Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Гавро Перазић

Нека гранична међународно-правна питања између Југославије и Албаније у периоду између два свјетска рата

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

1. Са аспекта међународног права, Мировни уговор између балканских савезника и Турске 30. маја 1913. године у Лондону, означио је и коначан раскид било какве правне везе ове царевине са овом својом провинцијом. Као што је познато на овим просторима се међудржавна граница правно почела оформљавати од прихватања аката Берлинског конгреса 1878.^[1] године чије су стипулације стављене у дејство кроз континуелне преговоре и интервенције великих сила (промене, исправке и сл.), да би најзад након балканског рата Србија и Црна Гора имале већ неоспорне међународно признате државне границе у чијим оквирима је била установљена државна администрација односних држава.

Међународна комисија којој је стављен у мандат статус ове покрајине и успостављање њених граница као државе у рађању, а која је иначе била прокламована 1912. године у Валони на скупу бегова, успјела је да формира двије комисије за разграничење (сјеверну и јужну). Јужна комисија је обавила посао око разграничења док сјеверна није због почетка првог свјетског рата. Тако је за јужну границу потписан Протокол у Фиренци 13. децембра 1913. године.^[2]

2. Питање стабилизације власти у самој Албанији у то вријеме био је велики проблем за саму Контролну комисију, јерје земља била са, у основи двије групације политичара који су претендовали на владу (Исмаил Кемал и Есад Паша), као и неколико локалних вођа. Иначе и побуна Албанаца 26. септембра 1913. године стварала је међународни проблем јер је ишла на поништење граница које су начелно већ биле договорене али је побуну скршила српска војска па је и она у офанзиви против побуњеника делимично игнорисала договорене границе, да би најзад повукла се са њих. Све је то било присутно да би најзад била формирана заједничка влада 14. марта 1914. године.

С обзиром на изнета рјешења која су у основи била плод договора великих сила, чудно је за науку права схватити да су те силе у Лондону послије, тајним уговором 26. априла 1915. године (члан 6/7) ријешиле да Италији дају пуни суверенитет над острвом Сасеном и градом Валоном са пространим хинтерландом (залеђем) све до р. Војуше на северу и истоку, и области Химара на југу. Било је предвиђено стварање мале неутралне државе под италијанским протекторатом као и могућност да сјеверна Албанија буде прикључена Србији и Црној Гори а јужна Грчкој.^[3] Протокол је био тајни али то не значи да не обавезује уговорнице док за треће он је необавезан, res inter alios acta. Зато је Фан Ноли делегат Албаније с правом приметио на сједници Савјета Друштва народа 25. јуна 1921. године, да тајни Лондонски уговор од 1915. године није био објављен и он нема са правног становишта никакву међународну важност.^[4]

Очигледно, наведена рјешења, она из 1913. и ова из 1915. године, правно су једно друго искључивала. Ипак крај првог светског рата учиниће да се и по другим питањима и границама тајни Лондонски споразум не сматра правном основом за рјешење граничних питања новостворених држава на Балкану, па је 9. новембра 1921. године Конференција амбасадора нашла за потребно да у својој одлуци изричито призна албанску независност у границама из 1913. године уз извесне корекције граничне линије у корист Југославије у области Дебра, Призрена и Кастрата, као и у корист Албаније у области Охридског језера. Упоредо формирана је међународна комисија за разграничење на терену која се радила од фебруара до октобра 1922. године и утврдила граничну линију све до јужне обале Охридског језера. Једино је било остало питање Светог Наума и Врмоша али су 1925. године и ова питања ријешена у корист Југославије.

3. Са становишта статуса ових граница уопште у међународном праву вриједно је запазити три фазе у њиховом утврђивању. Наиме, прва би била она кад су се ове границе одређивале и кад ни једна од држава чије су то границе данас, није постојала. То је период од Берлинског конгреса 1878. године и свих оних даљих корака када су се поједини делови ових граница утврђивали путем разних замена, исправки и сл. При томе треба истаћи да су данашње границе о којима је ријеч наслијеђене од других држава - субјеката међународног права: Турака, Србије и Црне Горе, чији су наследнице данас Југославија и Албанија.

Свакако Берлински конгрес има у том погледу специфичну тежину јер тада и формално-правно Србија и Црна Гора доживљавају колективно међународно признање као самосталне и независне државе док о Албанији још није било ријечи као држави.

Балканским ратом границе ових двеју држава се шире, тако да у Први свјетски рат ове државе улазе са новим границама које су добиле Лондонским уговором 1913. године. Међутим тај датум је други међународноправни међаш у погледу правног одређивања граница. Наиме, на Конференцији амбасадора доноси се одлука о независности Албаније и границе јој се одређују "али оне нису биле комплетно одређене на терену". Комисије су то требале да заврше и то прва од ушћа Бојане до Охрида а друга јужни дио границе. До рата само је јужна обавила посао тако да је потписан Протокол у Фиренци 1913. године.^[5]

На Конференцији амбасадора послије рата 9. новембра 1921. године донета је одлука којом се одређује траса граница Албаније која је успостављена на Конференцију амбасадора у Лондону 1913. године. То је значило да рад на граници треба наставити тамо гдје се стало, чиме се стипулације тајног Лондонског уговора сматрају eo ipso правно неважећим. Истодобно доноси се одлука о признању владе Албаније која је конституисана у суверену и независну државу, те се одређује да Комисија у најкраћем року трасира границу на сјеверу и сјеверо-истоку, при чему ће имати у виду следеће факторе: административне границе и локалне економске интересе. Затим не указује да у региону сјеверноисточно од Скадра треба обезбједити заштиту овог града, осигурати излаз и заштиту Подгорице, гарантовати пријелаз преко овог региона албанском сусједном становништву са њиховом стоком, покретностима и добрима а приликом исправки граница не дозволити трансфер становништва сем онај минимални.^[6]

Као што се да видјети не можемо дати предност ни једном принципу који је био важећи приликом разграничења државе, посебно: новоформираних као што су биле Краљевина СХС и Албанија. Међутим сваки од ових принципа који су се уважавали послије овог рата у разграничењу држава нашли су делимично примјену и у овом случају тако да су они кумулативно имали утицаја на формирање ових граница.

Ипак би од ових принципа издвојили један који захтева поштовање административно-историјске чињенице која мора имати понајвише утицаја на одређивање граница. Ради се о већ утврђеној административној државној граници која је фиксирана још послије Балканских ратова на који начин је утврђен правно стабилан дио државне суверене територије ових двију држава те се сада не може стављати под испитивање тај дио територије и граница, већ може бити предмет преговора нешто ново. Наравно то су биле границе Србије и Црне Горе чији је сада насљедник нова држава СХС, која је створена 1. јануара 1918. без обзира да ли је нека држава закаснила са њеним признањем. Дакле, пошло се од неке врсте начела uti posidentis, при чему уједињени делови у једну државу или фузије двије државе, чине природни састав свих фузионираних дјелова.

Несумњиво у одлуци великих сила имплицира се и стратегијски принцип, што се види кроз образложење циља "заштите града Скадра као и отварање и заштите Подгорице". Несумњиво да и на другим дјеловима граница и то не само на Балкану, није се успијевало одговорити у потпуности принципу народности, јер тај захтјев једна нација - једна држава поготову на Балкану који је саздан од миграционог елемента, није могао наћи досљедну примјену. Па чак ни принцип етничког баланса, поготову у случају ових граница, није био компатибилан са принципом постојећег административног основа, јер би онда морао овај други да доживи знатне корекције које би дерогирале право стечене државне територије Србије и Црне Горе у Балканским ратовима. Зато је морало да остане у новој држави око 340.000 (по Ф. Филиповићу 480.000) Албанаца махом у Вардарској, Зетској и Моравској бановини, док је у Албанији остало да живи око 2600 наших породица и накнадно усељених још 2600 становника.^[7]

Тај етички елеменат је као што се зна, имао обострану заштиту која се огледала не само у правној бризи да се трансфер становништва сведе на минимум већ и у чињеници што се држави СХС није дозволило на Конференцији мира 1919 да се ослободи обавезе заштите мањина у погледу оних територија које су већ 4. августа 1914. године биле у саставу Србије и над којима је ова имала пуни суверенитет по основи Букурештанског уговора 1913. године. То јој Врховни Савјет конференције мира није прихватио.^[8] Она је те обавезе о поштовању мањина примила потписом Сенжерменског споразума 10. септембра 1919; године а Албанија давањем једностране декларације пред Савјетом Друштва народа 2. октобра 1921. године што је био услов њеног пријема у Друштву народа.^[9]

Дакле видимо да ни принцип неког етничког баланса није овдје могао бити задовољен јер је остало далеко више Албанаца да живи у Југославији него Југословена у Албанији, те је требало правним средствима обезбиједити заштиту мањина са обје стране границе а уз то, конституисати оне међународно-правне институције које ће ове економско-националне и културне трансакције између становника истог националног порекла, поспјешити.

4. Томе је послужила установа пограничних зона која је између два свјетска рата била присутна у односима ових држава и важила све до окупације Албаније од стране Италије 1939. године. Тада наступа прекид међународно-правних контаката албанске државе, сем оних које може да одржава влада у егзилу, а кроз кратко вријеме и њене сусједе ће задесити иста судбина. Важно је указати да нити анексије нити стварање неког протектората од стране окупаторске силе, не може признати међународно право. Посебно не може се дозволити проширење граница сателитских држава на рачун окупираних територија друге државе или сл. Једино што се може прихватити то је суспензија односа па према томе стављање у суспензију и ових пограничних зона за вријеме рата, што значи одмах послије рата оне се могу обновити.

Погранична зона је била утврђена Уговором о трговини и пловидби од 1929. године, као и одредбама о пограничном промету (Прилог V са додацима).^[10] Ради се о појасу државне територије са обје стране границе за којег државе уговарају специјални правни режим. Унутар ових зона предвиђају се знатне олакшице за становнике ради трансакције, путовања трговине, обраде имања и сл.

У одредбама о пограничном промету (Прилог уговора о трговини и пловидби од 1929), указује се да су се двије владе сложиле да "задахнуте жељом да олакшају становницима пограничних предјела приступ тржишту и потпомогну развијању пријатељског духа узајамног повјерења и односа доброг сусједства", установе пограничне зоне које неће прелазити дубину од 15 км ради обраде непокретног имања која сијеку државну линију или која потпуно леже у реченој зони. Ту су биле искључене посебне формалности за пријелаз границе сем обична усмена изјава за пролаз стоке за испашу, зимовање и сл. Становници ових зона су одређени тако што имају мјесто становања у поменутим зонама.

Цјелокупна зона је била подијељена на 9 сектора (тач. 3 Прилога о примјени Прилога V). Одређена су била југословенска тржишта за сваки од наведених сектора а у додацима 1-6 одређене су албанска и југословенска зона.^[11]

Интересантно је нотирати сектор 8 (Тузи-Хоти) и 9 (Скадар-Плавница -Улцињ), будући да ове зоне допиру до 15. км са обје стране границе, то значи да су и водотокови на граници укључени у зоне, јер их гранична линија сијече. Али неки од њих могу имати уговорени специјални статус као водени ресурс, односно водопривредни, те се може догодити да буде покривен са дуплим правним статусом.

Даћемо неколико карактеристика обавеза држава у вези са овим зонама, на примјеру баш ова два сектора јер су нам ту најближа. Будући да је баш овдје измијешано становништво посебно са југословенске стране границе, утврђују се детаљно мјеста (села) која улазе са обје стране границе у зону. Одређују се тржишта као на примјер у VIII сектору за Југославију - Тузи или Подгорица да сама Југославија одабере, а били су утврђени и путеви и прелазне тачке, а за сектор 9 било је одређено тржиште Улцињ.

Такође били су одређени путеви прелаза ријеком Бојаном као и Скадарским језером са тачним назнакама мјеста укрцавања и искрцавања.

У погледу пограничног промета са Скадарским тржиштем у документу су изричито побројана села која спадају у југословенску пограничну зону сектора Плавница - Скадар - Улцињ. Становници ових села су могли пјачним даном одлазити у Скадар ради продаје својих производа и ради неопходног снабдијевања. С тим циљем они су могли носити у Албанији своје производе у количинама означеним у додатку бр. 4. овог Протокола и уживати ослобођење и повластице које су у Прилогу 3. Протокола предвиђене.^[12]

Тако на примјер, у Додатном споразуму - Анекс Ц (одредбе о граничној трговини Уговора о трговини и пловидби) од 22. јуна 1926. године, двије државе прихватају (чл. 1) да становници извјесног броја села у југословенској пограничној зони настањени јужно од Скадарског језера, могу ићи на Скадарску пијацу да продају своје производе и купују намирнице које су им неопходне којом приликом ће уживати иста изузећа и привилегије као и они становници албанске пограничне зоне који посјећују југословенске пијаце како је предвиђено у члановима 2 и 3 Анекса уговора о Трговини и Пловидби.^[13]

У одредбама о промету (Протокол о примјени прилога Б) се указује да је она роба која је произведена "у албанској домаћој радиности" или по кућама албанског становништва али не и она у фабрикама, ослобођена од свих увозних и извозних дажбина сем од трошарине. Власници су дужни да је при пријелазу границе усмено пријаве на захтјев органа царинске контроле. Уз то наведена је једна листа албанских производа која се може мењати и допуњавати по заједничком споразуму.

5. У овим односима познате су биле и институције двовласничких имања. У наведеном уговору (уз члан 7 Прилог Б) даје се дефиниција таквог имања. У смислу члана 7. таксативно су набројене непокретности које се имају сматрати двовласничким земљиштем. Ту се сматрају њиве, виногради, баште, градине, воћњаци, ливаде пашњаци, шуме, и друга земљишта намењена земљорадњи као и зидани млинови, куће и све зграде за становање, забрани, торови и свака друга грађевина која служи за склањање стоке или за израду и прераду сточних производа, мале стругаре, воденице намењене прању вуне и сл.

Услов да би се држављани који посједују земљиште у пограничној зони могли сматрати двовласницима и уживати погодности био је одређен на тај начин што су ти становници домицилирани у зони и посједују двовласничке карте на албанском и југословенском језику као и увјерење од надлежних власти да посједују имање.

Коришћење ових двовласничких имања било је условљено и да се не удаљавају са њега сем изузетно по одобрењу. Одређено је било и вријеме боравка на имању (1. дан), тако да се враћају увече својој кући тј. у своју државу. У двовласничкој карти се уписивала стока, велики алат, машине, кола и сл. чиме су се служили при обради тог имања.

У овом документу је била зајемчена слобода својине на имању тако да је власник могао отуђити или продати исто, а двовласничка карта се могла издати у закуп или дати наполичару. Наравно, ово можемо сматрати посебним својинско-правним односом. У колико би се двовласничка карта по било којем основу уступила другом лицу, тада би власник имања губио право на двовласничку карту што је значило да њени поседници не могу бити два лица истовремено. Она је значи била везана за обраду имања односно за његово коришћење.

6. У многим уговорима из тог времена садржана је клаузула најповлашћеније нације. Заправо у Уговорима о трговини и пловидби и о настањивању и конзуларној служби од 1926. године, ова је клаузула установљена између ове двије државе.

Тако на примјер, у Уговору о трговини и пловидби се каже да ће се са бродовима било да улазе, за вријеме бављења и при изласку, поступати као са домаћим или са оним најповлашћенијих нација, а у колико се склоне услед више силе у пристаништа ради преправке и снабдијевања, неће плаћати теже и другачије таксе него домаћи или најповлашћеније нације. (Члан 2. уговора о трговини и пловидби.)

У члану 2. овог истог уговора, када се утврђују права држављана наведених држава да слободно путују ради трговине и право боравка у лукама и варошима и другим мјестима, изричито је истакнуто да ће ти држављани уживати потпуну слободу кретања и никаква разлика неће се чињети у том погледу између њих и држављана најповлашћенијих нација.

Као што смо изнели ради се о скупу норми међународно-правног карактера којима су биле конституисане неколико установа међународног права везаних за суседске међудржавне односе. Наиме, реч је о пограничној зони, двовласничким имањима и клаузули најповлашћеније нације. Свакако, тад поцијепано једнонационално становништво у двије граничне државе са овим међународним аранжманима могло је да компензира ту правну дефектност границе (бивствовање у другој држави одвојено од матичне). Ово је упоредо са обостраним правним обавезама о поштовању националних мањина могло представљати добру основу за обострано интегрисање животних услова и уз опстајање јаких карактеристичних националних различитости, гдје би се и хомогенизација одржавала али и различито државно-правно достојанство двије сусједне државе. На жалост, то стари режими нијесу искористили као ни нови који су успостављени послије рата. Но сасвим је јасно да само од једног субјекта тих односа не може то да зависи, али зато од само једног може доћи до лоших међудржавних односа. Постављам питање гледајући за будућност, да ли би требали ићи том старом правном праксом и под којим условима би она могла исправити садашње стање.

Напомене

1 Протокол од 14/26 фебруара 1878 у Вирпазару. Commission de delimitation entre la Turquie et Le Montenegro, I Protocol du 14/26 fevrier 1878.

2. Accord de Londre: 1913, Decision de Paris 9. нов. 1921. Frontieres Serbe, Croate et Slovene - Albanaise, Florence 1920, Commission internationale de delimitation des Frontieres de L' Albanie.

3. Живко Аврамовски, Нагодбе о Косову и Метохији, Косово - прошлост и садашњост, Међународна политика, Београд 1989. стр. 74.

4. Dragutin Nikolich, Les diferends de frontieres de l' Albanie, Paris, A. Padone 1927. p. 58.

5. Accord de Londre op. cit.

6. Conference de la Paix 1919-1920. Recueil des actes de la Conference - Partie VIII. Resolutions de la Conferences).

7. Јован М. Јовановић, Дипломатска историја нове Европе. Књ. II. Београд 1939, стр. 299.

8. Оп. цит. стр. 341-342.

9. Societe des Nations, Recueil de Texte, Vol IX, N° 1, 2, 3, 4, 1922.

10. Збирка међународних уговора Министарства иностраних послова 1929 I стр 314.

11. Збирка међународних уговора оп. цит.

12. Оп. цит.

13. Treaty Siries, Vol. CL XXX VII. 1938. N° 4337.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт