Северна Албанија у спољнополитичким плановима Црне Горе и Србије^*

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" – Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Међутим, Црна Гора (Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка нахија), и поред тога што je од 1796. стварно и дефинитивно постала независна од Турске и што се под снажним дејством привредно-географских и унутрашњих и спољних чинилаца територијално увећавала уједињујући се са племенима тзв. црногорских и херцеговачких Брда (1796. племена Бјелопавлићи и Пипери; 1820. Морача и Ровци; затим Братоножићи, Кучи, околина Грахова), није имала објективних могућности да постане центар ослободилачког покрета целог српског народа и других Јужних Словена под турском влашћу. Друштвено и економски веома je заостала, мале je територије, изван главних саобраћајница на Балкану; потпуно заокружена Аустријом и Турском, одсечена je од мора и изолована од ширих маса Јужних Словена. Стога су њени непосредни спољнополитички циљеви концентрисани, осим на добијање међународног признања, на напоре за уједињењем с осталим брдским и околним херцеговачким племенима, са суседним приморским областима које je до 1797. држала Млетачка република (Бока Которска, Далмација, Будва, Паштровићи), и са градовима и плодним подручјима у долини реке Зете и Скадарског језера, који су иначе својевремено били делови средњевековне зетске државе (план владике Петра I из 1806). Пошто појам Албаније још није био ни географски ни политички утврђен, а ови крајеви су, као и они у ближој и даљој околини, најчешће били у саставу скадарског санџака (вилајет од 1836), то су они у географским картама, путописној литератури и дипломатским извештајима дуго називани албанским, иако су у њима, осим Арбанаса, од старина живели Црногорци, а било je и турског, местимично бројног становништва.

Управо у време када се Црна Гора дефинитивно осамосталила од Турске и када се оцртавао њен национални програм, у области реке Мораве израста још један центар национално-ослободилачког покрета српског народа и других Јужних Словена. То су области некадашње средњовековне српске деспотовине које су, у свести српског народа као и у очима других, представљале њеног природног наследника и у територијалном и у национално-политичком погледу. Али, иако су такорећи од првог дана устанка против Турске у Београдском пашалуку (1804-1813) успостављене политичке везе са Црном Гором и покушаји заједничке акције, национални програм устаничке Србије био je различит. Првобитни захтев за аутономијом у оквирима пашалука убрзо je проширен: тражи се независност целог српског народа под Турском, а затим и свих Срба било да су под влашћу Аустрије или Француске. На изглед локална побуна прерасла je, услед унутрашњих и спољних околности, за свега три године, у национално-ослободилачку револуцију српског народа, a Србија 1806-1809. преузела je на себе националну мисију – ослобођење и уједињење свих Срба. Тако се, чим се средином прве деценије XIX века и Србија образовала као засебна политичка целина, у национално-ослободилачкој акцији обеју земаља јавља паралелизам, али су истовремено наговештени и елементи могућег ривалства. Са јачањем посебних друштвених и династичких интереса у обема земљама, они ће бити све очитији, а повремено ће односити и превагу.^[1]

Временом, с увећањем државне територије и с учвршћивањем обеју српских држава и на унутрашњем и на међународном плану, као и са све већим значајем њихових међусобних односа за национално-ослободилачку борбу српског народа, њихови национални програми добијаће одређеније и чвршће оквире. У новим спољнополитичким плановима имаће одређено место и северна, "горња" Албанија, као део некадашње средњевековне немањићке и црнојевићке државе. Под њом се, међутим, у XIX веку ни у нашој ни у страној јавности, а касније и историографији, није увек подразумевало исто, делом стога што албанска територија није никад у Турском царству била ни политички, ни етнички издвојена у посебну целину, већ je дељена на административне јединице променљивог назива и величине и са мешовитим становништвом, а делом и стога што се код нас дуго није имала тачна представа о етничким границама српског народа у Турској, те су се у јавној употреби дуго задржали непрецизни, па и опречни историјски, политички и етнографски појмови.^[2]

Кључне компоненте у плановима Србије и Црне Горе према северној Албанији биле су, као што je познато, излаз Србије на Јадранско море и успостављање својеврсне црногорско-северноалбанске државне симбиозе, као новог облика некадашње заједничке средњовековне државе. Овде се неће улазити у фазе и тешкоће кроз које je ова политика пролазила због стања у Старој Србији и утицаја албанског националног покрета и интереса великих сила на тамошње прилике.^[3] Нагласак ће бити само на карактеристикама поменутих двеју компонената – на стратегијском циљу, тактици и методу, и то као средству којим би се заштитили национални и државни интереси обеју земаља и истовремено, осујетили завојевачки циљеви великих сила према овом региону, пре свега Аустро-Угарске и Италије.

I

Трајнију смишљену сарадњу међутим, озбиљно су ометали стални међусобни, већином крвави сукоби црногорско-брдских племена са околним муслиманима, међу којима je било и Турака и арбанашког башибозлука обеју вера при чему би се често иза једних сврстали Црногорци, а иза других не само сви муслимани, већ и католици из непосредне околине. Сукоби су били последица претежно верске подвојености и искључивости, изукрштаних родовско-племенских и својинских односа, узајамне пљачке као начина привређивања у крајње оскудним животним условима, обичаја родовске солидарности и др., али и систематског хушкања Арбанаса обеју вера против Црне Горе од стране турских власти, као и аустријских агената.^[4]

Сама северноалбанска, пре свега католичка племена (Малисори, Миридити), у латентној су политичкој опозицији према Порти због њених настојања да централистичким мерама и отоманизацијом јавне управе укине њихове давнашње локалне судске, привредне и нарочито, војне повластице. Због последица политичких и привредних реформи 1830-40-их година (Танзимат), код неких племенских поглавара и феудалаца све више je сазревала намера да се за отпор турским властима потражи ослонац и код суседних хришћанских држава које су повремено, на разне начине, подржавале тај отпор или су ублажавале притисак турских власти; при том није искључивана ни могућност борбе за ослобођење од Турака. Посебно су католички Миридити, највећа родовско-племенска групација у северној Албанији (област реке Дрима), и са највише израженом посебном самосвешћу, били спремни да своју изолованост разбију везивањем за Црну Гору, Аустрију и Србију. На чвршће везивање за Црну Гору, осим већ поменутих моралних, друштвених и материјалних чинилаца, посебно је упућивало и то што су црногорско-брдска племена често била спремна да оружаним нападима на турске градове, војне и трговачке караване, помогну своје арбанашке суседе у њиховом отпору турским властима. Ослободилачка борба Црногораца је сама по себи подстицајно деловала на хришћанске Арбанасе. Што се Аустрије тиче, она je иначе, као заштитница католика у Турској (од 1615.) и сама настојала да католичке Арбанасе, преко свештеника које je она слала и плаћала, што више и морално и финансијски веже за себе. Са Србијом пак, поједини арбанашки везири (Али-паша јањински, Мустафа-паша скадарски) сами су још од 1820-их година тражили везе са кнезом Милошем, са циљем да од Порте изнуде одређене уступке, па евентуално, и потпуно одвајање од ње. Касније кнежеве везе са главарима Хота (1834) и неким угледним муслиманским првацима, као и успешна трговина скадарских трговаца са Србијом, оставили су довољно живе трагове да се на њих, упркос прекиду насталом после пада кнеза Милоша, надовежу нови односи.^[5]

