Milka Đuretić

KAPLJA NA LISTU

zbirka pesama
2000.
drugo dopunjeno izdanje

Mojim najvećim svetinjama
sinu Andreju
i kćerki Gordani

Sadržaj

Matija Bećković

Uz kaplju na listu Milke Đuretić

Pesme su po pravilu pametnije od pesnika, ali ni to pravilo nije bez izuzetaka. Ko ne zna pesnike čije su pesme i lepše i dublje i pismenije od svojih autora i ko, opet, nije sreo one druge zrele, pametne, iznijansirane pesnike za čije pesme se to ne bi moglo reći.

Pravde nema: neko nikada ne dođe do svoga glasa ma koliko se upinjao, neko svojim glasom odmah progovori i to mu nekako dođe samo od sebe. Ko progovori svojim glasom, jezik se pobrine o svemu ostalome. Ko hoće da bude dublji i pametniji od jezika, plati najveću cenu, onome ko mu služi jezik nesebično uzvraća. Zato tajna pesničkog izraza ostaje, čudo poezije se uvećava, a pesnici pristižu s neočekivanih strana.

Ko god bude čitao ove stihove čitaće ih prvi put. I odmah će i lako razumeti i pesme i razloge zbog kojih sam napisao ove reči i odkud i kaplja mog imena na prvom listu prve zbirke Milke Đuretić.

Kaplja na listu

Kaplja na listu

Vrh lista
Obujmila
Smeštena u zenicu oka
Nedodirna Stamena
U sjaju bezbojnom
Kristalu života
Ni da kapne
Niti da ispari
Sa lista nevena
Kaplja biserna

Srbijo gospodarice

Siti
A gladni tebe
Nasrću

Hteli bi da im pogača budeš
A oni
Da lome
Rasparčavaju
Koliko kome treba

U svojoj bezumnoj dokolici
Tebe
Satiru
Saginju

Krivicu nameću
Udeljuju traženje spasa
Samo od neba
 
O, mogu li te
Nezasiti
Progutati celu
A da im zalogaj ne zapre

Slute li
Da bi se i oni
U haosu mogli naći
U predvorju
Otvorenih raka
Pod pokrovom prezira

Znaju li
Gospodarice
Da si u skloništu duha
Kroz vekove
Kao bedem sama
Ponosno opstajala
Neuništiva

Čestice

Čestice poklanjam
Ako je malo
Recite
Ako je mnogo
Prepustite deo
Parčetu zemlje
Na kojem stojim
Služim
I možda
Postojim

U česticama je sve

Dobro i zlo

Ako služiti dobru mogu
Raspršite ih
Po tlu rodnom
To je jedini
Uzvrat
Koji tražim

Postojbina

Livade do beskraja
Mirisi do neba
Šapat cvrčaka
Nadnele se planine
Paštrik, Koritnik, Prokletije,
Čakor i Šara usnula
Obronci tamno zeleni
Sa hiljadama krstača
Neopojanih predaka
Krošnje kestenova
Latice božura
Tišine snene
Oblaci tmasti
Oluje gromne
Što vekovima potresaju
Vrata riznica
Pokreću uspomene
Sve je moje
I prašina seoskog puta
I vodotoci plavni
I nesagledivi raskoš
Zatočenog

Despotica

Metohijo
Pređo pradedova
Od crkava sva satkana

Uzdignuta do beskraja

Prkosna
A tako mirna

Despotice
Nedodirna

Kolevka

Koreni
Izvorišta u kamenu
Izdanci
Vrpce od semena
U utoku
Kolevke svete

Viteško trajanje
Riznice svetinja
Uzdarje
Zaveštanju vekova

Metohija

Oluja tutnji
U kovitlacu
Zov i vapaj

Stenje podrhtava
Za oprost
Kletniku

Kome još reći treba
Da razume
Jezik vetra
Kojim pričaju
Prokletije

Metohija
Puna vekova
I uspomena

Pust je molitvenik
Nema ko da klekne

Ovde je sam krš kleko
Bogu se moli

Korov da istrebi
Iz Svetog Save postojbine

Prag

Nepravda
Ćutanjem
Izrečena

Lice
U grču
Bespokretna
Zagledanost
U prag

Kosovski božuri

Iznedri vas vekovno
Kajanje narodno

Tuga pregolema
Kosovke devojke
Ozareno svjene
Oko zelenog bora sreće

Uspravi žrtva Lazareva

Sablja Miloševa
Bukete plemenite
Preobrati
U purpurni zov slobode

Božuri
Zastave poletnika
Buktinje srpskog svitanja

Srpkinja

Kosovskim mitom
Zadojena
Ćemerom opasana
Stamena
Prkosno čedna
Nedodirna

Kada bi te svet
Spoznati mogao
Bistrice žubor čuo
Dok pronosi ime tvoje
I korak ti laki
Po kaldrmi prizrenskoj

Ostala ne bi toliko dugo
U osami

Beleg sudbine

Čovek bez prapočetka
Samo je
Zastirka izatkana prućem

Srma pripada onima
Čiji početak nasta
U tkanju duhovnom
Sazdanom
U trajanju večnom

Sudba je njina
Beleg
Neizbežni

Sumnje

Sumnje su Razapele grančice
Obložile
Gnezdo

Ako u njemu ostanem
Slamka će svaka
Podsećati
Na onog
Ko sumnju
Useli u gnezdo

Ako odletim
Ko će gnezdište
Nastaniti

Stojim
Rastržem se
Čekam zov

A samo dve
Oprečne reči
Pođi
Ili
Ostani

Traganje

 Tragam za osloncem
Nit pripadnosti pokidana
Temelji u ruševinama

Košmar

Poremećeno bilo
Dogodi se sve u trenu
Ožiljci

Vrata nebeska
Otvorena
Spržen je
I zadnji žljeb

Kome šta reći
Koga tu pronaći
A nebo tako daleko

Pokrov

Nebo
Buktinja

Nad zemljom mojom
Pokrov
Boje plamena

Zavesa sura
Dim zasenjuje

Ptica po koja
Preleti
Trag ostavlja

Sirene zvuk
Pesma mladosti
Nadjačava

mart 1999.

Bridi strepnja

Topot čizama
Klincima okovanim
Vapaj roda srpskoga
Nadjačava

Bespomoćni
Zatezanje omče osećamo

Na pučini
Bez kormila

Tek šumovi

Bridi strepnja

I kamen studeni
Zaiskri
Nadom pravednika

Nova seoba Srbalja

Lađe pradedovske
Pokrenute

Nasiljem
Alke pokidane
Iščupane iz ležišta

Lađe pradedovske
Otisnute

Kud hitaju
Na čije ih
Pučine teraju

Strepim
Da se ne ukotve
U zatone
Bezizlaza

Gde sunce
Priviriti neće

Izlaz

Ograde
Zidine
Prepreke
Vidici zaklonjeni

Obezdomljeni
Tumaramo
Izlaz tražeći

Tuđini
Na pradedovskoj
Zemlji svetoj

Da korenimo
Gde

Žuborom odgovara

 Utoka se bojim

U čamcu
Na reci sporoj
Žurim

Što ti je usporen tok

Kome se žuri
Slapovi su na istoku

Neću da hitam
Zastajkujem
Usporavam da duže trajem

Bojim se utoka

Postala bih deo zalogaja
U tuđim prostranstvima
Žuborom odgovara

Tradicija

 Neko mi u snu reče
"Ptica koja se uzdiže
Iznad tradicije
Mora imati
Jaka krila"

Vraćam se javi

Nespokojna
U ljudskom haosu

Kako koreniti u pustari
Suviše smo se
Vinuli u nebo

A ptica koja uzleće
Iznad tradicije
Mora imati
Jaka krila

Vraćanje tamo

Časovnik stao
Minut do svitanja

Pretičem istek vremena
Vraćam se
Meko poput oblaka

Tamo
Gde zemlja dotiče nebo
Tamo je sve
Bez okova

Tihano

Vraćam se zauvek
Korenima
Zovu
Slobode duše

 Povratnik

 Kada se čovek vrati
Na mesto odlaska
Učini se kao da nikada
Odlazio nije

Drhti

Niko se na povratnika
Ne osvrće

Nalik je
Na skršenu granu
Koju ponekad
Samo
Vetar pomiluje

Zrno časti

 Što god nam činite
Zaboraviti nećemo
Vratićemo
Ne koliko budemo hteli
Nego koliko budemo mogli

Dužni ostati nećemo
Sačekajte uzdarje
Sve ćemo dati bez zadrške

Izuzev zrna časti
To vam bacati nećemo
Ne bi ga ni prepoznali u gomili
Ne znate vi šta je to
Cenu nema
Za prodaju nije

Kada bi ste nam i to
Okrnjili
Ostao bi samo
Rez tuge neizrecive

Kruna

 Vreme je za pamćenje
U tkanju
Osnovu pratiti valja
Menjati pređu
Nititi šare
Srmom i draguljima
Grane odevati
Tkati
I tkati
Dok se stabla
Bogu ne posvete
Krunom ovenčaju

A kruna

Kruna sjajem opseni
Naletnike zaslepi
I skrene ih
Sa našega druma

Polog za večnost

Polog za večnost

Iščiliti ne može
Snoplje sunčanih zraka
U nama

Prstenuj me
U potaji
Skrovitog htenja

Istrajnost
Utkaj
Neokaljanu
Večnosti za polog

Snoviđenje

 Pod odbljescima sutona
Koračali smo zajedno
Sa povetarcem

Žubor je tiho pevao

Preskačući kamenje hladno
Voda je klokotom
Pisala priču

Obronci reke su svedoci

Sećanje

Svitanje si
I predvečerje

Zabrani rastarabljeni
Žude daljine

A za mene
Mesta
Nigde

Rasejani puti

Pisma neposlata
Snovi neuhvatni

Sećanja učvršćujem

Spomen na tebe
Zametnut

Stara ga pod mahovinom
Kaldrma skriva

Pisma neposlata

Iskra

 Usnula mnim
U trenu odlutalom

Vatru zapali
Il ugarak očamoti

Iskra sam
Čula istančanih

Čežnja

 San me odvede
Do mlečnog puta

Tvoj dah
Osetih
Među zvezdama

Poziv
Pod plavim svodom

Ogrtač

 Pratio senkom
Vremenom ogrtao
Sjajem oka
Osvetljavao

Milovao mislima

Molio
Da ostane ista
Blistava
I tako čista

Darivao
Onim što je imao

Uzdarje
Tražio
Nije

Ti

U mislima
Na zemlji
Na nebu
U vodi
Samo
Ti

Niko da te zakloni

Izgoreh
Da te moj pogled
Ne sprži

U prolazu

Gospode

Ovaj čovek
Na njega liči

Ili je to
Slika
Što u meni živi

Strah od jave
U trenu
Setih se svega

Čovek u prolazu
Ipak
Samo liči na njega

Žar

Plamen je utihnuo
Ni žar
Ni pepeo
Stvorio nije

Da li je uopšte
Plamena bilo

Ili je to
Samo priviđenje
Za neki
Zamah novi

Bespuća

 Izmaglici vraćam snove
Sećanje otimam od zaborava

Starim stazama lutam
Tražim te

Gubim se
U bespućima nestvarnog
Traganjem
Stope kamenim

Misli razvejavam

 Susreti

Susreti bez zadrške
Drhtaji bez dodira
Govor bez reči

Nadanja

Na zajedničkoj stazi
Života
Sve na domaku
A tako
Tako daleko

Verovanje

Reči neiskazane
Biserne nežnosti

U snovima
Verovanje

Ključevi zatureni

Reči
Biserne nežnosti
Neiskazane

U snovima
Verovanje

Ključevi zatureni

Srodne duše

Zašto se srodne duše
Odmah ne nađu

Nit duhovna
Ostane čvrsta
U poretku tkanja

Postoji li pređa
Kojom se stvaraju
Sažimanja

Senka

Kada bih njegova
Senka mogla biti
Hlad bi imao
I u vrelini leta

Dah bi razgonio jaru

Zrake
Što miluju
Dodala bih zori
Senku produžila
Kamenim trajanjem

Neverica

Živim u neveri

Pogleda uprtih

U

Zar minulo je sve

Zovi me
Kako hoćeš
I kada možeš

Večno je

Sećanje na odlazak

Da si samo dan
Pre odlaska
Rekao ono što sam noćas čula
Ne bi me ništa
Sprečilo da ostanem

Odmrsila bih
Niti spletenih sumnji
I zvezda bi
Oblakom skrivena
Mogla jače da zablista

Zakasnio si samo
Čas jedan u danu
A ostavi mi polje
Nerazjašnjenih htenja
Duboku prazninu
Koju ne mogu skriti

Posle svega
Odzvanja misao
Tako je moralo biti

Lahor

Predajem sve
Bez ostatka
Taštini
Senima
Prividu

Žurim

Spotičem se

Hrlim
Lahoru
U susret

 Zaborav

Uvrežila se misao

Kako je odagnati
I prepustiti zaboravu

Kovitlac
Misli pustoši

Otuđeni

U susretu stranci

Svetlosnica

U traganju
Za dobrotom
Beše davno

Sretosmo se

Za trenutke ushićenja
Čemu treba

Sve si ono
Što sam htela

Svetlosnica
Mog si neba

Da zahvalim
Za trenutke ushićenja
Kome treba

Njiva

Oživeću te
Zagrljajima
Poljupcima

Izbrisaću senke strahote
Iz najma ću te oteti

Nećeš kopati na tuđoj njivi
Naša će biti poorana

Tražiću te

Tražiću te neiskazom
Na izvoru reke u svitanju

Do zalaska sunca

Tražiću te
Kroz oblake duvanskog dima
Opore mirise
Pomešanog pića i znoja

Tražiću te
Po zvezdanom nebu
U iščekivanju zore

Nedogledom

Tražiću te

Nastanak

Nastanak

Nastanak ljudski
Povezan je vrpcom
Plačom i krikom

Sa osmehom se niko
Pojavio nije

Početak se zna

Prelazak je osmeh
A trajanje svedok

Začetak

Tražiću se
U malome
U suštini postojanja

U začetku
U samoći ispunjenoj
U teskobi misaonoj

U prisoju omeđenom

Volela bih

Volela bih
Da se vinem u plavetnilo neba
Osetim nezaklonjene prirode dar

Kamen da budem
Koga talasi oblikuju
A voda mije

Alga da budem
Odenuta
Ruhom mekim zelenim

Školjka
U ljušturi
Mir svoj nađem

Volela bih
Sokolica
Da budem u jatu ptica,
I gnezdo savijem
U bespućima prirode

Klica

 Klica
Temelje okorenila
Rasplela putanje
Zamršene nitima
Tananim

Izdankom
Trajanje označila
Klica

Ovaploćena

Konačište

Omeđeni prostor
Nataloženog dana

Konačište
Sklonište tajni
Iskustva
I htenja

Bljesak
U kome se
Baštini
Epopeja

Svitanje

Plašt je ogrnuo zoru
Dao joj purpurnu boju
U svitanju

Oreol moći
Stvorio

Snove sumorne
Zatrapio

Krenuo u susret
Jutru

Svitanje
Obeleži dan

Nemiri

Zatočeni
Strepnjom
I čežnjom
Prohujalih nadanja
Usamljenika
 
U skrovištu tajnom
Misli pokidanih
U naletu
Traženja
Iole mogućeg

Zaziranje

Zazirem
Od smelih koraka
Mladalačkih

Kako pobediti
Sebe u sebi

Odazvati se
Prirode zovu

A sačuvati
Pradedovsko
Poimanje
Časti

Slutnja

Sve se splelo
Svitanje
Pred očima
Noć neprospavanu
Pokazuje

Sudbinu
Sila viša prati

Luta
Nekoga traži
Slutnjom koju
Nemoć nedri

Kuda dalje
Kad
Korak ni jedan
Nije isti

Da li smiraj
Tražiti
U nastanku
Ili
Nestanku

Reka

Reka sam

Hteli bi
U potok da me sabiju

Prirodu sputaju

Pustite da iz vodenog raja
Žuborom odgovorim

Potočić nisam
Reka sam

Korito čuvam
Vezujem vodotoke

Reka bez kraja

Na pobrežju

Vodenica

Stara klepetuša
Titraje izaziva

Zaustavljam se
U ritmu meljave žita

Gledam

Kamen težak brašnjav
Obrtaji života na njemu
Zrnevlje jedno drugo gura

Koje li ih oštrice
Melju kao spas
Da li im je bilo bolje
Na strništu
Da im stanište
Ostane klas

Duša

Pločnici pohabani
Snage nestalo

Kraja nema
U kružnoj putanji

Krivudajući
Poput potoka

Starica
U žurbi
Grabi tišinu

Ostavlja snove

Htela bi dve tri reči
Šapnuti
Oblutku belom

Islikati svoju senku
I okameniti misli

Gnezda

Odleteše ptice
Ču se pesma

Prikovan pogled
Na uzletištu osta

Gnezda njihova
Široke krošnje kestenova

Kako će ih tuđe
Grane prihvatiti

Da li je ta pesma leta
Novi početak
Ili kraj

Hrast

Hrast
Trajanje promenilo
A ipak me nešto vraća

Opkolevam moćno stablo
Pretražujem uspomene

Koreni još čvrsto stoje
Stablo krošnju proširilo
Nedogledan hlad stvorilo

I gromovi kidisaše
Jer je druge nadvisio

I žižak se okomio
Koru hrasta nagrizao
A nije ga uništio

Ostale su bore starca
Drevno stablo da čuvaju
I vekove ispisuju

Kuća na pobrežju

Osamljena kuća stara
Žitelji joj izgled daju

Ispred kuće starežina
Sakupljana godinama

Iznutra se kašalj čuje

Živina se razbežala
A i ona što ostade
Kao da je podivljala

Voćnjaci su ostarili

Škripi lanac sa bunara

Avetinjski sve deluje

Na pobrežju
Kuća stara

Svetionik

Misao

 Uteče misao
Ne znam
Gde ni kuda se zaturi
Znam samo
Nikada se ta više
Ponoviti neće
Druga će biti
Gora
Žešća
Možda
Bolja
Nikada ista
Prvom
Makar kakvom
Ponosila bih se
Mahala
Razmetala
Druga
I naredna svaka
Naknadno docurena misao
Ne može istisnuti
Značenje prvine

Reč

Reč svoju ne dam
U njihovu priču
U ništa

Ne dam reč nizašta

Ćutim

Rizikujem
Da će mi vodotoci
Biti nedostupni

A ipak
Reč
Čuvam od utapanja

Pesma

Pesma se
Ne začinje
Sama

Varnica kresne
Stihija
Tajna

Kao udar groma
Protutnji

Ako se
Istoga trena
Ne zapiše
Nikad se ista
Čak ni slična
Ne vraća više

Knjiga

Rasula sam misli
Kako da ih vežem
U teskobi mučnoj
Zaiskri mi nada
Da pohranit mogu
Svežanj želja
U beskraje tvoje
Ti si otkrovenje
Žar što nebom pluta
Šaljem ti misli
Deo moga sveta
Za širinu
Što postadoh
Delić praha tvoga
Uzdarje nudim
Preko reči
Ako ikom poslužiti mogu
Nek preliju tamo
Il pohrane u riznice
Sačuvaju od zaborava
U bedemu vekovnog trajanje

Ravnoteža

Kad bi se čovek
Uzdigao
Do neba
Gde se kolevka sveta
Njiše
Lakše bi
Sagledao celinu

Tada bi
Mesto svoje znao
I nikada
Za tuđim
Ne bi
Posezao

 Voz

Tajanstven
Gledano iz taljiga
Munjevit
Nedostižan
Za onoga ko se vozi
Osećaj taj ne postoji
Možda bi i on
Na usputnoj stanici
U predvorju života
Taljige potražio
A voz
Prepustio
Onome kome je
Izgledao
Nedostižan

 Život

 Bljesak
Trenutak
Koji u vremenu
Kopni

Svet bez kraja

Kako
Pokoriti samoću

Smisao naći
U besmislu
Trenutka
Koji kopni

Crta

Svaki čovek
Crtu ima
Preko koje
Preći ne sme

Za onoga
Ko bi potro
Tu liniju nedodira
Ostala bi
Pustoš uma
Bespuće bi
Put mu bio

Tragove bi zaturio
Zanavek se izgubio

 Izvor

Pesmo
Izvor si iz koga se vodotok
stvara

Nadmoć

Simbol uzleta
Stradanja
Svedočanstvo vremena

Iz tvoga imena
Duga rasklasava
Ističe
Izvor

Svetionik

Nebesa
Krov sveta
Sazvežđe
Ogledalo božansko

Beskonačno
Stanište
Zvezda i planeta

Zapaljene luče
Tamu što razgone

Nebesa
Našeg postojanja
Svetionik

Raskršća

Glumište

Glumili smo

Živote tuđe

Platili

Utapanjem

U glumište

Niko

 U liku
Bez imena

U zboru
Bez glasa

Čuju se reči
Talasa
Talasa

Dopire li
Do svesti
Išta

Sem onog
Osećanja
Da bude
Iko
Nedoličjem
Prema rodu

Shvatiše svi
Osim njega
On je niko

Dolazak

Bajoslovom
Veru probudio

Dolaskom
Svetlosti zrak
Zatočio

Utro put danu

Zamajcem
Kovitlac
Napravio

Oluje
Košmarne
Pokrenuo

Neverom
Veru
Zamenio

Zena

Ulog mesto određuje
Mogao si biti svevid
A ne suza koja kapnu

Kad se tuđi otkos grabi
Seno trune ne sazreva

Skupi hrabrost
Budi neko
Tako možeš biti
Zena

Laktaši

Iznesmo ga na plećima
Do poletišta

Uzlete visoko

Ostavi nas da gledamo
U pravcu leta
Zamaja nas
Veru nam ote
Razum poremeti
Dadosmo sve
I ono
Što imali nismo

O
Da li ikom još verovati
Treba

Bože
Da li bi i sutra
Učinili isto

Teskoba

Kada čovek
Niska duha
U teskobi misaonoj

Nadmoćnosti
Snove stvora

Kakva snaga
To pokreće

Razapet tako
Kud će stići

Nebo visoko
A provalija čeka

Svevišnji
Na ivici ambisa
Sačekaj ga
Spasenja radi

Drugih od njega
A njega od sebe

Zanos bez odrednice

Zaimali a krenuli ni od čega
Dvorac od živih kalupa sagradili
U ćeramide mrazne prste utisnuli
Govor uklokotali
U žubor vodoskoka

Putanje razgradili
Ulice izmestili
Staništa razbacali
U vidokrug dvorca
Vodotoke pretočili u bijice
Nanose zemljanih optoka
Ukaljugali

Meru zaturili

Opsena uzaludnosti
Zanos bez odrednica
Na potomstvo tamu proširili
Vidike zakrčili

Krici

Htedosmo
Ćutanjem da prkosimo
Treptaji duše
Izdaše nas

Krikom
Pokušasmo
Da se branimo
Od čopora
Gluvih

Vapaj nadjača
Zov
Novog početka

Uvrežismo
Beznađe

Namera

I kada ste nam omču
Stezali oko vrata
Usamljeni
Spas smo tražili
U jatu

Ni tada razumeli nismo
Da zlotvor
Može biti
Bratu
Brat

Mnogo je dobrih namera
Koje bitišu
U paklu

Korov

Saleti nas
Tmina davnina

Ne pripadamo
Ovom kaljavom svetu

Mesto nam je
U čistini neba

I visinama

Ne možemo se ovde
Snaći

O korov se
Spotičemo

 Igrač

Podijum
Čeka se
Praćenje ritma

Takt
Postaje sebi cilj

Igrač
Igra tuđu igru

Pas

Ne nalazi
Meru u lajanju

A takvo mesto
Nikom
Ne ustupa

Gazda ga
Dobro hrani

U pauzama
Priprema se
Za novi početak

Ne zna
Sa kakvim se lajanjem
Iskupiti još može

Buđenje

 Mrzovoljnim buđenjem
Jutro izgubi
Dana najlepši deo

Propusti
Milovanje
Sunčevih zraka
Zorni cvrkut ptica

Mladost potroši
Buđenjem
U poodmaku vremena

Pepeo

Demoni sveta
Budni

Noću zastrašuju
Pritvornost nude danu

Plamenom urlaju
Na srpska ognjišta

Pepeo svetu u lice bacaju

Bože
Sačuvaj nas

Oni
Ni od čega
Ne prezaju

maj 1999.

Ironija

Tepisi stari
Ormani škripe
Korito napuklo

Naćve dobile
Boju sumornu
U pukotinama
Brašno staro
Memla

Guši avetinjska čađ
Zastrašujući muk
U usponu
Obogaćeni grabe
Sve im treba
Rodbini i precima
Čast otimaju

Koreni zaboravljeni
Mučno se bore
Sa novim izdancima

Noći duge

Noć bez kraja
Traje kao mora
Snove prepliće

Pulsira
Rana živa
Nezaceljena

Strepim
Od pokožice

Jutro ništa
Dobro doneti neće
Sem smenu
U dan

 Žižak

Vetar pirnu i umače
Užareni nebosvod se
Nad usahlim biljem nadvi

Jasenova kruna cvetna
Napuštaše svoje grane

Cela stabla oronula
Nastani se žižak podli

Čeka da se
Stabla moćna skroz osuše
Jer jedino može opstat
U utrobi
Stalne tmuše

 Magla

Magla
Danak više
Nije beo

Okruženi beznađem
Prekorevasmo se

Da ne krenusmo

Da krenusmo ranije
Izbegli bi tminu
Tamo je jutro bilo

Naum naiđe
Ne treba prekorevati
Sebe pa ni druge

Kada se naum prekorači
Ipak
Neko drugi u naše ime
Poteze povlači

Promašaj

Koračate vremenom predaka
Obučeni u ruho njihovo

Nosite kape i ordenja
Vojvoda srpskih
Kao da vam
Znano
Nije

Da na oltaru
Slobode
Nije vaše
No njihovo znamenje

Ništa se surovije
O glavu ne obija
Nego
Slava prisvojena

 San

Prolazim kroz šipražje
Ispucalih tabana
Krv po kamenju ostavlja trag

Izlaz tražim

Spuštam se i penjem
Po strminama
Padam
Kotrljam se prema rečnom koritu
Ograđenom vrbama

Tumaram

Strah me rastače

Kad bi makar
U zamci
Ruke slobodne bile
Da ne zamenjuju drače

Pregršt suza i znoja bi zadržale
Označile smisao traganja
Zadnji snop snage
Prelile u sećanja

Prizor taj
Pamćenjem ispisujem

Bunovna razmišljam

Kad bi se uprkos patnjama
Iza svih tmina
Nazirao svetliji dan

Ne bih se dvoumila
Da ponovo utonem u beskraj
I tako težak san

Brazda

Na orošenom čelu brazda
Koju ostavi poodmaklo vreme

Izgubismo se u šipražju

U pokušajima
Da sa pleća skinemo breme

U previranjima
Ostane neobjašnjeno
Vazda

Da li je nužno bilo
Da se zaore
Tako duboka
Brazda

Osvetnici

Tražili nismo
Sami ste hteli

U tvrđavi
Okomitoj

Posrnuloj
Pod teretom

Zlobe
Nateraste nas na

Čin
Najgnusniji

Otrov da
Bljujemo

Osvetnici
Budemo

Tražili nismo

Raskršća

Čuje se bat koraka sa kaldrme

Koračaju hitro
Ka asfaltu
Što sažiže

Oni koji to ne učine odmah
Prosuće se po kaldrmi

Da li je to greška
Ili rešenje

Prolaznost

Prolaznost

Starimo u seti
Proplanci
Ptice
Šume
Koliba

Sve uz nas
A mesta
Nigde

Nedodirna su
I ona
Izvorišta
Koja smo
Ograđivali
Busenima

Zaobilazna su
I mesta
Gde počivaju
Preci

Svanuće

Svanuće zakasnilo

Misli
Smenjuju jedna drugu

A noć
Tama duga

Usnule oči
Ograde ruše

Kuda i kako do svetlosti
Čime osvežiti duše
Usahle

Na ivici

 Knjiga života
Natopljena
Kapima kišnim
Što slivaju se
Nezadrživo
Sa streha
Kapaka naherenih

Tišina mukla

Ivica se ne sluti

Praporci

U nemoći
Tkivo iskopnilo

Srce i damari
Zvone kao praporci

Eh
Kad bi mogli
Sećanja da potremo

Skeletom
Krenemo
Ispočetka

Put

Put kojim se retko ide
Vreme njime sporo teče

Tu se kriju oni puti
Što ne vode u daljine

To je ono tajno mesto
U skrovištu noćne tmine

Otrgnuta

Koreni
Stabla
Izdanka
Otrgnutog
Gde su

Mesto orošeno
Suzama
Usahlo

Rana u ožiljku

Nemoć

Slike bolne
U zarastanju
Ili kajanju

Na označenom mestu
Zgarište

Bezumlje

Šapati nejasni
Odasvud se čuju

Duše rasplinute
Srodne bi da nađu

U nevremenu
Nenadanom
Nadanja su
U očaje pretvorena

Jazbine
Izbežišta

Vidici u zasenku

 Lutanje

Gospode
Snagu mi daj
Da oprostim
Ono što zaboraviti
Ne mogu

Mislima te prizivam

Zalutala
Iz bespuća
Iznova se vratim

Bezvazdušni je
Prostor tamo
Ne mogu čvrsto stati

Molim te
Pomiluj
Razum mi vrati

Čekanje

Ne čekaj me
Dočekati nećeš

Kad posustaneš

Na vratima ulaznim
Umesto imena
Pročitaćeš

Čekam te tamo

Posvete

Utočište

Mom Veselinu
San
Dar sudbine
Uputi me tebi
Shvatih

Ti
Pojilo posta
Nepresušno
Žiška neugasiva

Baklja
U iskoraku

Hod nečujni
Koji prostore
Osvaja

Stoglavi Milić od Mačve

U nošnji narodnoj
Jeleku izvezenom
Kosovskim mitom
Bitisanja

U pologu
Satkan divljačno
Vlasima sedine
Vrpcama proroka
Mudrost narodnu
Upliće
U simbole
Zovu budućnosti

On
Stoglav
Glavare
Na vreteno namotava

One
Koji bi da krov sveta
Pretvore u prćiju

A da ih pred ovozemaljskim
Svevidom
Stid i ne okrzne

Sa zvezdanih ćepenaka
Poručuje

Ko se maši
Nedodira
Nestaće
U čamotinji

Slikaru Miliću od Mačve

Nad tobom zvezde
Bokori neba
Na balvanima jezdiš
Kroz vasionu smelo
U večnom ruhu
Nadčoveka

Sa sobom tegliš
Rodno selo
Ambare
Seljake sa njiva Mačve
Čobane Šumadije

Zmajevito Bezdane prelećeš Plamenim krštenjem Srpske oznake
Otimaš od zaborava
Otvaraš puteve
Svedolazećem

Nad majčinom humkom

Kad čuješ korake
Znaj
Moji su

Osećaš li teret
Klečim
Ispovedam se

Čudna sam
Tuđinski kruta
Zakopčana
Nerazumljiva

Klečim

Na tebi je
Da ispovest moju
Primiš

Ili
Umorna od praštanja
Odbaciš

Majka

 Vetar hladan
Planinu okovao

Lavina tuge
Smetove
Nadkrila

Na odlasku
Do starevine

Iz daleka
Pratiše je
Misli skrhane

Ljubav nemoćja  

Oče

Života šum se jedva čuje
Dok trptaj duše
Na izdisaju se bori

Razumevanje tražim
Za zastoj
Na neotesanoj
Stazi
Života

Oče
Pomozi
Savetom prosvetli
Gunjom ogrni
Snagu mi podari
Prkosno da stanem

Uzdignem se
Dok čekam zoru da zarudi
I zaobiđem ono
Što samo u trenu
Život nudi

Otac

Stasavao sa urankom metohijskim
Domaćinski ponosanPrkosan
Okoruban
Neustrašiv
Na izazove odgovarao viteški
Zapadao u pukotine
Roneći u nedaćema
Virovitog života
Sumnjom ophrvan
Metežom optočen
Zebnjom ogrnut
Korovom tuđeg semena i klice
Ograđen
Divljinom krčio
Prohod u neprohodu
U iščekivanju pravde
Sa telališta se oglašavao
Ko prirodu razmešta silom
Ko u tuđe atare zadire
Ko se ogreši o zakone čojstva
I srpsku devojku obeščasti
Nemam kome ali i da imam
Neću se žaliti
Krivcima ću sam suditi
Trag im zametnuti
Seme zatrti
Opominjem i one što tuđicama
Srpsku kolevku omeđiše
Ambise otvoriše
Čujete li me
Ovo je Sveta zemlja
Crkvina bez međaša
Znojem orošena
Suzama oblivena
Mukom čuvana
Zaveštana
Bogom nadgledana
Nedovidica 

Pesnikinji

Vjeri Vukšić Vitošević

Ti si pesma
Čulo
Izazov

Klasjem pesničkim
Ogrnuta

Ti si priča
U ritmu
Živa

Reč tvoja
Slike rađa
Osećanja nedri
Duh napaja

Trupci

Živu reč
Još tupo čujem

Ko je nekad cvetnom stazom
Našem domu prilazio
Ne može ga prepoznati

Kaldrma je razrovana
Do kućišta puta nema
Sve je korov prepokrio

Ni bunara više nema
Smećem su ga zatrpali

Nema više jasenova
Ni voćnjaka zarudelih
Niti ima vinograda

Od drveća orahovog
Ostali su samo trupci

Razvaline

Bratu Mihailu i sestri Veri

Kuću roditelja naših
Šipražje obujmilo

Umesto dimnjaka
Trnova kruna

Okolo pustoš
Ne osta niko

Tragovi divljeg hira

Na stablu povijenom
Slavuj čeka
Ne bi li čuo
Glas potomka

I još jednom
Zapevao
Pesmu izgnanika

Postojim u ožiljcima

Iskon

Mojoj kumi
dr Aleksandri Pavlović

Primi me
Senima
Da te čuvam
Iskone

Jutarnjom rosom
Zalivam

Blagošću
Napajam
Dok zvezde
Moćne
Ogrću Te
Sjajem
Iskone 

Darovnica

Sinu Andreju

Bljesku zore
Iskri u trajanju

Svetioniku
U vremenu
I prostoru

Evo
Daruje majka
Prihvat tkanicu
Srmom metohijskom
Izvezenu
Nitima
Srpskog svetilišta
Optočenu

Odenutu nadanjem
Da umnom ćeš potkom
Dotkati
Nedodir

Metohiju
Sačuvati od zaborava
Svet
Otopliti
Blagošću

Majčina dušica

Kćerki Gordani

Rača Đakovička
Crkvinu prekrila
Majčina dušica

Rastinje
Plavo
Ljubičasto
Lila

Čija li je majka
Tugom ophrvana
Dušu ispustila

Šta li je mislila
A šta rekla
Dok je nekrst
Crkvu pravoslavnu
U ruševinama
Ostavila

Iza zidina
Ovseno polje
Glogovim kocima
Opasano

Da li je
Kao opomena
Sem
Crkvenih temelja
I majčine dušice
Još nešto
Tako snažno
Ostalo

Bistrica

Mom kumčetu Stefanu Pavloviću
Srbinu iz Švajcarske

Ni kada ti
Izvorište zamute
Ne mogu ga izmestiti

Ni kada te pregrade
Ne mogu ti
Tok prekinuti

Ni kada te
Smetovi snežni
Obujme
Ne mogu ti
Vidike
Zakloniti

Ni kada se
Nadvikuju
Glas žubora

Ne može ti
Utihnuti

Ni kada bi
Bistrice
Ponornica postala
Ne mogu te
Preseliti

Niti
Zametnuti
Trag
Belutka

Obeležje
Čistote

Tamjan

Mom kumu
Slobodanu Pavloviću

Pod kaputom neba
Tajne pohranjene

Zora somotska
Čista
Nadgleda
Kućišta razbacana
Domove rezbarene
Cvetna sastajališta
Pčelinja

Plavna korita
Krene
Erenika
Drima
Bistrice

Maticu
Odsjaj fenjera
Noću čuva

Nigde
Lepše zore ne sviću
Nigde
Proleća takva nisu

Rastinje razuzdano
Šume pevaju
Sa slavujima
Zajedno

Deca sa oreolom pupoljaka
Dozivaju maticu
Ehom
Krste se
I danju sveće gore
Sve
I cveće miriše
Na Tamjan
U Metohiji

Zavet starog Prizrenca

Bratancu Aleksandru
Kućna vrata pritvorite

Ikonu slavsku
Pod pazuho
Kolevku ogrnite tkanicom
Rodoslov uz decu priljubite

Jeleke prigrnite
Dukata niske ponesite

Kapiju
Ostavite
I prozorče otvoreno

Lasta da uleti
Nastani gnezdom
Sačuva dom

Vodu iz bunara zahvatite
Korito napunite

Tronožac uz ognjište
Sveću zapalite

Ja ostajem
Grobove da čuvam
Večno

Upamtite

Rodoslov
Uz decu
Priljubite

Prozorče
Razdanak nek čeka

Izgon iz Prizrena
12. jun 1999. godine

Kuća na Ćuviku

Spojem izmučenih seni
U vrtlogu
Videh samo tebe
Prepelice divlja

Da oblećeš
Sa zebnjom
I setom
Ispražnjenu
Kuću na ćuviku

U slemenu
Gnezdište orlovo
Nastanjeno
Olujnim naletom

Usamljena
Prepelice divlja

Ti stamena
Razumet
Ne možeš
Tu pohlepu
Za tuđim odžakom

Ni graktanjem
Pesmu potisnutu
Sa doksata
Kuće na ćuviku

Oslonjene
Na temeljni
Stanac

Odžačnica

Bratancu Milošu

Krune te
Ako te i okorubaju
Ostani
Seljačka odžačnice
Onakva
Kakva jesi

Znam
Nalik nisi
Na druge
Što sivilom betona
Dušu hrane
A izlaz traže
U tuđoj zemlji
Silom

Ne osvrći se

Znam
Oni

Kada bi
Dušu imali
Cvetovi bi im
Sladni bili

Ne osvrći se

Znam
U korenu tvojem
Klica
Zametak čist

Na slivovima
Tvojim
Napajali
Sa polja
Hranili se
Preci

Neka te
Ne namame

Ostani odžačnice moja
Onakva
Kakva jesi

Ne popuštaj

Potomci
Neka
Izvore
Sačuvaju

Vidilište

Vidilište gromno
Gnezdište zabito
Prilazi ti nebesa dodiru

Na gnezdište
Gromovi kidišu
Zbiljom sila
Zidine raznosi

Liticama
Kamenje odzvanja
Jame su im
Zadnja pribežišta

Izlokane
Sumnjom i bezverjem
Predskazane
Nedokučivošću

Postojim u ožiljcima

Ako ikog
Na raskršću
Vidiš
Neodlučno
Da stoji

Reci da sam tu

U vrzini
Zaklonjena
Snuždena

Mahovinom ogrnuta

Na očne kapke
Inje

Obrve u ledu
Kosa

Pramenovi
Snežnog čoveka

Reci da sam tu

Od sklanjanja
I povlačenja
U ožiljcima

A postojim
Metohija

Osamljena biljka

Mojoj sestri Veri

Galopira poljem
Žuri...

Spotače se
O osamljenu biljku
Povi je

Stešnjena
Granicu ne pomeri
Pridiže se
Krenu u odbranu
Procveta

Bor bi hteo

Veselinu

Bor bi hteo
Šišarka da budem
I u sebi semenike nosim
Ne pristadoh
Jer ih ptice kljuju
Veverici one su ishrana

Bor bi hteo
Četina da budem
Nisam htela
Jer ona otpada

Bor bi hteo
Kora da mu budem
Ne dadoh se
Da me korubaju

Bor bi hteo
Stablo da mu budem
Da se svojim
Uzrastanjem vinem
Prema krovu
Vasceloga sveta
U orbitu
Sokolovog leta
I hteo bi
Koren da mu budem
Da zajedno
Stablo učvrstimo
Te da kruni
Oslonac stvorimo

Tada sam se boru
Priklonila
I njegovu krunu
Prihvatila

Otimak

Mimi, izabrala si ove
stihove, posvećujem ti ih,
ako im uplet odmrsiš,
doplet gubi osnovu

Pregršt kamenčića
Sabiram
Pakujem

Ne brzaj

Zauzvrat
Pošalji mi
Potrebu

Da stigne
Do kraja
Taj života
Trzaj

Poslednji

Varoška devojka

Mojoj sestričini
Aleksandri-Saški

Oči boje
Lišća u pupoljku
Lice baršunasto
Bledo
Usne somotske
Kosa u pramenovima
Sa odsjajem
Zraka
Svežina u zorama
Povetarcem ogrnuta
Lelujava
Varoška devojka

7. oktobar. 1968.

Mile Kordić

Poezija kao potreba

 Zbirka pesama Milke Đuretić "Kaplja na listu" nastajala je dugo godina. Neke pesme pisane su i pre više od 30 godina, a neke upravo ovih dana. Rađale su se iz pesnikinjine duše spontano.

Čini se da je Milki Đuretić poezija povremeno bila neodoljiva potreba i pribežište, sklonište od svakodnevnog sveta i života. Međutim, tamo nije odlazila obična žena. Nije ni ucveljena, ni nesrećna, ni razočarana u život i ljubav. Ništa od toga. U to sklonište je povremeno bežala hrabra, stamena žena koja zna šta hoće od života.

Tako je, čini se, nastala ova zbirka pesama. Zbog toga se, verovatno, ova poezija teško može svrstati u tipično "žensku". I kada se povremeno oseti da je autor žena, primetljivo je da sa sobom nosi gorštačko poreklo. Milka Đuretić pripada onim ljudima koji su u veliki grad doneli i nezaborav zavičaja. Zato će čitalac koji je imao sličnu životnu sudbinu čitajući ovu poeziju morati da zastane, presabere se i dobro razmisli o smislu i besmislu života. A uprkos povremenoj melanholiji Milka Ćuretić će mu reći da vredi živeti.

Mile Kordić

Rekli su o knjizi

DIMITRIJE TASIĆ, književnik

U lepoj slici kaplje na vrhu lista, kaplje koja Ani da kapne niti da ispari", kako to pesnikinja, Milka Đuretić, kaže u uvodnoj pesmi, po kojoj je i njena knjiga dobila svoj naslov "Kaplja na listu", i sama knjiga ogleda se kao sublimna kaplja celog jednog života - pesnikinjinog. Jer ovo je prva i zasad jedina knjiga Milke Đuretić, a koju je ova pesnikinja pisala od rane mladosti pa do "smiraja života" kako to čitamo u "Reči autora". Dakle, celi jedan život sublimisan u kaplju, kao u sabirno kristalno sočivo.

Koje je to i kakve slike sabralo to sočivo?

To su najpre slike ranog neposrednog, nevinog, pa i naivnog, ako hoćete, ali ne zbog toga i manje lepog i vrednog doživljaja sveta, slike u kojima trepere mladalačka snoviđenja i ushićenja, ljubavna čežnja, ponajviše, svakako, ali i mnoga druga nejasna htenja i želje, slutnje i nemiri. Slike koje lebde poput, naša pesnikinja bi rekla: neuhvatnih snova ili nedokučivih tajni, neuhvatljivih ili neiskazanih reči ili nerazjašnjenih misli. Drhtaji bez dodira, kao neposlata pisma, recimo. Sve je to pesnikinja sažela u dva stiha:

"Iskra sam
Čula istančanih"

U osvitu života pesnikinja je puna vere u život, kako u njegovu lepotu tako i u njegovu večnost ("Iščiliti ne može / Snoplje sunčanih zraka / u nama") i ona sa zahvalnošću prima svaki trenutak koji joj život donosi ili obećava. Pa i kad se pokaže da je mnogo toga što je, kako se činilo, bilo na dohvatu ruke, a u stvari je bilo i ostalo daleko, pa se jave prve neverice, spletu se sumnje, zature ključevi, - mlada duša ne prestaje da iskri verom i ljubavlju. I kad nešto zamire ona će reći: Oživeću... "Oživeću te / Zagrljajima / Poljupcima..." Dokle god može da ide to davanje u ljubavi, do kakvog jedinstvenog samožrtvovanja, najbolje će nam pokazati ovi stihovi Milke Đuretić:

"Izgoreh
Da te moj pogled
Ne sprži".

Ali sa tim ranim, rekao sam već, neposrednim, a posle svih ovih stihova rekao bih i apsolutnim doživljajem sveta, i sebe u svetu, razvijaće se još u mlade pesnikinje, a vremenom i produbljivati i njena misao o svetu, o čoveku i njegovom životu, o nastanku i nestanku njihovom, o suštini, o smislu našeg obitovanja u svetu. "Tražiću se / U malome/ U suštini postojanja", reći će naša pesnikinja u ranoj pesmi "Začetak".

Iz misaone teskobe u kojoj će se naći, jer se odgovori na iskrsla pitanja, kao što bi, eto, bilo pitanje o "začetku", a ne otkrivaju lako ("Sve se splelo", "Misli pokidane", "Kuda dalje?", Da li smiraj / Tražiti u nastanku / ili / Nestanku" - evo samo nekih iskaza i pitanja) - pesnikinja se opredeljuje za "večiti nastanak", za otvorenost prema životu, i ona će, u osvitu, na granici između noći i dana, krenuti u susret danu, Ada se vinem u plavetnilo neba", kako će već reći u jednoj pesmi, ili da teče kao "reka bez kraja", kako će to reći u drugoj. I sada, na svetlosti dana, otvorenih očiju naša pesnikinja će u "obrtajima života" videti mnogi početak i mnogi kraj, ptice koje odleću i vraćaju se i hrast koji ostaje i ispisuje vekove, vodenicu koja melje i kuću koja se osipa, pa i "Kuću roditelja naših", koju je "šipražje obujmilo", i na kojoj je "Umesto dimnjaka / Trnova kruna", kako to naša pesnikinja, Milka Đuretić, peva u pesmi "Razvaline", posvećenoj bratu Mihailu i sestri Veri. Naći će se naša pesnikinja na mnogim životnim raskršćima i videće tako, mnoga ljudska glumišta, ali i čovekove svetionike: glumišta sa demonima, prevernicima, silnicima, "žižcima iz tmuše", i svetionike: misao, reč, pesmu, knjigu.

