Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder  
Biblioteka slovena u Albaniji i albansko-slovenskih kulturnih veza

Autori
Jezik
Folklor
Istorija
Umetnost
Prevodi
O Albaniji
Bibliografija
Linkovi
 

Dr Jovan Vukmanović, Cetinje

Slično i specifično u slavskim običajima Arbanasa i Crnogoraca

Izvor: zbornik "Rad XIV kongresa Saveza folklorista Jugoslavije (u Prizrenu 1967)", Beograd 1974.

Dr Jovan Vukmanović
L'analogue et le spécifique dans les coutumes des Albanais et des Monténégrins
Résumé

Dans beauceup des coutumes sociaux et religieux shez les Monténégrins et les Albanies catholiques qui vivent dans la Republique du Monténégro et l'Albanie du Nord, en constate la ressemblance- même coïncidence.

Ceci s'est certainement produit à cause de l'influence mutuelle et culturelle, de la fusion ethnique, de l'organisation identique des tribues et de la même origine des certains tribues d'Albanie du Nord et des tribues monténégrines.

On peut constater cette ressemblance au même l'égalisation des coutumes pendant la fête de famille-la slava.

Les préparations pour la fête aussi bien shez Les Albanie que shez les Monténégrins commencent bien avant le jour de la fête.

Les hôtes shez les Albanais sont bien plus nombreux que shez les Monténégrins. Antériurement la fête duraint sept jours. Plus tard elle descendit à trois jours et finalement par décret spécial, allé fut fixée à un jour. Shez les Albanais la plupart des hôtes arrivent la veille de la fête et tirent de coups de pistolet donnent signe au patron de leur arrivée. Celui-ci leurs repond de la même façon.

Les Albanias ne préparent point le gâteau de fête et le curé ne doit pas venir obligatoirement à la maison. Mais si, par hasart, il y arrive, il fait la bénédictin sur un morceau de pain.

Cependant shez les Monténégrins le curé arrive le plus souvent la veille de la fête et avec le patron de la maison il exécute le service religieux selon la coutume: on allume la cierge, on embaume la maison par la cire et on coup le gâteau de la fête.

Pendant le déjeuner, qui shez les Albanais dure trois à quatres heures, bien plus longtemps que shez les Monténégrins, les hôtes se rangent à table d'après leurs importance. Cependant, shez les Albanais à la tête de la table ne s'assoit point le plus âgé ou le plus notable des hôtes comme shez les Monténégrins, mais on attrubus cette honneur aux hôtes des autres tribues. Il est d'usage de réserver la place d'honneur à l'hôte de la tribue de Hoti. Pendant le déjeuner, le jour de la fête, les Albanais et les Monténégrins prononcenet des discours, dont deux sont surtout obligatoires, l'un à l'honneur du patron et l'autre à la vénération et au culte divin du saint.

En signe d'honneur shez les Albanais on donne la tête du bétail au premier hôte et celui -ci la partage avec les autres hôtes.

Lors du départ des hôtes le patron les accompagne et en signe se remerciment ils tirent des coups de pistolet.

 

 

U mnogim društvenim i vjerskim običajima Arbanasa katolika na području republike Crne Gore, kao i onih u Malesiji, Sjevernoj Arbaniji, i Crnogoraca nailazi se na upadljivu sličnost ili čak podudarnost. U tim zajedničkim crtama očuvani su mnogi tragovi starobalkanskih uzajamnih kulturnih uticaja. Oni jasno ukazuju na etničku simbiozu pagansko slovenskog i starobalkanskog življa, kao i na kasnije arbanaško-crnogorske etničke odnose.

Po arbanaško-crnogorskoj tradiciji preci svih malisorskih plemena, osim jednog dijela Gruda, doseljeni su iz Crnogorskih Brda ili Bosne. Otuda se Hoti dovode u vezu sa Vasojevićima i Piperima, Kastrati sa Kučima, Klimenti sa Kučima i Piperima, a Škrelji sa Bosancima.[1] Etničko miješanje arbanaškog i srpskog stanovništva, koje je vršeno putem međusobnog orođavanja i seoba u jednom i drugom pravcu, znatno je doprinijelo sličnosti ili pak istovjetnosti mnogih običaja.

Ova sličnost, odnosno podudarnost, ogleda se jasno i o krsnom imenu, krsnoj slavi ili slavi, kako se sve kaže kod katolika sjevernoarbanaških i crnogorskih plemena. Prema saopštenju pojedinih ispitivača njihovo krsno ime je zajedničkog porijekla. Ono je postalo — kaže Vladislav Skarić — "u onom kraju srpske narodne teritorije, gdje se pravoslavni Srbi dodiruju sa Arbanasima i Srbima katoličke vjere, dakle u srpsko-arbanskom primorju." Način proslavljanja krsnog imena, sa naročitim gošćenjem, ukazuje na rimske kulturne uticaje, koji su bili osobito zahvatili primorske Srbe."[2]

Sjeverni Arbanasi katolici i Crnogorci slave uglavnom iste praznike: Đurđevdan, Markovdan, Nikoljdan, Jovandan, Aranđelovdan, Petrovdan, Petkovdan, Šćepandan, Gospođindan, Trojčindan itd. Skoro sva crnogorska bratstva, čiji preci su doseljeni iz Sjeverne Arbanije, koja je u doba srpskog carstva bila naseljena Srbima i Arbanasima, slave Nikoljdan, kao ranije Malisori. Svako pleme, ponegdje i bratstvo, kod oba naroda, ima danas svoju slavu. Malisorska plemena, umjesto ranije zajedničke slave zimskog sv. Nikole, uzela su druge, da bi se mogla uzajamno posjećivati. Ipak nijesu konačno napustila staru slavu, već i danas o njoj vrše manje pripreme i pale slavsku svijeću.

Pripreme za slavu, u Arbanasa i Crnogoraca, počinju mnogo ranije, kako bi se svetac što bolje dočekao i ispratio. Rijetko kad se gosti pozivaju, već se glavniji prijatelji, kumovi i poznanici redovno uzajamno posjećuju. Arbanasi u Štoju pozivaju svoje pobratime po nekom mlađem muškarcu. Arbanaške slave su znatno posjećenije nego crnogorske. U ranije vrijeme slavili su jedni i drugi po sedam, a kasnije po tri dana. Naročitim zabranama sredinom prošloga vijeka crnogorska slava ograničena je iz ekonomskog razloga na jedan dan. U Arbanasa gosti dolaze većinom uoči slave, a odive, kao i u Crnoj Gori, dan-dva ranije. Kad se muški gosti približe na domak kući svečara, zovu ga iz glasa, pitaju da li prima prijatelje, čestitaju slavu i pucaju iz pušaka. Domaćin izlazi pred njih, čestita im dolazak i odgovara pucanjem. Gostima u kući prihvate oružje, ponegdje skidaju obuću i prinose vodu za pranje nogu. Za trpezu sijedaju po ugledu, odvojeno muškarci od žena. Domaćin klečeći zapali voštanu svijeću i daje je prisutnima, koji takođe kleknu, da je po ugledu celivaju, muškarci pa žene, i najzad je postavi na istočnu stranu stola. On istovremeno zapjeva pjesmu surate, koju prisutni prihvate. Sveštenik dolazi, ako se zove, uoči ili na dan slave, blagoslovi kuću na siru, soli i parčetu hljeba i obavi prekadu. U Arbanasa nema slavskog kolača, jedino kod pravoslavnih u Dračevici, u Šestanima, gdje ga mijese pod uticajem pravoslavne crkve. Svešteniku obično šalju po muškarcu plećku bravljeg mesa. U Crnogoraca su danas običaji nešto drukčiji. Sveštenik obavezno dolazi, ponajčešće uoči slave, i sa domaćinom kuće vrši glavne obredne običaje, pale svijeću, lome krsni kolač i tamjanom kade kuću i sporednije prostorije. Sredinom prošloga vijeka — kako je zabilježio Milorad Medaković[3]—dolazili su po tri sveštenika u kuću da osvještaju maslo svima ukućanima. Jedan sveštenik bi, pomoću višnjeva prutića, vinom i uljem miropomazao ukućane, drugi prijatelje, a treći ona dva druga sveštenika i najzad samoga sebe. Poslije obreda sveštenici su bacali prutiće na vatru. Usljed ograničenja slavljenja gosti danas dolaze većinom ujutru slave. Obično oni sa domaćinom kuće, koji nosi punje (vino), proskuru, voštanu svijeću i čitulju radi pomena mrtvih, idu u crkvu. Ovoliko obrednih akata, od kojih neki podsjećaju na mrtvačke običaje, nema u Arbanasa.

Običaj je u Arbanasa i Crnogoraca da se o slavi kolje brav. Kod nekih arbanaških plemena se slavskom bravu izbodu oči nožem kojim je zaklan. O ručku, koji kod Arbanasa traje 3—4 sata, znatno duže nego kod Crnogoraca, gosti se poređaju oko trpeze po ugledu. Muškarci i žene sjede podvojeno, u dvije izdvojene trpeze. Treća već može biti zajednička. Ako nema mnogo gostiju, starija kuma kuće može sjesti sa muškarcima. U čelo trpeze ne sijeda najstariji niti najugledniji muški gost, kao kod Crnogoraca, već se ta čast ukazuje po plemenima. Odavno gostu od plemena Hota, bez obzira na doba starosti, davalo se prvo mjesto. Ako je prisutan sveštenik, on sijeda do njega kao glavniji gost.

Za vrijeme ručka Arbanasi i Crnogorci dižu više zdravica. Naročito su značajne dvije, domaćinu kuće i u slavu božju i krsnog sveca. Kod Crnogoraca glavni gost, stojeći na nogama, gologlav, lomi pogaču i govori prvu zdravicu. Arbanaške zdravice su kraće i jednostavnije od crnogorskih, koje su sadržajnije, sa više rječeničnih obrta i određenih fraza. Jedni i drugi piju obilato, Arbanasi više rakiju, a Crnogorci vino, čemu svakako treba tražiti porijeklo u religioznim običajima klasičnih naroda, Rimljana i Grka. Bregasori u Štoju još se i polivaju rakijom. Običaj je kod jednih i drugih da domaćin gologlav poslužuje goste, podstiče ih da jedu i piju, i određuje kad će se što donijeti na trpezu, koja je stalno puna. U Arbanasa domaćin, prilikom iznošenja mesa, stavi glavu, kao najviše poštovani komad, takozvani "sramni zalogaj", u znak počasti, pred glavnog gosta. Ovaj je iz istog razloga pomiče pred drugoga, obično do sebe, drugi pred trećega, i tako ona ponajčešće obiđe čitavu trpezu unaokolo dok ne dođe ponovo pred glavnog gosta ako je on odlučno ne odbije. Primljenu glavu gost dijeli između prisutnim, nekome jezik da je govornik, drugome mozak da je pametan, trećemu vilicu, tako da sebi ponekad ostavi samo kost. Gosti dalje dijele dobijene djelove i skoro svaki dobije po parče. Ako su u čelu trpeze sveštenik i glavni gost, obično im domaćin unaprijed podijeli glavu ili pak iznosi dvije. Arbanasi pjevaju u trpezi, pojedinačno ili udvoje, povremeno izlaze pred kuću i pucaju. Običaj je u oba naroda da proriču budućnost u plećku zaklanog brava ili u kokošinju kobilicu. Prvo gledaju koliko je jaka tvrđava, odnosno država, pa onda sudbinu ukućana, napredak u stoci i berićet u usjevima. Ako se ukaže neki udes, gost ga prećuti radi spokojstva ukućana. Običaj je u Arbanasa da muškarci prilikom odlaska čašćavaju žene u kući novcem, ranije po groš-dva, a domaćin ih isprati. Na zalasku kuće oni zovu glasno domaćina i pucaju, na što se ovaj odaziva i puca.

Mnoga arbanaška i crnogorska plemena imaju i poslužbicu ili prislužbicu. O njoj kod Arbanasa redovno dolazi sveštenik u kuću radi prekade, a kod Crnogoraca ako se pozove. To je opšta plemenska ili seoska slava o kojoj se, uz učešće gostiju, nose obično litije oko sela ili na neku planinu, gdje se učesnici zajednički ugoste i vesele. Poslije rata su znatno potisnute.

Iz ovih navedenih podataka o slavama, koje su samo jedan mali, zajednički dio u životu Sjevernih Arbanasa i Crnogoraca, jasno se vidi koliko su tijesne veze između ova dva naroda na području običaja. Širim i dubljim proučavanjem njihova života i stvaralaštva, kao i ostalih balkanskih naroda, utvrdiće se između njih jače veze, koje čine jedinstvo i cjelinu Balkana u svima oblastima duhovne i materijalne kulture.

Napomene

1 A. Jovanović, Malesija, "Srpski etnografski zbornik", XXVII, 19?3, 73.

2 V. Skarić, Postanak krsnog imena, "Glasnik Zemaljskog muzeja", XXXII, Sarajevo, 1920, 262.

3 M. Medaković, Život i običaji Crnogoraca, Novi Sad, 1860, 64—65.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | Prevodi | O Albaniji | Bibliografija | Linkovi
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt