Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Миладин Милошевић

Успостављање међудржавне границе између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Албаније после Првог светског рата (1919-1926)

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

I

Уговором о миру потписаним 30. маја 1913. године у Лондону завршен је први балкански рат. Једна од одредби Уговора била је и признавање Албаније као независне државе, чиме је санкционисана одлука проаустријски оријентисаног Националног конгреса у Валони који је 28. новембра 1912. прогласио независност Албаније. Конференција амбасадора шест великих сила (Велика Британија, Француска, Русија, Немачка, Аустро-Угарска и Италија) која је сазвана на иницијативу Едварда Греја са циљем да реши балканско питање, односно да припреми и диктира услове мира, донела је овакву одлуку у погледу Албаније на предлог Аустро-Угарске, коју су подржале Немачка и Италија посебно. Уговор о миру није предвидео границе као ни политичко уређење нове државе за коју су посебан интерес испољавале Италија и Аустро-Угарска, две до тада супарничке силе које су дуго водиле борбу за превласт на том делу Балканског полуострва.

Војни успеси Србије у првом балканском рату као и међународне прилике створиле су бојазан код ове две силе да она не добије излаз на Јадранско море, а Црна Гора и Грчка исувише велико проширење на рачун турских територија. То би значило угрожавање њихове превласти на јужном Јадрану. Из тог разлога ове две силе су у пројекту независне Албаније (преговори министара Берхтолда и Сан Ђулијана у Сан Росоре 1912.), иако су тајним споразумом биле предвиделе њену деобу, виделе јаку брану на Јадранском мору против Србије, Црне Горе и Грчке. У стратешким Плановима Аустро-Угарске Албанија је требала да буде клин који ће "угрожавати Србију и Црну Гору тим пре што је освајање Санџака и заједничка граница ове две државе затварала даље продирање Аустрије ка Солуну.^[1]

Лондонским уговором о миру, велике силе су добиле право да одреде границе независне Албаније. Није случајно што је Конференција амбасадора решавала питање граница Албаније на основу елабората који су сачинили представници Италије и Аустро-Угарске.^[2] Аустро-Угарска је желела Велику Албанију која је према њеном предлогу крајем 1912. године требало да обухвати: Пећ, Призрен, Охрид, Ђаковицу, Дебар, Корчу и Јањину, док је северна граница требала да остане иста, дакле Скадар у Албанији. Италијани су у односу на овај предлог имали примедбе на јужне границе Албаније одакле су настојали да потисну Грчку, што даље од Валоне, док су на северу допуштали могућност проширења Црне Горе Скадром, Медовом и Љешом.

Под притиском великих сила српска влада је морала одустати од непосредног изласка Србије на море, али је на рачун тог одустајања тражила да јој се признају територије које је српска војска заузела у Старој Србији и Македонији, што је изнела у свом предлогу решења албанских граница.

За разлику од аустро-угарског пројекта Велике Албаније коме се енергично противила српска влада, српско-црногорски предлог решења граница Албаније предвиђао је северну границу реком Маћом, источну брежуљцима западно од Црног Дрима и јужну до Валонског залива. Оваквим разграничењем Црној Гори би припао Скадар, Медова и Љеш, а Србији Дечани, Ђаковица, Призрен, Дебар и Охрид. Грчкој би по овом предлогу припала Јужна Албанија са Корчом, Јањином и Аргирокастром.

Русија и Француска, које су биле наклоњене Србији, у свом предлогу заступале су средње решење, између аустро-угарског и српско-црногорског предлога - граница би ишла реком Дрином и Црним Дримом од Охрида, а одатле на море на Делвино, с тим што би Аргирокастро припао Албанији а Корча Грчкој.

Спор око граница Албаније на Конференцији амбасадора решен је компромисом аустро-угарских гледишта 10. априла за северне и 11. августа 1913. године за јужне границе тзв. Лондонским протоколом. Граница је ишла од мора реком Бојаном до Скадарског језера, чиме су Скадар и Тарабош припали Албанији, док су Плав, Гусиње, Пећ и Дечани, Ђаковица, Призрен, Дебар и Охрид остали изван граница Албаније. Корча, Валона и острво Сасено припали су Албанији.^[3] За рад на терену на трасирању границе, биле су одређене две међународне комисије, једна за границу са Црном Гором и Србијом, друга за границу са Грчком. Након двомесечног рада на терену комисије су потписале завршни протокол о својим радовима 17. децембра 1913. године у Фиренци. Граница између Албаније и Црне Горе и Србије није била трасирана, што ће приликом трасирања граница након Првог светског рата имати за последицу различита тумачења, потпуно опречна, нарочито на делу јужне границе.

Током рада Комисије за разграничење између Албаније и Црне Горе није било никога ко би представљао Црну Гору, осим лица која су била одређена од стране владе Црне Горе, на тражење Комисије, као њена пратња.^[4] Решења Комисије по питању граница између Албаније и Црне Горе нису никада саопштена влади Црње Горе. Граница је највероватније повучена према мапи коју је урадио аустро-угарски посланик на Цетињу барон Гизи, који је као експерт за Албанију учествовао на Лондонској конференцији.^[5] Несугласице у Комисији су се јавиле око границе у долини реке Цијевне са превојем Пределец, правцем којим је било могуће изградити жељезничку пругу која би повезивала Метохију и Подгорицу.

Представници Русије и Француске били су за то да се та долина додели Црној Гори, док су уз британски уздржани став, аустро-угарски, немачки и италијански представници настојали, у чему су успели, да се та територија додели Албанији. Барон Гизи је по повратку из Лондона на Цетиње говорио како је његова заслуга што је Врмош дат Албанији из разлога да се омете изградња транс-балканске железнице долином реке Цијевне, јер је та пруга за Аустро-Угарску значила "политичку пругу".^[6]

Спор је постојао и око Тарабоша, важне стратегијске тачке, који је за Црну Гору значио обезбеђење слободне пловидбе реком Бојаном. У овом случају преовладао је аустријски став и Тарабош је остао у границама Албаније.

Граница између Србије и Албаније није повучена због избијања рата. Практично, 1913. године Албанија је била разграничена само са Грчком, док северне и источне границе (од ушћа Бојане до Охридског језера нису биле трасиране).

У Албанији верски разједињеној и племенски подељеној није било организоване државне управе. Привремена влада Исмаила Кемалија имала је власт само у јужној Албанији док су у осталим крајевима управљали поједини племенски прваци. Крајем 1913. године за владара средње Албаније прогласио се Есад-паша Топтани што је имало за последицу оружане сукобе са присталицама И. Кемалија који је јануара 1914 године напустио власт предавши пуномоћја владе Међународној контролној комисији великих сила формираној 29. јула 1913, која је требала да врши контролу над државном администрацијом и финансијама албанске државе. Очито су велике силе сматрале да Албанија не може сама организовати државну управу и да у њој нема личности чији би ауторитет окупио све Албанце, довеле су на албански кнежевски престо немачког принца Вилхелма Вида који је 7. марта 1914. године формирао владу у Драчу под председништвом Туркан-паше Перметија. У овој влади Есад-паша је водио два ресора - министарство рата и унутрашњих послова. Ова, углавном проаустријска влада није успела да оствари власт у целој земљи па је убрзо дошло до устанка под вођством младог турског официра Хаџи-Ћамил Фејза, кога је поред Турске помагала и Италија, јер је ова по доласку Вида на албански престо видела тежњу за обезбеђење аустро-немачке доминације у Албанији.^[7]

Захтеве које су Италија и Аустро-Угарска постављале Виду као против услугу за помоћ, прва за разне концесије, друга за акције против Србије, он није могао испунити, па је септембра 1914. напустио Албанију у којој је завладала анархија.

Есад-паша Топтани своју политичку стратегију заснивао је на ослонцу на Србију и Црну Гору јер је у њима видео савезнике против аустро-угарске и младо-турске доминације у Албанији. Тежио је за споразумом са српском владом, која је у њему видела албанског првака са којим се могла споразумети у циљу обезбеђења својих интереса. Тајни споразум склопљен у Нишу 17. септембра 1914. године између председника српске владе Николе Пашића и Есад-паше Топтанија представљао је оквир у коме је српска влада намеравала да води политику према Албанији. Споразум који се састојао из 15 тачака, између осталог предвиђао је: успостављање трајног мира и пријатељства између две земље, помоћ Србије у сређивању прилика у Албанији и у стварању законодавног савета албанског народа, оснивање заједничких представништава према другим државама и заједничку одбрану и саобраћај, обавезу Есад-паше да спречава сваку акцију против Србије из Албаније, разграничење између две земље преко мешовите комисије Србије и Албаније, изградњу јадранске железнице до Драча, новчану помоћ Есад-паши, његову обавезу да неће ништа предузимати против овог споразума.^[8]

Почетком октобра 1914. године Есад-паша је повратио власт и прогласио се за владара централне Албаније. Против себе је имао јак протурски покрет са антисрпским тенденцијама - повратак крајева које је ослободила Краљевина Србија у окриље турске државе. Овај покрет устанак - помагале су централне силе сматрајући да ће се Есад-паша приклонити силама Антанте. На позиве Есад-паше који се нашао у тешкој ситуацији притешњен устаницима уследила је војна интервенција српских трупа, након напада албанских чета на српску границу код Св. Наума, крајем маја 1915. године. Освојени су Елбасан и Тирана, а Есад-паша ослобођен из опседнутог Драча.^[9]

Након ових догађаја уследио је и други тајни споразум српске владе са Есад-пашом 28. јуна 1915. године у Тирани. Споразумом је српска влада, између осталог, гарантовала целокупност албанске територије и заштиту од других држава. Била је предвиђена исправка граница у корист Србије којој је требало припасти: Подградец, Голо брдо, Дебарска Малесија, Љума, Хас до Спача. Споразумом је било предвиђено стварање реалне царинске уније са Србијом која је требала да пружи сву помоћ у организовању нове власт. Он је за Есад-пашу значио осигурање власти и позиције како према Централним силама тако и према Италији, док је за Србију обезбеђивао доминантан утицај у Албанији, посебно у односу на Аустро-Угарску и Италију.^[10]

Аустро-Угарска и Италија, које су поред осталих великих сила гарантовале независност Албаније, показале су већ у почетку рата своје праве намере и према њој. Италија, иако није била у рату, окупирала је острво Сасено 30. октобра 1914, а Валону 26. децембра, док је Аустро-Угарска у своје ратне циљеве укључила освајање Албаније. Тајним Лондонским уговором од 26. априла 1915. године велике силе гаранти албанске независности, санкционисале су деобу Албаније. Италију је за приступање силама Антанте било обећано, поред јужнословенских територија, суверенитет над острвом Сасеном и Валоном са залеђем до реке Војуше на северу и истоку и до северне границе области Химара на југу. Уговор је предвиђао и образовање аутономне, неутралне државе у централној Албанији под протекторатом Италије, која би је заступала у иностранству. Северна и јужна Албанија биле су предвиђене за деобу између Србије и Црне Горе, односно Грчке. Са друге стране Централне силе су Грчкој за неутралност нудиле јужну Албанију. Убрзо после окупације Србије уследила је јануара 1916. и окупација северне и средње Албаније од стране аустро-угарских трупа. Са српском војском повукао се и Есад-паша са својим присталицама. Две супарничке силе Аустро-Угарска и Италија, настојале су да санкционишу стечене позиције. Док је главно командујући аустро-угарских трупа у Албанији јануара 1917. у декларацији тврдио да се Аустро-Угарска бори за Албанију којој ће једнога дана дати аутономију под протекторатом Аустро-Угарске, италијански генерал Ђацинто Фереро је 3. јуна 1917. у Аргирокастру издао проглас којим проглашава јединство и независност Албаније "под егидом и заштитом Краљевине Италије".^[11]

Након повлачења аустро-угарске војске, Албанију су новембра 1918. године окупирале италијанске, француске и српске трупе. Иако је српска војска прва ушла у Скадар морала га је убрзо напустити према споразуму Савезника. Италијани су након тога у Скадру развили јаку пропаганду против Србије. Ту су се окупљали емигранти са Косова и присталице збаченог црногорског краља Николе које су Италијани обилато помагали.

У стварању нове државе на Балкану Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Италија је видела сметњу својим освајачким претензијама на источним обалама Јадранског мора. Те претензије су директно угрожавале новостворену државу Краљевину СХС која је од почетка свог постојања водила политику сузбијања утицаја и доминације Италије на Балкану. Супротности две политике највише су се испољиле у Албанији на чији део територије је Италија рачунала на основу тајног Лондонског уговора.

II

Албанија, формално створена одлуком Лондонске конференције 1913. године, остала је практично неостварен пројект због избијања рата. Из тог разлога се на Конференцији мира у Паризу 1919-1920. године расправљало - да ли је обновити, у којим границама и да ли јој ограничити суверенитет.

На почетку рада Конференције мира, када су изношени званични ставови о појединим питањима, став Делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у питању Албаније, био је да је треба успоставити као независну државу са границама из 1913. године.^[12] "Међутим у случају да Конференција буде сматрала да у том питању не може да примени одлуке донете у Лондону 1913. године и да буде вољна да призна некој страној држави право на окупацију или протекторат на читавој или делу речене територије обавезни смо да изјавимо да придржавамо себи право да заштитимо своје животне интересе у тим пределима, посвећене кроз тринаест столећа суседства и заједничког живота с албанским племенима захтевајући исте привилегије за нашу државу."^[13] Овакав став је званично изнет и поред тога што су у акту шефа Српске војне мисије у Паризу, генерала Петра Пешића од 1. јануара 1919. године, наведени бројни разлози да је та граница "неприродна и не одговара ни једном услову једне стратегијске границе", и да је била наметнута од дипломатије бивше Аустро-Угарске.^[14]

Залагање за независну Албанију у границама из 1913. године и захтев за компензацијама у територијалном погледу у случају непризнавања целовитости независне Албаније, имало је своју позадину.

Присуство Италије у Албанији и њена раширеност да ту и остане, што јој је обећано тајним Лондонским уговором, као и њене претензије на извесне југословенске територије, такође обећане истим тајним уговором, био је чинилац који је веома оптерећивао спољну политику новостворене државе, Краљевине СХС. Извесност да ће Италија још више проширити и учврстити своје присуство и утицај у Албанији проузроковало је став југословенске делегације на Конференцији мира у Паризу за независну Албанију у границама из 1913. године. То је имало за циљ да у очима јавности и председника Сједињених Америчких Држава Вилсона, а посебно код албанских првака на које је Никола Пашић, шеф Делегације Краљевине СХС на Конференцији мира, веома рачунао, створи утисак да се бори и залаже за права малих народа.^[15] Иако је Пашић био уверења да се независна Албанија из 1913. неће очувати,^[16] овакав маневар био је покушај да се спрече италијанске претензије у Албанији.

Како се рачунало са диктатом великих сила као и небројено пута до тада, за неостварење суверенитета Албаније, припремљен је захтев у погледу територијалне компензације и стратегијског обезбеђења новом границом према могућној експанзионистичкој италијанској политици у Албанији.

Стечене позиције у Албанији Италија је настојала да очува и преко делегата привремене проиталијанске албанске владе на Конференцији мира, који су у свом меморандуму захтевали исправке албанских граница одређених Лондонским протоколом из 1913. године, тражећи прикључење Косова и Метохије и западне Македоније Албанији.^[17] Ова италофилска влада основана је уз помоћ Италије у Драчу 25. децембра 1918. године (тзв. "Драчка влада") под председништвом Туркан-паше Перметија коју су подржавали и са њом сарађивали косовски емигранти.^[18] Уз помоћ владе Краљевине СХС меморандум о границама Албаније поднео је Врховном Савету и Есад-паша. Он је у свом меморандуму од 16. априла 1919. протестовао против тајног Лондонског уговора и тражио независну Албанију у границама из 1913. године.^[19]

Политику владе Краљевине СХС према суседима, посебно о питањима граница са њима и проблемима који постоје, Пашић је изнео Председнику САД Вудру Вилсону у разговору воденом априла 1919. године у Паризу.^[20] Став према Албанији у погледу граница, већ истакнут, остао је непромењен: "Желели би да се очува начело "Балкан балканским народима", и да се Албанском народу даде независност у границама опредељеним. Ми смо вољни да уђемо у царинску унију с њима, па вољни смо да ступимо и у савез ради заједничке одбране ако они желе. - Али Протекторат Италије или ма које друге државе значио би стварати немир на Балкану. Значило би стварати другу Босну и Ерцеговину, која би очито била огњиште несигурности и немира."

Пашић је инсистирао на начелу "Балкан балканским народима", баш на оном изнетом у Вилсоновим познатим принципима, којих се, што је време брзо показало није придржавао ни сам Вилсон, признајући јавном декларацијом од 23. априла 1919. Валону Италији, чиме је нарушен интегритет Албаније. Тада је било јасно да се неће сачувати независна Албанија, па је Делегација Краљевине СХС изнела своје територијалне захтеве у погледу северне Албаније, до десне обале реке Дрима, на територије које су 1913. године припале Албанији. Наступио је тренутак када је Делегација Краљевине СХС, поред Ријечког питања, морала да, на инсистирање Андрије Радовића члана Делегације Краљевине СХС из Црне Горе, брани своје територијалне захтеве у погледу северне Албаније а Скадра посебно.^[21]

Пашић, добро упознат са агитацијом Италије у Албанији и међу емигрантима из Краљевине СХС^[22] којима је обећавала да ће тражити да се успостави Албанија у етнографским границама а уколико Косово припадне Србији, створиће покрет који ће тражити његову аутономију под Србијом, дао је инструкције министарству у Београду како се томе супротставити као и надирању италијанске војске^[23] По његовом мишљењу то су могли спречити сами Албанци. "Уколико то не ураде", сматрао је Пашић, "италијанска окупација се изводи по њиховој жељи". Да би се спречило италијанско освајање требало је покренути албанска племена, која су у близини границе, да траже од Конференције мира да се уједине са Србијом, односно са Краљевином СХС. У том случају требало је обећати сваком фису, да ће се управљати према њиховим обичајима и да ће уживати извесну аутономију. "Нашу пак границу, коју смо споразумно утврдили са Есад-пашом чувајте нашом војском и не дајте да прелази преко ње ни Арнаутима ни Италијанима",^[24] поручивао је Пашић министарству, препоручујући да се дејствује међу Есадовим људима да протестују против Италијана и да траже федерацију са Србијом ако им се мисли наметати Протекторат Италије.

Велики број племенских првака, углавном католичких племена, северне Албаније према Пашићевим инструкцијама тражио је уједињење са Краљевином СХС изјашњавајући се против мандата и италијанске окупације. У својим молбама упућеним Конференцији мира, од фебруара 1919. до марта 1920. године, којим су тражили уједињење са Краљевином СХС наводили су пре свих економске и политичке разлоге. "... Налазећи се у овим кршевитим горама пре, а и сада наш једини извор за опстанак јесте наша стока, која нас не би могла издржавати без равница и поља Краљевине Србије, те нам је и опстанак онемогућен без ње. Зато молимо претпостављене српске власти, да се ова наша жеља и молба доставити свима надлежним властима, па и Господину Министру Председнику и молимо да нас узме у сваку заштиту као своје лојалне и исправне грађане. А ми се обавезујемо, да ћемо свуда и на сваком месту свом својом снагом бранити Српске интересе, као најоданији и најлојалнији њени грађани колико нам моћи и снага дозвољава како материјално, тако и морално..."^[25]

Овакви и слични разлози наведени су у молбама католичких албанских племена која су тражила уједињење са Краљевином СХС: племена Клименти и Кастрати северно од Скадра, племена Гаши, Краснићи и Битући на десној обали Дрима, племе Дукађин у Малесији на левој обали, племена Љума (25 села) и Гора (44 села) између Црног Дрима и старе границе Србије, Миридити (8 барјака), племена у Голом Брду на левој обали Црног Дрима (32 села).^[26]

Са сличним захтевом обратио се Пашићу и Н. Иванај, председник клуба "Народни савез Албаније", делегат политичке странке америчких Албанаца при Конференцији мира, у којима поред захвалности за заузимање за независну Албанију моли да се, уколико се не сачува независна Албанија, одреди привремена граница и повуче бар оном линијом која је предвиђена за Србију и Црну Гору као евентуална, Лондонским пактом из 1915 године, наводећи за то разлоге: што Албанци немају поверења у Италију, јер она под видом мандата хоће да италијанизира а касније прикључи Албанију, што по Лондонском пакту нема права на северну Албанију и што племена Миридити, Мали и Малесија дебарска, економски не могу опстати ако се одвоје од Скадра.^[27]

По његовом мишљењу Албанија није била угрожена на северу од Краљевине СХС која тражи њену независност, него од Италије и Грчке које иду за њеном поделом,^[28] па из тог разлога је апеловао на председника Вилсона да утиче на Италију да се угледа на Краљевину СХС и да прихвати начело потпуне независности Албаније у чему лежи услов мира на југу Европе.

