Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Бранко Петрановић

Југословенско-албански односи 1945-1948. и наше мањине у НР Албанији

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Победа народноослободилачког покрета Албаније у ослону на нову Југославију и успон у југословенско-албанским односима за привремено су зауставили процес денационализације словенског живља у Албанији започет за време режима краља Ахмета Зогуа, италијанске пенетрације и нарочито после окупације Албаније априла 1939. и стварања Велике Албаније у току рата. У званичним односима између Југославије и Албаније 1945-1948. питање мањина се не разматра у званичним документима, ако изузмемо питање судбине Косова, али и оно више него дискретно или у разговорима вођа два народа о којима до данас не располажемо аутентичним изворима. Тежиште укупне сарадње декларативно је почивало на добрим односима, истоветности друштвених података и идеолошких оријентација, са покушајима стварања Балканске федерације, о чему није било публицитета или расправе на нивоу представничких тела и влада две земље.

Кључно питање у односима између две земље у рату и после његовог окончања било је и остало питање Косова и Метохије (Косова), заправо статуса ове области када дође до уједињења Југославије, Бугарске и Албаније. ЦК КП Албаније је још од половине 1943. тражио преко Миладина Поповића да се питање Косова реши аналогно Истри и Словеначком приморју, иако ова аналогија у косовском случају није долазила у обзир. За Тита крајем 1943. око овог питања није могло бити спора између две земље, уколико у Албанији победе "антиимперијалистичке снаге", или "прогресиван режим", како је говорио Сретен Жујовић годину дана касније. Из Титовог писма С. Вукмановићу Темпу од 6. децембра 1943. видимо став генсека КПЈ: "Мислим да није потребно наглашавати како би се то питање сутра поставило ако сутра Албанија заиста буде остварена као демократска антиимперијалистичка државна творевина..."^[1] Поред става да проблем Косова не може бити проблем између Југославије и "демократске антиимперијалистичке Албаније", Тито је у решавању албанског питања имао, пре свега, у виду да је југословенски народноослободилачки покрет центар на Балкану. "Демократски покрет", каже, "треба гледати у његовом развитку, а све чињенице говоре да је он не само данас најснажнији у Југославији, него да ће у њој дати и најбоље резултате за будућност. Он је већ сада главна снага на Балкану".^[2] У разговору са Стаљином у Москви, априла 1947, Е. Кардељ Такође говори о предаји Косова Албанији.^[3]

Руководство КПЈ је одлагало да се питање Косова и Метохије решава пре него се процес стварања нове балканске групације држава оствари. Уколико би до тога дошло, Косово је могло припасти Албанији, али под условом да се изједначе друштвени системи у политичком, државно-правном, економском и војном погледу, а на другој страни ојача пројугословенска струка у албанском партијском и државном руководству. Под тим условима Косово и Метохија су препуштани Албанији, иако нема изричитих података са каквим би статусом Косово ушло у састав НР Албаније, као чланице будуће Балканске федерације. Тек можемо предвиђати да се радило о томе да се Косово и Метохија укључе у састав НР Албаније као њен саставни део, са положајем аутономије или без овог статуса, најобичнијом интеграцијом, као седма федерална јединица Југославије, или као федерална јединица будуће Балканске федерације. Рад на стварању те федерације текао је тајно, без одјека у штампи, разматрања у представничким телима или на нивоу влада, путем разговора између маршала Тита и генерал-пуковника Енвер Хоџе, југословенских и албанских партијских, војних и државних представника. У складу са оновременим начином одлучивања, то јест концентрацијом власти у врху, Србија није била консултована о судбини Косова и Метохије, иако се радило о њеној територији и духовној постојбини српског народа. Тито је концепцију федерације градио на начелима АВНОЈ-а, чиме је осигуравао бројни утицај федералних јединица Југославије у Балканској федерацији, што није било прихватљиво за Бугарску, а није одговарало ни Албанији као јединој потенцијалној несловенској јединици у њеном саставу. На другој страни, Тито је био свестан тешкоћа спровођења идеје о предаји Косова и Метохије НР Албанији, због могућне реакције српског народа о чему постоје трагови у разговорима између Тита и Енвер Хоџе јуна-јула 1946-године у Београду. Замишљеним пројектом Србија је губила средњевековно државно средиште, српско светилиште и саставни део територије НР Србије. У виду је имао и међународне тешкоће које су могле искрснути променом балканске политичке мапе јер се радило о питању које је превазилазило односе између балканских држава.^[4] Италијански званичници и западна штампа су у време стварања царинске уније између Југославије и Албаније, новембра 1946, помињали препуштање Космета Албанији, а на другој страни још јаче наглашавали анексију НР Албаније од стране Југославије у виду седме федералне јединице.

Идеји Балканске федерације родоначелник је Стаљин а спроводник Тито. Југословенски вођа је међутим трагао за моделитетима који би у овој творевини омогућили превласт југословенског утицаја. Сама идеја федерације изазивала је у разним фазама 1943-1948. јавне, полујавне или тајне реакције у СССР-у, земљама тзв. народне демократије и на Западу. На њу се гледало и као израз Титових личних претензија, али је Тито у Стаљиновој иницијативи 1948. у федерацији Југославије с Бугарском видео "тројанског коња". За Грчку и западне земље Балканска федерација, под хегемонијом Југославије, или без ње, била је посматрана као вид словенског експанзионизма. Тек, показало се да је ова идеја штетила самој идеји Југославије и њеном учвршћењу после рата, довела до расипања средстава и енергија за комбинације које нису биле далеко од незрелих и неприпремљених концепција, носиле печат мегаломанских личних прохтева. Са унутрашње тачке гледишта пак, не може се превиђати да су ове идеје распиривале албаноцентристичке тежње у НР Албанији и на Косову и Метохији за етнички чистим Косовом, његовом албанизацијом и припајањем наводној државној матици.

Споља гледано, односи између Југославије и Албаније 1945-1948. били су беспрекорни, али је испод површине ових на око изванредних односа кључало обострано нерасположење. Југословенски представници изражавали су незадовољство што се улога Југославије у пружању помоћи Албанији више не наглашава, а Титу не придаје већи значај у албанској штампи и уопште пропаганди. Са албанске стране на карактер постојећих односа утицао је притајени сукоб струја у руководству: југословенске струје са Кочи Џоџеом на челу, који је у својим рукама држао организационе послове КП Албаније и службу државне безбедности, и Енвер Хоџе, председника владе, врховног команданта и секретара КП Албаније, који је оптуживао Џоџеа да га је уз помоћ своје фракције деградирао на обичну фигуру у Партији. Два руководства разилазила су се и око Косова, колико год њихово неслагање било споља невидљиво. Док је Тито настојао да се питање Косова реши путем стварања Балканске федерације или уједињењем Југославије и Албаније, дотле је Хоџа сматрао да косовско питање треба решити прикључењем косовске области НР Албанији одвојено од будуће балканске творевине. Положај Косова или предаја ове области Албанији уже је питање идеје о југословенској федерацији као основи Балканске федерације. На сличан проблем наилазимо и у другом фрагменту политике везане за стварање Балканске федерације, то јест у југословенско-бугарском односу где се такође постављало питање припајања Пиринске Македоније Вардарској (федералној Македонији) пре стварања федерације или бар истовремено са њеним конституисањем, укључујући на другој страни и предају тзв. западних крајева Бугарској (мисли се на Цариброд, односно Димитровград и Босилград).

Од Балканске федерације или уједињења Албаније са Југославијом Хоџа је страховао из више разлога: он је још од Берата задржао резерве према Џоџеу, гледајући у њему југословенског експонента; плашио се растварања Албанаца у федерацији предвиђаној на плуралистичком принципу по угледу на АВНОЈ-ску федерацију, при томе и словенског карактера; видео је у Балканској федерацији угрожавање и свог личног престижа, па и положаја. Осим тога, Косово није било решено како је очекивао од половине 1943. године у складу са механичким схватањем принципа права на самоопредељење и интернационалистичком политиком. Из извештаја југословенских дипломата у НР Албанији види се да и "најдалековидији руководиоци овдје болују у извјесној мјери од великоалбанске болести, тј. од увјерења да би им требало дати Космет". Јосип Ђерђа је с правом закључивао да у позадини целокупне спољнополитичке оријентације стоји и питање Космета. "Занимљиво је", вели овај дипломата у једном извештају, "да се и сам Е. Хоџа врло тешко одлучује на изјаве у том погледу, мада би оне понекад биле неопходне с обзиром на прилично роварење реакције у том питању".^[5]

Формална страна југословенско-албанских односа 1945-1948. показивала је успон у свим областима: спољнополитичкој, економској, војној. Југославија је могла прискочити у помоћ албанској привреди и становништву, а на другој страни била је и објективан војни штит, малој земљи на осетљивом геополитичком подручју. Георгиос Папандреу, грчки премијер, притискао је Албанију изјавама да ће Грчка узети све територије на којима се лила грчка крв, мислећи на јужну Албанију све до Берата, у којој су Грци гинули 1940-1941. у борби са италијанским агресорима, на чијој се страни налазио и вазални албански режим. У Тирани се подозревало и од провокативних идеја западних посматрача за плебисцитом за грчку мањину у јужној Албанији. Према јужној Албанији нарочиту је активност показивала панхеленистичка организација за припајање тзв. северног Епира (јужне Албаније) Грчкој.^[6] Официри Велике Британије и САД подржавали су и идеју о великој Албанији, радећи тиме на раздвајању Југославије од Албаније,^[7] јер је Југославија била незамислива без Косова и Метохије, који су представљали неотуђиви део Југославије и политичко-духовно питање првог реда за српски народ.

Привремена влада ДФЈ је признала владу генерал-пуковника Енвер Хоџе, заузимала се за наплату албанских репарација, иступала као заштитник НР Албаније у Паризу, на Мировној конференцији 1946. године; Југославија је давала значајну економску помоћ (у храни, наоружању, слањем саветника и стручњака, транспортом репарационог материјала намењеног НР Албанији, демонтажом млинова из Војводине и других техничких уређаја и њиховим упућивањем Албанији, итд.); она је осигуравала територијалну целину и неприкосновеност НР Албаније угрожене с југа, од Грчке, и од евентуалних покушаја западних сила са стране Јадранског мора. О свим тим аспектима не бисмо говорили јер смо их и раније обрађивали, као ни о узроцима кризе у југословенско-албанским односима 1947-1948. из истих разлога. Задржали бисмо се тек на споразумима из 1946, који су довели до стварања царинске уније између две земље, јер је руководство Југославије овај модел односа применило и у југословенско-бугарском приближавању у другој половини 1947. године. Сем политичко-манифестативног Уговора о пријатељству и узајамној помоћи између две земље, закљученог јула 1946. у Тирани, вредан је пажње Споразум о привредној сарадњи између ФНРЈ и НР Албаније од 1. јула 1946. којим је предвиђено стварање мешовитих албанско-југословенских акционарских друштава.^[8] Крајем новембра 1946. дошло је до закључивања Уговора о усклађивању привредних планова, царинској унији и изједначењу валуте између две земље. Уговором је предвиђено усклађивање привредних планова обеју земаља на заједничкој основи, образовање координационих органа, извођење монетарне реформе у року од три месеца изједначавањем вредности албанског лека са југословенским динаром. Обе владе су се обавезале да у року од месец дана укину царинску границу и царине између две земље, стварајући на тај начин јединствену царинску територију.^[9] Царинска унија с Албанијом стварана је у време када се Југославија припремала да пређе на планску привреду, а на другој страни после састанка Тита и Енвер Хоџе у Београду и сигнала В. М. Молотова Хоџи у Паризу за време Мировне конференције да се Албанија у политичком и привредном развитку ослони на Југославију. Политика унификације у сфери привреда две државе од краја 1946. заправо је значила југословенско пожуривање на изједначавање система и стварање Балканске федерације. Припремана и одлагана Балканска федерација добија своје контуре јула-августа 1947. закључењем на Бледу Протокола између Југославије и Бугарске да две владе закључе уговор о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћ којим се припремало стварање царинске уније и усклађивање привредних планова.^[10] Претходни економски односи Југославије са Албанијом били су антиципација модела односа са Бугарском.

Питање присаједињења Косова и Метохије Албанији и стварање Балканске федерације бацали су потпуно у сенку питање бриге за југословенско мањинско становништво у НР Албанији, једном речју на заштиту и развијање културних и других права југословенских мањина у суседној држави. Из ретких извора о југословенским мањинама у НР Албанији, који су сачувани у партијској архиви, можемо видети да прве информације и покушај да се прикупе подаци о припадницима наших мањина и њиховим проблемима потичу из фебруара 1948. године, дакле уочи сукоба КПЈ са Информбироом, што не значи да нема и других извора у републичким документацијама, у грађи Министарства унутрашњих послова, Министарства народне одбране и Министарства спољних послова ФНРЈ, али овом приликом нисмо успели да то и проверимо.

Македонска села у срезу Корча залагала су се после 1945. да добију школе на македонском језику, као и стручне часописе и новине. Реч је о селима-. Врбник, Церје, Зрновско, Леска, Пустец, Сулин, Глобочане и Туминец, као и село Горица у подножју Галичице, чији су се становници бавили, земљорадњом, сточарством, рибарством и прављењем дрвеног угља. Сељаци су се осећали Македонцима, понеки с менталитетом уско везаним за народ Егејске Македоније (Врбник). Изолована села су од раније била изложена асимилацији, тако да је у Врбнику на пример, становништво "једним делом (било) настројено албанским духом", сељаци осећали Албанцима, под утицајем асимилације. Албанске власти и после 1945. нису излазиле у сусрет становништву осамљених села окружених албанским становништвом, да се повежу са осталим македонским насељима. Из македонских села око Преспанског језера део становништва се, после завршетка рата, преселио у Југославију и настанио у Македонији или Војводини. Из поменутих извора сазнајемо да су се сељаци захваљивали југословенским властима што су им омогућили долазак македонских учитеља да њихову децу уче на матерњем језику.^[11] Под утицајем нове политике у Албанији и Југославији у поменутим селима су стваране и радне задруге, али њихова будућност није била дуга.^[12] Учитеље на рад у Албанију слало је, пре свега, Министарство просвете Македоније, али њихов материјални положај није био нимало завидан.^[13]

У Албанији је живело доста православаца на југу земље, који су потицали из "грчког православља". Православци у Скадарском округу били су пак пореклом из Југославије и налазили под њеним утицајем. Православци су живели у самом Скадру, селу Враки и мањи број у Каменици (потпрефектура Malcija Madhe).^[14] Југословенска мањина у Скадру и околини бројала је око шест хиљада људи (око 4-5 хиљада у Скадру и једна хиљада у околини). Ова мањина је очувала свој језик и обичаје, ношњу, имала своје школе још у предратној Албанији, док их краљ Зогу није укинуо 1933. године. Школа у Скадру представљала је једну од најстаријих школа, док се друга налазила у Враки, обе са шест учитеља и две забавиље.^[15] У селу Враки (7 км од Скадра) живело је 1948. око 700, а у Каменици око 70 становника словенског становништва, православаца, јер није било "албанског православља". Бројно стање ове мањине је било четири пута веће пре рата, али се за време краља Зогуа 3/4 становништва иселило у Југославију због албанизирања, укидања школа и разних других облика злостављања. У округу скадарском било је око 1500 православаца, који су у пређашњим режимима сматрани "словенофилима".

Југословенске мањине у Скадру и околини су се разликовале по времену досељавања, вери, односу према свом етничком пореклу и Југославији. Једна категорија становника словенског порекла доселила се из Црне Горе и Македоније пре неколико векова, успевајући да очува захваљујући вери - своју етничку свест. Другу категорију чинили су "мањинци" који су дошли са територије данашње Југославије почетком прошлог и почетком овог века из економских и верских разлога. У већини случајева радило се о муслиманима, који су у породицама настављали да говоре на језицима југословенских народа. Називали су се Турцима или Албанцима, јер би - сматрали су - означавањем за Југословене довели у питање своју веру - ислам. Албанију, у коју су пристизали, сматрали су у то време "малом Турском". После реформи Кемал Паше још више се утврдило мишљење да је Албанија земља са највише верских слобода за муслимане. Трећу категорију чинили су југословенски држављани ("поданици"), који су се нашли у Албанији за време рата, нарочито 1942-1943. године. Највећим делом се радило о муслиманима. Потицали су и од оних које су Италијани одвели у логоре (Клос, Каваја), или су били пуштени из логора после италијанске капитулације, па задржали у Албанији; неки су стигли после бомбардовања Подгорице маја 1944. године или ради трговине, шверца, да се склоне као колаборационисти или у страху од четничке освете. Југословена ове категорије организованих у Народноослободилачки фронт по узору на ЈНОФ, односно НФ Југославије, било је око 2000. НОО фронт је организовао повратак Југословена у Југославију, приређивао културно-просветне приредбе, игранке, итд.; сакупљао Југословене, организовао омладину, одржавао конференције.^[16]

***

Руководство КПЈ је у име интернационализма стварало на Косову и Метохији претпоставке за превазилажење масовног колаборационизма, сређивање прилика после угушења побуне 1944-1945. употребом војске и милитаризацијом целе области, смиривање Шиптара социјално-економским мерама аграрне реформе и забраном поновног насељавања Срба и Црногораца на старим огњиштима. Ова политика је дала катастрофалне резултате у дужем историјском трајању. Она се није испунила ни у спољнополитичком смислу 1945-1948 (да се оствари Балканска федерација), а ни касније да Косово под превагом Албанаца постане нека врста привлачног Пијемонта албанског уједињења под утицајем Југославије или једноставно да неутралише Албанију. Са таквом политиком дошло је до "пражњења" области од словенског елемента, успона албанског национализма, албанизације области у циљу стварања етнички велике Албаније и раздржављења Србије 70-их година. Пред нама је нови процес приближавања народа који су на том простору живели вековима, који несумњиво мора бити демократски, али искључујући државне атрибуте било којег облика, односно степена аутономије који се буде установио. Тај процес нормално укључује и далеко већу бригу Југославије за наше мањинско становништво у НР Албанији, старање које је ево пола века сасвим изостало, доводећи те мањине готово до потпуне асимилације.

Напомене

1. Ј. Б. Тито, Сабрана дјела, том 18, стр. 18-20.

2. АЦКСКЈ, Фонд СКЈ, 1943/378.

3. Архив Јосипа Броза Тита. Записник разговора Стаљин-Кардељ који је сачинио амбасадор ФНРЈ у СССР-у Владимир Поповић.

4. Enver Hoxha, Titoistes, Брисел 1982, стр. 100-101, 284-286.

5. АЦКСКЈ, Фонд СКЈ, IX - 8 - В/218.

6. Нијаз Диздаревић, Албански дневник, Загреб-Сарајево, 1988, стр. 43-44 Албански националисти одговарали су на грчке ревандикације захтевом за прикључење тзв. Чамерије (Јањински регион у грчком Епиру) Албанији. - Исто, стр. 44.

7. Исто.

8. У Споразуму о привредној сарадњи између ФНРЈ и НР Албаније од 1. јула 1946, који су потписали - са југословенске стране Никола Петровић а са албанске Нако Спиро -предвиђао је у члану 1: "Ради обнове и повећања производних могућности Народне Републике Албаније и продубљавања сарадње између Федеративне Народне Републике Југославије и Народне Републике Албаније, Влада ФНРЈ и Влада НР Албаније одлучиле су да приступе организовању следећих мешовитих албанско-југословенских акционарских друштава: Друштво за градњу и експлоатацију железница, Друштва за екстракцију и производњу нафте, друштва за истраживање рудника, за експлоатацију и обраду руда, Друштво за електрификацију, Друштва за поморску пловидбу, Трговачког друштва за увоз и извоз, Албанско-југословенске банке". - АЦКСКЈ, IX - 8 - V/177.

9. АЦКСКЈ, IX-8 - IV/139.

10. АЦКСКЈ, IX- 7- 1/124.

11. У селу Врбник (67 домова са 381 становником) радила је македонска школа са 56 ученика којом је руководила учитељица Џина Кицец коју је упутило Министарство просвете НР Македоније, а постојала је и мала библиотека са књигама, часописима и брошурама на македонском и албанском језику; у селу Церју (19 кућа са 174 становника) отворена је македонска школа 1945, у коју је било уписано 34 ученика, а радила је под руководством учитеља Тодора Јовановског који је стигао из Македоније. Захваљујући напору учитеља основан је и курс за описмењавање сељака; село Зрновско (22 дома са 148 становника) добило је такође школу 1945. у коју је било уписано 37 ученика. Улогу учитеља је обављао Борис Малевски, албански држављанин, али Македонац по народности. У селу Леска (10 кућа са 64 становника) није било школе. тако да су деца похађала наставу у селу Пустец (75 домова са 183 становника). Ранија албанска школа у Пустецу претворена је 1945. у македонску у којој је као учитељ радио Никола Беровски. Село Сулин, једно од економски најсиромашнијих (некада 58 кућа, али их је после рата остало само 25). имало је македонску школу коју је похађало 28 ученика. Школу је водио учитељ Петар Поповски. Село Глобочани на обали Преспанског језера (раније је имало 40 кућа, али је страдало у рату) имало је пре рата школу на албанском језику, док је македонска школа била отворена тек 1945. године да би у јесен 1947. била укинута. У њој је радио учитељ Јован Петровски, из Егејске Македоније. Из овога села је потицао и писац Стерјо Спасов, који је 1948. радио у Министарству просвете НР Албаније. У селу Туминец (35 домова са 210 становника) радила је македонска школа са 37 ученика, коју је водио учитељ Никола Марковски. Село Горица (пре рата 35 кућа, а сада 23 куће са 128 становника) није имало школу до 1945. када је установљена школа на македонском језику са 23 ђака које је водио учитељ Ђорђе Малевски. - Извештај о положају македонских села у НР Албанији, 4. фебруар 1948, АЦКСКЈ, IX. 8-V/317.

12. У селу Горици, које је имало 23 куће и 128 становника, а у рату било попаљено, сељаци су формирали радну задругу која је радила 1945-1947, и то у почетку добро, "али касније почели су руководиоци ове задруге да краду новац задружни, да се проводе по Корчи, што је после откривено и на крају се радна задруга распала, јер су се задругари ради тога почели свађати, те су напокон (концем 1947) решили да је распусте и да земљу поделе, како је пре било". - Извештај о положају македонских села у НР Албанији, непознат извештач, АЦКСКЈ, IX, 8-V/317.

13. У поменутом извештају стоји: "То су све млади људи, курсисти, чије плате још до данас ни са стране министарства просвете Македоније ни од народне власти НР Албаније нису регулисане, тако да се ови учитељи налазе у тешком материјалном положају. Од прошле године не добијају од Албанаца никакве плате, или толико да није ни за најосновније животне потребе. Од хране месечно добијају 15 кг. кукуруза и 200 грама шећера. Преко нашег посланства у Тирани предузети су кораци код наших просветних установа да се питање њихових плата и снабдевање са штампом и потребном литературом регулише." - Извештај о положају македонских села у НР Албанији од 4. фебруара 1948, АЦКСКЈ, IX, 8-V/317.

14. У Скадру је постојала црква с попом Велишом Поповићем. Пре рата су православци издавали у Тирани верски лист "Предикани" ("Проповјед"), а за време окупације као продужење овог листа "Јета Кристијане", који је третирао верске Проблеме, тумачио морал, Писао "о догмама у вези са савременом науком". Православни су били слабо организовани као верска организација, егзистирајући више "као национална вјера". Православни клер - два брата Поповића, Велиша и Лазар, за време народноослободилачке борбе су сарађивали с покретом. Православци су у Скадру 100% помагали или сарађивали или барем симпатисали са НОП, па и данас скоро компактно раде на обнови земље." - Извештај "Религије у Скадарском округу", АЦКСКЈ, IX - 8 - V/305.

15. Шербо Растодер наводи седам просветних радника. Према истом истраживачу, настава у Скадру (школа "Свети Сава") и Враки одвијала се на српско-хрватском језику без сметњи до 1928. али су албанске власти већ те године поставиле питање статуса просветних радника. Покушај затварања ових школа 1930. није успео, између осталог "и због опрезности нашег посланства у Тирани и конзулата у Скадру". Школе у Скадру и Враки су албанизоване, прва 1932 а друга у Враки 1933. године. У исто време од 75 грчких школа било је затворено 45. - Шербо Растодер, Наше школе у Албанији. Овдје, 1. јун 1990, број 254, стр. 16.

16. Извештај ,,Религије у Скадарском округу", АЦКСКЈ, IX - 8 - V/305. - Из ове реконструкције види се да су припадници југословенских мањина у Албанији пре рата, нарочито у периоду од 1920-1930, основали два културна друштва: "Гуслар" и "Обилић", са циљем да што више уздигну југословенску мањину, гајећи спорт, приређујући забаве и игранке, дајући позоришне представе. "... У оно вријеме ова друштва у Скадру су много значила, била су нека новост у старом патријархалном Скадру, гдје се је читав живот одигравао само у кући и посјећивању најужих познаника. Донекле су ова друштва утицала на развој културе, јер су и Албанци по овоме узорку почели организовати друштва са културним тенденцијама."

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт