[Projekat Rastko - Skadar] Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji

Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Љубинка Бастова и Соња Зоговић

Марин Барлети о учешћу македонског становништва у Скендербеговим борбама против Турака

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Период када je Барлетијево дело угледало свет, иако временски није било пуно удаљено од историјских догађаја које je описивало, ипак је показало да су се људи и њихова схватања под утицајем хуманистичких идеја променили.

Као резултат трагичне судбине која je задесила све балканске земље после турских освајања, с једне стране, и неуништива вера и нада у скоро ослобођење, коју су ти народи и њихови угледни представници још гајили, с друге стране, јавила су се дела, попут Барлетијева Вита... Циљ им je, пре свега био да сачувају од заборава своју херојску прошлост, стављајући сада све више акценат на националну самосвест сопственог народа. То није мимоишло ни скадарског свештеника-хуманисту Марина Барлетија који je задужио европску књижевност делом које je постало извор многобројних уметничких и историјских обрада. Ради се о његовој волуминозној Vita et res praeclare gestae Christi Athletae Georgii Castrioti Epirotarum principis, qui propter heroicam virtutem suam a Turcis Scander beg, id est Alexander Magnus cognominatus est libris XIII a Marino Barletio, Scodrensi sacerdote conscripta, denum cum licentia superiourum reimpressa, Zagrabiaeanno 1743. У тринаест књига које сачињавају ово дело, потанко су описани живот и борба великог албанског вође. Без обзира на панегиричан тон и одступања од хронологије, ово дело, ипак ради својих уметничких квалитета и због обиља података које нам даје, представља веома интересантну лектиру која je скоро пола миленијума инспирисала плејаду песника, писаца и историчара. Дело je писано на латинском језику, међутим, после првог издања, појавили су се италијански, француски и енглески преводи, а то сведочи о великом интересу које je побудила Скендербегова борба тада, као и данас, изазивајући дивљење код свих слободољубивих људи. Пратећи Скендербегов животни пут и борбу за независност, Барлети даје масу података о биткама које je водио и војсковођама са којима je ратовао, као и о времену и месту где су се битке одиграле.

С обзиром да je у току своје дугогодишње борбе са Турцима Скендербег војевао и на нашој територији, код Барлетија се сусрећемо са подацима и описима области, места и градова са ових терена, као и са неким карактеристикама становника наших крајева. Ови су подаци веома интересантни за истраживаче, те ћемо зато овде покушати да неке од њих објаснимо.

Да би правилно схватили време у коме je деловао Ђурађ Кастриот-Скендербег^[1] и популарност коју je уживао не само у Албанији, већ и код македонског становништва које му je за све време његове борбе са Турцима пружало свесрдну и несебичну помоћ, требамо се окренути Истоку и Западу, политичким хтењима и могућностима тадашњих великих сила и арбитара европске историје који су истовремено били и креатори европске политике.

На појаву Турака и покоравању византијских и територија балканских земаља, Европа није реаговала, a није ни схватила сву опасност која и њој прети. До делимичног трежњења je дошло после Косовске битке (1389), али су тада Турци већ ухватили корена на европском тлу. Брзи успон и надирање Монгола који су сломили турску моћ код Ангоре (1402) улила je Европи наду да je проблем решен и отклоњен. Запад je гајио наду да ће ратоборни и незадовољни емири Мале Азије, с једне стране, и кримски Татари или велики московски кнез, чија je звезда заблистала на европском хоризонту, с друге стране, да униште Османлије заувек.^[2] Међутим, консолидација државе која je наступила под Мехмедом I (1413-1421), а наставила се учвршћивањем султановог апсолутизма под Муратом II (1421-1451) и Мехмедом II Освајачем (1451-1481) показала je да je Турско Царство не само преживело кризу, већ да je поставило темеље своје даље експанзије и моћи. Њему насупрот, стајала је разједињена и распарчана Европа, која није имала ни снаге ни могућности да му се одупре. Турска је наступала подједнако успешно и на дипломатском и на бојном пољу. У свим њеним подухватима осећала се сигурност једне једине идеје водиље и јединственог циља, што се не може казати за Европу. У Европи, физички и материјални терет борбе понела je Угарска, уз свесрдну помоћ балканских народа, покушавајући да убеди и остале европске земље у оправданост борбе са неверницима, док je духовни вођа и инспиратор крсташких ратова био папа. Међутим, време Урбана II je одавно прошло, па je и папина идеја о новом крсташком рату схваћена у духу нових идеја, а то je значило, прихватање само у случају сопствене добити и решавања, пре свега, унутрашњих проблема.^[3]

Појединачне савезничке победе које уопште нису утицале на политичко-војно-дипломатски исход борбе, заварали су не само европске владаре, већ су балканским народима улили наду у скоро ослобођење. Управо таква je била ситуација када je 1443. године Ђурађ Кастриот-Скендербег напустио турску службу и обрео се у домовини. Није му много требало да ослободи ранији посед свог оца Ивана Кастриота и да отера турске посаде из градова. Следеће 1444. године сакупио je албанску властелу у Љешу и створио Лигу за борбу против Турака, којој je био на челу. Исто тако и династичке везе са балканским велможама (Бранковићима и Црнојевићима) помогле су му у његовој неравноправној борби са султаном.^[4]

Управо у време Скендербеговог доласка у домовину започео je расплет, који се раније назирао, војно-политичке ситуације на овим теренима. Поларизација снага између Запада, предвођеног Угарском, и Истока, чији је представник била Турска, превладала je у корист Турске. То je управо временски оквир у ком су се нашли протагонисти поменутих догађаја, а са њима и наше становништво на Скендербеговим поседима.

Стога се сада окрећемо Барлетију препуштајући се његовом перу које ће нас водити кроз време, области и збивања и које ће нам показати слику наших људи тога доба.

Оно што je важно за нас у тим вестима је, пре свега, Барлетијева објективност када приказује карактер наших људи. Говорећи о Скендербеговом доласку у Горњем Дебру, он напомиње, имитирајући византијске историчаре, да се та област налази на Трибалској територији и подвлачи да су њени становници Епирцима познати као веома храбри људи.^[5] Ови људи су оберучке дочекали Скендербега и одмах су му се придружили у борби, као што су, уосталом, то чинили и за време његовог оца. На овом терену једини утврђени град je Светиград.^[6] Правилну убикацију Светиграда поставио je Т. Томоски, те je данас познато да je то турски град Коџаџик.^[7]

О тачности убикације овог града говоре и други подаци који подвлаче стратегијску важност терена око превоја планине и кланаца Мокра које су Скендербегови људи одмах запосели како би затворили пут непријатељу, а у случају успеха пружала им се могућност да угрозе турске посаде у Охриду, Пологу и Кичеву.^[8]

Из Барлетијева текста се види да су на овим теренима Скендербегову главну војну снагу чинили Македонци. Податке које о њиховом карактеру наводи аутор, подсећају нас на вести о Словенима код византијских историчара, те стога, овај пасус доносимо у целини: "Illyrici undique mox in unum conglobati (ut egregia erat eius gentis velocitas) densiori praesidio munita statione ducis, excluserunt hostem;defendebant tarnen magis quam pugnabant".^[9]Зaycтaвљajyћи се опширније на опису припрема за одбрану Светиграда, Барлети наводи још један за нас занимљив податак. Он изричито каже да je посада града пажљиво сакупљена и састављена од одабраног становништва из Дебарске жупе, о чијој je храбрости већ говорено. Исто тако он не пропушта да посведочи да je и само становништво града састављено искључиво од Македонаца.^[10] Да се Скендербег необично старао о одбрани овог утврђеног града и о заштити његовог живља говори и податак што je из града дао склонити на сигурно све неборачко становништво. И из овог штурог податка да се наслутити каквим су тананим нитима савезништва и уважавања били повезани Скендербег и наши људи.^[11] И управо овде када говори о људима који су бранили Светиград, Марин Барлети покушава поближе да одреди и њихов етнички састав, па каже: "... Superior Dibra montuosa est et aspera, ferax tarnen et Macedoniam tum ipsa loci vicinitate, tum similitudine morum contingens. Bulgari sive Tribali habitant,^[12] ferox in armis gens et non minus Scanderbego multis praeclarae virtutis fidelque meritis grata. Propior tamen externis quam Epiroticis moribus^[13] et adhorens multo ab Albano cultu, Graecanico ritu victitabant et plerasque eorum superstitiones sequebatur".^[14]

Приповедајући даље о лукавству коме су Турци прибегли да би освојили град, кад већ оружјем нису могли, код Барлетија наилазимо на један необичан податак, који нам открива сачуван и преношен вековном традицијом прастари индоевропски и словенски обичај. Управо сада постајемо свесни зашто je аутор, када je помињао разлике у вези и обичајима између становника Горњег Дебра и Албанаца, употребио баш израз "празноверје", желећи на тај начин да нагласи дистанцу између свог албанског народа, католичке вероисповести и православног, словенског. Барлети, као свештеник и хуманиста, с једне стране, држећи се канона Римске курије, сматрао je светогрђем све што није прописала црква, а како није познавао традицију и изворе обичаја својих словенских суседа, на што му се не сме замерити, нормално да правилно није ни могао да схвати то што се десило у Светиграду и међу његовим бранитељима, с друге стране.

Значи, искористивши "празноверје" бранилаца: "... Hinc occasionem nefarii propositi sceleratus^[15] ille proditor sumpsit; ratus si alicuius in puteo demersi animalis cadaver conspexissent Dibrenses, subituros porius ultimam perniciem vel foedissimas pacis condiciones admissuros, quam eam amplius aquam hausturos. Neque vanus eius rei aestimator fuit; nam cum noctu proiecto in puteo cane contaminasset aquam. ea re postridie mane perspecta, cum rumor alius ex alio totem urbem pervas sisset, tumultus ingens undique exortus. Ас рrоре seditionem res fuit, dum tanti auctor sceleris quaeritur, pес invenitur. Dolentibus vicem suam Debrentibus proditos se et velut ignava pecora iam siti omnes extinctor iri, vix enim ullus est invertus, qui non magis id aquae genus, quam hostile iugum formidaret, clamentibus aliis incendendam urbem et per medios hostes irrumpendo consulendum fuga sibi, aut fortiter cadendum: levissimum tamen malorum deditio visa ... milites, quos nuper tam gloriose spreverant, .sordidas pacis condiciones ab Amurathe petituri ultro iri parabant".^[16]

Тако je пао у турске руке Светиград, важан пункт одбране на граници између Македоније и Албаније, 1448. године.^[17]

Да се сада вратимо самом чину издаје. Барлети помиње да су браниоци Светиграда то учинили из "празноверја" када су угледали лешину штенета у бунару. Међутим, узрок њиховог страха није било "празноверје" већ митолошки однос према води као према божанству, који се сачувао још од праиндоевропских предака, појачан затим словенском митолошком свешћу где je вода играла исто тако важну улогу, пре свега у оплођивању поља, самим тим, била један од елемената који даје живот.^[18]

О исконском поштовању воде говоре и наша сачувана предања: "... У нашем народу се вода замишља као свако живо биће.... Нечисте воде нису само оне које су мутне или нечим загађене, него и оне које су на неки начин оскрнављене..."^[19] Зар ово довољно не говори о извору страха код бранилаца Светиграда када су приметили да je вода оскрнављена? А то могу учинити: "...мрачне силе које "воду трују" (врачаре, чињарице)... Вода се не доноси кући после заласка сунца, да се њом не унесе и демон...".^[20] Не сме нас заварати чињеница што су Македонци, тада већ одавно хришћани, још веровали и молили се природној води. Трагови овог прастарог обичаја у Словена очувани су и данас као остаци у многим нашим обичајима везаним за плодност поља и летине.^[21]

Све ово јасно говори о оправданости страховања којим су били прожети браниоци. Између борбе са силама зла и демонима који би их повукли у доњи свет,^[22] грађани Светиграда су сматрали да je предаја султану не само оправдана, већ у датом тренутку, нужна.

Међутим, упркос предаји и поразу који су доживели, Светиграђани су и даље остали верни Скендербегу, јер, како примећује Барлети, они се још увек налазе у његовој војсци.^[23] И не само они, остало je још и територија и македонског становништва које je делило судбину албанског народа до краја борећи се са њима против Турака.^[24]

Пишући даље о Скендербеговим војним припремама, мањим сударима, турској експедицији и бризи око Провинције којом је управљао, Барлети по први пут помиње Македонце^[25] под њиховим именом, али немамо од изнесеног утисак да je био свестан њихове етничке припадности, јep каже: "Skanderbegus... vias patentes inter manipulos antesignariorum Dibranis suis et Macedonicis explevit (ea levis armatura erat)",^[26] значи за њега "Дебрани и Македонци" су нешто посебно, иако су припадници истог народа. Остаје једино да ово протумачимо као географску, а не етничку одредницу народа.

Без обзира на решеност македонског и албанског народа под вођством Скендербега да до краја бране своја огњишта, ипак у томе нису могли опстати без помоћи са стране, али на њу, како се показало, нису могли рачунати. Пропали су сви покушали папа Пија II и Павла II^[27] да уједине хришћански свет и поведу га у нови крсташки рат. Турска je полако сламала све своје противнике у Малој Азији, Грчкој и на Балкану. Оно што je остало од поседа у Албанији под Скендербегом, пало joj je, после преласка албанских великаша у турски табор, као зрела крушка.

Смрт Скендербега, 17. јануара 1468. године означила je и физички крај те дугогодишње заједничке херојске борбе наших народа.

Марин Барлети об участии Македонского населения в борьбах Скандербега против Турок (резюме)

В биографии Скандербега, написанной албанским гуманистом Марином Барлети, много раз подчеркнуто и участие нашего славянского населения, при чем больше всего выдвигается храбрость и верность наших людей Скандербегу.

Барлети напоминает много топонимов с сегоднешней территории Македонии, для которых и вокруг которых велись ожесточенные сражения; експлицитно и инплицитно показано, что он на этой територии чувствовал себя безопасным не только из-за конфигурации местности, а для постоянной поддержки местного населени. Светиград как один из центров сопротивления, сходно Барлети, становится полем боя упорной борьбой которая совершается в основном местным населением города. Захватом этих краях Турками, обозначается начало конца героическо борьбе Скандербега, в которой равноправно с Албанцами участвует и совокупное славянское население этих краях включая и Македонцев.

Напомене

1. Иван Божић, Сима Ћирковић, Милорад Екмечић, Владимир Дедијер. Историја Југославије, Просвета-Београд, 1972, стр. 104; СКА, Споменик XCV, Други разред 74. Д-р Јован Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег и Албанија у XV веку (историјска грађа), Београд, 1942, стр. 3-7; Историја српског народа, друга књига, Београд, 1982, стр. 257, 258, 261, 265, 266, 305, 311; Г. Острогорски, Историја Византије. Сабрана дела књ. 6, Београд, 1969, стр. 523: Иван Ђурић. Сумрак Византије (Време Јована VIII Палеолога) 1392-1448. Београд, 1984, стр. 381.

2. И. Божић, С. Ћирковић, M. Екмечић, В. Дедијер. Историја Југославије (даље: Историја Југославије) стр. 104; Историја српског народа, стр. 255; Г. Острогорски, Историја Византије (даље Историја), стр. 516-519; И. Ђурић, Сумрак Византије, стр. 35, 36, 121-122,136, 213, 269.

3. Историја Југославије, стр. 103; Историја српског народа, стр. 208, 210, 213, 214, 217, 230, 231, 247, 255, 256, 257, 258, 311; CKA, Споменик XCV, Други разред 74. Др. Јован Радонић. Ђурађ Кастриот Скендербег и Албанија у XV веку (историјска грађа), (даље: Ђурађ Кастриот Скендербег), стр. 4-6; Г. Острогорски, Историја, стр. 518-525; И. Ђурић, Сумрак Византије, стр. 268-273.

4. Др. Јован Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег, стр. 3; Историја српског народа, стр. 257; Г. Острогорски, Историја, стр. 523; И. Ђурић, Сумрак Византије, стр. 381; Љ. Басотова. Нашите краишта и луђе во биографијата на Скендербег од Марин Барлети (Даље: Нашите краишта), Историја Х/1, Скопје 1974, стр. 304.

5. Љ. Басотова, Нашите краишта, стр. 296.

6. Исто, стр. 296, 298/9.

7. Т. Томоски, Питање Коџаџика. (Прилог историји Дебра и суседних предела у доба Скендербега). Симпозиум о Скендербегу (9-12. маја 1968), Приштина 1969, стр. 199, 200.

8. Исто, стр. 199; Т. Томоски, Мокрое во историјата на македонскиот народ. Историја XVIII/1-2, Скопје 1982, стр. 156, Љ. Басотова, н. д., стр. 296, 298/99.

9. Vita et res praeclare gestae Christi Athletae Georgii Castrioti Epirotarum principis. qui propter heroicam virtutem suarr a Turcis Scander beg id est Alexander Magnus cognominatus est libris XIII a Marino Barletio. Scodrensi sacerdote ae anno 1743. p 103. kn 4. "Илири су се одједном одасвуд сакупили на једно место (а позната je брзина овог племена), згуснули су одбрану и утврдили положаје око вође (Скендербега - Љ. Б.), те онемогућили непријатеља, и то више одбраном него борбом".

10. На овом месту М. Барлети не помиње још Македонце као етникон, али се да јасно наслутити да се ради о словенском становништву. И имена појединих његових команданата носе словенско обележје, као на пример, Георги Стрез, a касније помиње и његове рођаке као и друге месне феудалце.

11. Љ. Басотова, н. д., стр. 300.

12. Овде Барлети етникон Трибали употребљава као синоним за "Бугаре", односно, Македонце. Народ на овим теренима званично се није декларисао, ни фигурирао као македонски. Барлетију чак и не замерамо незнање, јер на сличне називе у историографији наилазимо и код озбиљних научника какав je проф. А. М. Селишчев. Славянское население в Албанци. София. Из. Македонского Института, 1931, стр. 3.

13. Опет, веома умешно, Барлети подвлачи да становници Горњег Дебра нису Епирци (читај Албанци), већ нешто сасвим друго. Ту он наглашава да им ни вера није као у Албанаца, већ напротив, они су "грчке вере", значи, православни, а то су управо и били Македонци.

14 Vita. с, 126, књ. 5:"... Горњи Дебар je планински, нераван, али ипак плодан. Има додирних тачака са Македонијом како због близине са њом тако и у односу на обичаје. Насељен je Бугарима или Трибалима, племеном оружјем немилосрдним, а које je било веома драго Скендербегу, jep je вишеструко пројављивало своју изванредну срчаност, а и ради своје привржености к њему. Али ипак, обичаји овог племена били су сличнији туђинским, него епирским. Доста им се разликује и религија у односу на Албанце, jep они припадају грчкој вери, преузимајући многа њена празноверја".

15. Исто, с. 126, књ. 5. С обзиром да Турцима није пошло за руком борбом да се домогну Светиграда, покушали су да то пробају издајом.

16 Vita. с. 136, књ. 5:"... Баш ту je открио могућност онај издајица за своје подло дело. Он ie наиме мислио ако Дебрани примете лешину неке угинуле животиње у бунару, они ће се пре определити за потпуну пропаст и биће готови да прихвате и најнеповољније услове за мир, него што ће из те воде пити. А то његово мишљење није било без основе. Jep, те ноћи када je он испоганио воду, бацајући штене у бунар и кад се о томе следећег јутра сазнало, вест се брзо шапатом пронела кроз читав град. Завладало je велико неспокојство и само што није дошло до побуне док су тражили извршиоца тог злодела, а нису могли да га нађу. Сви Дебрани били су огорчени што су издани и остављени као плашљиве овчице да буду уништени жеђу. Није било ни једног који се више није бојао такве воде него непријатељског јарма. Једни су тражили да се град спали и да се покуша пробој кроз непријатељски обруч. Сматрали су да треба да се одлуче или на бекство или на херојску погибију. Ипак, предати се, сматрали су мањим злом... па су војници били спремни добровољно прихватити срамне услове мира Арнаута, које су до недавно достојанствено презирали".

17. Т. Томоски, Питање Коџаџика, стр. 199; Др. J. Радонић. Ђерђ Кастриот Скендербег, стр. IV, VII.

18. Мифы народов мира, том первый, А-К. СЕ. Москва, 1980, стр. 240.

19. Ш. Кулишић, П. Ж. Поповић, H. Пантелић, Српски митолошки речник, Нолит-Београд, 1970, стр. 72, 74. (даље: СМР).

20. Исто, стр. 74.

21. Б. А. Рыбаков, Язычество древней Руси. Москва, 1987, стр. 121, 135/6.

22. СМР, стр. 48; Мифы..., стр. 240; Б. А. Рыбаков, Язычество..., стр. 135/6.

23. Љ. Басотова, н. д., стр. 203.

24. Исто, стр. 306. У редовима команданата у Скендербеговој војсци опет се сусрећемо са људима који су и раније помињани, али сада ту затичемо и њихове унуке и друге рођаке.

25. Исто, стр. 306.

26 Vita с. 301, књ. 10: "Скендербег je испунио доступно путеве између манипула са својим одабраним војницима и са својим Дебранима и Македонцима који су сачињавали лако наоружање".

27. Др. J. Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег, стр. V/VI; Историја српског народа, стр. 311.