Ilija M. Živančević

Kelti i Srbi

Preštampano iz Glasnika Jugoslovenskog
profesorskog Društva, knjiga XVI, sv. 9.

BEOGRAD
1936

Za „Projekat Rastko“ digitalizovao
gospodin Nebojša Jovičić

Danas se smatra da su keltski običaji, jezik i vera najbolje sačuvani u Bretanji, Velsu i Irskoj. Keltisti su u irskim sagama otkrili najveće keltsko božanstvo, Lug, čije ime nosi veliki broj važnih mesta kao Lion, Lugdunum, itd. Pomoću tih istih saga pokušali su i da značaj pomenutoga božanstva objasne tražeći mu pravo mesto u verskom sistemu Kelta i krug njegovih pratilaca u mitologiji.

Iako gotovo vlada saglasnost da je Lug najveće keltsko božanstvo, keltisti nisu složni u shvatanju njegove prirode; jer, dok jedni, zajedno sa Džonom Risom (John Rhys), smatraju da je Lug sunčano božanstvo, dotle ga drugi, sa d'Arboa de Žibenvilom (d'Arbois de Jubainville), identifikuju sa rimskim Merkurom.

U članku "Le dieu Lug, la terre mere et les Lugoves", y "Revue Archeologique" (1914, II str. 205—230) Ž. Lot (J. Loth), član francuskog Instituta, izložio je dotadanja mišljenja po ovom pitanju i dao svoje zaključke. Prema njemu, svoje mišljenje da je Lug sunčano božanstvo Ris potkrepljuje dokazima iz irske sage koja se zove Smrt Tuirenine dece kao i etimologijom same reči Lug. Jer u pomenutoj sagi, sjaj Lugova lica i čela bio je sličan sjaju sunca na zahodu: bilo je nemogućno gledati njegovo lice, toliko je sijalo. A na drugom mestu, kad Lug skida kacigu, njegovo se lice i čelo zasijaju kao sunce najtoplijeg dana žarkoga leta. Breas, sin Balora, starešine Fomora, naroda koji ratuje sa Lugovim narodom, kaže: Čudi me da danas sunce izgreva na zapadu (Lug treba da je dolazio sa zapada), a svakog drugog dana na istoku. — Bolje je što je tako, kažu mu drugi. — A, šta je drugo? pita ih Breas. — Sjaj lica Luga Lamhfade, odgovorili su oni.

Etimološki, Lug bi trebalo da se identifikuje sa Leom (Lleu), ca glavnim junakom iz galskog mabinoga, romana o Matu ab Matonviu, jer Leu galski znači svetlost. Sa Risom se u ovome slaže Pedersen (Pedersen), ali je Lot pobio ovo mišljenje nalazeći da između Luga i Leua nema nikakve srodnosti ni uopšte ni etimološki, jer, veli, Lugu bi trebalo da odgovara galski lleuwu, 1öwu a ne lleu.

Ali, kako ne može etimološki da se utvrdi identičnost Luga i Leua, isto tako, misli Lot, Lugu ne odgovara ni ona etimologija koju mu daje Herikus (Hericus) u "Životu sv. Germana" gde kaže: Lucduno .. quod sit mons lucidus. "Lucdun" Herikus ne piše ca g već ca c, iz čega izlazi, veli Lot, da je za njega etimologija reči Lug od latinske reči lux — svetlost, što nije pravilno.

Postoji u irskim tekstovima Srednjega veka reč lug, drugi padež loga, podudarna sa imenom ovoga zagonetnog božanstva. Značenje te reči još nije određeno. U epu Fled Krikrend junak Loegaire ima krik lava i divlji užas loga (drugi padež od reči lug). Vindiš (Windisch) ovu reč lug prevodi sa vatra, ali bez odgovornosti. Ovaj lug je, kod Pedersena, identifikovan sa risom, a i reč ris — lynh ima koren lux — svetlost, od čega i dolazi njegovo ime, jer ima sjajne oči. U ovom tumačenju sa Pedersenom slaže se i Kuno Majer (S. Meuer), iz čega bi izišlo da Lug nije božanstvo nego životinja. Verujući i u ovakvu pretpostavku, Lot zaključuje da je mogućno da je u vremenu pre irskih saga ris bio u Lugovom krugu.

U jednom stavu epopeje "Druga bitka Mojture", Lug igra najglavniju ulogu.

Pred bitku Lug želi da uđe u Tarine dvore. Pri ulazu vratar ga pita čime se bavi. "Stolarskim zanatom", sleduje odgovor. Za ovim se ređaju i mnoga druga zanimanja. Kod Tare sve to imaju. Ali kralj Nuadu ga proba na igri šaha, gde se Lug pokazuje nepobediv i zbog toga ga primaju.

Pred puštanje u dvor Luga zovu Samhildánach, a samh se često vezuje za lug. Lot smatra da Lug Ildanach znači Lug sa mnogim darovima. Što se tiče reči samh Hv. Stoks (Wh. Stokes) smatra da je to grčki prefiks ama, prema čemu Samhildánach bi značilo lično onaj koji ima mnogo darova. Ali iz teksta irskih saga ovo značenje ne može da se zaključi. Jedino značenje koje bi moglo da se da reči samh jeste leto. Samhildánach bi, dakle, značilo leto sa mnogim darovima koje donosi. Jer, ne treba zaboraviti, veli Lot, da Samhildánach nije epitet Luga. Na četiri mesta samh zamenjuje Lug, iz čega je jasno da je za pisca epopeje samh, leto, sinonim Luga. Ova epopeja je, svakako, kasnijega datuma, imajući na umu i igru šaha, a smatra se da treba da je bila poznata u Irskoj oko XII veka.

Radi potkrepljenja ove etimologije — Lug, svetlost, moglo bi se dodati da starokeltska reč "lugra" znači zvezda luga. Do ovoga su istovremeno došli i Lot i Pedersen.

Pored mnogih drugih tumačenja predlaže se tumačenje Luga sa gavran. Kod Iraca kao kod Gala, gavrani pretstavljaju ratne čete. U izvesnim tekstovima irskim, bog rata je gavran. De Žibenvil tumači ime jednog druida koji se pominje u životu svetog Siarana (Ciaran) Lugbrand rečju "gavran Luga". Ali irski bran (bran) veli Lot, kao i galski, ima samo jedno n umesto dva, što pobija tvrđenje de Žibenvila.

U legendama gavrani Lugu donose glase o tome gde se nalazi neprijatelj, Fomor, koji se tumači kao božanstvo smrti. Sem ovoga i na lionskom novcu nalazi se glava gavrana. Isto tako je u Oranžu, u Francuskoj, nađen medaljon iz I veka po Hr. na kome je zaštitnik Liona sa skiptrom, rog blagostanja i kraj njega gavran na steni.

To su, uglavnom, dokazi iz kojih Ris izvodi da je Lug sunčano božanstvo.

Za de Žibenvila Lug nije sunčano božanstvo. Oslanjajući se na Cezara (De bello gall. VI, 17) on smatra da je Lug Merkur, jer je i on mnogostruko obdaren kao Merkur. U jednoj pesmi iz 14 veka G. Fionn O' Dalaigh veliča božanstvo Lug: nijedno stvorenje sazdano od zemlje ili vode, veli se u pesmi, ne može se meriti po lepoti sa njim; njegov glas je zvučniji od struna sa harfe najboljih umetnika.

Lug je i lekar. U epopeji Tain bó Cúalnge on leči Kukulinova sina, ranjenog, a Kukulina uspavljuju njegove čari, čari Luga, itd.

Izvesnim svojstvima Lug odgovara Apolonu, drugima Merkuru, pa i Marsu, usled čega su Ris i Žibenvil i saglasni da je Lug složeno božanstvo.

Po ovako detaljnom izlaganju Lot daje svoje zaključke.

Ako se hoće, veli, dublje da uđe u značenje Luga i njegove pratnje, da se odredi njegovo mitološko mesto i krug u kome se nalazi, onda se mora dublje ući u irske tradicije. Samo se pomoću njih može najpribližnije da reši problem Luga, za čije se bitisanje nesumnjivo zna iz natpisa i spomena. Hrišćanski redaktori irskih saga nesumnjivo su mu dali svojstvo samrtnika.

No, ima nešto što ni hrišćanstvo nije moglo da zbriše kod Luga; to je njegov praznik Lugnasad (Lugnasad), koji i danas nosi to ime u krajevima galskog, odnosno gaelskog jezika, u Škotskoj i na ostrvu Manu. Inače irski tekstovi, a naročito Dindshenchas, što znači stara istorija bregova, kažu da je Lug ustanovio ovu svečanost u čast Tailtie, Tailtiu, svoje majke. Tailtiu je kći Mogmora, velike ravnice, zemlje smrti, Španija po pretpostavci. Ona umire u avgustu prema Dindshenchas. Lug je ustanovio praznik u njenu čast. A sam Lug je obožavan naročito na bregovima.

Na toj svetkovini zaključivali su se i brakovi, što je još i danas u sećanju stanovništva, naročito iz okoline Kelsa (Kells), i održavana je sve do 1806 g. sa tradicionalnim igrama, ali su je vlasti zabranile. Ova svečanost praznovala se oko samoga groba Tailtie. U Karmaku je bila od naročitog značaja. Narod je verovao da će mu biti godina berićetna, imaće napretka u svemu i biće nezavisan od susednih plemena ako je održava, i ona je u Karmaku održavana svake treće godine, na Lugnasad, 1. avgusta. — Značenje reči "nasad" je nejasno. Prema Risu Lugnasad bi trebalo da znači Lugovo venčanje.

Lot u reči Tailtiu vidi koren tal sa značenjem zemlja. Tailtiu je sinonim reči Trogan (Trogan) po kojoj se i avgust zove. Prema jednom epu mesec avgust se zove kod Gaela i Britona Trogan, a prvi avgust Bron Trogin (Bron Trogin). Bron Trogin znači žalosni Trogan i tumači se time da se Trogan žalosti pod teretom svojih plodova. Trogan je ime zemlje. I Lot nepobitno utvrđuje, prema raznim tekstovima, da je Trogan zemlja i da je kod starih Iraca avgust posvećen majci zemlji, pa je u njenu čast i Lug ustanovio svečanost na dan 1. avgusta. Razvijajući dalje tezu, Lot tvrdi da je značenje zemlje i Irske isto, jer Eriu (Eriu), drugi padež Eren (Erenn), jeste Irska, a iriu (Irin), drugi padež iren (Irenn), je zemlja.

Kult Luga u Irskoj svakako je bio nerazdvojen od kulta zemlje. Ona je njegova majka hraniteljka i zato je u njenu čast i ustanovio svečanost koju praznuju sva gaelska plemena.

U zaključku, Lot se slaže sa de Žibenvilom da je Lug Merkur, jer, veli, božanstvo čije ime i danas nose četrnaest utvrđenja, Lion itd., božanstvo čiji je kult bio neverovatno rasprostranjen naročito kod Kelta na ostrvlju, nije se moglo izgubiti tako naglo, odmah po dolasku Rimljana u Galiju, nego je i dalje obožavano, ali je dobilo samo drugo ime — Merkur.

Mimo svih atributa sunčanog božanstva — i samo genetičko ime boga kod Kelta je deivo-s, svakako u početku pridev nebesni, svetli — Lug je, veli Lot, i božanstvo zemlje. što se vidi i iz svečanosti koju je u Irskoj ustanovio u čast i slavu zemlje.

Iz ovoga izlazi dalje, po Lotu, da su misteriozni Lugoves jedna vrsta matera iz pratnje Luga. Još u 1885 g. Gajdoz (Gaidoz) je, veli Lot, odličnim razlozima pobio de Žibenvilovo gledište, po kome je reč Lugoves najobičnija i najjednostavnija množina reči Lug, i utvrdio da su Lugoves druga božanstva. Za Vindiša su Lugoves ženska božanstva, što ide u prilog tvrđenju da su matere.

II

I pored toga što je detaljno i savesno pretresao i irske sage i druge radove o problemu, eminentni naučnik Lot u njima, dakle, nije našao nesumnjivih podataka za identifikovanje keltskih božanstava Luga i Lugovesa, što znači da Irska, iako smatrana kao riznica keltizma, nema u ovom konkretnom slučaju tih nesumnjivih podataka.

Da li je bilo potrebno više produbiti Herikusovu etimologiju, pojavljenu u reči Lucdun..?

U latinskom jeziku, pored luc kao korena reči lux, javlja se luc kao koren reči lucus, ca značenjem gora, šuma, a odnos latinske reči lucus prema keltskoj Lug ne samo nije dovoljno ispitan, nego nije uopšte ni ispitivan, iako je ona upotrebljena baš u mitološkom smislu.

U Germania, IX, lucos... consecrant; XXXIX Est et allia luco reverentia, a na mnogim drugim mestima Tacit govori o lukusu kao svetoj šumi.

Sem lucus-a, prema Tacitu (German. XI), in commune Hertham id est Terram mater.. colunt, iz čega je jasno da je pored lucus-a, kao svetog mesta, tadanja Germanija obožavala i Hertham, majku zemlju.

Iz ovoga se, dalje, postavlja pitanje da li je i reč lucus latinskog porekla ili je, kao Hertha, stranog, pa na tuđ koren dodat nastavak luc-us, i time latinizirana? Mi znamo, Lugdun dodat latinski nastavak. Mi, dalje, znamo i iz Lota na primer, da Lugdun nije latinsko ime već je na keltski za pretvaranje g u k, što se, svakako, javlja i kod reči Lugdun, Lucdun, gde je očevidno da je Lugdun i u jednom i u drugom vidu istog, keltskog porekla. Iz ovog je, dalje, svakako nesumljivo da su luc i lug jedno isto.

Ovo, razume se, još ne smeta da luc bude koren od lux a ne od lucus.

Da proverimo Tacita.

Kad lucus nalazimo u Tacitovim izveštajima kao veliko, veoma veliko germansko svetilište, a Hertham, Terram mater, kao obožavanu in commune u Germaniji, moramo, ako su njegovi izveštaji tačni, i danas naći u germanskim plemenima makar indicija i o jednom i o drugom. Jer, fakat da germanski radnici u obliku lug nisu ništa otkrili u germanskim jezicima, ne treba da znači da pojam ne treba potražiti i u drugojačem obliku.

U R. A., t XX. r., 1924 u članku Fanum et simulacrum dans la vie la plus ancienne de saint Samson, koji je čitava riznica podataka, Lot je napisao i ove redove:

Poreklo švedske šume Tiveden (Tiveden) bilo je predmet kontroverze skandinavskih lingvista. Ta je kontroverza ostala bez ikakvog rezultata sve do pojave eminentnog keltiste iz Kristijanije S. Marstrander-a. On je utvrdio da Tiveden znači šuma bogova, da je složena iz stare norveške reči tivar — bogovi, u množini, i od ved, šuma. Germanski oblik je tiva vidu. Poreklo joj je identično sa srednjoirskim de — fid, deid, božanska šuma.

Tacit je, dakle, imao pravo. Postoji i danas njegov lucus kod germanskih plemena, ali samo u germanskom nazivu. No, iako se ovim potvrđuje da je Tacitov izveštaj o šumi kao svetom mestu kod Germana tačan i da su Tacitov lucus i germanski tived, tiva vidu itd. isto, ipak se ne utvrđuje da su Lug i lucus, odnosno Lug i Tived isto.

Ne treba zaboraviti da i za Cezara i za Tacita Germanija nije etnografski pojam, već geografski. Ona je Srednja Evropa i čitava košnica raznih naroda. A, i kod jednog i kod drugoga, Germani, etnografski uzeti, igraju sporednu ulogu prema drugim plemenima, koja nisu, etnografski, Germani u današnjem smislu. Iz utvrđene činjenice da je Tacit znao za svetu šumu u Srednjoj Evropi, i iz činjenice da je nije označio germanskim pojmom Tived, tiva vidu itd. kao što je označio Hertha i objasnio latinski, već pojmom lucus, trebalo bi da znači da je on u Srednjoj Evropi i tada našao keltska plemena od kojih je i pojam uzeo. Međutim, opet kod, eminentnoga Lota (R. A. t. XX. serie. V. 1924) mi nalazimo i sledeću rečenicu: "Le deiuo — uidu celtique, le tiva vidu germanique, c'est le bois sacre, ou Celtes et Germains allaient invoquer la divinite. . ." iz čega izlazi jasno da lucus nije ni starokeltski ni germanski pojam.

Čiji je? — srpski.

Gde ga je Tacit našao?

Rim je svoj politički prestiž održavao obaveštajnom službom i kad je bila razbijena organizacija njegove militarističke vlasti, ovu službu je preuzela crkva. Njeni misioneri su uhodili razne narode i o njima slali svojoj vrhovnoj vlasti dostave. Tako su, u ranom Srednjem veku, u Srednjoj Evropi, pomenuti Srbi, Sjurbi, Sorabi, Surabi, Sarabi. Njihovi ostaci se i danas tamo nalaze. Njihovo središte, prema Eginhardu, (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 121, Payot) bilo je između Labe i Sale, odakle su padali na Turing, a njihovi ostaci danas se nalaze na granici između Saksa i Pruske, u Lužici, i zovu se Lužički Srbi.

Lužica je deminutiv od reči Lug. Ali, sem nje, kao što su, prema Lotu, u Galiji, četrnaest utvrđenja dobila ime po Lugu, tako su i u svima slovenskim zemljama mnoga mesta dobila naziv takođe po Lugu: Luže, Lužna, Lužec, Lužani, Lužanki, Lužnice, itd. (K. Kadlec: Prvobitno slovensko pravo pre H veka, 1924 g., str. 13., u prevodu T. Taranovskog). Kod Kadleca se, istina, ovi nazivi pogrešno tumače kao kaljuge, ali je ta pogreška došla usled nepoznavanja pravila o pretvaranju g u ž, što se, uostalom, javlja i u formiranju francuskog jezika.

Dakle, Tacit je Lug našao u Germaniji, kod Slovena, Srba, iz Srednje Evrope.

Podudarnost keltskog luga sa srpskim nije obična jezična slučajnost, jer i svi drugi pojmovi koji označuju Lugov krug imaju ekvivalenat u srpskom jeziku. Na primer epopeja "Druga bitka Mojture" u kojoj Lug želi da uđe u Tarine dvore. Tara je jedna od najlepših planina u Zapadnoj Srbiji, a ako je keltski Lug, kao srpski, šuma, onda u ovom konkretnom slučaju treba da se personifikuje dolazak proleća ili leta na Taru. U keltskoj epopeji keltski Lug ima epitet Samhildánach, a i sam Lot samh tumači kao Leto.

Kod Srba gavran je ratni glasnik, koban. On ide sa pridevom vran, ali se upotrebljava i sam pridev, kao supstantiva što je zapazio još J. Grim.

"Poletela dva vrana gavrana,
Sa Mišara, polja širokoga...
Ja dva vrana, dva po bogu brata".

(Boj na Mišaru, Vuk, IV).

I ovo odgovara keltskom i galskom bran, kod koga se, umesto srpskog v, javlja b, što je gotovo pravilo, jer je i Gabriel srpski Gavrilo.

I Fomor, vezan sa gavranima kao glasnicima smrti, potpuno je objašnjiv na srpskom. Jer, gotovo pravilo je da slovenska reč, prelazeći u germanski jezik, u zamenu za slovensko p dobija germansko f. Na pr. reč volks, folk je slovenska. U starijem slovenskom, danas u ruskom, ona glasi polk, plk. Kod Srba, gde je izvršena vokalizacija suglasnika l, plk se javlja kao puk. Imajući ovo na umu, fomor se objašnjava sam po sebi. Vraćanjem u Slovenstvo, on gubi germansko f i dobija svoje slovensko p. Takav, on je pomor — pomor je srpska reč i znači potpuno izumiranje. Vezan za spev iz epa koji se objašnjava može da znači jesen, kada u lugu sve vene i mre. Lako su, zatim, objašnjive i tako velike čari luga kao i njegova muzikalnost, jer u njemu žive slavuji, a i ime Kukulin se javlja u srpskim imenima Kudelin i Kulin.

Postavlja se pitanje može li se pomoću srpskog jezika objasniti Lugnasad. Nasad ili rasad, u srpskom je sađenje. Lugnasad može biti sađenje luga, drveća.

A šta je Bron Trogin? Žalost jeseni?

Tacit Germ. (IX) veli: "pars Sueborum et Isidi sacrificat", a y R. H. R. livre C. 1929 u članku L'Eleusinisme et la disgrâce des Danaїdes, CH. Picard. navodi, prema navodu, jedan stav iz Plutarhove rasprave o Izidi i Ozirisu.

Plutarh nas obaveštava, veli Pikar, da, u njegovo vreme, i u izvesnim mestima Grčke, sejanja su bila propraćena pogrebnim obredima; zrno zatrpano u zemlju oplakano je kao mrtvac.

Ako se u izvesnim mestima Grčke, u Izidinom kultu, kultu zemlje, sejanje oplakivalo, zašto, u tom istom kultu, ne bi bilo oplakivano i u drugim krajevima Evrope? Onda bi Lugnasad bilo vreme sejanja i oplakivanja toga sejanja. A venčanje je tom prigodom najpre simbolično, a zatim i realno — zaključivanje brakova. Sem ovoga u slovenskoj mitologiji javlja se Trojan, kome još nije određeno mesto. Mogućno da on odgovara Troganu, utoliko pre što Srbi često mešaju g i j, na pr.:

Jal'će mi je care pokloniti,
Jali će mi na mejdan izići —

gde je upotrebljena reč mejdan u mesto reči megdan. — Marko Kraljević i Arapin, Vuk II, br. 65.

Kod Kelta, dalje, sa Lugom se javlja i Majka zemlja — Tailtiu, koren tal.

U srpskom jeziku površina zemlje zove se tle, a postoji izraz: dobiti tal.

U (Germ. XXVI) Tacit kaže: "Agri, pro numero cultorum ab universis in vices occupantur, quos mox inter se, secundum dignationem, partiuntur.. ."

Iz ovoga se vidi i to da se kod Srba još do danas sačuvalo, u terminu, sećanje na nekadanji režim deljenja zemlje — tla, tala, kad je kod Slovena zemlja bila opšta svojina.

Ima još jedan interesantan momenat. Lot smatra da se zemlja, iriu, identifikuje sa Irskom — Eriu, drugi padež Eren. U Srbiji, baš Tara se nalazi u kraju u kome žive Ere, a ne treba smesti s uma da i Hertha sadrži er.

Ostalo bi da se reč dun objasni na srpskom.

Kod Kelta dun pretstavlja tvrđavu, utvrđenje. To keltsko utvrđenje bilo je dvojako: 1.) ili se gradilo zemljanim nasipima i kamenom oko mesta za stanovanje, 2) ili se mesto stanovanja ili odbrane, grad, ograđivalo, pored zemljanih nasipa, i koljem. Ovakvim keltskim utvrđenjem služio se Cezar kod Alezije, gde se plot zove cippes (De bello gall. VII, 73).

Kod Slovena, kod kojih je gradski sistem bio neobično razvijen, grad je bio opasan ogradom ili od zemlje ili od kolja (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 29—30). Ova ograda od zemlje i kamena, keltski dun, i danas se kod Srba zove beden, što se jasno vidi i u narodnoj pesmi Kraljević Marko i Vuča dženeral, Vuk. IV, red 111—13,

Pošetala Vladimirovica
Mila snaha Vuče dženerala
Po bedenu grada Varaždina,

a dala je i reč beton. Druga vrsta ograde — Cezarev sistem cippes — postoji i danas. Cippes je srpska reč, cepke — cepanice, kolje, plot.

Prema ovome, keltski dun odgovara srpskom beden, a sistem cippes odgovara sistemu ograđivanja cepanicama, plotom. A ni fakat da se lug javlja u upoređenju sa suncem nije stran za našu narodnu poeziju, gde su takva upoređenja česta:

Sinu Miloš u polju zelenu
Kao jarko iza gore sunce

(Žen. Dušanova, Vuk. II, red. 564—5). A Lavada bi odgovaralo Livadi, proplanku u Lugu.

Pomoću izloženih momenata sredina keltskog Luga potpuno je objašnjena sredinom srpskoga luga, a, najzad, keltski Lugoves bi bio prvi padež množine od reči Lug, što odgovara srpskom lugovi.

Personifikacije luga vršila je crkva i u Irskoj i svuda, kao što je i u Francuskoj vršila specijalne personifikacije sa matrama. Takvim personifikacijama je podlegao i Krape (Krarre — R. A., t XXX, V serie, p. 102, 1931).

Jasno je, dakle, da Lug nije bog već sveto mesto, šuma, gora. Kao takav, kao sveta šuma, on se kod Srba zadržao i do danas, u nazivu Sveta Gora, u kojoj je srednjovekovnim Srbima bio usredsređen verski život.

Otkuda Keltima srpski Lug?

Kelte ne treba shvatiti kao etničku celinu. Keltoj - Grci su zvali svetle, bele ljude sa negovanom kosom. Prema ovome grčka plemena iz sredozemnog bazena nazivala su Keltima bele ljude iz Srednje Evrope, severce, iz čega je opet jasno da tadanja sredozemna plemena nisu bila bela. A Cezar (De bello gall. I, 1) Keltima naziva sva plemena keltske Galije između Belgije i Akvitanije.

Istoričari tvrde da su se Kelti nalazili na padinama Alpa i u Dunavskoj dolini (Srednja Evropa) još u kameno doba; da su Umbri, alpijski Kelti, padali na Italiju u bronzano doba, a pronalaskom gvožđa postali nepobedivi, i misli se da su silazili do Grčke oko 1450 g. kao Homerovi Ahajci, noseći gvožđe, nakite, odlikujući se spaljivanjem mrtvaca, i stilom koji se zove geometrijski; da su se u sedmom veku prebacili preko Rajne i zauzeli Galiju, gde su u šestom veku postali vrlo moćni; odatle pali na Španiju i zauzeli je do Kadiksa, a istovremeno napravili i pohod na Italiju; da im je godine 390 najpre pala Alia u ruke, a zatim Rim, koji su napustili, a zadržali Severnu Italiju. Tom prilikom njihovi pukovi bili su podeljeni — jedni su bili u Italiji drugi su ušli na Balkansko Poluostrvo i zaposeli njegov severni deo. Da su, drugi put, oko 280 g., u zajednici sa Ilirima, zauzeli Maćedoniju, Tesaliju i Fokidu, a godine 279 potisli su ih Eolci. Iz Trakije su bili potisnuti 220 god. a da su dopirali na Istok do Male Azije, na zapad do Britanskih Ostrva.

Neka njihova plemena — Trokmi, Tolistobomani i Tektosadi bila su neka vrsta latinskih saveznika, ali ih je Avgust potpuno prisajedinio 189 g. i Galiju pretvorio u pokrajinu.

Danas se smatra, kao što smo napomenuli, da su se njihovi običaji i jezik u mnogome i najviše sačuvali u Bretanji, Velsu i Irskoj.

Ovo nadiranje Kelta, belih ljudi sa Severa na Španiju, Italiju itd., ostavilo je traga i u nazivima mesta i u mitologiji. U nazivima mesta u bazenu Sredozemnog Mora, nisu retka imena Belo, Bolonija itd. Belo je srpska, ili ako se hoće, keltska reč, i označava svetlu boju. Ovom rečju Francuzi su počeli da označuju lepo, jer njihov stari oblik bels, bel, vokalizujući kao i u srpskom u istoj reči, l u o, dobio je bé-o bé-au opet kao u srpskom. I iz ovoga je jasno da su ta mesta dobila ime po belim, lepim, nasuprot murgastima, ružnim ljudima.

Otuda je borba Kelta sa Rimom borba belih plemena sa nebelim plemenima. Borba Kelta u Španiji je takođe borba belih sa nebelima, isto i u Grčkoj, itd. Ovo se naročito očituje u slučaju Rima prilikom punskih ratova. Za uspešan ishod rata sa svakako nebelom Kartaginom Rim je prinuđen da uzme novu veru, kult zemlje, eminentno keltski kult, kult "nordijaca", iz čega je jasno da su beli u Rimu bili postali nadmoćniji, usled čega je i nastupilo razračunavanje sa Kartaginom.

Od punskog rata Rimsku državu treba smatrati kao keltizovanu — belu — u priličnoj meri, ali ne potpuno, što je i bilo povod njenih stalnih prevrata i nereda.

U ovoj borbi svetlih Severaca, nosilaca pesme i apstraktnog boga, i tamnih ljudi sa Sredozemnoga Mora, borba Jeliseja i Atine, Eumolpa i Erekteja, Golijata i Davida, Kelta i Rimljana pa zatim i keltizovanih Rimljana i Kartagine, — i jeste tajna koju, u najnovije vreme, naslućuje t. zv. nordijska koncepcija.

Tek posle punskih ratova javljaju se Anali Tita Livija, koji je poreklom iz Umbrije, eminentno Kelt, i ti Anali, naročito o osnivanju Rima, ispredeni su iz nerimskih legenda. Otuda i nerimski mit o noćnim sastancima Nume i nimfe kraj izvora u svetoj šumi, koja nije rimska. Ali keltizam u rimskoj državi je promenljive sudbine i zato, kasnije, Tacit, iako je i sam iz Umbrije, ne pominje lucus kao ustanovu za koju znaju i Rimljani, nego kao ustanovu isključivo srednjoevropsku.

Iz ovoga vidimo da lucus nije latinski pojam, a utvrdili smo da nije ni germanski, pa ni starokeltski.

Lug, izraz najveće keltske svetinje je, dakle, nesumnjivo srpska reč. Ali ne samo ovo. Sva keltska plemena poređana kod Cezara (De bello gall.) nose srpska imena: Branovići, VII, 75; Lemovići (Lomovići) VII, 75; (i kod Tacita Germ. XI 19); Belovici II, V, VIII; Latovići I, kao i imena keltskih vođa: Dumnori (ks) ć; Orgentri (ks) ć; Vercigentori (ks) ć; itd.; a, kao što je već napomenuto, za oznaku Nemaca i Cezar i Tacit se služe slovenskom rečju — Nemetes — Nemates.

Iz ovoga se postavlja pitanje otkuda kod Kelta srpski Lug i srpska imena i ima li između jednih i drugih, Kelta i Srba odnosno Kelta i Slovena, kakvog srodstva, ili je bilo uzajamnog uticaja, posrednog ili neposrednog, u kojim krajevima sveta, i u kome dobu?