Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Драгољуб С. Петровић

Хетерогеност становништва детерминанта сложености решења политичког статуса албанског простора

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Резултати, иако непотпуни због недовољности извора, научних пре свега историјских истраживања указују на чињеницу да је Великом Сеобом Народа Балканско полуострво настањено словенским живљем који постаје доминантан у овом, југоисточном делу Европе. Известан изузетак чиниће југ балканског простора где се очувао грчки идентитет у етничком и језичком смислу. Разумљиво да je по размештању словенских племена славизација захватила слабије и разређено затечено становништво на територији између Алпа и Јадрана на Западу до Црног мора на истоку. Сложени асимилаторско-симбиозни процеси су текли ка југу са превагом словенске компоненте до Егејског мора које Словени назваху Белим и високих предела Шарско-Пиндског планинског система. Потоњих векова продирања и досељавања Бугара, Угара и других монголских уљеза, те других народносних групација укључно са инвазијом Османлија и стварањем великих туђинских империја, као и бројне миграције, кретања разних праваца уз неколико крупних историјских сеоба, узроковало je промену етничке карте Балкана, али je у битним компонентама остала етничка композиција обликована још у VII веку наше ере.

Историјска факта указују да je мрежа словенских племена покривала пространство европског југоистока до земљишног појаса између јужних јадранских обала и Солунског залива. Источни део ове у извесном смислу тампон-зоне између словенског и грчког етничког подручја кроз добар део Средњег века насељавају Власи, Цинцари (у Тесалији, Великој Влахиотској кажу извори), а западни, проширени део ка Епиру и Дриму и иза њега (на северу) старобалкански етнички супстрат који ће се тек дубоко у Средњем веку уобличити у албански народ. На југу Балкана ће словенске мањине дуго егзистирати, чак и на Пелопонезу, земљи окруженој морем - Мореји. На северу ће оазе старобалканског живља бити изложене славизацији, а део балканских Романа, Влаха мигрирао je преко Дунава ка Ердељу да би са дачким староседеоцима ушао у састав позно појављеног румунског народа.

Услед оскудности сачуваних извора тешко je јасније одредити подручје албанског феудалног народа о коме као и о Румунима нема познатих помена до краја ранофеудалног периода (V-XI век). Нема сумње да су остаци Илира, као и Трачана те других можда старијих балканских етничких елемената романизованих или непоромањених, дакле праалбанаца, славизирани на широком простору. Кад je реч о "праалбанцима" тешко je тврдити о пореклу албанског народа, будући да je ранија илирска теорија доведена у питање; ако не апсолутно онда има места њеној ревизији. Новији истраживачи указују на трачко-илирско порекло етничке основе Албанца из једног дела Балкана, а не читавог Илирика што погодује великоалбанској тези. Један број истраживача сматра да су Дарданци, етничка група између Трачана и Илира у северној Македонији и сливу Јужне Мораве, као ратници продрли на албанско подручје у данашњем смислу речи послуживши за основу формирања албанског народа^[1] Албанска племена су свакако касно сишла на јадранско прибрежје данашње Албаније из унутрашњости.^[2] Вероватно су се праалбанска племена, на планинама одолела романизацији, очувала од таласа славизације на западним падинама шарско-пиндских венаца да би се у раном средњем веку спуштала ка мору, низ Дрим, Мат, Шкумбу, Семени, Војушу.

Да je читаво подручје средњевековног или нововековног албанског народа било преплављено словенским таласима, слабијим ка југу, доказују непосредно и посредно историјски извори и факта. Топономастика, ономастика, лингвистика, етнографија није довољно коришћено у историјским анализама. Словенска топономастика југозападног дела Балкана je преовлађујућа, а постала je разнородна, делом вероватно предаријевске епохе. Деславизација албанског простора je текла кроз дуго средњовековље. На југу Албаније (данашње) византијски писци по досељавању Словена идентификују племе или комплекс племена - Вајуните.^[3] А она данас позната македонска песма, врло стара, "Биљана платно белеше на охридските извори..." вели: "Отуда иду винари Белограђани..." Винари су долазили на Охридско језеро из Белграда у јужној Албанци још у позном Средњем веку тако називаним, a који су Албанци у свом језику "поједноставили" у Берат. До најновијих времена албански горштаци силазе са планина у котлине и асимилују равничарско словенско становништво. Језички, присуство словенских елемената у албанском језику je видно, али знатно мање него словенштина у румунском језику. Такође латинских елемената je више него словенских у дијалектима Албанаца, Гега на северу и Тоска на југу.

Тешко се може прихватити теза о малом подручју, чисто албанском, негде јужно од Дрима (великог) одакле су вршене бројне миграције ка југу, северу и истоку. Вишак становништва претпоставља развијенију материјалну културу што се за аутархичну категорију Албанаца не може тврдити. Вероватно je животни простор Албанаца у раном Средњем веку био шири од данашњег с тим што су постојале оазе влашког, а нарочито словенског становништва и то у речним долинама и котлинама. Оне су биле поалбанчене спуштањем албанског живља са планина и кроз заједнички живот у одређеним временским интервалима. Грађа у Дубровачком архиву указује да су извесне групе Албанаца постојале у Зети, Хуму, дакле на ширем простору у дијаспори временом асимилованих од бројнијег словенског живља.^[4]

Дакле, према племену Албана што га помиње Птоломеј и крају јужно од доњег Дрима око Кpoje названом Арбанум у латинској форми и Рабан у словенској - настао je термин Арбаненсес, прихваћен од словенских племена као Арбанаси, проширен на сво становништво које се можда тек крајем ранофеудалног периода обликује у албански народ.^[5] Разређени катуни нероманизованог старобалканског становништва на косама Динарског и Шарско-Пиндског планинског система чине једну етничку категорију, али не и народносну. То важи и за влашке насеобине као оазе дуж Балкана, све док се те насеобине нису груписале кристалишући се у виши квалитет - народ. Влашке енклаве су славизиране, те нестале, а према немачком научнику Реслеру балкански Романи су послужили као основа за формирање Румуна. Бројне влашке скупине су у време окоштавања феудалних стега мигрирале у правцу Карпата. Због удаљености влашке оазе делом груписане у Тесалији, Епиру и јужној Македонији, пошто су тамо потиснуте у време Велике Сеобе, остају на југу Балкана и не уобличавају се у категорију народа. И мада су делом погрчени, поалбанчени и славизирани Власи, Цинцари остају и у нашем, XX веку на нивоу етничке категорије. Живот по катунима, покретним насељима далеко од средишта цивилизације сматрамо узроком чињенице да се кроз ранофеудални период у сачуваним изворима не помињу Албанци, као ни Румуни. И поред изразитих одлика скупина Албанаца,^[6] који се етнографски доста разликују од европских и балканских, разуме се, народа формирање феудалног албанског народа je доста позни процес. Било je потребно груписање албанских катуна, насеља на једном територијалном појасу у континуитету (углавном) приближавање етнографских обележја и елемената начина живота, па и поимање о припадности дотичној народносној скупини.^[7] Када кажемо "народност" мислимо на - народно обележје, припадност народу. Увођење термина "народност" у послератном развоју Југославије, вербално - социјалистичке и самоуправне, уместо - "национална мањина" изазива терминолошку збрку, наравно само у југословенској јавности јер остали део света није долазио до таквих иновација, нити их прихватао.

Први до нас сачувани помени о Албанцима датирају из XI века. Византијски писац Михајло Аталијат седамдесетих година XI века пише да једног узурпатора и противника централне византијске власти 1043. помажу војнички и "Арванити" у његовом походу на правцу Драч-Солун. Касније, 1081., према писању учене Ане Комнине у Алексијади, "Арванити" помажу византијском цару да заштити Драч и обалу од Нормана јужне Италије.^[8] Међутим, није могуће одредити када je у основи обликован албански народ, феудални je утолико теже рећи јер он није имао дуго феудалну структуру већ се сводио на масу номада са организацијом углавном својственом племенском друштву. У мноштву научних хипотеза можемо да констатујемо да je у време тзв. развијеног феудализма, од почетка XI века до открића Америке 1492., на југозападу Балкана већ постојао и развијао се албански народ.

Постојање једног народа чини једну компоненту његовог политичког субјективитета. Албанци играју временом све запаженију, мада никад нарочиту, улогу на Балкану до инвазије Османлија. Тај балкански југозапад je иначе још од Велико Сеобе Народа био углавном у поседу Византије. Под утицајем ове државе, која ће током читавог ранофеудалног периода бити стожером светске цивилизације, текао je процес раслојавања и сламања племенске организације код Словена, Албанаца, па и Влаха, мада на балканском југозападу релативно спорије. Византијске власти су се слабо осећале, а главни ослонац су били приморски градови у овом делу Балкана пре свега Драч са романским живљем. Ово подручје je највећим делом улазило у административне границе Драчке теме. Византијску власт су угрожавали прво Бугарска која крајем IX века са истока поседа ове пределе, док читаво то подручје са приморским градовима-тврђавама потпада у оквир државе Самуила да би се власт Византије обновила почетком XI века.

На југозападу Балкана развој словенског становништва je текао брже него албанског. Словени по жупама и речним долинама поступно формирају своје заједнице које израстају у квазидржавне организме, упркос снажном притиску Византије. Значајнију улогу у овом делу Балкана одиграће словенска Дукља, која ће се у IX и X веку еманциповати као држава по узору на Византију и у сталној борби против ње. У њеном саставу били су северни крајеви албанског простора са албанским живљем а средишта око Скадарског блата са доњом Морачом. Ту сматрамо словенском jep cy je на дотичној територији образовали Словени чинећи главне феудалне класе са владајућим кругом. У тој држави, која се отприлике поклапа са римском провинцијом Превалитана живеле су етничке мањине - Романи у приморским градовима, Власи на планинама и Албанци у југоисточном делу Дукље. Дукља je једна од више јужнословенских квазидржава и држава која успева да се у XI веку прошири и захвати суседне словенске политичко-државне заједнице, Травунију, Конавље, Хум, па и српску државу Рашку. Национална историографија Србије je усмерена на хипотезу да je Дукља настала и постојала као српска држава. Ово питање ваља рашчистити у савременој, да не кажемо марксистичкој, историјској науци. Дукљу не можемо сматрати српском нити Дукљане Србима из једноставног разлога што не постоји иједан историјски извор који такву хипотезу потврђује. Постоји други капиталан извор ранофеудалног периода, поред Порфирогенитовог списа, Летопис попа Дукљанина чији навод о Црвеној Хрватској што захвата Дукљу са северном Албанијом не можемо озбиљно схватити jep je противуречан познатим изворима и историјској логици. Дукља je једна од југословенских ранофеудалних држава са Дукљанима као ранофеудалним словенским народом, или народом у фази обликовања.^[9]

Током XII века Дукља слаби да би 1183. потпала под власт Рашке. Успешан развој српске државе Рашке, касније све чешће па искључиво називане Србијом узроковало je утапање Зете како се подручје старе Дукље називало од XII века у српску државу, а зетско становништво у већ формирани и феудално устројени српски народ. Од XII столећа, дакле, словенско становништво Зете je део, сматрам интегрални, српског народа све до Новога века.

Захватањем Зете и територијалним проширењима ка југоистоку на рачун Византије под Србију потпадају крајеви настањени и албанским живљем. Крајем XII века се према писаним документима појављују први пут покрети код албанског становништва за осамостаљивањем од Византије под скоро формираним феудалним слојем. Почетком XIII века под архонтом Димитријем Прогоном образује се албанска политичка матица између Дрима и Шкумбе са центром у Кроји, али се није могла да одржи под притиском јачих феудалних снага - епирског деспота и обновљене Византије. Латини су у борби против Византије користили Албанце да би образовали феудалну политичку целину у залеђу Драча назвавши je "Краљевином Албанијом" која ће живети четврт века до пада под рестаурирану Византију 1286. године.

Од осамдесетих година XII столећа Србија je уз осцилације у општој експанзији. Она је још у тој претпоследњој деценији припојила Дукљу и "грчке земље" Косово, Хвосно, Пилот, земље до Јужне и Западне Мораве. Под "грчким земљама" и градовима које je Стеван Немања освајао у савременим документима ("Житијима") се подразумевало оно што je преузето од Византије. Међутим, после краћег времена ново припојени крајеви улазе у састав српске земље, па су као такви третирани. Словенско становништво на тлу Византије није могло бити уобличено као који словенски народ, а у оквир грчко-византијског народа могло je да уђе прихватањем културе и језика у држави чије je поданство поседовало. Та етничка словенска маса веома једноставно, сматрам, интегрише се у састав српског народа, али тек на територији која je ушла у састав државе Србије. Дакле, без постојања српске државе нема српског народа. Прецизније, српски народ je формиран у ранофеудалном периоду захваљујући српској држави. Taj народ je остао са квалитетима народа и после пада српске државе, али je за његов настанак неопходан био државни феномен, дакле политичка детерминанта.

Што се тиче Дукљана они су били на путу да се стандардизују као феудални народ, али je крај дукљанске независности значио укључење Дукљана у српски, у Рашкој првобитно образовани, народ. То претапање Дукљана у Србе текло je безболно као што je случај и са посрбљивањем Словена са освојених територија од Византије. Међутим, етнички различити супстрати, Власи, Албанци, нису се могли укључити у један словенски народ без дугог периода асимилације, славизације. Дукљани и становништво северне Албаније што се обрело у оквир Србије прелазило je из западне, римске цркве у источну, православну, и то, судећи према изворима којих има и којих нема, без већег отпора.^[10]

Албанци као етничка група постоје у ранофеудалном периоду, сигурно крајем тог периода, да би се потом консолидовали у народ на делу територије балканског југозапада. Када су Албанци, Шиптари - поједностављен аутентичан термин у словенској верзији, ушли као народ у историју (мада не на велика врата) тешко je рећи; негде на прелому ранофеудалног периода и развијеног феудализма (XI-XII век). Они су и на даље живели у суседству Словена који ће дуго као земљорадници настањивати речне долине и равнице. Међутим, Албанци се експонирају као све снажнији народносно-политички фактор са феудалним слојем који следи и опонаша византијско племство као и суседних словенских држава. Од Милутинових освајања 80-их година XIII века не само северни већ и делови средње Албаније улазе у састав Србије. Албански феудалци ступају у везе са једноверним (католичким) велможама јужне Италије па и Папом у циљу еманциповања на свом тлу, али je пут до формирања државе био јако тежак.^[11] Taj квалитет Албанци не постижу jep су били релативно малобројни, некомпактни, делом још раштркани и неразвијени, те геополитички доста изоловани. Међутим и ова оцена о релативној небројности je релативна, али ми не можемо одредити тачно подручја која су Албанци насељавали. Свакако да je територија између Дрима и Војуше била настањена хетерогеним живљем са преовлађујућом албанском компонентом, као што можемо примити поставку да су на северу од Дрима и јужно од Војуше живела албанска племена, родови, катуни с тим да су та подручја етничко-народносно била шаролика. У јако увећаној Србији још почетком 30-их година XIV века Душан Немањић био је краљ"Срба и Арбанаса", да би постао царем и самодршцем Срба, Грка, Бугара и Арбанаса. И после феудалног метежа после смрти Душанове у Костуру се његов полубрат Симеон проглашава за цара "Грка, Срба и целе Албаније".^[12]

Средином XIV века долази до јачих албанских миграција ка Епиру да би од тих времена до данас албански живаљ био преовлађујући у Епиру упркос томе што грчка литература, журналистика па и службени пописи XX века настоје да негирају или умање вредност дотичне чињенице. Епир није ни пре ових имиграција био етнички преовлађујуће грчки. Тешко је судити са ове дистанце о етничко-народносном карактеру Епира који je у другој деценији нашег века подељен између Грчке и Албаније тако што je највећим делом припао првој, укључно са Јањином, а само малим делом на северу, са Аргирокастром - Албанији. Судећи према топономастици и компарирањем познатих извора и историјских чињеница у Епиру je словенски елемент преовлађивао до развијеног феудализма или до доласка Турака у Јонију. Овај јужни део за нас интересантног простора балканског југоистока био je етнички сложен, а Грка je по традицији па до наших година било углавном само по градовима. Влашки елемент je био веома снажан али je био изложен сталној асимилацији, славизирању, поалбанчивању у крајевима где су Албанци били у већини, као и грецизирању. Мислим да je на овом подручју најјаче деловао фактор погрчавања будући да су Грци (Византинци, "Ромеји") као најкултурнији поседовали најснажније инструменте асимилације. Један од инструмената je црква, преко које je Византија ширила православље, грчку ономастику, језик и остала етнографска одличја. У Епиру je православље остало нерасточено кроз векове и тој конфесији су припадали поред Грка, подручни Словени, Власи, као и Албанци, ерго на jyry свог етничког простора.

У највећем делу читавог балканског простора у Средњем веку до турске инвазије најдуже je функционисала власт Византије. У првим столећима средњовековља та власт није била угрожавана од политичких институција подложног (поданичког) становништва будући да их још није било. Међутим, византијска документа о неприкосновеној царској власти на тлу империје не треба у пуном смислу навода схватити. Почев од тврдње да je Ираклије својевољно дозволио насељавање Словена у VII веку. Словенска племена су се кретала, настањивала и организовала свој племенски живот дуго не марећи за државне византијске власти. Ово поготову вреди за албанске и влашке покретне насеобине имуније и удаљеније од феудалних институција. Словенско становништво стално настањено, претежно земљорадничко, под утицајем снажне византијске цивилизације превазилази племенске институционалне оквире организујући се по жупама, "Склавинијама", те квази-државама о којима нема довољно историјских извора. Негде од почетна IX века ниче неколико јужнословенских држава од којих је како смо констатовали Дукља захватала део балканског југозапада, који je за нас овом приликом интересантан. У XII веку Дукља нестаје a јавља се Зета, вероватно првобитно као жупа око реке Зете која прераста у државу захвативши углавном или скоро све поседе Дукље да би у истом, XII веку ушла у састав Србије. У оквиру Зете, која је поседовала неку аутономију али као део Србије^[13] били су и крајеви настањени албанским живљем, око Скадра и Блата, Дрима (великог, од састава) и Проклетија. Албански катуни као и влашки били су покретљиви, a њихову територијализацију Димитрије Богдановић види у XV веку.^[14] Међутим, за разлику од влашког албанско становништво се груписало или je групно живело на одређеној територији па се уобличило у народ, док су Власи, Цинцари до данас остали на нивоу етничке групе. Албанци постају политички народ са све израженијим елементима државноправног легитимитета до пада под османлијску власт. Албанског живља има и по градовима, a међу феудалном властелом су и албанске велможе и племићи. Не само грчки већ и албански архонти учествују у раду феудалног сабора Србије.^[15]

Кроз читав Средњи век словенски живаљ je врло бројан на подручју балканског југозапада и конкретно албанском подручју условно речено - на подручју где су одувек локализовани Албанци. Словенски живаљ je био присутнији него последњих векова будући да je деславизиран под условима већинског живља Албанаца, потом исламизације у оквиру Турске империје која од краја XIV века већ продире у овај регион. У време распада српског царства у средишној Албанији се јавља феудална албанска квазидржава или држава која чини крупан феуд албанске лозе Топија. Северни део албанског простора улази у оквир Зете под Балшићима, а јужни под грчко-српским владарем Симеуном. Ситуација постаје још сложенија посебно због сталне офанзиве Турака Османлија, али и захватања приморских крајева од стране Млетачке републике. Са јачањем отпора турском освајачу чвршће се организује албанска држава под Кастриотима средином XV века са средиштем у Кроји. У политичком, државном организовању албански феудалци подражавали су разумљиво византијски феудални кодекс, а потом и то на северу свог животног простора словенске феудалне институције, највише српске. Са јачањем политичког организовања Албанци су брже вршили асимилацију словенског и влашког живља са којим су дуго живели смешано.

Велики број извора почев од прворазредних - хрисовуља, указује да je словенски живаљ, посебно судећи према топономастичким и ономастичким подацима, био доминантан или преовлађујући северно од Проклетија, у Метохији, око Скадарског блата на коме ће Скадар дуго бити средиште Зете, на Косову. Присуство међутим албанских катуна тешко се може доказати као и оповргавати на планинским косама дотичних крајева пре турске инвазије као и првих деценија и векова османлијске владавине.

Словенски живаљ je дуго био присутан поготову пре турске владавине могу рећи дуж читавог албанског простора по котлинама. Грађанска историографија оптерећена одређеним постулатима, пре свега националним, je у својим недовољним истраживањима идентификовала словенско становништво кроз утврђивање оног живља које je чинило делове постојећих нација. Српска историјска наука - српског живља. Међутим, предмет истраживања треба да буде сво словенско и несловенско становништво које није ушло у састав народа односно нација. У саставу Србије били су само северни делови овог за нас интересантног простора, а средишни веома кратко да би словенски живаљ на том тлу могао да се инкорпорира у оквир српског народа. Доста бројно je било словенско становништво које je по оазама, често крупним живело јужно од Дрима, a није ушло у састав српског народа чиме се лакше могло деславизирати.

Освајање ових крајева од стране Турске и организација ове оријенталске империје узроковало je известан темпо деславизације читавог простора у већем делу Балкана па и на његовом југозападу, од Метохије до Арте на југу. Ширење ислама које је нарочито захватило албанске масе јесте чинилац који je поспешивао деславизацију. Исламизација je изразито захватала градове па je словенски живаљ дефинитивно нестао по градовима на албанском подручју у турском периоду. Највећи део словенског живља на подручју данашње Албаније поалбанчен je са процесом исламизације и од потурчених Албанаца током времена.

Турска владавина и исламизација су негативни чиниоци били и у развоју албанског друштва. Већи део Албанаца прелази на ислам, a мањи остаје у хришћанској вери, православној и католичкој. Етнографске одлике, начин живота и језик остају кохезионе снаге јединственог албанског народа, али његова припадност трима конфесијама je рарирет у светским размерама. Та чињеница је отежавала политичко организована Албанаца у Новом одн. до XX века. Поред других фактора исламизацију je олакшавао факт недовољно изражене народне самобитности. Пада у очи да су Грци, народ велике државне и културне традиције теже захватани исламизацијом, док je тај процес лакше деловао код Албанаца и Босанаца. Босанци, чија држава пада такође иза средине XV века, између источне и западне хришћанске цркве, великим делом у од Европе проскрибованој богумилској конфесији чак у маси прихватају муслиманску веру почев од племства које прво даје пример.^[16] Албанци, муслимани прихвативши нову веру и државу постаће њен више-мање значајан ослонац у односу на хришћанске и словенске народе.

Захватањем југоисточног дела Балкана од Турске усложњава се не само политичка већ и етничка слика овог подручја. Појављују се нови етнички елементи са Оријента Јевреји и Роми,^[17] а елитно место запоседају Турци. Анадолци или исламизирани Балканци, којих je у Отоманској империји било све више, представљајући највиши слој настањен по градовима али чинећи и део феудално зависног становништва у сеоским и варошким насељима. Мада je прелазак на ислам значио изједначавање са муслиманима као (право)верницима, у време када je мерило била конфесија а не етничко, народносно обележје, прелазак на турски језик значило je дефинитивно однарођавање и утапање у турски народ. Taj етнички губитак имали су и Албанци, а не само Словени. Међутим, заштићени исламом што га je примио већи део Албанаца, они чине извесна демографска померања у турском периоду која нису у пуној мери научно обрађена.

Словени су били веома погођени новим феудалним системом оставши без своје племићке класе и настањени по равницама и котлинама које су биле највише на удару турским властима, војсци и исламу. У том отоманском периоду, у времену од XVI до XIX века дефинитивно нестају словенске колоније, насеобине у средишној Албанији јужно од Дрима и у Епиру.^[18]

Ислам je разумљиво био у офанзиви од XV века, а муслимани, појмовно и стварно изједначени са Турцима муслиманима, поданици Отоманске империје били су носиоци политичког и социјалног живота. Међутим, већину становништва у европском делу империје за читав дуги отомански период остали су да чине хришћани чија je народност била у другом плану. Највећи непријатељ Турске после мохачког слома Угарске била je Аустрија, па и Млетачка република, која је имала поседе у приморским крајевима Албаније. Турска није толико сузбијала православље, колико католичанство па је на тлу Албаније и Зете, која је опет била у саставу српске државе, деспотовине до њеног пада, католичанство било у видном узмицању. Османлијској империји je одговарало да њени хришћански поданици буду везани за црквену организацију на њеном земљишту. У том смислу видимо намеру за формирањем, или обновом, патријаршије са средиштем у Пећи 1557 која ће постојати до 1766. године. Патријарх се до XVIII века потписивао као "ариепископ пећки и свих Словена-Срба, Бугара и целог Илирика патријарх" или "Архиепископ пећки, патријарх свих Срба и Бугара, Поморја, Далмације, Траву није и Вретнанских острва и целог Илирика" и слично.^[19] Ова црквена организација je имала jyрисдикцију на југу до Дрима, док je за јужније крајеве остала надлежна Охридска архиепископија чији je виши клер био грчки те je форсирао грчку народносну компоненту на свом подручју. Католичке бискупије су деловале у приморју, албанском и зетском, али je католички живаљ био у узмицању поготову у време ратних размирица и нетрпељивости. Католичко становништво je мигрирало на запад тражећи заштиту од Аустрије и Млетака, делом уништавано, а делом прелазило у ислам и православље.^[20]Уз доминацију ислама процеси прозелитизма су на тлу Турске док je била у офанзиви, начелно до краја XVII века, текли у корист православне а на рачун католичке цркве. У потоњим периодима када су хришћанске силе биле у офанзиви а Турска у опадању прозелитизам je видан у корист католичанства о чему je, посебно о унијаћењу православног српског живља, сачувано више писаних извора коришћених у литератури. У време буђења националне свести словенски православни живаљ поларисаће се према српској, а католички ка хрватској нацији.

У турском периоду влашке оазе су славизиране, а на албанском простору поалбанчене. Жилавије су се одржале на југу Албаније, као и у Епиру и јужној Македонији. Романско становништво колико га je било у приморју Албаније као и Зете je ишчезавало под условима насељавања сељачког елемента из залеђа. Могло би се констатовати да су од турске инвазије стари приморски градови као Котор, Будва, Бар, Улцињ, Драч, Авлона, Канина, Бутринто стагнирали и назадовали. У унутрашњости земље се појављују, развијају чаршијска насеља са преовлађујућим квалитетима оријенталског начина градског живота, где je становништво било углавном муслиманско.

За друштвено-политички живот албанског територијалног подручја карактеристична je спорост развоја уз недовољно изражен дигнитет народносних субјеката. Оазе мањина по опробаним историјским законима крећу се спорим темпом развоја са елементима архаичног и аутархичног живота, који елементи важе и за већину - албански народ. Албанци се у начелу уобличују као народ у ком смислу их третирају околни живаљ, суседни народи. Међутим, свест о припадности једном народу код Албанаца je врло ниска и са том заосталошћу они стижу чак до XX века. Поготову je било тешко установити кохезионе везе између исламаца, православних и католичких Албанаца. Никакво политичко или социјално-политичко заједништво није изграђено, нити се из извора могу сагледати тежње за јединством, политичким или културним уједињењем, те аутономијом у оквиру Отоманске империје. "У Албанаца све до скора" вели J. Радонић, "јединствена национална идеја није могла да надвлада племенско осећање."^[21]Албанци се уобличавају етнички, дакле спонтано, у две велике групе Геге на северу и Тоске на југу, a међа је река Шкумба. Геге су раздиране племенским трвењима слично племенима Црне Горе, док су Тоске захваћени јелинизацијом, па им зближавање са Албанцима друге вере није било блиско. Позната племена на северу су Клименти, Хоти, Груде, Дукађини, Миридити и други док се за Куче каже да су половина Албанци, а друга половина Црногорци, православни Словени.^[22] Због релативне заосталости Албанци се нису конституисали кад и други народи у нацију до позних времена. Није познат икакав савез, груписање тих племена или зборови главара што је већ присутно у Црној Гори насталој на рушевинама Зете у XVIII веку.

Питање присуства Албанаца у Метохији, средњевековно Хвосно и жупа Патково на југу те котлине, као и на Косову, односно време, па и начин досељавања још није разјашњено у савременој науци. Није спорно да су бројне миграције текле и из ових крајева ка северу и западу.^[23] Негде од XV века почињу миграциони таласи угроженог хришћанског становништва. "Велика сеоба Срба" с краја XVII века само je једна, можда крупна етапа у континуитету многих пресељавања српског и других балканских народа на тло хришћанске Аустрије. Да су "Велику сеобу Срба" исконструисали српски грађански историчари сведоче бројни подаци о сличним сеобама, којих je било много како пре тако и после 1690. године. У њима нису учествовали само Срби већ и други словенски, па и несловенски народи. Албанска села се налазе у Срему, Далмацији крај Задра, Бугарској чак код Трнова итд.

Котлине Косова и Метохије су свакако биле густо насељене словенским и то српским становништвом све до турске епохе. Међутим, не може се тврдити да албанских катуна, насеља није било на планинским косама изнад котлина, поготову ка југу, као и око Плавског и Скадарског језера. Паралелно или не са сеобама Срба ка северу померао се албански живаљ и спуштао у Метохију и Косово, ка Јужној Морави и низ Ибар. Део српских историчара је податке из тих времена, записе католичких мисионара, турске дефтере, путописе у којима се уместо хришћанског живља после неколико деценија на истим подручјима налазе муслимани тумачио исламизирањем и поалбанчивањем српског живља, који je наводно био и католичке конфесије што се бар за Косово и Метохију не може рећи. Ради се о Албанцима католицима, (уз изузетак нешто Саса и Дубровчана, те примораца) који прелазе на ислам. Не може се узети за поуздано да je Косово испражњено великим делом крајем XVII века, после чега долазе Албанци највише тобоже у XVIII веку. Према путопису евлије Челебије Албанци у маси живе на Косову средином XVII столећа, дакле пре "Велике сеобе Срба".^[24] Албански живаљ је свакако манифестовао експанзионистичку моћ на Косову и Метохији, у горњем Повардарју и ка Јужној Морави, што се не може поуздано тврдити када су у питању предели Зете, потом Црне Горе.

Крајем турске епохе, у XIX и почетком XX века подручје Косова и Метохије је претежно насељено албанским живљем, али градови нису били албански.^[25] Почетком овога века међу највеће градове на југословенском простору (већи од Београда) били су Призрен и Битољ оба са знатним процентом албанског живља. Међутим ти градови, као и остале чаршије на простору Албанија - Косово и Метохија имали су турски карактер; у средишту града Турци који претежно држе занатство и трговину, потом муслимани што говоре словенским дијалектима називани и Бошњацима у северном делу овог простора и Новопазарском санџаку, а по периферним махалама хришћани и Албанци уз нешто другог елемента.

Кроз читаву епоху турске владавине албански простор са косовско-метохијским подручјем као и Епиром, што у целини називамо балканским југозападом, није представљао било какву политичку заједницу или икакво кохезионо подручје.

Освајањем ових крајева они улазе у вилајет (ејалет, беглербеглук, лива) Румелијски коме су припадали сви европски поседи Турске у XIV и XV веку. Тај једини беглербеглук на Балкану делио се на санџаке, који су представљали административно-територијалне јединице царства. Балкански југоисток или условно речено албанско подручје дељено je на санџаке при чему није било критерија за скупност овог издељеног подручја. На старим географским картама и новим историјским атласима у свету обележава се "Албанија" отприлике од Подримља, укључно, на северу па до Епира, али нема икаквих знакова којима би било омеђено ово подручје, редовно у саставу туђинске државе, подељено на феуде или административна подручја без устаљених међа. Турске власти су у принципу уважавале границе хришћанских држава или феуда које би освојиле па би углавном на основу тога образовало санџаке са одређеним границама. Касниje су се оквири санџака мењали, а њихов број, као и ејалета увећавао.^[26]

Према Цвијићу албанско подручје je имиграционо одакле се исељавало у разним правцима. Цвијић разликује четири главне струје исељавања - малисорска, дукађинска, Шкумбија и Тоска. Прве две су насељавале Косово и Метохију те друге правце, трећа је ишла ка истоку потискујући македонске Мијаке, а Тоске су продирали преко Епира у грчке крајеве на југу. Том приликом су се селиле и словенске оазе из Албаније трпећи утицај ислама. Као равничарско становништво оно je било на удару па je усмерено на исељавање, неставши коначно у албанској маси. С друге стране Цвијић указује и на посрбљавање ових албанских струја када су постале слабије, на Пештеру, у Црној Гори итд.^[27] Тврди да су Торбеши помуслимањени Мијаци.^[28] Торбеши су Словени, етничка група која je после Балканских ратова и освајања Македоније од стране Србије третирана као исламизирани Срби, док су Македонци држани за Србе Јужне Србије. Од II светског и народно-ослободилачког рата Торбеши су део македонског народа, мада код њих није постојала свест о припадности којем словенском народу. Њих има око Дебра, али и даље до Призрена на северу, те око горњег Вардара, у малим групама. Говоре архаичним словенско-македонским дијалектом, а пописима нису приказани па им не знамо број, који je умањиван у званичним документима Народне односно Социјалистичке Републике Македоније. Да им назив долази од потурица указује албански термин "Турбеши".^[29]

У сливу Радике Цвијић идентификује категорију становништва православне вере, албанског језика, наводно у непријатељству са околним Албанцима. Хипотеза познатог научника je да je у питању српско-аромунски, дакле словенско-влашки амалгам, живаљ настањен у свега неколико села.^[30] Према извесним изворима у Метохији око Србице je очувана опет малобројна категорија поалбанченог становништва, смешаних словенско-албанских етнографских одлика, српског порекла.^[31]

Да je на албанском народном простору било крупних и ситних оаза Словена сведочи очување идентитета Горана окруженог са свих страна албанским живљем. У жупи Опоље процес албанизације je извршен у XVIII и XIX веку тврди Цвијић. Такође у општини, бившем срезу, драгашком je жупа Гора делимично поалбанчена.^[32] Горана има данас око 30.000 душа у 17 села драгашке општине, 7 села су с друге стране албанске границе, а два у Македонији. Говоре архаичним дијалектима сличним македонским, вере муслиманске, имена су им несловенска, подвојени су од албанских суседа. За разлику од Торбеша нису третирани делом већинског становништва већ се сматрају Муслиманима. За разлику од других Муслимана они немају осећај припадности бошњаштву. Ради се о веома позном укључењу у муслиманску нацију једне словенске етничке групе. Бошњацима се називају поред босанско-херцеговачких још санџачки и косовски Муслимани, што не важи за муслимански живаљ јужно од Призрена. Дакле, исламизирани Словени што су по оазама живели у албанском мору нису ушли у састав средњевековних Босанаца, Бошњака, Муслимана како их називамо последњих деценија. Оставши на нивоу етничких група били су лакше изложени асимилацији Албанаца који су се уобличили у народ током свог вишевековног конституисања.

Стварање и развој Црне Горе и Србије у Новом веку фактички je отежало миграциону експанзију албанског становништва. Поред тога из ове две јужнословенске државице се исељавају припадници народа муслиманске конфесије. После Берлинског конгреса из јужне Србије се исељавају Албанци који су већ били настањени у горњем сливу Јужне Мораве. Црна Гора се ширила на рачун албанског простора око Блата, део Албанаца je славизиран.^[33] Велики број људи муслиманске конфесије je после Берлинског конгреса из Босне и Херцеговине, Новопазарског санџака и јужне Србије звани мухаџирима отишло у земље под Отоманском империјом до Анадолије, али je део настањен на Косову и Метохији, те крајевима где живе Албанци. Ширење Србије и Црне Горе одакле су такође потискивани муслимани са Албанцима донекле je сужавао простор албанском становништву, које није имало своје политичко-државне организације.^[34]

Албански простор се врло тешко и позно уобличавао у политичку целину. Хетерогеност етно-конфесионално-национална може да буде jeдан од разлога наведеној чињеници. Значајнија детерминанта je релативна неразвијеност овог подручја на балканском југозападу. У систему отоманских административних јединица, санџака, тек поједини санџаци или пашалуци са владајућим кругом испољавају извесну скупност и тежњу ка сепарацији. У том правцу видимо тежње Бушатлија у Скадру као средишту углавном североалбанског подручја и Али паше у Јањини, средишту епирско-јужно-албанског подручја почетком XIX века. Разједињеност верска, регионална и племенска карактеристика je овог подручја до ратног времена седамдесетих година, а у политичко-државним плановима се мало места поклања албанском дигнитету и простору.

Покрети балканских народа углавном православне конфесије неједнаког ступња националне и политичке еманципације половином 70-их година потресли су овај део Европе, која проблеме настоји да решава и зауставља на конгресима велесила. Србија добија проширење на југу, територију слива Јужне Мораве са словенским живљем, а Црна Гора се шири делом на штету североалбанског простора. Покрет за еманципацијом, "ослобођењем" (или: ослобођењем) Албанаца je веома позан, a његова изразита односно институционална форма јесте Призренска лига с краја 70-их и почетком осамдесетих година прошлог века. Ради се о аутентичном албанском национал-ослободилачком покрету, какав му се карактер, најзад, не може порицати. Делом je био потпомаган од великих и малих суседних држава, а временом све више оспораван посебно од агресивних малих држава на Балкану. Поменута лига основана у тада највећем албанском граду, ипак хетерогеног састава уз доста турског, српског и другог елемента, имала je да изрази јединство муслиманског албанског света, но ускоро потом се изражавају тежње паналбанског јединства без обзира на конфесију. Све je виднија тежња за аутономијом подручја насељеног Албанцима у оквиру Турске, потом и за сувереношћу ван Османлијске империје у чему предњаче Албанци хришћани. После Младотурске револуције албански национални покрет je све изразитији при чему долази у сукоб са српским националним програмом, као и грчким. Оружани устанак Албанаца je непосредно претходио Балканским ратовима. Концепција Албаније у албанским круговима подржаваним у Бечу и Риму била je - албанска власт на подручју од Плава до јужног Епира, укључно са западном Македонијом, Метохијом и Косовом. Тежина реализовања ове државне концепције резултирала je из више разлога од којих је значајан био укрштеност интереса више држава на овом подручју специфичне етно-социјалне композиције. Мислимо на време прелома од прошлог ка нашем веку и почетком овог столећа када су условно речено стечене основе за формирањем албанске државе. Овоме je претходило конституисање албанске нације што се може већ тврдити за дотично време. Стоји и чињеница да je трансформација албанског народа у нацију одиграна позно чак и за балканске прилике будући да су рецимо, хрватска, грчка, бугарска, српска нација већ биле у другој, или новој, фази развоја. Без градског живља и буржоаског начина живота и привређивања нема грађанске нације, а на албанском простору градови су, сразмерно више од сеоског подручја били хетерогеног састава. Носиоци привредног живота у градским средиштима, чаршијама били су припадници претежно неалбанског становништва - Турци, Грци, Словени-муслимани, Срби, Цинцари, па Јевреји, Јермени, Роми, док су Албанци живели на нижем ступњу економске и друштвене развијености. Ако би посезали за узроцима, због аутархичног вишевековног живота у географски забаченијим пределима где су токови прогреса спорије досезали. Албанци су били претежно сточари, по традицији средњевековној - номади, по страни од токова интензивне привреде, као и трговине и поморства. У време повоја капиталистичке привреде и даљег раслојавања становништва Албанци су великим делом помоћна радна снага по градовима у и ван албанског подручја. Због аграрне пренасељености и ниског стандарда Албанци, као и припадници других народа, који су на балканском југоистоку живели сличним начином живота, одлазе ради егзистенције у удаљеније градове, да би се селили и преко мора, чак океана.

Када говоримо о "албанском подручју" мислимо на нешто шири територијални појам од данашње Албаније настале као државе у време Балканских ратова. Под новим, измењеним условима у односу политичких снага на Балкану и свету албанско подручје није могло добити аутономију већ je било потребно повлачење државних граница. Још у првим фазама I балканског рата Отоманска империја je изгубила поседе на Балкану изузев источне Тракије. Албанско подручје je ваљало организовати са државним властима, a аспирације балканских државица биле су све изразитије. Покрет за ослобођењем или аутономијом Албанаца добија специфична обележја. Главари, племенске старешине се окупљају и под условом добијања аутономије дају подршку Турској да се одбрани од ратоборних хришћанских државица, Грчке, Србије, Црне Горе. На сабору у Скопљу 10. октобра 1912. упућује се апел великим силама, изузев Русије, о потреби уједињења Албанаца из три вилајета - скопског, скадарског и јањинског.^[35] Под офанзивом српске војске албански челници се повлаче да би сазвали скупштину у Валони удаљеној од војних снага балканских савезника.

Ратне операције које су отвориле Црна Гора и Србија октобра 1912. имале су за резултат брзо поседовање северног и средњег дела албанског простора. То je праћено административним укључењем тих крајева у састав савезничких балканских држава. На Косову je образован Приштински округ са шест подручних срезова. Потом, 29. новембра 1912. формиран je Драчки округ у оквиру којег су срезови - Драч, Тирана, Елбасан и Љеш. Проблем изласка на море за Србију je било витално питање у том смислу су не само Косово и Метохија имали да дођу у оквир Србије већ и северна Албанија, са Драчом као главном луком. Црна Гора je тежила ка проширењу око Блата са Скадром, a њен однос ка једноверној и исто националној Србији био je врло присан. Да je излаз на Драч био ближи у великосрпској концепцији од изласка на Солун или коју другу тачку на Јадрану сведочи непосредно пре I балканског рата склопљен савезнички уговор Србије и Бугарске односно његов Тајни додатак.^[36]

Албанско питање постаје до те мере актуелизирано да се око њега поларишу све балканске и велике силе. Балкански савез (Бугарске, Србије, Грчке и Црне Горе) искључивао je могућност образовања Албаније, а ту концепцију je подржавала Русија. За неповредивост албанске територије залагала се Турска, а у време Балканских ратова веома енергично за Албанију се заузимају Аустро-Угарска и Италија. Немачка je подражавала Аустро-Угарску, Француска благо Русију, а Енглеска иако чланица Антанте прихвата концепцију о етничком принципу у ком смислу je Албанија била створена. Под претњом из Беча српска војска се повукла из Драча и северне Албаније. Око Албаније су се односи до те мере изоштрили да je Европа у неколико наврата била на ивици општег рата.

Најзад крајем 1912. године долази до проглашења независне Албаније. У Валони 28. новембра je тај чин извршен, а Исмаил Кемал-беј дошавши из Беча постаје челник привремене владе.^[37] Предвиђани су кнежеви Албаније, који се један за другим нису одржали, а статус кнежевине остаће још неколико година. Албанија je уствари била квази-држава, држава у формирању док јој није зајемчен суверенитет договором великих сила. Албанска делегација je конференцији у Лондону у децембру доставила меморандум у коме се инсистира на етничким правима. Та Велика Албанија би захватала Метохију, Косово, западну Македонију са Скопљем и Битољем, на југу читав Епир до Арте. На почетку Лондонске конференције одлучено je да je Албанија аутономна са својом управом и признавањем султана Турске као врховног сизерена. Пошто je заузет став да Србија не може да поседује северну Албанију и излаз на море меморандум који je упутила Пашићева влада je умеренијих захтева. Инсистира се на "историјским, етнографским, културним и моралним правима" као и чињеници да су актуелне територије освојене у "легалном рату".

У време ових крупних збивања и ратне катаклизме манифестована je сложеност политичког решења и решења овог за нас актуелног подручја. Балканске државе су тежиле оптималној варијанти свог великодржавног програма у коме није било места за сложене државне заједнице, за федерације и аутономије. Чврста граница између Србије и Албаније онемогућавала je такве опције које су одговарале виталним интересима српског, албанског и других народа у том делу Балкана. Србији je био нужан излаз на море, a Албанија, створена умањена миром, договором велесила, у Лондону, није могла да обједини сав албански етнички простор. Извесна понуђена решења од стране државника великих сила, које су у нашој националној историографији оптуживани за сва зла што су се на Балкану догађала, нису била по вољи ефемерним балканским челницима, државним и националним.^[38] Владајући балкански кругови су тежили освајању територија и чврстим границама при чему се није презало од ратног обрачунавања. Можемо констатовати да још није било објективних претпоставки за образовањем сложених државно-политичних заједница у облику федерација и аутономија којим путем се може решавати политична констелација комплексног балканског проблема.

Није дужност историчара да говори који би ток историја имала у случају другачијег тока претходних догађаја. Но можда му je ипак дозвољено да у извесним приликама каже нешто у кондиционалу. Рекли бисмо да je удовољено српским захтевима, те Србија добила излаз на море преко луке Драч врло je вероватно да не би дошло до II балканског рата. По бугарској великодржавној концепцији цела Македонија, макар прво као аутономна покрајина како се једно време заговарало, имала je да дође у оквир Бугарске. По том концепту западна Македонија одн. крајеви око великих македонских језера горњег Црног Дрима са Радиком и горњег Вардара нису никако могли да уђу у састав икакве албанске политичке или државне јединице.

У време великог ратног вихора и дефинитивног конституисања балканских националних држава које се протеже кроз другу деценију овога века по страни није остала држава на европском југоистоку али не и Балкану - Румунија. Она je од почетка XX века настојала да увуче у свој национално-политички програм Влахе у јужној Македонији и јужном делу албанског простора. Међу Куцовлахе како су називани у документима тога времена ширена je румунска пропаганда до отварања школа и слања свештеника. Према извештајима српског посланика из Букурешта Румунија је благонаклоно гледала на формирање албанске државе, не марећи на захтеве Србије као и Бугарске.^[39] С обзиром на географску удаљеност и нереалност панрумунске концепције о Куцовласима као огранку делу румунске нације Власи су остали на нивоу етничке групе у Егејској Македонији, око језера и у јужној Албанији. Стварањем Албаније Власи се брже асимилују, а политички фактори почињу да делују у правцу поалбанчивања свог становништва младе балканске државе.

Сложеност решавања националног проблема на Балкану и одговарајућег политичког устројства нарочито je изражен на простору Албаније и Македоније. Хетерогеност становништва у етничком, националном, конфесионалном смислу, разлике и подударности у нивоу друштвено-економског развоја условљавале су и концепте гравитирања сложеној, федеративној држави на Балкану. Најеманципованији, прогресивни кругови заговарали су такву могућност, која je негована и у социјалдемократском мњењу.^[40] Концепција о Балканској федерацији ће дуго вегетирати током XX века у ком државно-правном систему би нашла своје место, адекватније него у јужнословенској федерацији, албанска територијално-политичка јединица.

Албанија настала на Лондонској конференцији остала je углавном под истим границама, које су утврђене тек на Париској мировној конференцији 1919. по окончању I светског рата. Међутим, извесних малих измена je било потоњих година. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је 1920. била у ситуацији да се залаже за очување територијалне целине Албаније угрожаване од јаче Италије којој je коначно припало острво Сасено на који начин je могла контролисати пловидбу кроз Отрански канал. Те године владајући кругови Краљевине СХС предлажу као могућност припајање дела северне Албаније који би у овој држави имао аутономни положај. То je први случај навођења могућности аутономије за један албански регион у оквиру југословенске државе.^[41]

Албанија je између два светска рата била централизована монархија, релативне заосталости и за балканске прилике. Југословенска држава je вршила утицај на Албанију али без успеха. Моћнија и економски пре свега јача Италија снажно делује у овој земљи. Још 1920. Албанци се дижу на устанак да би отерали италијанске трупе, а Лига народа штити границе ове младе државе. Завођењу републиканског уређења 1925. следи интервенција Италије која следеће године Тиранским пактом чини Албанију зависном у економском и политичком смислу. Од 1928. Албанија је краљевина са начелно постојећом сувереношћу све до прве ратне године II светског рата.

Албанија je сматрана једнонационалном земљом, која није имала посебне уговорне обавезе према националним мањинама. Такве обавезе на међународном плану добила je Краљевина СХС оптерећена бројним националним мањинама. Међутим, и поред тога што је Албанија била начелно једнонационална земља у њој ће остати више националних скупина упркос процесу асимилације који je форсирано текао између два светска рата. Неоспорно велики део албанског народа je остао ван граница Албаније, мањи у саставу Грчке која поседује највећи део Епира, a већи у саставу Југославије, западној Македонији, Метохији, Косову, горњем Поморављу, око Скадарског и Плавског језера.

Југославија je створена и уређивана као јединствена централизована држава у којој су југословенски, иначе сродни народи, сматрани једним, једном нацијом. Постулат политичног уређења био je такође - јединствена држава. Националне мањине су признате као такве са правима која нису била једнака. Већа права имала су пречанске мањине, посебно Немци, Мађари, Румуни. Најбројнија je била албанска мањина која није поседовала ни елементе културне аутономије, дакле без права на језик, школе, организације. Крајеви где су живели Албанци били су најзаосталија југословенска подручја. Када je извршена административна подела Краљевине Југославије на девет бановина, албански живаљ je био подељен између Вардарске, Зетске и Моравске бановине. Такво стање je остало све до слома грађанске Југославије 1941. и њене поделе од стране фашистичких држава.

Освајањем од стране Италије Албанија је под режимом сличном протекторату. Италијански владајући кругови истичу концепт Велике Албаније на рачун Југославије и Грчке. Та Албанија са својствима квислиншке државе подређена фашистичкој Италији оживљава идеју о Великој Албанији захвативши територије окупираних суседних земаља. Преко ове и овакве Албаније имао je да се реализује концепт италијанске империје.

Квислиншка Албанија је одмах после окупације Југославије и Грчке проширена на Епир, и западну Македонију, Косово и Метохију. Испуњењем захтева Велике Албаније и италијанске империје ове долазе у сукоб са Бугарском. Бугарска иредента je гајила тенденције ка југозападу за целовитом Македонијом и горњим Поморављем где je већ било албанског становништва. Зато je између тадашњих савезника морао да се направи компромис. Косово је подељено тако што је његов југоисточни део припао Бугарској, део гњиланског краја, Витина и Качаник, а у Македонији граница je секла Полог и избијала на Охридско језеро где je Охрид припао Бугарској, а Струга квислиншкој Албанији. Њој није припао ни север Косова са Митровицом. Немачки окупатор je био јако заинтересован за Трепчу па je тај крај формално укључен у квислиншку Србију под владом Милана Недића, у ствари - немачку окупациону зону с тим што je митровачки срез био под специјалним немачким режимом. Према Црној Гори није било виднијег померања граница сходно концепцији италијанске иреденте. Ту je имала да се образује квислиншка црногорска држава преко које би Италија такође ширила свој утицај на Балкану где није било места за икакву југословенску државу.

Било je очито да je објективно тешко створити такву државну целину, Албанију на овом простору. Она није могла да опстане не само зато што су фашистички концепти били непопуларни у то време код већине становништва које је очекивало крај рата и ослобођење од фашистичке окупације. Геополитички фактори нису били прикладни да би оваква територијална целина била кохерентна. На овом географски доста различитом, разбијеном подручју повезано веома лошим комуникацијама, прецизније: лоших комуникацијских праваца уз тешку проходност, обрело се становништво веома различито у етно-националном смислу, неуједначене и друштвено-политичке констелације. Историјски ово подручје није чинило никакву посебну целину већ je било у саставу великих држава или подељено између разних државно-политичких субјеката. Квислиншка Албанија из II светског рата била je трошна творевина и услед спољних чинилаца диктираних развојем рата. Фашистичке силе доспевају у дефанзиву чиме се доводи у питање опстанак у начелу свих квислиншких творевина, разуме се и Албаније.

Квислиншка Албанија била je, ипак, нешто посебно у квислиншком свету. Све мање државе које су пришле Тројном пакту задржале су у начелу сувереност упркос чињеници да je она била окрњена, те су називане сателитским будући да су имале да следе политику моћних фашистичких држава. Квислиншке државе су несуверене, углавном настале на рушевинама фашистичком блоку непријатељских држава, као нове творевине. Албанија је без отпора била поседнута, у главним својим тачкама, од италијанских снага, a њен суверенитет до те мере бива девалвиран да се деградира на ниво квислиншке творевине. У тако вазалном односу према Италији и уз њену помоћ Албанија се шири на рачун Југославије и Грчке како би добила своје етничке границе. У време капитулације Италије Велика Албанија je у фази рушења. Велики део њене територије доспева под немачку окупацију, а великим делом je захваћен народноослободилачким ратом. Народно-ослободилачки покрет Југославије je рушио систем окупатора и квислинга на југословенском подручју, а покрет у Албанији, нарочито на југу земље je такође успешно разарао тај систем.

У НОП Југославије, на Косову, Метохији, западној Македонији сразмерно мало je учествовало албанско становништво. Албански живаљ je узео живог учешћа у покрету у средњој и јужној Албанији, те Епиру. НОП Албаније са Комунистичком партијом начелу није признавао субјективитет квислиншке Албаније ни њене захвате југословенске и грчке територије. Међутим, тежило се у пропаганди, прогласима, актима покрета мобилисању албанских маса у народноослободилачкој борби кроз коју би дошло до националног уједињења Албанаца.

Државно-правни концепт комунистичких партија био je битан за конституисање нове Југославије и нове Албаније a који je процес потрајао током народноослободилачког рата са главним чиновима непосредно по ослобођењу. Тај концепт je извирао из идеологије КПЈ и КПА, a које су, под геслом комунистичког интернационализма, биле подређене Коминтерни до њеног распуштања и КП Совјетског савеза са водећом улогом у међународном радничком покрету одређене оријентације. У том концепту негде уочи рата у документима КПЈ и организационој структури налази своје место област Косово и Метохија. Како смо констатовали тај регион у историји није добио икакве елементе посебности. Пресудно je било за политику КПЈ чињеница да je у овом региону, уобличеном на две котлине са гравитирајућим планинским косама и крајем око Биначке (највиши ток Јужне) Мораве, живело претежно албанско становништво.

Постојеће границе између Србије односно југословенске државе и новоформиране Албаније су повучене без довољног поштовања принципа природних граница, историјских и етничких начела. Та линија која je секла два Дрима преко Проклетија, Кораба и Јабланице није у историји до тада постојала. Гранична линија je одмерена у Лондону 1913., а нешто исправљена у корист Краљевине СХС у Bepcajy.^[42] Албанци су у то време имали убедљиву већину на косовско-метохијском подручју које наведеним мировним кројењем граница добија своје омеђење на југозападу, ка Албанији. Према попису из 1921. године у југословенској држави je 440.000 људи било матерњег албанског језика. Од тога je на подручју које данас називамо косовско-метохијском било 289.000 Албанаца и 93.000 Србо-Хрвата кано су називани у пописним материјалима.^[43] Према попису из 1931. на територији Краљевине Југославије од 247 542 км² живело je 13.934.000 становника. Од тога je на косовско-метохијском подручју било Албанаца 331.000, а Срба 151.000.^[44] Присутан je висок наталитет код свог становништва на Косову и Метохији, посебно код албанског живља. Међутим, прираст живља српске националности као што се види између 1921. и 1931. године био je већи због насељавања Срба на ово подручје, који су ту добили земљу напуштену или одузету од припадника муслиманске конфесије, делом одсељених за Турску.

КПЈ je у пропаганди нарочито излагала критици поделу земље српским часницима и жандарима која je чињена на рачун староседеоца, претежно албанских и турских бегова. Често се у партијским документима говори о угрожености Албанаца од стране великосрпске буржоазије, али се у најдужем делу међуратног периода не истиче регионална индивидуалност Косова и Метохије односно територије настањене албанским живљем. Тек крајем тридесетих година се у структури КПЈ поред седам покрајинских комитета појављује и обласни комитет за Косово и Метохиjy. Он je био подређен Покрајинском комитету за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију. На V земаљској конференцији 1940. одлучује се да обласни комитет за Косово и Метохију буде непосредно подређен Централном комитету КПЈ.^[45] У НОП руководећу улогу има КПЈ чију структуру следи структура организационих облика покрета. Тако je створен Војни комитет за Косово и Метохију још 7. јула 1941. са амбицијом да се албанске масе привуку у покрет и борбу против окупатора и квислиншких снага. Од извесног мада не великог значаја, јер није била интензивна, била je caрадња покрета Југославије и Албаније. Тако марта 1942. Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију и ЦК КП Албаније издају заједнички проглас Албанцима у овој области позивајући их на заједничку борбу са српским и црногорским партизанима.^[46] Релативна спорост развоја покрета на Косову и Метохији условила je позно формирање органа нове власти, народноослободилачких одбора. Фактор спутавања покрета било je национално и нарочито конфесионално подвајање.^[47] Крајем пролећа 1943. образован je Главни штаб Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда за Косово и Метохију. Он je по налогу највиших руководстава југословенског устанка имао да буде на вези, свакако привремено, са Главним штабом НОВ и ПО Македоније.^[48]

Капитулацијом Италије НОП не само у Албанији већ и на југословенским подручјима са албанским живљем постаје интензивнији. Међутим, немачки окупатор још увек јачи од народно-ослободилачких покрета, окупирао је подручје квислиншке Албаније, а на Косову формирао марионетску владу Реџепа Митровице себи подређену. Квислиншка Албанија губи елементарна обележја квислиншке државе оставши са својствима квислиншке творевине без државних института једва на нивоу Недићевог административно-полицијског апарата у немачкој окупационој зони.

За ово ратно време етнички састав становништва се мењао на Косову и Метохији, јер су Срби са Црногорцима који су насељавани између два рата отерани са добијене земље. Поред ових са подручја која су ушла у оквир Албаније избегло је у Србију доста староседелачких породица.^[49] По окончању рата само се мањи део ових, начелно Срба и Црногораца, вратио на Косово и Метохију.

Кроз институције НОП тоном рата Косово и Метохија су се регионално уобличавали као једна област. Дуго ће у документима покрета, штампи, прогласима ова област бити на маргинама. Са овог региона није било представника на I, као и II заседању АВНОЈ-а на коме je утемељена федеративна Југославија са својим основним елементима. Међутим, питање Косова и Метохије временом бива све присутније за решавање. Основна детерминанта конституисање ове аутономне области лежи у чиниоцу бројне албанске мањине на територији која није поседовала икакву историјско-регионалну посебност.

По капитулацији Италије услови развоја покрета на Косову и западној Македонији постају знатно повољнији. Почетном јесени Обласни комитет прераста у Покрајински комитет коме бивају подређени формирани Обласни комитет за Косово и Обласни комитет за Метохију.^[50] Отприлике у то време на предлог комуниста из Метохије овај регион мења име у Дукађин. У потоњим документима у употреби je Дукађин а не Метохија jep се сматрало да je тај термин синоним, а да одговара више терминологији месног становништва.

Метохија није израз из Средњег века када се дотично подручје другачије звало.^[51] Дукађин je термин којим Албанци називају поред Метохије део северне Албаније.^[52] Извори наводе два Дукађина чије подручје не можемо тачно утврдити. Можемо рећи да један Дукађин захвата Метохију, а други средње Подримље с обе стране Дрима после састава Белог и Црног.

Покрајинско саветовање КПЈ за Косово и Дукађин je одржано од 3 до 5. новембра 1943. када je донета Резолуција са, тог, VI саветовања. У њој се каже да се кроз НОБ долази до "истинске, народне, демократске власти" и до "слободе, независности и права на самоопредељење свих народа".^[53] У седмој тачки Политичког дела Резолуције се истиче да треба "популарисати паролу братства балканских народа и Балкански штаб НОВ". У другом, Организационом делу се наводи да су (већ) формирани Обласни комитети за Косово и Метохију, као и Покрајински комитет. У оба дела се истиче да треба развити мрежу НОО и формирати НОО за читаво подручје Косова и Дукађина у који би ушли представници "сва три народа", дакле Албанаца, Срба и Црногораца.^[54]

Подизање партијског руководства са обласног на ниво покрајинског указивало je на виши степен овог регионално-политичког субјекта. Све остале институције у овом региону у принципу следе структуралну организацију Партије. Партијско руководство се до средине 1944. у документима називало покрајинским када му се враћа обласни карактер. У том периоду фактички je веома мало покрајински атрибут приписиван обласним формама НОП. То приписивање покрајинског облицима покрета на тлу читаве косовско-метохијске области сматрамо неодговарајућим до анахроности будући да није било засновано на објективним елементима. Највиша, југословенска руководства нису, што je иначе био принцип, одлучила у смислу признавања косовско-метохијског региона као покрајине.

На I конференцији Комунистичке партије Албаније априла 1943. у документима нема говора о Косову и Дукађину.^[55] Међутим, касније се то питање наводило као перспектива у НОБ-и. Оно je разматрано и у руководећим круговима КПЈ, али се није икада непосредно постављало. Постојала je концепција Балканске федерације чији би члан била Албанија проширена крајевима где живе Албанци у већини.^[56] Како се рат успешно приводио крају југословенска руководства су све тврђа у ставовима да Југославија као члан победничке антифашистичке коалиције може територијално само да се прошири а никако да губи део своје територије. Још крајем 1943. ЦК КПЈ јавља ЦК-у КП Албаније да je депласирана идеја припајања Косова и Дукађина Албанији у време када je потребно мобилисати све народе у заједничкој борби против фашистичког окупатора.^[57]

Угрожени од окупатора и квислинга ПК КПЈ за Косово и Дукађин и Главни штаб са Шаре прелазе у Ђаковичку Малесију. На албанској територији, иза границе, у селу Буњај (Бујан) заказана je конференција угледних представника народа Дукађина и Косова за 31. децембара 1943. Прва конференција народноослободилачког одбора за Косово и Дукађин како je тај скуп назван трајала je до 2. јануара 1944. Од 61 позваног делегата приспело je и учествовало у раду Конференције 49, док део представника са Косова није могло да се пробије на овај ослобођени терен иза границе.^[58]

У Резолуцији донетој на крају Конференције се даје оцена, додуше већ позната у комунистичким круговима, предратне Југославије. У њој je албански народ био угњетен, чак изложен физичком истребљењу. Предратна аграрна реформа je имала за циљ потискивање Албанаца до тог степена како би били принуђени да се исељавају.^[59]

Не само версајски систем политичких деоба, не признаје се ни фашистички концепт државно-правног решења. Окупатор je "завадио Албанце, Србе и Црногорце, муслимане и католике", а фашизам je непријатељ свих народа па и албанског. Апелује се на спречавање исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије што је део фашистичке политике.

Завршни део Резолуције је од посебног интереса: "Косово и Дукађин je крај који je насељен највећим делом албанским народом, а који као увек, тако и данас - жели да се уједини са Албанијом... Једини пут да се Албанци Косова и Дукађина уједине са Албанијом јесте заједничка борба са осталим народима Југославије против окупатора и његових слугу. Jep то je једини пут да се извојује слобода, када ће сви народи па и Албанци бити у могућности да се изјасне о свој судбини са правом на самоопредељење до отцепљења.^[60] Међутим, Буњајска конференција није одлучила о припајању Косова са Метохијом Албанији већ je актима на њој вођена пропаганда привлачења албанских маса у НОБ са предочавањем права на самоопредељење и могућност присаједињења земљишта насељеног Албанцима - Албанији у будућем времену.

У потоњим директивним инструкцијама ЦК КПЈ указује се организацији на Косову и Метохији на значај II заседања АВНОЈ-а чије су конститутивне одлуке битне за изградњу нове Југославије као федеративне државе. Наложено je да ПК остане на нивоу Обласног комитета за Косово и Метохију, не Дукађина. Подвучена je актуелност против окупаторске борбе док сва остала питања, као разграничења и самоопредељења остају актуелна тек у ослобођеној земљи. Неправилно je, налаже се, популарисати Балкански штаб, који није икада оформљен, већ треба јачати ауторитет југословенског војног руководства Врховног штаба HOBJ. Релативизиран je значај НОО за Косово и Дукађин (Метохију) jep je он, каже се, формиран самоиницијативно.^[61]

Све до лета 1944. Косово са Метохијом изграђивано као област са руководствима подређеним непосредно врховним, југословенским, није било у условљеном односу према руководећим телима и органима ратне покрајине Србије. Тек крајем лета 1944. извесна руководства Области се оријентишу и везују за руководства Србије. Наредбом Врховног штаба НОВ и ПОЈ 2. септембра Главни штаб за Косово и Метохију je преименован у Оперативни штаб који од 14. септембра бива подређен Главном штабу НОВ и ПО за Србију.^[62]

Током народноослободилачког рата почев од лета 1941. изграђивала се државност нове Југославије као федеративне државе на читавој њеној територији. Нарочито значајан чин у процесу конституисања федеративне Југославије јесте II заседање АВНОЈ-а са његовим одлукама крајем новембра 1943. Паралелно са изградњом федеративне Југославије изграђивало се шест њених федералних чланица - Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија и Србија. Федерална Србија je своју утемељивачку скупштину добила тек новембра 1944. Ратна покрајина Војводина и ратна област Косово и Метохија су се посебно изграђивале да би тек крајем рата односно по његовом окончању ушле у састав федералне Србије.

Квислиншке снаге на подручјима са албанским живљем се реорганизују и супротстављају антифашистички оријентисаним покретима (југословенском, албанском, грчком), а све уз подршку немачке фашистичке силе. На Косову и Метохији се оглашава Друга призренска лига са прокламованим циљем окупљања албанских крајева. На једној од својих скупштина јуна 1944. прокламује се уједињење Албанаца са Косова, изузев митровачког округа, Метохије, дела западне Македоније (стршко-дебарски појас), и пограничног појаса Црне Горе (Улцињ, Плав) што се све по концепцији Лиге припаја Албанији. После капитулације Бугарске септембра 1944. цела западна Македонија и мали део Србије у горњем Поморављу (Прешево) "прикључује се" овој Албанији. Лига je имала Централни комитет са средиштем у Призрену и војне снаге, вулнетари, ко јесу се бориле против снага НОП. Вођена је антисловенска пропаганда, а будућност Албанаца се сагледавала ван икаквих политичких заједница са словенским народима.^[63] Деловање различитих политичких гарнитура и војних формација карактеристично je за ово подручје разног етно-националног, верског и социјалног састава, али и велике социјалне заосталости, што je све отежавало дефинитивна политичка решења у новом времену.

Под датим условима и у циљу ликвидирања отпора на осетљивом подручју Косова и Метохије Врховни командант HOBJ 8. фебруара 1945. je наредбом завео Војну управу, која ће трајати до јуна исте године. Под условима оваквог војног режима развијан je систем органа нове власти широм Косова и Метохије.^[64] Развијан je систем друштвено-политичких организација у оквиру новог политичког социјалистичког система уз бројне тешкоће. Због социјалног конзервативизма и верско-националног антагонизма распириваног за време рата КПЈ као креатор свеукупног друштвено-политичког живота на ослобођеној земљи прибегава формирању албанских друштвено-политичких организација. Тако je у оквиру јединственог народно-ослободилачког фронта формиран Шиптарски национални комитет, а у оквиру антифашистичке омладинске организације Шиптарска антифашистичка организација Косова и Метохије.^[65] У тежњи да се Албанци политички и културно што више афирмишу и изједначе са југословенским народима КПЈ je прибегавала оваквом курсу политике карактеристичном за послератне године.

Конституисање федералне Македоније, пете по реду чланице Демократске Федеративне Југославије утемељене 2. августа у манастиру Прохору Пчињском, текло je у складу са концептом јединствене Македоније. У оквиру ове федералне државе македонског народа није било икакве предиспозиције за образовањем извесне територијално-политичке заједнице са обележјима аутономије и поред чињенице да je у западном делу најјужније југословенске чланице већину живља чинио албански етно-национални елеменат. Црна Гора као најмања федерална чланица дуго ће у свом саставу укључивати присуство Боке, a касније ће јужни део Санџака интегрално да се инкорпорира у ову федералну државу, са нешто албанског живља у танком приграничном појасу према Албанији.

После конститутивно Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења новембра 1944. Србија ће се дограђивати као сложена федерална држава у оквиру ДФЈ. На Антифашистичкој скупштини Србије априла 1945. два представника Косовско-метохијске области су изразили став наводно целокупног становништва Области, која би ушла у састав Србије са својом обласном аутономијом. Кажемо наводно будући да су сва политичка решења потицала од руководстава КПЈ док никакви избори или референдуми, те слични начини изражавања народне воље нису учињени.

Сређивањем прилика у Области створени су услови за коначним решавањем њеног политичког статуса. У Призрену, првом средишту Области, одржано je заседање Обласног НОО, које je имало обележја народне скупштине, 8-10. јула 1945. Последњег дана донета je Резолуција у којој форми je одлучено о приступању Косова и Метохије са обласном аутономијом федералној Србији. Изражено je уверење да ће ова заостала област у саставу Србије и ДФЈ најоптималније доживети свој развој и прогрес. Потом су изабрани посланици за Народну скупштину Србије, као и за АВНО Југославије, што указује да Косовско-метохијска област и поред уласка у политички оквир Србије чини конститутивни елемент федеративне Југославије. Она, дакле, не изражава све своје политичке функције у склопу Србије а преко ње у оквиру Југославије, већ има у оквиру федерације извесна непосредна права сходно свом степену обласне аутономије.

На III заседању АВНОЈ-а 7-10. августа окончана je изградња федеративне Југославије када je поред другог прихваћена одлука са призренске скупштине о уласку Косовско-метохијске области уДФЈ. Конституисана je Југославија као федеративна држава са шест федералних чланица. У саставу највеће и најмногољудније, Србије нашле су се две аутономне јединице што je природна последица специфичног историјског развоја уз друге релевантне околности. У случају Косовско-метохијске области први међу факторима постанка и опстанка ове аутономне чланице јесте њен сложен национални склоп, мешавина пре свега словенског и албанског етно-националног елемента. Детерминанта уклапања Области у федерални склоп највеће чланице ДФЈ произилази из велике традиције српске државности у Средњем и Новом веку. Историјска права на овом простору су на страни српског територијално-политичног бића.

Разумљиво да Југославија са својим НОП-ом импозантне снаге стиче међународну репутацију у задњим годинама II светског рата. Она постаје један од утемељивача Организације уједињених нација. Њене границе нису остале непромењене будући да je добила проширења на рачун Италије, чиме су нешто увећани територијални оквири федералне Словеније и Хрватске. Промена граница није могла бити на уштрб Југославије у рату у коме je она била у табору победника.

У Албанији се прилично успешно развијао ослободилачки покрет, претежно на југу земље. КП Албаније je била на челу тог покрета до успешног краја рата, а у овој земљи се такође заводи социјалистички систем. У суседној Грчкој се током рата развијао снажан ослободилачки покрет руковођен од Комунистичке партије те земље. Она није постала социјалистичка зато што су снаге Велике Британије интервенисале и после дужег ратовања сломиле отпор НОП-а. Грчка je такође уживала углед чланице антифашистичке коалиције тако да се после рата могло поставити само питање територијалних добитака а не губитака. Тако je граница према Албанији у Епиру остала непромењена, те у Грчкој остала бројна албанска мањина. Албанија је само добила, на рачун Италије, важно острво Сазан (Сасено) у Отрантском каналу. Велики део албанског становништва остао je на тлу суседне две земље поготову у Југославији у којој je у складу са принципима социјалистичког интернационализма образована први пут у историји једна територијално-политичка јединица знатног степена аутономије.

Албанија je остала централизована земља будући да je њено становништво начелно хомогено, албанско. Међутим и после другог светског рата остало je нешто националних мањина на тлу ове државе. Те мањине могле су објективно добити само елементе културне аутономије.

У вртлогу Балканских ратова када се распадала Турска империја створена je Албанија као посебна независна држава. Она je створена компромисом различитих концепцијских решења. Компромис је изражен тако што je створена Албанија, али доста тесног територијалног оквира те су ван њених граница остале знатне албанске масе. Та чињеница je усложавала државноправно решење простора балканског југозапада. Присуство Албанаца је захтевало изражавање њиховог статуса, политичног и на плану културе. С друге стране постојање мале Албаније на путу остварења великодржавних планова неколико политичких субјеката чинило je тоном овога века ситуацију на европском југоистоку комплекснијом.

Посебно je од интереса питање геополитичког положаја српско-албанског простора односно односа. Национална држава Срба има најближи излаз на Јадранско море преко Косова, Метохије и северне Албаније. Природна комуникација у овом делу Балкана и његово копнено повезивање са Европом и светом тежи правцем из руско-сибирских равница, преко Украјине, те Бесарабије на Влашку (Мунтенију) преко Дунава уз Тимок на Ниш, уз Топлицу на Косово, па Метохију низ Дрим до Медовског залива. Политичке границе су чиниле препреку да се ова комуникација сагради, као и лука код ушћа Дрима. Природан излаз на море, што значи ка свету, српског простора иде преко албанског иначе мањег али значајног, уз море, Јадранско па кроз Отрантска врата у Јонско, те у Медитеран и ка океанима. То захтева одговарајући, можда комплементаран политички склоп, задовољење национално-политичких тежњи српског, али и албанског народа односно њихових политичко-државних субјеката. Баријере у том правцу су огромне a искључивост у остваривању великодржавних циљева су спутавали свако заједничко задовољавајуће решење. Хетерогеност становништва је посебан феномен, који може да делује као отежавајући фактор, али у реалнијим политичким приликама, сазревањем идеје заједничког суживота у политичкој констелацији вишег цивилизацијског нивоа тај фактор може да спаја и чини реалнијим опште прихватљивија државно-политичка решења.

Албани јаје формирана на територији од свега 28.745 км². Она je 1923. имала 804.000 становника, а уочи II светског рата, 1938. 1.040.000 житеља.^[66] Мали постотак градског становништва указује на неразвијеност албанског друштва у XX веку. Тај проценат варошког живља се после рата знатно поправљао. Према албанским службеним статистичким подацима Албанија одмах по ослобођењу, 1945. имала je 1.122.000 становника од чега по градовима 250.000, затим 1955. 1.391.000 укупно, а градских становника 383.000, а 1960. године било je укупно 1.626.000 албанских држављана од којих су у градским насељима живели 502.000. Са увећањем броја становништва, демографским кретањима поготову насељавањем у градове, под условима новог живота у грађанском, па социјалистичком друштву после другог светског рата, утицајем школе, администрације, јавног живота уопште, националне пропаганде, штампе, биоскопа, радија итд, албанизација je захватила читаво становништво у овој малој држави укључно са асимилацијом неалбанског живља, којег je из године у годину бивало све мање.^[67]

Може се констатовати да je старо словенско становништво било углавном поалбанчено коначно под утицајем албанског државног фактора. Статистике и пописи извршени у Албанији не дају потпуну слику националне припадности па je научно тешко истраживати и доказивати етно-националну слику становништва у тој земљи. То становништво je према извесним старијим подацима по традицији верско-културној највећим делом исламске конфесије, око 72%, затим православне хришћанске око 17%, а католичке 10%. Познато je да су Албанци припадници ове три конфесије највећим делом муслимани, док je православних претежно на југу уз нешто Влаха и Грка. Конфесионално Албанци на Косову и Метохији па и пограничним територијама Црне Горе и Македоније су у огромној већини исламске вероисповести са мало католика у Метохији, па и црногорској Крајини. Пошто је процес исламизације текао до краја турске владавине Балканом, дакле до почетка XX века извесни процеси нису били окончани. Позната je категорија муслимана, који су кући и даље тајно вршили католичке хришћанске обреде, а називани љараманима.

У држави Албанији после првог па и II светског рата најбројнији мањинци су, сматрам, припадници етничке групе Влаха - Цинцара. Грка, углавном некада погрчених, Цинцара, je само по градовима јужне и приморске Албаније са трговином као основним занимањем.

Албанци као народ су резултат симбиозе старих балканских племена. Можемо их сматрати типичним балканским народом, што се задруге народе на Балкану не може у толикој мери рећи. За њихову основу послужила су извесна илирска, те илирско-трачка, или друго одн. још старије балканско становништво уобличено крајем ранофеудалног периода као феудални народ. У формирању албанског народа до савремене нације поред наведене основе учествовало je још неколико компонената од којих је најјача словенска. Од досељавања Словена до XX века Албанци су највише општили са словенским народима што чини трајну карактеристику овог народа упркос његовим особеностима. Он наиме чини посебну грану аријевске расе без изразитијих сличности са другим народима.

Словенско становништво, оно аутохтоно, изложено поалбанчивању последњих деценија je скоро ишчезло. Од њега je ако судимо према извесним непотврђеним изворима претежно записаним у журналистици остало нешто огранака или оаза. Добар део словенских мањина представља досељеничко становништво будући да je извесних кретања било и у најновијем периоду. То су припадници већ формираних југословенских нација који су потоњих деценија доспели на албанско тло.

Албански живаљ се доста мешао са македонским племеном Мијака, a асимилација je сходно свим биолошким и социолошким процесима текла у оба правца зависно од односа снага и деловања активних фактора. Граница повучена 1913. je повучена углавном на штету албанског простора. Међутим, западно од линије такође је присутна етничка неуједначеност, што је разумљиво и природно, с тим да je албански етнички елемент изразито доминантан. Но присуство словенског живља углавном у етничким острвима je несумњиво. Око језера, у сливу Црног Дрима, на југу око Корче има остатака староседелачког словенског живља, које није асимиловано. Западније тог живља углавном више нема с изузетком досељених у Тирани и Елбасану. Од реликата словенских оаза уочава се живаљ православне вере што говори архаичним словенским дијалектом сличним македонском говору. Тог живља између Пишкопеје и Корче има неколико десетина хиљада али je питање можемо ли их сматрати делом македонске нације или само словенском етничком групом.^[67] Иза границе према Црном Дриму има мало муслиманског етничког елемента подобних македонским Торбешима, а у забитом горанском крају нешто Горана. Ове етничке групе су делом поалбанчене а опстанак им je тежи будући да немају својих матичних нација.

О словенским мањинама може се одређеније говорити када су у питању припадници савремених југословенских нација. Они су обично досељеници пошто je демографског померања становништва било до последњих деценија. Нешто je старија колонија Црногораца у Скадру наводно око 17.000 душа, док Срба има у више градова северне и средње Албаније, те Тирани до 25.000 људи.^[69] После анексије Босне и Херцеговине у Албанију je прешло око 5000 босанских Муслимана, те санџачких и црногорских. Ту су пристизали Муслимани српскохрватског језика из крајева који су припајани Црној Гори и Србији у другој половини XIX и почетком XX века. Према југословенској штампи званична Албанија после задњег пописа, крајем 80-их година признаје присуство македонске мањине, око 6 000 становника те око 100 Црногораца, Срба и Хрвата.^[70]

На југу у Епиру нема више словенског елемента, мада ти реликти треба да буду предмет науке како би се дошло до истине која није потпуна. Познато je да je словенског елемента до скоро било око Костура, где се македонска земља одваја од Епира, a који су последњих деценија изложени смишљеној и репресивној грецизацији.

У самој Албанији најбројнија мањина су припадници влашке етничке групе на југу земље, изложени албанизацији. Поред тога у њој има Рома, Турака, а по градовима уз Грке нешто припадника других народа, различитог порекла. Можемо ово тврдити и поред тога што у државним пописима ти мањинци углавном не постоје.

Једна, макар сумарна анализа становништва унутар граница Албаније указује на извесну шароликост, различитост. Дакле у земљи која се начелно сматра једнонационалном, скоро етнички чистом. У ствари оваква разматрања могу да потврде тезу да у свету готово нема држава са хомогеним једнонационалним становништвом. Мањинско питање је увек присутно у свакој земљи да пођемо од најцивилизованијег континента Европе. Оно редовно укључује потребу и захтеве за извесном аутономијом у сфери културе, затим и на политичком плану.

Напомене

1. Један од научника који ову тезу истиче je Фанула Папазоглу бар у својим позним годинама. Слично су изразили још неколико научника у циклусу предавање о генези Албанаца у Српској академији наука у Београду фебруара 1988.

2. Према истраживањима познатог руског научника Албанци нису познавали термине за морепловство и риболов које су позајмили од Романа, Грка, Словена. Ал. Селишчев: Славянское население в Албании, София, 1931, стр. 48-9.

3. Можда je Војуша чији су слив држали Вајунити по овима добила име?

4. Према Константину Јиречеку, Историја Срба, I, 1952., Београд, стр. 85-6; према истраживањима Богумила Храбака који je консултовао бројна документа у Дубровачком архиву, али о овом историјском детаљу није писао; запажања саопштио аутору у Војноисторијском архиву, марта 1967.

5. Према К. Јиречеку, наведено дело, стр. 85. Затим Јиречек процењује: "У средњем веку била су њихова главна седишта у четворокуту између Скадра, Призрена, Охрида и Валоне, са огранцима далеко на север." Исто. Ова процена о огранцима "далеко на север" je претерана.

6. Условно речено: Албанаца будући да ови немају тог термина у свом речнику, а себе називају Шћипетарима, Шиптарима. Свет je прихватио римљански, латински израз без очитог оправдања. Но, случајност је много пута одлучивала у историји, макар да су у питању терминолошки појмови. Ти исти Римљани су Хелене називали Грцима, који термин надвладава онај-изворни; до Новог века балкански Словени су Грке називали Јелинима.

7. То сазнање о народносној припадности je у науци отворено када je у питању средњовековни народ. Али та свест о припадности одређеном народу иако блага, неизражена у односу на националну припадност у новом веку, ипак је, сматрам, постојала поготову код елитног, водећег слоја једног народа - главара, челника родова, братства, племена што je случај и код Албанаца, који су себе називали - Шћипетари.

8. Према Димитрију Богдановићу, Књига о Косову, 1985., Бгд, стр. 23.

9. До средине XI века Дукља постаје краљевина, сви њени владари су дукљански, краљ Бодин долази и до части царске, бугарске, али у свим титулама дукљанских владара нема атрибута српскога. Престоли дукљанских владара су на ободу Скадарског блата, а црква са митрополитским рангом постаје независна за Бодинове владе.

10. Дакле, нису познати извори који указују на озбиљан отпор због промене вере, боље рећи оријентације на источну или западну (римску) цркву. Иначе прозелитизам je вековима текао у оба правца сходно односу политичких снага.

11. Кад je папа Јован XXII 1319. покренуо албанске феудалце да збаце власт "шизматичког краља" Србије у писмима их je титулисао врло високо. Вероватни господар Kpoje са околином био je "кнез Албаније" Радослав, а Владислав Гонома "кнез Дукље и приморске Албаније". Историја српског народа, 1,1981, Бгд, (теист Симе Ћирковића), стр. 474. Реч je о већ крупним феудалцима Албанцима са тенденцијом за стварање албанских државица.

12. Према К. Јиречеку, Историја Срба, I, стр. 238.

13. Млади краљ Немањић, једном брат - Вукан уместо Стевана Првовенчаног, добија Зету да њом влада.

14. Д. Б., Књига о Косову, 1985, Бгд, стр. 30.

15. У доношењу Законика српског цара у Скопљу 1349. учествују и албански феудалци, Никола Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, Бгд, 1940., стр. 202 и 210.

16. Ову хипотезу, којој има места у науци, не треба стриктно схватити, jep je феномен исламизације условљавало више фактора. Том процесу као уосталом сваком прозелитизму не може одолети ниједан народ у целини или деловима сходно пре свега чињеници колико дуго и снажно je изложен промени верског и народносног идентитета. Националне историје, делом националистички обојене, XIX и XX века испољавају већи интерес за однарођивањем сопственог народа а не и за асимилацијом туђинских етноконфесионалних елемената. Иначе наша марксистичка историографија такође je била оптерећена одређеним постулатима. У извесним делима марксистичког приступа закључује се да je албански народ пружао отпор већи турском феудализму него племићке балканске државе, те да je по освајању и овог дела Балкана Турска предузела специјалну фискалну и социјално-дискриминаторску политику према Албанцима тако да они бивају помуслимањени. Из историје Албанаца, збирка чланака, Бгд, 1969, чланак Богумила Храбака, Албанија од коначног пада под турску власт до средине XVIII века, стр. 53, 59 итд.

17. Овог елемента je било још пре турске инвазије да би под Турском знатно био ојачан.

18. Око Костура између Епира и Македоније je дуго задржан словенски живаљ док није погрчен, потурчен и поалбанчен.

19. Наведено према делу Српска православна црква 1219-1969, Београд, 1969, издање Српске православне цркве, стр. 156.

20. Јован Радоњић у делу Римска нурија и јужнословенске земље, од XVI до XVIII века, Београд, 1950, даје бројне податке у наведеном смислу. Упркос тенденцији да истакне српску компоненту. Нпр. "lingua illyrica" не преводи са "словенски језик" него "српски", стр. 289. Како су освајали градове Турци су катедрале претварали у џамије, нпр. у Скадру па Улцињу, Бару; исто. На почетку Кандијског рата око Бара je од 5 000 католика остало 2 000. Три мисионара je набијено на колац, многи католици побегли, а многи прешли на ислам или православље, стр. 290.

21.J. Радонић, нав. дело, стр. 285.

22. Клименти су се селили ка северу, у Срему су настанили два села, Никинце и Хртковце. Пошто су етнички односно језички пословењени, а католици још из завичаја, поларисали су се према Хрватима у време националног препорода. Према казивању Марка Лоша из Хртковаца, професора историје, (септембра 1974.) дед му je у детињству говорио: "Ти си Климент!" Никад му није споменуо албанско порекло.

Клименти су били истакнуто племе, али не толико да би своје име наметнули сродним албанским. Албанци још нису стигли до тог пута развоја, збијања племена што чини детерминанту новог квалитета - европског народа, нације све до најновијих времена.

23. Види резултате Цвијићевих истраживања, Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд, 1966, X, XI и XII глава - Метанастазична кретања, стр. 128-132.

24. Челебија каже да се у Вучитрну говори албански док се Срби не помињу, као ни Бугари које овај Анадолац често размешта по балканским насељима! Дакле, ако je веровати Челебији у срцу, више северном делу Косова, живе Албанци (Арнаути - турски назив) још средином XVII века. "Становништво тога шехера je румелијски народ" вели Челеби, "Они не знају да говоре бошњачки него говоре арбански и турски". Путопис, одломци о југословенским земљама, приредио Хазим Шабановић, Сарајево, 1973, стр. 276.

25. Према Атанасију Урошевићу, Етнички процеси на Косову тоном турске владавине, Београд, 1987, етно-национални процеси на Косову су одигравали до најновијих времена. При чему су значајну улогу имали фисови из северне Албаније чији су припадници насељавани широм Косова те суседним крајевима. Фис, нешто као албанско братство или племе није крвна заједница, већ су у њ улазили и поалбанчени елементи, Словени. Нав. дело, стр. 74-7. Код А. Урошевића je такође присутна тенденција истицања поалбанчивања Срба. Такође je потцењен муслимански словенски елемент, национално неиздиференциран. "Шкије" je албански назив за Словене укључно и Србе.

26. Све до седамнаестог столећа балкански југозапад остао je у Румелијском ејалету, мада су били формирани нови на северу - Босна, Будимски, Темишварски, Кањишки. То подручје било je подељено на санџаке - Дукађин, Јањински, Битољски, Призренски, Вучитрнски и Скадарски.

У XIX веку су преко тог подручја ишле гранично линије Јањинског, Скадарског, Битољског и Скопског ејалета, који су се делили на санџаке.

27. Ј. Цвијић, Балканско полуострво, стр. 139-140, 196-199.

28. Исто, стр. 198.

29. У Цариграду сам такође чуо тај назив у оптицају код југословенских муслимана исељених 50-их година у Турску (мај 1982.).

30. Исто, 198-199.

31. Исмаил Бајра високи покрајински функционер маја 1972. je говорио аутору да су припадници ове скупине албанске екстремне националне свести.

32. Цвијић, нав. дело, стр. 199.

33. "Исто je тако", вели Цвијић, "у току последња два века посрбљено доста Арбанаса у југоисточној Црној Гори (Црмница и Кучи), као и југоисточно од Боке Которске." Исто.

34. Према званичним пописима у Краљевини Србији у чијем je саставу била јужна Србија до Ристовца на југу, Албанаца je крајем XIX века остало врло мало. У тој Србији чије се границе нису мењале од Берлинског конгреса до Балканских ратова 1890. било je само 1800 поданика који су говорили језиком Арнаута (Попис становништва у Краљевини Србији 31. децембра 1890., Београд, 1893, стр. XVII), а десет година касније 2 150, Попис становништва у Краљевини Србији 31. децембра 1900. године, II део, Београд, 1905, стр. CIX.

35. До XX века на албанском простору није било изразитијих градских средишта. Већи градови су били на ободу тог простора са јако измешаним становништвом константно кроз векове. То je важило за древни Драч, као и средишта наведених ејалета. Неколико дана после скопског сабора организују се скупови у Дебру, те Приштини са једнаким захтевима Димитрије Ђорђевић, Излазак Србије на Јадранско море и конференција амбасадора у Лондону 1912, Београд, 1956, стр. 80.

36. Бугарска (заузврат) признаје права на крајеве северно и западно од Шар-планине Тајни додатак Уговору о пријатељству и савезу између Краљевине Бугарске и Краљевине Србије, чл. 2, Кесяков: Принос към дипломатическата история на Балгария 1878-1925 Зборник докумената, Софија, 1925.

37. Историја српског народа, II, 2, стр. 190.

38. Представници великих сила су у Лондону предлагали да се кроз северну Албанију изгради железница до једне луке коју би Србија користила. Извештај Новаковића, посланика Србије из Лондона српској влади 15 V 1913. Дипломатски архив Секретаријата иностраних послова (ДА СИП) - По - 7 - PI/6 - 2163. О томе се говори и у декларацији амбасадора конференције као и Меморандуму од 1. јула 1913. ДА СИП - По - 7 - PI/6 4769.

39. Михајло Ристић Николи Пашићу 18. II 1913. Говори се и о Куцовлашкој лиги и потреби решења њиховог политичног статуса уз решење положаја албанске државе. СИП - П. Б. 81 - досије V - Ф-II У/1 -V итд. По иностраним кабинетима представници Србије су убеђивали европске министре и дипломате да су Албанци примитивни да би имали своју државу, исто.

40. У Скупштини Србије маја 1913. чуо се глас делегата Социјалдемократске партије Србије: Насупрот вратоломним и за балканске народе катастрофалним тежњама династија, капиталистичких класа, милитаризма капиталистичке бирократије, која отмицом око територија воде поробљавању нација, међусобним ратовима и недогледним несрећама, Социјал-демократска партија у Србији, заједно са с-д. партијама у Бугарској, Румунији, Турској, Грчкој, Босни и Херцеговини, Хрватској и Славонији и Словеначкој и са социјал-демократима и напреднијим народним масама у Црној Гори и Албанији захтева: Уједињење свих балканских земаља, пуну економску, културну и политичку заједницу свих балканских народа." Историјски архив КПЈ, Београд, 1950, том III, стр. 269.

41 Према Д. Богдановић, Књига о Косову, стр. 180-181, који користи Елаборат Иве Андрића о Албанији из 1939. године.

42. Гора je прикључена Краљевини СХС.

43. Дефинитивни резултати полиса становништва од 31. јануара 1921. год., Сарајево, 1932, стр. 2-5, 95-113. До наведених цифара сe долази израчунавањем по срезовима. Печат времена je увек присутан и кад су пописи у питању. Овде je погодио свакако Цигане (Роме) којих je нађено само 7 000 и муслимане, национално неконституисане, свега 17 000. У цифру од 93.000 душа било je нешто Хрвата (Јањево, Летница) као и Црногораца који се по мени још нису еманциповали из српске нације.

44. Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. марта 1931. године, књ. II, Београд, 1938, стр. 4-11.

45. Извори за историју СКЈ, Пета земаљска конференција КПЈ, I, књ. 10, Београд. 1980, стр. 230.

46. Архив Србије (АС) - Фонд Обласни комитет Косово и Метохија (Об. КК) - без броја (бб.).

47. Цени се да je до краја 1942. у Области формиран 81 НОО са 337 одборника. Извештај Обласног комитета ЦК-у КШ 27. VI 1948. Архив ЦК CKJ - Србија II/202.

48. Писма Темпа од 2. VI и 25. VII 1943, АС - Об. КК - бб.

49. Према истраживањима Слободана Милошевића, Избеглице и пресељеници на територији окупиране Југославије 1941-1945. Београд, 1980, на Косову je између два светска рата насељено преко 60 000 људи, углавном Срба са Црногорцима. За време окупације исељено je односно пребегло више од наведене цифре. Нав. дело, стр. 46-47.

50. А ЦК CKJ - Србије II/202.

51. У Средњем веку се Метохија или њен већи део звао Хвосно, a јужније je била лоцирана, такође, сматрам словенска, жупа - Патково.

52. Порекло термина Дукађин je неутврђено. Могуће албанско, те влашко-романско, или грчко. Позната je феудална лоза, фамилија грчно-византијска Дука. Суфинс, пак, "ин" упућује на словенску, завршну форму топонима. Санџак Дукађин у турском периоду захватао je средњу Албанију јужно од Дрима.

53. АС - Об. КК - бб.

54. Исто. У ово време, те неколико година после рата у документима нове Југославије говори се о националном тројству у Области - Албанци, Срби, Црногорци. Потцењивало се присуство Турака, као и Муслимана и Цигана који нису још били "легализовани" као националне категорије. Албанци, као међународни назив ове нације, замењен je аутентичним албанским термином - Шиптари, присутним у свој документацији и званичном општењу у НОП односно у новој кроз рат створеној Југославији.

55. У писму Миладина Поповића ЦК-у КПЈ 19. IV 1943. наводи се и предлог Резолуције са конференције КПА, А ЦК CKJ - ЦК КПЈ - 1943/174.

56. Дакле, федералној Албанији би били придодати крајеви Југославије са албанским живљем, али не и потпуно сувереној Албанији, како тврди Ђилас почетком 1990. у интервју на III каналу ТВ Београд.

57. Писмо 2. децембра 1943, А ЦК CKJ - ЦК КПЈ - 1943/378.

58. Док je у облицима НОП на Косову и Метохији сразмерно мало било Албанаца на овој Конференцији су чинили велику већину. Трећину су чинили албански држављани. У НОО за Косово и Дукађин изабрано je 42 члана од којих je Срба и Црногораца било 5, а један судећи по имену Муслиман, но држан за Албанца. У том НОО било je 36 Албанаца од којих 15 из албанског Дукађина, а један члан из Плава што би значило да у оквир ове територијално-политичке јединице улази и део Црне Горе. Према истраживаньима Драгољуба Петровића, Конституисање федералне Србије, Београд, 1988, стр. 75-77. Петровић je користио основна документа са Буњајске скупштине (конференције) Резолуцију и Проглас у АС - IX збирка Народна власт - бб. Ова документа су објављена у публикацији Народни одбор Аутономне Косовско-метохијске области (АКМО) 1943-1953, основни материјали са заседања, Приштина, 1955, стр. 7-8.

59. Исто.

60. Исто.

61. Обласном комитету КПЈ за Косово и Дукађин 28. III 1944, за ЦК КПЈ потписао Ђилас, АС - Об. КК - 66.

62. Д. Петровић, нав. дело, стр. 80-81.

63. Исто, стр. 124.

64. Колико je сложено питање политичког организовања ових крајева указује пример формирања НОО по местима са мешовитим живљем. Веома често су образована два одбора, у једном су припадници народа хришћанске верско-културне традиције (Срби, Црногорци) у другом исламске (Албанци, Муслимани, Турци). А ЦК CKJ - Србија II/202.

65. Нарочите су тешкоће биле у организовању албанских жена у коју, друштвено-политичку организацију због њихове верско-културне заосталости. Исто.

66 Од тога јe градског становништва било свега 1923. г. - 128.000, а 1938. 160.000 Ujetari statistikor, I R. P SH. Тирана, 1965, стр. 63. Anvari statistikor. Тирана, 1958, стр. 22-23.

67. Исто.

68. Према извесним журналистичким написима у Албанији живи 100 000 Македонаца, Лопушина, Орлови ниско лете, Интервју, 16. III 1990.

69. Исто.

70. Постојање Хрвата око Драча, око 2000 душа, наводи на претпоставку да je стари словенски елемент на овом тлу ближе мору био католичке вере.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт