мр Мирко Гашовић

Ћириличко писмо у службеној употреби

Саопштење са скупа Удружења "Ћирилица", у Матици српској, Нови Сад, 7. јун 2003.

Поштовани скупе,

Тема мога излагања ће бити ћириличко писмо у службеној употреби. У току излагања изнећу свој критички осврт на постојеће уставне и законске норме које се односе на службену употребу ћирилице у Републици Србији, као и моје мишљење која основна начела морају бити садржана у сваком уставу и закону Републике Србије, а којима се уређује службена употреба ћирилице и српског језика.

Најважнији правни акти којима се уређује службена употреба ћирилице на територији Републике Србије су Устав Републике Србије и Закон о службеној употреби језика и писама (Службени гласник Републике Србије бр.45/91).

Према одредби из чл. 8 ст. 1 Устава и одредби из чл. 1 ст. 2 Закона о службеној употреби језика и писама у Републици Србији у службеној употреби је ћириличко писмо. Према томе, и Уставом и законом изричито је прописано да је на територији Републике Србије у службеној употреби ћирилица. Наведене одредбе представљају правни основ за службену употребу ћириличког писма. Оне су обавезујуће за све државне органе, органе локалне самоуправе и територијалне аутономије, установе и организације, као и за сва службена и одговорна лица у њима да у служби и раду употребљавају ћирилицу. Уставна одредба о службеној употреби ћириличког писма посебно обавезује законодавну власт, као и друге органе који доносе прописе и опште акте ( нпр. Владу Републике Србије, скупштине општина и територијалних аутономија итд.), да приликом уређивања било којег питања које се дотиче службене употребе јазика и писма поштују уставну норму и ћирилицу предвиде као писмо у службеној употреби. Наиме сви закони, статут аутономне покрајине, други прописи или општи акти морају бити у сагласности са Уставом, па и са поменутом уставном нормом о службеној употреби ћириличког писма.

Шта се подразумева под службеном употребом језика и писма?

Сам Закон о службеној употреби језика и писама врло детаљно утврђује шта се подразумева под службеном употребом језика и писма.

Одредбом из чл. 2 Закона о службној употреби језика и писама изричито је прописано да се службеном употребом језика и писама сматра употреба језика и писма у раду државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина (закон користи заједнички термин: органи), установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења (у закону се користи зајендички термин: организације које врше јавна овлашћења), као и у раду јавних предузећа и јавних служби и у раду других организација кад врше послове утврђене oвим законом о службеној употреби језика и писама.

Одредбом из чл. 3 Закона о службеној употреби језика и писма прописано је да се под службеном употребом језика и писма нарочито сматра:

Службеном употребом језика и писма сматра се и употреба језика и писама при: исписивању назива места и других географских назива, назива тргова и улица, назива органа, организација и фирми, објављивању јавних позива, обавештења и упозорења за јавност, као и при исписивању других јавних натписа.

Као што је већ поменуто Устав и закон утврђују ћирилицу као писмо у службеној употреби.

Међутим, ово начело није доследно спроведено. Наиме, и даље је могућа службена употреба латинице. И одредба из чл. 8 ст 1 Устава Републике Србије и одредба из чл. 1 ст. 2 Закона о службеној употреби језика и писама садрже норму да је латиничко писмо у службеној употреби на начин утврђен законом. Према томе, Устав и закон отварају врата и за службену употребу латинице на територији Републике Србије.

Навешћу случајеве у којима је, по Закону о службеној употреби језика и писама,могућа, па чак обавезна употреба латинице.

Одредба из чл. 4 Закона о службеној употреби језика и писма прописује да орган, организација и други субјект могу ( али не морају) свој назив, фирму или други јавни натпис да испишу поред ћириличког и латиничким писмом, док се у фирми предузећа, установе и другог правног лица односно радње или другог облика обављања делатности, део који се користи као знак може исписивати и само латиницом. Из ове одредбе произилази, на пример, да би било који општински суд у Републици Србији могао да свој назив испише и на латиничном писму, што је апсолутно неприхватљиво.

Одредба из чл. 5 Закона о службеној употреби језика и писама прописује да се саобраћајни знаци и путни правци на међународним и магистралним путевима, називи места и други географски називи исписују и то обавезно и на ћирилици и на латиници, док се саобраћајни знаци и путни правци на другим путевима, називи улица и тргова и други јавни натписи поред ћириличког писма могу исписивати и латиничким писмом.

Поставља се питање због чега закон предвиђа службену употребу латинице у поменутим случајевима?

Ако је службена употреба латинице предвиђена због странаца који не разумеју наш језик и ћирилицу ( а мислим да је то био основни мотив законодавца), онда су те одредбе непотребне. Странци, који не разумеју српски језик, не разумеју га без обзира на то да ли се називи или други јавни натписи исписују латиницом или ћирилицом. Латиница им не олакшава да се снађу када се затекну у Србији. Називи или јавни натписи могли би бити исписани на неком од светских језика нпр. на енглеском итд., уколико је неопходно да и странци буду упознати са садржином назива или јавног натписа. Законом би се, дакле, могли предвидети случајеви када би се називи и јавни натписи исписивали и на неком од страних језика и њихових писама и то истовремено са ћирилицом. У том смислу би се могло размислити о евентуалним изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писама.

Осим поменутих одредаба, Закон о службеној употреби језика и писама садржи чак читаво једно поглавље које је посвећено латиници. Ради се о поглављу закона број II под називом :„Службена употреба латиничког писма”, а које чине чланови 8, 9 и 10 закона. Сматрам да је ово поглавље сувишно и да га треба брисати из закона. Одредба из чл 8 ст. 1 закона прописује да је у службеној употреби и латиничко писмо у оним општинама у којима у већем броју живе припадници народа чије је примарно писмо у складу с традицијом тог народа латиница. Остале одредбе из овог поглавља закона ближе уређују услове под којима је латиница у службеној употреби.

Због чега сматрам да је читаво ово поглавље закона сувишно?

Српско писмо је искључиво ћирилица. Латиница може бити у службеној употреби само у оним случајевима и под оним условима, када су у службеној употреби језици националних мањина чије је писмо латиница. Латиничко писмо није у сладу са традицијом српског народа. Оно може бити у сладу са традицијом само неке националне мањине, без обзира на то што закон у овом поглављу помиње термин „народ”. Посебне одредбе о службеној употреби латиничког писма су сувишне. Довољно је уставом и законом изричито утврдити ћириличко писмо као писма у службеној употреби, а затим законом и другим прописима ближе предвидети под којим условима су у службеној употреби језици и писма националних мањина, као што је то и учињено одребама из поглавља III Закона о службеној употреби језика и писма које носи назив „ Службена употреба језика и писама народности”.

Када већ помињем службену употребу језика и писама националних мањина, важно је нагласити да су према одредби из чл. 8 ст. 1 Устава Републике Србије и одредби из чл. 1 ст. 3 Закона о службеној употреби језика и писама, на подручијима Републике Србије на којима живе припадници народности ( националних мањина) њихови језици и писма такође у службеној употреби и то истовремено са српским језиком, па самим тиме и писмом тј. ћирилицом. Ни у једном случају српски језик и ћирилица не могу и не смеју бити искључени из службене употребе. У том смислу од изузетне је важности одредба из чл. 14 ст. 1 Закона о службеној употреби језика и писама према којој се записници и одлуке у првостепеном поступку – управном, кривичном, парничном или другом поступку, и у вези са тим поступком израђују и то као аутентични текстови на српском језику и на језику народности ( националне мањине), ако је поступак вођен на језику народности ( националне мањине). Ова одредба има начелан и практични значај. Начелан значај огледа се у томе што српски језик и ћирилица увек и у сваком поступку морају бити у службеној употреби, јер представљају израз суверенитета и карактера Србије као државе, због чега их службена уптреба језика и писма националне мањине не смеју искључити из службене употребе. Практичан значај огледа се у томе што би списи управног, кривичног, парничног или другог поступка, а који не би садржавали аутентични текст одлука и записника на српском језику и ћирилици, били неразумљиви за сва службена лица у судовима и другим државним органима на територији Републике Србије која не разумеју и то веома добро, језик и писмо националне мањине, а што би отежавало рад судова и других државних органа.

Какво је стање у пракси у погледу службене употребе ћириличког писма?

Можемо рећи да стање није задовољавајуће и да се Устав и Закон о службеној употреби језика и писама не поштују у потпуности. Из личног искуства знам да још увек неки судови и јавна тужилаштва на територији Републике Србије користе латиницу, што је недопустиво. Сматрам да су узроци двојаки. С једне стране још увек није раширена свест о значају, па и уставној и законској обавези да се ћирилица користи у службеној употреби. С друге стране, нису ни сви државни органи, установе и организације у довољној мери технички опремљени рачунарима и одговарајућим писаћим машинама за употребу ћирилице. Дужност је свих судија, јавних тужилаца и њихових заменика, као и свих изабраних, постављених и запослених лица у државним органима да користе искључиво ћирилицу и да уложе напор да искључиво она и буде у службеној употреби.

На крају бих изнео своје мишљење о томе која начела у погледу службене употребе српског језика и ћириличког писма обавезно морају да садрже устав и закони Републике Србије.

Као прво, српски језик и ћириличко писмо морају бити искључиво у службеној употреби на територији Републике Србије. Одредбе о службеној употреби латиничког писма су сувишне.

Као друго, језици и писма националних мањина могу бити у службеној употреби на начин и под условима утврђеним законом и другим прописима и то истовремено са српским језиком и ћириличким писмом, који ни једном случају нити поступку пред судом или другим државним органом или организацијом не могу бити искључени из службене употребе.

У чему би био заправо суштински значај службене употребе српског језика и ћириличког писма?

Као што застава није само обојено платно и као што химна није само песма, а грб само слика, тако ни српски језик и ћирилица нису само слова и речи, већ најдубљи израз националног идентитета српског народа као и државности Републике Србије.

// Пројекат Растко / Филологија и лингвистика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа | Контакт | Помоћ ]