Sadržaj

Milka Đuretić

SANVILA

Slobodan Rakitić

LIRSKI RAZGOVORI SA ZAVIČAJEM

Ima nečega plemenitog u naporu Milke Đuretić da stihovima izrazi ne samo svoja osećanja već i da, poput letopisca, progovori o svom vremenu. Njene pesme, sabrane u zbirci Sanvila, odlikuje duboka proživljenost, bilo da kazuju o temama iz daleke prošlosti ili o sadašnjosti, o udaljenim događajima i stvarima ili pak o neposrednom okruženju. U Sanvili prošlost i sadašnjost su međusobno isprepletane, kao što su isprepletani mitsko i istorijsko, svetlo i tamno, dobro i zlo. Knjiga uostalom i počinje mitskom pričom o Sanvili, odnosno Kosovki devojci.

Izgon metohijskih i kosovskih Srba sa njihovih vekovnih staništa jedna je od nezaobilaznih i gotovo opsesivnih tema Milke Đuretić. Kosovska pesma, u kontinuitetu, postoji koliko i kosovska drama. U Sanvili - lirskim razgovorima sa Metohijom i zavičajem - ima i bola i protesta, slutnje i nade, ali i svega drugog što je sam život u svojim bezbrojnim oblicima.

Milka Đuretić se ne usteže da u svoje pesme unese događaje i ličnosti iz sopstvene biografije, iz biografija svojih najbliskijih. Neke pesme su u obliku tihe tugovanke, a neke u obliku pohvale i poslanice. Neke su, poput starih srpskih zapisa, beleg o zlim vremenima i zulumima. Opšte i lično su u dubokom jedinstvu, a žudnja za metohijskim prostorima i zavičajnim podnebljem provlači se kroz čitavu zbirku Sanvila kao zlatna nit. Zavičaj je zaštitni znak ove poezije.

Lirski pev Milke Đuretić je spontan, nekonvencionalan, romantičarski uznesen, izrazito ličan. On je ličan i kad je pesnikinja zagledana u tmine istorije i turobnu zbilju, kad peva o opštim temama kao i o svojoj intimi. Njen pesnički jezik, sa primesama arhaičnih reči i zavičajnog miljea, odlikuje se svežinom i bistrinom. Čak i mestimične nespretnosti i gomilanje njoj dragih reči, iz zavičaja, deluju samosvojno. Gotovo da nema teme ni motiva koji, po shvatanju pesnikinje, ne mogu da budu predmet pesme. Ona i samu autobiografsku belešku daje u stihovima.

Lokalni jezički idiomi i neologizmi, građeni po arhaičnim modelima, obezbeđuju pesničkoj zbirci Milke Đuretić i izvesnu dokumentarnost. Unoseći u svoje pesme neke stare reči, iz svog kraja, ona kao da želi da ih vrati u život ili da ih bar sačuva od zaborava. I Milka Đuretić poeziju shvata kao pamćenje. Jer poezija podjednako svedoči i o prošlosti i o sadašnjosti. zato zbirka Sanvila deluje i kao svojevrsni lirski dnevnik.

Snežni vrhovi Prokletija i Paštrika, vode Bistrice i Drima, carski Prizren i kosovsko-metohijske svetinje, duboko urasle "u tu zemlju i nas same„ - kako je to iskazala Desanka Maksimović u svojoj "Gračanici„ - osnovni su istočnici pesničke zbirke Milke Đuretić. Na tim međama i sa tim znamenima ona je splela svoju Sanvilu.

Milka Đuretić je opčinjena značenjima i zračenjima jezika, koji je za nju pravi zavičaj. Na putu do svog lirskog venca, koji oličava Sanvila, kao mitski simbol, ne znam da li je pesma vodila pesnikinju ili pesnikinja pesmu. Sanvila i pesnikinja, kao dve družbenice, našle su se na istom putu. Njihova zajednička kuća je jezik.

O Duhovima 20001. godine

Mitska priča

U slučajnom susretu, nepoznata žena upita me: "Odakle ste?„ Odgovorih: "Iz Metohije„. Osmehnu se i reče: "Moj deda je na Kosovu i Metohiji službovao kao učitelj„. Pomenu i to da je on od neke starine čuo da se, po predanju, Kosovka devojka zvala – Sanvila.

"Svoju unuku darivao je tim imenom„, završi priču nepoznanica.

Da zaborav ime ne zaturi, Kosovka devojka spojem dva značenja lepote: san i vila mitski se useli u večnost.

Ikone

Sanvila

U Samodreži
Čekala ga je
Odevena raskošno
Košulja bela od prizrenske svile
Srmom izvezena
Zlatna nit upredena
Jelek i zubun optočila
U narodnoj nošnji
Svečana
Sanvila
Pogledom osvetli stazu
Kojom će doći
Došao nije
Krik sa razbojišta
Crkvena zvona
Pokrenu
Bolom neutešnim
Buket belih božura
Uz vino i naforu
Na oltar položen
Poče da vene
Došao nije
Zaneme
Oltar crkveni napusti
Sanvila
Ugleda polje široko
Zelen bor
Toke oluja otresa
Zametke krši
Stablo povija
Koren potkopava
Bor u sušenju
Grozu namače
Nemoćan prati
Kako tuđe sablje zemlju
Međaše
Razvlače
Nad razbojištem
Tugom tuži verenika
Kolastu azdiju pohrani
Vinom bele božure poprska
Crveno cvetaju od svadbenog vina
Od bola neutešnog
Sanvila
Skrhana kleknu
Pred seni srpskih vitezova
Kapima osveštalim
Ranjene napoji
U nadi da će je preživeli čuti
Svečanim glasom prozbori
Sahranite me pod pokrovom
Odsečenih krila
Na prostirci
Kose odrezane
Krst okitite uvelim božurima
Sa oltara crkvenog
Na đerđefu devojačkom
Suza orosi konac svileni
Izveze
Kad krv se ljudska od vode razluči
Po kamenu studenom
Lab i Sitnica
Nek priču našu
Srebrom razliju

Sveti Vrači

I ču se crkveno zvono
U zemlji raškoj
Poslednji put
Nadomak Vračana
Iz skrovišta
Šapatom
Zborovanje
Sveti Vrači
I zemlja srpska
Plaču
U parohiji
Zočišta i Velike Hoče
Dana četrnaestog septembra
1999. godine
Nestade u tami
Svetlost
U dimu
Vekova osam
Ikone u plamenu
Oreol gori
Užareni oltar
Filigranske posude
Rastapa
Tamjan po ćivotu
Okna prozorska
U bojama duge

Raspada se sve

Kamenje
Pod konac slagano
Od zidina se odvaja

Oči svetaca
Kozme i Damjana
Grešnike u procepu
Posmatraju
Prate
Stići će ih
Nenadano
Vekova osam

Zavet starog Prizrenca

Ikonu slavsku pod pazuho
Kandilo zapalite

Rodoslov deci u povojak
Kolevku tkanicom prekrijte

Dukata niske ponesite
Jeleke prigrnite

Pred polazak
Tronožac uz ognjište
Prislonite

Kućna vrata ostavite
I prozorče otvoreno
Lasta da uleti
Nastani gnezdo
Sačuva dom


Ja ostajem
Grobove da čuvam

Upamtite

Rodoslov deci u povojak zadenite
A prozorče
Razdanak
Nek čeka

12. jun 1999. god.

Konačište žeđi

Manastir Dečani
Naslonjen
Na rubove neba
Biserne kapi jutra
Kupaju umornu noć
Prileglu uz izvorište
Dečanske Bistrice
Namernik
Glas frule
Stopi sa žuborom
Rosu sabra
Utoli žeđ svetom vodicom
Zakonači s blagošću
Ispod prozirnog svoda
Manastirsko konačište
Prostrlo ćilim
Satkan od mahovine i belutaka
Srebrna reka
Žuborom budi usnule

Prtine

Da si samo jedan dan
Bio među orlovima
U maglini
Da si se do nedođije
Peo kozjom stazom
Razlikovao bi
Ubrađene glave
Od onih
Koje samo nose veo

Da si samo jedan dan
Nošen vihorom
Zagluvljen rikom divljači
Hukom potoka
Dočekivao zore
U divljini
I šipražje planinsko
Uplitao u podglavlje

Da si
Okusio prozukle plodove
Preletao bezdane
Svom širinom uma i pogleda
Uživao u lepotama vrletnim
Suočavao se sa ćudima
Zimske nepredvidivosti
Da si samo jedan dan
Žedan sanjao
Vinarske podrume Orahovca
Velike i Male Kruše
Leteo preko Rače
Đakovice
Prizrena
Dragaša
Sve do Šar planine

Da si se do nedođije ćudljive
Peo kozjom stazom
Razlikovao bi
Ubrađene glave
Od onih
Koje samo nose veo

Vraćanje

Vratiću se
Svom rodištu
Praotaca semeniku
Klici mog začetka
Metohijskom stablu rodoslovu
Razgranatom ispisom imena
Spoj godova odiše vremenom
Tvrdohrastne svijne grane
Olistale izdancima
Vijonosni polen krune
Bira strane svog staništa
Sudbom nametnutog
Svi razmini vraćaju se
Tebi Metohijo
Nepodvojnoj
Suživotnoj
Titrajima huja i promina
Traže oprost
Napuštenih humki

Beleg

Mom kumu Slobodanu Pavloviću

Izvor
Plavetnog beskraja
Sabir večni
U očima

Valan
Hučan
Drhtaj točni
U zenici

U prohodu
Beleg stopa
Vek usekom
Ocrtava

2. april 1995.

Kaplja

Ozorjem se budi
I rosom stasava
Kap vidrasta
Lahorna otopa

Majka kaplja
Čedo kapi
Kapljice u lati
Listkom obitava

Bakar u plodovlju razliven
Kao plamna žiška
U trolistu rajskom
Iskra kaplje
Otrajava

22. avgust

Ikonopis

Oreol iskona sjaji
Anđeli iskre nad njim
Beležnik života
Prati pomno poroze vremena

Na daščanoj ploči
Tavore vekovi
Okađeno tvorište tamjanom
Blagost lika u pozlati
Dugovečnost pohranjuje

10. decembar 1995.

Prihvat tkanica

Bljesku zore
Iskri trajanja

Daruje majka
Prihvat tkanicu
Vezenu nadom

Da umnom će potkom
Dotkati krunu
Metohiji svetlost vratiti

Majčina dušica

Zaglušna tišina
U zidinama kamene porte zarasla
Oltaru u pomen
Samoniklo cveće dugom obojeno
Majka je draguljima suznim
Zalivala
Dušom negovala
Setom grupisala
Buni se Metoh
Glogovim kocima ograđen
Zabranom oivičnim
Da noga nekrsti
Nikada više
Na svetilište
Rače Đakovičke
Ne zakorači

Bor bi hteo

Bor bi hteo
Šišarka da budem
I u sebi semenike nosim
I hteo bi
Četina da budem
Ne pristadoh
Četina opada

Bor bi hteo
Kora da mu budem
Ne dadoh se
Da me korubaju

Bor bi hteo
Stablo da mu budem
Da svojim se
Uzrastanjem vinem
Prema krovu
Vasceloga sveta

Vis da budem
Sokolovog leta
I hteo bi
Koren da mu budem
Da zajedno
Stablo učvrstimo
Kruni veka
Oslonac stvorimo

Tada sam se
Boru priklonila
I njegovu
Krunu
Prihvatila

Vreme za pamćenje

Postojim u ožiljcima

Ako ikog
Na raskršću
Vidiš
Neodlučno da stoji
Reci da sam tu
U vrzini zaklonjena
Mahovinom ogrnuta
Pritajena
Na očnim kapcima
Inje
Obrve u ledu
Pramenovi
Snežnog čoveka

Reci da sam tu
Od sklanjanja
I povlačenja
U ožiljcima
Postojim

Erenik , Terzijski most, Bojana

Venci Prokletija poduprli nebo
Uvrtloženi izvor Erenika otima se
Divljinom kreće u tok
U Đakovičkoj kotlini zastajkuje
Hteo bi da sačuva
Naklon divljenja žalosne vrbe
I senovite zelene virove
I ruže divlje što svežinom odišu
Dok se semene u pupoljcima
Crvenih šipuraka
I zvezde okrupnjene
Što noći odanjuju

Čistina neba dveri odškrinula
Penušave reke šapat da čuje

Umoran od dugog toka i premetanja
Dremljiv krivuda

Račvama primiče se utoku
Drimcom do Bojane
Pretače postojanje
Uvir premošćuje

Spomenik vremešni
Sa zasvođenim memljivim lukovima
Ukrašen kamenom ogrlicom
Vekovima odoleva

Prizrenska kapija

Terzijska ćuprija

Ogranci

Sila neprirodna
Pokrenu čudo ognjeno
Krovnu nam građu zapali
Preko ugaraka pređe
Nastavi da snagom se nadmeće

Ne osvrnu se

Ogranci
Glas izustiše

Ako sve i brzo
Zaboravimo Srbijo
Suvarak ćemo postati
Za potpalu

Nepokor

Zemljo moja u vrtešci
Odžačnice seljačka
Krune te

Ne osvrći se
Ostani kakva jesi

Znam
Nalik nisi na druge
Što dušu hrane
A napoj traže
U tuđoj zemlji silom

Ne osvrći se

U korenu tvojem
Klica nepokora
Zametak zdrav

Na bistrorečju napajali
Sa polja tvojih hranili se preci
Ne osvrći se

Pridigni se bremena
Potomci će te uspraviti
Mudrošću
Izvore i tok čuvati

Večna Vatra

Kućo
Stazo temeljna
Popločana

Branikom
Svetinja
Zaštićena

Plaštom
Večne vatre
Neugasla

U pritaji
Ponosita
Starina

Sa zemljom srasla

Vekovnici

Kuća na ćuviku

Spojem izmučenih seni
U vrtlogu
Spazih samo tebe
Prepelice divlja

Oblećeš
Sa zebnjom i setom
Ispražnjenu kuću na ćuviku
U slemenu
Gnezdište orlovo
Nastanjeno
Olujnim naletom

Ti stamena
Pojmiti ne možeš
Tu pohlepu za tuđim odžakom
Ni graktanjem
Pesmu potisnutu
Sa doksata kuće na ćuviku
Oslonjene na stanac
Temeljni

Zanos u vrtlogu

Beše stabljika
Ukorenjena trajanjem
Plodom osnažena
Moćna

Zanosom krenu
Da se u bistrorečju ogledne
Kovitlac je podhvati
Huk namače zamku
Nemir pokrenu sećanja
U bolu

Dok se od sebe odvaja
Sakuplja snagu
Izbavljenje ište
Za đerdane metohijske
U penušavom ogledalu vrtloga
Rasute

Krčevina u rači Đakovičkoj

Pod velom tajni
Strmenom krčevinom
Mili
Usamljena žena
Preplašena

Pita se
Tiho
Kud sam krenula
Slutim
Sačekaće me
Na prelazu u novi svet
Čopori pasa
Razlančenih
I meškoljenje
Zloslutnica

Korača
Ne odmiče
Sputana nedoumicom
Pogled upire
U izvorište Račice

Čini se
Da huk
Pesmu prenosi
Iz ruševina

Prekid napravi
Uvreži zaokret
Ostade u krčevini
Manastira Rače
Nema
I svečana

Vekovnici

Vek sabijen
Koštica života

Tren razasut
Crnilom koprena

Trsno inje probada vekove

Gorostas se opire molitvom
I uslišnim bdenjem prohodnika

Pod njim sudar
Tamnila i svića

Majčin bivak
Podoji godina

Snoviđenje ikona na nebu

Žetveno polje

Očeva opomena

Sina tvoga sin
Začet prognanik
Mača se maši
Uklesa ime u zabran

Ne mačem sinovi

Mudar se samo uzvisi
I ponizan se ne ponizi

Nemojte mačem sinovi

Prozukli plodovi

Vode podivljale
Snagom se razmeću
Strah unose
Hitaju
Premeću vrpce korene
Srasle u utrobi

Grane od roda otežale
Prozukli plodovi

Berača nema

Plod bezumnika

Minuli vek
Patnjom
Osemeni kraj
Niče strah
Plod
Bezumnika

Čas
Klatno
Pomeri
Otkuca
Beznađe

Frula okamenjena

Proklinjem
Bezdušnike
Kada se iz pohoda vrate bezumnih
Uz pratnju talambasa
Molim da ih sačekaju:
Gajevi bezdrvni
Vrzine bez živine
Izvorišta ponorna
Bunari bezvodni
Korita suva
Ispaše bez stada
Jasle prazne
Obronci nemi
Frule okamenjene
Pastiri u izbeglištvu
Poljane bez žitišta
Domovi bez odžaka
Ognjišta hladna
Svetinje pohabane
Razvršja

Maj 1999. godine

Uzan prohod

Na tuđim putevima
I uzan prohod
Ostavlja
Privid širine

Mamac lakovernima

Onima
Koji lako u tuđe zakorače
Prilazi domu
Biće suženi

Žetveno polje

Na isklasalom žetvenom polju
Tuđinskim srpovima
Žnjeveni

Stasavali kako smo mogli
A ne hteli

Na rečnim slivovima napajani
Hranjeni sa istih polja
Nadgledani vrhovima
Metohijskih planina

Stasavali kako smo mogli
A ne hteli

Na zajedničkom putu

Busen za spas

Svetlost izmiče
Noć skraćuje dan
Nakropljen suzama
U strahu ćuti tronožac

Žar na ognjištu
Vruć od trajanja
Ne da se taći
Iskrom progovori
U busenu nađe spas

Prtenice

Nevreme rasuka prtenice

Obezvijali
Tragom pravednika

Pastiri traže ispašu
Rastinje suša sažegla
Zaždila

Obronci ogoleli

Mlečni potok usahnuo

Tragaoci
Na stene uklesaše
Sećanje
Zlog vremena

Čas tišine

U prolazu dva sveta

Živela si težački
U procepu dva sveta

Između sna i jave
Pospanu od ćutanja
U konačištu
Čekaju te
Postelja od pruća
Trpeza zapretana

Zavetrina tuđinu
Bez predaha na međi

Trpnja kipti

Damara srce
Iskočiće
Savijam se
Kud ću
Šta bih bez srca
Ono je manje od pameti
Ali ako zastane
Pamet će u ropcu
Zajedno s njim
Savijam se
U iščeku
Trpnja
Kipti

Suton

Vetar razveja
Uobrazilju sumnje

Saterana ostade istina
Izlaz da traži
U verovanju

Čas tišine

Progovori
Odmori tišinu
Nek i ona
U svetu svom
Poživi duže

Čijom tišinom
Trgujete
Mislite

Izgubila je svoj glas

Ne slutite
Da će vam jednog dana
Održati
Čas tišine

Trn

Što trn
Ruža
I
Pesnik

U vremenu
Zagrljeni tišinom
Duboku starost
Doživeše

Baš zato
Reče trn

Najduža Pesma

Ispletenica
Najlepše gnezdo svija
Tren vremena

Pečat

Čemerika

Lek tražeći
Natrapa
Na netraženo

Ukus opor
Gorak
Otrovan

Čemerika

Privid

Na tremu
Starina sedi
Premišlja

Sveća upaljena

Plam
Pravac menja

Žiška
U tesnacu
Ostavlja
Privid moći

Vododelnica

I voda u neslobodi
Potmulo žubori
Kaskadni kamenjar
Pretače je
Kotrlja
Virove stvara
Dotura

I ne sluti
Gde će je
Zamajac srdžbe
Razliti

Gde će zasužnjena
Samo proticati
A gde svraćati
I žednima
Pojilo
Spasa biti

Dozivanje

Zvonici dozivaju
Zaneti pohodom ne čuju
Klepala im odjek
Levo-desno
Desno-levo
Izmrcvarenim
Danak rđa uzima

Hrabrost

Čuvati sebe
Od nosača misli
Hrabrost je

Kretati se sam
Biti svoj
A prividno tuđ

Njihovim oruđem
Krčiti put

U krčevinama
Korene sačuvati

Prividno biti tuđ
A ostati svoj
Hrabrost je

Oklasina

Šišarku okrunio
Zrna sabrao
Oklasinu bacio

Poslužila bi

Nije mislio

Pečat

U tvojoj pobuni
Nije gnev
Već moj spas
Kopča
Pečat
U glavi
U utrobi

Žal šumova

Zima Pod Paštrikom

U odori beloj
S brojanicom snežnom u rukama
Studen niska
Ura i podvoja
Dvoglasima
Vetra i molitve
Tihopojno
Bezdan oglašava

Vekove vaskrsava

Luna nad njim
Luč zvezdana
Plam ognjeni
Ko oreol

Zbunjene Ptice

Tumaraju zbunjene ptice
Gde će im bolje biti ne znaju
Koja im šuma može ponuditi
Slobodan let
I mesto sigurno za gnezdo
U nepredvidivoj vrleti
Nekom dalekom nepoznatom svetu

Pometene

Žal Šumova

Nemernik greje prozeble misli
Željom da se domogne prečicom
Omotane u sukna daljine
Od divljih vetrova zaštićene

Razvršju tišine

Prilaže sliku žala šumova
Koji umilno dobuju

Uranak

Kada uranak poveže konce
I sretne se s malo žurbe
U teskobi
Nešto se kreće

Rojevi zvezda
Napuštaju nebo

Skrivaju se

Negde
Daleko
U smeni

Misli ozeble
Sklonište traže

Negde u meni

Ledeni pupoljak

Na ružinom granju
Pupoljak
Zimu čeka
Šepuri se

Nadmeće
U vrtu
Kraljice cveća
Sa onima
Koje samo
U proleće žive

I ne znaju
Za čari
Očuvanog
Pupoljka u ledu

Biserna kućišta

Belina
Ambari siti ćute
Napajališta sleđena
Stada
Pahulje utorene
Grane na drveću
Biserna kućišta
Oluja
Smetove snežne
Ozidala
Bedemi neprohoda
Tragovi zatureni
Polja odmaraju
Golomrazica
Prtina blista
Pod ledenim kristalom
Glas tišinom pesmu pronosi
Dah se ledi u tesnacu

Proleće čekamo

Mećava nadire

Raspeti
Panjeve krčimo
Do plodne zemlje
Teško je doći

Jesen lišće otresa

Mraz steže
Trnokop se spotiče
O smrznuto korenje

Proleće
I umorne selice
Mećavom otrgnute iz jata
Čekamo

Bodlje u vrzini

U vrzini
Cvet raskošan
Zameri se

Priroda se naljuti
Kazni ga
Ote mu miris

Bodlje isklicaše
Srdžba pritajena

Poredak bez reda

Vekovno stablo zasečeno

Iz celine otrgnuto
Ožiljak ostavlja

Cvili rana otvorena

U jamu razdora
Pre ili kasnije
Upašće oni
Koji su je iskopali

Zaludništvo

Sat otkucava
Mi u njegovom krugu
U plotovima
Upletnice sveže
Ne znamo
Da l postoji teže
Ipak
Čekamo da progovore
Oni što ćute
Ispod zabratka tmušna

Zaludništvo
Da priznaju

Plitak potok

Uzeše
Temelj
I brod
Čarobnici fruli
Božanski ton
Zvezdano kolo
Zatancova bludno
Samo nam
Zagadi svod
Pregaziše nas
Ko plitak potok

Ti nisi ptica

Nalik si na pticu
Glas imaš
Na krilima tvojim
Vetrovi se lome
U tvojoj utrobi
Kote se gvozdene svirale
Iz njih plameni jezik palaca
Kulja
Leteće aždahe garave čistinu
Na pticu nekad mogli su ličiti
Nedodiri
Tvoja sličnost
Pticu boli

Nedođija

Sloboda je blagost
I teret
Izaziva strah
Ona sama za sebe ništa ne znači
Slobodni su oni
U nedođiji
Pa šta

Zavidnici

Kao da greh predaka
Živi u njima
Niti u uvesku
Čvornovate
Duboko spletene u naviljku
Boja očiju izmenjena
Usne očvrsle
Skupljene u rastegu
Čelo namrskano
Figura izdiličena
Ruke u pokretu
Glas sitničavo grub
Reči izvlači iz pakla

Ko se na putu
Zavidnika nađe
Ako poklekne
Utamničiće ga
Okovratnik svileni
Ostaviće trag

Na lomači

Optužuju nas
Dok naramke
Za lomaču
Potpaljuju
Potmulo
Kažu
Krivi ste za sve
I opet krivi
Što ste naramak
Nagoreo
Otadžbinskim žarom
Zapretali
Što stešnjeni
Strepnjom bezizlaza
Suze gutate
A dičite se
U greh nas baciste
Krivi

Majčice slovenska

Na kolenima
U ožiljcima

Dragulje rasu po svetu

Lakoverna

Beskrajni prostori
Plaču

Majčice slovenska

Sokak

Na kraju sela sokak

Crnomislić po njemu tapka
Kal je početak
Gde li je kraj

Utrina žbunjem obrasla
Kaldrma razrovana
Vidno
Bio je put

Bregovi sanjaju
Sokak-nesmir
Što lutalica je postao

Zlovreme

Vreme zla
Izrodi
Žrtve i dželate

Za žaljenje su
I jedni i drugi

Žrtve od trpnje
Jedva pomeraju glavu

I dželati umorni
Postadoše polumrtve
Sopstvenog ludila
Žrtve

Neprolaznost

Divlji vetrovi
Skupili svu zebnju
Dovejaše nam sudilište
Ne zauvek
Ništa nije večno
Sem osećanja neprolaznosti
Našeg postojanja
Na pradedovskom tlu
Neuništivog praga i odžaka
Metohijskog

Žalost za bratom

Nikakav oganj tako ne može opeći
Ničije suze toliko poteći
Kad sestra plače
Valovi se podignu
Kad sestra tuži
Bol doseže nebo
Iznemogli jecaj se čuje
Dok sestra postoji
Bratu se
Večno
Mesto obezbeđuje

Ponornica

Zar izvor
Dovoljno nije jak
Da ti snagu podari
U preskakanju
Bezdana
Zar tok sprečiti
Ne može
Beskorisnost tvoju
Da beleg ostavljaš
Kamenje oprano
Kao da je na čas
U pritajenom strpljenju
U iščeku povratka tvog
Obuklo svečano odelo
Zar izvor
Dovoljno nije jak
Da ti snagu podari
U preskakanju
Bezdana

Sam

Noć sa danom sastavljao
Samoću prirodi otimao
U otmici
Ostao
Sam

Prestono mesto

Progutaj zlovolju gnevnih
Zarad lepote
Za koju vreme stoji
Oazi se vrati
Pamćenja
Vrednih
I pominjanja

Čigra

Tovar senki
Zarobi kotlinu
Grozu namače

Htela je
Da ih pretekne
Ali kako
Kad mora birati
Mesto stopi
Kotrljanju vična nije
Umrežiće je
Ako napravi
Korak opreza

Senke traže onoga
Ko može biti
Čigra
Okretan
Trpeljiv u igri
Sputan
Pa priručan
Jeza
U tovaru senki

Pometnja

Može li vek zaboraviti
Tužni kraj
Može li nebo održati
Bezbroj surih ptica
U preletu
Sa ognjenom zadrškom
Može li zemlja oprostiti
Snoplje položeno
Može li bujica suza
Oganj ugasiti
Zgarišta nedogledna
Može li srpski narod
Okove izdržati
Sve izneti
Istrpeti
A opstati
Nepometen

Podsetnica

I kada te noć zarobi
Do osvita tuđih zora
I kada te vetar nosi
Preko nekog tuđeg mora
I kada ti vali budu u podnožju
I kada ti duša lebdi u bespuću
I kada ti cveće krene u opoje
Nek te tada tuđi miris
Ne omami
Osvrni se na šipražje
Roda svoga
U kome si odrastao
Koje ti je snagu dalo
I vazda je namernike
Nevoljnike prihvatalo
A tegobno
Usamljeno
Ostajalo
Osvrni se

Selidba

Otišao je umornim korakom
U slavi
Istrošenog uma
Zadržavao se
Više od trena nije
Selio se duže
Od jednog života
Zamršen
Nastanjivao se
Bez zadrške
Selio
I niko se njega setio ne bi
Da ne ostaše amanetne reči
Da oproštaj traži
On onih
Koji se na njegovom putu
Nađoše
U brzini

Glasnu se otac

Urvina

Brvno pod teretom
Popusti
Skrši se prelaz
Urvina
Popravka ostavi trag
Nagrdi celinu

Skrovna mesta

Pored starog vinograda
Kuća
Memla kreč je progutala
Dok je bila nastanjena
Svi su u njoj uživali
Čak postoje skrovna mesta
Gde su starci umirali
Sa osmehom na usnama
Jer ni rodu
Niti domu
Dužni nisu ostajali

Glasnu se otac

Bratu Mihailu, bratancima Aleksandru i Milošu

Odoh mlada
Uspomene noseći
Na roditeljski dom
Dvobojna kuća
Stogodišnja
Pod doksatom stepenište
Ograda tokarena
Vrata ulazna teška
Oivičena metalnim okivcima
Zvekir
U predvečerje reza se namiče
Zorom se otvaraju

U snu kući prilazim
Zapadna strana
Litica bez prozora
Olucima oivičena
Protrnuh
Dva prozirna svetlucava slapa
Sa krova orosiše me
Znoj proviđenja
Iz sobe prazne orobljene
S mesta vrh sofre
Glasnu se otac
Cigaru zapali
Jedina žiška
U dubokoj dvodecenijskoj tami
Kako si kćeri, upita
Gde je mama
Tu je gde bi
Svake godine
Na Savin-dan
Izlazi
Druži se sa svojima i vraća teretna
Ti znaš
To joj je devojačka slava
I dan počinka
Još jedanput se glasnu
Zaustih
Ne sačeka odgovor
Zaroni u tminu
Sa izrazom pokajnika
Već jednom je otišao
Što se vraća
Da vidi temelje oburdane
Kamenje i cigle rasturene
I pepeo kuće izgorele
U ovom istrebnom ratu

U tami očeva žiška
Glas

Ko se usudi
Da duboki san omete

Pred dubokim snom

Poštuj mi samoću

Nadahnutoj u prirodi
Među drvoredima
Jablanova

Među cvetovima
Raznobojnog jorgovana

U ružičnjaku mirisnom

Na trgu
Usred vreve

Usamljenoj

Poštuj mi samoću

Kanim se

Stranicu ispisujem
Imenom tvojim

Reči tražim
Da napukline života
Popune

Kanim se
Zapetu stavljam

Vremena još ima
Za tačku

Ljubav u paperju

Kunem ljubav
U paperje beznađa
Odevenu

Kunem nemirom
Pokrenutu želju

Rastrzajem stvorenu
A otrgnutu

Nalik na nečiju
A ničiju
Samo moju
Suzama oblivenu
Ljubav

Neostvarenu

Poslednje ostrvo je večno

Kada svi brodovi potonu
I nađeš se sam
Neznano gde
Potraži me
Tu ćeš mir naći
Otpočinuti
Čekam te tamo
Gde te poslednji
Talas bacio
Da proživimo
Časove
One
Kojima si nas delio
U nizu
Ostrvo poslednje
Je večno

U svemu jesi

Tamo gde reč se tvoja koreni
Tišina mirosna obitava
Napojem tvojim
I suvarak žedni oživljava

Toplota tvoja kud dopire
Vrtovi raskošem bujaju
Oči što svetle i u tami
Putokaze zaturene
Pomeraju

U svemu jesi

Neobuzdana divljina

Talas osvaja peščani sprud
Usahle divljine
Uzburkan traži
Drenjine užagrene

Um lutajući
Nedoseg
Pobrđa iznad domašaja nanosa
Ona tu Ljiljo,
Ti sebe nađe u ovoj pesmi

Trag

Ne pevaj mi pesmu
U kojoj tavori seta
Ne pokreći žustro odumrle žile
Ne širi lepezu svojine
Tokove ne vrtloži mirne
Ne piši mi pismo
Ne pomeraj prag
Naum ne kaži do kraja
Nasluti ostavi da osenči trag

Žar

Kako da vežem
Rasute misli
Odakle da počnem
Kad početak ne znam

Gde god krenem
Udaljenje veće

Umorna od htenja
Moja želja kadra
Uslišna ljubavi
Kao mala iskra
Prema tebi hodi

Prihvati blagodet
Reči i toplinu
Otkrovenje žara
Koji nebom luta

Tajna

Otirem vreme
Zaklanjam te
Tamo
Gde te niko dotaći ne može
Odvodim daleko
Zakopavam duboko
Tamo
Gde dopreti može
Tajnonosac samo

Vir

Knjiga
Bordo korica
Unutra
Mukom grubom
Ograđen
Vir
Smeđa noć
Belinu natkrila
Čudni zov
Treperi
Otvori korice
Žubori
Između
Ograđen
Vir

Ti imaš

Ti imaš
Stas jasena
Pokret odlučan
Ruke mačevaoca
Korak oštar

Ti imaš
Glas lavine
Pogled smeo
Reč snažnu

Ti verom si
Odenuo življenje

Ti smisao si
Svakom besmislu

Iskapano biserje

Brežuljka cvetni ćilim
Opsta
U sećanju
Da ponikao si iz srži
Koji u sebi nosi
Spomenak
Nakapan biserjem

Ožiljci govore

Zašto mi tle pomeraš

Krhka
Spotičem se o tvoje reči

Zašto mi misli mrsiš

Ćutaću

Ožiljci
Neka govore

Razmeđa tišine

U noći dužoj
Od veka življenja

Vreme zaborav
Dosudi

Na razmeđi tišine
Možda ćemo se sresti
Zauvek
Tuđi i daleki

U noći dužoj
Od života

Pesak uplašen

Zaronih u uplašeni pesak
Voda me jedva dotiče

Kako izbeći gledanje tvoje
Kad još nisam napustila
Zakone stida

Pesak me guta
Uplašen

Pismo

Pišem
A ti ne mariš
Za senke što preleću
Dok prelaziš nehatno preko mosta
Koji sagradih iznad vrtloga
Usplahirene reke