Evo pesnikinje nepomućene vere u najviše poslanstvo poezije. Sa istom tom verom, sa kojom su iz nekog tajnog izvora istekli njeni najraniji stihovi, Milka Đuretić je napisala svoje nove i najnovije pesme koje, ne slučajno, otvaraju i zatvaraju ovu knjigu. To su pesme čije su slike satkane od "pređe pradedova", vekovne postojbinske slike Kosova i Metohije, slike Srbije, dakle slike kamenih izvorišta i nebeskih vrata, kolevki i krstača, pragova i seoba, crkava i božura, zaveštanja i molitvenika... Sve te slike povezuju niti čiji je preplet neodoljiv, ali koji drži sve. U njemu su, u tom prepletu, i niti najdublje, skrušene odanosti ("Služim / I možda / Postojim"), i niti pune samosvesti ("Sve je moje / I prašina seoskog puta"), i uznesene vere ("Uzdignuta do beskraja / Prkosna / Nedodirna"), ali i niti strepnje, sumnje, straha, tuge, osame, nespokoja, nemoći - pred pretnjama i nadiranjem zla, od bliskih i dalekih tuđina, od pamtiveka do danas. Ali i ovo danas je za pamćenje, ali ne bilo kakvo!

Vreme je za pamćenje
U tkanju
Osnovu pratiti valja"

Tu osnovu, koren, izvorište, kolevku, prag - ova knjiga neprestano prati, kao zaveštanje vekova i kao zalog budućnosti. Jer, kako pesnikinja kaže:

"Čovek bez prapočetka
Samo je
Zastirka izatkana prućem"

Samo duhovno tkanje "pređom pradedova", duboko je uverena naša pesnikinja, može nam pomoći da, ne kao zastirka, već kao stablo uzrastemo do svoje krune, koja će svojim sjajem da nas odbrani od zla da "naletnike zaslepi / i skrene ih / sa našeg druma". Ispod nekih od ovih pesama datumi od marta i maja ovog proleća i tome, tj. priči o zastirci i kruni nije sada potreban nikakav naš komentar. Već smo istakli pesnikinjinu veru u reč kojom se ni jedan pesnik ne može da pohvali bez muke. Pa i naša pesnikinja. Zna ona i za muku neiskaza zbog odbegle i nikad više vraćene reči. Čuvajući zato reč kao najveću dragocenost, ona će reći "Ne dam reč ni za šta" ili "Čuvam reč od utapanja".

Milka Đuretić se, zaista, na dobro svojih pesama, drži ovih svojih još ranijih zaveta. Zato su njene pesme, ma o čemu da pevaju, jasnog, jednostavnog, neposrednog, razumljivog izraza - prave lirske pesme. Sažetost im je jedna od bitnih odlika. Još u jednoj ranoj pesmi znala je da se pita: "Postoji li pređa / Kojom se stvaraju sažimanja?"

Naša pesnikinja je tu pređu svakako našla. Mnogi njeni stihovi su od samo jedne reči, pa se oni nižu kao kaplje.

Kaplju, ipak, ali ne ispare.

(Na promociji knjige, 20. septembar 1999, Beograd)

Živojin Vlahović, izdavač

Pesme Milke Đuretić su fino lirski oslojene, poseduju bogatu leksiku, skladnu ritmičnost i prisustvo živopisne slike.

Reč je o pesmama - ispovednicama nastalim na rastresitom tlu pradedovskog ognjišta. Pesme su izatkane bogatstvom kosovsko-metohijskog predanja.

Ova poezija napisana je osećajno, maštom u prepletu sa stvarnošću.

Milka Đuretić treba da nastavi da se bavi ovim što je uspešno započela jer je ova knjiga dala doprinos srpskoj kulturi.

(Na promociji knjige, 20. septembra 1999, Beograd)

Momir Vojvodić

Pohvala Srbiji - lirske strune

Lirska brojanica Milke Đuretić "Kaplja na listu" ima 124 lirskih medaljona, raspoređenih u devet lirskih krugova: Kaplja na listu, Polog za večnost, Nastanak, Na pobrežju, Svetionik, Raskršća, Prolaznost, Posvete i Postojim u ožiljcima.

Lirska knjiga "Kaplja na listu" je pjesnički životopis Milke Đuretić, njen odilnik i molitvenik, lirski ikonarijum, intimistički i patriotski, a otvara se patriotskim lirskim medaljonima; prološkim štivom "Kaplja na listu", pa pohvalnicom "Srbijo gospodarice", darovnicom "Čestice", lirskim vezovima "Postojbina", "Despotica", "Kolevka"... U kojima se suptilno lirikuju slavopleti, ženski ukrašava a muški pjeva, tako da prvinom i opojnošću plijeni njeno lirsko žuborenje. Ova rodoljubiva rukovet kojom počinje knjiga lirike "Kaplja na listu" je izuzetna otadžbinska himna u zlodobu po kome divljaju bezbrojni rugači otadžbinskim osjećanjima. Sve biljeg do biljega pjesnikinjine životne drame i sudbine ređaju se izlistavanjem "Kaplje na listu". Evo nekih biljega sudbine: "Kosovski božuri", "Metohija", "Srpkinja", "Nova seoba Srbalja", "Povratnik"... Pesnikinja svoju poetiku otkriva u lirskom medaljonu "Kruna", "Vreme je za pamćenje" /U tkanju/ Osnovu pratiti vanja/ Menjati pređu/ Nititi šare/ Srmom i draguljima/ Grane odevati/ Tkati/ I tkati/ Dok se stabla/ Bogu ne posvete/ Krunom ovenčaju...

Liričarka Milka Đuretić je svojom prvom knjigom i zašumjela i zaprkosila neusiljenim glasom, istkavši ovu svoju izuzetnu lirsku brojanicu.

("Dan kultura", 21. septembar 1999. Podgorica)

 Svetozar Radonjić Ras

Seta i pobuna

... Tri jaka inspirativna ishodišta podstiču nastanak poezije Milke Đuretić: odnos prema toplini i snazi domaćeg ognjišta (rodnoj kući i sadašnjem domu) iskazan kroz preplitanje sjete i radosti, odnos prema rodnom kraju - Kosovu i Metohiji, sa svim njihovim svetinjama, napuštenim i rasturenim ognjištima, grobljima i drugim tragovima života, i konačno odnos prema svom narodu, prema Srbiji čija sudbina ovu poetesu i te kako tišti. Tri su isto tako jaka lična podsticaja tjerala Milku Đuretić da taj svoj višeslojni nemir pretoči u pjesmu i nama saopšti: naglašena emotivnost, zamišljenost nad onima što se njoj i oko nje događa i evidentna potreba da ono što nosi u duši iskaže i saopšti svima da bi ga se oslobodila. Njoj se, očito, ova poezija morala dogoditi.

("Borba", 14. oktobar 1999, Beograd)

Dragan Stanković - Prizrenac

"Kaplja na listu" je zbirka pesama koja ne ostavlja ravnodušnim. Protkana tugom i ljubavlju, radošću sećanja, osmehom i suzom, dostojanstvom i prkosom; dušom žene, dahom majke, blagoslovom, kletvom i zakletvom, pesnikinja je zlatnom i tananom niti stiha, izvezla nezaborav, patnje za rodnom grudom, zemljom Srbinovom, zemljom svetom Metohijom. U mističnom odzivu na Lazarevu kletvu koja sa Laba zove senima junaka nad plamenom sveća, mirisa tamjana, koji se s Metohije širi, eha zvona sa zgarišta svetaca, pesnikinja se pera prihvatila, duhovnom snagom izdigla do beskraja, prkosna i junačka a tako mirna ušla u pamćenje i nezaborav.

Stih lak, lakši od paperja a težak kao patnja, kao magnet privlači u pamćenje ulazi, ponosom prožima. "Kaplja na listu" je suza u duši pesnikinje.

Svetlana Pešić

Kaplja sveže reči

"Kaplja na listu" kap je svežine što miriše na majčino mleko u koje se rastvore prve reči, nude prostranstva metohijskih livada i zvoni poput čistog zvuka ptičijeg glasanja.

Izbegavši pomodne tokove, ne podležući patetičnoj opširnosti, intuitivno svodeći izraz na kratko, jezgrovito i precizno imenovanje doživljaja, pesnikinja uspeva da sa malo reči jasno i razumljivo izrazi životno iskustvo nežne i ranjive žene koja je u isti mah stameni stub - oslonac bližnjima.

Pesme ove zbirke plene iskrenošću i lepotom čistog jezika, govore o tuzi ali ne nariču, propovedaju ljubav, ali nisu sladunjave, zapažaju da život ljudski prođe za tren, koliko da se kaplja rose, ma kako blistala, osuši na listu, ali ne zovu u beznađe, šapću sećanja, dugo prekrivena prahom vremena, ali sadašnjost prihvataju kao jedinu realnost.

Milić od Mačve

Završna reč na promociji knjige "Kaplja na listu" 20. septembra 1999. godine

Oduvek sam tvrdio sa su Srbi i Srpkinje izuzetno talentovani, sa nekoliko talenata istovremeno. U to se možemo uveriti sa ovom zbirkom pesama Milke Đuretić.

Tako je i Matija svoje zapažanje uneo u ovu knjigu, a ja na svoj način dao prilog, ilustrovao knjigu.

Na naslovnoj strani na koricama primećujete jednu divnu inspiraciju Metohijsku, to je Milka. Ona ostaje večni lik inspiracije, nepromenjen lik.

Naravno, svako se može pitati kako slikar određuje svoje poteze, odnosno pravi ilustracije iz jedne pesme, šta to rukovodi prvenstveno slikara, reči ili stihovi, da li su bitne sve reči u pesmi ili samo jedan stih.

Ja inače čitajući poeziju vrlo često i kad mi je dat zadatak, kao u ovom slučaju da ilustrujem, uvek sam pribelešku i u svoj umetnički dnevnik unosio neki crtež, opažanja koja su me inspirisala, a to su obično bili pojedini stihovi.

Vrednost pesme se ocenjuje, da ako je ona u stanju da u jednom kratkom stihu meni stvori sliku koju ja mogu da naslikam a da prethodno nisam imao veze sa tom temom, onda je to za mene dobar pesnik.

Tako ovde, ja ću se poslužiti sa nekoliko primera.

Na osnovu stihova koji su u meni kresnuli sliku, nastalo je preko 24 crteža, koji se mogu pretvoriti u sliku.

Da čovek ima vremena pa da islika to sve bio bi sigurno osveženiji slikar nego što je to bio do sada.

U pesmi "Kolevka" meni se slika predstavila u stihu "Metohija kolevka pradedova od crkava sva sazdana", meni je bilo sve jasno odakle je Milka, koji je njen zavičaj, zapravo da nema na kugli zemljinoj prostora koji je ispunjen Hramovima Božijim kao što je Metohija i Kosovo. U pesmi "Metohija, pesnikinja kaže: "Pust je molitvenik nema ko da klekne", tu je sve rečeno o našoj južnoj pokrajini, koja postepeno ostaje bez Srba.

Ili pesma "Kosovski božuri", to je jedna tema dosta prisutna u našoj literaturi ali i u slikarstvu, sećamo se dobro nekih slika kosovskih božura, naših impresionosta prvenstveno.

Ja sam naravno slikao kosovske božure ali nikada jasno ovako nije spojen kosovski božur sa Kosovkom devojkom. Uvek sam Kosovku devojku vezivao za Orlovića Pavla - mladog barjaktara.

"Kosovski božuri" su mi bila izdvojena tema kao i Kosovka devojka, ali ovde je spojena u slici sa Gračanicom naravno "buketi plameniti devojke kosovke".

U ciklusu POLOG ZA VEČNOST u pesmi "Verovanja" Milka ima i nekoliko izrazito lirskih pesama kao da je za trenutak zaboravila tu tragiku koja nju i sve nas okružuje, patriote Srbe. U pesmi "Verovanje" iznedrava reči koje su neiskazane. Ona to i kaže "Biserne nežnosti" što je vezano za ono naše pravo saznanje o životu.

Ili u pesmi "Snoviđenje" gde kaže: "pod odbljescima sutona koračali smo zajedno sa povetarcem", "obronci reke su svedoci", kraj potoka, na livadi koja je još u cvatu ili na liski gde se nalazi ROSNA KAPLJA.

U pesmi "Vodenica", lirska pesma, "zaustavljam se u ritmu meljave žita" ili u ciklusu SVETIONIK u pesmi "Izvor" kaže se: "Pesmo izvor si iz kog se vodotok stvara". Pesma je izvor s pravom.

I najpotresnija za mene je pesma "Razvaline" jer to odgovara sadašnjem trenutku (i njenom i našem) kada zapuštenu kuću vidi, a ona je to posvetila bratu Mihailu i sestri Veri, gde se kaže: "Umesto dimnjaka, trnova kruna", odista nema ništa strašnije nego u dimnjaku nacrtati trnje mesto rodnog gnezda koje je simbol rađanja, napraviti tu "trnovu krunu".

To je moj prilog rađanju jednog zaista dobrog pesnika.

Zahvalnice

Zahvaljujem "Eksim banci“ na pomoći u sponzorisanju zbirke.

Posebnu zahvalnost dugujem uzornom misliocu, prestižnom recenzentu, pesniku, akademiku Matiji Bećkoviću što svojim virtuozom podrža moje pesničke izdanke dok su se borili za isklicaj.

Blagodarnost, bardu slikarstva Miliću od Mačve koji moje pesničke vizije oživotvori i dade im širinu neobuhvata.

Izuzetnu zahvalnost piscu Pogovora Miletu Kordiću, književniku koji znalački sagleda spoj života u pesmi i pesme u jednom životu, kazivanjem dostojnim njegovog književnog opsega.

Zahvalnost dugujem i svim prijateljima koji su, pružajući mi sugestije književno-estetskog karaktera, doprineli čistoti stiha i svojim savetima podržali izdanke mog pesništva.

Duboko osećanje odanosti mojoj porodici: suprugu Veselinu, sinu Andreju i kćerki Gordani, bez čijeg podsticaja, duhovne podrške i razumevanja pisane reči, ne bih ni pokušala da poetski prozborim, pa ove stranice ne bi bile dostupne drugima osim meni.

Reč autora

Rođena sam pre više od pola veka u Rači Đakovičkoj. Osnovnu školu učila sam u Đakovici, gimnaziju u Peći, Ekonomski fakultet u Beogradu.

Okorenjena u metohijskoj oazi, stasavala sam u virovitom metežu života. Uvek u strahu od tuđinske okoline. Samo su topli zraci roditeljskog doma mogli da zaklone sumorne divlje oblake.

Van roditeljskog okrilja išla sam stazom bez nastrešnice.

Oprez mi je bio kredo života.

U strahu od rizika izbegavala sam sučeljavanja sa stvarnošću svog bića, pevajući u potaji.

Još u ranoj mladosti oglašavala sam se pesmom, u nju pretakala svoja osećanja, uvek uz podršku i razumevanje umne majke.

Progovorila sam javno u smiraju života, onda kada se njegove stranice u tišini prelistavaju.

Prozborila, nekada tananom dušom devojačkom, nekada u grču izlomljene putanje stasavanja, stihom opore zbilje.

Čitalac će, uverena sam, razumeti te mene.

Sinu Andreju Đuretiću
Produžniku loze
Nasledniku Svetog Alimpija
Evo
Daruje majka
Prihvat tkanicu
Srmom optočenu
Majčinim blagoslovom vezenu
U Metohiji
Zemlji srpskog svetilišta
Mahovinoj prekrivenoj
Nadanjem odenutoj
U istini
Da ćeš umnom potkom
Sačuvati putokaz

//Kosovo.com / Projekat Rastko / Projekat Rastko Gračanica - Peć //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]