|
|
 |
 |
 |
 |
|
|
Татомир П. ВукановићСловенска симбиоза породице
|
Tatomir. P. Vukanović
|
Постојбина Ђурђа Кастриота Скендербега је Епир.[1] У овој области постоји обиље топономастичких назива и оронима словенскога порекла. То пак јасно сведочи да је у Епиру постојала у неко старије средњовековно доба, словенско-арбанаска симбиоза.[2] Она је настављена кроз цео средњи век, што је било условљено феудалним устројством средњовековних српских држава, с једне, и арбанских земаља с друге стране. Српски цар Стефан Душан, у ове арбанаске земље, слао је често своје кефалије и ћесаре. Дед Скендарбегов, као што је из историјских извора познато, био је кефалија у то доба у Јанини (јужна Арбанија).
Српска симбиоза породице Кастриота почива на женидбеним везама. Наиме, Иван Кастриот (1407 — 1437), био је ожењен Воисавом, кћерком једног спрског властелина из Доњег полога у Македонији (подручје града Тетова).3 Ове везе су биле од утицаја те су синови Ивана Кастриота и жене му Voisava Tripalda[4] (од Воислава — Војислава) дали имена својим синовима: Станиша (Stanissa), Репош (Repossius), Константин (Konstantinus) и Ђурађ (Georgius)- Као што се види из наведених примера, од шест поменутих имена породице Ђурђа Кастриота Скендербега, три члана имају чисто словенска лична имена: мајка Скендербегова Воислава и браћа Станиша и Репош.[5]
Ове женидбене везе биле су од утицаја, те је Иван Кастриот са своја четири сина: Станишом, Репошем, Костадином и Ђурђем, учинио обилат прилог манастиру Хиландару, прилажући му село Радостушу (данашња варошица Ростуше) и Требиште, у пределу Долној реци, СИ од Дебра[6] Оба ова села, са црквом Св. Богородице у Ростуши, И. Кастриот је ослободио од свих малих и великих работа и данака, осим "харача царева" и "града" (обавезних работа на одржавању Дебарског града).[7]
Најезда Турака у земље Балканског полуострва, дакако, захватила је и њихово надирање у Арбанију. Под утицајем наведених женидбених веза и упливом словенске симбиозе, И. Кастриот је са своја три сина: Репошем, Костадином и Ђурђем, купио у Хиландару, за себе и своје синове, братствене уделе, што им је давало право да се тамо сколне и пребивају, у случају ако би им Турци отели њихове земље и протерали их из отаџбине. Споразум о овој куповини обавио се 1430. год. у Хиландару. Том приликом је И. Кастриот са наведеним синовима, склопио уговор са хиландарским игуманом Атанасијем. Према том уговору, управа манастира Хиландара уступила је И. Кастриоти и његовим синовима, за становање за "шесет флорина'' пирг Св. Ђорђа.[8] Ова кула је сачувана све до данашњих дана у Хиландару и носи назив Арбанашки пирг.[9] Поред тога, Иван и његова три сина, имали су право на четири адрфата, маслињаке, винограде и остале принадлежности које су припадале томе пиргу.[10]
Адрфати (братствени удели), били су одређени за личности, па је наведеним уговором било одређено, када један од наведених чланова из породице Кастриота умре ("чим један образ оде"), гасио се и његов братствени удео. Значи, када сва четири "образа" из рода Кастриота помру, Арбанаски пирг и братствени удели имају се вратити поново на располагање управи манастира Хиландара. На концу, имена сва четири братствена удеоничара остала су и даље записана у манастирском поменику, докле год буде трајао манастир Хиландар.[11]
Ко је све од поменутих чланова породице И. Кастриота обитовао у манастиру Хиландару, тешко је рећи, јер о томе постоје штури подаци. У унутрашњем нартексу главне хиландарске цркве, у северном зиду, налази се једна ниша, полукружног облика, с фреском Богородице с Христом. Око ове фреске налазе се ликови Св. Симеона и Св. Саве српског. Испод ликова налази се натпис: »Престави се рабь божии Репошь, доуксь илирскии, 6939«[12] (1431. год,). Према овим подацима, Репош је неко време живео, а потом и умро као световњак у Хиландару.[13]
Наводимо и следећи пример о животу чланова породице Кастриота у Хиландару, који исто тако говори о њеној симбиози са српским етносом. Наиме, у Хиландару је умро 2. маја монах Јоаким Кастриот, што се види из једног записа хиландарског рукописа (доспео у Румјанцевски музеј у Москви): »Сего 2. (маја) престави се Кастриот, мни (шки) же Иоаким монах".[14] Свакако, ради се о Ивану Кастриоту, који се вероватно пред смрт повукао у Хиландар и замонашио.[15]
Кад је реч о словенској симбиози породице Ђурђа Кастриота Скендербега, треба имати на уму и чињеницу, да је код балканских народа, посебно код средњовокевоних Срба, местимично био обичај великог шаренила у давању личних имена. Тако, дешавало се да отац има српско име, а син страно. Затим, било је случајева да отац има српско име, син страно и унук страно. Исто тако, било је случајева да отац има страно име, а син српско.[16] На крају, било је случајева да дед има страно име, а унук српско име и слично. Но, нигде се у средњовековним изворима не помиње овако очита симбиоза Арбанаса и Срба у давању личних имена, као што је то случај код породице Ђурђа Кастриота Скендербега. Корени ове симбиозе су дубоки. Они почивају с једне стране на етничкој симбиози словенских етничких скупина и племена у Епиру, баштини Ивана Кастриота, оца Скендербеговог и арбанаских етничких скупина и племена с друге стране. Напоредо с тим, ова родовска симбиоза темељи се и на женидбеном миграционом кретању, на матрилокалним прежицима очуваног код рода Кастриота. Као што смо навели, Скендербегова мајка Воислава, водила је порекло од словенског рода, спрског рода, из Доњег полога у Македонији, па је тај моменат имао утицаја на давање личних имена њеним синовима.
Све остале наведене везе овог угледног владајућег рода средњовековне Арбаније, са манастиром Хиландаром, као српским средњовековним културним и религиозним жариштем, азилског карактера и сродне функције,, у ствари су надрагадња ове симбиозе.
До словенско-арбанаске симбиозе у средњем веку, понајчешће је долазило тамо, где су словенске и арбанаске етничке скупине и племена живели у насеобинском шаренилу, боље рећи етнографском шаренилу. То је омогућавало и средњовековно словенско, напосе српско друштвено и законодавно устројство. Наиме, пред српским средњовековним законским одредбама, Арбанаси и Срби имају иста права и дужности. Међутим, тај случај није с осталим балканским етничким скупинама (нпр. Власи), који у погледу законских права и дужности не уживају равноправност са Србима и Арбанасима.
1 Јов. Радонић: Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку. Споменик САН, књ. XCV. Београд, 1942, стр. VII.
2 P. Skok: Leksikologijske studije. Prilog povijesti slovenstva u Epiru. — Rad JAZU, kgj. 272. Zagreb, 1948, str. 79 — 85; cfr. H. Jinalcik: Fatih devri uzerinde tetkikler ve vesikalar I, 159; S. Pulaha: Les Kastriote devant la conquete Ottomane des annees 1420 — 1430. — Studia albanica 1. Tirana 1971, 113.
3 Рад. М. Грујић: Светогорски азили за српске владаоце и властелу после косовске битке. — Гласник Скопског научног друштва XI, 5, Скопље, 1932, 81.
4 Јов. Радонић: ор. cit., стр. 1—2.
5 P. Skok: op. cit. 82; Joв. Радонић: ор. cit., стр. 1—3, 5, 8, 250; Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века. Београд, 1912, стр. 467.
6 Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, стр. 467 — 468.
7-8 Cif. Рад. М. Грујић: ор. сit., стр. 81—82.
9 Влад. Р. Петковић: Арбанашки пирг у Хиландару. — Архив за арбанаску старину, језик и етнологију I, св. 1—2, Београд, 1923, стр. 196—197; cir. Рад. М. Грујић: loc. cit.
10-11 рад. М. Грујић: loc. cit.
12 Љ. Стојановић: Сари српски записи и натписи, књ. IV. Ср. Карловци, 1926, стр. 97, бр. 10038; cif. Рад. М. Грујић: loc. cit. У једном другом запису каже се: »Въ к є. (јула) прьстави се рабь Божіи Репош... Ивана Кастріота«.
— Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, књ. III. Београд, 1905, стр. 74, бр. 5055.
13 Cif.. Рад. М. Грујић: loc. cit..
14 Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, књ. I. Београд, 1902, стр. 87, бр. 271. У другом запису стоји: »Пръстави се господин Иван Кастриот
вь дьни цара Амурата. Въ лет(о)... (месеца маја). — Ор. сit., стр. 87, бр. 270.
15.Cfr Рад. М. Грујић: op. cit., стр. 81—82.
16 Ст. Станојевић: Лична имена и народност у Срба средњега века. Јужнословенски филолог, књ. VIII. Београд, 1928 — 1929, стр. 151 — 154; cfr. Г. Паликрушева, А. Стојановски: Дебарската област во шеесетите години на XV век. — Гласник на Институтот за национална историја. XIII, бр. 1—2, Скопје, 1969, стр. 48.
