|
|
 |
 |
 |
 |
|
|
Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији Драгана РадојичићВезе становништва Боке Которске и Албаније у XVIII вијеку на основу података из архива Херцег НовогИзвор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. годинеУвијек када се налазимо пред задатком да описујемо дјелиће прошлих времена, на основу историјских извора - архивске грађе, сва наша жеља и потреба за мало књижевног и пјесничког приповиједања тако својствена нашем словенском бићу губи се пред строгим научним методолошким приступом. Не желећи само наводити аргументоване мени знане податке, а вјерујући да je научна истина једна и једина, желим да кажем да je пред сваким оним ко ради и размишља пренесен неколико вијекова из овдашњег времена потребан наративни времеплов. Трудит ћу се да овим радом макар и у најкраћим цртама, служећи се искључиво изворном архивском грађом, колико je то год могуће ријечима осликамо једно вријеме за које je већ толико пута речено, каквим je све тешкоћама било зачињено, и нека нам буде дозвољено да још једном, у свијетлу друштвено-економских збивања прозборимо ријеч двије о односима међу становништвом два трговачки повезана краја Турске, Албаније и Млетачке Албаније. Политичко управни млетачки архив Архива Херцег Нови садржи судско-административну документацију која нам пружа, из једног угла гледано, потребне податке за изабрани наслов. О односима и везама између становништва Боке Которске и Албаније до сада не знамо много, јер ова тема није била предметом интересовања науке. Херцегновске архивске вијести, и оне которске провенијенције за XVIII вијек зато су нам вишеструко драгоцјене. Оне представљају конкретне доказе о присуству словенског становништва у Албанији посебно у Драчу и Скадру. Ове вијести су нам путоказ у утврђивању динамике културних и економских прожимања у XVIII вијеку између у нашем случају Турске Албаније и Млетачке Албаније.
Овај назив je био званични назив за млетачки посјед једног дијела Јадрана, слиједом догађаја почео се везивати за административно функције, те се тако у јеку ратних опасности 1442. године среће назив "Млетачки провидур за подручје Албаније". Његово сједиште се помјерало у Драч и Скадар. Када су Турци заузели Скадар провидур се сели у Улцињ, те су тако губећи територије све до Котора, Млечани носталгично, задржавали и стару титулу. Претензије државе св. Марка никада нису ослабиле у односу на албанске луке и житородна подручја, с обзиром и на чињеницу да je на тим просторима вијековима живјело хришћанско становништво, које се веома тешко покоравало Турцима, што се осјећало и током прве половине XVIII вијека, испуњене бунама и немирима. Покушавали су Млечани да врате Улцињ и Бар под своју управу али им то није пошло за руком те je назив Млетачка Албанија, након свих безуспјешних покушаја остао само жеља, а појам се од 1684, године трајно везао за титулу которског ванредног провидура и досљедно генералног провидура у Задру.[1] Познато je да су дуготрајни и исцрпљујући ратови у XVII и XVIII вијеку (Кандијски 1645-1669 и Морејски 1684-1699) политички изолованој Венецији у одсуству правих савезника донијели много потешкоћа. У XVIII вијек, посљедњи вијек њене велике владавине, ушла je ослабљена, не осврћући се и не придавајући прави значај ономе што се у том времену дешавало у средњој Европи, како на политичком тако и на економском плану. Холанђани, Енглези, Французи као и Дубровчани, су веома интензивно трговали са свим тржиштима, као и на турским која су, управо и била изворишта трговине на којој се базирало богатство Млетачке републике, поред сировина из територија њој потчињених. Што се тиче области Боке Которске она je током XVIII вијека за вријеме млетачке владавине административно и геополитички јединствена територија, што je постала након заузећа Херцег-Новог 1687. године од Турака. Три утврђена града-тврђаве: Котор, Херцег Нови и Будва, са доста малим градским подручјем чинила су три основна језгра живљења у Боки тога времена, поред неколико мањих али не мање важних утврђења, приморских и континенталних сеоских насеља. Мада нам често архивска грађа као једини извор нашег обавјештења не може пружити уједначене податке ни у квантитативном ни у квалитативном смислу, али захваљујући познавању архивске грађе XVIII вијека у херцегновском архиву, уочљиво је да je смјена власти и глобалног система крајем XVII и почетком XVIII вијека за овај крај имала само спољни значај. Дубина самог случаја лежи заправо у промјенама које су се одигравале у демографској и етничкој структури становништва, а поред тога и у свему ономе што такве промјене носе у себи, то јест адаптивни процеси и нове форме живљења у свом пуном садржају. Након узрујане атмосфере са почетка XVIII вијека живот у Херцег-Новоме ће донијети мирније токове. Адаптивни процеси и шаренило новог живљења Динараца и Италијана трудит ће се да своје потребе уклопе у заједничком живљењу у једној урбаној и руралној средини, која ће се током XVIII вијека развијати у економски оснажено медитеранско насеље. Веома брзо дотадашњи хајдуци, ратници и сеоско становништво, постају вјешти поморци и трговци. Трговачка дјелатност заузимала је најзначајније мјесто у привредном животу. Млечани су новоосвојеном граду придавали већи значај, у економском смислу него што je то не мјењајући економску политику било могуће остварити. Без обзира на свјежину етничког састава, мобилност, сналажљивост, покретљивост и све оне снаге које су биле потребне да се оствари што бољи профит из ове нове луке, то са старим методом уз застарелу администрацију није било могуће остварити, макар не у оној мјери у којој се то очекивало.
Као што смо на самом почетку истакли трговачки односи били су главна спона између становништва Албаније и Боке Которске и имају своју дугу предисторију. На основу неких архивских вијести из XVIII вијека у Архиву Херцег-Новог сазнајемо да je путем размјена роба долазило до насељавања, привременог или трајног, словенског становништва у Скадру или Драчу, Турских поданика из Скадра и Драча најчешће хришћана у Боку Которску. У дубљу анализу ових миграција нећемо улазити овом приликом осим оног фактора на који се овдје највише ослањамо, а то су трговачке везе. Млечани су се увијек трудили да развију политику добросусједских односа са брдским и албанским племенима, одржавајући односе са њима преко католичких мисионара у Албанији. Што се тиче трговачких односа они су се веома живо одвијали. Двије трећине млетачког увоза потицало je из Далмације, Албаније и Грчке, мада већ од средине XVIII вијека Магистрат за трговину у Венецији (Ћинкве Сави) истицао je све тежи економски положај. Садржај наших архивских вијести које до сада нијесу објављене могли би подјелити у неколико група. Најприје су то оне које се односе на становништво које je напуштало Албанију и насељавало се у Боки Которској. Њихов начин доласка у нову средину, адаптивни и животни процеси могли би се пратити као посебна тема, a овдје ћемо их само нагласити. Најбројније су вијести о трговини, као и о нашим трговцима који су живјели у Скадру и Драчу. Затим слиједе вијести које су трговци доносили из Албаније, а односиле су се на заразне болести и друге вијести. Најчешће су вијести о поморској трговини које дају обиље података. Тако сазнајемо који су производи најчешће били увожени из Албаније, било да су робу довозили албански било новски капетани са својим бродовима. Највише се увозило жито, затим катран, дуван и друго. Да ова поморска путешествија и трговина нису ишли лако упозоравају нас документа која говоре о претрпљеним незгодама на мору, било од гусара било од лоших временских прилика. Уобичајено и пожељно je било да се овакве истраге воде без обзира о каквом степену незгоде се радило. Тако капетан Марко Дуковић пок. Рада из Топле власник брода "Сан Спиро и Сан Никола" моли надлежне власти да поведу извиђај јер je на повратку из Албаније претрпио незгоду на мору.[2] Дешавало се не тако ријетко да роба која je стизала из Албаније ту остане само у транзиту. Патрун Марко Гопчевић из Пода je увезени дуван из Албаније даље просљедио за Венецију, [3] а патрун Грга пок. Ива Ђуришића из Столива je вуну увезену из Албаније одмах извезао у Венецију 1755. године.[4] Капетан Станко Матковић просљедио je у нама непознатом правцу увезени пасуљ из Албаније.[5] Да су неки наши капетани радили на своју руку и у Албанским лукама укрцавали оно што им je било више исплативо сазнајемо из извјештаја Марина Витури из Херцег-Новог упућеног ревизорима царина у Венецији који оптужује Василија Кнежевића из Херцег-Новог да je у луци Драч укрцао у свој брод дуван умјесто жита, за који је добио дозволу.[6] Са путовања из Албаније стизале су и вијести о појединим заразним оболењима. Вицко Дона 1733. године јавља провидуру Бембо о појави заразне болести у Тирани и Кавоји те да се предузму све потребне мјере да се ова зараза спријечи.[7] Надлежном здравственом магистрату у Венецији из Котора су веома често упућиване вијести о појави зараза у Драчу и Скадру.[8] a овај магистрат предузимао je потребне мјере заштите, људства и увезене робе. Тако je овај магистрат 1771. године доставио у Херцег-Нови одлуку о мјерама које треба предузети да се спријечи зараза која се појавила у Албанији.[9] Насупрот обиљу вијести о трговачким односима између Албаније и Боке Которске оскудне су али драгоцјене вијести које говоре о теми нашег интересовања то јест о хришћанском становништву које је претежно живјело у Драчу и Скадру стално или привремено. Средином XVIII вијека Скадарски трговци су били и Лазар Радовани и Никола Мидо којима су 1754. године дуговали 163 цекина Марко, Илија и дон. Микеле Монци из Столива.[10] Станислав Буровић родом из Пераста засигурно je привремено живио у Скадру као државни службеник, што сазнајемо на основу документа, у коме се говори о разним вијестима у вези разговора између Буровића и Скадарског паше вођених 1754. године у Скадру, a достављених провидуру Балди.[11] Марко Ратковић становник Скадра се 5. 09. 1768. године налазио у Венецији те je которски провидур Антон Рениер вратио провидуру Херцег-Новог писмо које je Марку било упућено у Скадар.[12] Расположива документа нису нам за ову прилику могла пружити подробније податке, а њихова једностраност не дозвољава нам да улазимо у дубљу анализу. Међутим ови политичко-административни списи, више свијетлости пружају када је у питању становништво које је из Албаније пребјегавало у Боку Которску у XVIII вијеку. Њихово досељавање више пута je изазивало сукобе међу становништвом. Након догађаја који се 1746. године одиграо на пијаци у Котору када су неки Албанци напали Црногорце, Млечани су били присиљени да 26 Албанаца "способних за оружје" преселе у Рисан и Херцег Нови.[13] Да ова свађа није била окончана говори и докуменат који je 1755. године Ђорђе Пицамано из Котора упутио провидуру Моро о старој свађи између Црногораца предвођених од сердара Станислава Радонића и 14 албанских породица настањених у Котору.[14] Сукоби су стално искрсавали те тако 1785. године настао je спор између Албанаца и мјештана села Баошићи. Овај судски процес трајао је више година, а настао je како сазнајемо ради убиства Александра и Тома Цвијетковића из Баошића. Зато je био оптужен Антон Драшковић Албанац из Пераста који je био кмет на земљи у Баошићима конта Вицковића из Преста.[15] О исходу овога спора и преписци између Котора и Херцег Новога односно судских канцеларија ова два мјеста, није нам до краја познато. Судски писари су приликом биљежења извјесних докумената стављали поред имена и презимена и одредницу њихове територијалне припадности па читамо Албанац, Скадранин итд. Тако се веома често спомиње становник Топле Никола Горакућа "речени Албанац".[16] Становник Топле био je и Михаило Лазовић "речени Албанац" који се спомиње у једној пресуди у вези откупа једног комада земљишта на Топлој 1788. године.[17] Трипа и Павла Радовани "Албанце" je 1771. године лијечио љекар из Котора Марко Корадин, што наводи да су привремено или стално живјели у Котору.[18] У списима новског провидура налази се докуменат у коме се види да су Несо, Матија и Стефан Беровић из Скадра били оптужени за начињени дуг од 10 цекина мајстору Гоги Поста Ресто из Македоније који je због овога тражио саслушање свједока 1768. године.[19] С обзиром да je ова парница вођена у Херцег-Новом значи да су наведени Скадрани били становници Херцег-Новог. Више података има о Албанцима који су живјели у Перасту. Лазар Михаиловић Бусатић био je Скадранин, а 1778. године живио је у Перасту jep je те године издао пуномоћ конту Вицку пок. Петра Смекије који je требао у Венецији да му исплати 10 цекина.[20] Изнесени подаци иако оскудни ипак нам дају увид о неусклађеном стању духа и материје као и о томе колико je, судећи по презименима хришћанског становништва прешло у XVIII вијеку да живи у Боку Которску, задржавајући макар што се судских списа тиче, поред свога имена и одредницу свога ранијег пребивалишта. Вијести млетачких конзула Драча и Скадра који су са пажњом пратили сва гибања која су се дешавала на подручју Турске Албаније, дају нам неке податке за нашу тему. Тако Антун Дуодо конзул из Скадра пише 1755. године екстра провидуру Моро у Котор о сакупљању војске од стране, албанских паша у неким предјелима Албаније настањеним католицима, које намјеравају иселити у Турску.[21] Изнијећемо и неке податке о нашим људима и њиховим неприликама које су доживљавали боравећи привремено у Скадру, иако не можемо поближе сазнати узроке њихових невоља. У затвору паше Скадарскога налазили су се Филип Мијатов, Јово Дробњаковић, Иво Человић, Станиша Петковић и Андрија Видовић, а чланови комунитади рисанске Никола Папреница пок. Ђура, Јефто Попов и Илија Человић, успјели су да их откупе за 550 цекина о чему су и поднијели доказе.[22] Објављујући ове наизглед грубо набацане и летимично описане податке немајући просторно могућности да овом приликом улазимо у њихову подробнију анализу, настојали смо да скренемо пажњу на могућност исцрпног истраживања овдје само наглашених проблема, као што су трговачка дјелатност и миграције, на релацији Бока Которска-Албанија. Посебну пажњу привукла би и дјелатност млетачких конзула у Драчу и Скадру што би могао, захваљујући обиљу података, да буде предмет посебног научног рада. Без претензија да овим радом заокружимо једно питање, покушали смо да на основу необјављене архивске грађе заинтересујемо научне раднике да уз помоћ и других архивских центара приђу овим проблемима. Обрада ових питања са отвореним комплексним проблемима дала би значајне резултате. Напомене1. M. Милошевић, Зашто се Бока Которска у млетачким изворима називала "Млетачком Албанијом"?. Споменик САНУ CXXVII, Београд 1986, 239-241. 2. Архив Херцег Новог (даље: АХ), Политичко управни млетачки архив (даље: ПУМА). ф. 254, 95-106. 3. ПУМА, ф. 258 V. 81. 4. ПУМА, ф. 258 V. 54. 5. ПУМА, ф. 258 V. 97. 6. ПУМА, ф. 180, 28. 7. ПУМА. ф. 110. 70. 8. ПУМА, ф. 7, 538-553, ф- 187, 88 9. ПУМА. ф. 243, 246-247. 10. ПУМА, ф. 187, 55-56. 11. ПУМА, ф. 199, Ю. 12. ПУМА, ф. 231,147. 13. Г. Станојевић, Митрополит Василије Петровић и његово доба 1740-1766 Београд 1978, 86-89. 14. ПУМА, ф. 191, 6-8. 15. ПУМА, ф. 271 II. 294, ф. 278 II, 127-129. и 233-239. 16. ПУМА, ф. 258 VI, 117. 17. ПУМА, ф. 288, 256-272. 18. ПУМА, ф. 243, 61. 19. ПУМА, ф. 237, 453-455. 20. ПУМА, ф. 262, 109. 21. ПУМА, ф. 189, 10. 22. ПУМА, ф. 260, 24-29. ЛитератураБогумил Храбак, Пословање помораца и трговаца из Боке Которске у Албанији до 1600. године, Споменик САНУ CXXVII, Београд, 1986. Милошевић Милош, Дилеме економске политике Млетачке републике према Котору и поморским насељима Которског залива, Историјски записи 3-4, Титоград, 1973. Милошевић Милош, Трговачка дјелатност и капитал новодосељених хајдука као главни фактор развоја поморске привреде херцегновског краја у првој половини XVIII вијека, Годишњак Поморског музеја у Котору XVI, Котор, 1968. Томо К. Поповић, Херцег Нови, Херцег Нови, 1924. Глигор Станојевић, Новска скела у XVIII вијеку, Споменик САНУ CXXVII, Београд, 1986. Глигор Станојевић, Грађа за привредну историју Боке Которске у XVIII вијеку, Историјски институт Београд, књ. V, посебни отисак, Београд, 1977. Максим Злоковић, Млетачка управа у Херцег-Новом, Бока 3. Херцег-Нови, 1971. |
