и ту је Јованка била сакривена. Ни руски консул није смео да држи Јованку у својој кући и брзо су је морали и из Призрена уклонити. — Неустрашиви Тане Моравчевић из Велике Хоче, отпратио ју је у Нови Пазар и тамо се Јованка удала за Филипа Стојановића родом из Велике Хоче, ондашњег српског учитеља. — По сазнању, Јованка је и данас жива и срећна у браку. До пре годину дана имала је петоро деце. Муж јој је учитељ у с. Врачевима у Новопазарском крају.
171. Пред Немачко-турски рат, год. 1727 "Кад то чује турско мноштво (о рату) све гркну протива уцвиљеној раји и фратрам; а паша за угодит Турком говори јим: Одите, рече, да се најпри ударимо с Немци, а кад се вратимо сви ћемо окренути под мач, набит на коље што је мушко до 7 година, а женско у ропству (Н. Лавшанина, Летопис напом. м. с. 130). - О насилном потурчивању хришћанских девојака у ХIХ в. занимао се и руски кабинет. Види о томе дипломатску преписку Arcih. - Diplomatique II за месеце април. мај и јун 1860. г. с. 220). — Пред рат с Русијом 1736 г -. "На 13 Свибња на кватри по духових потурчи се Антун (Боило) Доврић из Фојнице и Стево из Сутинске у Фојници и ако онако антикрст не погони фратре и кршћане ту веће дана не смиде се крћанско чељаде из куће помолит зашто с њима иђаше велико млоштво турских бреспосленика с бубњи и свирали не само сокацим вароши него испод манастира. Ди кога сриту од уха кришћанскога псују, погрђују куће, лупају, прозоре разбијају: хоћеш се потурчиш? вичу. (НЛашнанина, на пом. м. с. 127).
172. Према извештају Начелника Округа Алексиначког од 3. маја 1861. год., који се чува у Државној Архиви;...."Неки Агуш (то је чувани харамија Дели Агуш) из Бугајницу (то је село Билача) 5. фебруара тек. год. одвуче силом попа Антину кћер у планину, но исти поп заузме се код власти те кћер своју од овог Турчина (Арнаутина) одузме и уда је за сељака свога Стојилка. Агуш овај, ког и Дели Агуш зову, за осветити се дође 9. марта т. г. у село Старац, наше Стојилка на њиви где оре, при коме је и једно дете от 12 година било, те Стојилка на најситније комаде исече, а дете се од ове грозе препадне, те сада бори се с душом да и оно умре.
     Овај исти Дели Агуш доше у поменуто село Старац, нахије Врањске 11. марта т. г. са своја 10 највећих зулумћара другова, нападне попа (Анту) у његовој кући, мету га на најстрашнијемуке, чупајући му браду кљештама и бодући га ножем по телу изнуде му на овим мукама и узму 10.000 гр. и опљачкају све што су по кући нашли па и сат који је сав од крви попове окупан, узму, посечу му слугу Ђорђа Цветковића и друга зла почине, која су им доруке дошла". (Др. Јов. Хаџи Васиљевић, Јужна Ст. Србија II с. 217). - Од многих случајева наших дана, Т. П. Станковић, на пом. м. с. 106. забележио је овај случај: У 1893. г. уграбише Арнауташи Петру, кћер Павла Катанчаревића из Витине у Гњиланској кази, и кад су је довели, да пред влашћу у Гњилану изјави, како ће да прими ислам, она, охрабрена што је видела ту свештеника и Србе као чланове меџлиза, изјавила је: како су је Арнаути силом дотерали и како она неће да мења своју веру. —
     — Сали Бисла, жандарм (чауш), који је прислушкивао на вратима и чуо све што је Петра изјавила потегне револвер те на очи власти из неколико метака на место убије Петриног оца Павла и мајку Милену, па безбрижно, са мартинком о рамену ухвати поље и сербез оде у качаке".
173. Јов. Ристића, Дипломатска историја Србије, II 14.
174. Сион год. 1875. с. 102.
175. И. С. Јастребов, Податци и т. д.: - Има предања да једно доба, у опште, у Призренској области није ни било свештеника и да им је долазио из Тетова. — Старији људи у Призрену уверавају да до пре 150 година у Призрен. варошици Броду није било ниједнога потурчењака и да се хришћанство најдуже у том месту и одржало. Последња хришћанка у том месту била је Божана (Марија), која је умрла тек 1855. г. Зна се о синовима Божаниним који су се потурчили и од Станка постао Селим, од Гаврила Халим и од Катарине Кадима. — И М. С.Милојевић је, на пом. м. за Косово забележио о крштаван.у одраслих. По планинским крајевима је и доцније било овако.
176. Hecquard, Historie et description de la Haute Albanie, Paris с. 483.
177. Вук - 1894 - Ш, 34.
178. Црногорске јуначке песме I, 86.
179. Вук - 1894 - IV, 427.
180. Вук - 1894 - IV, 427.
181. Вук - 1894 -VI, 427.
182. Вук - 1894 -VI, 433.
183. И ако врло мало, оваквих је случајева било све до наших дана. Негде пре двадесетак г. постојала је у Куманову Анастасија жена Димка Борозана. Она је годинама трпела толику аутохипнозу у односу на чистоту и лепоту ислама, да је још као неразведена од свога законита мужа, и још непреведена у ислам, издржавала све прописе нове јој вере: држала рамазан и др. и није се уздржавала да се хвали тиме и код хришћана, својих суседа и сродника.
184. (нема фусноте)
185. Др. Јов. Хаџи Васиљевић, Јужна Ст. Србија II, с. 252.
186. Вук - 1894 - Ш, Да наведем само један пример. Пре Српско-турских ратова 1876-1878. Арнаутин из околине Гњилана, Реџа(?), хтео је пошто-пото да се покрсти. Али, ко је још то могао примити да учини, него су га одвраћали баш сами хришћани. Али Реџа никако да се смири: хоће да се покрсти и никако друкчије. Долазио је у црквено двориште, ишао за литијама, за пратњама. Кад је једном дошао у Гњилане призренски митрополит Мелентије, Реџа све око њега, док му нису хришћани створили могућност да пређе у Србију. Отишао је у Крушевац и тамо се покрстио и добио име Златко. Тамо се и оженио и занимао својим радом, и дуго је живео у Крушевцу.
     Када би прошао у Јужној Србији онај ко би се усудио да муслиман преведе у хришћанство лепо се види у Крвавом јаглуку од М Ђ. Призренца, у коме се износи случај из наших дана. — У селу Истоку, у Метохији, под притиском Арнаута, потурчили се били Петар Грујичић и још два добра домаћина. Год. 1912. вратили се у хришћанство, а год. 1915. сву тројицу су, због тога, побили Арнаути суседи. (Др. Д. П. К.).
187. Љуб. Стојановић, Запис бр. 2180.
188. Андрија Јовићевић (Насеља књ. XI с. 34) бележи да је братство потурчењака Туђемилаца славило скупа и веселило се, и напили се сви и почели присиљавати свога парола да поново служи службу. Поп то није хтео ни смео учинити и Туђемилци (онако пијани) пођу скупа у Бар и потурче се. - Забележен је интересантан случај (Периодич. списание XXI, с. 335) у селу Арду у Бугарској: неки хришћанин Коста отишао једне суботе од куће у село послом, а жена му у кући спремала шта треба за сутра дан, у недељу, да иду у цркву, и правила и свеће за цркву, и месила поскуре, док јој се муж под вече вратио кући с белом чалмом па глави...
     "Кад је један пут дошао хоџа у Микулиће (у скадарској Крајини) да сунети дјецу, Демо позове хоцу па и његову дјецу посунети. Демова жена није била код куће па, кад је дошла и дознала да су јој дјеца потурчена, закука за дјецом, као да су јој умрла, а муж је тјешио: „Нека иду и они, куд сви други". Мајка је од жалости полуђела и у лудници умрла" (Андрија Јовићевић, на пом. м. с. 33).
     "У Пречурицама су у старо доба живјела два брата: Марко и Иво. Браћа се заваде због пса и пођу на суд у Улцињ. Кадија их оба казни, па им за трошкове и казну узме сву земљу, коју су имали и нареди да се иселе. Он им је, онда у знак милости, даровао земљу и дозволио да остаиу, ако се потурче. И они се оба потурче: и од Мирка су Бајрамовићи и Абазовићи, а од Ивана Ћубићи и Бећировићи..." (Андрија Ивановић, на пом. м. с. 33).
189. У селу Стеблеву, у Голом Брду, младић Никола, син старога и чувенога у оном крају попа Анђелка Рајковића учио терзијски занат код потурчењака Селима Корманоскога и толико је заволео свога мајстора, даје прешао у ислам, отишао у Орид, примио сунетисање и добио име Исмаил. Али отац му никако га није хтео примити у своју кућу. У том умре мајстору Селиму јединац син, Ибрахим, и мајстор — Селим усини Николу-Исмаила и венча своју снају за њега.
     Ових је узрока било и у другим нашим крајевима (Насеља VI л. 120. и др.)
190. Hecquard, на пом. м. с. 480
191. В. Кнчов, Македонија... и други.
192. Др. Јов. Хаџи Васиљевић, Јужна Ст. Србија II, с. 149, 233, 234, 251. - Р. Т. Николић, Власина и Клисура на пом. м. (Срп. Етн. Зборник XVIII с. 179 и др).
193. Као и наши потурчењаци у другим областима, који теже да говоре турски, и ови говоре, од прилике, овако: Алдм пушкаји, гитм ниваја, трсптети бир сламка, истеди чикармаја око ми. Ачан бактм абопун, јок бре, комшиници теле си имиш. Ачап бактм бир врба, врба устунде бир седало, седалода доли јајцалар; ачаи крдм бир јајце, чикти бир пилич, узункљунали, дугоногали, галиба штрче имиш.
194. Hecquard, на пом. м. с. 481 - 482
195. Hecquard, на пом. м. с. 480
196. На сабору у Антивару 1703. г., на коме су присуствовали сви епископи из наших и арбанских земаља, одлучено је да се хришћанима који носе турско име више не даје причешће (Hecquard, на пом. м. с.493). — Године 1754., папа Бенедикт IV издао је енциклику свима архиепископима, епископима, свештеницима и мисионари мада забране католицима да примају име муслиманско, било да избегну данак било због чега другог. — Из те енциклике видимо да су се такви хришћани, због тога што су се вратили својој вери хришћанској, морали селити у друге крајеве међу хришћане. Hecquard, даље, вели, да су све те породице, у његово време, које су остале псевдомуслимани, а у ствари, и ако су биле лишене духовне пажње католич. свештеника одржале хришћанске традиције и мешају се женидбом и удајом (на пом. м. с. 484).
197. Енергични Антоније Марковић, католчки парох у околини Гњилана, г. 1847, успео је да увери 120 породица да се јавно одрекну ислама уверавајући их да ће сва зла од турака поднети и он с њима и све што би се њима догодило. На глас о томе узбунили се не само сви околни муслимани, него и сама власт па и сам се валија више раздражио. Због тога је свих 120 породица било кренуло са огњишта у Скопље; уз пут су били мучени и тучени, а у Скопљу су били бачени у мрачну тамницу. И ту су били мучени глађу. По том су најстарији људи из села били позвани пред меџлиз, ради саслушања, и ови су изјавили да су, и да желе њихову врлину јогунством, Хафис паша их стави на муке, али није их могао преломити и прогнао их у М. Азију, а имање им конфисковао и продао у корист државне касе... У м. Азију су ишли пешице и многе су муке имали. Свуда их је пратио свештеник Марковић. У Цариграду су се за њих заузеле француска, енглеска и аустријска амбасада, и дата им је земља око Брусе и справе за обрађивање. И ту је са њима био Марковић, ибио им парох. М. је поново кренуо у француску и енглеску амбасаду за интервенцију и ови су, о трошку Портином, били враћени у своје место, и враћено им је било све имање њихово. Али од 120 породица, 1000 душа, вратило их се свега 80 душа. Ну, за њих још трајале тешкоће, тако да је године 1849, морао доћи у Скопље изасланик енглеске амбасаде с новим наређењима Портиним за њене власти, и онда им је, не само имање повраћено, него им је било одобрено да исповедају хришћанску веру и њене обреде (Hecquard, на пом. м. с. 484-487).
198. У Тиквешкој и Велеској области постоји предање да је у време рата на Беч, ваљда 1689-91, велика турска војска дуго времена боравила у овим областима, и да су онда јаничари велики зулум чинили у Азоту велеском и у Тиквешу, да су деца мајкама пропиштала... Има предања о многим невероватним злочинима.
199. И. С. Јастребов, Податци и т. д. с. 30.

//Kosovo.com / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница - Пећ //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]