Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Миладин Милошевић и мр Љубодраг Димић

Међудржавни уговори између Југославије и Албаније 1918-1939.

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Билатерални уговори склапани између Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије и Републике Албаније, касније Краљевине, независно од назива који носе (протоколи, конвенције, уговори, споразуми), могу се сврстати у неколико категорија: оне који регулишу питање разграничења и државних граница, конзуларне службе и настањивања, међународноправног општења, трговине и привреде, међународног саобраћаја. Најчешће је сагласност и воља потписница постизана у три фазе: преговори, потписивање и ратификација, мада има и оних који непосредном разменом аката изјављују вољу страна уговорница.

Нерешено питање граница, које је попримило међународне размере, учинило је да првих година након првог светског рата нема ни једног билатералног уговора између Југославије и Албаније. Постигнута сагласност у питању међудржавне границе, августа 1925. године, претходила је првом међудржавном уговору између ове две земље, које је делила заједничка граница у дужини од 465 километара. Након тога, међудржавним уговорима уређени су трговинско-економски и саобраћајни односи са Албанијом, екстрадиција криваца, настањивање и конзуларна служба и сл. Испуњење права и обавеза из потписаних уговора делили су судбину политичких односа између Југославије и Албаније у периоду између два светска рата.

Међународни уговори који су по својој садржини регулисали питање границе између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије и Републике Албаније од 1928. Краљевине Албаније и њеног одржавања, били су Протокол о разграничењу између Краљевине СХС и Републике Албаније и Конвенција о одржавању и обнављању граничних каменова, малих пирамида и знакова-кочића на граници.

Коначно решење државне границе између ове две земље међународно је озваничено 30. јула 1926. године у Паризу, у министарству иностраних послова Француске, када је потписан Завршни протокол о разграничењу између Краљевине СХС и Републике Албаније. На акт своје потписе ставили су чланови Конференције амбасадора, амбасадори Велике Британије, Француске, Италије и Јапана и представници Албаније, Југославије и Грчке.^[1]

Саставни део Протокола о разграничењу чини 10 анекса (прилога) потписаних у Фиренци 26. јула 1926. године, од стране чланова Међународне комисије за разграничење Албаније и представника заинтересованих држава. Анекси се односе на: I. Податке за одређивање границе, II. Листе описа граница и граничних линија, III. Општи опис граничних линија, IV. Листе карата граница између Краљевине СХС и Албаније у размери 1 : 50.000 нумерисаних од 1 до 11, V. Заједничку карту границе Албаније у размери 1 : 500.000, VI. Протокол о слободној пловидби на Скадарском језеру и реци Бојани, VII. Протокол о олакшању комуникација српско-хрватско-словеначком становништву између Гусиња и Подгорице и албанском становништву између региона Врмоша и Лићени-Хотит, VIII. Протокол о регулисању трговине и саобраћаја преко границе у региону код Ђаковице, IX. Протокол о пелеринажу албанског становништва у манастир Св. Наум и X. Декларацију владиних представника Албаније и Краљевине СХС у Међународној комисији за разграничење Албаније.^[2]

У анексима I до V прецизирано је на основу чега је и како одређена државна граница између Албаније и Краљевине СХС са описом граничне линије и картама границе од ушћа реке Бојане до тромеђе на Преспанском језеру.^[3]

Протокол о слободној пловидби Скадарским језером и реком Бојаном, чији пројекат је урађен након повлачења границе на том делу 1922. год., предвидео је пуну и целовиту слободу пловидбе на језеру и реци Бојани и пловним рукавцима за обе пограничне државе. За сва питања која су се тицала пловидбе а нису била прецизирана у протоколу и нису се односила на треће државе, било је предвиђено накнадно регулисање посебним споразумима уколико то није санкционисано општим међународним конвенцијама цији су потписници обе државе.

Протокол је предвиђао демилитаризацију вода и забрану пловидбе ратним бродовима. У њему се не помињу треће државе па "можемо закључити да Бојана и језеро нијесу постали међународни пловни путеви..."^[4]

На томе је инсистирала влада Краљевине СХС током расправе о нацрту протокола, који је сачинила Међународна комисија за разграничење Албаније, сматрајући да он "носи чисто двострани карактер и да се тиче саме наше и арбанаске државе"... "јер она [Комисија] другу и ширу компетенцију, која би се односила на регулисање права и трећих сила, не може ни имати."^[5]

Влада Краљевине СХС је од почетка покретања овог питања захтевала за себе права која је имала Црна Гора у погледу пловидбе и службености на Бојани и Скадарском језеру, као и његово регулисање и исушивање околних предела. Протокол је оснажио правни третман пловидбе који је постојао између два бивша суседа - Црне Горе и Турске.

Протокол о олакшању комуникација српско-хрватско-словеначком становништву између Гусиња и Подгорице и албанском становништву између региона Врмоша и Лицени-Хотит, дозвољавао је слободу пролаза и транзита, транзит стоке, намирница и сл. под условом да се поседује одређена писмена потврда издата од надлежних органа, која је важила једну годину.

На предложени текст протокола краљевска влада није хтела дати свој пристанак јерје чл. 7 предвиђао постојање мешовите комисије која би пратила примену протокола. За краљевску владу таква одредба је значила непризнавање краљевских локалних власти. Сви евентуални неспоразуми уколико би искрсли, жалбе или изузетне ситуације, према категоричном ставу краљевске владе, могли су се решити дипломатским путем.

Исте примедбе односиле су се и на Протокол о прометној зони код Ђаковице (чл. 14) и Протокол о пелеринажу у манастир Св. Наум (чл. 6). Ове примедбе су усвојене и одредбе о мешовитој комисији нису ушле у коначан текст протокола.^[6]

Протоколом о регулисању услова и размене саобраћаја преко границе у региону код Ђаковице, дозвољено је становништву Албаније у зони западно од Ђаковице да слободно долази на ђаковичко тржиште ради куповине и продаје намирница и остале робе. Ово право постојало је и према одлуци Конференције амбасадора великих сила у Лондону из 1913. године, када су први пут одређене границе Албаније. Одређено је шест места за прелаз албанском становништву у зони Ђаковице - Ћафа Глава, Ћафа Морина, Ћафа Донит, Ћафа Прусит, Ћафа Добрун и Ћафа Горажуп.

Протоколом о пелеринажу албанског становништва у манастир Св. Наум, за шта је предлог потекао од Конференције амбасадора, било је дозвољено албанском становништву да слободно може долазити на територију Краљевине СХС у манастир на поклоњење.

Амбасадори су били склони да манастиру дају карактер духовног кондоминијума са правом посвећивања и сталног настањивања за Албанце. Такав предлог је одбијен од стране краљевске владе са мотивацијом да Албанци имају довољно других, својих манастира за посвећивање и настањивање.^[7]

У вези са Протоколом о разграничењу између Краљевине СХС и Републике Албаније треба напоменути и следеће: влада Краљевине СХС је на коначну одлуку Конференције амбасадора о граници са Албанијом од 6. 3. 1925. године дала свој пристанак истог месеца (албанска влада октобра) као и на прилоге уз завршни протокол о граници у првој половини 1926. године, али није извршена ратификација Протокола о разграничењу, што је Конференција амбасадора сматрала за интерну ствар Краљевине Југославије.^[8]

Конвенција између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Албаније о одржавању и обнављању граничних каменова, малих пирамида и знакова-кочића на граници

У чл. 8 анекса I Протокола о разграничењу између Краљевине СХС и Републике Албаније, било је предвиђено да одржавање граничне линије и граничних каменова, малих пирамида и знакова-кочића на граници буде регулисано посебном конвенцијом између две државе. На основу тога, у Тирани је 11. августа 1929. године потписана Конвенција између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Албаније о одржавању и обнављању граничних каменова, малих пирамида и знакова-кочића на граници.^[9]

Закон о конвенцији проглашен је 31. 1. 1930. године, а размена ратификационих инструмената извршена је у Тирани 7. 5. 1930. године.

Државе уговорнице обавезале су се, у складу са чл. 8 Протокола у Фиренци, као и картама, описима граница и свим другим документима који се на то односе, да ће одржавати, поправљати и обнављати граничне ознаке. Краљевина Албанија је ту обавезу имала на делу границе од ушћа реке Бојане до Ћафа Прушита - секције А, Б и Ц, а Краљевина СХС, односно Краљевина Југославија на граници од Ћафа Прушита до тромеђе Албаније, Грчке и Краљевине Југославије на Преспанском језеру - секције Д, Е и Ф.

Поновно подизање уништених или несталих граничних ознака морало се обавити у присуству представника обе државе.

У случајевима када би учинитељи штета извршених на граничним ознакама могли бити идентификовани, од стране заједничке комисије обе државе, држава чији су они држављани имала је обавезу да доведе у првобитно стање оштећене или уништене ознаке. У осталим случајевима када се не утврди починитељ или оштећења настану услед непогода или слабе изградње, поправка или изградња пада у дужност државе у сагласности са поделом на секције.

Конвенцијом је било предвиђено да сваке пете године две комисије састављене од по једног официра обе државе обиђу граничну линију у циљу инспекције, после чега су били дужни поднети извештај о стању граничне линије и о каменовима, малим пирамидама и знаковима-кочићима (једна комисија за секције А, Б и Ц, друга за секције Д, Е и Ф).

Обавеза граничних власти била је да се старају о граничним ознакама и узајамно обавештавају о њиховом стању и заједнички предузимају потребне мере за отклањање недостатака.

Исте године када је Конвенција ступила на снагу, јула месеца формиране су комисије за преглед граничне линије. Током рада констатована су оштећења, углавном услед невремена и лоше изведених радова на граничним ознакама. Поред тога установљено је да су на делу границе од Ћафа Прушит до тромеђе на Преспанском језеру, на територији Краљевине Југославије подигнути неки објекти близу граничне линије на растојању мањем од предвиђеног у чл. 7 Протокола из Фиренце^[10], а на делу границе од ушћа Бојане до Ћафа Прушита, са албанске стране уз саму граничну линију.^[11]

Оправданост постојања мешовитих комисија показала се и из разлога што су оне констатовале у својим извештајима да на секцијама А, Б и Ц. албански официри не знају тачно куда пролази граница на секцијама Д, Е и Ф, "старешине обеју граничних трупа нису детаљно упознате са правцем протезања граничне линије између пирамида као ни са свим потребним одредбама које се односе на граничну линију". Из тог разлога, да би се избегли неспоразуми, делегат Краљевине Југославије у комисији за преглед границе предлагао је да се Фирентински протокол са прилозима преведе на српски и албански језик и уручи свим старешинама граничних трупа. Конфигурација терена и велико растојање између пирамида, поред снабдевености свим картама и документима, представљали су и комисији велику тешкоћу да уочи правце пружања граничне линије.^[12]

Сличне констатације изнете су и у извештају о раду мешовите комисије за оправку великих и малих пирамида и осталих граничних знакова на албанско-југословенској граници од Ћафа Прушита до Преспанског језера, у 1932. години. Утврђена су погрешно постављена обележја у односу на Протокол о граници и потреба тачног утврђивања граничне линије.^[13]

Посебно је уочена погрешно обележена граница у односу на Фирентински протокол, на северној падини Коритника, на штету Краљевине Југославије.^[14] Исправка граничне линије на том делу урађена је уз присуство делегата обе државе тек крајем јула 1935. године, у складу са одредбама Конвенције.^[15]

Конвенција о настањивању и конзуларној служби између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и албанске Републике

Ову Конвенцију по свом садржају међународно право дефинише као конзуларну конвенцију о настањивању. Након преговора између представника две владе потписана је у Београду 22. 6. 1926. године. После доношења Закона о ратификацији ове Конвенције од стране Краљевине СХС од 20. 4. 1929. године извршена је размена ратификационих инструмената 17. 5. 1929. године у Београду.

Конвенцијом о настањивању и конзуларној служби,^[16] две државе су регулисале настањивање својих поданика, примање конзуларних чиновника и одредиле реципрочна права, привилегије и имунитете генералних конзула, конзула, вице конзула и конзуларних агената дефинишући истовремено њихову власт.

Уговорнице су се обавезале да ће реципрочно примати држављане друге државе који ће уживати иста права као држављани земље у коју се настањују.

У погледу настањивања и трговине дата је узајамна слобода држављанима обе стране и уживање истих права као држављани држава у коју се настањују или тргују. Слобода обавијања било каквог занимања била је обезбеђена држављанима једне од стране уговорница на територији друге и није се могла правити никаква разлика због њиховог држављанства, изузев у случајевима када је то било регулисано законима односне земље, када је држављанство било услов за обавијање одређене професије.

У погледу путних исправа, плаћања пореза, царина, такси држављани земаља уговорница уживали су на територији друге исте привилегије, имунитете, повластице, као држављани најповлашћенијег народа.

Прибављање покретних и непокретних добара, изузев у неким случајевима прописаним законима држава уговорница, и њихово отуђење било је омогућено као и држављанима земље у којој се налазе или као држављанима најповлашћенијег народа.

У случајевима експропријације или реквизиције, предвиђен је исти третман као са држављанима страна уговорница. Држављани једне од двеју страна уговорница били су, на територији друге стране, ослобођени сваке војне обавезе.

У одредбама Конвенције које регулишу настањивања, трговину, бављење било којом професијом и сл. (чл. 1-4), предвиђене су уговорне обавезе о реципрочном третману по основу клаузуле најповлашћеније нације. Ове бенефиције су утврђене као правне обавезе и протезале су се на целе територије уговорних држава. У неким случајевима клаузула најповлашћеније нације формулисана је на начин да изједначује бенефиције које се узајамно дају са бенефицијама које уживају њихови грађани, што у међународном праву не значи статус најповлашћеније нације.^[17]

Исти реципрочни третман најповлашћеније нације налази се и у појединим одредбама чланова ове Конвенције који регулишу права из области конзуларних односа између две државе (чл. 5-29), права, привилегије и имунитете конзуларних службеника и њихову власт.

Државе уговорнице могле су отворити конзуларна наследства у појединим местима по претходном одобрењу државе у којој би се та наследства отворила. По добијању егзекватуре, сефови конзуларних наследстава уживали су права, привилегије и имунитет у складу са међународним нормама које су регулисале то питање а које су уграђене у ову конвенцију.^[17а]

Власт конзуларних представника у заштити интереса своје државе на територији друге, Такође је била прецизирана одредбама ове конвенције.

Конвенција о настањивању и конзуларној служби, склопљена је са важношћу од десет година од дана ратификације. У случају отказивању, након тог рока, остала би на снази шест месеци.

Конвенција о издавању криваца између Краљевине СХС и албанске Републике

Конвенција о издавању криваца између Краљевине СХС и албанске Републике закључена је 22. 6. 1926. године у Београду, озакоњена 20. 4. 1929. године а размена инструмената ратификације извршена 17. 5. 1929. године.^[17б] Конвенција је потписнице узајамно обавезивала да издају наредбе о трагању, притварању и издавању лица која су окривљена или осуђена од надлежне судске власти у дотичним државама. Од издавања су изузети политички кривци сем у случају атентата који представља дело убиства или саучесништва у атентату, војни злочинци кажњиви само по војним законима, лица оптужена за штампарске кривице, поданици неке треће земље и друго. Држава од које се тражи изручење задржавала је право да сама одлучи да ли кажњиво дело, због кога се тражи издавање потпада под изузетке. Захтеви за издавањем подносили су се дипломатским путем. Предвиђена је могућност указивању судске помоћи у кривичним стварима и друго.

Конвенција о издавању криваца готово да и није била примењивана у односима између Албаније и Југославије у међуратним годинама.

Конвенција и данас важи.

Трговински уговори Краљевине Југославије (СХС) са Албанијом

Што тешње економске везе са Албанијом биле су политички интерес и економска потреба Краљевине СХС. Иако сусед, Албанија је представљала у економском погледу, за највећи део привредних кругова у Краљевини СХС, велику непознаницу. Економски стручњаци су указивали да у економском погледу она и не представља државу већ "један неорганизован збир економских области и локалних тржишта, која су више изолована једна од другог него да их раздвајају царинске границе".^[18] Слика коју је пружала Албанија није могла да одушеви "хладну, одмерену и рачунску логику практичног привредника". Закони и јавни поредак били су потиснути у судару са обичајним правом које је регулисало целокупни живот. Племенски немири, анархија, нису гарантовали личну и имовинску сигурност. Пљачкашке походе качачких дружина крхка централна власт није имала снаге да сузбије. Парламент није имао профил законодавног тела које врши дужност у складу са народним потребама што је утицало на стварање несклада у начину на који су се изводиле друштвене реформе. Старе нарави, традиције, менталитет, мешали су се са страним политичким, економским и културним утицајима некритички прихватаним. Међународни уговори и обавезе проистекле из њих мало су вредели у односу на беговску самовољу и склоност за посезањем за туђом својином. Одсуство било какве економске политике и чињеница да је италијански капитал већ увелико доминирао тим економским простором водио је закључку да "Албанија по својим спољним и актуелним одликама нуди мршаве изгледе за стварање јачих пословних веза и односа и налаже с наше стране крајњу обазривост противу сваког покушаја пренагљеног заузимања за склапање трговинског уговора са њом".^[19]

Таква економска логика и политички конфликти око разграничења уз остало (лоши путеви, оправка пруга нормалног и уског колосека уништених у ратним операцијама, новчана криза, нереди у граничном појасу, затварање границе према Албанији, непризнавање Владе Ф. Нолиа и друго) пресудно су утицали на развој економских односа између Краљевине СХС и Албаније у првим годинама након I светског рата.

Економска зависност пограничних области пресудно је утицала да трговина и трговачке везе Скопља, Битоља, Охрида, Струге, Ресена, Дебра, Прилепа, Пећи, Призрена, Ђаковице, Подгорице са Албанијом никада потпуно не замру. Трговачки путеви који су долином Мораве и Вардара повезивали Београд са Скопљем, Битољем и Солуном укрштали су се на том простору са старим трговачким путевима Via Egnacia (Драч, Охрид, Битољ, Солун, Цариград) и скадарско-призренским путем (Медова, долина Бојане, Скадар, долина Дрима, Призрен, одакле се рачва на север и исток ка Скопљу) који су изгубили свој значај великих прометних артерија, али су представљали јаке локалне споне између привредних области Краљевине СХС и Албаније.

Извозно-увозна трговина са Албанијом, као и са осталим државама, била је слободна у границама Закона о извозу и извозним царинама (23. 9. 1921) и Закона о општој законској тарифи. Па ипак, одредбе ових законских аката често су се искључивале специјалним наређењима војне и политичке природе које су затварањем граница спречавале и трговински промет. Трговачке односе карактерисала је колебљивост и несталност. Трговци су каткад добијали нарочите повластице за трговину, некад су увођене специјалне административне пропуснице, на моменте је преовлађивало мишљење да до успостављања трговачких уговора трговачке везе омогућава посебни провизоријум, било је и захтева који су ишли затим да се спречи и транзитна трговина између Грчке и Албаније која је ишла преко наше територије и друго.^[20]

Трговински биланс са Албанијом био је знатно мањи од оног који је она остваривала са Грчком (више од 6 пута), Енглеском (близу 4 пута), Турском (скоро 2 пута), Аустријом (око 2 пута), а готово незнатан ако се упореди са билансом који је имала Италија (38 пута већи).^[21] У Албанију се извозило жито и роба за исхрану са млинарским производима и прерађевинама од меса, минерална уља, воштана роба, сапун, органска једињења и боје, памук и памучне тканине, лан, кудеља, влакна за предиво, ужарија, шивена роба, прерађевине од коже, плетарске израде, артикли од дрвета, печене земље, стакла, гвоздена роба, алкохол, хемијски и апотекарски производи, хартија, четкарски производи и друго. Ово нам показује да је трговина са Албанијом отварала могућност за пласирање аграрних вишкова, занатских производа и индустријских израђевина које је нудила привреда Краљевине СХС.^[22]

Више елемената оптерећивало је обим размене са Албанијом. Недовољна јавна безбедност јављала се као последица слабе централне власти, качачких традиција, нерешених граничних питања али и "нагона економских потреба" и зависности дела албанског живља од пијаца у Битољу, Дебру, Пећи, Призрену, Ђаковици, које су посебно кулминирале у време затварања граница. Слаби путеви доприносили су да се промет обавља на примитиван начин, најчешће коњским караванима што је реметило однос понуде и потражње и цео процес успоравало и чинило га скупим. Погранични режим који је у складу са политичким и војним одлукама био несталан, утицао је економски готово катастрофално на занатство и трговину у пограничним градовима, које су напуштали трговци, гасили се занати. Чињеница да је увоз из Албаније био незнатан и да се углавном односио на потребе становништва ужег пограничног појаса такође се мора узети у обзир при анализи елемената који су утицали на стални пад трговинског промета и на мотивисаност пословних људи за трговину са Албанијом.^[23]

Један од првих економских послова који је наговештавао нормализацију економских односа са Албанијом било је формирање Српско-албанске банке са седиштем у Цетињу (7. 8. 1922). Циљ банке је био да "васпостави и учврсти што тешње трговинске, кредитне и транспортне везе са суседном државом Арбанском, а нарочито са њеним северним крајевима". У позадини ове економске иницијативе наилазили су се политички мотиви "да Арбанију, уколико је могуће више, отргнемо од економског утицаја Италије ..."^[24] Да би целокупни посао давао боље резултате банка је добила Статус Краљевске повлашћене трговинске агенције у Скадру и Драчу, али политичке прилике нису омогућавале оснивање те агенције све до почетка 1925. године.^[25]

Након устанка у Албанији и доласка А. Зогуа на власт, децембра 1924. године, учестало је склапање пословних веза са Албанијом. После постигнутог споразума о питању разграничења ангажовале су се и власти Краљевине СХС које читавим низом мера настоје да подстичу боље међусобне економске односе са Албанијом. У складу са тим и краљевски посланик у Тирани имао је задатак да са Зогуом "приступи претресу свих питања и проблема који се односе на уређење економско-политичких односа са Албанијом, а у првом реду питања закључења трговинског уговора..."^[26] Идеја о царинској економској унији присутна код неких политичара брзо је напуштена услед процена да "ни стање наших односа са Албанијом, ни осетљивост Албанаца, који су још у стварању своје државе, према својој независности, коју они желе да очувају и учврсте - не дају ни мало повољне изгледе за какве шире и веће комбинације". Као најбоља политика која би, по проценама, одговарала ситуацији и отварала могућност "да се ма и у малој мери постигне тесна веза, која би својим дејством тек припремила терен за веће и шире комбинације" било је закључење уговора у коме ће се Албанији дати знатне економске повластице. Нацрт уговора израђен је у јануару 1926. године, уговор је закључен у Београду 22. 6. 1926. године, озакоњен 20. 4. 1929. године, а коначно ратификован 17. 5. 1929. године. Уговор о трговини и пловидби између Краљевине СХС и албанске Републике потписали су др Момчило Нинчић (министар иностраних послова), Милто Тутулани (бивши министар правде) и Џафер Вила (генерални секретар Министарства иностраних послова Албаније).^[27]

Уговор који је закључен 22. 6. 1926. имао је карактер дефинитивног трговинског аранжмана са важењем од три године и са полугодишњим отказним роком. Садржао је тарифни део, одредбе о пограничном промету и протоколе. Уговор је веома прецизан и обиман што је директна последица специјалног обележја и карактеристика трговинског промета са једне и стањем привреде и саобраћаја у Албанији с друге стране. Његови чланови одражавају све карактеристике промета дуж границе који је више био мотивисан снабдевањем, куповином, продајом и прерадом основних животних намирница и потрепштина и није имао карактер трговачког пословања већих размера. О томе сведоче олакшице за долазак становништва на пијаце, тргове, сточне сајмове, вашаре, одредбе о слању робе на неизвесну продају, изгони стоке на испашу и зимовање, крајње либералном поступку при промету намирница и основних потреба у зони границе, а све у интересу обостраног снабдевања становништва. Уговор је предвиђао пуну и потпуну слободу трговине и пловидбе, слободу путовања и кретања, слободу настањивања, потпуну правну заштиту, исти поступак при плаћању такси, пореза, царинских дажбина, обављању свих административних послова, судским поступцима и друго. У случају отказа Уговора обавезе у пограничном промету остале би на снази још три године. Обе земље су се обавезивале да не ометају узајамну трговину ма каквим увозним, извозним или подвозним забранама или ограничењима. Изузеци су се могли чинити само под ванредним околностима с обзиром на ратне потребе, из разлога јавне безбедности у случају заштите од болести, зараза, штетних инсеката и паразита, када се тиче државних монопола, у случају примене забрана на страну робу и друго. Уговором је био обухваћен и железнички саобраћај и поред тога што Албанија нема железнице. Многе одредбе остављале су могућност накнадних извођења посебних конвенција (о попаши, двовласницима, ветеринарна конвенција, о сузбијању кријумчарења) и закључења накнадних споразума (успостављање антропота на албанској територији за смештај наше робе (члан 16), пловидбе на заједничким рекама и језерима (члан 24), допуњавање уговора новим споразумима и аранжманима (члан 30), експлоатације и заштите риболова у заједничким водама (члан 28), заједнички споразум царинских власти о попаши и зимовању стоке (члан 8), измене и допуне одредаба о пограничном промету према искуствима стеченим у пракси а у циљу развијања тога промета и друго.

Уговор је заснован на принципу неограниченог и безусловног повлашћења. Од највећег повлашћења изузете су само повластице које су дате или ће се у будуће дати некој трећој држави за погранични промет, као и повластице које потичу из царинског савеза.

Тарифни део није обухватио велики број артикала, али се и поред тога може извући закључак да је Албанија имала високе царине, готово искључиво фискалног карактера, а да је Краљевина СХС увоз сировина ослободила царина, а животне намирнице оптеретила ниским царинама.^[28]

Најважнији део овог уговора су Одредбе о пограничном промету који је и био један од најважнијих уговора склопљених са Албанијом.

Албанском пограничном становништву, које је било искључиво упућено на пијаце и вароши са наше стране граница, дата је могућност да све своје пољопривредне, воћарске, сточарске, шумарске, рударске производе, производе лова и кућевне израде (млекарске, ткачке, дрводељске, качарске, кујунџијске) слободно продаје не плаћајући никакве царине, таксе или било какве друге дажбине. У погледу царинског постулата укинуте су готово све формалности. Карактеристика ових одредби је и у томе што оне дајући све концесије не траже од Албаније реципроцитет.^[29]

Политички разлози пресудно су утицали да Уговор о трговини и пловидби, и поред свих својих добрих страна, не буде ратификован до 1929. године. Из трговачке и индустријске коморе у Скопљу стизала су упозорења да је "свако даље одлагање штетно како за политичке тако и за економске односе". Ратификација уговора оживела би економске послове у привредно замрлим градовима дуж границе, присуство робе успоставило би трговачки а тиме и политички престиж на пијацама источне Албаније. Са потискивањем економског присуства Грчке и Италије лагано би почео процес политичког потискивања ових држава са територије Албаније. Свесна тежине политичких односа (27. 11. 1927. потписан је у Тирни Италијанско-албански пакт о пријатељству којим је Италија гарантовала територијални, политички и правни статус Албаније; прекид дипломатских односа у периоду од 4. 6. 1927. до 8. 8. 1927; Пакт о војном савезу између Италије и Албаније од 22. 11. 1927; проглашење А. Зогуа за краља 1928. године и друго). Комора у Скопљу, суочена са привредном рецесијом, предлагала је једнострано ратификовање трговинског уговора или, у најгорем случају, само ратификацију Одредаба о пограничном промету, које нису потпадале под клаузулу највећег повлашћења. Такав политички и економски потез, по њиховој процени, донео би Краљевини СХС више економске користи него политичке штете.^[30]

Под притиском италијанског капитала и конкуренције настале оснивањем Албанске народне банке, 1927. године окончала је свој рад Српска банка у Скадру. Удео Југославије у албанском увозу у годинама након потписивања трговинског уговора и његове ратификације кретао се између 4,55% и 5,59%, а у албанском извозу између 2,28% и 1,62%.^[31]

По завођењу диктатуре од 6. 1. 1929. отпочела је да се води енергичнија политичко-привредна акција у Албанији. У Тираније основана при Посланству трговинско-економска секција чији је задатак био да прикупља податке о артиклима које Албанија увози, да обавештава заинтересоване привреднике и трговачке куће о ценама производа и количинама њихове потражње и потрошње у појединим областима Албаније, да информише о ценама транспорта, царине, такси и свему ономе што би могло да олакша један организованији привредни наступ у Албанији.^[32]

Више ствари је отежавало већи обим економских односа и сарадње почев од постојања само једног новчаног завода, Албанске народне банке, основног регулатора целокупног албанског привредног живота али и најефикаснијег средства италијанске економске пенетрације у Албанији па до непостојања солидних и јаких фирми које би држава могла да као сигурне препоручи извозницима на албанско тржише нити било какве "националне институције" која би свесрдно, у чисто трговачком духу заступала интересе увозника, а није било ни транзитних магацина за прихватање робе.^[33]

Тек са променом политичких прилика и наговештајем југословенско-албанског зближења (одбијање Зогуа да продужи важност Тиранског пакта, обустављање исплата зајма који је закључен 26. 6. 1931. на сто милиона златних франака и друго) економски односи кренули су линијом узлаза. Руковођени интересима националне политике и принципом учвршћивања албанске независности политички кругови у Београду су настојали да оспособљавањем албанске државе за самостални финансијско-економски живот отргну Албанију од политичког утицаја и економске зависности Италије. У складу са тим склопљено је неколико политичко-привредних аката: Допунски споразум уз Уговор о трговини и пловидби између Краљевине Југославије и Краљевине Албаније потписан у Београду 22. 6. 1926. и Закључни (тајни) протокол од 20. 12. 1933; Допунски споразум о пограничном промету са Скадром од 5. 5. 1934, Протокол о извршењу одредаба о пограничном промету од 8. 5. 1934. и Споразум о откупу рибе из албанског дела Скадарског језера од 8. 5. 1934.^[34]

Допунски трговински споразум од децембра 1933. одступао је по својим одредбама од уобичајеног типа трговинских конвенција. Са намером да уравнотежи однос међусобне трговачке размене он је рађен у знаку компензација. Неуравнотежени односи темељили су се у скромном избору производа који је Албанија могла да понуди и слабо развијеној трговинско-извозној организацији албанске привреде. Да би се то премостило цео допунски споразум своди се, углавном, на уређење организационог посла у циљу фаворизовања и компензирања обостране трговинске размене. Због тога је овај споразум оптерећен печатом "ненормалних привредних прилика садашњице", по мишљењу експерата, више личио "на неки трговачки закључак него на обичан тип трговинског уговора".^[35]

Потписавши уговоре влада Краљевине Југославије је преузела и бројне обавезе које није било лако испунити:

- да из Албаније увози годишње робу од 2.600.000 до 6.000.000 златних франака (39-90 милиона динара), (маслина, уља, коже, вуне, риба, жита);

- да размену врши преко посебних установа ("Призад");

- да се увидом у тромесечно кретање увоза и извоза регулише загарантовани обим трговине;

- да у трговинским центрима Албаније отвори складишта за робу и једну елитну изложбу узорака производа;

- да нека од банака отвори своје филијале у Албанији;

- да откупљује ("Призад") рибу уловљену у албанском делу Скадарског језера;

- да донесе законске одредбе којим ће се олакшати транзитни саобраћај Албанија-Грчка преко наше територије;

- да у споразуму са албанском страном отвори саобраћајне линије Битољ-Корча и Подгорица-Скадар;

- да у најкраћем могућем року почне да реализује Споразум о пограничном промету.

Албанска страна се обавезала да:

- дрво и цемент искључиво увози из Југославије;

- хемикалије и фармацеутске производе искључиво увози из Југославије;

- 40% годишње потрошње шећера увози из Југославије;

- обезбеди увоз гвожђа из Југославије и друго.^[36] Хитност целокупног посла није дозвољавала да се сагледају све могућности извршавања обавеза и организују откупна организација и установе које би целокупни посао ваљано обављале. Покушај да се решење нађе у сарадњи државе и већ постојећих трговачких предузећа ("Призад") од првог тренутка наилазио је на тешкоће које су се огледале и у постигнутим резултатима.

За испуњење обавеза према Албанији одређено је Друштво "Призад" које је за ту сврху добило кредит од 15.000.000 динара. Ради реализације Закључног (тајног) протокола са Албанијом (20. 12. 1933) поверено је Извозној банци да отвори филијалу у Тирани (уговор од 6. 12. 1935. између Министарства финансија и Извозне банке). Њен задатак је био да обавља све банкарске послове у ужем смислу, да финансира трговачке послове уколико се тичу куповине и извоза албанских продуката или увоза наше робе у Албанију. За ту намену банци је дат кредит од 8.000.000 динара, 1.000.000 је исплаћен на рачун режијских трошкова и још 25.000 за банчин труд и рад. Министарство финансија је задржало право контроле коришћења и утрошка кредита који је банка дужна да користи "као добар домаћин, испитујући брижљиво оправданост сваког издатка". Филијала је отпочела рад 7. 5. 1934.^[37]

Крајем 1934. године, када се видело да привредна акција не даје очекиване резултате (због неподобности и неорганизованости институција преко којих се спроводила привредна акција, недовољно прецизираних односа тих установа и државе, неактивности задужених установа и надлештва и одсуства координације у њиховом раду), решењем Министарства иностраних послова (Пов. бр. 25846 од 16. 11. 1934) основан је Политичко-привредни комитет за албанске послове. Њему је у задатак стављено да: извиди и тачно утврди резултате наше привредне акције, проучи који разлози ометају извршење примљених обавеза и права према Албанији, врши напор над привредном акцијом, координира рад установа и надлештава (Министарство иностраних послова, Министарство трговине и индустрије, Министарство финансија, Одељење за царине, привилеговано Друштво "Призад", Извозна банка, представништва у Албанији).

Већ на првој седници Политичко-привредног комитета посланик у Тирани г. Ђоновић (19. 11. 1934) изложио је основна начела будуће привредне акције у Албанији: "1) активирање и организација трговине, на основу постојећих трговинских споразума... 2) финансијска потпора Албанији, не у виду субвенција као некада, него на једној реалној основи, гарантовањем извесних емисија ограничених размера уз потребне залоге које бисмо добили од Албаније."^[38]

Према подацима Министарства финансија у току 1934. године увоз Краљевине Југославије је био три пута већи него извоз из ње. Увезено је робе за 3.205.508 динара што је чинило од 8,23 до 3,58% укупних обавеза. Чињеница да је целокупни албански извоз у 1933. години износио 5,74 милиона златних франака, дакле мање од 6 милиона, показује сву нереалност закључених уговора.^[39] У току прве године ни албанска страна није испунила своје обавезе (нису увозили шећер, врло мали је био увоз хемијских, фармацеутских и железних производа, нису организовали своју институцију преко које би вршили размену добара јер је Друштво "SEI" постојало само фиктивно итд.).

Основно питање које се на крају 1934. године поставило било је да ли жели Краљевина Југославија да и даље продужи започету привредну акцију и да ли то продужење захтевају њени политички интереси. Посланство у Тирани процењивало је да целокупну економску акцију, без обзира на постигнуте резултате, треба још више проширити "јер је циљ наше политике према Албанији да је отргнемо од великог ван балканског утицаја, а без наше материјалне помоћи то би било немогуће. Албанију треба, бар донекле, да економски вежемо за себе будући да са Албанијом имамо око 460 км границе. Од односа које будемо имали са том земљом, зависиће не само мир на граници већ и у дубини наше земље, где живи преко 500.000 Арбанаса."^[40] Да би се у томе успело целокупну политичко-привредну акцију требало је реорганизовати. Краљевски посланик у Тирани је био мишљења да "Призад" услед слабе и бирократизоване организације, непознавања посла и неспособности да врши откуп треба заменити новим специјално организованим друштвом. У новим условима Извозна банка би, поред чисто банкарских, обављала и све друге кредитне и робне послове. Посланик у Тирани је сматрао да због неизвршавања обавеза држава треба да прекине све односе са извозном банком и замени је неком другом установом. Планови Политичко-привредног комитета ишли су за тим да албанску привреду оријентишу потребама југословенских пијаца, али развој политичких односа то није дозвољавао. Након устанка у јужној Албанији августа 1935. године А. Зогу је попустио под италијанским притиском и коначно 19. 3. 1936. потписао са Италијом 12 споразума економско-финансијске природе, који су имали и велики политички значај. Политичко и економско измирење са Италијом повлачило је собом погоршавање и хлађење југословенско-албанских односа, како у сфери политике тако и у области економије.^[41] Увоз из Југославије у току 1937. и 1938. године је готово удвостручен док се извоз преполовио и чинио само 3,2% вредности увоза.^[42]

Односи са Албанијом били су у средишту пажње југословенских преговора из 1936. и 1937. године који су окончани потписивањем Пакта о пријатељству 25. 3. 1937. године. Решено је да се не компромитује независност Албаније што је посредно значило да је Влада Милана Стојадиновића прећутно признала италијанску пенетрацију у Албанији. Сви покушаји југословенске дипломатије да се прецизира југословенски и италијански положај у Албанији остали су без резултата.^[43]

Политичка, економска, војна и културна пенетрација Италије у Албанији резултирала је 1939. године ликвидирањем њене независности. Италијанске трупе су 7. 4. 1939. године извршиле инвазију Албаније и у року од три дана је окупирале. Оружаној интервенцији је претходио захтев за склапање пакта који је у својој суштини значио добровољно прихватање италијанског протектората. Самим тим чином престали су да важе ранији уговори између Југославије и Албаније сем споразума о пограничном промету који су и даље, под одредницом "привремено" у примени. Југословенско-албанске трговинске односе регулисао је Споразум о проширењу итало-југословенских споразума на Краљевину Албанију од 3. 9. 1939.

Конвенција између Краљевине Југославије и Краљевине Албаније о ваздушној пловидби

Преговори између југословенске и албанске владе о закључењу Конвенције о ваздушној пловидби,^[44] вођени су у Тирани, априла 1938. године на основу претпројекта југословенске владе који је сачињен по угледу на Међународну ваздухопловну конвенцију из 1919. године, којој је приступила Краљевина Југославија.^[45] Конвенција је потписана у Тирани 19. 4. 1938. године. Албански Парламент је ратификовао ову Конвенцију Законом објављеним 22. 3. 1939. године,^[46] док Народна Скупштина КЈ до тада није извршила ратификацију, као ни касније јер је убрзо уследила италијанска окупација Албаније 7. 4. 1939. године.

Конвенцијом је било предвиђено да обе стране уговорнице признају право безопасног прелетања своје територије у време мира ваздухопловима друге стране уговорнице под условима предвиђеним Конвенцијом.

Обе стране могле су одредити Друштво за ваздушни саобраћај да успостави и експлоатише једну редовну ваздухопловну линију пошто за то добије специјалну дозволу од владе друге државе. Та дозвола је предвиђала све потребне услове за експлоатацију редовних ваздухопловних линија.

Уговорнице су могле забранити ваздушну пловидбу изнад одређених територијалних зона и та би забрана важила и за домаће ваздухоплове, изузев оних који имају посебну сврху у служби државе. Забрана пловидбе у ванредним приликама у миру, такође би важила за све ваздухоплове без разлике - како стране уговорнице тако и треће државе.

Свака страна уговорница могла је задржати право домаћим ваздухопловима превоз путника и робе између аеродрома националне територије.

За евентуалне спорове који су се могли појавити приликом примене или тумачење Конвенције, било је предвиђено образовање Изабраног суда.

Конвенција је била закључена на неодређено време а могла се отказати у свако доба уз отказни рок од 12 месеци.

Истог дана када је закључена Конвенција, потписан је и "Протокол потписивања" који је предвиђао да југословенска влада на основу узајамности да специјалну дозволу предузећу за ваздушну пловидбу које то врши у Албанији, пошто она нема националне авијације. Протоколом је предвиђен реципроцитет повластица - сва права која је давала албанска влада југословенским ваздухопловима, уживало би и ваздухопловно предузеће на југословенској територији које би обављало ваздушни саобраћај за Албанију.^[47]

Пре закључења Конвенције, вођени су преговори између две владе о отварању редовне ваздушне линије између Београда и Тиране. Како је у Албанији искључиво право ваздушне пловидбе имало италијанско ваздухопловно друштво "Ала Литориа", према уговору тога друштва са албанском владом, то је било потребно добити његов пристанак на отварање линије Београд-Тирана и обратно.^[48] "Ала Литориа" је тражила реципроцитет у саобраћају и на крају је пристала да југословенско Друштво за ваздушни саобраћај "Аеропут" у току 1938. године само експлоатише ту линију под условом и да од почетка 1939. године учествују оба друштва реципрочно у одржавању ваздушног саобраћаја на линији Београд-Тирана.^[49]

За отварање авионске линије Београд-Тирана и обратно, албанска влада издала је провизорну дозволу "Аеропуту" 13. 8. 1938. године^[50] (специјална дозвола могла је бити издата тек након ратификације Конвенције), тако да је редован ваздушни саобраћај између Југославије и Албаније успостављен 23. 8. 1938. године када је обављен лет на линији Београд-Подгорица-Тирана и назад.^[51]

Напомене

1. Архив Југославије, Министарство иностраних послова Краљевине Југославије - Биро за разграничење (даље АЈ МИП КЈ-Биро), извештај генерала Михајла Јовановића комесара у Комисији за разграничење са Албанијом, бр. 410 од 6. 8. 1926. f-11. У Међународној комисији за разграничење Албаније поред комесара В. Британије, Француске, Италије и Јапана, чији представник није учествовао у раду, били су делегирани представници све три граничне државе.

2. Савезни секретаријат за иностране послове, Збирка међународних уговора, Завршни протокол са 10 анекса на француском језику, f - Албанија.

3. На основу одлука Конференције амбасадора у Паризу која је одредила границе Албаније, обележавање граничне линије на терену завршено је од стране Међународне комисије октобра 1925. године на граници дугој 465 км и 460 м од ушћа Бојане до тромеђе на Преспанском језеру.

4. Гавро Перазић, Скадарско језеро и ријека Бојана у Међународном праву, Титоград, 1981., стр. 102.

5. АЈ МИП КЈ-Биро, копија писма коју је министар иностраних послова Краљевине СХС Нинчић упутио посланику у Тирани у коме су изнете примедбе на протокол, пов. бр. 1893 од 14. 8. 1925. f.-11. У писму се каже да је Италији дато право пловидбе Бојаном али не и језером на територијалним водама Краљевине СХС уз ограничење да италијански бродови не могу вршити трговачке операције у пристаништима Краљевине СХС. Ова повластица је ушла у Протокол уз Уговор о трговини и пловидби између Краљевине СХС и Краљевине Италије од 14. 7. 1924. године.

6. АЈ МИП КЈ-Биро, Нинчић Јовановићу, пов. бр. 4264 од 11. 12. 1925 f-11.

7. АЈ МИП КЈ-Биро, Нинчић Јовановићу, пов. бр. 4192 од 3. 13. 1925, f-11.

8. АЈ МИП КЈ-Биро, пов. бр. 25635 од 4. 1. 1932, f-11.

9. Збирка Међународних уговора, Министарство иностраних послова Краљевине Југославије, 1930, том 2, стр. 781-786.

10. АЈ МИП КЈ-Биро, извештај делегата, пов. бр. 403 од 5. 9. 1930, f-11.

11. АЈ МИП КЈ-Биро, извештај делегата, пов. бр. 422 од 5. 9. 1930, f-11.

12. АЈ МИП КЈ-Биро, извештај делегата, пов. бр. 403 од 5. 9. 1930, f-11.

13. АЈ МИП КЈ-Биро, пов. бр. 349 од 8.12. 1932. f-12. У извештају делегата Јанка Љ. Сенђерђија, геодетског мајора, говори се и о радовима на поправци граничних обележја о стању караула, броју поправљених пирамида. Обилазећи албанске карауле и надлештва уз границу уочио је да се у њима налазе "карте садашње Албаније (означена црном бојом) и будуће Албаније (означена црвеном бојом), која задире преко Скопља у границе пред-кумановске Србије".

14. АЈ МИП КЈ-Биро, пов. бр. 300 и 350/32, f-11.

15. АЈ МИП КЈ-Биро, пов. бр. 121 од 12. 6. 1935, f-11.

16. Збирка међународних уговора, Министарство иностраних послова Краљевине Југославије, 1929, том I, стр. 261-286.

17. Гавро Перазић, наведено дело, стр. 38-39.

17а. Краљевина Југославија имала је конзулате у Скадру (од 18. 4. 1938 Генерални Тирани да од 10. 5. 1922. (Ген. Конзулат од 18. 4. 1938), Валони од 27. 11. 1926. и Тирани од 9. 8. 1939. Краљевина Албанија имала је у Краљевини Југославији Генерални конзулат у Скопљу и конзулат у Битољу.

17б. Збирка међународних уговора, Министарство иностраних послова Краљевине Југославије, 1929, том И, стр. 337-348.

18. Иван Суботић, Економско финансијски положај Албаније, А. САНУ, Заоставштина др Ивана Суботића (14576/1-94).

19. А. Ј. МТИ (65), f-7/а. ј. 55 Трговина са Албанијом са гледишта опште народне привреде, Реферат секретара Скопске коморе на II конференцији Комора и извозних удружења у Скопљу 10. и 11. 5. 1924.

20. А. Ј. МИП - Политичко одељење, F-26, Писмо делегата из Скадра од 28. 11. 1919; А. Ј. МТИ (65) f/7/А. Ј. 55, Питање Ј. М. Ћирића за господина Министра трговине и индустрије од 23. 6. 1921. године; А. Ј. МТИ (65), ф-216/АЈ 657, Одговорна захтев да се спречи транзит на релацији Албанија-Грчка преко Битоља.

21. Иван Суботић, Економско-финансијски положај Албаније, А. САНУ, Заоставштина И. Суботића (14576/I-94).

Трговински биланс Албаније био је изузетно пасиван. У 1921. години увоз је износио 17.666.000 а извоз 2.190.000 златних франака, што је показало дефицит од 15.470.000 златних франака. У тој суми увоз из Краљевине СХС износио је 335.000 златних франака а извоз 88.000 златних франака, што је чинило дефицит од 246.000 златних франака.

22. А. Ј. МТИ (65), ф-7/АЈ 55, Реферат секретара Скопске коморе ... од 10. и 11. 3. 1924. године.

23. Према службеној статистици Краљевине СХС промет са Албанијом био је следећи:

А. САНУ, Збирка В. Маринковића, 14439/328.

24. У 1922. години отворене су експозитуре банке у Цетињу, Подгорици и Бару, а Планирано је и отварање филијала у Скадру и Драчу. Предвиђено је кредитирање трговине индустријским артиклима, дрвом итд., а превоз би се вршио паробродом.

А. Ј. МТИ(65),f-216/АЈ655.

25. А. Ј., МТИ (65), f-216/АЈ.655, Решење Министарства трговине и индустрије од 20. 11.1922. године.

А. Ј., МТИ (!), f-216/АЈ.655.

26 А. Ј. Збирка А. Цинцар Марковића, f-3, Телеграм-шифра лично за посланика Нинчића од 8. 10. 1925. године; Потребу за закључењем уговора истицале су и трговачко-индустријске коморе у Скопљу, Приморју, организације са подручја Црне Горе.

27. Види: Уговор о трговини и пловидби између Краљевине СХС и Арбанске републике, Збирка међународних уговора, Министарство иностраних послова КЈ, 1929, том I, стр. 287-336.

28. Види: Уговор о трговини и пловидби између Краљевине СХС и Арбанске републике.

29. Види: Уговор о трговини и пловидби између Краљевине СХС и Арбанске републике, склопљен 22. 6. 1926. године.

30. А. Ј. Министарство иностраних дела Краљевине Југославије, Конзуларно-привредно одељење, 1928, f-16, Акт од 8. 4. 1928.

А. Ј. ЦПБ (38), f-20/АЈ.61

31. А. Ј. ЦПБ (38), f-20/АЈ.61.

32. А. Ј, ЦПБ (38), f-20/АЈ. 61.

33.. Извоз из Албаније био је веома скроман и ограничавао се на куповину мањих количина сирових кожа, вуне, воска, маслиновог уља, катрана. Извоз из Албаније износио је укупно:

1931. године - 22,5 милиона динара

1932. године - 15,2 милиона динара

1933. године- 7,8 милиона динара

Увоз из Албаније био је још незнатнији:

1931. године - 1 милион динара

1932. године - 700.000 динара

1933. године - 300.000 динара

Такви резултати нису могли да задовоље потребе привреда које се природно допуњују. А. Ј. МТИ (65), f-216/АЈ.654.

34. Допунски споразум из Уговора о трговини и пловидби између Краљевине Југославије и Краљевине Арбаније потписаног у Београду 22. 6. 1926. закључен је у Београду 20. 12. 1933, озакоњен Одлуком Министарског савета од 8. 2. 1934. године, ступио је на снагу 6. 3. 1934. Његови потписници су Богољуб Д. Јефтић и Мехмед Коњица. Уговор је садржао 7 чланова; Службене новине КЈ бр. 53-XIV од 6. 3. 1934.

- Погранични промет у погледу скадарске пијаце - Допунски споразум уз прилог V (Одредбе о пограничном промету) Уговора о трговини и пловидби закљученог 22. јуна 1926. у Београду између Краљевине Југославије и Краљевине Арбаније, потписан је 5. 5. 1934. Размена повеља ратификације извршена је у Тирани 3. 3. 1938. Потписници су Јурај Деметровић и Богољуб Д. Јефтић за Краљевину Југославију и Рауф Фицо и Деметар Берати за Краљевину Арбанију. Споразум је садржао два члана.

- Збирка међународних уговора, МИП КЈ, 1938, стр. 45-51.

Протокол о примени прилога V (Одредбе о пограничном промету) уз Уговор о трговини и Пловидби између Југославије и Албаније потписан је 8. 5. 1934. ратификован 20. 6. 1934. према размени нота од 23. 1. 1935. у Тирани. Протокол је ступио на снагу 15 дана касније осим додатка бр. 6 који је требало да се примењује од момента када споразум ратификује албански парламент. Уговор садржи 69 тачака уз 18 чланова Прилога V, 6 додатака (Унутрашње границе арбанске зоне; Унутрашње границе југословенске зоне; Сектори, места, путеви, прелазне тачке и тржишта; Листа производа арбанског порекла који уживају ослобођења и повластице у члану 2 Прилога V са назначењем количина које се могу увозити у Југославију; Листа производа који се налазе на југословенским тржиштима и који уживају ослобођења и повластице у члану 3 Прилога V са назначењем количина које се могу увозити у Арбанију; Примена Допунског споразума уз Прилог V, потписаног 5.5.1934. у Београду о пограничном промету са скадарским тржиштем), прилоге од А до Д и Протокол о потписивању географских карата. Потписници овог уговора су др Божидар Пурић и др Иван Суботић за Краљевину Југославију и Рауф Фицо и Деметар Берати за Краљевину Арбанију. Збирка међународних уговора, МИП КЈ, 1935, стр. 5-59.

35. А. Ј. МТИ (65), f-216/АЈ.654, Накнадни трговински споразум са Албанијом.

36. Службене новине Краљевине Југославије, Бгд. XVI, 1934, бр 53 од 6. 3. 1934.

37. А. Ј. збирка А. Цинцар Марковића, f-2; Збирка Ивана Марковића - Односи са суседним земљама (13657/13); А. Ј, МТИ (65), f-216/АЈ.657, Реферат о нашој досадашњој политичко-привредној акцији и њеним резултатима, 8. 4. 1935, Београд.

38. А. Ј, МТИ (65), f-216/АЈ.657, Политичко-привредни комитет за албанске послове.

39. САНУ, Збирка л. Марковица - Односи са суседним земљама, 13657/13.

40. А. САНУ, Збирка И. Марковића - Односи са суседним земљама, 13657/13.

41. Ево података о функционисању пограничног промета са Албанијом:

А. Ј, МТИ (65), f-216/АЈ.657, Статистика пограничног промета са Краљевином Југославијом у 1935. години, 1936. и 1938. години.

42. У току 1937. године, албански увоз у поређењу са извозом показивао је дефицит од 10.161.478 златних франака.

43 А. Ј. 37-30-217, Извештај И. Суботића о разговорима у Риму, јануар-март 1937.

44. АЈ. МИП КЈ - Конзуларно-трговинско одељење, 1938, f-1, Конвенција са текстом Закона упућеним у Народну скупштину на ратификацију.

45. АЈ МИП КЈ-КТО, Записник са интер министеријалне конференције, 1938, f-1.

46. АЈ МИП КЈ-КТО, Посланство Тирана - МИП-у, пов. бр 357 од 28. 3. 1939, f-1.

47. АЈ МИП КЈ - Конзуларно-трговинско одељење, 1938, f-1. Конвенција са текстом Закона упућеним у Народну скупштину на ратификацију.

48. АЈ МИП КЈ-КТО, Посланство Тирана - МИП-у, пов. бр. 163 од 5. 2. 1938, f-1.

49. Исто, пов. бр. 249 од 18. 2. 1938, f-1.

50. Исто, пов. бр. 1127 од 17. 8. 1938, f-1.

51. Исто, пов. бр. 1158 од 25. 8. 1938, f-1, било је предвиђено да се та линија одржава три пута седмично од 15. 9. када престаје ваздушни саобраћај, до маја наредне године.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт