Емилија Церовић, Београд

Непозната народна песма о устанку Седморо брда и Арбанаса 1737. године

Извор: зборник "Рад XIV конгреса Савеза фолклориста Југославије (у Призрену 1967)", Београд 1974.

Кратко време пред своју смрт фолклорист Томаш Катанић поклонио ми је ову народну епску песму коју је забележио 1915. године од познатог народног певача Андрије Станића у месту Сућеска код Андријевице, с жељом да је ја објавим. Одужујући се Томашу Катанићу ја то данас чиним.

Одрастао у крају где је жива и снажна епска традиција, Катанић је на том непресушном врелу јуначке песме бележио још неприкупљене народне песме и више с љубављу него зналачки објављивао једну по једну у разним часописима. Тих и скроман умро је у Београду 1956. године.

Ову песму "Устанак седморо брда и Арбанаса" као и неке друге, забележио је Катанић по казивању Андрије Милошева Станића који је тада живео у Сућесци. Станић је био веома интересантна личност: Потпуно неписмен, али изузетног певачког дара и памћења, он је био, како пише професор Миодраг Лалевић, "права енциклопедија различитог знања. Он зна толико података, догађаја, имена, географских назива различитих локалитета, својим разноврсним причама и песмама у стању је да сатима сипље стихове... И да говори у десетерцу о чему хоћеш".^{[1 ]}Знао је много песама, но да гусла није умео. У краткој биографији коју је посветио Станићу, проф. Лалевић каже да је "радије попевао него што је просто казивао песму... Тада се унесе, подигне обрве, помало маше главом и витла очима".^[2] Проф. Лалевић даље наводи да је каткад при понављању мењао речи и стихове. Ослањајући се на Вукова схватања као и закључке каснијих научника, ми у Станићу налазимо баш ону врсту народног певача и казивача у коме су зрелост епске традиције и природна даровитост створиле личност не само изврсног казивача него и надахнутог креатора. Осим тога знао је и обиље прича, од шаљивих до фантастичних.

По многим својим карактеристикама ова песма носи обележја динарске епике настале на херцеговачко-црногорском патријархалном терену. Испевана је у беспрекорном десетерцу, а испуљена осећањем чојства и јунаштва. Оптерећена је, међутим, локалним лексичким особеностима. Изостављајући претходни увод у догађај који се опева и због чега се опева, песник је, у свега 179 стихова, дао не само песнички занимљив него и историјски безмало тачан приказ учествовања Брђана у устанку против Турака под патријархом Арсенијем IV Шакабентом. Догађаји су опевани тако да се песма може поделити у три дела: договор, ратовање и пораз, уз карактеристично објашњење пораза издајом, баш онако како се и сам ток устанка до пораза Брђана и одиграо. Песник је с тачношћу побројао сва брђанска племена и њихове вође, затим све крајеве куда се кретала ова устаничка војска. Не ставља он случајно организацију устанка у руке војводи Радоњи Петровићу, веома угледном и најстаријем међу народним првацима. Историјска је чињеница да је војвода Радоња, на челу изасланства, заједно са патријархом Арсенијем поднео у аустријском главном штабу, у селу Тешици код Ниша, 24. јула 1737, фелдмаршалу Секендорфу опширан меморандум о устанку Срба и Арбанаса.^[3]

Књиге пише војвода Радоња,
Са сред Куча мјеста јуначкога,
Па их шаље у Брда остала
На Брђане и брцке војводе.
Прву посла у Васојевиће
На рукама кнезу Бојовићу;
Ону другу у Морачу Доњу
На рукама попу Радовићу,
Трећу посла у Братоножиће
На Павића Матијашевића;
А четврту у Пипере тврде
На рукама Тошку Бајовићу,
Пету посла у Ровца малена
Ровачкоме војводи Вуксану,
Ону шесту у Гусињу граду
На рукама Деда Ђеру Краљу.

Потпуније и суптилније, него што су то аустријски извештаји и савремени писци саопштавали, народни песник, будући близак и објективнији, казао нам је, само са неколико стихова, колико је било поштовања и узајамног поверења, као и истоветне жеље Брђана и Арбанаса да се ослободе заједничког непријатеља Турака.

Кад војводе књигу разумјеше,
Они одмах на ноге скочише,
По Брдима војску покупише,
Покупише и старо и младо,
Све што може понијет' оружје,
Па пођоше Немањића цркви.
Први пође војвода Радоња,
А за њиме Кучи соколови...
За њим пође кнеже Бојовићу...
А за њима сви Брђани редом
И ето 'нај Деда Ђера краља,

Сви дођоше Неманића цркви
И ту своје смијешаше војске.
Кад војводе војске смијешаше,
Уљегоше у бијелу цркву
И почеше водиш разговоре
Кудије ће с војском ударити.

И у даљим стиховима песник не прави разлику коме ће дати првенство између двојице првака Арбанаса и Брђана, Деде и Радоње

"Чуј Вуксане и браћо остала,
Нећу вратит Деда Ђера краља
И Радоњу од Брда војводу,
Ни' послушаш бијорске бегове,

У песми има, наравно, и одступања од историјске прецизности као што је случај са именом и народношћу највероватније пуковника Лентула који се у песми назива Лауш капетан. Уосталом доста је чест случај замене или мешања имена у народној песми. Издаја Лауш капетана, који трује свога пријатеља Радоњу, не само да представља одступање од историјске реалности, већ, што је, чини нам се, у овом моменту важније, остаје у песми потпуно без објашњења.

После победоносних и историјски тачних стихова:

А ујутру рано подранише (из Хаса беранског где су се сакупили)
И на ломни Бијор ударише,
Похараше Бијор и Љешницу,
Прегазише Пештер и Сјеницу,
Док дођоше на воду Кладницу,
Па с Кладнице на Јавор планину,
А с Јавора низ Мораву равну
До Јелице високе планине,
Ђе нађоше Маџареву војску
И пред њоме Лауш Капетана,
Те араше по Морави равној.

Машта певача пушта себи на вољу, говорећи о Лауш Капетану:

Ал' да видиш невјерни Маџара
Он дочека од Брда војводу
И рече му да су пријатељи.
Па сједоше један крај другога
И ту они збора затурише.
Први поче Лауш Капетане,
Поче зборит лако, полагано,
А све мисли проклета му душа
Да превари војводу Радоњу.
Ал' га Лауш преварит не мога
Е је мудар Радоња војвода,
Па се не да лако преварити
И не слуша Лауш Капетана.
Кад то виђе Лауш Капетане,
Он узима зелену јабуку,
Посјече је отровнијем ножем
И даде је своме пријатељу
И отрова војводу Радоњу.

Да начини овако нагло одступање од истинитих збивања, народни песник могао је имати, по нашем мишљењу, два разлога. Прво, што пораз на бојном пољу није никако могао да се дозволи брђанском човеку јунаку, већ је он дошао само као плод издаје, и друго, што је можда било пресудније, историјска чињеница да је пуковник Лентул преварио својим извештајем патријарха Арсенија и издао устанике напустивши Нови Пазар са аустријском војском, а да их није сачекао или бар претходно обавестио о повлачењу. Пред општим повлачењем аустријске војске, а изгубивши једног од најстаријих вођа, војводу Радоњу, устаници су имали или да пођу за аустријском војском или да се врате кућама.

И понова историјски основано у свега 14 стихова, песник описује судбину брђанске војске која није пошла за Аустријанцима.

Тад' Брђани војску окренуше
И одоше вилајету своме.
Али на њих ударише Турци,
Рашћераше од Брђана војску,
И Брђане многе похваташе,
Понајприје Ђеку и Вуксана,
Па их вежу у тешке синџире,
Оћераше у Ипеку граду
И бацише у ледну тамницу.
Ту их море и глађу и жеђу
И на муке мећу свакојаке.
Док Вуксана тако уморише,
Кнеза Ђеку Скадру поведоше
И тамо га Турци погубише.

Разматрајући песму са свим њеним особинама, као што су, на пример, историјска тачност, сажетост причања, особеност стила и др., могли бисмо извести неке закључке и о старости песме. Познато је да је у XVIII веку услед специфичних друштвених и политичких услова, епска песма била веома жива, стваралачка и актуелна, баш у црногорским и херцеговачким племенима. Догађај, као што је био овај устанак, који је почео са много нада и ослободилачког жара, затим успеха и најзад пораза и тешких страдања, није могао остати неизражен од стране народног певача. Толике историјске тачности могли су да испричају једино учесници и савременици самих догађаја. Песма је, дакле, морала настати у току XVIII века.

Трагајући за којом варијантом или другом песмом о овоме устанку, нисмо били у могућности да нађемо ништа друго осим још оне коју је објавио Марко Миљанов у својој књизи Племе Кучи у народној причи и пјесми.^[4] Мада је то песма о погибији војводе Илије, сина Радоње Петрова, она у почетку опева ратовања Брђана, смрт Радоњину и пропаст устанка.

Упоређујући песму забележену од Андрије Станића и ову коју је М. Миљанов чуо од Бега Иванова Мијовића, можемо констатовати осим већ напред речене и друге разлике. Мада је Мијовићева песма, односно онај део песме који се односи на устанак, краћи од Станићеве и са знатно мање стихова, у њој не изостаје ни претходни увод у догађаје, као ни објашњење Лаудоновог, како је овде назван, непријатељства према Радоњи Петровићу. С друге стране, историјски оквири су далеко скученији и сам мотив ратовања произвољан, десетерац недоследан, лепота стиха знатно мања.

Напомињемо да нам је у нашем трагању за евентуалним варијантама остала непозната рукописна збирка Андрије Лубурића.

На крају овог кратког осврта нека нам буде дозвољено да закључимо следеће:

Песма "Устанак седмора брда и Арбанаса 1737." забележена од казивача Андрије Станића је, на првом месту, историјска, и будући са доста сигурних историјских података може да се стави у ред са другим историјским изворима. Осим догађаја и личности о којима пева, она нам даје живу слику међусобних односа Брђана и Арбанаса у њиховој равноправној борби за заједничке народне интересе. Носећи сва обележја динарске епике, песма поседује ону динамику причања, свежину и ритам стиха који су карактеристични за то подручје. По начину певања и казивања морала је настати у XVIII веку у средини која је догађај доживела или је учествовала у устанку.

Напомене

¹ М. Лалевић: Андрија Станић. — „Прилози проучавању народне поезије." Год. V, св. 1. Београд, 1938. Стр. 124

² Ibid. стр. 126.

³ М. Костић: Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737— —1739 и сеоба у Угарску. — „Гласник Скопског научног друштва", књ. VII—VIII. Скопље 1930, стр. 214 и даље.

⁴ Марко Миљанов: Племе Кучи у народној причи и пјесми. Београд, 1904.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт