|
|
 |
Јован Јовановић Змај
| ||||
|
Интернет издање Извршни продуцент и покровитељ Београд, 11. март 2002 Продуцент: Зоран Стефановић Дигитализација текстуалног и ликовног материјала: Ненад Петровић Коректура: Саша Шекарић |
Штампано издање Београдски издавачко-графички завод и Издавачко предузеће Просвета из Београда. 1972. ЗЛАТНА КЊИГА - Велика илустрована серија, друго коло - свеска осма. Ове песме изабрао је и приредио Угљеша Крстић, а илустровала Ида Ћирић. Сарадници: Милош Ћирић, уметничко -графичка опрема; Мења Хоџић. лектура; Мирослав Поповић, техничко уређење. Штампано и повезано 1972. године у Београдском издавачко-графичком заводу, Булевар војводе Мишића 17. За БИГЗ: Душан Поповић, генерални директор. |
|
Прва серија библиотеке ЗЛАТНА КЊИГА, коју је уређивао Живојин-Бата Вукадиновић, излазила је од 1931. до 1941. године, у издању издавачког и књижарског предузећа Геца Кон, а. д. из Београда. |
|
Ђиха, ђиха, четир' ноге,
све четири круте!
Ђиха, ђиха, ми идемо
на далеке путе!
Седло ми је од мараме,
узда од канапа,
а бич ми је од очина
пребијена штапа.
Раго једна, баш си лена,
зар те није срам!
Ал' кад нећеш ти да скачеш,
ја ћу цупкат сам.
Седела је без бриге
наша мала Мира,
ручала је лепо
из својег тањира.
Близу наше Мирице,
ту се преметало
весело и чило
једно зече мало.
Све док једно за друго
нису ништа знали,
весели су били
ови наши мали.
Ал' кад спази Мирица
зеку поред себе,
сва се усплахири,
срце јој зазебе.
А кад зека опази
ово страшно дете,
потресе га дрхат
од главе до пете.
Мира би да побегне,
ал' куда и коме?
И зеца је стего страх
па члови пред њоме.
Ух, големе невоље!
Ух, големе беде!
Избеченим очима
једно друго гледе.
"Господине докторе,
звала сам вас амо,
лутка ми је болесна,
гледајте је само.
Пипните јој образе,
пипните јој чело,
мени се бар чини,
ужасно је врело!"
Доктор седи укочен
са озбиљним миром,
пипа било луткино,
па дрма шеширом:
"Инфлуенца велика,
ал' умрети неће,
немојте је љубити
да на вас не пређе.
Лек ћу јој прописати,
прашак сваког сата,
уз то нек' је протрља
ваша баба Ната.
Лимунаду правите
у вел'ким чашама,
ако јој се не пије,
попићу ја с вама."
Дочепо се мали брата
очевога сата,
а сат је од злата
па има и врата,
- ала је то лепо!
А на уво кад га метне,
тад се чује нека звека,
сат говори: тика-така!
Брата мисли: хоће млека.
- Ала је то мудро!
Залио га слатким млеком
неколико пути,
брата мисли: сат се најо
па сад зато ћути.
- Ал' се разумемо!
Сад су пуни обадвоје,
и сатић и брата,
обадвоје сада ћуте.
А кад дође тата,
- ал' ће бити гужве!
"Јесте л' чули, кумо,
- верујте, без шале -
отвара се школа
за пачиће мале."
Тако је и било,
- верујте, без шале -
отвори се школа
за пачиће мале.
Сви пачићи дошли,
на клупама стоје,
стари патак метно
наочаре своје.
Све их је уписо
у каталог, мале,
па их је прозиво, -
верујте, без шале.
Па се онда шето
с озбиљношћу крутом;
учио их учио
и књигом и прутом.
Учио их, учио
од среде до петка,
ал' се нису одмакли
даље од почетка.
Није било успеха
учитељском труду,
цела мука његова
остаде залуду.
Ништа више не научи
пачурлија та,
него што је и пре знала:
- га, га, га, га, га!
Мали Јова једио се
што је тако мали,
попео се на столицу
па се, висок, хвали.
Једио се мали Јова
што нема бркова,
нагарио науснице:
"Сад сам чика Јова!"
Мали Јова силом хтеде
да је човек стари,
па метнуо преко носа
неке наочари.
Од кудеље направио
дугу седу браду,
а огрно дедин прслук
да га не познаду.
П' онда рече: "Поч ми дајте,
ви, који сте мали!"
А другови, кад видеше,
сви га исмејали.
Мали Јова покуњи се
од срама и стида,
а ево ти старог деде,
па му прслук скида:
"Доле, Јово, са столице,
скидај наочари,
утри брке, скини браду,
ти још ниси стари!
Свашта има своје време,
онда лепо личи,
што ј' од Бога коме дато,
нек се тиме дичи!"
Има дете у селу,
име му је Лаза,
ал' га зову друкчије:
материна маза.
Кад сва деца устану,
он и онда спава,
кад га зову у школу,
њега боли глава.
Кад устане, не уме
да се сам обуче,
не сме да се умије,
иште воде вруће.
Кад га жуљи ципела,
он ципелу туче,
тад га рука заболи
па онда јауче.
Кад му даду јабуку,
он би хтео шљива,
кад му пруже погачу,
онда би кољива.
Кад се мало огребе,
плаче и запева:
"Јао, јао, помагај,
изиће ми црева!"
Кад је суво, замеси
блата па се каља,
кад га мати покара,
легне па се ваља.
Кад му успу таране,
он би јео риба,
кад се рибе наједе,
тад га боли тиба.
Па зато га не зову
по имену Лаза,
већем јадно, жалосно:
материна маза!
Ја се често намрштим
и станем за врата,
па се срдим и срдим
по два до три сата.
Питају ме и отац,
и тетка и мама:
"Шта је теби, Евице?"
- Ја не знам ни сама.
А кад чело разведрим
(то ме стане труда),
онда питам саму себе:
"Што си била луда?"
Уф, музике гадне,
уф срамоте веље!
Гледај како плачу,
како се кревеље!
Пружите им огледало,
нек виде изреда
да л' то деци доликује,
како то изгледа.
Нит их когод псује
нит им чини жао.
Зашто онда плачу?
- А ко би их знао!
Нит су гладни, жедни
нит их штогод боли,
такве књезе нико,
баш нико не воли.
Од оваквих лица
сви се живи клоне.
Оваквој се деци
не дају бомбоне.
"Нисам нешто вољан," -
рече лени Рава,
изнесе ћилимац,
па леже да спава.
Кад је уст'о он се
сети шта је снив'о;
снивао је да је
расадник залив'о.
Мрзи он и у сну
што мрзи на јави,
па зловољан поче
чешат' се по глави:
"Кад у башти радим,
уморим се јако, -
морам опет лећи
да с' одморим малко!"
Како би то стајало
кад би човек зрео
наједаред сео
на дрвена хата -
па да се климата?
Како би то стајало
кад би стари дека
напио се млека
па завијен у јастучак -
преспавао ручак?
Како би то стајало
кад би место ђака
спремала се бака
да у школу пође -
међу децу дође?
Како би то стајало?
Погодит' је врло лако
стајало би исто тако
ко што стоји Кржљавићу Љуби -
цигара у зуби!
Ала је то дивота,
кад се ко окупа!
- што се не би купали,
вода није скупа.
Морамо се купати,
прљавштину стрести,
- нечистоћа навлачи
рђу и болести.
Зато ј' мајка спремила
воду, али млаку,
зато је окупала
свога малог Лаку.
А сад вели: "Цицу ми
пуштати не смете,
јер ће мислит' да је сир,
појешће ми дете!"
Куцову је слободно,
нек се заиграва,
он ће Лаку чувати
кад легне да спава.
А старији, Андрија,
он се већем свуко,
што га већ не купају,
чисто би се туко.
Чекај, чекај, Андрија,
док обришу Лаку,
ти ћеш онда добити
другу воду млаку.
Лака ће с' у колевци
топити од сласти,
а што буде сневао
неће ником касти.
Играла се деца мала
боја и војника,
а у боју има увек
вике и усклика.
Душмана су надјачали,
град су му отели;
победа је њина била,
њом су се занели.
Па ето их, вратише се
још од боја врући,
вратише се под заставом
кући певајући.
Ал' у собу кад уђоше
са тешкога пута,
наједаред цела војска
ко нема заћута.
Могао би човек чути
како расте трава. -
А зашто су ућутали?
- Мали браца спава!
Отворише кутијицу
Јањица и Ната
коју им је са вашара
синоћ дон'о тата.
Из кутије искочио
чупоглавац мали
па је стао ко да пита:
Но - што сте ме звали?
"Звали смо те - да нам певаш",
хтеде рећи Јања,
хтеде рећи, ал' не може
од тешка смејања.
А Ната би радо рекла:
"Ја те нисам звала!"
Ал' од страха стисла јој се
та усташца мала.
Ја сам сада највећи
у свој околини,
сви сте моји дечаци, -
тако ми се чини.
Има људи високих,
ал' оваквих нема:
и мој отац сад би ми
био до колена!
Поп'о сам се на дрво, -
то је цела тајна,
ал' та моја висина
неће бити трајна.
Морам сићи, гладан сам,
крај ће бити хвали,
па ћу опет, ко и пре,
бити дечак мали.
Ево иду, као звани,
наши лањски сукућани.
Ево наших ласта мили',
баш смо вас се зажелили.
Ход'те ход'те, птице вите,
да с' од пута одморите!
Ход'те, ход'те, гости моји,
ваше старо гнездо стоји!
Порушит' га нисмо дали,
ми смо вам га сачували.
Не идите другој страни,
ход'те к нама ко и лани!
Под нашим је кровом мирно,
нико није у вас дирно.
Ми певамо и играмо,
ал' се никад не свађамо.
Живећемо у радости, -
добро дошли, наши гости!
Лептирићу, шаренчићу,
ходи к мени амо!
Ево имам лепу ружу,
омириши само.
Ја бих дошо, ал' се бојим
какве игле клете.
Стиснућеш ме, пробошћеш ме,
п' онда збогом, свете!
Нећу, лепко, нећу, лепко,
живота ми мога.
Само хоћу да избројим
кол'ко имаш нога.
Е, па то ти могу казат'
и издаље малко:
лептир има шест ножица.
- А сад збогом, ранко!
Жапчева је жалост стара
и голема,
што на телу свом ниједне
длаке нема.
Ал' једаред, после таквих
брига многи',
приближи се један паук
дугоноги.
Сад ће му се испунити
жеља пуста,
те паука одмах зграби
- па у уста!
С обе стране ноге вире
паукове, -
поносито жабац суче
брке нове.
Седи жаба сама
на листу локвања,
од жаркога сунца
штитом се заклања
Да новине чита
то вам слика каже
ал' не мож' да нађе
што јој очи траже.
Знате већ о чему
жабе бригу воде:
хоће ли се скоро
одселити роде.
Погледајте нашег малог Ђурицу,
од трске је направио фрулицу.
Свирао је лепо, ситно, шаљиво,
а магарац слушао га пажљиво.
Ђурка мисли магарцу се прохтело
па би и он да посвира весело, -
ту му радост закратити не хтеде,
пружи фрулу, магарац је - поједе!
А по томе закључити ваљда смем
да магарац не ужива ни у чем.
Магарац се не зна лепше провести,
он презире што не може појести.
Сестра Јеца
и њен братац Неца
добили су зеца.
Сестра Јеца
и њен братац Неца
баш су луда деца!
Већ не знају шта ће с њиме
у вел'кој радости;
вуци тамо, вуци амо, -
пуцају му кости.
Зеца воле, - али како?
да је зецу наопако:
братац за реп вући стаде
да му воде даде;
за уши га вуче сека
да му даде млека.
Тешко зеки кад је пао
у те четир' шаке! -
па се мора ратосиљат
и љубави таке!
"Где ћеш, врапче, зимовати?"
- пита мачка врапца стара.
"Овде, онде, -
туда, свуда!"
- тако врабац одговара.
"Где ћеш, врапче, данас ручат?"
- пита мачка врапца стара.
"На крај шора,
наврх ора!"
- тако врабац одговара.
"А где ти је конак, врапче?"
- пита мачка врапца стара.
"Шта те брига?
Погоди га!"
- тако врабац одговара.
"Знаш ли, море, зашт' те питам?"
"Јер си мачка, а ја птица!"
- То је реко
па утеко, -
оста мачка тужна лица.
Ала су то грдне муке,
тако гледат' у јабуке!
Јабуке су тако близу,
само уста да загризу.
А лепе су, румене су,
а слатке су, медене су,
само руке да су дуже, -
кад би могле да се пруже!
Или да је трска кака
ил' удица и пецаљка, -
или ветар да насрља
па да коју докотрља.
Ала су то грдне муке,
тако гледат' у јабуке!
"Збогом, мајко, ми идемо!" -
"Ако бог да тако?" -
"У Азију, у Африку
и још даље малко.
Збогом, мајко, лађа с' креће!
Ми смо сад бродари.
Што је море тако плитко,
то ништа не мари.
Из Азије донећемо
датула, смокава;
из Африке једног малог
тигра или лава.
Где најлепшег буде цвећа,
узбраћемо стручак,
вратићемо с' јоште данас -
и то баш на ручак."
"Добар вече, суседице!
Ух, ала сам жедан!
Би л' ми дала мало воде,
само гутљај један?"
"Хоћу, хоћу, - драге воље,
вода није скупа.
Кад си жедан, ево ти је,
ево цела ћупа."
"Хвала, хвала, суседице!
Е, баш се разблажи'.
Кад вам од нас што затреба,
само мени кажи."
Погледајте амо,
децо, са свих страна,
ето, то је наш чувени
јунак од мегдана.
У руци му копље,
коме нема пара
(ништа зато ако је
оклагија стара).
О бедру му сабља,
ни њој нема мане
(случајно је опасао
сад са десне стране).
На глави му клобук,
с њиме парадира
(на слици се не види
да је од папира).
И трумбету има
кад треба да свира
(док не стекне своју чету
сам се егзерцира).
На авану стоји,
на све стране варда, -
ко га пита, одговара:
"Ја сам аван-гарда!"
Љуљао се, љуљао
наш весели друже,
наједаред, - ето ти га,
прекину се уже.
Том колачу, верујте,
није се ни надо;
да је било мало више,
и већма би страдо.
Ал' он зато не плаче,
филозоф је прави,
седећ' мирно на земљи
чешка се по глави.
Још сам нејак, још сам мали,
зато су ми гуске дали
да их чувам, бригу моју,
да остану све на броју.
Ако будем добре среће,
па кад будем момче веће, -
тад ће чуват' браца Аца
чопор свиња и прасаца.
Нека, нека, Бог ће дати,
још ћу и то дочекати
да протерам кроз долове
саме краве и волове!
Ја сам ветар, дижем прах,
зар вас није, децо, страх?!
Сад сам дете ко и ви,
па ћарлијам којегди;
сад сам вихор, момче холо,
играм коло наоколо;
сад вам цичим као гуја,
сад сам ветрић, сад олуја.
Затворите прозор, врата
да вас ветар на замлата!
Ја сам ветар, дижем прах,
зар вас није, децо, страх?!
Јављамо ти ја и Мија:
сутра биће комендија.
Нека дође коме прија
каламандарија.
У трумбету ја ћу свират',
Кастор ће ми секундират.
Малог мопса већем уче
да скакуће кроз обруче.
Стевица ће памук јести
па из уста траке прести.
Анђелија биће дама
у дугачким хаљинама,
па ће играт' на штулама.
Андрија ће бити деда,
брада ће му бити седа,
па ће да нам приповеда
о зеленом жапцу,
о црвеном врапцу.
Јоја ће се пајац звати,
- он се уме преметати.
Крајцара се плаћа само,
пожури се док имамо
још седишта,
- лутка неће платит' ништа.
На овој је слици
једна вешта рука
нацртала мачке
целог комшилука,
како држе пробу
свог красног маука.
Витлају се чиле
од крова до крова,
раскидају санак
земаљских синова, -
ту ти има разних
и чудних гласова.
Ту ти има скале,
триле свакојаке, -
но, сачувај, Боже,
хармоније таке!
Али цртач мора бити
баш ђаволан прави,
јер ено пред мачке
још и ноте стави.
Тим је хтео на слику
шалу да намота, -
ко, бајаги, мачке не би
умеле без нота!
Ако сте докони
прочитајте ово:
патак украј баре
држао је слово.
Слушале га жабе
велике и мале,
слатке су му речи
једва дочекале.
Говорио патак
о врлини мира
и да нико никог
не треба да дира.
Свако има права
да слободно живи,
не сме тлачит' оне
што му нису криви.
Слога, мир и љубав
благослов је прави,
зато нека нико
никога не гњави.
Слушале су жабе
ово красно слово,
кад патак ућута,
десило се ово:
Један жабац мали
поближе је стао, -
а патак га зграби,
па га прогутао.
Из овог се нешто
и научит' даде:
хуље лепо зборе,
ал' нитковски раде.
Одмора је било,
хвала Богу, доста, -
и од кожне лопте
само вуна оста.
Лопту, чигру ма'ни,
змај и стрелу баци,
купите се опет
око школе, ђаци.
Знам да ћете бити
и вредни и орни. -
А како и не би,
овако одморни!
Ала је леп
овај свет, -
онде поток,
онде цвет;
тамо њива,
овде сад;
ено сунца,
ево хлад;
тамо Дунав
злата пун,
онде трава,
овде жбун.
Славуј пева,
не знам гди, -
овде срце,
овде ти!
Ево, драга дечице,
воћа свакојака:
грожђа црна, грожђа бела,
јабука, крушака!
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!
То је само на слици,
па нам мира не да;
оно воће, право воће,
још лепше изгледа.
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!
Сетимо се пролећа,
његових цветова;
што нам цвеће обећало,
ево тих дарова!
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!
Сад имамо довоље
воћа свакојака:
грожђа црна, грожђа бела,
јабука, крушака!
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!
Верни Каро нема мира,
по вас дан га егзерцира
господар.
Бичем маше, грди, псује,
и тако му командује
сваки дан.
После разне муке многе
Каро мора на две ноге
стајат' прав.
Бачен рубац мора наћи;
дигнут прутић: хајд прескачи!
А сад лај!
Покрије му главу капом,
а он мора бројит' штапом
кол'ко ј' стар.
Затим мора опет стати
и на носу подржати
залогај.
Донде не сме ни да микне
док му Пера не довикне:
Каро, хам!
Шта ће сада? Још не суста,
већ му меће бич у уста:
држи то!
Упрегне га у колица:
сад си коњиц ластавица,
вуци, де!
Перо, Перо, хуљо мала,
не ваља ти таква шала
с псетом тим.
Што је много, то је много,
сад би већем престат мого,
па ме чуј:
Ко год друге кињит' воли,
дочекаће сам што боли
- макар кад!
Кишо, мати,
благодати!
Падај, падај,
прах утоли,
дај живота
гори, доли.
Кишо, мати,
благодати!
Покваси ми
цвеће мило
не би л' јоште
лепше било.
Кишо, мати,
благодати!
И поток те
чека вити,
па ће боље
жуборити.
У риту је сјала
месечина блага,
јест, она је пала
као нова снага;
просула се као
неко старо вино, -
жаба рече патки:
"Хајд' да с' веселимо!"
Те је лепе речи
и корњача чула
и по њој се нека
радост разасула;
па за часак тили
коло се ухвати. -
Тако, моји драги,
весела вам мати!
Играју кроз трску,
играју кроз ситу;
лепо је весеље,
лепо је у риту.
Где се коло хвата,
знак је братске слоге, -
кад заигра срце,
играјте и ноге!
А да л' има свирке?
И свирка се чује.
Чујем чисто и ја, -
та комарци зује.
Играјте! Замерке
нема ни најмање.
Слађе је играње
него туговање.
Скочи зека из јендека
па по снегу лако прти,
за њим скочи други, трећи,
а за трећим и четврти.
По ћилиму белом скачу
један другом на кркачу, -
преметну се преко њушке,
ваљају се полеђушке.
Гуркају се у том трку,
ћушкају се у том хуку,
- ко их гледа не мож' знати
играју се или туку.
Гледао их ловац стари,
пуцати му беше жао,
узе листак књиге беле
па је зеке - нацртао.
Зека, зека из јендека,
баш је данас срећан био!
Данас му је - деце ради -
стари ловац опростио.
Алов! Онамо чак!
Да ли је још ко лак
'вако ко ја?
Јест, да!
Час крив, час прав,
час стрмоглав, -
сад сам на земљи,
сад сам на грани,
сад сам на врху,
ма'ни ме ма'ни!
Још један скок, па гле!
Хајд', ко ће пре?
Ко сме?
Па тако по вас дан,
а никад сан.
Без крила лети враг
чио и лак.
Дајте ми простора,
не треба м' одмора,
брзахно, живахно,
овамо, онамо...
Зелена гора, зелен лес,
данас је слава, пир и плес.
Свирајте птичији родови,
шеве, славуји, косови:
а ја ћу да вам поиграм,
умем па знам, -
што имам, то вам дам!
Нисам човек, нисам птица,
ја се зовем - веверица!
Веверица вевери,
ко ће да јој замери?
А кад ловци дођу амо,
хај'те, птице, да бегамо, -
нека бежи куд ко зна,
ја већ знадем куд ћу ја:
горе, доле, право, криво,
брзо, лако, чило, живо,
под камење, у корење,
у тазбину, у јазбину,
кроз рупицу у кућицу,
ту се мало смирим
па кроз прозор вирим,
ловци траже: "Гди је, гди је
тај кумашин наш?" -
Наћи ћеш ме, како није,
наћи ћеш ме баш!
Нисам дете, нисам ђак,
ал' сам ипак весељак.
Вид'ли сте ме по сто пута,
али никад забринута.
Не знам шта су бриге, боље,
ја сам увек добре воље.
Радо сам код људи,
веселе сам ћуди.
Не знам певат' баш на ноте
да се топиш од милоте, али певам брзо, лако,
сад овако,
сад онако,
И ко ласта кад цвргукне;
и ко славуј кад промукне;
и ко кос,
ал' кроз нос;
и ко чорба кад се срче;
и ко врата кад зацврче;
и ко точак кад зашкрипи;
и ко лонац кад прекипи.
Враголан сам од главе до пете,
та да ми се сити насмејете.
Имам дара
за пудара,
ал' ме људи неће,
ту сам лоше среће, -
нађу каква старца лења
што се туда гига, гења,
ал' заграби део;
ја бих грожђе само јео,
продават' га не бих хтео,
тако ми поштења!
Скоро ћете бербу брати,
би л' и мене хтели звати?
Ево, реч бих своју зад'о
да бих дош'о врло радо
да покажем све што знам.
Зовните ме, де'те, де'те!
Јер ако ме не зовнете,
- доћи ћу и сам!
Мили боже, шта то бити може,
или грми ил' се земља тресе,
па се руше зечији конаци,
па ти беже зечији јунаци,
старо тамо, а младо овамо.
Нити грми нит' се земља тресе,
већ ено га чуда некаквога:
освануло јутром на уранку
посред лепа поља купусова,
- ко с' осврне, до срца претрне.
Беж'те зеци (то вам је у крви),
страшно чудо, и име му страшно,
страшилом га називају људи.
Две му ноге у тле укопане,
две му руке до две суве гране,
кошуља му рита узорита,
са ђубрета овамо донета,
глава руса главица купуса,
а на њојзи брука од клобука.
Ветар дува па страшило њија,
а страшљивци мисле да их вија.
Сунце ј' прешло своје путе
преко неба, њиве плаве,
сад ће птице да ућуте,
а звездице да се јаве.
Још је светла она страна,
јоште запад румен краси,
као спомен великана
кој' се смрћу не угаси.
Пастир своју фрулу лаћа,
песма крила разавила,
раденик се с посла враћа,
њега грле деца мила.
Тишина се блага лије
по сеоцу нашем широм,
вече иде да покрије
све уморне благим миром.
Зима, зима, - е, па шта је?
Ако ј' зима, није лав!
Зима, зима, - па нека је,
не боји се ко је здрав!
Хајд' напоље момак ко је,
тамо веје крупан снег,
видиш онде навејо је
читав бедем, читав брег.
А шта може зима мени,
шта ми може, шта ми сме?!
Нек ми носић поцрвени,
ето то је, то је све.
Сека Зорка, немој стати,
твој нек буде први ред;
сад ћемо се загрејати, -
чучни само на тај лед!
Гле сад живе железнице, -
то је трка, то је лет.
Збогом, птице крилатице,
наш је сада цео свет!
У прастаро време
- тако шала гуди
мишеви су били
безазлени, луди.
Мачка их позове
на слатка семења,
а они јој дођу
пуни поверења.
Трпеза је пуна,
све избрано јело,
а мачка је села
баш у горње чело.
Па очима светлим
мери своје госте,
мисли ког ће прво
а кога ће после!
Хвалио се ветар свуда,
уздизо се преко свега,
и сунцу је пркосио
да је јачи и од њега.
"Ниси јачи, - сунце рече. -
Хвалиша си, ветре, само."
"Ја ти рекох да сам јачи!"
"Е, па хајд' да покушамо!
Ви'ш путника оног доле
где корача поред Саве,
да видимо ко ће прије
шубару му скинут с главе!"
Поче ветар дуват, - али
што он већма дува, брије,
путник већма капу чува
и на уши навлачи је.
Затим поче сунце сјати
кад је ветар већ умино, -
сунце сјало љупко, мило,
а путник је капу скино.
Штука реком плови, ништа јој не смета,
ал' у реци била мрежа разапета;
ту је мрежу сплела рибарева рука,
у ту мрежу сада заплете се штука.
"Пропала сам!" - рече кад у мрежу паде,
па у муци вељој врпољит' се стаде;
срећа је послужи па излазак нађе,
- из мреже изађе.
"Ко би се том надо, - мишљаше у себи -
да ту има мреже никад рекла не би'!
Запамтићу како с' одсад чуват' треба,
- ал' гле тамо горе, гле залогај хлеба!"
Отисну се горе где је мамак пливо,
с отвореним уст'ма залете се живо.
Из мреже се спасла, ал' удица пуста
- закачи јој уста!
Ој, дорате, дико међ' коњима,
ти благујеш пред пуним јаслима:
на тој хрпи не би ни познао
два-три зрна кад би мени дао.
Гле ти мога самозвана госта!
Лаже да му два-три зрна доста,
чини ми се да је гладан јако, -
једи, врапче, колико ти драго!
И они су јели, јели натенане,
за обоје беше довољано хране.
Коњ је био добар, срећан врабац мали,
у топлој су штали тако зимовали.
Затим дође лето, пуно клетих мува;
муве ти на коња, коњ од мува дува, -
ал' сад му је врабац десна рука био,
јер је по сто мува зачас уловио.
Женио се млади миш
у селу Шалали,
водили су девојку, -
мачка нису звали.
Мачак реко: "Чекајте
и госта незвана!"
У с'онице упрего
четири зекана.
Па појури сватовски
по том путу белом,
у паради највећој,
с породицом целом.
Али неко поручи
мишу брзојавом:
"Сакријте се, сватови,
не шал'те се главом!"
Мачак стиже прекасно, -
јер за часак тили
весели су сватови
сви у рупи били.
"Многа љета" - чуло се
све до зоре саме,
из местанца сигурног,
из рупице тамне.
По дворишту ћуран шеће,
ваздан пућка и блебеће,
главом вије, шири реп,
мисли: Боже, ал' сам леп!
Све се шири, све се мери,
кинђури се, кочопери,
али једно
зло га једи,
што га нико,
ал' баш нико,
и не гледи;
пси пролазе,
ал' не хају,
неће да га
ни залају!
Само један врабац клети
са тарабе доле слети
поред ћурка надувена
да му натре под нос рена!
Поче пред њим скакутати
па му поче цвркутати:
"Залуд, стриче, дуваш, деваш,
не издува чега немаш!
Лепши соко него врана,
лепши паун од ћурана!"
Разљути се ћуран луди
па још више шири груди,
поче крестом климатати,
крил'ма бити, зипарати!
А врабац се само смије
па му вели ко и прије:
"Лепши соко него врана,
лепши паун од ћурана!"
А наш ћуран шта да ради?
Све се већма горопади,
п' онда оде да не гледи
тога врапца што га једи.
Опет пућка и блебеће,
дигне главу па се шеће:
све се шири, све се мери,
кинђури се, кочопери, -
ал' бадава,
јер га свако исмејава.
А што рек'о врабац чили,
већ су и пси научили
па сад лају са свих страна:
"Лепши паун од ћурана!"
Ћути, зељо, ћути,
на ме се не љути!
доно сам ти красну
кобасицу масну.
Не бих, хуљо, ја заћуто
да ми десет дадеш,
јер ја видим шта ти хоћеш,
ти хоћеш да крадеш.
Верно псето лаје, лаје
и лајати не престаје.
Не треба му кобасица,
од лупежа дара,
дужност му је чуват кућу
и свог господара.
Четир' лепе мале мачке
имао сам прошле зиме;
посматрајућ' њине ћуди
дадох свакој згодно име.
Једну назвах Мазулина,
другу назвах Теша преда,
трећој рекох Мишисава,
а четвртој Брзоједа.
Нађикаше моје мачке мале,
и сад збиља постаде од шале.
Мазулина, та се само мази,
са столице никад не силази.
Тета преда постала је преља,
само преде, нема других жеља.
Мишисава, - велика јој хвала,
мишевима већ је додијала.
Брзоједа, то је хала права,
ждерала би и онда кад спава.
Да је плитко дно у лажи,
то већ свако зна.
Ја бих о њој друго реко:
да и нема дна.
Јер коме се год у њојзи
купат' допадне,
данас, сутра, прекосутра
у њој пропадне.
Истина је јунак,
држи се ко стена,
и кад на њу зине хала,
и кад мислиш да је пала,
- победа је њена!
Нежном руком дотичи се цвета
ком се боја под росом прелива,
за час тили од наглости твоје
спашће с њега прашнаста кадива;
сатро си му красоту с недара,
а што оста, то је жалост прека...
Ох, ласно је починити квара,
ал' је тешко после наћи лека.
Дивна крила видиш у лептира
који лети по зеленом лугу,
гледајући очи ти се сладе
ко да видиш у близини дугу.
Зграбиш ли га, нестаће му шара,
прекин'о си млађана му века...
Ох, ласно је починити квара,
ал' је тешко после наћи лека.
Славуј поје у брсноме жбуну,
ти га слушаш, у песми уживаш,
штуј му срећу и слободу драгу,
занемеће ако га повијаш.
Савест ће те љуто да покара,
навук'о си клетву на себека...
Ох, ласно је починити квара,
ал' је тешко после наћи лека.
Две су патке живовале
на обали неког рита,
где је никла разна трска,
красан рогоз, вита сита.
Ту је њима добро било,
имале су, барем, мира;
нико није долазио
да им смета, да их дира.
Поветарац ћаркао је
својим меким дахом тихим,
жабе су им крекетале,
а комарци певали им.
Летеле су куд им воља,
увек скупа, нераздвојно, -
једном речи: живеле су
скромно, али задовољно.
Не беше им дуго време,
торокат' су много знале, -
па се тако једног дана
око нечег споречкале.
Једна патка другој рече:
"Беж' од мене, ти си луда!"
Ту увреду друга патка
није могла да прогута,
па размахну оба крила,
а кљун спреман да убоде.
То спазила тета-лија,
па јој викну: "Тако, роде!
Удри само, ти си јача,
немој чекат' псовке нове,
не дај никад лошем на се,
не дај да те лудом зове!"
Дотрчала лија ближе
да се битком њином слади,
а у себи хуља мисли:
"Биће ћара мојој глади!"
Ал' патке су мудре биле,
згледнуше се помирљиво,
па говоре душманину:
"Правила си рачун криво.
Не треба нам твог савета,
разумемо жеље твоје;
ако смо се споречкале,
ми смо зато ипак своје.
Што је било, сад је прошло,
ми праштамо једна другој;
а ти тражи луђе створе
па се њиним месом угој!"
И поскочи једна патка
па у воду бућну чила,
а друга је истог трена
у висину одлетила.
Оста лија јадна, гладна,
забринута, невесела.
А наслов је ове песме:
Нећеш лијо, што си хтела!
Гледала је једна жаба
из прикрајка, из близине,
како неко хитро момче
вешто скаче с трамбулине.
Па му рече: "То је лепо
што си тако вешт и чио.
Лепо, красно! Ал' то, мајде,
од мене си научио!"
Момак на то: "Истина је,
ти си мајстор посла тога;
и што ј' добро, није стидно
научити - ма од кога!"
Једна кап би млека
муви доста била,
у њојзи се никад
не би удавила.
Ал' лакоме муве
најрадије суну
у море од млека,
у музлицу пуну.
Ти што немаш мере
у свом младом веку,
гледни муву што се
удави у млеку.
Да и млеко шкоди,
ко би рећи мого?! -
Ал' отров је, веруј,
све што год је много.
Где год нађеш згодна места,
ту дрво посади!
А дрво је благодарно
па ће да награди, -
наградиће изобиљем
хлада, плода свог,
наградиће било тебе
било брата твог.
Добио је капут нов
па шета по среди,
кад опази сиротињу -
ни да је погледи.
Ко сам, ја сам - мисли он
шта ја за ког марим!
Нек завиде који дршћу
у траљама старим!
Два сиротна детета
стајала крај пута,
два сиротна детета,
без топлих капута.
Кад је холи капутлија
дош'о до њих близу,
они су га гледали, -
завидели нису.
Мој охолко, твом капуту
цена здраво бледи, -
чисто срце, без зависти,
много више вреди.
Подигло се шест другова
у Индију, у далеку,
жеља им је видет слона, -
не вид'ли га у свом веку.
Рекао им један старац:
"Признајем вам прохтев лепи,
ал' ви, људи, видет слона
не можете, јер сте слепи."
Јер одиста, слепи беху
сва шестор'ца - ваља знати,
ал' одговор њихов беше:
"Ми ћемо га опипати."
Е, па добро кад је тако.
И одоше шест другова
и стигоше у Индију
до слонова.
Примаче се један братац
једном слону, и то с бока.
Опипа га, онда рече:
"Вала, ствар је то широка.
Не треба ми очњи вид:
слон изгледа као зид!"
Други братац, тај је опет
спреда стао,
па је слону зуб дугачки
опипао.
И он рече: "Е, сад ми је
ствар позната,
слон изгледа као дирек
мојих врата!"
И трећи је спреда дош'о
своме циљу,
он је слону опипао
само риљу.
Чим опипа, одмах рече:
"Знам сад и ја,
слон изгледа као нека
грдна змија!"
А четврти, он је опет
друкче стао.
Па је слону само ногу
опипао.
И он рече: "Хвала Богу,
знам већ сада.
Слон изгледа, слон изгледа
као клада!"
Дође пети па ти руку
горе диже,
опип'о је слону уво, -
ништа више.
Па сад му је суд изрећи
било лако:
"Слон изгледа ко лепеза,
исто тако!"
А шести се примакао
одострага,
њему опет реп тог звера
паде шака.
Чудећи се пип'о га је
понајдуже,
онда рече: "Слон изгледа
као уже!"
После су се препирали
дуго здраво,
који од њих шест слепаца
има право.
Та сваки је им'о право
нешто малко,
ал' целину није позн'о
баш ниједан,
баш никако.
Кад је Максим чуво стадо,
премишљо је врло радо
о причама старих бака,
о четама вилењака.
Било подне тихо, немо,
Максим сео па задремо,
наједанпут, нуто чуда,
скочи неки старац с дуда.
На старцу је било џубе
од шалимсе светле чоје;
седа брада до колена
од варамте беле боје.
Им'о ј' крила ко у рака,
а рогове ко у миша, -
око паса црвен појас
од зелена невидиша.
У руци му златан ковчег,
тврдо злато (све се гиба), -
он Максиму поче зборит
тако гласно као риба:
"Ој, Максиме, чедо моје,
ил' унуче, - шта ли си ми,
прени скоком, скочи оком,
па ковчежић овај прими!
У ковчегу лаждипажди
амајлија билбилити, -
ко прочита шта ј' у њему
довека ће срећан бити!"
Максим прима, старац даје
уздишући: иха-хај!
Ко ми и сад још верује,
нека чита песми крај.
Кад отвори Максим ковчег,
од милине сав претрну,
јер ту нађе хартијицу,
тако белу, чисто црну.
Хартија је била мала,
једва већа од три хвата,
на хартији беху слова
од мокрога сувог злата.
Е, сад само нек прочита,
па је срећан, - али јао!
Још једанпут, двапут јао!
- Максим није читат знао!
Ја бих сада мог'о свршит'
ову песму шалозбиљну,
јер је песма стигла мету,
ону мету куда циљну.
Ал' још видим оног старца
где се цери иза луга, -
ко год данас читат не зна,
том се сваки ђаво руга.
Гашо, Гашо, тужан Гашо,
шта ће с тобом бити?
Гаша хтеде столар бити,
тежак му је сврдо.
После хтеде ковач бити,
гвожђе му је тврдо.
Он је хтео тикач бити,
кидају се конци,
и лончар је хтео бити,
ал' му смрде лонци.
Затим хтеде кројач бити,
ал' га игла боде.
Што год Гашан поче радит,
све натрашке оде!
Гашо, Гашо, лени Гашо,
шта ће с тобом бити?
Гашо, Гашо, тужан Гашо,
шта ће с тобом бити?
Гаша хтеде пекар бити,
вреле су му пећи,
Гаша хтеде месар бити,
ал' је тешко сећи.
Прохте му се чизмар бити,
ал' удара ћириш,
још и ратар хтеде бити,
ал' му смета кириш.
Тад ћурчија хтеде бити,
опет игла боде, -
што год Гашан поче радит',
све суноврат оде!
Гашо, Гашо, лени Гашо,
шта ће с тобом бити?
Гашо, Гашо, тужан Гашо,
шта ће с тобом бити?
Гаша ј' много започињо,
а ниједно не дочињо.
Е тако су лета прошла,
Гаши старост дошла.
Сад гладује и јауче,
плаче, виче, хуче:
"О младости, лепо доба,
лудо ли ти прође,
куку леле, тужан Гашо,
до чега ли дође!" -
Тешко сваком који не зна
рада ни заната,
гладовање, јадовање
нераду је плата.
Ко се боји сам у соби,
то је рђав знак,
кога плаши помрчина
или празан мрак;
ко верује у вештице,
леп ми је то ђак!
Тај ми неће никад бити
Србин ни јунак.
Уз'о деда свог унука,
метн'о га на крило,
па уз гусле певао му
што је негда било.
Певао му српску славу
и српске јунаке,
певао му љуте битке,
муке свакојаке.
Деди око заблистало,
па сузу пролива,
и унуку своме рече
да гусле целива.
Дете гусле целивало,
п' онда пита живо:
"Је ли, деда, зашто сам ја
те гусле целив'о?"
"Ти не схваташ, Српче мало,
ми старији знамо:
кад одрастеш, кад размислиш,
каз'ће ти се само!"
На прозору кавез стоји,
у кавезу птица мала,
а тужна је, врло тужна,
тек што није заплакала.
Па је пита хранитељка
кад грумечак њојзи даде:
"Шта је теби, птицо моја?
Изјадај ми своје јаде!
Та сад имаш лепу кућу,
ја ти дајем лепо хране,
сад би могла певат' песме
да се ори на све стране."
Из кавеза птица вели
гледећ' тамо у даљине:
"Имам свега, тешко мени,
и људи ми добра чине.
И сувише имам свега
што немају друге птице,
ал' највећег добра немам -
немам своје слободице!
Малена сам... и птица је мала
што се небом у свет завитлала.
Лако ј' птици, птица има крила,
аој, крила, кад би моја била!
Па да пр'нем по српскоме свету,
не по роси ни мирисном цвету,
већ по земљам' што се српске звале,
где год нађем Српкињице мале
да им паднем на те груди беле,
да им кажем: "Благо теби, селе,
благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"
Малена сам... и цвеће је мало
што је својом душом мирисало.
Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде
па излије са срдашца јаде!
Да сам цветак, као што сам мала,
ја бих српском свету мирисала.
Па би дошле Српкињице миле,
мноме би се лепо окитиле,
мет'ле би ме за те груди беле,
а мирис би говорио: "Селе,
благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"
Малена сам. .. и звезда је мала
што се тамо горе засијала.
Лако ј' звезди, има свога сјаја,
а ја имам само уздисаја!
Да сам звезда, као што сам мала,
на српском бих небу засијала,
изишле би Српкињице мале
па би звезду жељно погледале,
а звезда би говорила сјајем,
дичним сјајем, српским уздисајем:
"Благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"
Ал' сироче - худе моје среће! -
Нит' сам звезда, ни птица, ни цвеће.
Српкиња сам с дична Србобрана,
дична града још дичнијих рана!
Кад се- сетим где сам се родила,
кад се сетим, тад ми ничу крила,
кад се сетим", не треба ми више,
тад ми срце као цвет мирише;
кад споменем дичну Србадију,
тад се дижем више звезда свију,
више звезда - до Бога милога,
па га молим, а рад српства свога,
да га чува, весела му мајка, -
Српство ј' мени мајка и бабајка!
// Пројекат Растко /
Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма
| Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]