PomocKontaktMapaPretragaO projektuNovostiPromena pismaTIA JanusProjekat Rastko

Redakcija
RASTKOVOG GLASNIKA

Glavni urednik:
Dejan Ajdačić

Za izdavača:
Zoran Stefanović

Saradnik:
Sanja Kozakević

Dizajn:
Marinko Lugonja

Vebmastering:
Milan Stojić

Korektura:
Saša Šekarić

Digitalizacija:
Nenad Petrović

POKROVITELJSTVO
I PRODUKCIJA:
TIA
Janus
Beograd

 

 

Dr Dragoljub Petrović
(Novi Sad)

Ćirilički računarski programi kao uslov opstanka srpske pismenosti i kulture

Izlaganje na naučno stručnom skupu
"Internet i ćirilica" u Beogradu, 11. 2. 2002.

Kratak sadržaj: U ovom prilogu autor ukazuje na sistematsko višedecenijsko potiskivanje ćirilice i na sve izrazitiju ‘latinizaciju’ srpskog jezika i srpske kulture, ali i na nebrigu najviših državnih i kulturnih činilaca i institucija da se srpski nacionalni sunovrat zaustavi. Na to ukazuje svođenje ćirilice na simbolične procente u svim onim slučajevima u kojima je Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama odredio njen prioritet u odnosu na latinicu, a posebno je to izrazito u udžbeničkoj literaturi na visokim školama (potop ćirilice tamo je potpun i pokazuje se da se na univerzitetu definitivno potapaju i srpski jezik i srpska kultura). Da bi se to zaustavilo i ćirilici vratilo mesto koje je imala u desetovekovnoj pismenosti srpskog naroda, neophodno je disciplinovati državu i od nje zahtevati da obezbedi uvođenje srpskog jezika i srpske ćirilice u sve bitne računarske programe i da uradi ono što su već uradile sve ozbiljne države koje vode računa o sudbini svojih jezika i kultura.

Ključne reči: srpski jezik, kultura, ćirilica, latinica, računarski programi, štampa, udžbenici.

Tema koju sam predložio za učešće u ovim razgovorima prilika je da se sudbina srpskog jezika, u svim vidovima njegove realizacije, osmotri u sklopu sudbine srpskog naroda uopšte, ali pre nego što se pristupi razmatranju naznačenih problemskih kompleksa valja pomenuti dve polazne činjenice:

1) Moderni srpski jezik utemeljen je naporom Vuka Karadžića tokom druge decenije 19. veka, a posle 1847. bilo je samo pitanje dana kada će on i službeno biti prihvaćen kao opšte sredstvo komunikacije u srpskom narodu (u Srbiji to se dogodilo 1868, a u Vojvodini tri godine kasnije);

2) Potkraj 19. veka, zahvaljujući Daničiću i „hrvatskim vukovcima” (pre svih, Ivanu Brozu, Tomi Maretiću i Franu Ivekoviću), vukovski jezički model prihvatili su i Hrvati, ali pod drugom etiketom – hrvatski ili srpski.

Ta je druga činjenica jasno nagovestila kasnija posrtanja srpskog jezika: tokom mnogo sledećih decenija on se pojavljivao i pod drugim etiketama: u svojoj gramatici na nemačkom jeziku (1914) Leskin ga je odredio kao srpsko-hrvatski, jedno vreme između dva svetska rata on je bio srpskohrvatskoslovenački (pri čemu nikad nisam pokušao da utvrdim kako je izgledala njegova gramatika), do Novosadskog dogovora bio je nakratko i srpski, a posle njega srpskohrvatski i hrvatskosrpski, u Vojvodini i Bosni i Hercegovini bio je i srpskohrvatski/hrvatskosrpski, ali među Hrvatima taj jezik najčešće je bio jedino hrvatski. Uz sve to, da bi se zamračila srpska („vukovska”) osnova toga jezika, on je određivan i kao „novoštokavska folklorna koine”, u Bosni i Hercegovini (u kojoj se insistiralo na „neutralizovanju” srpskih i hrvatskih varijantnih razlika) on je bivao i „standardnojezički izraz”, a tome spisku iz novijega vremena mogu se dodati i „bošnjački/bosanski” i „crnogorski jezik".

U osnovi svih pomenutih pojedinosti, izvesno je, nalazi se nastojanje Vatikana i Velikih sila, naročito posle ujedinjenja Italije, da se onemogući ujedinjenje Srba i formiranje jake pravoslavne države na Balkanu. Na to su bili usmereni svi politički potezi u Hrvatskoj s ciljem da se otud Srbi proteraju ili unište (formiranje pravaške stranke, delovanje katoličke crkve i njenih velikodostojnika, Štrosmajera, na primer), a isto se dogodilo i u Bosni posle Berlinskog kongresa kada je iza svega o čemu govorimo „stala i jezička nauka", tj. kada je V. Jagić podržao Kalajev predlog da se srpski vukovski jezik tamo nazove bosanskim. (Jagićevom shvatanju da je taj naziv „najpogodniji da prepriječi raspru" mogao bi se dodati još jedan detalj kojim se u Bosni dodatno „zabašuruje” srpsko ime: tamo je jedan stariji varijetet ćirilice ‘preimenovan’ u bosančicu.)

Uz sve to, međutim, ne može se ispustiti iz vida ni pojedinost da današnji „kumovi bošnjačkog/bosanskog jezika" ne mogu zamisliti nikakvu spoljašnju vezu sa jezikom „nevjernika” (ako zasad ne mogu poreći prirodu njegove supstance) i da će biti zanimljivo pratiti njegov dalji „razvoj". U trenutku oslobodilačkog oduševljenja, naime, oni su taj jezik nazvali „bošnjačkim”, ali su se brzo predomislili i preimenovali ga u „bosanski". Već sama činjenica da se jedan jezik može nazivati i „ovako” i „onako”, bila bi u normalnim nacionalnim i/li sociokulturnim sredinama dovoljna da pokaže da on može biti samo nekakva lokalna realizacija drugog jezika (u tom smislu upravo je karikaturalan slučaj sa hrvatskim jezikom koji je u svojoj prošlosti imao više desetina imena[1]), ali u muslimanskoj Bosni „vraćanje na Kalajevo kumstvo” ima i neka dublja strateška značenja. Kada tako govorimo, imamo na umu činjenicu da se danas u svetu ne može naći nijedna multietnička i multikulturna država s islamskom većinom (ili sa njenim izrazitim procentom) u kojoj nema žestokih sukoba zasnovanih na verskoj netrpeljivosti i teško je verovati da će u tom pravcu Bosna moći (p)ostati izuzetak, a uvođenje bosanskog jezika samo je prvi korak prema nekoj budućoj bosanskoj muslimanskoj državi u kojoj će i Hrvatima i Srbima ubrzo postati tesno.

Kada je, međutim, reč o osamostaljivanju „crnogorskog jezika”, na animozitet nekih crnogorskih naučnih i kulturnih krugova prema srpskom jeziku može se gledati kao na neizlečivu mentalnu devijaciju, a ona je najžešće pogodila neke „čudne lingviste” i „dukljanske akademike" koji za lingvističku nauku nikad niti su čuli niti iz nje išta naučili, ali su odnekud „naučili” da su Njegoš, Marko Miljanov, Stefan Mitrov Ljubiša i kralj Nikola vazda bili „Dukljani” i da nikad nisu ni mogli čuti ni za Srbe ni za ćirilicu, a kamoli da su tome narodu ikad mogli pripadati. Taj su „jezik”, naime, sredinom tridesetih godina prvi lansirali komunisti (zajedno s idejom o crnogorskoj naciji), što su posle prihvatili talijanski okupatori („lingua montenegrina”), da bi u vreme „hrvatskog proleća” on ponovo oživeo i u naše dane postao „službeni jezik" Matice crnogorske i Dukljanske akademije nauka i umjetnosti, s izgledima da tamo ubrzo stekne i „status državnog jezika", pri čemu se to sada postavlja kao „pitanje svih pitanja” crnogorske budućnosti.[2]

Destrukcija srpskog jezika počela je, dakle, krajem 19. veka, a tokom 20. moglo bi se reći da je završena: odluke Katoličkog kongresa 1900, frankovački teror 1902. i Veleizdajnički proces 1909. utrli su put hrvatskim pokoljima Srba u Mačvi 1914. i neprekinutim zločinima muslimanskih milicija po Bosni i Hercegovini tokom Prvoga svetskog rata i predstavljali uvod u ono što će se sa Srbima uopšte događati za vreme Drugoga svetskog rata, ali i posle njega, sve do naših dana, zahvaljujući, pre svega, delovanju Komunističke internacionale i njenih domaćih ekspozitura. Njihova je zasluga, naime, što su Srbi sistematski uništavani, počev od Jadovna i Jasenovca, preko Neretve, Sremskog fronta, Kočevskog roga i Golog otoka do onoga što se sa njima dogodilo tokom poslednje decenije i što se sa njima i dalje događa i u Hrvatskoj, i u Bosni, i na Kosovu i Metohiji, i u Crnoj Gori.

Sva nastojanja da se destruira srpski etnički prostor i srpski etnički korpus počinjala su, dakle, od destrukcije srpskog jezika i njegovog pisma i taj posao u naše dane može se smatrati završenim: Dejtonski sporazum, setimo se, potpisan je na hrvatskom, srpskom i bosanskom jeziku, s jedne, i samo na engleskom, s druge strane, i u tome treba videti definitivan rezultat strategije koju su za razaranje Srba pripremili oni kreatori novoga svetskog poretka koji su se nekad nazivali fašistima ili komunistima, a sada se nazivaju mondijalistima ili globalistima. To su, naime, isti oni majstori koji su iz ruskog jezika izdvojili ukrajinski i beloruski, iz rumunskog moldavski, a najuspešniji, ipak, bili u razaranju srpskoga jezika: osim već pominjanih njegovih „zaperaka”, uskoro bi se iz srpskog etničkog prostora moglo očekivati osamostaljivanje „vlaškog” i „šopskog” (pri čemu bismo se oko identiteta onoga prvog „dogovarali” sa Rumunima, a oko onoga drugog sa Bugarima), a neće biti iznenađenje ako se dugom spisku „srpskih jezika” u dogledno vreme priključe i „vojvođanski” i „šumadijski” i možda još pokoji. (I zanimljivo je da za sve to vreme nikome u svetu nije palo na pamet da bi se po istoj logici iz engleskog mogao izdvojiti „američki”, „kanadski” ili „australijski”, iz španskog „meksički”, iz nemačkog „austrijski”, iz arapskog „egipatski” ili „libijski”, kao što se ni Švajcarci još nikako ne dosećaju da žive bez „nacionalnog” jezika; toliko „lingvističke pameti", naime, moglo se sresti jedino među istočnohrišćanskim narodima.)

Stepen do kojega je stiglo rastakanje srpskog jezika najbolje se ogleda u višedecenijskom sistematskom potiskivanju ćirilice kao pisma na kome je zasnovana desetovekovna srpska kulturna tradicija. Ako se prisetimo da je, uz ostale razloge, Vukovoj reformi decenijama pružan žestok otpor i zbog toga što je u azbuku uveo samo jedno slovo iz latinice, jer se u tome videla opasnost od početaka unijaćenja Srba, i ako sada osmotrimo prilike u kojima se našla ćirilica kao „srpsko sveto pismo" (kako ga je nazvao, recimo, Lazo M. Kostić), pokazaće se da strah pred onim što je nudio Vuk nije bio bezrazložan, ali silina sa kojom je latinica poslednjih decenija preovladala u srpskom jeziku svedoči o tome da Srbi, u naše dane, praktično ostaju i bez pisma i bez jezika, kao što su već ostali i bez etničkog prostora i bez nacionalnog identiteta. Takav sud zasnivam na nekolikim prostim činjenicama do kojih je u svojim istraživanjima došlo Udruženje za zaštitu ćirilice:

1) u najužem novosadskom gradskom jezgru javni natpisi ispisani su ćirilicom u 18,5%, a latinicom u 81,5% dok su u Beogradu odgovarajući procenti tek nešto povoljniji (31,8% : 68,2%);

2) od 160 naslova pregledanih u jednom kiosku za prodaju štampe 27 ih je štampano ćirilicom (oko 17%), a 133 latinicom (oko 83%), pri čemu se među onima prvim nalaze uglavnom novine sa višedecenijskom tradicijom, dok se latinicom štampa sve ono što nema takvu tradiciju i što je namenjeno tzv. „širokoj" čitalačkoj publici, a u tim okvirima i deci i omladini (zabavna literatura, ljubavni romani, erotski romani, krimi-priče, vestern romani, stripovi, enigmatika, elektronika, zabavna muzika, automobilizam);

3) u knjižari Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva od 155 udžbeničkih naslova za osnovnu i srednju školu raspoređenih na jednoj polici samo je 17 štampano latinicom; drukčija je slika u univerzitetskoj knjižari Stylos, u kojoj se ćirilica pojavljuje često u beznačajnim odnosima: na polici sa rečnicima ćirilicom je štampano 8 naslova, latinicom 58; za arhitekturu i građevinu taj je odnos 6 : 102; na elektrotehnici/elektronici/energetici – 16 : 142;[3] na hemiji – 2 : 24; na medicini – 3 : 80; na matematici – 17 : 100, iz čega bi se mogao izvesti zaključak da se na visokim školama nalaze najuspešniji razarači ćiriličkog pisma i srpskoga nacionalnog identiteta;

*

Takvo je, dakle, stanje u kome su se danas našli i srpski jezik i ćirilica, a neke činjenice u vezi sa njim imaju mnogo dalekosežniji značaj. Među njima mogle bi se, na primer, izdvojiti sledeće:

1) „U međunarodnom informacionom sistemu za kulturni i naučni razvoj, čijih se standarda pridržavaju sve članice UNESKO-a, ne postoji odrednica srpski jezik-latinica”[4] i već se godinama sve što je ikada i igde napisano i štampano tim pismom automatski upisuje u hrvatsku kulturnu baštinu;[5]

2) Hrvati su posle raspada Jugoslavije „etnički očistili” svoje biblioteke na isti način kao i nedavno Šiptari, pri čemu se ne zna ko je od njih u takvom poslu bio „uspešniji": Šiptari su, istina, bili manje selektivni pa su spalili preko dva miliona i srpskih i hrvatskih knjiga, a Hrvati su spaljivali samo ćiriličke. Simptomatično je, međutim, da se Hrvati tokom poslednjih godina počinju „dosećati” da je ćirilica i njihovo pismo i da je, recimo, Miroslavljevo jevanđelje spomenik „njihove pismenosti” (pri čemu valja očekivati da će se sa Crnogorcima kao „Crvenim Hrvatima” lako sporazumeti da im je to „zajednička kulturna tekovina", a nebitno je u čijoj će se „nacionalnoj vitrini" ona nalaziti).[6]

3) Doda li se svemu tome i činjenica da Bugari već više od jednog veka svojom jezičkom teritorijom smatraju sav pojas istočne i južne Srbije (tj. sve prizrensko-timočke govore) i da Južnu Moravu zovu Bugarskom Moravom (Zapadna Morava po njima je Srpska Morava),[7] a da je srpska vlast decenijama više vodila računa o očuvanju komunizma nego o sudbini srpske države i srpskog naroda, postaće jasno da takva „briga" srpskom narodu nije mogla doneti bolje rezultate od onih koje je donela.

Sve što je dosad navedeno upućuje samo na jedan zaključak: destrukcija srpskog jezika poslužila je kao osnova za destrukciju srpskog etničkog prostora ali i za destrukciju srpskog nacionalnog identiteta. Srbi se, kako znamo, odavno ne pominju ni u Ustavu Republike Srbije („Srbija je država građana"), a izgleda da im tamo neće biti mesta ni nadalje. Naime, eksperti koji pripremaju novi nacrt toga najvišeg državnopravnog akta imaju „jedinstven stav” da se Srbija ne može definisati kao „etnonacionalna država” jer „ne možete imati multietničku demokratsku državu ako kažete: ovo je država srpskog naroda u kojoj ostali uživaju prava kao manjine”. Da te reči ne bi izazvale bilo kakvu nedoumicu, predvodnik te ekspertske grupe razjašnjava: „Svima koji nas optužuju da smo ugrozili srpske nacionalne interese poručujem: ovo je naše čitanje srpskih nacionalnih interesa".[8] Srpski nacionalni interes, dakle, svodi se na to da se srpsko ime nigde ne pominje, tj. da Srba nema ni u Srbiji – kao što ih više nema ni u Hrvatskoj, ni u velikom delu Bosne ni na Kosovu i Metohiji (a i drugde ih već temeljito proređuju).

Sudbinu Srba tokom istorije određivali su tuđinski okupatori,[9] ali treba reći da su u tome komunisti bili uspešniji od svih njih zajedno razarajući im jezik i potiskujući pismo, najpre preko administracije, pa preko latiničkih pisaćih mašina (koje su jedino mogle stizati iz Bugojna!), pa preko vojske, pa preko televizije, pa preko škole. I srpski narod, kako reče pesnik, doveli – „dovde”. Možda je zato poslednji trenutak da se Srbi osveste i pokušaju nešto učiniti da svoje pismo zaštite od nestajanja i da odluku o njegovoj daljoj sudbini uzmu iz ruku onih koji su namerili da ga, zajedno sa srpskim narodom, odvuku u sunovrat.

Dve su mogućnosti da se to pokuša, iako nisam uveren da će one doneti neke dalekosežnije rezultate, ali ako se sada nešto ne učini – kasnije neće imati mnogo smisla počinjati.

Prva od njih mogla bi se svesti na zahtev da se Windows u celini, sa svim relevantnim računarskim programima, prevede na srpski jezik i ćirilicu jer bi svako drugo rešenje značilo produžavanje agonije srpskog jezika i samo potvrdilo njegov definitivni slom. (Ako se, uz to, zna da je Hrvatska Majkrosoftu već platila prevođenje na „srpsku latinicu”, činiti to ponovo bilo bi sa stanovišta budućnosti srpske kulture i nerazumno i – pogubno.) Kao čovek koji „iz svega računarstva” zna jedino da „uključi mašinu” i pripremi tekst, mislim da će oni koji znaju kako se to može učiniti formulisati bitne uslove čije će ispunjavanje nadležni državni organi tražiti u pregovorima sa svetskim računarskim firmama.[10] A osnovni je uslov za to da sve one mogućnosti koje računar „ima” na engleskom jeziku treba, naprosto, preurediti i uskladiti sa pravilima strukture srpskog jezika i njegovog aktuelnog pravopisa,[11] što znači da on treba da bude opremljen kompletnom gramatikom srpskog jezika, svim pravopisnim pravilima i pravopisnim rečnikom[12], reprezentativnim leksičkim inventarom (tzv. „tezaurusom”[13]), rečnikom sinonima itd., tj. svim onim instrumentima koji će računaru omogućiti da automatski „reaguje” na sve eventualne greške u toku uobličavanja teksta. Uz sve to, mora se razmišljati i o uspostavljanju stalne službe za praćenje inovacija, za pripremu priručnika i za izradu rečnika računarske terminologije.[14] Ta bi se služba mogla organizovati kao stručni organ u kome bi se, po prirodi posla, nalazili eksperti iz oblasti računarstva i jezika (s tim što bi u nju mogli biti uključeni i drugi specijalisti), nalazila bi se na staranju Ministarstva za nauku, tehnologije i razvoj (ili u kakvom drukčijem statusu koji bi joj odredili Vlada ili Ministarstvo), a njeni predlozi obavezivali bi Vladu na stalnu brigu o položaju srpskog jezika i ćirilice u svim inoviranim računarskim programima.

Drugi je uslov „nejezički” i on se svodi na neophodnost stalne državne brige o javnoj upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma – što se mora mnogo preciznije zakonski definisati nego što je to učinjeno 1991 (up. nap. 4). Tim se zakonom, naime, mora jasno odrediti da se jezik zove srpski, da je njegovo pismo ćirilica i da se svi javni natpisi (nazivi preduzeća, ustanova, ulica, trgova, putnih pravaca i sl.) moraju isticati tim pismom, u nacionalno mešovitim sredinama (ukoliko zadovoljavaju utvrđeni zakonski cenzus) takvi bi se natpisi donosili i na jeziku odgovarajućih nacionalnih zajednica (ispod ćiriličkog ili desno od njega), a na magistralnim putnim pravcima ispod ćiriličkog naziva mogla bi se naći i latinica (ili, možda još bolje, naziv na engleskom jeziku). Srbi se, naime, moraju odreći „komunističke nauke” da je latinica „drugo srpsko pismo” i vratiti se temeljima svoje pismenosti i kulture.[15] Ako u svetu nema nijednog „dvoazbučnog” jezika, ne bi se tom privilegijom morao hvaliti ni srpski – utoliko pre što znamo da mu je takva „ekskluzivnost” otvorila – prečicu do bespuća.

Poseban problem u tom smislu predstavlja status ćirilice u štampi i svekolikoj izdavačkoj delatnosti. Ako se, naime, sve ono što je dosad štampano „srpskom latinicom” preknjižuje na hrvatski jezik i određuje kao doprinos hrvatskoj kulturi, sve izdavače koji i dalje budu štampali svoja izdanja latinicom treba upozoriti na tu činjenicu i poreski ih tretirati kao izdavače stranih knjiga ili strane štampe. Srpski etnički prostor, srpski jezik i srpska kultura, pred teritorijalnim i kulturnim pretenzijama suseda udruženih sa domaćim mondijalistima, mogu se odbraniti jedino ćirilicom i toga su, konačno, postali svesni i Srbi u Hrvatskoj i, zasad možda nešto manje, i Srbi u Srpskoj, a zasluge za to pripadaju njihovim novim gospodarima.[16]

Da to i Srbi u Srbiji ne bi prekasno shvatili, dobro ih je na posledice njihovoga ponašanja makar upozoriti, a ako im se učini da je inercija lagodnija od razuma, inoviranim Zakonom o jeziku (čije bi odredbe bile preciznije i rigoroznije se sprovodile nego što je to činjeno tokom protekle decenije) trebalo bi ih na razum energičnije podsećati.

Napomene

  1. Up. Dragoljub Petrović, Hrvatski ispod Vukove štule. – Duga, br. 406, 16. do 29. septembra 1989, 81–82.

  2. O meri crnogorske „lingvističke pameti” svedoče i neki „biseri” sa međunarodnog naučnog skupa Štokavski jezici u porodici slovenskih standardnih jezika, održanog krajem novembra 2000, na kome, izgleda, pored nekih „dukljanskih akademika”, niko od lingvista nije mogao doći do reči. A oni su tamo, između ostaloga, „otkrili” da je „jezik tamo đe je narod”, da je „Novi zavjet prvobitno preveden na čisti crnogorski jezik” i da je to bio znak da im je „jezik zrio”, a da je „Biblija prevedena na srpski jezik tek prije nekoliko godina” itd.

  3. Ti su odnosi dvostruko varljivi, najpre zato što se na polici našlo više tomova izabranih dela Nikole Tesle i Mihaila Pupina iz velikih kolekcija Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva (koje se štampaju ćirilicom), ali i zato što se kasnije pokazalo da su u jednoj seriji priručnika ćirilicom štampane samo korice!

  4. U tome sistemu, da budemo precizniji, srpskoga jezika nema uopšte jer se on još naziva srpskohrvatskim, a taj termin nije, praktično, napušten ni u Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama (Službeni glasnik RS, 45/1991): „U Republici Srbiji u službenoj je upotrebi srpskohrvatski jezik, koji se, kada predstavlja srpski jezički izraz, ekavski ili ijekavski, naziva i srpskim jezikom." Takva formulacija, kako vidimo, ima krupne posledice i na položaj srpskog jezika u međunarodnoj bibliotečkoj nomenklaturi, ali i za odnos najviših srpskih nacionalnih institucija i prema srpskom jeziku uopšte i prema njegovom imenu posebno, što se naročito ogleda u činjenici da SANU nije dozvolila da se promeni naslov njenog velikog Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika i time ostala i iza imena koje su svi napustili i iza jezika kojega nema.

  5. Na te činjenice već godinama ukazuje dr Srbislav Bukumirović, ali njegova upozorenja još nisu naišla na primerenu reakciju nadležnih državnih institucija. Up.: Posledice razdvajanja jezika. – „Politika”, 23. novembar 1994, 10 (s podnaslovom: U bazi podataka Američkog instituta za geologiju navedeno je da su radovi Matice srpske, CANU, Geozavoda iz Beograda napisani hrvatskim jezikom). Na osnovu razgovora sa dr Bukumirovićem na to upozorava i Tamara Spaić, Krađa po – pismu. – „Novosti”, Beograd, 27–30. novembar 1995, 19 (nadnaslov: UNESKO oduzeo pravo srpskom jeziku na latinicu). Naknadno „preknjižavanje srpske latinice” u hrvatski jezik počelo je pre desetak godina i zaustaviće se na 1892. godini – kada je objavljen pravopis I. Broza (dr Srbislav Bukumirović, Ignorisanje viševekovne tradicije. – „Politika”, 27. maj 2001, 18).

  6. Pominjem taj detalj zato što je on neposredno vezan i sa još jednom hrvatskom pretenzijom prema srpskom etničkom prostoru: u Pavelićevo vreme Hrvati su svoj etnički prostor dovodili do Drine, a sada ga proširuju do Dragačeva, Kraljeva (ili bar do Mrčajevaca) i preko Takova i valjevske okoline do Tršića, pri čemu o tome ne pitaju ni Bošnjake ni Crnogorce (a na Srbe ionako više niko ne računa).

  7. Dragoljub Petrović, Škola nemuštog jezika, Novi Sad, 1996, 109–113. Tekst u kome je na to skrenuta pažnja ponuđen je NIN-u 1979, ali tada nije objavljen, verovatno zato što su komunisti svaki znak bugarskih pretenzija prema Makedoniji doživljavali kao udar „na temelje jugoslovenske državnosti i integritet zemlje" dok je takve pretenzije prema Srbiji uvek bilo dobro makar zabašuriti – ako se već nisu mogle otvoreno podržavati. (Slične aršine oni su primenjivali i prema „ugrožavanju" prava Slovenaca u Koruškoj ili u Italiji, ali se o sudbini Srba u Rumuniji i Mađarskoj nije mogla čuti ni reč, kao ni o Srbima na Kosovu i Metohiji ili u drugim krajevima Jugoslavije.)

  8. Lidija Basta-Flajner u razgovoru sa novinarkom Biljanom Čpajak („Politika”, 27. septembar 2001, 7).

  9. Srbi se nikako ne uspevaju osvestiti i shvatiti zašto im neprijatelji, kad god im se za to ukaže prilika, najpre nasrću na ćirilicu. Tako su Austrijanci postupili posle osvajanja Beograda 1915. kada su poskidali sve javne ćiriličke natpise i zamenili ih latiničkim; tako su oni postupili i u Bosni i Hercegovini (Glasnik zakona i naredaba za Bosnu i Hercegovinu, Komad XLIX, 11. novembra 1915); tako je postupila i ustaška vlast u NDH kada je njen ministar unutrašnjih poslova dr Andrija Artuković, kao jednu od svojih prvih „provedbenih naredaba”, potpisao onu o zabrani ćirilice „u javnom i privatnom životu” (Narodne novine, Zagreb, br. 11, 25. travnja 1941).

  10. Zanimljivo je da je srpska javnost dosad obaveštena o dvama razgovorima predsednika Vlade Republike Srbije sa vlasnikom Majkrosofta, ali ništa nije rečeno o čemu su se oni dogovarali (ili dogovorili?). Možemo se jedino nadati da se nisu dogovorili da srpski jezik prevedu – u hrvatski.

  11. Pravopis bi morao biti primenljiv u svim pojedinostima, među kojima bi se našle i takve kao što su pisanje velikog i malog slova, složenica i polusloženica, upotreba „crte” i „crtice”, različiti tipovi navodnika (‘polunavodnici’), a u nekim slučajevima i automatizovan (npr. prelamanje reči na kraju reda).

  12. To bi se moglo učiniti sa jednom od triju verzija Pravopisa srpskog jezika Matice srpske koji su priredili M. Pešikan, J. Jerković i M. Pižurica.

  13. Za tu svrhu mogao bi biti upotrebljen Rečnik srpskoga jezika Miloša Moskovljevića i/ili „preokrenuti” Obratni rečnik Miroslava Nikolića.

  14. Priprema rečnika računarske terminologije jedan je od prioritetnih naučnih i opštekulturnih zadataka, na njegovoj izradi bili bi angažovani dobri znalci i engleskog jezika i računarstva i provereni poslenici iz oblasti srpske leksikografije, a svi bi oni u toku posla odlučivali za koju se reč može naći dobar prevodni ekvivalenat, a koja će se, po nevolji jezika, morati ostaviti i u kojem glasovnom liku. (U tome poslu, razume se, reči se ne bi smele „kovati” po onim obrascima po kojima se to čini „za potrebe hrvatskog jezika”.)

  15. Latinica, nesporno, jeste bila i srpsko pismo, ali samo do onoga vremena dok je bilo i Srba-katolika; kad su oni, međutim, „otišli” u Hrvate ili druge nacije, treba razumeti da su sa sobom „odneli” i latinicu, a Srbima ostavili ono što je vazda bilo njihovo.

  16. Hrvatske pretenzije prema srpskim ijekavskim prostorima (up. nap. 6), i prema ijekavskom književnojezičkom izrazu uopšte, idu toliko daleko da je, recimo, nadležni organ hrvatske državne uprave odbio da potvrdi Statut Opštine Dvor na Uni zato što je u njemu pisalo da se sva akta donose na ijekavskom izrazu srpskog jezika i ćirilicom. Taj dokument je odbijen zato što Hrvati smatraju da je srpski jedino ekavski izgovor, a da je ijekavski u celini „njihov”.

 

// Projekat Rastko / Rastkov glasnik //
[ Promena pisma | Mapa projekta | O projektu | Kontakt | Pomoć | Pretraga ]