[Projekat Rastko - Skadar] Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji

Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Мустафа Мемић

Муслимани из Црне Горе у Албанији

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

За становништво од Проклетија према Скадарском језеру, које je већим дијелом предмет овог посматрања, познато je да се развијало као брдско и у условима племенске организације, у којима je сточарска производња била примарна, те да je оно, као такво, било веома покретљиво.

За ове крајеве je карактеристично да су покрети становништва дуго времена били претежно једносмерни: из правца црногорских брда и скадарске малесије према плавско-гусињској области, Лимској долини и Рожају и из правца Скадра и његове околине према Подгорици, Зетској равници и Никшићу, a такође и према Бару. Кретања у супротном смјеру - према Скадру, најприје су запажена крајем XVII вијека из Боке Которске, првенствено из Херцег Новог и Рисна и крајем XIX вијека из Никшића, Спужа, Жабљака, Зете и Подгорице, а током друге деценије XIX вијека из плавско-гусињске области, такође према Скадру.

Покрет муслиманског становништва, словенског ентитета из Херцег-Новог, јавио се 1687. године, након заузимања Херцег-Новог од стране Млечана. Тада je у Новом било око 3200 муслиманског становништва, од којих су 700 спадали у категорију способних за борбу, док су 2500 чинили жене, дјеца и старци.^[1] У Новом, Рисну, Бијелој, Баошићима, Ђеновићима, Суторини и у 13 других насеља било je 229 муслиманских братстава и породица.^[2] Од њих су 20 братстава и породица населили се у тада новоизграђени Никшић, један број у Клобук и друга сусједна херцеговачка мјеста, док их je већина искористила ратни споразум са Млечанима о "часној предаји" и специјалним бродом пошла према Бару и Улцињу, а одатле за Скадар.^[3] Не располажемо историјским извором колико их je стварно отпутовало бродом, али се истиче да их je већина пошла овим правцем. Према томе тада je за Скадар пошло више од 110 муслиманских братстава и породица, односно више од 1600 становника. Пошто су поименично позната сва муслиманска братства и породице који су онда живјели у Новом Рисну и другим мјестима Боке, то није тешко утврдити да су то великом већином били Срби који су примили ислам.^[4] Припадници албанске народности били су претежно у војним јединицама, као плаћена османска војска. Истиче се да су пустили Млечане на положајима које су држали jep за неколико мјесеци нису били добили плате, а Млечани су им обећали и дали одређена новчана средства.^[5] Нема сумње да je муслиманско становништво које се преселило у Скадар из Новог било српског поријекла. Од братстава која су онда живјела од Херцег-Новог до Скадра и његовој околини и данас се налазе: Беговићи, Хаџагићи, Хаџиалијагићи, Муминовићи, Алијагићи, Башићи, Баше, Капиџићи и други. Преко Скадра у Рожај су стигле породице Ћатовић и Хаџиалијагић.^[6] У Гусиње су преко Скадра тада стигле херцегновске породице: Башићи, Балићи и Ибрахимагићи.^[7] Башићи и Баше налази се у Фијеру и Тирани.^[8]

Друга групација муслимана из Црне Горе која се крајем осме деценије XIX вијека населила претежно у Скадар и његову околину била je из Никшића, Спужа, Жабљака, Зете и Подгорице. Ово je насељавање услиједило након ослобођења ових крајева испод турске власти и њиховог уласка у састав Књажевине Црне Горе. Муслиманско становништво Никшића бројило je око 4000 становника.^[9] Зна се да их je већина, напуштајући Никшић, пошла преко Дуге према Мостару. Међутим, једна групација, за коју се каже да je била мања од оне према Мостару, пошла je преко Спужа и Подгорице према Скадру и тамо се, како истиче Шобајић, населила у село Шијан код Драча.^[10] Међу њима су били Мушовићи, Љуце, а једни су се прозвали Никшићи, према мјесту одакле су се населили.

Муслимани Спужа, Жабљака и Зете и дијелом Подгорице исељавали су се у највећем броју током 1880. године. Један број породица из Спужа и Жабљака само су промијенили мјесто свог сталног боравка и задржале се у Подгорици. Иако не располажемо цјеловитим подацима о укупном броју тадашњих подгоричких, зетских, спушких и жабљачких мухаџира, неспорно je да je тада дошло до "масовне емиграције муслиманских породица", и да je она била знатно већа у селима него у самој Подгорици.^[11] Сеоско муслиманско становништво тада се задржало само у Врању, Владњима и Матагужима. У овим селима су 1893. године пописане 133 муслиманске породице.^[12]Сматра се да je онда "емигрирало много више муслиманских породица него што их je остало у Црној Гори".^[13] То сазнање и податак којим располажемо да je почетком јануара 1911. године у Подгорици у подгоричкој, зетској, доњокучкој, спушкој, љешкопољској и доњоцеклинској капетанији било укупно 1974 становника, даје нам за право да тврдимо да je број муслиманског становништва који je онда из ових крајева одселио у Скадар у сваком случају прелазио бројку од 2000 становника, jep, како се истиче, број оних који су иселили био je већи од броја оних који су остали. Неки упоредни службени подаци ондашње Књажевине Црне Горе то такође потврђују, као:

-да се само до децембра 1880. године из Подгорице за исељавање пријавило 260 породица, да je оно у почетку било слабијег интензитета, jep ce прије тога иселило само 40 породица, али да je исељавање значајно повећано по доласку Дервиш-паше у Тузи, који je пропагирао и подстицао ово исељавање и

- да су државни финансијски органи Књажевине у својим службеним евиденцијама забиљежили 233 муслиманска домаћинства у времену од 1884-1893. године који нису извршили своје обавезе према државној благајни.^[14]

Муслиманске породице које су емигрирале у Скадар из Подгорице, Жабљака и Спужа биле су претежно из трговачко-занатлијског сталежа и тај су посао најчешће наставили и у новој средини. За скоро све њих карактеристично je да су веома брижно чували и његовали свој језик, који су називали "нашки", a тај термин за њихов српски језик прихватили су и Скадрани, па су и они, у свом - албанском језику за српски говорили "нашки". Тај "нашки" језик био je толико присутан у Скадру да су се са њиме споразумијевали велики број грађана Скадра. Он je нарочито био прихваћен од трговачког и занатлијског сталежа. Све муслиманске породице које су се из Подгорице и њене околине иселиле у Скадар у својим кућама употребљавале су тај свој "нашки" језик, сачували су своје обичаје и начин понашања, и неизмјерну љубав према свом завичају. Чежња за њим и за бројном родбином која је остала у Подгорици била je тим већа што су их разни административни прописи и државна граница раздвајали, што je уочљиво и у садашњим условима. При томе су максимално тежили да и своје међусобне брачне везе сачувају унутар свог краја.

Присуство подгоричких муслимана у Скадру и њихов утицај на скадарску средину значајно je повећано током другог свјетског рата, нарочито од 1942. године када je у Црној Гори успостављена четничка власт. Тада су сви подгорички муслимани, ослањајући се на своју родбину тамо, прешли да живе у Скадар. Створили су чак и своју политичку организацију Одбор народноослободилачког фронта Југословена, на чијем челу су били: Осман Булић, један од истакнутијих комуниста Подгорице крајем тридесетих година између два рата,^[15] те Хасанагић из Улциња и Рифат Мандић, из Подгорице. Значајну улогу одиграли су у организованом снабдијевању намирницама и другим потребама народно-ослободилачког покрета у Кучима. Група активиста из Подгорице и његове околине запажена је у илегалном покрету Скадра, нарочито као атентатори на шпијуне и друге припаднике квислиншке организације у Скадру. Априла 1944. године формирана je посебна партизанска чета од припадника муслиманске и албанске народности из Подгорице и његове околине и она je ушла у састав Скадарског партизанског батаљона "Прљат Реџепи", а октобра 1944. године прикључили се Зетском партизанском одреду.^[16] Ваља подсјетити да су тројица револуционара, завичајно из Црне Горе, припадали скадарској комунистичкој групи прије рата, да су били једни од организатора народно-ослободилачке борбе у Скадру и да су проглашени народним херојима Албаније. Васо и Бранко Кадић, тамо познати као Кадије, потомци су породице Кадић која се у Скадар населила послије убиства књаза Данила. Васо je био организатор демонстрација фебруара 1942. године. Тада je и погинуо. Бранко je херојски водио борбу из опкољене куће са још два друга и опјеван као херојска личност. Војин Кушевић, тамо познат као Bojo Куши, студирао је на Београдском универзитету, учествовао у јулском устанку 1941. године у срезу андријевичком, био je један од пратиоца Душана Мугоше априла 1942. године на његовом путу из Албаније за Врховни штаб НОВ и ПОЈ. Војин Драговић-Драгова био je крајем 1941. и почетком 1942. године секретар партијске ћелије на Паруцу, Марија Кули je рањена на демонстрацијама фебруара 1942, a Ћазо Каписазовић-Каписузи je такође био један од руководиоца илегалног народно-ослободилачког покрета у Скадру.^[17]

Од муслиманских породица које су иселиле из Подгорице и њене околине a које живе у Скадру и његовој околини, према подацима њихове родбине дошли смо до података за 47 породице, и то: Мећикукићи, Галичићи, Пепићи, породица Жабљак, Никшићи, Мушовићи, Хаверићи, Халуновићи, Гоковићи, Стринићи, Оручевићи, Ракићи, Булићи, Шекунићи, Алибалићи, Пашовићи, Банковићи, Лекићи, Османагићи, Ђурбузовићи, Борчићи, Станковићи, Музуровићи, Мемићи, Бибезићи, Водопићи, Аливодићи, Крнићи, Турусковићи, Турковићи, Каписазовићи, Пиранићи, Деновићи, Зинхасовићи, Керовићи, Омерћехаијићи, Мелевићи, Лукачевићи, Лачевићи, Љуце, Чолановићи, Шаркићи, Мандићи, Дервишевићи, Мустагрудићи, Шабанхаџовићи, Љумановићи и други.^[18]

Миграције плавско-гусињских муслимана и њихово стационирање за Фијер, Драч и његову околину настале су током балканског и првог свјетског рата. Према извјештају бригадира Машана Божовића Министарству унутрашњих дјела Краљевине Црне Горе од 9. јула 1913. године од фебруара до јуна 1913. године емигрирали су 795 грађана са подручја гусињске капетаније.^[19] Оно je услиједило управо у времену покрштавања муслиманског и албанског становништва у том крају, па je, највјероватније, последица тих догађаја. Од 795 грађана овог краја који су тада емигрирали претпоставља се да их je око 50% било муслимана, а остало Албанци.

Друга, могло би се рећи масовна емиграција муслиманског становништва овог краја збила се фебруара 1919. године, када су у Скадар емигрирали око 3000 грађана, од којих су око 1 500 били под оружјем. Разоружани су од стране Италијана у сјеверној Албанији, у мјесту Пука, уз претходно признавање њиховог статуса политичке емиграције. Смјештени су у логор, у село Бушат, код Скадра. Као покретачи ове емиграције спомињу се: Медо и Хасо Феровић, Бејто Медуњанин, касније познат као Бејто Плава и Шефко Куртић из Плава, те Смајле Никочевић, Русто Радончић, мајор црногорске војске и Рам Ката Хот, сви из Гусиња. Овако масовној емиграцији претходило je супротстављање уласку васојевићке народне војске под командом Васа Сајичића и Лакића Војводића који су према Плаву концентрисали 6 својих батаљона, као и супротстављање доласку чиновника из Васојевића.

Око годину дана касније преко 90% оних који су емигрирали вратили су се. Остали су у Албанији око 250 оних који су емигрирали. Само породица Феровић добила je веће површине обрадиве земље на полуострву "Бишти пале" ("Порто Романо") код Драча, са изузетком Хаса Феровића, који није прихватио албанско држављанство већ je емигрирао у Турску, гдје je дочекан са почастима иако се два пута бунио против османске власти и два пута му паљена кула. Познато je да je овај плавски првак из османског периода одржавао присне пријатељске односе са Петром I Карађорђевићем још прије него je постао краљ и да je 1908. године емигрирао у Краљевину Црну Гору и да je од октобра 1912. до новембра 1915. године уживао националну пензију српске владе, заједно са свим Феровићима. Највише их се населило у Фијеру, а има их у Драчу, његовој околини и дјелимично у Тирани. Има и један број послијератних емиграната, нарочито од 1949. године. Око двадесетак њих били су под утицајем Косовског комитета и они су априла 1941. године дошли у Плав и Гусиње и били иницијатори враћања на међунационална сукобљавања. Неки од њих у том времену починили су и теже злочине.

Напомене

1. Томо К. Поповић, Херцег-Нови, Историјске биљешке, књ. прва, 1382-1797, Орјена, Херцег-Нови, 1924, 95;

2. Хивзија Хасандедић, Споменици исламске културе у Херцег-Новом и околини, "Таквим" 1407/8-1987, Сарајево, 1987, 152, 153; - Хрватски архив Дубровник, Ц, 2-За, Ц 2-4, Ц-61 а, Acta turcarum Архива Херцеговине 11503, 11504;

3. Томо К. Поповић, Херцег-Нови, цит. дјело, 94;

4. Породице и братства која су живјела у Боки Которској до 1687 (муслиманска): Абазе, Абдулаховићи, Абдуловићи, Агбабићи, Агићи, Ахметагићи, Ахметћехајићи, Алагићи, Алајбеговићи, Алечковићи, Алићи, Алиџани, Алијагићи, Алвахоџићи, Амиџоћи, Арикали, Арсланагићи, Авдибеговићи, Бабе, Бабахметовићи, Бабовићи, Бајрамовићи, Бакаче (Баиче), Балаовићи, Балићи, Барашновићи, Бардоњићи, Баше, Башићи, Бећирагићи, Бећировићи, Бегзадићи, Бехиловићи, Бенићи, Бешовићи, Биједићи, Бијегићи, Бијелићи, Билајдановићи, Буламужевићи, Бјелајићи, Бубићи, Булагџићи, Бусулџићи, Бушичићи. Свијетићи, Чаме, Челебићи, Чиртајићи, Чомићи, Чагијани, Ћатовићи, Ћехајићи, Ћехе, Ћеримагићи, Ћириати, Ћишићи, Ћорићи, Ћумурије, Даневићи, Даутовићи, Дељићи, Деликапићи, Диздаревићи, Дрљевићи, Дураковићи, Дурановићи, Дурмишагићи, Џаферовићи, Дјеле, Ејенехановићи, Ејупи, Емровићи, Еркочевићи, Фазлагићи, Фетахагићи, Галијатовићи, Ганијагићи, Гиљулићи, Главовићи, Хадровићи, Хаџагићи, Хаџалићи, Хаџиахметовићи, Хаџиалијагићи, Хаџиартићи, Хаџићи, Хаџихасановићи, Хаџимахмутовићи, Хаџимаховићи, Хаџимановићи, Хаџисмајловићи, Хаџиживелићи, Хајдархоџићи, Хајдаровићи, Хајровићи, Хасанџиковићи, Хасановићи, Хоџићи, Хрустановићи, Хуремовићи, Хусеинагићи, Ибрахимагићи, Ибришићи, Исаковићи, Исовићи, Јагоњци, Јенибеговићи, Јерковићи, Јоксалићи, Јусовићи, Јусуфћајићи, Кабили, Калче, Каплозани, Капиџићи, Карачине, Касумовићи, Кочићи, Кољајићи, Командићи, Косићи, Краине, Крсе, Кркаловићи, Крупшевићи, Куртбашићи, Курбеговићи, Куртагићи, Куртини, Куртовићи, Левентини, Лопушићи, Лупори, Лупуровићи, Мајмутагићи, Махмутовићи, Максудићи, Мемишићи, Манџулићи, Мухаремћехаијићи, Мујачићи, Мујчиновићи, Мулићи, Мургићи, Мургузи, Мусићи, Муслибеговићи, Мустафићи, Мушићи, Муштовићи, Нурковићи, Олешевићи, Омерагићи, Омербеговићи, Омеровићи, Омуровићи, Оскочковићи, Османовићи, Остојићи, Овчине, Ожерлићи, Папуци, Паренте, Париповићи, Парпути, Пашићи, Пазмачићи, Первани, Пирићи, Пиводићи, Пизићи, Поспанићи, Прекловићи, Пршиновићи, Пушкићи, Рамадановићи, Рамовићи, Реџеповићи, Рејзовићи, Реповићи, Ресулбеговићи, Рикаловићи, Рисановићи, Реџеповићи, Рејзовићи, Реповићи, Ресулбеговићи, Рикаловићи, Рисановићи, Разванагићи, Ризвановићи, Сагамозовићи, Салаховићи, Салимовићи, Сарачевићи, Сашковићи, Сћипеглиаховићи, Сеферовићи, Селимовићи, Сердаровићи, Севдијаревићи, Скендербеговићи, Славовићи, Слијепчевићи, Смаиловићи, Солимановићи, Сучићи, Суге, Сулејмановићи, Сулиновићи, Супликаревићи, Шабанагићи, Шабановићи, Шахинагићи, Шамићи, Шеховићи, Штрбци, Темими, Темимовићи, Топаловићи, Турци, Турчини, Усталићи, Универзовићи, Вафировићи, Вилалићи, Више, Врачевићи, Зеферовићи, Зулзауши и Зурковићи.

5. Томо К. Поповић, Херцег-Нови, 93;

6. Аутор податке добио од Оручевић Слада, дип. економиста у Привредној комори СР БиХ, завичајно из Подгорице. Има рођаке у Скадру;

7. Мустафа Мемић, Плав и Гусиње у прошлости, Београд, 1989, 75;

8. Разговор аутора са Башић (Дули) Медихаја, живи у Тирани, разговор вођен када је као гост боравила у Сарајеву (10. VI 1990. године);

9. Петар Шобајић, Никшић-Оногошт, Београд 1938 116.

10. Исто, 120.

11. Др Жарко Булајић, Аграрни односи у Црној Гори (1878-191 2), Титоград, 1959, стр. 88—89;

12. Исто, 89:

13. Исто;

14. Исто;

15. Био je члан ПК CKOJ-a за Црну Гору, Босну, Санџак, Косово и Метохију. Суђен по Закону о заштити државе заједно са Радованом Вуканићем;

16. Демуш Ђоковић, Развој револуционарног покрета на подручју Тузи и Малесије између два светска рата. Рукопис у Историјском институту СР Црне Горе;

17. Аутору подаци познати jep je од јануара до априла 1942. радио у илегалном НОП Скадра.

18. Исто као нап. 6;

19. Архив Црне Горе, MB, к. 1913, ф. 8, 1259, Извјештај Машана Божовића Министарству унутрашњих дјела, Гусиње, 9. VII 1913;