Због свега овога, период до 1878. остао je и даље испуњен латентним локалним споровима и крвавим сукобима околног црногорског становништва са суседним Арбанасима, али je упоредо јачала и ширила се сарадња са католичким Малисорима, упркос аустријским интригама. На подстицај Србије дошло je до измирења и са удаљенијим Миридитима (1848.), са којима иначе, односи дотле нису били добри. Отада, односи са њима ће без прекида остати добри, па ће шта више у овом периоду и све везе Србије с Миридитима ићи преко Црне Горе. Поникла првенствено из локалних прилика и потреба, ова сарадња добијала je све више изразито политичке примесе, нарочито после одвајања државне власти у Црној Гори од црквене, тако да je солидарисање католичких племена са Црном Гором у разним приликама у којима се она сукобљавала с Турском у знатној мери олакшавао њен положај (оружана сарадња Црногораца и Малисора у нападу на Подгорицу 1832; склапање савеза за напад и одбрану 1849. између миридитског првака Биб Доде и владике Петра II; одбијање Миридита и околних Малисора 1852-53. да ратују против Црне Горе и планови кнеза Данила о сарадњи; помоћ у рату 1862). Тако су односи са северноалбанским католичким племенима, посебно захваљујући напорима кнеза Николе, у континуираном успону, упркос сталним оружаним сукобима, па и ратовима који су у међувремену избијали између Црне Горе и Турске.^[6]

Додуше, у време источне кризе 1875-78. ови односи су због мешовитих црногорско-муслиманских и арбанашких подручја у близини ратних операција и положаја северноалбанских племена према Порти били изложени великим искушењима. Ипак, Порта није успела ни репресивним мерама, ни корумпирањем, да спроведе општу регрутацију католичких племена, нити да их масовно покрене против Црне Горе (преговори Миридита о савезу с Црном Гором 1875, одбијање да крену на њу 1876, устанци у договору с књазом 1877. и 1878; колебања Малисора, њихова уздржаност или претежно формално учешће у ратним операцијама 1876). Шта више, мржња против Турака објединиће Миридите и један део других северноалбанских католика у тежњи да оружани покрет осталих балканских народа и руско-турски рат искористе, те да и они оружјем изборе или посебну католичку кнежевину, или бар поновно признање некадашње племенске аутономије. Према налазима неких аутора у страним изворима, у време ове кризе и устанка Миридита, постојао je договор с Црном Гором и постигнута je сагласност с њом да се северноалбански католици уједине, с наследним миридитским кнезом на челу, или у аутономну кнежевину под Турском, са седиштем у Скадру, или у самосталну кнежевину уз бок Црне Горе, која би политички наступала заједно с њом. Ипак, у другом рату, када се црногорске ратне операције концентришу на правац према северној Албанији, долази до жестоких сукобљавања од Улциња до Плава, нарочито са Грудима и Хотима.^[7]

Иначе, северноалбанска компонента у политици Црне Горе у целом овом периоду до 1878, посебно 1876-78, у функцији je обезбеђивања бока од напада турске војске, како би се ослободилачка акција могла концентрисати на главне правце: ка Херцеговини, зетској равници и барском приморју. При том, пошто je Црна Гора већ била фактички независна, а и настала je проширивањем уз сталну оружану борбу, изгледало je сасвим природно да оно северноалбанско подручје које би она ослободила од турске власти и запосела га, такође уђе у њен састав. Али, да се на црногорској страни већ у време ове кризе помишљало на обнову политичке заједнице из старих времена, додуше, делимичну, али ипак у доста широком обиму, сведочи предлог црногорске владе поднет јануара 1878. руским опуномоћеницима за преговоре о примирју. За случај "коначног ријешења српског питања", граница Црне Горе требало je да обухвати, поред делова Старе Србије око Призрена, Ђаковице и Пећи, такође и северну Албанију до Дрима; у случају пак, само парцијалног решења српског питања, траже се Плав и Гусиње и приморје до Бојане.^[8] Овим је уједно први пут са црногорске стране званично наговештено да се претендује на то да, у случају повољних околности, у састав Црне Горе уђе цела тзв. "горња Албанија", иако се тада већ знало да и Србија има претензија према овом подручју.

Наиме, званичним спољнополитичким програмом обновљене Кнежевине Србије, Гарашаниновим "Начертанијем" из 1844, заснованим, као што je познато, на принципу Балкан балканским народима, предвиђало се: рушење Турске ослободилачком борбом њених потлачених народа без мешања великих сила; постепено окупљање око Србије, у независну државу, Јужних Словена, најпре оних под Турском, а пре свега српског народа и области које су сматране српским или су некада биле у саставу српске средњовековне државе – Босна, Херцеговина, Црна Гора, Стара Србија и северна Албанија.^[9] Северној Албанији била je намењена двојака улога: везама и утицајем код бројног арбанашког хришћанског становништва придобити и Арбанасе – муслимане у областима са мешовитим становништвом да се придруже заједничкој ослободилачкој борби балканских народа против Турске, или да бар остану неутрални у њој. Друго, преко ове области, са којом су иначе, повремено постојале чак и живе, мада појединачне трговачке везе са скадарском трговцима, претежно католичким Арбанасима, обезбедити српској трговини у будућности излаз на Јадранско море, у циљу пуног привредног и политичког осамостаљења Србије од њеног моћног северног суседа, Аустрије. С обзиром на то да je у областима тадашњег Косовског и северног дела Скадарског вилајета још увек живело бројно српско-црногорско становништво, то je овај план о излазу Србије на Јадранско море овим правцем био, као и цело "Начертаније", утемељен истовремено на легитимистичком принципу историјског права ("на основу и под заштитом светог права историческог"), који je у то време био једино признат у Европи, и на принципу народности, на који се још увек није смело јавно позивати. Како je на овом простору било практично немогуће повући чисту етничку границу, а уз то су у правцу јадранске обале живели, осим муслимана, и Арбанаси – хришћани, католици, али je било и православних, то je у тадашњим условима изгледало сасвим природно да после распада Турског царства у састав обновљене велике српске државе поново уђе и ова територија, те да Србија, као што je то и некад било, поново обухвати део јадранског приморја.

Са организованим радом започето je, као што je познато, 1846. Уопште узев, период до 1878. испуњен je, упркос повременим дужим застојима (1839-46, 1853-61, после 1868), обостраним тражењем и успостављањем веза и финансијски организованом пропагандом од стране Србије. Обухваћен je био цео простор "од Скадра и Малесије, преко Миридита и предела Мата, дебарске Малесије и Тоскерије" (Хоти 1834, 1873; дон Гаспар Краснићи 1846; од 1866. Франц Маури, скадарски бискуп Домазен, Џелал-паша, Наум Сидо Тоска; племена Маћани, Клименти, Кастрати, Груде, Затријебше). У томе су Миридити били главни ослонац српској пропаганди међу Арбанасима. Од стране појединих арбанашких првака, углавном Миридита, добијана су обећања о сарадњи у заједничком устанку против Турске, при чему се та сарадња везује за "своју аутономију и слободну вероисповест под српском владом". Са српске стране, формула верске толеранције и политичке заједнице Срба и муслимана словенског порекла, усвојена на терену Босне, преноси се и на муслимане – Арбанасе у Старој Србији и северној Албанији. Заузима се чврст став да ће се у случају проширења Србије и распада Турске, свим несрпским народностима признати све националне особености, слобода вере, поштовање обичаја и сва раније стечена самоуправна права.^[10]

За границу "горње Албаније" са одговарајућим делом јадранског приморја преко којих би обновљена и уједињена српска држава поново изашла на море у овом подручју, предвиђа се, осим кратког колебања 1861. река Дрим. Наиме, у "Начертанију" се само помиње излаз на Јадранско море "у правцу Скадра и Улциња", као у то време једино могућег пута у том правцу, и постављање српског трговачког агента у Улцињу, који je тада пристаниште Скадра, Поменута изјава миридитског првака Биб Доде (1846) о "аутономији под српском владом" фактички je значила да би у састав будуће Србије ушла, у аутономном статусу, територија племена Миридита (обе стране реке Дрима). Из Гарашанинове белешке на нацрт српско-грчког уговора из 1861. види се да je њему прихватљива, у то време модерна, теорија о решавању етничких проблема комбиновањем принципа народности са природним границама. Да je та и природна и етничка граница, по његовом мишљењу, била река Дрим, може се закључити по томе што je он, заузимајући већ од 1862. чврст став "да се сви неосманлиски народи ослободе и створе своје независне државе", то и прецизирао у новим преговорима с Грчком из 1867. Говорећи о будућој албанској држави, изричито je помињао простор између река Војуше и Дрима, с тим да слобода избора – засебна држава на том простору, или њено припајање Србији или Грчкој, припада Арбанасима. Такође, и за Јована Ристића, главног преговарача с Грцима и тада и касније, реке Дрим у Албанији и Искер на истоку биле су, као граница Старе Србије, крајња линија уступака од стране Србије у разговорима са Грчком.^[11] Уопште, српска страна je још од израде "Устава политичке пропаганде имајући се водити у земљама славено-турским" из 1849. била склона веровању да у горњој Албанији и Новопазарском санџаку, као и у другим "јужним пределима", "кад се једна мала шака Арнаута, Цинцара и Грка одузме, само чисти једноплеменици наши живе".^[12]

У оквиру оваквих схватања о правцу излаза на Јадранско море крећу се разматрања и политичког и трговачког врха у Србији још пре него што се приступило изради "Начертанија" (предлог саксонског рударског стручњака барона Хердера из 1838. за модернизацију српске привреде и железничку градњу). У првој фази спровођења "Начертанија", највећу пажњу тадашње српске јавности привлачио je програм изградње комуникација којима би се Србија повезала са некадашњим пристаништима српске средњовековне државе на Јадранском мору. Као најпогоднија траса, јер je најкраћа, сматран je правац Београд-карантин код Рашке-Нови Пазар-Скадар, затим Бојаном до мора, а онда на Драч и Бар (Антивари). Такође je тада први пут најављена и идеја о народном зајму као материјалној подлози за градњу пута до мора. За разлику од разних планова европске штампе током 1850-их година о повезивању Турске са Европом, скупштина београдских трговаца, одржана марта месеца 1856, на којој се тражило да се поведе рачуна да се "приликом градње гвозденог пута ... не мимоиђе Србија", определила се за правац Београд-Скадар-Јадранско море, процењујући га као најкраћи, најрентабилнији и најмање зависан од страних утицаја ("будући да ова линија отечеству нашем највеће користи обећава").^[13] До средине 1860-их година, док je у оквиру припремне фазе изградње комуникација и железница придобијано јавно мњење и вршена анализа разних праваца, паралелно са трасом север-југ конкурисао је и правац север-југозапад, ка Јадрану. У каснијим фазама, због обавеза које je наметнуо Берлински уговор, овај правац ће остати привремено потиснут, све док крајем столећа поново не почне да избија у први план као један од два егзистенцијална правца развоја Србије.

Што се тиче подударања претензија Србије и Црне Горе према северноалбанском подручју, симптоматично je, да je на концепту уговора с Грчком из 1861. забележена, поред претпоставке да би Црна Гора можда задржала статус одвојене и независне кнежевине, такође и примедба из чијег општег контекста произлази као да би, за случај да Црна Гора "не хтене границе Србије на мору", њој припала територија предвиђена за Србију.^[14] Ако се заиста тако нешто имало у виду, то би се онда могло узети као знак да je тада, упркос већ испољеним различитим проценама непосредних спољнополитичких интереса, на страни званичне Србије постојала спремност да се будући приобални део Црне Горе сматра као излаз на море и за Србију. У прилог оваквом тумачењу био би и пристанак Јована Ристића 1876. на већ поменути захтев Миридита да образују независну католичку кнежевину.^[15]

У погледу политике великих сила у овом периоду, отежавајућа околност за Црну Гору, a касније и за Србију, било je то што су неке од њих (Енглеска и Француска од 1834, Аустрија јаче од 1848, Италија од средине 1870-их), свој утицај на католичке Клименте (Малисори) и Миридите користиле, и то не без успеха, и против потенцијалног продирања Србије и Црне Горе у ове области. Француска je, као заштитница католика у Турској, у време рада Србије на балканском савезу 1860-их година, заступала аутономију Миридита првенствено у функцији стварања препреке Србији и Црној Гори. Аустро-Угарска, следећи и сама овај циљ, после пропасти француског Другог царства 1871. нагло je појачала своју акцију међу Миридитима и Климентима преко католичких свештеника које je она плаћала. Истовремено их je усмеравала и против привредне и културне конкуренције коју je против ње у Албанији, такође преко католичких свештеника и учитеља, али привржених Италији, почев интензивније од 1870. водила ова сила. Уз то je консолидовани дуалистички режим у Хабзбуршкој монархији (поч. 1870-их) стварао основ за систематско уобличавање и усмеравање својих главних циљева према Балкану у наредном периоду – привредни и финансијски продор према Солуну, обезбеђење одређених политичких и стратегијских интереса; у њима je Албанија имала веома значајну улогу. Што се тиче Италије, иако je она већ од 1860-их стално планирала подбуњивање Албанаца да би олакшала своје уједињење, оснивала разне комитете, друштва за помоћ и сл., заправо ће тек њено држање у кризи 1875-78. бити припрема за стицање позиција за будућност.^[16] Но, и поред ове изукрштаности страних интереса, може се рећи да пре источне кризе 1875-1878. ипак није претила непосредна опасност од запоседања северноалбанског подручја од стране неке велике силе.

На основу свега, може се прихватити закључак аутора који су подробно проучавали српско-албанске односе: до 1878. спољнополитичка акција Црне Горе и Србије према северној Албанији je, као и у овим односима, била у својој узлазној фази, текла je углавном споразумно и била je у функцији националног ослобођења српског и албанског народа; између њихове пропагандне акције срачунате на општи устанак против Турске и тадашњих такође антитурских, мада још увек регионалних верских и племенских интереса становништва у северној Албанији, није постојала изразита супротност; за разлику од великих сила, које су ишле за тим да у Албанији створе погодну базу за свој политички и привредни продор на Балкан, пропаганда Србије смерала је ослобођење Арбанаса и стварање њихове независне државе у оквирима неспорног етничког подручја. Шта више, Србија je у ту сврху одвајала и знатан део својих иначе скромних финансијских средстава. Све то je повољно утицало на зближење Срба и Арбанаса, као и на прихватање концепције о националном ослобођењу једног народа уз помоћ других и о политичкој интеграцији балканских неосманских народа у једну федеративно обликовану државу. Тим путем се и Србији отварао излаз на Јадранско море. Међутим, очекиваног повољног дејства на Арбанасе-муслимане у Старој Србији, на жалост, ипак није било; њихов став према националним циљевима Србије и Црне Горе остао је крајње одбојан, jep су се они косили са њиховим животним интересима. Осим тога, северноалбански покрет, иако антитурски и повремено сепаратистички, није добио општенационални политички карактер, већ je остао на нивоу очувања регионалних права и повластица и, у суштини, конзервативних племенских и феудалних друштвено-економских односа. Па ипак, моменат који треба подвући јесте да се, упркос великој друштвено-економској и културној заосталости Арбанаса тога доба, већ тада нашло доста оних који су спремно прихватили сарадњу у духу начела Балкан балканским народима.^[17]

У свему томе мора се имати у виду и то, да су схватања ондашње европске дипломатије и јавности, па и балканских политичара, о ослобођењу од Турске, националној независности, евентуалној подели ослобођених територија, под снажним упливом легитимистичког принципа и историјског права и пошто су они, после 1860-их, већ били Формално одбачени.^[18]

Велика узрујаност и комешање Арбанаса-муслимана у Старој Србији због напредовања српске и црногорске војске крајем 1877. и почетком 1878. на Приштини, односно Скадарском језеру и заузећа неких чисто арбанашких насеља, довешће до колебања и Арбанаса-хришћана у северној Албанији. Санстефански уговор пак, који je словенским државама на Балкану доделио и неке делове са чисто албанским становништвом, ревизија тог уговора, спровођење одлука Берлинског конгреса, а нарочито акција обједињеног албанског националног покрета која ће бити изразито проосмански, муслимански и антисловенски усмерена (Арбанашка или Призренска лига 1878-1881), нагло ће заоштрити укупне српско-црногорско-албанске односе. Све што je Србија током тридесет година постигла у погледу односа са северном Албанијом, биће поништено, a озбиљно ће бити уздрмани и односи Црне Горе са околним арбанашким становништвом. Иако међу католицима, нарочито оним удаљенијим, и даље неће бити изразито антицрногорског расположења, међу присталицама аутономије јавиће се сада и отворени приврженици Турске.^[19] Цео период после 1878. биће у знаку сталних граничних сукоба и терора Арбанаса-муслимана над српско-црногорским становништвом у Старој Србији које ће, са своје стране, подстрекавати па и изазивати и локалне и централне турске власти, а такође и Аустро-Угарска, све са циљем да се ово становништво истреби или примора на исељавање.^[20]

Пре свега, са цепањем у много чему јединственог црногорско-северноалбанског подручја под турском влашћу (политичко и привредно уређење, друштвена структура, својински односи) али у националном погледу местимично веома мешовитог, политичка борба Црне Горе и Турске током разграничења 1878-1881. праћена је великом миграцијом на обема странама и нужним мерама имовинско-правне консолидације. Она се стога у конкретним случајевима преноси на борбу за заграничну земљу између нових поданика Црне Горе и Турске, односно црногорског и албанског сељака; ранији појединачни, или локални братственички и међуплеменски сукоби добијају сада облик фронталног националног сукоба. Мења се етничка структура с друге стране нове српске и црногорске границе; изазвана насељавањем избеглих Арбанаса и исељавањем српског и црногорског становништва из неослобођеног дела Старе Србије. Временом, због терора који систематски подстичу и Порта и Аустро-Угарска и због све веће опште анархије у овој области, све више слаби народоносни основ територијалних захтева Србије и Црне Горе. Насупрот томе народоносна подлога чак и крајње екстремних захтева албанског националног покрета у погледу тзв. северноалбанске територије, појачава се.^[21]

Такође, дошло je до промене и у карактеру циљева борбе против Турске. План о излазу Србије на море није више, као 1840-1860-их година, у функцији заједничне антитурске ослободилачке борбе. Општеалбански национални интереси, који су у међувремену јавно прокламовани, упркос томе што ће све до балканских ратова бити подређени парцијалним интересима и колебањима у погледу коначног циља, отворено се сукобљавају с националним и државним интересима Србије и Црне Горе; истовремено, највише се поклапају или чак и идентификују с интересима Турске – очувањем феудалног поретка, привилегованог положаја муслиманског становништва и државног интегритета, односно максималног албанског националног простора.^{[22 ]} Јер, разне варијанте (реформе, посебан положај, аутономија у оквиру Турске, Аустро-Угарске или Италије, национална независност) биле су мање-више сагласне у основној мотивацији: интегралност подручја настањеног Арбанасима и учвршћење његовог арбанашког карактера тамо где су они били у мањини.^[23] Истина, у северној Албанији ова спрега општеалбанских националних и турских државних интереса остала je и даље нарушена постојањем снажне антитурске компоненте: на верску супротност надовезивала се и изразито племенска свест која je и даље потпуно потискивала националну. Отуда се све до 1912. тежње северноалбанских католика за аутономним положајем поклапају са државним интересима Црне Горе да ово подручје такав положај и добије, како би се онда и формално могло чвршће везати за њу. Али, иако je ова околност несумњиво ублажавала општу супротност између циљева Црне Горе и албанског националног покрета, ипак je и у овој области, која je била настањена хришћанским становништвом, постојало заједништво феудалних интереса, племенске повезаности, а повремено и осећања, ако не општеалбанске, а оно слабије или јаче антисловенске солидарности са околним Арбанасима-муслиманима. Све то систематски подстицано пропагандом и обилном материјалном помоћи од стране Аустро-Угарске и Италије, ако и није увек односило превагу ипак je све до 1910-1911. године било довољно снажно да одржи равнотежу са племенским и верским, регионално-сепаратним антитурским осећањима и расположењима и у овој области.

Односи Црне Горе и Србије са северноалбанским племенима постали су оптерећени и тиме што je албански национални покрет добио заједничку платформу и са Аустро-Угарском, а делимично, и са Италијом, чим је у источној кризи 1875-78. албанско питање постављено на дневни ред од стране европске дипломатије као међународно (аустро-руски разговори у Рајхштату 1876. и Будимпешти 1877, оснивање и активност Призренске лиге 1878-81, повезивање с јадранским питањем). Подударност циљева изражавала се у начелној сагласности да je албанска аутономија неопходна као антисловенски усмерена комбинација упркос томе што се варијанте, тактика и методи нису увек у потпуности поклапали.

Наиме, насупрот захтеву католичких Арбанаса из 1876-78. за обласном аутономијом или самосталношћу, концепција Аустро-Угарске о аутономији интегралног простора настањеног Арбанасима, најпре у оквиру Турске, који би био под њеним утицајем, а касније и под протекторатом, максимално je задовољавала главне интересе ове силе (безбедност пролаза из Јадранског у Средоземно море и копном ка Солуну) и потпуно се поклапала са концепцијом Призренске лиге (1878-81) о издвајању и уједињењу тзв. албанских вилајета скадарског, косовског, монастирског (битољског) и јањинског, па и петог, солунског. И док се интересовање Русије и Енглеске тек почиње да окреће према овом простору, Аустро-Угарска пуним замахом примењује тактику инаугурисану у време источне кризе 1875-78: спречити образовање велике словенске државе на јужним границама Царства, као и привредни и политички продор италијанског капитала на Балкан. Управо у политици према северној Албанији све ове компоненте су се преламале. Главни методи биће: подршка исламском фанатизму и насилном ишчезнућу словенског становништва под Турском на простору у правцу Солуна, пре свега српско-црногорског, jep je самим својим постојањем пружало основ за ширење и спајање Србије и Црне Горе; друго, подршка албанском покрету као ударној снази исламског фанатизма и антисловенског расположења у Турској.

Шта више, ако би се ово последње остварило, имало je изгледа да се територијално ширење Аустро-Угарске на рачун Турске можда и успе избећи. Јер, за Турску je отпор излазу Србији на море био и у функцији "очувања ислама", пошто би јој превласт Арбанаса као муслимана у Старој Србији, па и једном делу Македоније, олакшала очување територијалног интегритета. За Аустро-Угарску пак, пошто се радило о обезбеђењу правца за Македонију, при чему јој Арбанаси, иако муслимани, али везани за њу, не би сметали, физичко запоседање територије у правцу Солуна није ни било неопходно ако на том простору не би више било Срба, те Србија не би могла на њега да претендује.^[24]

Што се тиче Италије, у спољнополитичкој документацији пре источне кризе нема података, осим у размишљањима скадарског конзула Бериа, да je на званичан став утицала антисловенска компонента албанског питања. Међутим, укључивање Италије у утакмицу са Аустро-Угарском за превласт и у северној Албанији, посебно на начин на који je то извођено, објективно je било у функцији сузбијања експанзије не само ове силе, већ и Црне Горе и Србије.^[25] Овом природном, иако само делимичном заједницом интереса међу двема силама ублажавана je супротност која је иначе постојала између њихових интереса у Албанији и Македонији, као и у погледу притиска Аустрије на Србију, а такође je прећутно санкционисана и постојећа спрега Порте, албанског покрета и Аустро-Угарске у политици елиминисања српског становништва у Старој Србији и Македонији. Мада ово последње иначе, није сасвим било у интересу Италије, те се она томе повремено и супротстављала, ипак je, уопште узевши, и она, као и Турска и Аустро-Угарска, гледала угрожавање својих интереса у томе што су после 1878. на Балкану успостављене три православне словенске државе, те je, као и оне, настојала да од Албаније створи противтежу словенској маси.^[26]

Због свега овога, идеја о албанској аутономији од самог почетка играће важну улогу не само у антиаустријској, већ и антисрпско-црногорској балканској политици Италије, нарочито пошто се крајем столећа, после неуспелих колонијалних освајања у Африци, појачало интересовање италијанског капитала за привредну и финансијску експанзију на Балкан. Међутим, за разлику од Турске и Аустро-Угарске, које су желеле слабу Србију и Црну Гору, отсечене једну од друге и очување целог простора настањеног Арбанасима, Турска као централизованог, а Аустро-Угарска као аутономног под њеним протекторатом, политика Италије зависила je од њених стварних могућности да, као чланица Тројног савеза спречи доминирајући положај Аустро-Угарске на албанском делу Јадранске обале. ^[27] Италија je стога стално била у процепу између сузбијања ове силе помоћу Јужних Словена и страха од "словенске најезде" на Јадранско море. Отуда њено колебање између разних варијанти о аутономији Албаније, поделе сфера у њој с Аустро-Угарском и подржавања Србије и Црне Горе у отпору овој сили.^[28]

*

За Србију je до краја столећа меродавно неколико околности. Одлукама Берлинског конгреса она je просторно и даље остала скоро исто удаљена од северне Албаније, а због аустроугарских гарнизона у Новопазарском санџаку, пресечена jоj je свака непосредна ослободилачка активност према Старој Србији у правцу северне Албаније. Знатно проширење државне територије на југу, изградња једине железничке пруге у земљи у правцу Солуна и постепено усмеравање извоза овим путем, као и везивање Обреновићевског режима за Аустро-Угарску, утичу на усмеравање српске спољне политике на Македонију као новоотворени егзистенцијални правац развоја Србије. У атмосфери општег изразито непријатељског расположења Арбанаса-муслимана према свему што je српско, без знакова могућег побољшања у догледној будућности, везе са северном Албанијом, када их и уколико их уопште има, остају и даље спорадичне и појединачне, не успевају да уроде ширим политичким последицама и без дејства су на понашање Арбанаса-муслимана у Старој Србији и Македонији.^[29]

Ове, као и неке друге околности економске и стратегијске природе, везане за односе Србије и Аустро-Угарске крајем XIX и поч. XX в. ^[30] утичу на то да се све шире прихвата идеја о отварању најпре трговачког излаза на Јадранско море, изградњом железнице Дунав-Јадран. Пошто се није могло јавно позивати на стратегијски интерес везан за територијални излаз – привредно осамостаљивање од Аустро-Угарске и пресецање њеног даљег ширења на Балкану, а историјско право, у време општег слабљења легитимистичког принципа у Европи, није више могло бити довољно оправдање, то су једино могући били економски аргументи. Додуше, ни они нису били довољно уверљиви, с обзиром да je Србија железничком везом са Солуном већ имала трговачки излаз на море преко турске територије, независан од Аустро-Угарске. У ствари, једном изграђена железница омогућила би да се старим аргументима за излаз на Јадранско море, који су првобитно, за један део територије, имали солидну народносну подлогу, дода нов елеменат и тиме бар донекле надокнади убрзано слабљење овог основа. Отуда од краја столећа упорна настојања српских влада да се, уз помоћ француске и Италије, обезбеди материјално учешће западног капитала за овај подухват. Овим je интернационализација овог питања добила још једну компоненту. Оно се сада везује за конкурентску борбу европског капитала на Балкану и то у тренутну кад она почиње да прераста у антагонистички сукоб два блока великих сила за превласт на овом подручју.^[31]

Наиме, спољнополитичка активност Црне Горе за довршење националног уједињења није се више, због Аустро-Угарске, могла као некада ослањати на ослободилачки покрет околног становништва у Херцеговини и областима у правцу Новопазарског санџака и границе Србије, већ само оног у правцу Метохије и северне Албаније. Према њима je пак, и Србија имала одређене претензије. Уз то, са снажењем династичких и других посебних друштвених интереса, који се све више сукобљавају са сличним интересима и у Србији и повећавају узајамно ривалство двеју држава, водећи кругови у Црној Гори све више настоје да своје позиције и амбиције у будућности обезбеде ослањајући се не само на немањићку традицију, jep je њу и Србија преузела на себе још од Карађорђевог времена, већ и на оживљавање традиције некадашње дукљанске и зетске државе. Тако се у новонасталом односу снага у овом подручју задовољење ширих спољнополитичких циљева види у својеврсној обнови некадашње црногорско-северноалбанске средњевековне политичке заједнице, припајањем ако не свих бар оних најближих Арбанаса-католика (предлог за поделу с Италијом из 1896. до реке Шкумбе). Постојано расположење Арбанаса-католика да добију аутономију или у оквиру Турске а у политичком савезу с Црном Гором, или са политичким ослонцем на њу, па чак и у склопу црногорске државе, подгрејавали су код династичких и водећих кругова Црне Горе наду и уверење, боље рећи илузије, да се ови планови, упркос отпору Турске и Аустро-Угарске, могу остварити у случају повољних спољних околности. Да ове наде изгледају реалне утичу такође и родбинске везе с италијанском династијом, појачано интересовање италијанског капитала за привредни и финансијски продор у црногорско-скадарско подручје и у Албанију уопште. А када се са повратком Карађорђевића у Србију губе изгледи да црногорска династија дође једног дана на чело обе српске државе, тенденција на обнављању некадашње Дукље, односно Зете под Црнојевићима, све je изразитија, нарочито после проглашења краљевине 1910.^[32]

Због свега овога, кнез Никола je, вешто користећи потребе живота у суседству и традиционалне навике Арбанаса-хришћана да се у сукобима с турским властима њему обраћају за посредовање и помажући их повремено новцем и оружјем, настојао да очува свој утицај међу северноалбанским католицима. Према неким подацима, успевао је у томе чак и више од Аустро-Угарске. Упркос томе што опште погоршање односа са Арбанасима после 1878. и утицај аустроугарске и италијанске пропаганде нису остали без одјека и на северноалбанска католичка племена, он je успевао да задржи увид у догађаје у северној Албанији и могућност да утиче на њих. Тако je и Црна Гора поред Турске, Аустро-Угарске и Италије остала значајан спољни чинилац за развој догађаја у овој области.^[33]

Свим овим Црна Гора ће се сукобити с плановима Србије према овом подручју. Супарништво између двеју држава и династија за примат у српском националном покрету, све изразитије од смрти кнеза Михаила 1868, праћено чак и повременим политичким прекидима између два режима, добиће овим нову подлогу. Српски политичари ће додуше, прихватити интересну сферу Црне Горе у скадарској Малесији, али ће настојати, мада са променљивим успехом, да и они личним везама и материјалном помоћи обезбеде утицај Србије на поједине значајније личности у северној Албанији и Старој Србији и по потреби, паралишу утицај кнеза Николе и Аустро-Угарске. Сумње да црногорски политички врх са кнезом на челу у догађајима у северној Албанији тражи ослонац на Аустро-Угарску, утицаће на српску владу, поред других политичких и материјалних, техничко-финансијских разлога, да одбаци све комбинације о излазу на море преко црногорске територије.^[34]

III

У XX в., нарочито после 1908, Србија je императивно упућена на спољнополитичку оријентацију и везивање за Русију и блок Антанте и на балкански савез, пре свега са Бугарском (опасност да се Аустро-Угарска не забије као клин између две српске државе, економске супротности и царински рат са овом силом, ескалација анархије и терора Арбанаса у Старој Србији, материјална и идеолошка везаност албанског националног покрета за Аустро-Угарску и Италију). У склопу свих ових околности област Старе Србије постаје од прворазредног националног и стратегијског значаја за Србију, те се према њој усмерава будући главни егзистенцијални правац њеног развоја. Излаз на Јадранско море преко сопствене територије прераста не само у државни императив већ и у општенационални интерес српског народа.^[35]

Наиме, анархија у Турској и арбанашки терор у Старој Србији таквих су размера да заштита српско-црногорског становништва које je суочено са истребљењем за догледно време, постаје питање опстанка српског народа на подручју под Турском. Друго, иако je у албанском покрету, нарочито после младотурске револуције 1908-09, најзад преовладала антитурска компонента, а национално-ослободилачка постаје све изразитија, материјална и идеолошка везаност његових главних протагониста и водећих слојева за Аустро-Угарску и Италију достигла je такав степен, да објективно подстиче ове две силе на интервенцију.^[36] То je озбиљно угрожавало резултате дотадашње борбе и напора балканских хришћанских народа да Балкан припадне само балканским народима.

Неопходност да се српско-црногорско становништво што пре заштити од истребљења, да се све извеснија интервенција Аустро-Угарске у догађаје у Турској онемогући, као и потреба да се српској спољној трговини што пре отвори краћи и бржи пут до западних тржишта него што je онај Дунавом и преко Солуна (неповољна структура извоза, презадуженост земље у иностранству), све више утичу на ново обликовање циљева. Тако разлози, да из националних, стратегијско-безбедносних и економских интереса свакако треба цело подручје до Јадранског мора укључити у интегрални део српске државне територије, добијају нову утемељеност. То уједно одређује и избор одговарајуће тактике и метода.

Принцип "Балкан балканским народима" и начелно признање права на независност сваком народу у његовим најприближније могућим етничким границама, што je иначе било старо опредељење владајуће радикалне странке у Србији, подлежу у оваквој ситуацији извесним променама и у образложењу и у методу. Због погоршане етничке структуре у областима на које се претендује, сада се све више позива на историјско право и на државне, економске и друге интересе; народносни основ сматра се задовољеним ако се на правцима развоја (Стара Србија, Македонија), налази барем мањина сопственог народа. Друго, деценијама дуга потпуна анархија међу Арбанасима у Турској, преовлађујући утицај конзервативних племенских и феудалних интереса у албанском покрету, а нарочито разједињеност и везаност за стране силе – Турску, Аустро-Угарску и Италију, пружају основ за оспоравање националне свести Арбанасима и њихове способности да организују било какву аутономну или независну државу.^[37] Отуда, ако се хтело спречити да ред и мир успостављају велике силе, конкретно Аустро-Угарска и Италија, пошто претходно, привидно или стварно, поделе између себе подручје настањено Арбанасима, изгледало je нужно предухитрити их поделом тога подручја између суседних хришћанских држава, у чијем саставу је оно и у прошлости, пре турских освајања, било. Тако je становиште грчке владе из 1861. које je Гарашанин преко воље прихватио и брзо напустио у прилог независности етничке Албаније, сада, после више од четрдесет година, поново постало актуелно.

С обзиром на свеопшти хаос у Турској и погромашку атмосферу у Старој Србији, као и да се о опасности од аустро-италијанске интервенције није могло јавно расправљати, теза о неподобности Арбанаса да се самоорганизују изгледала je основана и оправдана, па стога и једино прихватљива. Уз то, она je била и идеолошки израз тежње да се територија, преко које би ишла технички и финансијски једино прихватљива траса будуће јадранске железнице, непосредно запоседне.^[38] А пошто се једино у Драчу (осим Валоне) могла изградити лука, то се планови Србије почињу да концентришу на правац јужно од Малесије и Задримља и њихово залеђе. Такође једна од одлучујућих чињеница биле су и аспирације Бугарске на Македонију, чиме би се пресецала вардарска долина и железничка веза Србије са Солуном. Тако je ова теза добила и функцију средства за успешно споразумевање с Бугарском и Грчком о подели Македоније, што je било кључна карика балканског савеза. Према томе, од принципа Балкан балканским народима задржана je његова оштрица уперена против завојевачких циљева великих сила, али се у односима међу самим балканским народима одступа од доследног поштовања принципа народности.

Диктиран сталним страхом да се Аустро-Угарској не пружи повод за интервенцију, јер би први корак нужно био запоседање Санџака, метод за овакву тактику остао je и даље стари. Пре свега, status quo и немешање у арбанашке устанке док се Русија не спреми и док се не постигне споразум између балканских држава. Истовремено, потајном подршком у новцу и оружју везати за Србију поједине арбанашке прваке у Старој Србији и северној Албанији, како би се ослабио притисак на српско становништво, припремио терен за сопствену акцију и осујетили, или бар сузбили планови црногорског кнеза и Аустро-Угарске у погледу северне Албаније.^[39] Кад је изгледало да je овај метод исцрпен (закључен балкански савез; дипломатска припрема аустроугарске интервенције авг. 1912), Србија je прихватила једини преостали – ушла je у рат.

Са Црном Гором ствар je стајала другачије. Њен привредни потенцијал и развојне могућности остали су и после 1878. веома скромни. Заокруженост Аустро-Угарском и Турском, економска зависност од њих и изолованост далеко су веће него што je то био случај са Србијом, јер су готово потпуни; део обале Бар-Бојана, због тешко приступачног залеђа и оскудних материјалних средстава не задовољава ни потребе ни очекивања. Раскорак према томе, између економских и безбедносних интереса који je упућују на Аустрију и Турску и национално-политичких који су непомирљиво окренути против ових двеју сила остао је и даље непревазиђен. Евентуално ширење у правцу Метохије, чак и кад би Аустрија то допустила, ако не би донело заједничку границу са Србијом, што je било мало вероватно, не би у овом погледу битно изменило положај Црне Горе. Стога излаз зетском равницом на скадарско тржиште и шири приморски појас иза Бојане (Драч je најближе какво-такво пристаниште), постаје виталан политичко-стратегијски и економски интерес Црне Горе. При том, комбинација са католичком северном Албанијом изгледала je у постојећој општој констелацији лакше изводљива него заједничка акција са удаљеном Србијом и осталим балканским државама, са којима се никако није постизао споразум и чему би се уосталом, Аустро-Угарска сигурно успротивила. Династички интерес – наћи се на челу једне проширене државе, са развојном перспективом, чак и већом од Србије, самосталнијом у односу и на њу и на Русију, такође je, као што je већ речено, имао своју тежину. Тако се сада и Црна Гора у првом плану позива на историјско право, економске и друге државне интересе, а национални принцип заступљен je у доказивању денационализације српског народа, тј. његовог поарбанашења.

За разлику од крајње опрезног држања српске владе, црногорски кнез je спољнополитички веома активан. Приморан да балансира између Русије и Аустро-Угарске и да изгубљено поверење у Петрограду надокнађује везивањем за Италију, уверен je да ће, за случај отварања албанског питања, уз толеранцију, прећутну или изнуђену сагласност две ривалске силе и уз помоћ Италије, свакако нешто добити ("Вјечито нешто покретати, па успјели не успјели"). Охрабрујуће држање према арбанашким устаницима 1909-12, инсистирање код српске владе на заједничкој акцији, као и код великих сила да нешто учине, објективно су срачунати на изазивање догађаја и отварање дипломатских преговора, независно од тога да ли je он то радио на своју руку, заваран својим илузијама, или на подстрек од стране Аустро-Угарске.^[40]

Не улазећи овде у то да ли je заиста имао тајни усмени споразум с овом силом о одрицању од Новопазарског санџака у замену за проширење у северној Албанији,^[41] чињеница је да се ова његова тактика могла уклопити у двојаку процену. С једне стране, журба за увећањем државе, из свих поменутих разлога због којих je то било важно, могла je у крајњој линији послужити и као детонатор за успешан исход – национално ослобођење Старе Србије и евентуално, уједињење са Србијом. Ма како такав исход изгледао, због Аустро-Угарске, проблематичан у догледној будућности, због опште кризе у Турској и односа између великих сила није био ни апсолутно искључен. С друге стране, евентуално жртвовање Санџака, који je ионако због Аустро-Угарске био "забрањена зона", у замену макар само и за скадарску Малесију, ако не за целу северну Албанију, могао је изгледати сасвим прагматичан потез ако се има у виду опште уверење европске дипломатије и јавности да ће Аустро-Угарска, пре него што допусти било какво ширење Србије свакако запосести бар Новопазарски санџак, ако не и целу Стару Србију и северну Албанију.

У овим проценама Италији je припадало веома значајно место. Наиме, иако je званична политика, оријентисана на Тројни савез, била сагласна с Аустро-Угарском, Турском и Албанском лигом, да се Србији и Црној Гори не допусти шири приступ Јадрану него што им je то додељено Берлинским уговором из 1878, било je и кругова који су другачије процењивали. За њих би нека црногорско-северноалбанска симбиоза под контролом Италије имала и одређене предности над у много чему проблематичном поделом сфера са Аустро-Угарском: осамостаљење Црне Горе у односу на утицај Русије и Србије, а такође и Аустро-Угарске и уједно, њена већа везаност за Италију; одвајање и Аустро-Угарске и Србије од северноалбанске јадранске обале; равнотежа словенско-православног и албанско-католичког елемента у области преко које je италијански капитал требало будућом железницом да крене у срце Балкана, и даље, до јужне Русије. Оваква ситуација у северној Албанији, заједно са оном у јужној, где je утицај Италије већ био учвршћен, била би, у очима тих кругова, солидна основица за стицање даљих позиција на Балкану. Не треба сметнути с ума, да je почетком XX в. управо јадранска железница била средство нове економске и спољнополитичке оријентације на Француску; на том пројекту je започело лабављење дотадашњих савезничких веза Италије са двема немачким силама, jep се први пут испољила сродност њених интереса са новообразованим супарничким блоком Антанте као целином.^[42]

Док на Лондонској амбасадорској конференцији не буде пала одлука о образовању аутономне односно независне Албаније (17. XII 1912), од стране Србије ће инсистирање на природној географској, економској и стратегијској граници бити поткрепљено позивањем и на историјско право. На народоносни принцип позиваће се српска влада утолико што ће тврдити, да становништво које живи на територији у питању, чине уствари некадашњи Срби и Црногорци, поарбанашени у новије време; на крају, због велике измешаности становништва, национални критеријум биће одбачен као неприменљив ("етнографски обзири ... неодређени и немогућно их je утврдити"). Касније, током преговора о разграничењу са новом албанском државом, српска влада ће, да би обезбедила Србији територију којом je требало да иде будућа железничка пруга за Медовански залив, истрајати на географским, економским и стратегијским аргументима, док ће историјско право напустити; умереност нових захтева подвлачиће се управо тиме да се српска средњовековна држава простирала много даље него што je то сада Србија тражила.

Црна Гора je своје захтеве за Скадар такође заснивала на сличном редоследу. Историјски – Скадар je увек или политички био у српској средњевековној држави, био je чак и центар средњевековне Зете, чији je наследник на том простору Црна Гора, или je припадао српској зони. За народоносни основ тврдило се, као што je то чинила и Србија, да je насилно измењен, али да ће се под црногорском влашћу брзо вратити својим оригиналним српским токовима. Географски – Скадар je једини природни излаз Црне Горе на море, а у економском погледу – област Скадарског језера представља целину од зетске до дримске долине. Политични разлози заснивају се на израженој жељи тамошњег арбанашког становништва да припадне Црној Гори (Малисори почетком рата), као и на томе да je њој природно намењена цивилизаторска улога у односу на северноалбански живаљ, с обзиром да je у друштвено-економском, политичком и културном погледу заостао. Последњи разлог, али не и најмање значајан, био je војничка окупација тражене територије – uti possidetis. Кao што je познато, ни аргументи Црне Горе нису однели превагу на амбасадорској конференцији; морала je да евакуише Скадар и задовољи се границом на Бојани.^[43]

Што се тиче Арбанаса-католика у северној Албанији, који су српску и црногорску војску дочекали као ослободиоце од турске власти, шта више нека малисорска племена су учествовала и у војним операцијама, они су се нашли суочени са реалном опасношћу да, уместо дугогодишње тражене и очекиване аутономије, њихов племенски простор буде подељен између Србије и Црне Горе и припојен другим муслиманским деловима њихове нове државне територије. Снажна осећања племенског и верског заједништва, усмерена некада против Турске, почињу сада да их одвраћају од ове две државе. Па иако то неће достићи онај интензитет и облике као код околних Арбанаса-муслимана, ипак ће се, под утицајем појачане политичке и материјално веома издашне пропаганде од стране Аустро-Угарске, Италије, па и Турске, и код њих јављати антисловенска расположења.^[44]

На конференцији амбасадора великих сила у Лондону 1912-1913. године дотадашња интернационализација политике Србије и Црне Горе у погледу северне Албаније достићи ће свој врхунац. Везаност с јадранским питањем, тј. с односом снага унутар блока Тројног савеза и са конкурентском борбом европског капитала за балканско тржиште, прерашће сада и у питање односа снага између два супарничка блока великих сила на целом балканском подручју као стратегијском залеђу за Блиски и Средњи Исток. Наиме, на Лондонској конференцији поклопиће се још једном антисловенски интереси у балканској политици Аустро-Угарске и Италије, као и западних сила Антанте у односу на Русију, а испољиће се такође и антинемачка компонента балканске политике блока Антанте као целине и Италије. Независном Албанијом Србија ће бити одбачена од Јадранског мора; обе српске државе мораће се задовољити постојећим, само за неки километар продуженим делом црногорске јадранске обале, која je практично још увек била слабо употребљива; будући трговачки излаз Србије на Јадранско море железницом преко северне Албаније и пристаништа у Медованском заливу није био ствар непосредне будућности, с обзиром на политички хаос у овом подручју, као и на техничке и финансијске тешкоће везане за овај подухват. У исто време Аустро-Угарска ће, заједничком границом Србије и Црне Горе бити територијално одвојена од новостворене албанске државе, а аустро-немачком блоку пресечено даље неометано продирање на Блиски исток. Ова конфронтација постаће још већа када се одбијање Србије од Јадранског мора буде, због солидарног држања Аустро-Угарске и Италије и инсистирања Бугарске на једном делу вардарске Македоније, преобратило у оруђе за образовање нове државне констелације на Балкану. Због свега овога излаз Србије на море послужиће 1912-1913. као платформа за дефинитивно прегруписавање великих сила пред њихов коначни обрачун за превласт у свету.^[45]

У уговору о реалној унији између Србије и Албаније, склопљеном са Есад-пашом Топтанијем 1915. године и у поновном запоседању Скадра од стране Црне Горе исте те године биће, без посебног образлагања, посредно интегрисани сви принципи који су деценијама били подлога политике Србије и Црне Горе у погледу северне Албаније. За Есад-пашу то ће бити покушај да се новостворена албанска држава и он лично као њен поглавар вежу за принцип "Балкан балканским народима" и за блок Антанте и тиме се супротставе аспирацијама Аустро-Угарске и Италије.^[46] За Србију пак, крајњи резултат овог последњег напора биће тај да ће она, отворивши могућност да преко северноалбанске територије извуче своју војску на јадранску обалу, успети да избегне капитулацију пред удруженим аустро-немачко-бугарским снагама и остане у редовима Антанте до победе у рату и образовања нове југословенске државе у коју ће ући заједно са Црном Гором.

Према томе, може се рећи, да су Црна Гора и Србија, у остварењу својих спољнополитичких планова према северној Албанији после 1878. биле суочене са стицајем одређених унутрашњих и спољних околности: ограниченим могућностима своје економско-друштвене и политичке структуре; верским фанатизмом "у одбрани ислама" од стране Турске и Арбанаса-муслимана, праћеним терором према Србима и Црногорцима у Старој Србији и националним екстремизмом албанског покрета у погледу ове области; освајачким плановима великих сила према Балкану, пре свега Аустро-Угарске, али и Италије према Балкану. Додатну тешкоћу представљале су и непопустљиве претензије Бугарске на део вардарске Македоније. Немајући довољно ни материјалне ни људске снаге, ни могућности ширег дипломатског маневрисања да на неки други начин обезбеде своје националне, стратегијске и економске интересе, везане за северну Албанију, оне су доспеле у једној од битних ствари у противречну позицију у односу на ону са које су пошле у својим напорима да се, при постојећем спољнополитичком заокружењу, супротставе негативном дејству поменутих околности. Од првих протагониста принципа народности на Балкану, и то у време опште легитимистичке реакције у Европи, оне су, у погледу својих планова према северној Албанији, постале поборници историјског права и то у време кад je легитимизам у Европи већ био и формално и фактички напуштен. Своме смртном непријатељу Аустро-Угарској, некадашњем шампиону легитимизма, пружиле су прилику да, насупрот њима, постане поборник националног принципа. Ипак, у свему томе мора се имати у виду, као што то с правом указује савремена наша историографија, да се код оцене ове њихове политике морају уважавати не само сви поменути, пре свега међународни, економски и политичко-безбедносни чиниоци, већ и "шири интеграцијски процеси који су довели до стварања југословенске државе".^[47]

Bogdanov Vaso, "Istorijska uloga društvenih klasa u rješavanju jugoslovenskog nacionalnog pitanja", Sarajevo 1956; Богдановић Димитрије, "Књига о Косову", Београд 1985; Бован Владимир, "Јастребов у Призрену". "Културно-просветне прилике у Призрену и рад руског конзула И. С. Јастребова у другој половини деветнаестог века", Приштина 1983; Chabod F., "Storia della politica estera Italiana dal 1870 al 1896." I, Bari 1951; Чубриловић Васо, "Историја политичке мисли у Србији XIX века", Београд 1958; Dermaku lsmet, "Neki aspekti saradnje Srbije i Albanaca u borbi protiv turskog feudalizma od 1804-1868 godine", Glasnik Muzeja Kosova ХI, 1971-1972; "Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914." V/1, 2, 3, Београд 1984-1986; Драгићевић Ристо, "Малисорске буне 1910-1911", Записи 3, 1940, 145-159; 4, 202-222; 5, 274-289; Duce Alessandro, "L' Albania nei rapporti italoaustriaci 1897-1913", Milano 1983; Ђорђевић Димитрије "Revolutions nationales des peuples balkaniques 1804-1914", Beograd 1965; Екмечић Милорад, "Стварање Југославије 1790-1918", 1 -2, Београд 1989; "Формирование национальних назависимих государств на Балканах (конец XVIII – 70-е годи XIX в)". Редактор А. Достјан, Москва 1986, 195-209, 407-418; Галкин J. С., "Дипломатиа европейских держав в связи с освободительним движением народов Европейской Турции (1905-1912)", Москва 1960; Hauptmann Ferdo, "Uloga zajedničkog ministarstva finansija u formiranju Austro-Ugarske politike prema Albaniji uoči kretske krize", Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu, IV, 1968, 35-45; Hrabak Bogumil, "Elaborat srpskog Ministarstva inostranih dela î pripremama srpske okupacije severne Albanije 1915. godine". Godišnjak Arhiva Kosova II-III, 970 (1966-1967), 9-35; исти, "Косово према младотурској револуцији 1908", Обележја 5, Приштина 1974, 108-126; исти, "Арбанашки устанци 1912. године", Врањски гласник XI, 1975, 173-375; исти, "Муслимани северне Албаније уочи избијања рата 1914. године", Зборник за историју Матице српске 22, 1980, 49-81; Калеши Хасан, "Косово под турском влашћу". У: Косово некад и сад, Београд 1973, 145-176; исти, "Напредне идеје неких идеолога албанског националног покрета у другој половини XIX века о сарадњи балканских народа". У: Ослободилачки покрети југословенских народа од XVI века до почетка првог светског рата, Београд 1976, 225-242; Kapidžić Hamdija, "Pripreme za austrougarsko prodiranje u albansko etničko područje iz Novopazarskog sandžaka", Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu VI, 1971, 415-430; Šушић Радош, "Извештај Слободана Јовановића о посети српским конзулатима у Турској из 1894. године", Историјски гласник 1-2, 1987, 193-215; Мекензи Дејвид, "Илија Гарашанин – државник и дипломата", Београд 1987; Микић Ђорђе, "Младотурски парламентарни избори 1908. и Срби у Турској", Зборник Филозофског факултета у Приштини XII, 1975, 154-209; исти, "Призренска лига и аустроугарска окупација Босне и Херцеговине и запоседање Новопазарског санџака (1878-1879. године)", Balcanica IX, Београд 1978, 291-332; исти, "Срби Косова у источној кризи 1875-1878", Обележја 5, 1982, 98-111; исти, "Настојање Србије 1885. године да сарађује са Арбанасима, посебно преко Марка Миљанова", Обележја 4, 1982, 89-102; исти, "Разматрања Милана Ракића, вицеконзула у Приштини, 1907. године о успостављању веза између Србије и Албанаца", Историјски часопис XXXI, 1984, 261-271; исти, "Срби Косова у источној кризи 1875-1878", Обележја 5,1982,98-111; исти, "Аустро-Угарска и Младотурци 1908-1912", Бања Лука 1983; исти, "The Albanians and Serbia during the Balkan Wars" У: East – Central European Society and the Balkan Wars, New York 1987, 165-196; исти, "Друштвене и економске прилике косовских Срба у XIX и почетком XX века, од чифчијства до банкарства", Београд 1988; исти, "Социјално-економске прилике на Косову и Метохији од 1878. до 1912. године ("Social and Economic Conditions in Kosovo and Metohija 1878 until 1912"), У: Србија и Албанци у XIX и почетном XX века, Београд 1990, 199-234 и 235-268; Павловић Радослав, "Сеобе Срба и Арбанаса у ратовима 1876. и 1877-1878. године", Гласник етнографског института 4-6, Београд 1957, 53-104; "Први балкански рат 1912-1913" (операције српске војске), Београд 1959; Ракић Милан, "Конзулска писма 1905-1911". (Прир. А. Митровић). Београд 1985; Rahimi Škeljzi, "Pitanje autonomije Albanije u okviru Osmanskog carstva 1877-1881" У: Međunarodni naučni skup povodom 100 – godišnjice ustanka u Bosni i Hercegovini i drugim balkanskim zemljama u istočnoj krizi 1875-1878, 1. Sarajevo 1977, 327-339; Schanderl Hans – Dieter, "Die Albanienpolitik Oesterreich – Ungarns und Italiens 1877-1908", Wiesbaden 1971: Skendi Stavro, "Albanian National Awakening^" 1878-1912. Princeton 1967, Слијепчевић Ђоко, "Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време". Минхен 1974, 161-260; "Србија и ослободилачки покрети на Балкану од Париског мира до Берлинског конгреса (1856-1878)", I (Приредили: Василије Крестић – Радош Љушић), Београд 1983; Станковић Ђорђе, "Никола Пашић и стварање албанске државе", Марксистичка мисао 3, Београд 1985, 157-169; Стојанчевић Владимир, "Северна Албанија под турском влашћу 1830-их година", Историјски часопис, VII, 1957,123-143; исти, "Политички погледи Милоша Обреновића на питање ослобођења балканских народа", Историјски часопис IX-X, 1959, 345-360; исти, "Друштвено-политичке прилике међу Арбанасима у Косовском вилајету на почетку XX века и арбанашки отпор против турских реформи 1902/1903", Историјски часопис XI, 1960,175-188; исти, "Аустроугарско-српски сукоб у Косовском вилајету на почетку XX века". У: Југословенски народи пред први светски рат, Београд 1967, 847-876; исти, "Јужнословенски народи у Османлијском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године", Београд 1971; исти, "Прво ослобођење Косова од стране српске војске у рату 1877-1878". У; Србија у завршној фази велике источне кризе (1877-1878), Београд 1980, 459-474; Војводић Михаило, "Скадарска криза", Београд 1968; исти, "Serbia and the First Balkan war: Political and Diplomatic Aspects", East Central European Society and the Balkan Wars. New York 1987, 240-259. исти, "Разграничење Србије и Црне Горе с Албанијом 1912-1913. године", Историјски часопис, XXXVI, 1989,149-162.