Projekat Rastko Skadar: Istorija: Jugoslovensko-albanski odnosi 1979-1983.

Branko Komatina

Jugoslovensko-albanski odnosi 1979-1983.

Beleške i sećanja ambasadora

(Predgovor i prve dve glave knjige)

Beograd 1995
Recenzent: Prof. dr Momir Stojković
Urednici: Bratimir Garić, Marina Davidović
Za izdavača: Blagoje Nikolić
Izdavač: Novinsko-izdavačka ustanova Službeni list SRJ Beograd, Jovana Ristića 1

Predgovor

Desetak godina po povratku sa dužnosti ambasadora SFRJ u NSR Albaniji, koju sam obavljao u periodu od novembra 1979. do oktobra 1983. godine, odlučio sam se da sredim i napišem hroniku zbivanja o jugoslovensko-albanskim odnosima iz toga perioda kada su ti odnosi ušli u jednu od najdramatičnijih faza u i inače - osim kratkotrajnih izuzetaka - veoma kontroverznim stanjima u odnosima između dve zemlje, od nastanka Albanije. Kolebao sam se, međutim, da li da to učinim pitajući se za svrhu takvog rada posle sloma Enver Hodžinog staljinističkog režima, te posle tragičnog raspada SFRJ, čemu je preludij bila i međunacionalna kriza na Kosovu, koja je burno izbila na površinu marta 1981. godine. Pa ipak, i uprkos dubokim društveno-političkim i međunarodno-političkim promenama u Albaniji, a u našoj zemlji i geopolitičkim promenama početkom devedesetih godina, cenio sam da ovakva hronika ne bi predstavljala vraćanje u "neponovljivu diplomatsko-političku arheologiju", čija bi iskustva malo čemu, i malo kome, mogla da služe. Jer, postalo je ubrzo vidljivo da današnji novi postkomunistički režim građanske demokratije u Albaniji sledi prema svojim susedima, a naročito prema Jugoslaviji, manje-više istovetnu velikoalbansku politiku Envera Hodže, a ide i dalje od njega u pitanju nastojanja na secesiji i prisajedinjenju Kosova Albaniji, pa sam u tome kontinuitetu i našao svrsishodnost sakupljanja, u jednoj ovakvoj hronici, događanja u odnosima između dve zemlje iz toga već poodavno minulog perioda.

I upravo da bi što neposrednije poslužila kao neko iskustvo iz rada na sprovođenju jugoslovenske politike pri tadašnjim i takvim uslovima u Albaniji, hroniku nisam pisao u vidu neke istorijsko-političke studije o jugoslovensko-albanskim odnosima, već uglavnom kao prezentaciju događanja u tim odnosima, i povezano za te odnose, kako su se ona izražavala, te kako sam ih sa dužnosti koju sam tada obavljao u Tirani ja poimao, radno doživljavao i ocenjivao. Hroniku sam, zato, dao kroz sled informacija SSIP-u o aktivnostima ambasade prema albanskim domaćinima i u diplomatskom koru Tirane, o razgovorima s albanskim partnerima i kolegama akreditovanim u toj zemlji, kroz povremena ocenska izveštavanja o širim pitanjima spoljne i unutrašnje politike Albanije, te kroz beleške sa mojih referisanja i učešća na dosta čestim sastancima i savetovanjima o odnosima s ovom zemljom. Iako ograničene albanskim režimom kretanja po Albaniji diplomata i stranaca uopšte, u hronici su, ipak, prisutne i izvesne putopisne sekvence o nekim krajevima i ljudima koje sam posećivao i sretao tokom rada u ovoj zemlji.

Tako, u hronici su data autentična svedočenja zasnovana - osim istorijskog dela - gotovo isključivo na mojim svojevremenim "beleškama", a samo u izvesnim slučajevima, i kao neko vezivno tkivo, na mojim "sećanjima". Imao sam, naime, pred sobom manje-više sve beleške koje sam sačinjavao odmah posle razgovora s partnerima i pre pisanja konačnih informacija za SSIP, koncepte mojih izveštaja, te beleške s pojedinih sastanaka naših rukovodećih tela i institucija, i iz pojedinih pregovora, pa je to u hronici i dato onako kako sam u tom vremenu izveštavao o albanskoj politici i događanjima u jugoslovensko-albanskim odnosima, te o unutrašnjem životu i spoljnoj politici Albanije, izbegavajući da sa distance i prema saznanjima današnjeg vremena retuširam svoja tadašnja gledanja.

Naravno, bio sam svestan da ovakvim pristupom izlažem sudu javnosti svoj rad na sprovođenju politike SFRJ prema NSR Albaniji u onim zaista teškim prilikama u jugoslovensko-albanskim odnosima. No, smatrao sam da rizik uvida i u greške koje sam mogao činiti, ili su činjene, treba da preuzmem da bi sadržaji izloženi u ovoj hronici mogli biti od koristi njenim čitaocima.

U vezi s ovim spisom ovde bih istakao i svoje uverenje da u njemu realno iskazana vrlo negativna slika jugoslovensko-albanskih odnosa toga vremena neće zatamniti vidljivost i onog objektivno postojećeg zajedništva interesa u mnogim domenima od velikog značaja za dve zemlje, što bi se u uslovima - na žalost i dalje nepostojećih odnosa dobrog susedstva i saradnje-realizovalo u korist i Jugoslavije i Albanije, a i šire u korist smirivanja i stabilnosti u ovom nemirnom balkanskom regionu.

Hronika je data u osam poglavlja. U prva dva su sažeto iznete osnovne naznake istorije suživota naroda dveju zemalja i njihovih država, te prikaz albanskog društveno-političkog bića i jugoslovensko-albanskih odnosa krajem sedamdesetih godina, kada sam stupio na dužnost u Tirani. A ostalih šest poglavlja hronološki, po godinama, slede jugoslovensko-albanske odnose tokom trajanja moje misije u NSR Albaniji.

Hroniku sam ostavio bez nekog uopštavajućeg zaključka. Jer, u tom slučaju bih je morao povezivati sa zbivanjima nastalim početkom sadašnje decenije i u SFRJ, a posebno na Kosmetu, što bi - iako niti ove hronike sežu i do tamo - tražilo jednu dodatnu obimnu studiju.

Umesto toga ću, zato, postaviti samo pitanje da li je na Kosmetu, i u SFRJ u celini, moralo doći do današnjeg stanja - na šta bih ovde odgovorio sasvim kratko i, naravno, pojednostavljeno: i sa "da", i sa "ne".

"Da" - kada su već nacionalizmi postali dominantno idejno opredeljenje vodećih političkih snaga na tlu SFR Jugoslavije.

"Ne" - da su i pri nužnim daljim transformacijama i jugoslovenskog socijalizma čuvani njegovi bazični idejni postulati, a pre svega jugoslovenski internacionalizam, jer je njihovo napuštanje moralo da razbukti nacionalističke atavizme nespojive sa stabilnošću višenacionalne države, kakva je bila Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija.

Beograd, septembra 1995.

I. Osnovne istorijske naznake suživota i odnosa između Albanaca i jugoslovenskih naroda i njihovih država

Jugoslovenski narodi i Albanci do početka XX veka

Narode Jugoslavije i Albanije smestila je istorija jedne pored drugih - pa i izmešala - još od davnih vremena kada su se slovenska plemena počela naseljavati na Balkansko poluostrvo, potiskujući, pri tom, u svom naletu Romane i druge narode. Tada su Sloveni u vrletima današnje Albanije zatekli i još neromanizovane Arbreše, koji - kako albanska istoriografija danas posebno insistira - vode poreklo od Ilira, koje su Rimljani u najvećem delu bili uklonili sa Balkana. Očuvali su Albanci svoje etničko biće i pod vekovnom dominacijom Vizantije i nekih drugih naroda, a tu svoju individualnost su čuvali i u suživotu sa novim slovenskim susedima, koji su se već od VII veka definitivno bili etablirali na Balkanu.

Nakon sloma Vizantije dolazi i do kratkotrajnog osamostaljivanja Albanaca, koje je, takođe, bio zahvatio razvoj feudalizma; albanski vlastelini još 1185. godine formiraju jedno - istina kratkovečno - kneževstvo tada zvano Arberija, sa prestonicom u brdima Kruje, dok većim delom Albanije, posle Simeunovog i Samuilovog carstva, gospodare srpski vladari. Krajem XIII i početkom XIV veka kralj Milutin je više godina držao Drač, a u to doba - naročito za vreme Dušanovog carstva - u sistem srpske države se uključuju i albanski feudalci, igrajući značajnu ulogu u Dušanovim osvajanjima, naročito prema Tesaliji i Epiru. O vremenu srpske dominacije u Albaniji, kada su se bile umnogostručile i rodbinske veze između Nemanjića i albanskih velikaša, svedoče i danas - iako ih aktuelna albanska vlast i nauka nastoje prikrivati - mnogi toponimi, manastiri i drugi kulturni spomenici i istorijske činjenice.

Sudbinska povezanost južnoslovenskih naroda i Albanaca biva uslovljena naročito prodorom tada veoma moćne turske države i njenim aspiracijama za osvajanje Balkana, pa i Evrope. U otporu tim zavojevačima učestvuju i Albanci, koji su, čak, davali poslednji otpor Otomanima. Naime, 1443. godine dolazi do pobune Albanaca pod Skender-begom, koji osvaja od Turaka Kruju i u njoj proglašava slobodno Albansko kneževstvo. Herojska epopeja albanskog otpora otomanskoj sili trajala je čitavih 25 godina, sve do smrti Skender-bega 1468. godine, i bivala slavljena od tada prestravljene Zapadne Evrope pred najezdom Turaka posle slamanja neustrašivog pokušaja Srba da im na Kosovu prepreče put.

Slom Skender-begovog otpora i okrutna represija koja je usledila od strane ozlojeđenih Osmanlija, uslovili su i relativno brzu i masovnu islamizaciju Albanaca, čiji samo manji deo na severozapadu i jugu zemlje i dalje zadržava hrišćansku veru - katoličku ili pravoslavnu. Kao posledica islamizacije dolazi do sve naglašenije i dublje integracije i identifikacije Albanaca sa Otomanskim carstvom. Posle toga - iako objektivno ostajući i dalje bliski - došlo je i do udaljavanja sudbina albanskog i naših naroda. Njih tada razdvajaju i različiti položaji u Imperiji, različite i veoma konfrontirane dominantnevere. Albanci postaju jedan od pouzdanih oslonaca Otomanske imperije na Balkanu. Njima su dostupni gotovo svi položaji u carevini, značajan broj Albanaca doseže i do položaja poznatih vezira, pa se Albancima i kao narodu daju privilegije. Otomanska politika nastoji do kraja antagonizirati Albance prema Srbima, Crnogorcima i Makedoncima, koji su ostali relativno rezistentni na islamizaciju. Za svoju lojalnost Albanci bivaju nagrađivani i otvaranjem mogućnosti naseljavanja naročito u plodne krajeve nekadašnjeg središta razbijene srpske države - na Kosovu i Metohiji, koji su do tada bili naseljeni većinom Srbima. Naseljavanje tih krajeva od strane Albanaca biva naročito burno posle sloma opsade Beča 1683. i, zatim - odstupanja turske vojske pod pritiskom poljsko-ugarskih oružanih snaga čak do Skoplja, kojom prilikom su se i Srbi pobunili protiv Otomanske imperije. Međutim, ubrzo je usledio protivudar tada još veoma moćne Turske i ponovno zauzimanje izgubljenih teritorija, što je bilo praćeno surovim represalijama prema pobunjenom stanovništvu.To je prisililo Srbe da se 1690. pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića - a sledeći odstupanje poljsko-ugarske vojske - masovno isele sa Kosova, Metohije i drugih krajeva u Vojvodinu, ostavljajući tamo širok prostor za upad Albanaca preko Prokletija i Šare i za naseljavanje, pre svega, kosovsko-metohijskog područja.

"Privilegovan položaj" albanskog naroda, međutim, uslovio je da buđenje njegove nacionalne svesti bude među najzakasnelijim na Balkanu. Čak u drugoj polovini XIX veka, kada su Srbija, Crna Gora, Grčka, Bugarska i Rumunija - posle njihovih nacionalnih revolucija i ratova protiv Otomanske imperije - bile već konstituisane i međunarodno priznate kao nezavisne države, Albanija je još postojala samo kao "nejasan geografski pojam" u okviru Turske, iako je Abdil Frašeri još 1877. godine tražio ujedinjenje i autonomiju Skadarskog, Janjinskog, Bitoljskog i Kosovskog vilajeta, te nastavu u školama na toj teritoriji na albanskom jeziku. Na taj način - kao "geografski pojam" Turske - Albaniju tretiraju i San-Stefanski i Berlinski kongresi, koji su odlučivali o odnosima između Turske i balkanskih naroda i njihovih država, uključujući i ispravku tadašnjih granica među njima. Religiozna heterogenost dugo je uslovljavala i nehomogenost Albanaca kao naroda, tako da su muslimanski Albanci uzimani i kao Turci, pravoslavni kao Grci, a katolici kao Latini.

U to vreme prema prostorima već oronule Turske koje su naseljavali Albanci, pretenzije imaju ne samo susedne balkanske državice, već i velike sile koje su stajale iza njih: iza Srbije, koja je nastojala da preko severozapadne Albanije izađe na Jadran, stajala je Rusija u stalnoj težnji da preko Srbije izbije na topli Mediteran; Austrija je želela upravo to sprečiti i što je više moguće oslabiti Srbiju kao glavnu inspiraciju buđenja južnoslovenskih naroda koji su bili pod njenom dominacijom i kao prepreku za austrijsko-nemačko prodiranje na Istok. Ne manje su bile zainteresovane Engleska i Francuska da ne dozvole da im neko, odnosno Rusija, zaposedanjem Dardanela, ugrozi dominaciju u istočnom Mediteranu.

Osećajući se ugroženim ekspanzivnošću balkanskih država i politikom velikih sila, koje su računale i sa aktivnostima tih država u raspodeli plena evropske Turske, Albanci, u cilju ostvarenja svojih nacionalnih aspiracija, ali ubrzo i velikodržavnih težnji, osnivaju 1878. godine. "Prizrensku ligu", koja je u početku bila blagonaklono dočekana od turskih vlasti. Program "Prizrenske lige" nije ugrožavao tursku vlast, jer je polazio od autonomije Albanaca pod sultanovim suverenitetom, sa nastojanjem da ta autonomija obuhvati sve teritorije gde žive Albanci sa ostalim narodima, a pre svega teritoriju "Kosovskog vilajeta". Takva orijentacija "Prizrenske lige" nije mogla a da ne izazove antagonizaciju Albanaca prema susednim narodima, što je Turska podsticala i uspešno koristila da ih okreće protiv nealbanaca, pa su Albanci u ratovima koje su Turci vodili posle 1876. godine protiv Rusije, Srbije i Crne Gore, bili na turskoj strani. Tokom druge polovine XIX veka Albanci su, oslanjajući se na tursku vlast i primenom nasilja, naglašeno nastojali da prorede srpsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji, jer je "Liga" imala aspiracije da u perspektivi objedini sve teritorije gde žive Albanci i stvori "Veliku Albaniju", što im je tek pod italijansko-nemačkom okupacijom tokom drugog svetskog rata, na kratko, i uspelo.

Balkanski ratovi i rasplet oko Albanije

Prvih godina ovoga veka umnožavaju se i pobune Albanaca, usmerene na dobijanje autonomije u okviru Turske carevine. Mladoturska revolucija od 1908. godine, ostvarena i uz veoma značajnu podršku albanskog stanovništva Kosovskog i Bitoljskog vilajeta, pružila je u tom pogledu velike nade Albancima, koji su, međutim, ubrzo bili teško razočarani kada su Mladoturci zaboravili svoja obećanja da bi, zatim, 1910. godine, u krvi ugušili ustanak Albanaca na Kosovu i Metohiji. Tada brojni ustanici, a među njima i Isa Boljetini, beže u Crnu Goru, koja ih blagonaklono prihvata. Pa ipak, pritisnuta albanskim pobunjenicima koji u leto 1912. godine zauzimaju Skoplje, Turska - sada već zakasnelo - prihvata autonomiju za sve Albance.

Radi oslobađanja delova svojih još neoslobođenih naroda, odnosno radi podele evropskog dela Turske, za rat protiv Otomanskog carstva su se ubrzano spremale Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska. One s tim ciljem početkom 1912. godine zaključuju saveze, i oktobra meseca započinju rat sa Turskom, koja se pod njihovim udarima ubrzano raspadala u svom evropskom delu. Albanci ostaju nepoverljivi prema akciji balkanskih država, smatrajući da ona ugrožava i njihove interese, pa odbijaju poziv Crne Gore i Srbije da se angažuju u ovom ratu, zadržavajući neutralnost...

U ovim operacijama Srbi brzo zauzimaju Makedoniju, posle čega Bugari krše saveznički sporazum i napadaju Srbiju, ali gube rat i teritorije istočno od Vardara, koje bi im, inače, pripale prema savezničkom dogovoru o podeli makedonske teritorije. Istovremeno, vojske Srbije i Crne Gore zauzimaju Kosovo i Metohiju, da bi, zatim, Srbi ubrzo - zauzimajući severnu i srednju Albaniju - izbili na Jadransko more, a Crnogorci napadaju i opkoljavaju Skadar. Tada, 28. novembra 1912. godine, Albanci - na čelu sa Ismail Ćemalijem - proglašavaju u Valoni nezavisnost Albanije.

Tek proglašenoj nezavisnosti albanske države veoma su pogodovale tadašnje suprotnosti među velikim silama, od kojih su neke bile sklone i podeli albanske teritorije među susednim državama. Austrija i Nemačka - za razliku od Rusije i Francuske, koje su, a naročito prva, držale srpsku i crnogorsku stranu - insistirale su da se Albaniji prizna nezavisnost, što je, istina u ograničenom vidu, bilo i učinjeno 1913. godine na Londonskoj konferenciji ambasadora šest velikih sila (Rusije, Austro-Ugarske, Francuske, Engleske, Nemačke i Italije), s tim da ta nezavisnost bude pod njihovom kontrolom. (Pored ostalog, određen joj je i jedan nemački princ za kralja). Ta konferencija je odredila i granice između Srbije i Crne Gore, s jedne, i Albanije, sa druge strane, koje su, i posle niza pokušaja da se to učini, ostale uglavnom nepromenjene do današnjeg dana. Karakteristično je kod ovog razgraničenja koliko su ambasadori velikih sila u Londonu, uprkos tome što su interesi njihovih zemalja bili često i vrlo suprotstavljeni, uzimali u obzir sve faktore koji opredeljuju ove granice, znači - ne samo onaj etnički - a tada su Albanci činili 60% stanovništva "Kosovskog vilajeta" - već i one istorijsko-političke, geostrategijske i ekonomske pa, naravno, i rezultate balkanskih ratova... Tako, mada su Albanci veoma insistirali na "velikoj Albaniji" i u tome ih svesrdno na antisrpskoj liniji pomagala Austrija, može se reći da pitanje pripadništva Srbiji i Crnoj Gori Kosova i Metohije - toga središta njihove duhovnosti pa i državnosti - nije dovođeno u pitanje od strane većine ambasadora velikih sila.

Konsekventno zaključcima Londonske konferencije, Srbija se, pod pritiskom sila, a naročito Austrije, morala povući sa Jadrana i iz Albanije, istina još ne gubeći nadu u pogledu pretenzija prema delovima albanske teritorije. I Crna Gora je, posle pomorske blokade njene obale od flota velikih sila, morala da napusti Skadar, koji je bio već pao u njene ruke.

Tokom Prvog svetskog rata, Albanija je postala vojište, a njena teritorija, opet, geopolitički i fluidna. Italija je zauzela Valonu, koncentrišući u Albaniji velike vojne snage. Tajnim Londonskim paktom iz 1915. godine - zaključenim između Francuske, V. Britanije, Rusije i Italije, radi davanja Italiji koncesija za učešće u ratu na strani Antante Italijanima su obećane, pored velikog dela jugoslovenske Jadranske obale, i Valona i ostrvo Sazeno, sa dosta velikim zaleđem, a Crnoj Gori i Srbiji pristanište Sv. Ivana Medovinskog, s tim što je bilo dogovoreno da, ukoliko dođe do formiranja "jedne male autonomne i neutralne Albanije", Italija se neće protiviti želji Francuske, V. Britanije i Rusije "da se severni i južni krajevi Albanije podele između Crne Gore, Srbije i Grčke". To znači da su velike sile ostavile mogućnost podele Albanije. Italija je dobila pravo da rukovodi spoljnom politikom te Albanije.

Prisustvo Italije na Balkanu i njen dominantni položaj u Albaniji veoma je uznemiravao Srbiju i sa stanovišta njene vlastite bezbednosti. To će ostati jedan od krupnih bezbednosnih problema i za buduću kraljevinu SHS, odnosno Jugoslaviju. Srbija se protivila davanju "mandata" Italiji u Albaniji, zalagala se za "nezavisnu Albaniju" i politiku "Balkan balkanskim narodima"... Istina, u već nastaloj situaciji je insistirala, takođe, da ako drugi uzmu južne delove Albanije, ona dobije njen severni deo.

No, na kraju Prvog svetskog rata Italija je bila okupirala celu Albaniju, ali je, srećom, pobuna Albanaca 1920. godine primorala Italijane da napuste ovu zemlju, osim njenog ostrva Sazeno, na ulazu u zaliv Valone. A 1921. godine konferencija ambasadora velikih sila - suprotno tajnom Londonskom paktu - priznala je Albaniju kao"nezavisnu i suverenu zemlju". Italiji je i ovom prilikom priznat"specijalni interes za albansku nezavisnost", što će joj i za budućnost obezbediti privilegovanu poziciju u ovoj zemlji.

Radi bar neke ravnoteže u Albaniji, Kraljevina SHS je i tada insistirala na ispravci jugoslovensko-albanske granice: tražila je Skadar iz "istorijskih razloga", a granicu rekom Drim iz "ekonomskih i saobraćajnih" razloga, želeći u stvari da se osigura od mogućih italijanskih agresivnih ambicija. Ova okolnost će sve do Drugog svetskog rata uslovljavati italijansko-jugoslovenske antagonizme na tlu Albanije i politiku Kraljevine Jugoslavije prema toj zemlji. Italijansku dominaciju u Albaniji Kraljevina SHS je 1921. godine pokušala da bar donekle ograniči formiranjem tzv. Mirditske republike, zbog čega je u Društvu naroda bila i optužena za mešanje u unutrašnje poslove Albanije. Zbog ovih konfrontacija Rimski pakt iz 1924. godine tražio je i od Rima i od Beograda poštovanje nezavisnosti Albanije, ali su se obe zemlje ipak, i dalje mešale u albanske unutrašnje poslove. Godine 1924. jugoslovensko-italijanski antagonizmi u Albaniji naglašeno su došli do izražaja: Ahmet Zogu uz pomoć Jugoslavije smenio je proitalijansku vladu Fan Nolija, što je dalje raspirilo surevnjivost između dve zemlje. Kako Ivo Andrić, tada pomoćnik ministra inostranih dela Kraljevine Jugoslavije, napominje u svom poznatom Memorandumu iz 1939. godine, Pašićeva albanska politika je u to vreme nastojala "na nezavisnoj Albaniji, ali slaboj i nesređenoj..." Međutim, ta "slaba Albanija" se ubrzo i sa Zoguom na čelu, okrenula tada moćnoj Italiji, 1927. godine zaključila je sa njom vojni pakt na 20 godina, dobila njenu relativno veliku ekonomsku pomoć kroz koju je usledio i masovan dolazak italijanskih "instruktora" i radnika, što je stvorilo pretpostavke i za formalnu okupaciju Albanije 1939. godine.

Ovakvoj penetraciji Italije u Albaniju jedino se protivila Jugoslavija, dok su sve ostale sile čak podržavale takav razvoj. Zato Kraljevina Jugoslavija, pošto tradicionalna politika Srbije zasnovana na prilazu - "Balkan balkanskim narodima", nije dala rezultate, nastojala bilateralnim putem sa Italijom nađe neka osiguranja od moguće dalje italijanske penetracije. Tako Stojadinović i Ćano 1937. godine zaključuju jugoslovensko-italijanski pakt o prijateljstvu, kojim je trebalo da se između Kraljevine Jugoslavije i Italije stvori na području Albanije neki "modus vivendi" na sledećim osnovama: Jugoslavija bi poštovala italijanski "životni interes" u Valoni i ne bi ga ugrožavala. Takođe, Italija je prihvatila da je "životni interes" Jugoslavije da ne bude ugrožena na granici prema Južnoj Srbiji, prema Kosovu i Metohiji, prema Skadru i Crnoj Gori. Jugoslavija je, takođe, stavila do znanja Italiji da nema interesa za neka značajnija ekonomsko-finansijska ulaganja u Albaniji, tako da su u tom pogledu Italijani u toj zemlji ostali bez konkurencije, s tim što svoju poziciju u njoj ne bi koristili za kompromitovanje albanske nezavisnosti.

No, sve do pada Stojadinovića, početkom 1939. godine, italijanska politika u vezi sa Albanijom - zasnovana i na "ličnim vezama" grofa Ćana sa Stojadinovićem - nije isključivala mogućnost podele ove zemlje između Italije i Jugoslavije. Tek posle smenjivanja Stojadinovića Italijani se odlučuju da ubrzo sami okupiraju Albaniju. Tako - razočaran zbog pada Stojadinovića - grof Ćano beleži 5. januara 1939. godine u svom Dnevniku sledeće: "Sa Stojadinovićem podela Albanije između nas i Jugoslavije. Bez Stojadinovića okupacija Albanije bez Jugoslavije, pa ako treba i protiv Jugoslavije".

I zaista, već u aprilu 1941. godine, Italija je sa okupiranog"albanskog placdarma", izvršila, uz pomoć albanskih kvislinga u našoj zemlji, agresiju na Jugoslaviju.

Narodnooslobodilačke borbe i socijalističke revolucije u dvema zemljama

Tek tokom Drugog svetskog rata i nekoliko godina posle rata postojao je period prijateljstva i tesne saradnje između Jugoslavije i Albanije, ali je taj period, na žalost, bio vrlo kratak. Takav pozitivan zaokret u odnosima među jugoslovenskim narodima i narodom Albanije inspirisale su borbe antifašističkih narodnooslobodilačkih pokreta u dvema zemljama.

Može se reći da je borbena saradnja među narodnooslobodilačkim pokretima Jugoslavije i Albanije započela i odvijala se u najtežim mogućim uslovima u odnosima između dve zemlje. Jer, u agresiji na Jugoslaviju u aprilskom ratu iz 1941. godine, zajedno s italijanskom vojskom, učestvovale su i kvislinške albanske trupe, a sa njima - i to represivno naročito prema Srbima i Crnogorcima na Kosmetu - i veliki deo jugoslovenskih Albanaca. Odmah po slomu Kraljevine Jugoslavije italijanski okupator je prisajedinio veliki deo jugoslovenskih teritorija - Kosovo i Metohiju, zapadnu Makedoniju, te Plav, Gusinje i Ulcinj - Albaniji, koju je bio uključio u "Italijansku imperiju" još okupacijom od 1939. godine. Najveći deo albanskog stanovništva, koje je u Kraljevini Jugoslaviji bilo zaista obespravljeno, doživeo je italijansku okupaciju kao "oslobođenje". Italijanska politika produbljivala je antagonizam i mržnju jugoslovenskih Albanaca prema Srbima, Makedoncima i Crnogorcima, i Jugoslaviji kao državi. Iako oni nisu bili značajnije prisutni na Kosmetu, ovoj antagonizaciji su doprinosila i šiptarska saznanja o ideologiji i delovanju srpsko-crnogorskih četnika protiv etničkih manjina i "inovernika" u ostalim krajevima zemlje, uključivo i u neposrednoj blizini Kosova i Metohije.

Brzo posle okupacije zemlje, Komunistička partija Jugoslavije pozvala je njene narode da se dignu u borbu za oslobođenje i obnovu zemlje, naravno, na pravičnijim osnovama koje bi svim jugoslovenskim narodima pružale punu nacionalnu ravnopravnost i socijalno-političku jednakost. Posebno je, ali sa malim rezultatima - apelovala i na Albance u Jugoslaviji da pristupe jedinstvenom frontu borbe protiv fašističkog okupatora i tako doprinesu vlastitom oslobođenju i odgovarajućem mestu u obnovljenoj domovini.

KPJ je pomogla i narodnooslobodilačkoj borbi albanskih patriota u Albaniji, koji nisu prihvatili okupaciju i protektorat fašističke Italije makar on bio i sa farsom o stvorenoj "velikoj Albaniji". Zahvaljujući svom iskustvu i tada neophodnim vezama sa Kominternom, KP Jugoslavije pomogla je albanskim marksističkim grupama da se, novembra 1941. godine ujedine i postave organizaciju svoje komunističke partije, ostavivši kod njenog tek formiranog Centralnog komiteta i dva svoja instruktora (Miladina Popovića i Dušana Mugošu), da bi, zatim, i preko posebnih delegata i delegacija (S. Vukmanović Tempo, Blažo Jovanović, Velimir Stojnić i dr.) doprinosila i u najtežim ratnim uslovima daljem uspešnom razvoju albanske partije i NOB-a, te u konstituisanju albanske armije i nove narodne države. Ostvarena je koncem rata i borbena saradnja između dve već konstituisane armije, pa su, čak, dve albanske divizije (V i VI) učestvovale i u borbama na teritoriji Jugoslavije (Kosmet, Sandžak), što je naročito bilo od koristi za suzbijanje albanskih kvislinga i širenje NOB-a na Kosmetu.

Stvarano je već tokom rata između naših i albanskog naroda istinsko prijateljstvo, sa vizijom tadašnjih političkih neimara da se, napokon, prevaziđe zlo istorijsko nasleđe koje je trovalo njihove međusobne odnose. Pred etničkom kartom izmešanih naroda Balkana - u tom pogledu išaranoj kao "leopardova koža" - sagledavali su oni, naravno i utopijski, izlaz iz začaranog kruga antagoniziranih balkanskih nacionalizama u saradnji i slobodnom kretanju ravnopravnih naroda u okviru jedne "balkanske federacije", pa su za vreme rata razmišljanja išla - ne samo iz vojnih razloga - i na stvaranje jednog jedinstvenog ratnog "Balkanskog štaba". Bilo je, pri tom, prilaza i olakog relativiziranja postojećih granica između Albanije i Jugoslavije, iza čega su, uz revolucionarni idealizam, stajale i nacionalističke aspiracije nekih albanskih kadrova kako Kosmeta, tako i Albanije, koji u paroli "ujedinjenja albanstva", ipak, nisu bili u stanju da dublje sagledavaju zamku italijanskih i nemačkih okupatora, te kontrarevolucionarnih balističkih kvislinga, već su i oni bili skloni prilazu da na takvoj paroli pokreću albanske mase u borbu. Na toj liniji odvijala se između 31. decembra 1943. i 2. januara 1944. u Bujanu^[1] održana konferencija Narodnooslobodilačkog odbora Kosova i Metohije, na kojoj je bila usvojena rezolucija koja, pored ostalog, sadrži i sledeće: "Kosovo i Metohija je oblast nastanjena najvećim delom albanskim stanovništvom, koje danas, kao i uvek, želi da bude ujedinjeno sa Albanijom. Otuda, naša je dužnost da pokažemo ispravan put koji albanski narod reši da sledi da on ostvari i svoje aspiracije. Prema tome, jedini put za albanski narod Kosova i Metohije da bude ujedinjen sa Albanijom jeste da se bori zajedno sa drugim narodima Jugoslavije u ratu protiv krvožednih nacističkih okupatora i njihovih plaćenika. Jer je to jedini put da se zadobije sloboda u kojoj će svi narodi, pa i albanski narod, takođe, imati mogućnosti da odlučuju o vlastitoj budućnosti preko prava na samoopredeljenje do otcepljenja".

Na ovakvu liniju, međutim, Tito je reagovao kako prema CK KP Albanije, tako i prema Oblasnom komitetu KP Kosmeta. U pismu CK-u KP Albanije od 2. decembra 1943. on, uz opšte napomene da "svaka nacija ima pravo na samoopredeljenje, uključivši i otcepljenje, te da i Albanci na Kosmetu imaju pravo da se opredele kuda hoće i kako žele", odmah dalje precizira da se to samoopredeljenje, međutim, danas postavlja "klasno", pa ukazuje: "Mi ne podupiremo sve nacionalne pokrete, nego samo one koji su zaista na delu protiv imperijalizma uopšte, tj. koji su za stvarno demokratski nacionalni razvitak". A zatim je zaključio: "Postavljati danas pitanje prisajedinjenja, to stvarno znači liti vodu na mlin raznih reakcionara, pa i samog okupatora, koji hoće da ometu oružanu borbu naroda raspirivanjem za njih bezopasnog i neaktuelnog pitanja...". U istom pismu Tito kritikuje i predlog Miladina Popovića, delegata CK KPJ kod CK KP Albanije, da bi KPJ trebalo da izmeni svoj stav prema Kosmetu (u takvom kontekstu Kosmet upoređuje sa Istrom), pa insistira da NOP na Kosmetu treba da "razvija bratsku ljubav prema narodima Jugoslavije", jer Jugoslovenski pokret ne može biti neprijatelj albanskog naroda... A u pismu delegatu CK KPJ i vrhovnog štaba Svetozaru Vukmanoviću Tempu, od 6. decembra 1943, Tito je još određeniji, kada, pored ostalog, kaže: "Parola o prisajedinjenju Kosmeta Albaniji, koju predlaže Miladin, kao i stav o komandi albanskog glavnog štaba nad Metohijom, u stvari bi išla na ruku svim neprijateljima Narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji i svim reakcionarnim i fašističkim klikama, koje idu za time da od demokratskog pokreta naroda Jugoslavije otržu parče po parče i ističu u prvi plan ne pitanje borbe protiv okupatora nego razgraničenje, nacionalne suprotnosti" itd.

Očigledno, Tito i CK KPJ su, ne odstranjujući viziju o "balkanskoj socijalističkoj federaciji", odmah uvideli kakve bi sve opasnosti proisticale ukoliko u razvoju narodnooslobodilačkih borbi u pojedinim balkanskim zemljama, te u neophodnoj saradnji među tim pokretima, ne bi striktno bile poštovane već ranije međunarodno ustanovljene i priznate granice između tih zemalja, pa je, zato, još ranije, septembra 1943. godine, telegramom kritički opomenuo S. Vukmanovića Tempa da prestane sa radom na stvaranju "Balkanskog štaba", već umesto toga da ostvaruje što tešnju borbenu saradnju sa samostalnim pokretima Albanije, Grčke i Bugarske.

Pobedom u dvema zemljama još u ratu zbliženih narodnooslobodilačkih pokreta socijalističkih usmerenja, između Jugoslavije i Albanije nastavljena je već od kraja rata najtešnja svestrana saradnja, koja je - i uprkos nekim preuzetim elementima kominternovskih hijerarhijskih sadržaja u odnosima, što su pojedini "instruktori" u praksi mogli i zloupotrebljavati ili loše upotrebljavati (na osnovu toga je E. Hodža kasnije, posle sloma odnosa, konstruisao najfantastičnije napade na Jugoslaviju) - imala zaista ravnopravan karakter, a sa naše strane značila je i nesebičnu pomoć. Takva saradnja između dve zemlje, koje su poduzele i istovetne duboke preobražaje na liniji socijalizma, bila je već u prvim posleratnim godinama institucionalizovana u svim važnijim domenima odnosa.

Sporazum o ekonomskoj saradnji između FNR Jugoslavije i NR Albanije zaključen je 1. jula 1946. na rok od 30 godina - predviđao je da se u Albaniji osnuju mešovita jugoslovensko-albanska preduzeća, i to: za izgradnju i eksploataciju železnica, vađenje i preradu nafte, istraživanje, eksploataciju i preradu ruda, elektrifikaciju, pomorsku plovidbu, uvoz i izvoz, te jugoslovensko-albanska banka koja bi finansijski pratila tu saradnju. (Slična preduzeća bila su, pre toga, u Jugoslaviji osnovana zajedno sa SSSR). Bilo je predviđeno da u upravnim odborima ovih preduzeća obe strane imaju podjednako učešće. A nešto kasnije, 27. novembra 1946, zaključen je i ugovor o usklađivanju privrednih planova, o carinskoj uniji i izjednačavanju pariteta valuta između FNRJ i NRA. Bio je zaključen i sporazum o kreditu u iznosu od dve milijarde tadašnjih dinara, koji je Jugoslavija dodelila Albaniji za privrednu obnovu i izgradnju zemlje. Na ovakav način bile su postavljene institucionalne pretpostavke da dve zemlje zasnuju i međusobnu ekonomsku uniju.

Od posebnog je značaja bilo zaključivanje, 9. jula 1946, u trajanju od 20 godina, Ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći između FNR Jugoslavije i NR Albanije, koji je - kako se u preambuli kaže - polazio od ocene da su dve zemlje u svojoj istoriji imale iste neprijatelje, da su se u ovom ratu borile rame uz rame, te da su rešene da i ubuduće brane svoju slobodu, nezavisnost i integritet u slučaju da su napadnute od neke treće zemlje. U ugovoru je bilo precizirano: "Ako jedna strana od ugovornica bude napadnuta druga će joj bez odlaganja pružiti vojničku pomoć i svaku drugu pomoć svim raspoloživim sredstvima...". Strane ugovornice su se, takođe, obavezale da ne stupaju u savez ili učestvuju u koaliciji uperenoj protiv druge strane.

Vrlo široka saradnja bila je predviđena i u Konvenciji o kulturnoj saradnji, zaključenoj 9. jula 1947, koja je predviđala: osnivanje katedri i postavljanje lektora za jezike, literaturu, istoriju itd; osnivanje kulturnih ustanova (izložbe, biblioteke, čitaonice i sl.) na teritoriji druge strane ugovornice; razmenu istoričara, profesora, studenata, umetnika i dr., te davanje stipendija; recipročnu slobodu istraživanja u bibliotekama, arhivima i na terenu. O sprovođenju u život konvencije, koje je bila zaključena na pet godina, starala bi se jedna mešovita komisija.

Veoma aktivno je bilo angažovanje Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama i drugde, a posebno na Mirovnoj konferenciji u Parizu, na podršci međunarodnom priznanju Albanije, a naša je zemlja, takođe, zastupala interese NR Albanije kod zemalja sa kojima ona nije imala diplomatske odnose.

Albanska armija je ne samo stručno, već posebno materijalno, obilato pomagana u oružju i vojnoj opremi, a posebno, Jugoslovenska narodna armija je stajala iza nje u veoma zaoštrenoj međunarodnoj situaciji kada je na granici Albanije i Grčke postojalo aktivno žarište građanskog rata.

U neposrednoj budućnosti očekivalo se i stvaranje "Balkanske federacije". Za uključivanje u nju bila je veoma zainteresovana i Albanija (pored ostalog- svi Albanci bi živeli u jednoj državi, a verovatno su očekivali i da bi Kosmet i drugi jugoslovenski krajevi gde u većini žive Albanci bili prisajedinjeni albanskoj federalnoj jedinici). Enver Hodža je otvoreno prigovarao zašto su u vezi sa federacijom naši razgovori započeli pre sa Bugarima, koji su gotovo čitavog rata bili nemački saveznici, nego sa njihovom zemljom.

Enver Hodža je mnogo kasnije pisao da je u sklopu razgovora o "Balkanskoj federaciji", prilikom svoje posete Beogradu 1946, između Tita i njega bilo reči i o pripajanju Albaniji Kosmeta i drugih krajeva Jugoslavije gde pretežno žive Albanci, te da se Tito, tobože, složio sa njim da bi to bilo ispravno, ali se tada to pripajanje ne bi moglo ostvariti, jer to Srbi ne bi mogli razumeti, dodavši, takođe, da bi u okviru "Balkanske federacije" pitanje "ujedinjenja Kosmeta s Albanijom bilo mnogo lakše"...^[2]

U tom kratkom periodu bile su naglašeno prisutne manifestacije prijateljstva između naroda Jugoslavije i Albanije, a izrazi zahvalnosti Jugoslaviji i njenom rukovodstvu za pomoć koju su pružali Albaniji tokom rata i u posleratnoj materijalnoj podršci u izgradnji zemlje naročito su bili obilni sa strane albanskog rukovodstva i samog E. Hodže...

Pozitivan prelom u odnosima između dveju zemalja sintetizovano je izrazio Boris Ziherl u govoru od 9. jula 1947. povodom prve godišnjice jugoslovensko-albanskog Ugovora o prijateljstvu, rekavši, pored ostalog: "... Da su narodi Albanije i Jugoslavije kroz iskušenja velikog rata stekli puno saznanje da su im životni interesi zajednički i da, prema tome, zajedno treba da idu u odbranu tih interesa od zajedničkog neprijatelja..."

Rezolucija Informbiroa i slom jugoslovensko-albanskih odnosa

Kako to neretko biva sa odnosima među zemljama zasnovanim, pre svega, na istovetnosti autoritarnih ideologija, oni su i između Jugoslavije i Albanije pri prvom spoljnjem udaru naglo porušeni upravo kada su bili ispunjeni punom saradnjom i prijateljstvom. Pri tadašnjim odnosima među komunističkim partijama - od kojih su one na vlasti, u tzv. narodnim demokratijama i SSSR-u, te uz italijansku i francusku KP, bile od 1947. organizovane u jednom Informacionom birou - bilo je dovoljno da sovjetska partija, pokrene postupak za osudu KPJ i njenog rukovodstva, pa da se sve ove partije, bez obzira na neosnovanost konkretnih sadržaja optužnice, okrenu protiv Jugoslavije i njenog rukovodstva... KP Albanije, na čelu sa Enverom Hodžom, od početka je zauzela jednu od čelnih pozicija u pogledu ideološke i političke agresivnosti prema KPJ i našoj zemlji. Svrstavajući se na nesumnjivo očekivanoj "pobedničkoj strani", albansko je rukovodstvo tako nalazilo sigurnost za sebe, ali je verovalo i da bi bitno oslabljena Jugoslavija posle obaranja njenog rukovodstva, pružila Albaniji šansu da ostvari neke velikoalbanske pretenzije prema našoj zemlji. Nije, zato, slučajno da je već sa otvaranjem ideološko-političke kampanje protiv Jugoslavije, Albanija, uz ostalo, otvorila i pitanje tobožnjeg ugnjetavanja Albanaca u Jugoslaviji. E. Hodža je - kako je kasnije to objavio u svojoj knjizi Razgovori sa Staljinom - čak bio 1950. godine pokrenuo to pitanje prilikom posete Moskvi, ali se Staljin, navodno iz taktičkih razloga - ukazujući da bi to vodilo još žešćim jugoslovenskim "nacional-šovinističkim okupljanjima oko Tita" - nije složio sa pokretanjem inicijative za takve njihove pretenzije.

Enver Hodža je još 11. maja 1948 - tek nešto više od mesec dana pre donošenja Rezolucije IB protiv KPJ - isticao svestranu materijalnu, moralnu, političku i diplomatsku pomoć, koju je Jugoslavija pružala Albaniji. Sa pojavom Rezolucije sa sastanka KP u Bukureštu, 28. juna 1948. godine, albansko rukovodstvo pristupa potpunom razaranju odnosa sa našom zemljom.

Albanija je već 1. jula 1948. otkazala sve ekonomske sporazume sa Jugoslavijom. Kada je Jugoslavija - primivši k znanju i protiv svoje volje takvu albansku odluku - zatražila da dve vlade međusobno regulišu uzajamna potraživanja iz raznih ekonomskih sporazuma (tada je neto dug Albanije prema Jugoslaviji iznosio 2,3 milijarde ondašnjih dinara), albanska je vlada, umesto bilo kakvog odgovora na jugoslovensku notu, nešto kasnije tvrdila da je, tobože, jugoslovenska strana izbegavala da reguliše ova potraživanja!... Potom, albanska vlada je, notom od 2. februara 1949, odbila i jugoslovenski predlog - dat u noti od 10. januara 1949 - o regulisanju voda Skadarskog jezera, Drima i Bojane s ciljem obostranog osvajanja putem odgovarajućih melioracija velikih, izuzetno plodnih, površina u priobalnim područjima jezera.

Albanija je, istovremeno, uz besomučnu kampanju preko sredstava informisanja i kroz istupanja albanskih rukovodilaca, zatražila da jugoslovenski stručnjaci, savetnici i specijalisti u roku od 48 sati, napuste Albaniju. I ostali jugoslovenski državljani su izvrgnuti surovim postupcima, šikanirani su i jugoslovenski diplomati, a sadržaji gotovo svih nota sa kojima se komuniciralo sa našom zemljom bili su neprijateljski i uvredljivi...

Albanija je prva započela i sa organizovanjem montiranih sudskih procesa u cilju klevetanja FNRJ i njenog rukovodstva.

Bila je, takođe, vrlo aktivna i u ubacivanju svojih agenata u našu zemlju, s ciljem izazivanja graničnih incidenata i ubijanja naših graničara.

Posebno se nastojalo da se razbije atmosfera prijateljstva između jugoslovenskih i albanskog naroda, te da se, umesto toga, raspiruje šovinistička mržnja kod Albanaca, naročito prema Srbima, ali i prema ostalim narodima Jugoslavije, s ciljem ostvarenja teritorijalnih pretenzija prema našoj zemlji.

Neprijateljska i nemiroljubiva politika Albanije, suprotna slovu i duhu tog ugovora, prisilila je jugoslovensku vladu da notom od 12. novembra 1949. otkaže Ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći, ali je i u toj prilici ona naglasila da i dalje "ne može da gleda ravnodušno" na ugrožavanje nezavisnosti i integriteta Albanije, koje je tada veoma pretilo sa grčke i anglo-američke strane.

Albansko je rukovodstvo, i pri takvoj svojoj politici prema Jugoslaviji od početka nastojalo da svu krivicu za pogoršanje odnosa prebacuje na našu zemlju. Tako je u odgovoru na našu notu o otkazivanju Ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći iznelo dugu optužnicu protiv Jugoslavije, čije sadržaje će E. Hodža, a i njegovi naslednici, sa nebitnim dopunama ili izmenama, zadržati do današnjeg dana.

Tvrdili su, da je Jugoslavija "jednostrano otkazala" Ugovor, te da se beogradska vlada pretvorila u "agenturni štab špijuna i fašista" u službi anglo-američkih imperijalista protiv tabora socijalizma, i da na taj način ugrožava nezavisnost NR Albanije.

Tvrdili su, da je jugoslovenska vlada "dosledno sprovodila politiku imperijalističke i fašističke kolonizacije u odnosu na miroljubivu Albaniju", da su tome služili privredni i kulturni sporazumi između dve zemlje, da je preko jugoslovenskih stručnjaka i tehničara sabotirana izgradnja socijalizma u Albaniji, da je Jugoslavija nastojala da Albaniju pretvori u svoju "sedmu republiku", da je zbog pritisaka na Albaniju član Politbiroa KPA Nako Spiru izvršio samoubistvo, a da je svemu tome služio "jugoslovenski agent" Koči Dzoze preko kojega se nastojalo "rovariti" iznutra i upravljati Albanijom...

Započeta razmena mišljenja o stvaranju "Balkanske federacije" - a sa time je povezana i neostvarena ideja iz vremena rata o stvaranju jednog "Balkanskog štaba" - plasirana je sada u antijugoslovenskoj propagandi kao Titova namera da bude "vođa Balkana", te kao želja Jugoslavije da tim putem ostvari hegemoniju na Balkanu.

Negirali su da je NOP Jugoslavije bio "odlučujući faktor" za početak i razvoj NOB-a u Albaniji, tvrdeći sada da su to bili - "veliki SSSR", "patriotizam" Albanaca i "pravilna linija KP Albanije, na čelu sa E. Hodžom". Tvrdili su i da nismo mi pomagali albansku borbu, već, naprotiv, oni su pomagali našu borbu kada su 1944-1945. godine poslali na našu teritoriju svoje dve divizije... Jedino se rad Miladina Popovića u Albaniji pozitivno ocenjuje, pa ga je - i to se čak tvrdi - zbog njegovih "dosledno internacionalističkih" prilaza u odnosima sa Albanijom, ubila, tobože, jugoslovenska UDBA.

Tvrdili su da se, posle jugoslovenskih instruktora na radu u Albaniji, koji su se jedino bavili "sabotažama i špijunažom", time nastavila da bavi jugoslovenska ambasada u Tirani, da je UDBA ubacivala svoje agente u Albaniju i izazivala granične incidente, i dr.

U seriju izmišljenih antijugoslovenskih tvrdnji ubacili su i onu da je Jugoslavija početkom 1948. godine tražila da u region Korče i Podgradeca pošalje oružane divizije da bi, tobože, zaštitila Albaniju od grčkih monarhofašista, a u stvari da bi je okupirala.

Najviši albanski rukovodioci na čelu sa E. Hodžom, vratili su visoka i najviša jugoslovenska odlikovanja, što je bilo propraćeno notom koja je bila krcata najgnusnijim psovkama i klevetama.

Posebno mesto u toj besomučnoj kampanji dato je tobožnjem terorisanju albanskog stanovništva Kosova i Metohije, paje izneta i tvrdnja da su "vekovne težnje hrabrog stanovništva Kosova i Metohije da se ujedini sa svojom otadžbinom Albanijom ugušene u krvi od Rankovićevih janičara"...

U takvim uslovima između dve zemlje odnosi su postali neodrživi, i oni su se već početkom 1949. godine faktički ugasili, da bi se, zatim, albanska agresivnost prema Jugoslaviji dalje intenzivirala svim sredstvima. Tako se, svakog momenta mogla očekivati i vojna agresija na Jugoslaviju, naravno u sklopu agresije čitavog "lagera" istočnoevropskih zemalja, na čelu sa SSSR-om.

Proces destaljinizacije u SSSR-u i IEZ i jugoslovensko-albanski odnosi

Promene u SSSR-u posle Staljinove smrti, marta 1953. godine, a naročito dolazak Hruščova u Beograd i njegovo samokritično iskazivanje određenog izvinjenja zbog napada na Jugoslaviju, i usvajanje poznate Beogradske deklaracije, otvorili su proces relativno brze normalizacije odnosa između naše zemlje i zemalja "lagera". Do ponovnog uspostavljanja naših odnosa došlo je i sa Albanijom, istina i dalje uz prisustvo naglašenih albanskih rezervi prema saradnji sa Jugoslavijom.

Posle XX kongresa KPSS otvoren je i proces preispitivanja Staljinove ličnosti, te ličnosti vođa i rukovodstava KP u drugim istočnoevropskim zemljama. Započeo je, u stvari, buran proces "destaljinizacije", ali uglavnom samo u kadrovskim sferama. Smenjeni su rukovodioci partija u skoro svim zemljama, a u Poljskoj i Mađarskoj na njihovo čelo došle su, čak, ličnosti koje su za Staljinova života bile u zatvorima (Gomulka, Kadar). U Čehoslovačkoj i Mađarskoj, a zatim i u drugim zemljama, izvršena je rehabilitacija visokih partijskih rukovodilaca (Slanski, Rajkov i dr.), koji su bili lažno optuženi i pogubljeni kao i "imperijalistički" i "jugoslovenski", agenti. Dolazilo je i do pokreta masa, a u Mađarskoj u jesen 1956. i do dramatične pobune širokih razmera protiv režima, koja je bila u krvi ugušena intervencijom sovjetskih trupa, a njen vođa Imre Nađ je pogubljen.

Albansko rukovodstvo je ostalo rezervisano prema ovakvim kretanjima u zemljama "lagera", a bilo je posebno krajnje protivno preispitivanju vlastite politike. E. Hodža je znao da bi preispitivanje njegove represivne politike neminovno dovelo do osude te politike i do njegovog smenjivanja zajedno sa njegovim najbližim saradnicima. I dalje izražavajući odanost i pokornost SSSR-u i ne protiveći se u početku borbi protiv "kulta" Staljinove ličnosti, ali i ne popularišući tu borbu - E. Hodža je vešto manevrisao, pa i kada je to tražilo rukovodstvo KP SS otklanjao potrebu preispitivanja vlastite politike, s tim što je svaki takav pokušaj u redovima KP Albanije rigorozno gušio. Tako, odmah posle susreta Tito Hruščov u Beogradu, maja 1955. godine, već na junskom plenumu KP Albanije osuđeni su Tuk Jakova i Bedri Spahiju, koji su bili optuženi i kao tobožnji jugoslovenski agenti, čime su i Rusima konkretno dali do znanja svoje rezerve prema bilo kakvoj destaljinizaciji u Albaniji. Naročito veliku opasnost po sebe Enver Hodža je uspeo otkloniti godinu dana kasnije na Aprilskoj konferenciji KP Tirane, na kojoj je deo delegata tražio popularizaciju teza XX kongresa KPSS, preispitivanje stanja u Albaniji i u pogledu njenog rukovodstva, rehabilitaciju Koči Dzoze, Tuk Jakova i Bedri Spahiju, razmatranje pitanja "kulta" Staljinove ličnosti, pa i sa stanovišta da li se to pitanje postavlja i u vezi sa albanskim rukovodstvom. E. Hodža je vešto izmanevrisao konferenciju - načelno i delimično je prihvatio teze XX kongresa KPSS, pa ponešto i u vezi sa jugoslovenskim pitanjem, ali je, sve one koji su pokretali pitanja ili bili za to, već na konferenciji osudio i kao jugoslovenske agente, upotrebljavajući i policijske metode.

Treba reći da se tada i jugoslovensko rukovodstvo, poneseno uspehom svoga otpora Staljinu, ponekada nesmotreno ofanzivno postavljalo prema albanskom rukovodstvu u očekivanju njegovog smenjivanja u procesu destaljinizacije, pa je time u Partiji i narodu objektivno učvršćivalo njegove pozicije i rezerve prema našoj zemlji, a posebno prema preispitivanju albanske pozicije u odnosu na Rezoluciju IB o Jugoslaviji.

Enver Hodža je još za izvesno vreme nastojao da izbegne sukob sa SSSR-om, čije ga je rukovodstvo pritiskalo da otvori proces destaljinizacije u zemlji, da rehabilituje Koči Dzozea i druge, pa je težište u raspravama oko razloga za protivljenje tome, pre svega, stavljao na dalje sumnjičenje i kritikovanje SKJ, njegovog rukovodstva i Jugoslavije uopšte. I tada je naglašeno isticao opasnost od revizionizma SKJ, potvrđivao značaj rezolucija Kominforma o Jugoslaviji iz 1948. i 1949. godine, ukazivao na opasnost po Albaniju od rehabilitacije "izdajnika", kao što su, tobože, Koči Dzoze i dr., te, kako je govorio, stavljao do znanja Hruščovu da ne deli njegove nade i iluzije u pogledu Tita...

Uporno se protiveći destaljinizaciji u svojoj zemlji i bilo kakvom otvaranju prema spoljnjem svetu - pri čemu se u "unutrašnjoj politici" i dalje oslanjao na besomučnu represiju sa povremenim "čistkama" u rukovodećim sastavima zemlje - E. Hodža je početkom šezdesetih godina pošao na zaoštravanje sa SSSR do stepena da je Sovjetski Savez i prekinuo diplomatske odnose sa Albanijom, dok su albanski odnosi sa ostalim istočnoevropskim zemljama, izuzev s Rumunijom, bili svedeni na nivo otpravništva poslova.

Albanija je tada ponovo veoma zaoštrila odnose i sa Jugoslavijom. Jer, kako je dvadesetak godina kasnije moglo biti vidljivo i iz Enverove knjige Hruščovisti, u sovjetsko-albanskom zaoštravanju odnosa oko sprovođenja procesa "destaljinizacije" središno mesto je zauzimao odnos Albanije prema Jugoslaviji, na poboljšanju čijih odnosa je SSSR insistirao i kao na testu za stvarnu destaljinizaciju albanskog režima. (Traženo je priznanje da su rezolucije IB iz 1948. i 1949. godine predstavljale grešku, a zahtevana je i rehabilitacija Koči Dzoze).

Na IV kongresu Albanske partije rada, održanom februara 1961. godine, Jugoslavija se našla u središtu napada. Enver Hodža ju je optužio za subverzivnu i neprijateljsku delatnost protiv Albanije, i za navodno ugrožavanje albanske nezavisnosti. Čak je "svečano izjavio" da postoji zavera Jugoslavije, Grčke i Američke VI flote protiv Albanije. Montirani proces tada organizovan protiv albanskog admirala Sejka trebalo je da posluži za dokazivanje postojanja ove zavere. A i rešavanje svih, veoma krupnih problema zemlje E. Hodža je video, pre svega, kroz beskompromisnu borbu protiv Jugoslavije. Zbog svega toga, i nivo međusobnog predstavljanja dveju zemalja sveden je na najniži stepen...

Od početka šezdesetih pa tokom naredne decenije i po, Albanija se oslanja na ekonomsku i političku podršku NR Kine, da bi polovinom sedamdesetih godina gotovo prekinula odnose i sa ovom zemljom, oštro udaljavajući i od nje svoj ekstremno totalitarni režim čim je Kina započela sa politikom otvaranja prema svetu i sprovođenja određene demokratizacije svoga socijalističkog sistema.

Jugoslovensko-albanski odnosi počinju ponovo da oživljavaju i da se poboljšavaju početkom sedamdesetih godina, očigledno kada je i Albanija, posle intervencije zemalja Varšavskog ugovora u Čehoslovačkoj, a sigurno i posle kineskih prvih koraka ka međunarodnom otvaranju i određenoj demokratizaciji, postala zainteresovanija, i privredno i bezbednosno, za bolje odnose sa susednom Jugoslavijom. Tada su, tek, naša nastojanja na poboljašnju odnosa sa Albanijom počela davati neke rezultate, pa su oni, uz ostalo, podignuti i na nivo ambasadora.

II. Albansko društveno-političko biće i jugoslovensko-albanski odnosi krajem 70-tih godina

Pored navedenih istorijskih konsideracija tokom priprema za dužnost u Albaniji nastojao sam da se što bolje upoznam i sa našim tadašnjim pogledima na albansko društveno-političko biće, te na politike dveju zemalja u međusobnim odnosima. Pri tom, bio sam u obavezi da za "završni sastanak" u SSIP-u pred odlazak na dužnost pripremim i pismene teze koje bi poslužile kao osnov za diskusiju i zaključivanje o ovim pitanjima.

U tim pripremama pošao sam od zaključaka o jugoslovenskoj politici prema Albaniji sa zasedanja Predsedništva SFRJ u Karađorđevu, od 14. decembra 1976, te sa sastanka o istom pitanju predsednika predsedništava federalnih jedinica najneposrednije zainteresovanih za saradnju s Albanijom - SR Makedonije, SR Srbije, SR Crne Gore i SAP Kosova, održanog 13. marta 1979. u Skoplju.

Predsedništvo SFRJ je i na sednici u Karađorđevu naglasilo dugoročni interes naše zemlje za razvoj normalnih odnosa i dobrosusedske saradnje sa Albanijom, za što bi, pre svega, osnove činila usmerenost dveju zemalja da i u datim međunarodnim okolnostima čuvaju vlastite nezavisnosti i bezbednosti. Zato je i na ovoj sednici posebno istaknuto da je u trajnom bezbednosnom interesu SFRJ da NSR Albanija bude nezavisna vanblokovska i stabilna zemlja, ali i da, istovremeno, nezavisna, nesvrstana i socijalistička Jugoslavija predstavlja faktor od posebnog značaja za očuvanje nezavisnosti i bezbednosti Albanije.

Uz to, Predsedništvo je i ovom prilikom istaklo da zajednička borba i saradnja tokom Drugog svetskog rata predstavljaju neizbrisivu sponu među našim narodima, a da postojanje "albanske narodnosti" u Jugoslaviji, te "jugoslovenskih manjina" u Albaniji, treba da predstavlja povoljnu okolnost i potrebu za razvojem saradnje.

Naravno, Predsedništvo je takođe konstatovalo da albanska strana ni ovim faktorima ne prilazi na isti, pozitivan, način kao naša zemlja. No, ukazano je da mi, uprkos tome, treba i dalje da budemo inicijativni na unapređenju odnosa i međusobne saradnje u svim domenima, te da pri realizaciji takve politike budemo strpljivi i odgovorni, uprkos činjenici da albanska strana na mnoge naše inicijative ili ne odgovara, ili ih odbija. Bitno je, naime, da se u oblastima i u prostoru u kojima je albanska strana spremna za saradnju najkorektnije ponašamo, da izvršavamo svoje obaveze i ne propuštamo ništa što bi moglo doprinositi unapređenju saradnje prihvatljive za obe zemlje.

Ocenjen je, isto tako, kao politički celishodan naš dosadašnji stav da sa Albancima ne ulazimo u polemike, s tim što, kada albanska strana u tom pogledu pređe određene granice, a posebno kada se meša u naše unutrašnje poslove, mora da usledi i naš odgovor - odmeren i konstruktivan.

***

I na sastanku u Skoplju je reafirmisan naš interes za unapređenjem odnosa između dve zemlje, te potreba da se s tim ciljem na albanskoj strani podstiče svaki korak koji bi jačao međusobnu saradnju, kao i njen kurs nezavisnosti, pri čemu Albaniju ne bi smeli, sa naše strane, tretirati kao "malog partnera", već kao "značajan prioritet naše sveukupne politike". Tom prilikom je konstatovano prisustvo povećanog albanskog interesovanja za razvoj bilateralne saradnje sa Jugoslavijom, ali, istovremeno, i da se u ovoj zemlji i dalje nastavlja da negativno piše i govori o SFRJ. Pri tom, kao posebno zabrinjavajući činilac istaknuta je eskalacija albanskog "iredentizma" na Kosovu, koji sa albanske strane podstiču i najodgovornije instance susedne zemlje, pre svega putem isticanja parole "o ujedinjenju svih Albanaca" i slično. Na toj liniji se i razvoj saradnje sa našom zemljom usmerava, izuzev u slučaju trgovine, gotovo isključivo na područja gde u Jugoslaviji živi albanska narodnost. U vezi sa tim, ipak, prihvaćeno je kao "sasvim prirodno" da Kosovo i granične jugoslovenske republike imaju razvijeniju saradnju sa Albanijom, s tim da kod albanskih organa treba stalno insistirati da se međusobna saradnja u svim domenima proširuje i na ostale republike i SAP Vojvodinu.

Moji pripremni razgovori u socijalističkim republikama i pokrajinama

Pošto je polovinom septembra 1979. godine objavljen ukaz predsednika Tita o mome imenovanju za ambasadora SFRJ u NSR Albaniji, pre odlaska na dužnost imao sam iscrpne razgovore s najodgovornijim rukovodiocima Albanije i susednih socijalističkih republika - Makedonije, Srbije, Crne Gore, kao i sa rukovodiocima SAP Kosovo, te sa njihovim stručnim službama, koji su u svemu, i na najpuniji način, izražavali saglasnost sa već utvrđenom jugoslovenskom politikom što je moguće šire saradnje sa Albanijom.

Član predsedništva SFRJ Fadilj Hodža, zadužen u predsedništvu SFRJ za jugoslovensko-albanske odnose, naglasio mi je da prijateljsku saradnju između naše dve zemlje nalažu kako bezbednosni razlozi, tako i činjenica da u Jugoslaviji živi veliki broj Albanaca. S obzirom da oni kao, uostalom, i druge manjine kod nas - imaju samostalnost i pravo na dobre kulturne i druge odnose sa svojom albanskom "maticom", upozorio je da bi to moglo postati i opasno ako ta saradnja ne bi bila pod kontrolom Partije, te ako bi se prepustila nacionalistima. Pri tom, uspešna borba protiv "realnog iredentizma" treba da se naslanja na ravnopravnost Albanaca i "njihovo osećanje da su u Jugoslaviji u svojoj kući..." Kao opasnu diverziju, kojoj se moramo energično suprotstavljati ocenio je stav "iredente" da svi Albanci u Jugoslaviji treba da budu zajedno u jednoj društveno-političkoj zajednici, što je usmereno, najpre - na stvaranje tzv. "velikog Kosova", zatim - "Republike Kosovo", a na kraju - na njegovo otcepljenje i prisajedinjenje Albaniji. Skrenuo je pažnju da NSR Albanija "neiskreno" nastupa prema nama, ali, pri tom, nasuprot nama, i vrlo organizovano. Pa ipak, rekao je, mi takođe treba da imamo u vidu da u Albaniji postoji i bojazan od Jugoslavije kao, za nju, velike sile, koja je u prošlosti imala i pretenzija na njihove teritorije.

Miloš Minić, tada član predsedništva CK SKJ, stavio je akcenat na to da Albanija ima poseban značaj za bezbednost Jugoslavije, a Dobrivoje Vidić, predsednik predsedništva SR Srbije, ukazao je da će se zbližavanju Albanaca sa obe strane granice - što je njihova prirodna težnja - najbolje doprinositi razvojem najšire saradnje između dve zemlje, praktično do otvaranja međusobnih granica, slično kao što i "ujedinjavanje Srba unutar Jugoslavije vidimo kroz međusobnu saradnju, otvorenost i poštovanje ustavnih načela jugoslovenske Federacije..." No, Vidić je, istovremeno, upozorio da se Albancima ne smeju ostavljati nikakve iluzije u pogledu našeg stava prema albanskom "iredentizmu" i teritorijalnim pretenzijama, koje treba energično suzbijati, ali ne pojedinačno, već, pre svega, kroz podizanje svesti albanskog naroda u nas na liniji njegovog poimanja opasnosti "iredentizma" za njih same...

S ciljem unapređivanja jugoslovensko-albanskih odnosa makedonski i crnogorski rukovodioci ukazali su mi, uz ostalo, da kao predstavnik daleko veće zemlje budem i što fleksibilniji, a predsednik predsedništva Crne Gore, Veljko Milatović, me je, čak, upozorio da, s obzirom na albanska zaoštravanja i česte antijugoslovenske kampanje, moram stalno u radu čuvati "hladnu glavu" i "ne gubiti nerve"...

U vezi s vlastitim odnosima sa Albanijom - Makedonci su posebno spominjali da sa ovom zemljom nemaju principijelnih sporova što se tiče makedonske nacije, no da tamo i dalje treba učvršćivati shvatanje o makedonskoj naciji "kao slobodnoj", te o makedonskoj manjini, koju Albanija priznaje na krajnje suženom prostoru (u nekoliko sela pored Prespanskog jezera). U tom sklopu, i Milatović je rekao da Crna Gora razmišlja da pokrene pitanje priznavanja crnogorske manjine u Albaniji...

Obe republike i SAP Kosovo pokazivale su širok interes za razne oblike saradnje sa NSR Albanijom. Tako, Kosovari su - uz ukazivanje i na negativne strane u njoj - posebno isticali potrebu kulturne, među-univerzitetske i među-akademijske saradnje. Kao i ostali, iskazivali su interes za trgovinskom saradnjom, pa i širim oblicima ekonomske saradnje - (savezni sekretar za spoljnu trgovinu) Rotar je tražio da se i lično tu što više angažujem, ali i za neke posebne vidove kao što su: izgradnja puta preko Prizrena za Albaniju, te za dalekovodno elektro-povezivanje sa ovom zemljom na istom pravcu, s tim što bi sav uvoz energije u Jugoslaviju išao preko Jugel-a. I Makedonci su imali svoje posebne interese: za zaštitu voda i ribljeg blaga zajedničkih jezera (Ohrida i Prespe), za železničko poveznvanje Struga-Podgradec, te za korišćenje luke Drač, ali i za određenu saradnju u uvozu elektroenergije iz Albanije na osnovu nekih ustupaka (plavljenje dela teritorije) kod izgradnje albanske hidrocentrale "Skavica". Za Crnu Goru, opet, od interesa su bili posebno - vodoprivredna saradnja na regulaciji voda Drima, Bojane i Skadarskog jezera s ciljem bonifikacije značajnih prvorazrednih poljoprivrednih površina naročito na crnogorskoj strani^[3], železničko povezivanje Titograd-Skadar^[4], korišćenje od albanske strane i luke Bar, s kojim ciljem bi bila uspostavljena i brodska linija u trouglu luka Drač-Bar-Bari, te uvoz elektroenergije i dr. Jugoslavija je politički bila takođe zainteresovana za poboljšanje uslova za održavanje, makar jedanput nedeljno, inače krajnje nerentabilne JAT aviolinije Beograd-Tirana.

U vezi sa kulturno-prosvetnom saradnjom, koja je bila oživela više stihijno u okviru naše pozitivne reakcije na albanski interes u ovom domenu sa naše strane se insistiralo na zaključivanju odgovarajuće konvencije^[5] i, na osnovu nje, na usvajanje jednog dvogodišnjeg programa saradnje, kako bi se podigao kvalitet i obezbedila šira geografska razuđenost u realizaciji kulturne saradnje.

Iz razgovora sa S. Pljakuom, ambasadorom NSR Albanije u Jugoslaviji

Pred odlazak na dužnost - a kako se to običava - kurtoazno sam posetio albanskog ambasadora u Beogradu, S. Pljakua, koji je kod nas smatran "isuviše agresivnim", naročito u vezi sa pitanjima položaja jugoslovenskih Albanaca, ali i kao direktan i otvoren u razgovorima...

U tom kurtoaznom susretu Pljaku je podstakao dug i suštinski razgovor, koji sam i ja prihvatio, tako da smo se u njemu kretali po ivici veoma osetljivih pitanja, završivši razgovor, ipak, sasvim konstruktivno.

Iz ovoga dosta opširnog razgovora beležim, najpre, da je Pljaku, uz kurtoazne komplimente, naveo i dva razloga zašto smatra da je sa mnom učinjen dobar izbor za ambasadora u Tirani:

1. jer - smatrao je on - kao Crnogorac (a Crnogorci imaju mnogo zajedničkog s Albancima), biću u stanju da bolje razumem karakter i tradicije Albanaca, koje su, takođe, ugrađene i u sadašnju albansku politiku; i

2. što veruje, uz to, da ću kao diplomata od karijere, s iskustvom itd., biti u stanju da shvatim albansku politiku, odnosno da u njoj razlučujem ono što je postulat njihovog unutrašnjeg života i potreba (borba protiv revizionizma i sl.), od onoga što su stvarni stavovi Albanije u odnosima sa Jugoslavijom, što je - čitajući zabelešku - ne malo začudilo i naše u SSIP-u, pogotovu kada je prednju misao još više precizirao konstatacijom: "Ideološka neslaganja među nama su duboka, ali ona se mogu i ostavljati po strani, ne treba ih dramatizovati". Naglasio je u vezi s tim i "da odnose između dve države treba odvajati od ideoloških neslaganja".

Ulazeći dalje u otvoreniji razgovor, Pljaka je u vezi sa tek minulom posetom predsednika Tita SAP Kosovu, polovinom oktobra 1979. godine, rekao i sledeće: 1. da mu se ponekad čini da ima, naročito u Srbiji, rukovodilaca koji nisu za širu saradnju između Kosova i Albanije, i 2. da nije zadovoljan izlaganjem kosovskih rukovodilaca, zbog optuživanja Albanije za podsticanje nacionalizma i iredentizma na Kosovu (uz napomenu: "Možda su hteli da opravdaju sebe za stvari koje ne uspevaju da dobro rešavaju").

Nasuprot tome, na govor predsednika Tita prilikom posete Kosovu, ne samo da nije učinio nikakvu primedbu, već nije skrivao da je njime zadovoljan.^[6]

Osporio sam njegove primedbe koje su se odnosile na stavove "nekih jugoslovenskih rukovodilaca", a posebno onih iz Srbije, oslanjajući se, pri tom, ne samo na principe naše politike, već i na "saznanja koja sam stekao prilikom pripremnih razgovora i sa najvišim funkcionerima SR Srbije, SR Makedonije, SR Crne Gore i SAP Kosova, koji su mi nepodeljeno izražavali želju i potrebu najšire saradnje sa Albanijom u svim domenima, te da u toj saradnji albanska narodnost koja živi u Jugoslaviji treba i dalje da ima istureno mesto". Podvukao sam, pri tom, osnovne principe naše politike prema položaju etničkih grupa u Jugoslaviji, te elemente ove politike, da bih zatim dodao i to da je za Jugoslaviju borba protiv šovinističkog nacionalizma jedna od bitnih pretpostavki ne samo stabilnosti jugoslovenske Federacije, već i očuvanja njenog društveno-ekonomskog poretka, jer dobro znamo da nacionalizmi imaju kontrarevolucionarne buržoaske inspiracije i ciljeve. Uostalom, rekao sam, vi znate kako smo se odlučno početkom '70-ih godina obračunavali sa takvim pojavama u našoj zemlji.

Pogled na Albaniju i jugoslovensko-albanske odnose (teze za "završni sastanak" u SSIP-u)

1. Retke su zemlje sa takvom međuzavisnošću i objektivnim zajedništvom interesa kao što su Jugoslavija i Albanija. Geostrateški položaj dveju zemalja, duga zajednička granica i međusobna etnička isprepletanost uslovljavaju da od njihove međunarodne političke orijentacije, njihovih međusobnih odnosa i stanja u svakoj od njih bitno zavisi bezbednost i Albanije, i Jugoslavije. Jer - a to je i dalja i bliža istorija pokazala - prisustvo u Albaniji prema Jugoslaviji antagoniziranih država, odnosno blokova, bilo bi veoma nepovoljno za bezbednost naše zemlje, a moglo bi da ugrožava i njenu unutrašnju stabilnost. U obratnom slučaju, albanska bezbednost i stabilnost bile bi samo još oštrije pogođene. Isto tako, ova međuzavisnost je ne manje naglašena i u ostalim domenima života dveju zemalja: normalni odnosi i međusobna aktivna saradnja vitalni su naročito za privredni razvoj Albanije, a ti odnosi su značajni i za razvoj kultura dveju zemalja.

Na žalost, realnosti u tim odnosima, osim u relativno kratkom periodu tokom i neposredno posle Drugog svetskog rata, stalno su se kretale, a i danas se velikim delom kreću, suprotno ovakvom zajedništvu interesa. U istorijskim okolnostima kakve su vladale na prostoru Balkana, a koje su opredeljivali pre svega interesi velikih imperijalističkih država (Turske, Austro-Ugarske, Rusije, Nemačke, Engleske, Francuske, Italije), borba naših i albanskog naroda za oslobođenje i konstituisanje vlastitih država proticala je manje-više u stalnim međusobnim antagonizmima, koje su inspirisali, dozirali i sa njima manipulisali strani zavojevači. Sve to nije moglo a da ne ostavi teško nasleđe sumnji i nepoverenja u međusobnim odnosima, koje je, istina, u drugačijim istorijskim okolnostima i vidovima, prisutno i danas.

2. Tako, u odnosima sa Albanijom i naporima na njihovoj normalizaciji i unapređenju naša zemlja treba da ima u vidu, pre svega, sledeće elemente albanskog društveno-ekonomskog bića i međunarodne politike:

a) Današnja Albanija jedina je zemlja u svetu koja se sa otvorenom naglašenošću rukovodi "staljinizmom" kao ideologijom i političkim prilazom i koja tu ideologiju sprovodi u životu zemlje čak u njenim ekstremnim vidovima. Pogledi na svet albanskog rukovodstva idu i dalje od Staljinovih; za njega u svetu postoji, maltene, samo albanski socijalizam, a sve ostalo su imperijalizam, socijal-imperijalizam, revizionizam, odnosno razne varijante kapitalizma. A društveno-ekonomsko ustrojstvo zemlje bazira na totalnoj centralizaciji i vanekonomskim, distributivnim metodima privređivanja, tipičnim za opštu oskudicu.

Iako se tu ne poseduje punija slika, u ovakvim okolnostima Albanija nije mogla ostvariti adekvatan razvoj i diverzifikaciju vlastite privrede; njen društveni napredak je u celini mali i kada se imaju u vidu značajna ostvarenja u obrazovanju, kulturi i uklanjanju nekih ostataka duboke vekovne zaostalosti. Pri tom, i taj napredak ostvaren je isključivo administrativnim metodama: religija je jednostavno zabranjena a verska pripadnost ukinuta; gotovo nikakav element lične ekonomske stimulacije ne postoji; privredi se onemogućava dublja saradnja sa inostranim partnerima, a ustavom se zabranjuje uzimanje inostranih kredita; svi zaposleni u društvenoj nadgradnji moraju svake godine da prolaze kroz "prevaspitavanje" u proizvodnom radu.

U takvim okolnostima stabilnost režima nastoji se obezbediti "ideologizacijom" kadrova i zatvaranjem zemlje da bi se sprečili spoljni uticaji na albanski narod. Otuda i stalne antijugoslovenske klevetničke kampanje, jer se rukovodstvo plaši, pre svega, uticaja iz naše zemlje, u čijim graničnim delovima, pored ostalog, živi brojna albanska narodnost sa bitno drugačijim, prosperitetnijim i slobodnim životom.

b) Međutim, albansko rukovodstvo je svesno da ideološke premise i društvena praksa staljinizma nisu u stanju da obezbede stabilnost poretka. Ono, zato, stalno i veoma naglašeno inspiriše i pothranjuje svim sredstvima albanski nacionalizam, što se naravno, ne izražava samo u jačanju patriotske svesti kod naroda i oslanjanju na vlastite snage, već pre svega u podsticanju tradicionalističkog šovinizma, a posebno opasnog iredentizma.

v) Posle raskida sa ranijim saveznicima - najpre, početkom šezdesetih godina sa SSSR-om i Varšavskim ugovorom, a nedavno i sa NR Kinom Albanija se našla u međunarodnom položaju koji nosi obeležja nevezivanja za velike sile i blokove. Po svemu, za albanski režim i politiku rukovodstva pokazali su se neizdrživim i neprihvatljivim kako Hruščovljeva "destaljinizacija" tako i kinesko "otvaranje", pa, reklo bi se, rukovodstvo sada traži nove međunarodne okvire za samo održavanje vlastitog poretka. Ono, očigledno, ima u vidu geostrateški značaj albanskog prostora, pa kao da svoju politiku "nevezivanja" nastoji da ugradi u određenu nužnu ravnotežu među blokovskih snaga i na ovom prostoru. Takvom prostoru Enver Hodža daje i idejno-političke okvire kada u definisanju pravaca albanske spoljne politike kaže: "Mi nemamo i nećemo imati diplomatske odnose sa američkim imperijalizmom, sovjetskim socijal-imperijalizmom i sa fašističkim državama, ali sa drugim državama, sa društvenim sistemima različitim od našega, imaćemo odnose na osnovu jednakosti i poštovanja suvereniteta, nemešanja u unutrašnje stvari i uzajamne koristi". Na toj liniji, koju je u nedavnom govoru kod Skadra on opet potvrdio, primetni su danas znaci opreznog i već i samim sistemom ograničenog albanskog otvaranja prema svetu, koje se izražava u većem stepenu spremnosti i inicijativnosti Albanaca za razvoj pre svega robne razmene kako sa zapadnim, tako i sa istočnoevropskim zemljama, a naročito prema susedima, kod čega se značajno mesto daje i Jugoslaviji. Nagli prekid kineske ekonomske pomoći nastoji se nadomestiti drugačijim putevima saradnje sa zemljama kao što su Italija, Francuska, Grčka, Austrija, Švajcarska, Skandinavske zemlje, te ČSSR, NDR, Rumunija, Poljska, Bugarska, pri čemu dolazi do intenzifikacije trgovinske saradnje i sa našom zemljom, koja danas zauzima, posle ČSSR, drugo mesto u ukupnoj albanskoj razmeni sa svetom.

g) U nastalim okolnostima, istovremeno, oba vojnopolitička bloka, odnosno obe supersile u okviru vlastitih strategija na Balkanu još aktivnije se odnose prema ovoj zemlji, nastojeći da ojačaju svoje prisustvo i uticaj. Zemlje Varšavskog ugovora intenziviraju svoje aktivnosti prema Albaniji sa očiglednom težnjom da joj se približe i eventualno, da je vrate u lager. S obzirom na ideološke premise na kojima se zasniva sistem i politika NSR Albanije, koje su u osnovi istovetne sa onima u SSSR-u i ostalim IEZ, mogućnost čak i naglih zaokreta albanske politike na liniji približavanja lageru ne treba, zato, nikako gubiti iz vida. Isto tako, treba stalno imati u vidu da i zemlje NATO, kojima za sada odgovara ovakva albanska politika "nevezivanja", rade na stvaranju pretpostavki i za dublje promene u Albaniji, ukoliko i kada bi se za to ukazale povoljne prilike.

3. U takvim okvirima i okolnostima otvorio se poslednjih godina proces poboljšavanja saradnje i sa Jugoslavijom, proces koji, bar za sada, teče uzlaznom linijom uprkos mnogim teškoćama i oscilacijama, i za koji je karakteristično:

a) Albansko rukovodstvo gotovo nesmanjeno nastoji na idejno-političkoj konfrontaciji prema Jugoslaviji, očigledno, da bi isticanjem "jugoslovenskog revizionizma" kao najopasnijeg neprijatelja, suzbilo objektivno prisutne uticaje u Albaniji jugoslovenskog samoupravnog bića i politike nesvrstavanja.

Istovremeno, ovakva "idejna" konfrontacija naglašeno se naslanja na pothranjivanje albanskog nacionalizma sa iredentističkim pretenzijama prema Jugoslaviji i na tim osnovama čak se nastoji među albanskom narodnošću u našoj zemlji vršiti uticaj i angažovati pristalice za vlastite staljinističke koncepte. Kod toga, albanska vlada se postavlja paternalistički prema albanskoj narodnosti u našoj zemlji i njeno postojanje koristi i kao predtekst za ispoljavanje veliko albanskih nacionalističkih stavova i za iredentističke pretenzije prema jugoslovenskoj teritoriji nastanjenoj ovom narodnošću. Tako, sa albanske strane pokreće se pitanje "ujedinjavanja" svih Albanaca u Jugoslaviji u jednu društveno političku zajednicu, u zasebnu "albansku socijalističku republiku", što predstavlja izraz poznatih starih snova o "velikom Kosovu" i njegovom prisajedinjavanju Albaniji. To je naročito došlo do izražaja u vezi s prošlogodišnjom proslavom stogodišnjice Prizrenske lige.

Na ovoj liniji deluje i albanska emigracija, i u tom pogledu nema razlike između one stare - Zoguove i one posleratne, a obe su korišćene kako od organa NSR Albanije, tako i od stranih obaveštajnih službi.

Istovremeno, iako načelno priznaje njeno postojanje, albanska strana u praksi onemogućava svaku vezu između makedonske manjine u Albaniji i njene matice u SR Makedoniji, dok postojanje crnogorske narodnosti u Albaniji uopšte ne priznaje.

Sa ovakvih pozicija i dalje se nastavlja idejno-politička ofanzivnost albanskog rukovodstva i to kako kroz štampu i govore tako i subverzivnim obaveštajnim metodama.

Pri tom, albanska strana nastoji da upravo u ovakve okvire locira svoj nemali interes za saradnju sa Jugoslavijom naročito u konkretnim oblastima kulture i obrazovanja, vodoprivrede, saobraćaja, trgovine i sl. Međutim, ovakvi njeni propagandni prilazi ne mogu a da ne ostavljaju negativan pečat na odnose i da usporavajuće deluju na međusobnu saradnju.

b) Dosta bogata kulturna, obrazovna i naučna saradnja između dve zemlje, u kojoj albanska narodnost u Jugoslaviji prirodno ima istureno mesto, doživljava zadnjih godina snažan razvoj, ali nosi pečat i negativnih albanskih prilaza. Naime, pozitivna je činjenica da je među naučnim i obrazovnim ustanovama dveju zemalja (univerziteti, akademije nauka) institucionalizovana dosta široka saradnja, što sve češće dolazi do uzajamnog gostovanja kulturnih ekipa, razmene izložbi, filmova, TV programa i sl., a međusobno se koriste i neki udžbenici. Prirodno je, takođe, i da se ova razmena ostvaruje pretežno sa jugoslovenskim regionima gde živi albanska narodnost, koja je povezana sa matičnim narodom zajedničkim jezikom, običajima, tradicijama itd.

Međutim, dalja nastojanja albanske strane da ovu saradnju ograničava isključivo na SAP Kosovo i krajeve SR Makedonije i SR Crne Gore gde živi albanska narodnost, te da je koristi za podsticanje nacionalističkih strasti i iredentističkih pretenzija, ne bi mogla a da kod jugoslovenske strane ne izazivaju podozrenja i da ne sužavaju okvire za ovu saradnju.

v) Kompleks granične saradnje (vodoprivreda, transport, granična pitanja) predstavlja područje na kojem naglašeno dolaze do izražaja međuzavisnost i obostrani interesi dveju zemalja za saradnjom. U dogovaranju za realizaciju projekata o korišćenju voda Crnog i Belog Drima, o regulisanju voda Skadarskog jezera, Drima i Bojane, o povezivanju železničkih pruga, o povezivanju dalekovodne električne mreže, o vazdušnom i pomorskom saobraćaju itd., koji imaju veliki ekonomski značaj za obe zemlje, ostvaren je već značajan napredak, a do sada obostrano iskazivana dobra volja čini realnim očekivanja da će se oni uspešno i ostvarivati.

U ovom domenu stvoren je problem odlukom NSR Albanije da proširi albanske teritorijalne vode sa 12 na 15 milja, čime je i za naše brodove i avione veoma sužen prolaz kroz Otrantska vrata, a nova linija albanskog teritorijalnog mora zaseca čak i u naše teritorijalne vode.

g) Uprkos ograničavajućim faktorima i u ovom domenu (albanska ustavna zabrana korišćenja inostranih kredita i istovremeno insistiranje na strogo uravnoteženoj razmeni, veoma mali potencijal i uska struktura albanskog izvoza, česta nekonkurentnost naših izvoznika na albanskom tržištu, nepostojanje u albanskim odnosima sa inostranstvom širih savremenih oblika privredne saradnje i sl.), u poslednjim godinama ostvaren je značajan napredak u jugoslovensko-albanskoj trgovinskoj razmeni. Tako, ukupan obim međusobne razmene raste sa 27, 9 miliona u 1978. godini na oko 60 miliona u 1979, a za 1980. godinu predviđen je u tek potpisanom protokolu nivo razmene od oko 80 miliona dolara.

Ovakav razvoj, kao i neke druge prateće činjenice, ukazuju da je u ovom domenu i albanski interes za razvojem saradnje veoma naglašen. Prihvatili su inicijativu o poseti saveznog sekretara za spoljnu trgovinu Albaniji (prva poseta jednog jugoslovenskog ministra posle trideset godina), pridajući joj, pri tom, i formalno i sadržinski punu pažnju. U razgovorima su pokazali interes za dalje značajno povećanje razmene u 1980. godini, sami su inicirali da se do leta iduće godine zaključi i dugoročni sporazum o trgovinskoj razmeni za period 1981-1985. sa vizijom daljeg značajnog rasta razmene. Istovremeno, a to je veoma važno, istakli su i interes za jugoslovenske ponude za isporuku opreme i kompletnih postrojenja, naravno pod uslovima međunarodne konkurencije. Takođe, albanski ministar spoljne trgovine prihvatio je da iduće godine poseti Jugoslaviju i potpiše dugoročni trgovinski sporazum. Albanska strana je i protokolarno izrazila interes za posetu Rotara, saveznog sekretara za spoljnu trgovinu; primio ga je potpredsednik vlade, a sreo se i sa ministrom saobraćaja i pomoćnikom ministra inostranih poslova. U celini, reklo bi se da je ovom prilikom došla do izražaja i albanska zainteresovanost za određenu normalizaciju međudržavnih odnosa.

d) Granični odnosi takođe se mogu oceniti povoljno. Istina, i dalje se događaju "prebezi" njihovih ljudi u Jugoslaviju, za koje oni traže povraćaj, dok im se sa naše strane, ukoliko nisu počinili krivična dela, i s pozivom na Konvenciju o izbeglicama, omogućava odlazak na Zapad.

4. Prema tome, i u ovakvim okolnostima postoje određeni prostori za razvoj jugoslovensko-albanske saradnje koju treba stalno dalje unapređivati imajući pri tome u vidu posebno sledeće:

a) Nezavisna i za supersile i blokove nevezana Albanija predstavlja trajan interes za SFRJ ne samo sa stanovišta principa naše spoljne politike, već iznad svega sa stanovišta očuvanja naše bezbednosti i nezavisnosti. Jer, infiltracija supersila i blokova u Albaniju, odnosno posezanje za njenom nezavisnošću, bila bi direktna pretnja i za Jugoslaviju kao što bi i sličan razvoj u vezi sa našom zemljom još opasnije ugrožavao Albaniju.

S obzirom da dobrosusedska saradnja i dobri odnosi između dve zemlje mogu samo učvršćivati nezavisnu orijentaciju Albanije od velikog je interesa za našu zemlju da se stalnom inicijativnošću podstiče ta saradnja i da se ne propušta ništa što bi doprinosilo poboljšanju i proširenju međusobnih odnosa na osnovama prihvatljivim za obe strane.

Istovremeno, pri takvom pozitivnom i aktivnom prilazu jugoslovensko-albanskoj saradnji treba, međutim, stalno imati u vidu da se Albanija - niti prema svetu, niti prema nama - neće naglo i brzo otvarati, odnosno da se u razvoju odnosa i dalje mora ići putem "malih" koraka. Naime, režim kakav je albanski, imaće i dalje potrebu da se drži zatvorenim, te da tu zatvorenost, kao i do sada, obezbeđuje i određenim doziranjem međunarodne saradnje i idejnim konfrontacijama, što će i dalje biti naglašeno prisutno i prema Jugoslaviji.

Pri tom, jugoslovensko-albanske odnose moramo stalno sagledavati u istorijskom kontekstu, vodeći računa i o nagomilanim sumnjama i nepoverenju, ali i o borbenoj saradnji naših dveju revolucija. Uz to, treba takođe imati u vidu i da je Jugoslavija za Albaniju "džin", i to ne samo zbog veličine već i zbog velikog broja Albanaca koji u Jugoslaviji predstavljaju subjekt ravnopravan sa ostalim narodima i narodnostima i žive slobodnije i bogatije, i koji samim tim vrše određene uticaje i u Albaniji.

Zbog svega toga je potrebno da pri stalnom iniciranju i podsticanju saradnje budemo, istovremeno, dovoljno realistični i fleksibilni, ali i korektni u izvršavanju preuzetih obaveza. Pri tom, sa Albancima i dalje ne treba voditi ideološko-političke polemike, u kojima su nam pozicije dijametralno različite, što opet ne znači da u slučajevima vređanja zemlje i šefa države ili mešanja u njene unutrašnje poslove treba da ostajemo indiferentni...

Zato - kao što je istakao predsednik Tito u svom nedavnom govoru u Prištini - principi poštovanja jednakosti, nezavisnosti, teritorijalnog integriteta, nemešanja, uzajamnog uvažavanja i ravnopravne saradnje stalno treba da budu naglašavani kao nezamenljiva osnova jugoslovensko-albanskih odnosa, daljeg proširenja saradnje i normalizovanja odnosa između dve države.

b) Položaj albanske narodnosti u našoj zemlji, kao i makedonske i naših drugih manjina u Albaniji, ima trajno posebno mesto i značaj u jugoslovensko-albanskim odnosima. Kao ravnopravni subjekat u našoj samoupravnoj zajednici albanska narodnost ima sva ustavna prava i mogućnosti da razvija svoju nacionalnu individualnost, uključujući i da održava intenzivne kontakte i sarađuje sa svojom maticom u NSR Albaniji. Takav slučaj, međutim, nije sa jugoslovenskim narodnostima: postojanje makedonske manjine u Albaniji se zvanično priznaje, ali se onemogućavaju njeni kontakti sa maticom u SR Makedoniji, dok se postojanje crnogorske i srpske narodnosti uopšte ne priznaje.

Naša nastojanja treba i dalje da budu usmerena na razvoj što šire jugoslovensko-albanske saradnje i kao puta za što veće zbližavanje recipročnih narodnosti sa svojim maticama, pri čemu treba obezbeđivati više ravnopravnosti za naše narodnosti.

Iako će albanska narodnost u Jugoslaviji i dalje igrati najistureniju ulogu u razvijanju jugoslovensko-albanske saradnje, ta saradnja se ne bi smela, kao što se to sada događa, ograničavati manje-više samo na područja gde žive Albanci.

Istovremeno, s obzirom na naglašeno prisustvo nacionalizma i iredentizma u politici albanske vlade prema albanskoj narodnosti u Jugoslaviji, u našem otvaranju prema Albaniji, ipak se ničim ne bi smelo dopuštati stvaranje iluzija kod albanske strane o mogućnosti teritorijalnih promena. Naprotiv, u slučajevima kada na to podstiču, Albancima treba jasno stavljati do znanja da bi takvi pokušaji neminovno vodili katastrofi sa nesagledivim posledicama.

v) Odgovarajućem usmeravanju kulturne, naučne i obrazovne saradnje trebalo bi u narednom periodu posvećivati povećanu pažnju, pri čemu albanska narodnost u Jugoslaviji, a naročito u SAP Kosovu, treba da ima isturenu ulogu.

S tim ciljem treba i dalje nastojati na zaključenju kulturne konvencije između dve zemlje, za šta Albanci još nisu izrazili spremnost, očigledno da bi što duže i više zadržali mogućnost da u Jugoslaviji biraju partnere za ovu saradnju, odnosno daje i dalje koncentrišu uglavnom samo na područja gde živi albanska narodnost.

U ovom domenu, međutim, naš prilaz i dalje treba da odlučno podržava najširu saradnju, jer i pri ponekada štetnim uticajima sa albanske strane, možemo računati sa efektima društvenog života i međunarodnog položaja Jugoslavije na albanske sredine koje kroz ovu saradnju dolaze u dodir sa našom zemljom.

Tako je i naš interes da se saradnja u okviru mreže sporazuma zaključenih između univerziteta i akademija nauka Kosova, Makedonije i Crne Gore sa ovakvim institucijama u Tirani što punije sprovodi u život, da se još intenzivnije nastavi sa razmenom kulturnih grupa, umetničkih ostvarenja, te da i odgovarajuća sredstva javnog informisanja dveju zemalja ostvaruju što puniju saradnju.

Naravno, i ova saradnja treba da se odvija na principima ravnopravnosti i uzajamnog poštovanja i kao deo sveukupne saradnje između SFRJ i NSR Albanije. Zbog toga su u ovom domenu potrebna stalna nastojanja - ali i inicijativnost i drugih republika i pokrajina - da se kulturna saradnja učini što više opšte jugoslovenskom, iako je, naravno, prirodno da područja gde živi albanska narodnost imaju daleko najisturenije mesto u saradnji sa Albanijom.

Takođe, još manje je prihvatljivo da se kulturna saradnja koristi od strane organa NSR Albanije za rasturanje prema Jugoslaviji neprijateljske propagande (u sklopu razmene udžbenika i publikacija, slanje takvih pamfleta na adrese pojedinaca itd.), jer to ne bi moglo a da se negativno ne odrazi na ovu saradnju.

g) Sa naše strane treba i dalje iskazivati dobru volju i činiti sve za uspešno dogovaranje i implementaciju projekata iz kompleksa granične saradnje, koja najtrajnije učvršćuje međuzavisnost dveju zemalja.

Zato narednim zasedanjima Mešovite komisije za vodoprivredu i njenih organa treba posvetiti punu pažnju kako bi se, pri očigledno manje više uravnoteženim interesima, ostvario dalji napredak u saradnji na zaštiti Ohridskog jezera, na regulisanju pitanja nastalih izgradnjom u Albaniji hidro energetske akumulacije"Fierza", tena korišćenju sa naše strane voda Belog Drima za navodnjavanje, na regulaciji voda Skadarskog jezera, Drima i Bojane i sl.

S obzirom na interes Albanije da izvozi elektroenergiju i dugoročne potrebe Jugoslavije za njenim uvozom (SR Crna Gora, SR Makedonija), razmenu energije trebalo bi dogovoriti na dugoročnoj osnovi, a intenzifikaciji saradnje u ovom domenu doprinelo bi i povezivanje dalekovodne mreže i između Albanije i SAP Kosova i SR Makedonije.

U vezi sa sporazumom o železničkom povezivanju Skadar-Titograd, Jugoslavija bi morala imati razrađene tehničke i finansijske pretpostavke za to povezivanje u predviđenoj dinamici i u skladu sa albanskim napredovanjem u tom pogledu.

Naš je, takođe, interes da se ostvari i železničko povezivanje Struga -Elbasan, da se ustali i modernizuje avio-linija Beograd-Tirana, te uspostavi redovna pomorska linija Drač-Bar-Bari.

d) Iako je u privrednoj saradnji ostvaren značajan uspon, sa dostignutim nivoom ne bi trebalo da budemo zadovoljni. Poseta saveznog sekretara za spoljnu trgovinu Rotara, takođe, pokazala je da i Albanci smatraju da u ovom domenu postoji još prostora za unapređenje saradnje. U našim naporima za proširenje te saradnje, koji treba naglašeno da dođu do izražaja u petogodišnjem sporazumu 1981-1985. godine, posebno bi trebalo imati u vidu:

(1) U uslovima kada se on ne može proširivati kreditnim odnosima, prostor za proširenje saradnje opredeljivaće, pre svega, naša inventivnost i spremnost da povećamo uvoz iz Albanije, na šta, u stvari treba staviti težište. Istovremeno, s obzirom na dimenzije albanskog tržišta, ne bi se smelo događati da Jugoslavija nije u stanju da udovolji tražnji Albanije za određenim našim proizvodima.

(2) Mi posebno treba - stvarajući pre svega za to odgovarajući prostor - da nastojimo na izvozu opreme i kompletnih postrojenja, za šta je albanska strana, pod uslovom da smo konkurentni, već izrazila interes.

(3) Sistem dugoročnih aranžmana između privrednih organizacija dveju strana, koji bi mogao biti prihvatljiv i za Albance, doprinosio bi na pragmatičan način nadomeštavanju nemogućnosti kreditiranja i na taj način stvaranju prostora za povećanje međusobne saradnje. Ovi aranžmani bi se temeljili na uzajamnim isporukama određenih roba i postrojenja, s tim što bi isporuke albanske strane bile ešalonirane na duži rok (u ovom slučaju naš isporučilac bi bio kreditiran od naših banaka).

Kroz ostvarivanje ovakvih aranžmana mogli bi se začinjati i neki oblici dugoročne proizvodne kooperacije, koju Albanci za sada ne prihvataju.

(4) Konkurentnost u cenama i kvalitetu, kao i korektno izvršavanje preuzetih obaveza, uključivo i robnih lista po međudržavnom sporazumu, preduslov je za uspešan razvoj privredne saradnje sa ovom zemljom. Zato postoje svi razlozi, a posebno oni politički, da naši privrednici nastupaju što aktivnije i organizovanije na ovom tržištu, te da zato bivaju i adekvatno podsticani.

(5) Očigledno zbog bojazni od cirkulacije i kontakata ljudi, albanska strana ne prihvata ne samo malogranični promet lica, već ni onaj roba. Imajući to u vidu, ubuduće bi trebalo, zato, težište sa naše strane stavljati na malogranične sporazume o robnom prometu kao sistemu podsticanja robne razmene između graničnih regiona, a ne kao razmene među pojedinim licima.

đ) Razmena uzajamnih poseta veoma je podsticajan faktor za razvoj saradnje naročito u slučaju Albanije i nju treba podsticati, ali, naravno, u meri albanske spremnosti za to. Protekla zvanična poseta saveznog sekretara za spoljnu trgovinu Rotara, kao prva ministarska poseta posle više od 30 godina, ima veliki značaj i kao izraz određenog stanja u odnosima između dve zemlje, a ne manji će u tom pogledu imati značaj i predstojeća poseta albanskog ministra spoljne trgovine Nedin Hodže Jugoslaviji na proleće/leto iduće godine.

Predstoji uskoro i poseta privrednika Kosova Albaniji, a albanski ministar kulture pozvao je sekretara za kulturu SAP Kosova Imer Jaku da poseti Albaniju. Više puta ponovljeni predlog Privredne komore SR Makedonije za posetu Albaniji makedonskih privrednika, međutim, čeka još odgovor albanske strane.

Pri dosadašnjem nedostatku zvaničnih kontakata na vladinom nivou od značaja su bile, uz obezbeđenje za njih odgovarajućih kontakata, i "privatne posete" pojedinih saveznih i republičkih funkcionera, pa takve vidove u odgovarajućoj meri, treba i dalje praktikovati.

Međutim, u sklopu proširivanja saradnje između dve zemlje sa naše strane sada, ipak, težište treba stavljati na razmenu zvaničnih poseta i ne podsticati zamenu takvih poseta onima privatnog karaktera.

e) Upravo u ovoj fazi kada se, kako izgleda, sve određenije kristalizuje albanska međunarodna politika kao politika nevezivanja za pojedine supersile i blokove, ali kada, ipak, moguće opcije albanskog rukovodstva, a uz to i moguće akcije suparničkih blokova i supersila, još nisu jasne, uvećava se potreba što određenijeg praćenja albanske međunarodne politike i odnosa, i to i u onim njenim konkretnim izražavanjima.

Isto tako, s obzirom na njihov uticaj i na njeno međunarodno ponašanje, potrebno je intenzivno pratiti i unutrašnja kretanja u Albaniji kako bi se imala što punija slika o političkom, privrednom, kulturnom i vojnom biću ove zemlje.

Završni sastanak u SSIP-u i završni razgovori

Završni sastanak u SSIP-u, koji je održan početkom novembra 1979. godine, i kojem su prisustvovali rukovodeći predstavnici svih sektora involviranih u većoj ili manjoj meri u radu prema Albaniji, odobrio je moje Teze kako u pogledu sintetičke ocene društveno-političkih prilika u Albaniji, tako i stanja i naše politike u jugoslovensko-albanskim odnosima. Zabeležio sam, pri tom, da su u opsežnoj diskusiji koja je tom prilikom vođena posebni naglasci stavljeni na sledeće:

Prvo, da želimo puni i svestrani razvoj odnosa sa Albanijom i s tim ciljem treba da u ovoj zemlji budemo što prisutniji i sa međuljudskim kontaktima, i sa robama, i sa kulturom, i sa idejama... Jer, zainteresovani smo za nezavisnost Albanije, sa kojom imamo značajnu uzajamnost interesa, čije postojanje treba da vidimo u uravnoteženom odnosu; u protivnom, njihovo drugačije sagledavanje bilo bi i za nas kontraproduktivno.

Drugo, da se, pri tom, ne sme gubiti iz vida albanska protivurečna politika prema Jugoslaviji, a naročito u pogledu odnosa prema teritorijalnom integritetu naše zemlje. Istina, Albanci formalno ne otvaraju pitanje granice sa Jugoslavijom, ali način kako tretiraju elemente tog pitanja u istoriografiji i tekućoj propagandi označava da ga faktički drže otvorenim. Posebno je, pri tom, naglašeno da bi za normalan, pozitivan razvoj jugoslovensko-albanskih odnosa teško savladivu kočnicu predstavljala ocena albanskog rukovodstva da bi njihove teritorijalne pretenzije gubile šanse ukoliko bi se odnosi između dve zemlje radikalno poboljšavali...

Treće, s obzirom na ocenu da nedovoljno poznajemo kretanja u albanskoj unutrašnjoj i spoljnoj politici, ambasadije posebno naloženo da kroz izveštavanje što fundiranije pruža sliku društvenog i ekonomskog bića sadašnje Albanije, njene industrije i poljoprivrede, te sposobnosti da duže izdržava bez inostrane pomoći, ali sve to - ne na osnovu "logike", već sa što više pokazatelja i analitično. Što bližu sliku treba pružiti i o albanskoj spoljnoj politici, njenim ekonomskim odnosima i kulturnoj saradnji sa pojedinim zemljama i regionima.

***

Neposredno pred odlazak primio me je potpredsednik Predsedništva SFRJ Lazar Koliševski (predsednik Tito već nekoliko godina nije primao ambasadore pred njihov odlazak na dužnost), a odmah, zatim, i savezni sekretar za inostrane poslove Vrhovec.

U razgovoru u vezi sa mojom misijom u Albaniji Koliševski je bio vrlo kratak: ocene i politiku iznete u Tezama za završni sastanak, koje je, na vlastiti zahtev i on bio dobio, ocenio je kao veoma dobre, da bi mi na kraju, posle dužeg podsećanja na ratne i poratne dogodovštine sa Albancima, naložio da "Enveru Hodži i albanskom rukovodstvu" prenesem pozdrave od "Predsednika Tita i jugoslovenskog rukovodstva..."

Ovo poslednje me ne malo iznenadi; smatrao sam da bi bilo previše da Tito pozdravlja E. Hodžu, koji nije propuštao gotovo niti jednu priliku da ga na najgnusniji način ne napada i kleveće. Osetih tada i koliko je u jugoslovensko-albanskim odnosima sve delikatno, pa i uobičajene kurtoazije, i odlučih da neke stvari koje ću izreći prilikom predaje akreditiva stavim na papir i raščistim kod saveznog sekretara za inostrane poslove, koji se, pored ostalog, složi sa mojim predlogom da pozdrave treba da prenesem samo - "od rukovodstva Jugoslavije rukovodstvu Albanije..."

A što se moga posla tiče, savezni sekretar Vrhovec naglasi da treba da veoma nastojimo na što punijem razvoju jugoslovensko-albanskih odnosa, da u vezi sa tim imamo inicijativu, ali da, pri tom, ne forsiramo ono za šta Albanci nemaju interesa... Napomenu mi i to da, s obzirom na atmosferu u odnosima između dve zemlje, moram imati "dobre nerve", ali da u slučaju grubog direktnog napada na šefa države i našu zemlju treba da markiram svoje negodovanje i protest. Posebno naglasi da, uz pozdrave, ministru inostranih poslova Nesti Nase kažem i "da me je savezni sekretar zadužio da u punom smislu reči budem predstavnik jugoslovenskog interesa za dobrim odnosima sa Albanijom..."

Na kraju me je ovlastio i da, s obzirom na uslove rada i života u Albaniji, mogu sam odlučivati - za sebe i svoje saradnike - o privatnim odlascima u Jugoslaviju, dok je za službeno angažovanje ambasadora u Jugoslaviji, naravno, potrebna saglasnost SSIP-a.

Napomene

1. Konferencija je, prema tome, održana na albanskoj teritoriji, koju su držali albanski partizani, a u njenom radu je učestvovao znatan broj državljana Albanije, koji su zajedno s Albancima s Kosmeta činili dominantnu većinu delegata. Uz to, mali broj Srba i Crnogoraca malo je ili uopšte nije znao albanski jezik da bi valjanije mogao pratiti rad konferencije.

2. Enver Hodža, Razgovori sa Staljinom.

3. Sporazum SFRJ-NR Albanija o saradnji u oblasti vodo privrede iz 1956. obuhvatao je, uz zaštitu ribljeg blaga u zajedničkim jezerima, i saradnju kod korišćenja zajedničkih reka, a posebno saradnju na regulaciji voda Skadarskog jezera. Drima i Bojane. čime bi se na crnogorskoj strani oslobodilo oko 12,5 hiljada hektara pri jezerske zemlje. Ostvarenje ovog projekta trebalo je da rezultira u smanjenju voda jezera sa 9.5 metara iznad mora na 6,5 metara, a u tom pogledu postojale su dve varijante: a) prevođenje Drima starim koritom od pre više od sto godina u more kod grada Lješa, i b) njegovo prevođenje kod Bušata u donji tok Bojane, te izgradnju za Albaniju manje hidrocentrale na toj devijaciji.

4. Za železničko povezivanje sa naše strane postojale su dve varijante mesta spajanja: a) Božaj-Hanihotit i b) Vuksan Lekić-Rozafina, koja varijanta je, s obzirom la bi pruga prelazila preko Skadarskog jezera, bila povezana i sa njegovom regulacijom i spuštanjem voda.

5. Konvenciju o kulturnoj saradnji iz 1947. godine nijedna strana formalno nije bila otkazala ali se ona u veoma zaoštrenim odnosima posle 1948. godine faktički bila ugasila. Pregovori iz 1971, a zatim iz 1972. i 1973. godine, o zaključenju Protokola o kulturnoj saradnji nisu dali rezultate: to je, očigledno. izbegavala albanska strana. Ona nije prihvatala niti zaključivanje dvogodišnjeg programa saradnje između SFRJ i NRA, osim sa SAP Kosovo, jer joj je odgovaralo da se kulturna saradnja odvija što stihijnije sa naše strane i gotovo isključivo sa krajevima gde u našoj zemlji žive Albanci.

6. Tito je tada, prema "Politici" od 17. oktobra 1979. između ostalog. rekao: "Naši odnosi sa susednom Albanijom, naročito na trgovinskom, prosvetnom i kulturnom planu, dosta se uspešno razvijaju, uz obostrane napore i u skladu sa obostranim interesima. To je važan doprinos ukupnim odnosima i stabilnosti na ovom području..."

Naglasivši da u odnosima prema Albaniji polazimo od međunarodno usvojenih principa, takođe je podvukao da "to podrazumeva i neotuđivo pravo svakog naroda na samostalan put svog unutrašnjeg razvoja i života..." te da "razlike, ponekada i duboke, koje postoje među našim zemljama, ne treba da budu smetnja saradnji pa svim područjima gde za to postoje uzajamni interesi i mogućnosti... Pri tom. značajan aktivan faktor u toj saradnji predstavlja brojna albanska narodnost u Jugoslaviji. a ona je to mogla postati zato što joj ustavni položaj omogućava da bude gospodar svoje sudbine i budućnosti".

"Mi smatramo - zaključio je predsednik Tito u vezi sa odnosima sa ovom zemljom - da treba jačati ekonomske i druge veze sa Albanijom... razume se mi ni u buduće nećemo odgovarati na razne klevete već nastojati da razvijamo konkretnu saradnju... Ja sam uveren da politika građenja dobrosusedskih odnosa predstavlja dugoročni interes naroda naše dve zemlje".

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | Prevodi | O Albaniji | Bibliografija | Linkovi
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt