Слободан Ивков

Бранислав Јовановић – Брана биографија

Рођен је 5. септембра 1933. у Београду, где је и одрастао. Због ванредне ратне ситуације и честих бомбардовања похађао је чак шест – седам београдских основних школа. После Другог светског рата, средњу школу (у то време Прва мушка гимназија, а данас Прва београдска гимназија у Душановој улици) уписао 1949, матурирао 1952. На Архитектонском факултету у Београду почео да студира 1952, а дипломирао 1960. Свега неколико месеци радио као архитекта у једном студију, да би се потом сасвим посветио илустрацији. Војни рок је служио у Вучитрну од 1960. до 1961. Живи у Београду.

Прве илустрације је 1953. објавио у листу "Средњошколац", у којем је сарађивао до 1954. Од 1954. креира илустрације за 5 сликовница загребачког издавачког предузећа "РВИ" ("Ратни војни инвалиди"), касније реконституисаног и преименованог у куће "Наша дјеца" и "Колор". Од тих сликовница, најпознатија је "Зека Пега" писца Владе Филиповића, а занимљиво је да се међу њима налазе и 3 дечје сликовнице чији је аутор био Драгиша Кашиковић, касније познати политички емигрант који је после пар година трагично завршио свој живот у иностранству. Средином педесетих је илустрације објављивао у магазину "Youth Life ", једном од листова Народне омладине Југославије.

Јовановић је потом сарађивао на књигама издавачких предузећа "Младо покољење" (броширана школска лектира: Ненадовићева "Писма из Италије", "Невоље једног Чарлија" Александра Поповића...), "Нолит", "БИГЗ", "Просвета", "Експортпрес" и "Вук Караџић" из Београда, те "Дечје новине" из Горњег Милановца. За потребе Института за стране језике у Господар Јовановој улици у Београду од 1985. до 1988. илустровао је неколико уџбеника (између осталих, један за курс француског језика, два за енглеске течајеве – још увек је у употреби "Средњи течај енглеског језика 1"). Из скорашњег опуса се издвајају илустрације креиране за две дечије књиге Градимира Ђуровића: "Џеп пун кликера" (1994) и "Пустоловине једне цигле" (1996) у издању београдског "Колумбуса".

Од 1960. године сарађује са недељником "Илустрована Политика". Углавном илуструје новинске приче. Сарадња траје и данас. Од 1965. је почео да црта за магазин "Политикин Базар", а од 1970. год. је његов графички дизајнер и арт директор. Формално је септембра 1998. пензионисан на овом радном месту, али, са колегом Мишком Радојловићем, као део тима без кога је досадашњи визуелни идентитет "Базара" незамислив, он на захтев редакције и даље хонорарно обавља свој посао. Илустровао је дневни лист "Политика", магазине "Политикин Забавник"(од 1960. до данас), "РТВ ревију"(од шездесетих до 1993), повремено "НИН"... Слободно се може рећи да су његове илустрације током последње три деценије обележиле магазине највећег српског новинског издавача "Политика".

Код издавача "Дечје новине" током 1966. и 1967. године, у библиотеци "Никад робом" објавио је 2 свеске стрипа. Једна од њих је и "Кад митраљез умукне" објављена 22. априла 1966. по стрипском сценарију Добрице Ерића. Касније, осамдесетих, креирао је више насловних страница за стрипске едиције овог издавача: магазине "Екс алманах" и "Супер" (уз стрипове "Фантом", "Усамљени јахач"...), библиотеку "Носталгија" и часопис "Ју стрип" (на пример, уз стрип Сергеја Соловјева "Ајванхо" као најобимнијег у једном од бројева...).

Дизајнирао је и илустровао више десетина пропратних филмских плаката за дистрибутера "Зета филм", и то уз филмове: "Млади лавови", "Жижи", "Вичита", "Дан четрнаести", "Капо", "Балада о војнику", "Бештије"...

Са студијем за анимирани филм при "Авала филму", углавном као сценограф, сарађује од његовог оснивања. Познате су његове сценографије за филмове: "Ајкула нежног срца","Итд" и још неке, нарочито оне које су красиле већину филмова Стеве Живковића. И за "Последњи ТВ дневник" аутора Николе Мајдака осмислио је позадине. Позван је да изради сценографије за велики пројекат "Капетан Џон Пиплфокс" недавно преминулог великана српског анимираног филма Вељка Бикића, али се за сада стало само на 7 позадина за пробна снимања. Даља судбина пројекта је неизвесна.

Бавио се и режијом, као и анимацијом. Нарочито му је успешан био анимирани филм "Итд" који је по сценарију Драгутина Ганета Милановића режирао заједно са сценаристом. Креирао је и мноштво анимираних филмова или анимираних делова у просветно-педагошким филмовима "Застава филма" који су се бавили војним позивом или војничким животом. Када се читав студио прикључио ТВ Београду (сада РТС), прешао је у нове просторије и најчешће на пропагандним филмовима сарађивао са Николом Мајдаком.

Члан је УЛУПУДС-а од краја шездесетих до краја седамдесетих и Удружења новинара Србије од 1970. године до данас. Једну од споредних награда (награда "Борбе") за новинску илустрацију на "Златном перу" је примио још почетком седамдесетих, а награду "Драгослав Стојановић – СИП" на "Златном перу" 1991. Награда за сценографију у филму Мирослава Јелића "Мува" припала му је на Фестивалу краткометражног и анимираног филма у Београду 1997.

У припреми је ретроспективна монографија.

Недавно му је, са 66 година живота и после 46 година рада, у оквиру "Златног пера Београда" отворена ПРВА (!) самостална изложба. Предлагач тог пројекта Уметничком савету манифестације "Златно перо" и аутор концепта био је Слободан Ивков. И ток саме изложбе сасвим је одражавао начин живота и дух стваралаштва овог великана српске примењене графике. Првобитно је предвиђено да поставка у галерији Куће Ђуре Јакшића у Скадарлији буде отворена 24. марта увече и да траје до 15. априла 1999. Као и у Јовановићевом детињству, баш на дан отварања започело је бомбардовање Београда, само сада од стране НАТО-а. Организатор изложбе је предложио да се "малко причека" док не прођу најжешћи удари, но развој догађаја је по Србију ишао све горе и горе. Онда су се и аутор концепта и уметник заинатили, па су уз помоћ особља галерије у току два дана поставили дуго припреман избор од неколико стотина Јовановићевих радова. Отварање су заказали 2. априла тачно у подне. И поред ваздушне узбуне која је била на снази, галерија је била препуна уметникових пријатеља, сарадника и поштовалаца његовог опуса. Добронамерни су после говорили да је то због великог интересовања публике, а малициозни због непрестаног бомбардовања током којег опрезно особље те културне институције није било сасвим сигурно да и галерија од стране НАТО-стратега можда није била одређена као "легитимни циљ" са урачунатом "колатералном штетом", тек поставка је трајала скоро два месеца.

Крици и осмеси (о стваралаштву Бране Јовановића)

Када се средином педесетих на ликовној сцени појавио илустратор Брана Јовановић, нико није могао ни да претпостави какве ће све домете у поменутој дисциплини примењене графике остварити овај студент архитектуре. У ствари, ако будемо судили само по нашој ликовној критици, током више од четири деценије свог супериорног деловања на овдашњој сцени он и није ништа радио. Не постоји ниједан стручни текст посвећен Јовановићевом делу, није му објављена ниједна збирка илустрација, на располагању нам није ниједан попис његових остварења или бар резиме опуса... Његове биографије нема ни у једном издању типа "ко је ко у...", а ако не завиримо у администрацију УЛУПУДС-а из којег је крајем седамдесетих без икакве опомене искључен због неплаћања чланарине, нећемо сазнати ни тачан датум рођења аутора иза кога стоји више десетина хиљада објављених илустрација у најпознатијим српским магазинима и најпопуларнијим књигама. Ова констатација није ни по чему нарочита. Тако је и само фуснота у брдима добро документованих, безбројних доказа како се српска средина односи према својим најистакнутијим личностима и то, што је сигурно један од најзначајнијих уопште, а вероватно највећи живи српски илустратор ову своју прву самосталну изложбу доживео у шездесетшестој години живота.

Наизглед привремен и узгредан хонорарни илустраторски посао, као и готово сва "привремена решења" у нашим животима, постао је његово трајно опредељење којим је страсно опседнут и данас. Тражећи израз и изграђујући стил, а прилагођавајући се захтевима који су пред њега постављани, следио је и највеће тадашње ауторитете. Постоје две врсте креативних особа. Прве су оне које себе и своју сујету потхрањују тежњом да на свом пољу буду најбоље у својој улици, школи, кварту или граду и задовољавају се када то постигну и такву стечену позицију љубоморно чувају. Други, више верујући у себе, не плаше се суочавања са најбољима у држави или изван ње, док им етаблиране, институционализоване еснафске позиције не значе скоро ништа. Као и сада, Јовановић је одувек био окренут иностранству, усвајајући светске стандарде квалитета, а све у покушају да непрестано учи, да се упоређује и одмерава са најбољима. Резултат су његова достигнућа, пробоји и унапређења у жанру илустрације, који ће, када с њима буде упозната стручна јавност изван наших граница, неспорно представљати део оног најбољег што свет у овој графичкој дисциплини поседује.

Пошто је дечија књижевност била његов први изазов, природно је да је посматрао како су сличне проблеме решавали Дизнијеви цртачи, но примећују се и утицаји међуратне српске илустрације којом су, поред Ђуке Јанковића, Моме Марковића и још неких, често непотписаних уметника, доминирали и руски илустратори-имигранти, али и утицај послератне руске педагошке илустрације на коју је, по императиву духа ондашњег времена, морао да баци бар једно око.

Много година касније, гротескном (карикатуралном) изразу вратио се, са много шарма и љубави илуструјући текстове релаксирајуће или прагматично интониране садржине намењене "обичним" људима. Породични магазини за које је претежно радио ("Базар", "Илустрована политика", "РТВ ревија"...) по дефиницији су имали такве рубрике (инструктаже "уради сам у својој гаражици, баштици и унаоколо", психолошки савети "не уради сам ", мали савети за бављење децом, рецепти, препоруке за дијете...) и, пошто, као што знамо, медијум одређује поруку и њен језик, Јовановић је неочекивано лако проговорио језиком "малог" човека. Са симпатијама, али никада не препотентно и бахато! Доказ потражити код рођака: по многим кућама се, што излепљени у свескама, што послагани на дну фиока, у празним ковертама на којима је богзначија адреса и у кутијама од ципела које су одавно бачене, деценијама чувају корисни исечци из ових магазина, све са Браниним илустрацијама. Он је овакве задатке, углавном мале формате, радио са истом пасијом и професионалном доследношћу са којом и "озбиљне" илустрације. Штавише! Овакве странице су одувек морале да буду визуелно раскошне и привлачне, па су штампане у боји, те су и цртежи морали да буду креирани у колору. Јовановићеве минијатуре су права мала ремек дела која неискусно око може заменити са крокијима и просечном читаоцу би тек њихово гигантирање указало на праву вредност која им је иманентна. Ту се још од краја шездесетих осећа благи утицај једне од америчких "школа", боље је рећи "гротескног израза" развијеног и примењеног у стрипу, него карикатуре. Реч је о групи аутора који већ скоро пола века креирају садржај култног магазина "Мед" ("Mad"). Часопис је, мењајући формат од новинског, преко књишког, до данашњег ревијалног, баш некако педесетих и шездесетих имао свој "златни период". Најистакнутији представници овог приступа, а чије ће присуство стручњак наслутити дубоко испод наслага сасвим аутентичних слојева Јовановићевог гротескног цртежа су Морт Дракер (Mort Drucker), Џек Дејвис (Jack Davis), Дон Мартин, Анђело Торес (Angelo Torres), Пол Кокер (Paul Cocker), Џорџ Вудбриџ (George Woodbridge)...

И када је требало да проговори о "великим" стварима, он се није уздржавао. О томе најбоље говори чињеница да му је, респектујући га у пуној мери и држећи до његовог мишљења, редакција најстаријег и најугледнијег српског недељника "НИН" често уступала насловне странице за његове визуелне политичке коментаре. Неки од ових "насловњака" се и данас налазе излепљени по зидовима редакције.

Но, и поред свега, изгледа да је овај велики уметник своје комплетно знање успео да примени тек када је од њега захтевано да из недеље у недељу илуструје детективске минијатуре, крими приче, новинске романе у наставцима, љубавне сторије и "приче из живота". Реалистички стил је интензивним вишегодишњим радом усавршио до невероватне упечатљивости и лаке препознатљивости. Сигурно је штета што од њега није тражено да илуструје литерарне врсте које квалитетом надилазе тривијалне жанрове. Тек ту би се постигла идеална равнотежа између квалитета литерарног предлошка и његове визуелне последице. На сву срећу, на изложбама илустратора већином се не излажу текстови, а ако се и постављају исечци из штампе, нико их не чита, па, на крају крајева, ако их и чита, не оцењује њих већ илустрације. Понеке приче искачу квалитетом , понеке су лоше. Жанр, такав какав је, често нуди крими приче поједностављеног наративног модела; понекад "излизаног" до неподношљивог стереотипа. Затим, уредници породичних магазина који их рутински бирају, инсистирају на једноставности и разумљивом изразу. Шта да се ради, њихови читаоци (а богме и они) највише воле када се, као у ТВ серијама све од прохујалог "Градића Пејтона" и "Династије", па до данашњих хиспаноамеричких будалаштина, већ на први поглед види ко је зао, а ко добар – ко мрко мотри, а ко је жртва. Јовановић ту заузима специфичну ироничну дистанцу у односу на заплет или расплет радње, заузима став који површни читалац не примећује, што је свакако за све најбоље. Читаоцу и уреднику лепо, а он и даље ради свој посао. Помало је суров када осети пишчеву неприродност, сладуњавост, претеривање, "подилажење" читаоцу, лицемерје, малограђанштину, снобизам, те тобожњу расну, полну, националну, статусну, моралну, етичку или политичку коректност који, овако набројани, приче "омекшавају" и "стерилишу" до мере када постојање саме литерарне творевине, чак и човеку просечне интелигенције, постаје бесмислено. Наглашену хипокризију, коју у последње време нарочито запажа код америчких писаца оваквих остварења, дела чија се сврха исцрпљује тиме да читалац магазина у којима су публикована има над чиме да мрда очима лево-десно, он не критикује вулгарно – само заузима критички став. У таквом тренутку користи своје најотровније оружје: истовремено црта језиком реалистичке и гротескне илустрације. Не вређа читаоца и уредника, а себи сличнима јасно показује да му је јасно са чиме ту има посла.

Иако није дословно следио пут неког реалистичког илустратора – претходника, исказане наклоности према опусима појединих колега из иностранства и конкретним делима ликовних уметника, заточника других ликовних дисциплина, много говоре о сензибилитету којим су прожета и његова дела. Уопштено посматрано, блиска му је италијанска примењена графика (илустрација, стрип и карикатура). На пример, Јовановић изузетно поштује приступе стрипара и илустратора Дина Батаље (Dino Battaglia) и Серђа Топија (Sergio Toppi). Код њих је, као и код нашег цртача, неспутаност оно што се већ на први поглед осваја посматрача. Фигуре и предмети слободно излазе ван оквира, улазе једни у друге, прожимају се и, тако стопљени, праве сасвим нове форме. Затим, код ових мајстора је изузетно важна улога белине. Она не само да разбија форме, већ улази у њих и толико утиче на њихово устројство да је неретко важнија и од самог, површном посматрачу видљивог цртежа изведеног оловком, тушем или неким другим средством. Даље, динамика ни код једног од њих није дочаравана релативно површним помоћним средствима као што су, на пример. "швунгови". Ликови су наизглед заустављени у времену, па чак и када падају са стене, све делује као низ фотографија или ирационалних секвенци из снова. Контрадикторност које је гледалац свестан, али му није јасно због чега му ту нешто ствара утисак наднаравности, проистиче, са једне стране од призора као заувек заустављених у времену и простору, а са друге од динамике иманентне сваком од тих лица, фигура или предмета.

Поред Топија и Батаље, Јовановић се диви Алесандру Бифињаудију (Alessandro Biffignaudi), Марију Уђерију (Mario Uggeri) и, што је потписнику ових редова било веома чудно, аутору кинеског стрипа преведеног као "Побуна докера Чинк Јанга" из нашег магазина "Стрипотека". Иако аутор у нашем издању није био потписан, накнадном реконструкцијом дошао сам до могућих, али и не сасвим сигурних података: највероватније се ту ради о стрипу изворно насловљеном "Плаво море и црвено срце" сценаристе Ван Чиа Чуна (Wan Chia-Ch'un) који је за стрип адаптирао оригиналну причу Лианг Хсина (Liang Hsin) и цртача Хсу Чина (Hsu Chin), штампаном премијерно у Шангају 1965. Наравно, пошто овде мало знамо о кинеском стрипу, па цртаче тешко разликујемо јер се кинески уметници у изразу наизглед незнатно разликују, постоји могућност да се ту ради и о цртачима Хо Ју Чију (Ho Yu-chih) или Лин Цу Шану (Lin Tzu – shun)

Овакав распон Јовановићевих оцена, а да га проширимо тиме да је наклоњен сецесији и сликарима Амедеу Модиљанију (Amedeo Modigliani), Егону Шилеу (Egon Schiele) и Густаву Климту (Gustav Klimt), говори не само о широком спектру интересовања нашег врсног уметника, већ и о степену његове информисаности о струјањима у светској ликовној уметности.

Запрепашћујуће је колико има сличности у експресији фигуре са Мунковог "Крика", дела које је постало икона двадесетог века и које је од његовог почетка најавило шта све људе у њему очекује и многих ликова са Јовановићевих илустрација. Пар стакала на изложби ће бити и томе посвећено.

Само, поред крикова, ту су и лирска шапутања, као и понеки осмех.