Ne osvrćeš se

Pišem ti

Zastani
Pročitaj pismo do kraja
U njemu smešten vek

Živote oprosti

Krotila sam misao
Da bespućima ne luta
Gutala dah
Maglu da ne stvara
Volju sabijala u okove
Pogled krotila
Da sve ne vidi
Reč ćutala da me ne izda
Prozrelu nameru
Pretvorila u iskaz neiskazni
Korak sputala u nepomično trajanje
A ipak živote oprosti
Namet sam ti bila

Senka

Ustava isteku suza
Čuvarka samoće i tajni

Senka
U trpnji i praštanju

Ne traži uzvrat
Majka

Vreža

Umorna garava noć
Prilegla u dolini
Biserne kapi jutra
Umiše je
Vetar pokupi rasute kaplje
Preli ih tebi u napojnicu
U onaj rosni gutljaj
Koji pokreće damar
A žestinom čvršće veže
Od ma kakve podivljale vreže

Oprost grehova

Sećanja iz života
Ispriča

Zaneme
U ćutanju

Odjezdi da čeka
Oprost grehova

Utrina mladosti

Ivki

Odsudna odluka
Mećavi mladost predade

Puzeći
Grumen plodne zemlje traži
Ispod davno usahlog drveta

U proteku
Nemirom čeka susrete

Sagnuta

Ispisa život utrine

U sudbi trag
Neprebola

Stožer

Čežnjom te prizivam
Reči ti u govor ugrađujem
Slogove u tvoje ime slažem

Uzdržano

Žalobno

Kao opušteno rastinje
Pred smenom

Mislima te denem
Ono što izrekla ne bih
Stožeru poveravam

On zna da ćuti

Pletenice

Srete ga u zoru
Nesanicom osluškuje datu reč
Prsti od čekanja promrzli
Zabluda
Vrtešci je predade
Kani se da beži
Put iz sebe zaobilazi
Sumrakom zalasku hrli
Osta u procepu
Šapata date reči
Inje da upliće
U pletenice sna

Trzaj poslednji

Pregršt kamenčića
Sabiram
Slažem

A ti
Ne brzaj

Zauzvrat pošalji mi
Žudnju
Da stigne
Do kraja
Taj
Života
Trzaj
Poslednji

Želja otisnuta

Tebi, Ljiljo

Kad bi vremena bilo
Želja bi me otisnula
Tamo gde tle izmiče stopi
Tamo gde zora ne pomera vreme
Tamo gde trag se gubi u izmaglici

U naručju zatočeni

Na kapiji

Praznoslovim već

Šipražje u glavi
Trnje u srcu

Tražite više
No što posegnuti mogu

Zaboravljate
Na kapiji sam
Bliže
Kraju
No početku

Praznoslovim

Gorski vetar

Divlji vetar
Daljine omotava
Pod gorskim udarima
Uspomena
U slamci nošena
Zaustavi se na putu
Strepnja pritajena
Ugrabi želju
Zadrža je na tren
Odahnu
Bio je njen

Vetrom nošena
Izgubi trag
Kovitlac je spusti
Na nepoznatu hladnu ledinu
Ponovo postade plen
Nemoći svoje

Nastrešnica

Tišina slutnje

Noć strahom snove iskrza

Puteve zaveja
Jezikom leda prozbori

Nastrešnica života

Žalobni Let

U odbljesku sunca
Ljubav buknu
Ushićenju u vihoru
Svi su sem njih znali
Spasa da joj nema
I ćepenci stari
I ptice u žalobnom letu
Početak i kraj
Ljubavi nesuđene
Ožališe

Naprsla nadanja

Opraštamo se
Za svagda
Ne slutiš

Taština meru zaturila
Sastav oparala
Nadanja naprsla

Ne slutiš
Buđenje u tuđoj zori

Osvrt

Čežnjom
Sećanje prizvala
U suzama
Bojala se zatočenica
Neosvrta

Prkosila neverici
Povetarcu
Tajnu
Došapnula

Nadanja
Zaludna

San u omotu

Izmaglica
Žeđ u meni
Konači
Nedosanjan san
Osvit čeka
Trzaj zrnevlje prosipa
Divljina zebnju grudvi
Plodove traži
Da li šipražje
Ili bokor cvetni
Žudnje neiskazane
Treptaj oka
Suzu sledi
U omotu sna
Nedočekanog

Ram slike mladosti

Pokretana nemirom
Kosa sa odsjajem divljeg kestena
Širila je ramena krila
Žurbom pratila mu stas
Zatočenik postala
I više od toga
Sačuvala mu izgled
U ramu slike mladosti

Noć duža od veka

Vreme zaborav dosudi
U razvršju tišine
Možda ćemo se sresti
Tuđi i daleki
U noći dužoj
Od veka življenja

Poslednja kap sreće

Kada tvoji koraci
Ispune uzlaznu putanju
Grešno je ne setiti se one
Kojoj i poslednja kaplja sreće
Iskliznu kao voda između prstiju
Dok se kretala
U ritmu tvojih koraka

Kupine divlje

Dok šapućemo
Dah prenosi
Polenov prah
Put nas navede
U neprohod
Kupine divlje
Ukradoše nam noć
Oteše dan
A krenuli smo
Da odsjajem
Sa lokvanjima
Se njišemo
I dok slušamo
Tišinu zore
Uronimo u san
Kupine divlje
Ukradoše nam noć
Oteše dan

Zapretan žar

U zavežljaju
Pisma
Zapretan žar

I treptaji
Neutoljeni
Žedni uzvrata

Šaljem ti
Pothranu
Pogled užagren
Želju usnulu
Snom
Neprekinutu

U zavežljaju
Pisma
Zapretan žar

Zaklon

Mogu li te
Naočitog
Zakloniti od pogleda
Sačuvati od nasrtaja

U večnost tvoju
Nastaniti se
Neokrznuta

Mogu li te od zaborava oteti

Ostati u tvojoj baštini
Mogu li

1961. god.

Reze

Duša
U ćudljivom traganju
Ispila poslednje kapi
Nebeske plaveti

Reze se navlače

Tajna noći
Usamljene povezuje
Iskušava neslućeno
Početak
I kraj

Pred dubokim snom

Mećavi me ne prepuštaj
Dok ledena kiša
Poledicu stvara
Na prostoru
Bez nastrešnice
Pored okovanih napojnica
Ne ostavljaj me
Ni dok podivljale reke
Snežne sante nose
Hukom
Praćene do uvira
Pod pogledima
Snežnih planina

U proleće
Ne ostavljaj me
Dok pupoljci odevaju grane
Nežna mahovina
Dok pomalja se
U leto
Ne ostavljaj me
Dok sunce užareno
Polja žitna
Boji u zrenju
Dok reke pred žegom
U ponore beže
Snagu skupljaju
Za novi početak

U jesen
Ne ostavljaj me
Dok se grane otežale

Od plodova opraštaju
Lišće dok boju menja
Buni se šušti
Dok ga vetar
Sa grana otresa
Onemoćalog

Ne ostavljaj me
Ni kada
Zažmurim
Pred dubokim snom

Provlačim život kroz tesnac

Teglim savest najteže breme
Spotičem se
Iznemoglo pomeram vreme
U iščeku
Na oltar poturam nemoć svoju
Podstičem molbom darovnost
Provlačim život kroz tesnac
Batrgam se
U zamajcu misli nemam
Opreznim korakom istrošenog hoda
Pred milošću klečim
U iščeku
Da mi snage da
Valja mi stići još za dana
Koji utapa u noć svetlost svoju
Da ne zalutam u mrklini
Koju osama stvara
Klečim pred tobom

Čitaoče

Razdiru me sumnje
Nespokoji
Pomozi mi da izađem iz košmara
Tragam
Biram mesto reči u vremenu
Kojim putem ići
Otvori mi majdan
Da utolim žeđ napojem

Nauk

Senima babe Milice

Sadenuta snoplja u očima nebobojnim
Praćena iz roda
Sjajem Obilića medalje
U domu dočekana svetlošću
Sa zlatotkanih epoleta
Kraljevog oficira
Pogled nije spuštala
Isposnički vitka
Žustra
Ćutanjem je jezik u bezdane zatvarala
Kad bi damar srca osetila
Otpučila bi se
Hrlila bi tada jedvačekom
Ka njenom skutu
Dok bi mi pletenice prepletala
Zaustila bi onako gornjački
De pričaj mi nešto
Krenula bih zamajno
Da što pre i više kažem
Upuštala sam se da ocenjujem
Postupke starijih
Zaboravih se
Bojažljivo
Po prvi put
Prenesoh njihovo mišljenje o njoj
Pre no što završih naum
Zbaci me
Otrese travezu
Ostavi zgučenu
Nedopletenu
Stidom pokopanu

Ču se ledeni glas
Svetogrđe je biti neveran
Zavađati roblje nije manji greh

To što one pričaju
Dokonima svašta pada na um
U obor im se ne može ući

Pogledom pokosi
One što su se razradile
I potmulo siktale pretnjama

Nemojte je kažnjavati
Do izdiga joj mnogo treba
No ne bojim se
Da će ostati prizemljuša

Platila je !
Ako nisam naučila pisat
Čitat jesam

Ti, zapamti:
Mišljenje ne presipaj na netraženo

Uči se da razlikuješ
Žubor izvornice
Od klokotanja umirovljene dotočnice

Ne dodaji potku osnovi koja gubi nit

Teškim rečima nemoj se tovariti
Nema toga ko ih lako
I do kraja može izneti

Dok odmiču trošni sati
Vraćam se nauku
Jektim
Tumaram po kršu
Tražim prisoj
I davno zaturenu travezu
Moje babe Milice
Prah sa istrošenih stranica
Vidike zasipa

Vekovi u nama

Vekovi u nama

Međe
Obronci nemira
Sa usana utekla reč

Nevreme da oćuti

Vekovi u nama

Vekovna straža nad belezima

Rumija raširenih krila
Stražari nad vekovima

U Gorici
Crkva Preobraženja
U kojoj stolova
Zetska vladarka Jelena

Grad Žabljak Crnojevića
Na strminu nalegao
Kuće kamene sa voltovima
Divljinom pojasnom
Vetar vitla grane hrastove šume
Krošnje kestenova postelju izatkale
Guvno na sred sela
Selo Godinje
Sa pokretnim delom
Planinskim potocima
Silazi
Zapliće se
Opijeno vrancem Crmničke loze
Krivuda obalom pitomine
Do Vir Pazara

Dotokom planinskih izvora
Jezerske oči sabrale vodene kapi
Kasaronje napajaju

Po koja ribarska barka
Oprezno se njiše
Da ne okrzne celine deo
Alge što zeleno boje
One na obroncima smokve modre
Nezadržive vidike
Do ostrva Moračnik
Na kome prkosi beleg vremešni
Crkva zadužbina i počivalište
Zetske vladarke i pesnikinje
Jelene Hrebeljanović-Balšić
Skadarsko jezero
Gospodari zetskom ravnicom
Mirom odiše
Očima zvezdani odsjaj prati
Otima zaborav srpskih belega

Beograd

Porodici Nikolić: Aleksandri, Nebojši, Dušanu i Danilu

Živ kao misao
Kao reč
Zublja istrajna
Kupa se u rajskim rekama
Izranja iz dubina
Vreme u letu
Pronosi
Istrajnost bremenu
I vidike nepomućene
Kroz skrovite dubine tajni

Krenuh tebi drhtava
Ogrnu me
Snom zvonika dotače
Nebo zatreperi
Filigranski zaiskri
Čudesni poj vazdiže me
Nad sastavom dva rečna protoka
Odenuta neprozirom tajni

Kosovka

Goco, tebi

Pramajko
Kosovo ti je vida i sluha početak
Kamen uzglavlje i postelja
Tamjanom vremena okađena

Zatiru ti pamćenje
Vekove bestragaju
Čedo sa podoja otimaju
Zaturaju trag

U naslagama zla
Humke predaka
Groblja preorana
Oranice posejane
Ne sojnim semenom
Žetvu čekaju

Porušene crkve i konaci
Kamenova bdenja u molitvi

Gračanica suncu zaveštana
Svetolika
Traje i opstaje

Pramajko
Kosovo ti je vida i sluha početak

Koliko im vekova treba
Da te izvreže iz svete zemlje

Akademik Žarko Đurović

Doživljajna slojevitost

Ovu poeziju piše obdarena i osjećajna ličnost. Piše je u tradicijskom ključu koji ima pravo na upotrebu ako se domogao postojane stvaralačke vizije. Milka Đuretić je ispunila taj zahtev, što znači da se njoj kao pjesniku može vjerovati.

Ona u stih unosi fine lirske odsjaje i zasanjenja, držeći se gledišta da se u takvoj prepoznatljivosti izraza najpotpunije iskazuje vlastiti unutrašnji svijet. Osjećanje postaje osnovni faktor koji pokreće misao, obogaćujući njena dejstva i izražajne vizure.

Pjesnikinja s lakoćom barata stihom. Osjećajnost je tu lakoću uslovila. Ona je prirodna, jer dolazi iz dubine duše, unoseći u pjev meku melodijsku toničnost.

Poezija Milke Đuretić uglavnom se veže za tri tematska kruga: rodoljubivi, zavičajni i intimistički. I teme drukčije tematske zasnovanosti prepuštene su brižljivoj lirskoj kristalizaciji, što moramo uzeti za osobenu vrlinu.

Svoja lirska osjećanja pjesnikinja propušta kroz neku vrstu neoromantičarske prizme. Riječ je o pjesništvu koje nije istrošilo iskazane i čuvstvene potencijale.

Ova zbirka je sazdana od čežnjive i gorke ustreptalosti, u isti mah. Gorko je preovlađujuće – vidici sna nijesu podudarni sa istinama života. Istine života prati oblačje života. Otuda obilje rezignantnih tonova u stihovima. Da nije zavičaja koji krijepi i nade u koju vjeruje, pesimizam bi doveo u pitanje i samu vitalnost borenja sa "silama nemjerljivim„. Poetesa uznosi zavičaj, njegove kolorom zastrte slike, koje na razdaljini postaju bliže i prisnije! Jarki metohijski pejzaž prekrile su tamne boje i neviđeni zulum. Kako ostati spokojan kod slika užasa? One ostavljaju duboke zasjeke u ljudskom srcu.

Ipak bih rekao da sjeta kojom je pjesnikinja obuzeta predstavlja neku vrstu posebne energije. Ako se duhovno osnaži, sjeta postaje viši oblik životnih vrijednosti. Pjesnikinja te vrijednosti amalgamira kroz slike blagog i rustikalnog ruha i uočljive likovnosti. Posebno kad retrospektiva bogato duhovno nasleđuje tle sa kojeg je ponikla i sa kojim je srasla dušom i jezikom. Sada to tle bespoštedna ruka zla skrnavi i ruši.

Milka Đuretić nije mogla da ostane mirna prema tolikoj sili zla. Ona poetski reaguje na njih. Reaguje ne toliko osudom koliko svojom pripojenošću za svoje tle. A pripojenost je svojevrsna osuda tiranije. Onaj biljeg koji će silu nadživjeti. To tumačimo po pjesmama koje navješćuju obrise zemljišnog futura. Divlji vetrovi / Dovejaše nam sudilište / Ne zauvek / Ništa nije večno / Sem osećanja neprolaznosti / Našeg postojanja / Na pradedovskom tlu / Neuništivog praga i odžaka / Metohijskog.

Ja bih ovu poeziju nazvao poezijom tugovanja. Kad se čovjeku otme nešto drago, zavičaj recimo, sa njime je i srce oteto. Pjesnikinja tuguje nad prolaznošću svijeta i nad vlastitom osamom. Ona i tišinu shvata kao specifičnu vrstu govora. Time njene pjesme dobijaju na dubini, jer je jedino s drugim u vezi i prožimaju: i opšta drama i lični nemir!

Reći ćemo da je ovo poezija kamernih sanjarija, bez obzira što se u njih udijevaju slike tamnih tonova. Riječ je o poeziji koja se oslanja na bogatstvo narodnog predanja. Taj oslonac nije samo primjetan u naraciji nego i u jeziku. U smjeni ritma. Taj ritam iz žustrog naboja prelazi u blago baladične izlive.

Visok kvalitet Milka Đuretić je postigla u intimističkoj poeziji. Obično se misli da je to lakši put do pjesme. Nije. Ako je spontano nastala i ako je uhvatila suštinsko u doživljaju, prema njoj se mora pokazati respekt. Zašto? Zato što se pjesma tvori na naznačenim osnovama. Toga principa držao se i autor. Podario nam je poeziju redukovanog oblika i spontanog nadahnuća. Nikad bez naglašenog subjekta. Uostalom, subjekt i shvata doživljaj. Diktira tipologiju ispovjednosti.

Ova poezija može nekima izgledati prigodnom, s obzirom na njen tematski sklop. Neke pjesme sadržavaju aktuelnost trenutka u kome su nastale pa se može pomisliti da su zbog toga prigodne. Ona ponire u dramu života, ne isključujući iz nje biografske elemente. Za nas je važno da je ta drama dijagramirana pjesničkim jezikom. I biografska crta ovdje je dobila doživljajnu slojevitost. Dakle, prigodnost je isključena!

Istina je da u ovim stihovima nalazimo i neke uzorke opštosti, ali njih pjesnikinja potiska dominacijom uspjelih slika i simbola, koji se roje poput pčelinjeg jata. Takve su pjesme "San u omotu„, " Žal šumova„, "Kupine divlje„ i mnoge druge. Milka Đuretić je svjesna da poetsku viziju kondenzuje osjećanje, a njene pjesme zrače takvom osobinom. Tako se ovaj uzorak opštosti gubi pred naletom neposredne osjećajnosti i imaginiteta!

Treba istaći autorovu vrlinu živog slikanja prirode. One u Metohiji i u Crnoj Gori. Ona ima dva zavičaja, koji su prisno doživljeni. Pjesnikinja je u trenucima stapanja sa prirodom zadržala mekoću i eteričnost.

Ta mekoća karakteriše cijelu zbirku. Toj mekoći doprinosi emotivni sloj i slika zavičajnog podneblja. Mekoća je primjetna i kad se pjeva o životnim iskušenjima koja su ujedno i iskušenja istorije. Pjesnikinja veoma uspjelo uvlači istoriju u ispovijedne ekvivalente. Za to je bilo potrebno umijeće i dar. Milka Đuretić posjeduje obje vrline.

Akademik Žarko Đurović

Rečnik manje poznatih reči

• Ćuvik - najviša tačka na uzvišici
• Doksat - veranda, terasa
• Prozukli plodovi - opori, podivljali plodovi
• Struga - vrata na tarabnoj ogradi
• Prtenice - torbice tkane u kojima čobani nose užinu
• Meškoljenje - podmukla priprema za zao čin
• Zažditi - zapaliti
• Damaranje - lupanje mimo kontrole
• Bremena - natovarena, pod teretom
• Natrapa - nalete, naiđe slučajno
• Otpočinuti - odmoriti, odahnuti
• Timarenje - sedlanje
• Damarna odluka - na prečac doneta odluka
• Kasaronji - naziv rastinja nalik na lotos bez cveta, raste samo po Skadarskom jezeru
• Izdiličiti - neko ko zaturi meru svog moralnog statusa pa bi da gleda sa visine (bez podloge)
• Huji i promini - prohujala, minula vremena
• Bakar u plodovlju razliven - crvenkasti odsjaj na biljkama posle kiše
• Majdan - nalazište, rudnik
• Traveza - kecelja

Zahvalnica

Posebno zahvaljujem sponzorima koji svojom podrškom oživotvoriše nastanak ove zbirke.

Osećanje privrženosti izvoru mog pesničkog nadahnuća, mojoj porodici: Veselinu, Andreju i Gordani, koji su mi razumeli reč i stih i dali snagu da omeđim pesnički naboj.

//Kosovo.com / Projekat Rastko / Projekat Rastko Gračanica - Peć //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]