Став Делегације Краљевине СХС у албанском питању који је изложен у нотама Конференцији мира, изнет је у Пашићевом извештају,^[30] од 23. децембра 1919. године који је упутио као "лично и строго поверљиво" председнику Министарског савета"... пристајемо на независну Албанију у границама које је Конференција амбасадора у Лондону 13-те одредила, под тим условима ако Италија напусти Валону, тј. ако и она буде примила закључке амбасадорске Конференције од 13-те године.

Исправка границе према Србији и Црној Гори пристајемо да се реши у споразуму племена која живе на граници.

Ако Италија и савезници не приме у целости закључке амбасадорске Конференције, него се буду руководили пактом Лондонским од 15-те године, по коме се уступа Валона са хинтерландом Италијанима, онда ми тражимо - кад једна велика сила долази на Балкан у наше непосредно суседство - да добијемо јачу стратегијску границу, која би најприроднија била главни Дрим од мора до састава са Црним Дримом, а отуда Црни Дрим до једне тачке испод Дебра, до утока реке Зете с леве стране у Црни Дрим, а после вододелницом да обухвати цело језеро Охридско, које би остало на нашој страни.

По Лондонском пакту, по којем се Италији уступа Валона и даје неки Протекторат на Средњу Албанију, Северна Албанија намењена је Црној Гори и Србији. Ми не тражимо северну Албанију за себе, него тражимо да се тим племенима даде право самоопредељења, да она сама кажу да ли желе да се сједине са средњом муслиманском Албанијом, која долази под протекторат Италије, или желе да образују засебну државицу као неку "тампон државицу" или желе да са придруже као аутономна државица нашој држави. У сваком случају ми претендирамо на границу општи Дрим и Црни Дрим с поменутом исправком.

Међу присутним Албанцима у Паризу било је више гледишта у погледу албанског питања. Једни су били за Италију на челу са Туркан-пашом Перметијем, и захтевали су да она остане у Валони на основу тајног Лондонског уговора из 1915. и да јој се да Протекторат над целом Албанијом у границама из 1913. одређеним у Лондону, уз прикључење југословенских крајева у којима, по њиховим тврдњама Албанци чине већину.

Друга група је такође заступала идеју Велике независне Албаније уз коју је било америчко албанско друштво "Ватра".

Трећу групу чинили су они који су сматрали да је најбоље решење тог питања - споразум са Краљевином СХС, независна Албанија према границама из 1913. уз исправке границе у корист Краљевине СХС према жељама народа и успостављање неког савеза - царинске уније, како би се обезбедила независност. Ово гледиште заступале су уз подршку Делегације Краљевине СХС присталице Есад-паше и противници протектората Италије. Како је већина тих Албанаца уживала финансијске потпоре од стране Италије, разумљиво је што су заступали њене интересе. Успротивити се италијанским претензијама и интересима значило је изгубити финансијску помоћ. Многи од њих су били спремни окренути леђа Италији уколико би добили гаранције од Краљевине СХС за решење њихових, односно државних финансијских проблема у виду помоћи, о чему су преговарали са Пашићем. Из тог разлога Пашић је тражио да држава одобри кредит за ту намену^[31] у висини од два-три милиона динара (албански прваци су били изложили план да им за државни буџет треба 100 милиона динара) са чиме се сагласила краљевска влада. Како је убрзо након тога донета одлука о Албанији, која је значила одустајање од успостављања независне Албаније у границама из 1913. године, одустао је од изнете замисли о раду са албанским делегатима у Паризу.^[32]

Наиме, меморандумом од 9. децембра 1919. године, три велике силе В. Британија, Француска и САД предложиле су у погледу Албаније "да Лига Нација даје Италији мандат да администрира независну државу Албанију", са границама на северу и истоку одређеним у Лондону 1913. године док се на јужном делу давало широко задовољење Грчким ревандикацијама.^[33]

Поред тога било је предвиђено да Италија задржи Валону са залеђем из економских и војних разлога.

Како преговори по овом предлогу, између чланова Врховног савета и италијанских делегата, нису довели до споразума, Италија је меморандумом од 6. јануара 1920. тражила извршење Лондонског тајног уговора.

На меморандум три силе од 9. децембра Делегација Краљевине СХС је реаговала нотом од 8. јануара у којој оспорава предлог којим се даје мандат Италији над Албанијом чиме би била угрожена држава СХС.^[34] Тражено је, из економских и стратегијских разлога, исправка границе из 1913. у средњем току Дрима, на Бојани и у погледу племена Клементи и Кастрати, пошто је та граница утврђена под утицајем две, према Србији непријатељски расположене државе - Аустро-Угарске и Немачке. Поред захтева за исправком граница, као најбоље решење заступана је независна Албанија са границама из 1913. године и са аутономном администрацијом. Уколико би се нашло друго решење и јужни део Албаније био уступљен другим државама Делегација је тражила да се Краљевини СХС додели северна Албанија до реке Дрима, за шта су као разлог наведена историјска права јер је Скадар био престоница српских владара. Дримска долина са Скадром чини географску и економску целину са Црном Гором и пограничним крајевима Србије. За средњу Србију и за Црну Гору Дримска је долина једини директан и најкраћи пут на Јадран. Важна железница Дунав-Јадран треба да прође долином Дрима. Амбасадорска конференција у Лондону од 1913. године признала је Србији то право приступа на море. На крају ноте дат је пристанак да Скадар добије аутономију, како је било предложено за Ријеку и Задар, али само у случају ако се Северна Албанија уступи Краљевини СХС.

Предлажући једно опште решење јадранског питања Клеменсо је, у својству председника Конференције мира, рекао 13. јануара 1920. године Пашићу и Трумбићу, а у вези са уступањем Ријеке Италији, следеће: "Према томе, држава СХС успеће се на врхунац своје моћи, па још кад буде имала Скадар, Дрим и Св. Јована Медованског. Нити (Франческо Нити, талијански председник владе) је био на то пристао с тим да Италија задржи Валону и да добије мандат над Албанијом."^[35]

Највеће територијално увећање Краљевине СХС у погледу Албаније, које је нуђено од стране Француске и В. Британије, садржано је у предлогу Жоржа Клеменсоа, председника француске владе, од 14. јануара, којим се покушавало решити јадранско питање. Предлог који је упућен Пашићу и Трумбићу предвиђао је доделу Ријеке Италији (и друга могућност да Ријека дође под Друштво Народа), а Краљевини СХС северне Албаније до Дрима са Скадром, као компензација за Ријеку. Одговор Делегације Краљевине СХС од 20. јануара био је понављање ранијег захтева - да Албанија буде аутономна у границама из 1913. без протектората било које стране силе. Уколико би се делови Албаније доделили другим државама тражен је део северне Албаније који би имао аутономни режим.^[36]

Клеменсо је на овакав одговор краљевске Делегације саопштио да се не може уважити и уколико се предлог од 14. јануара не прихвати Француска и В. Британија ће овластити Италију да примени тајни Лондонски уговор.

Против оваквих решења реаговао је председник Вилсон нотом од 10. фебруара не дајући свој пристанак на решење које негира начела због којих је Америка ступила у рат. Није био за деобу Албаније и примену тајног Лондонског уговора. У одговору представника владе Француске и В. Британије Александра Милерана и Лојда Џорџа од 17. 02. речено је да су узети у обзир југословенски аргументи да јужни део Краљевине СХС нема излаз на море и да би природан приступ био долина Дрима до ушћа Бојане. Из тих разлога учињен је предлог да се омогући Краљевини СХС изградња, под међународним јемством, железничке пруге и пристаништа за саобраћај јужног дела њене територије. Вилсон је и након овога чврсто стајао на гледишту (меморандум од 25. фебруара) да ниједна влада нема права да располаже територијом једног слободног народа. Енергично се противио решењу по ком би била задовољена Краљевина СХС на штету Албаније или Италија на штету Краљевине СХС.

Нотом од 6. марта 1920. године Вилсон је саопштио да се не би сагласио ни са једним планом којим би се краљевини СХС дала територијална компензација у северном делу Албаније за оно што би јој се одузело на другој страни. Овакав став био је одговор на становиште британске и француске владе које су у Лондонском тајном уговору виделе једину важећу алтернативу за решење спора уколико се не постигне други споразум.^[37]

Након Вилсонових интервенција владе Француске и В. Британије су одустале од свог пројекта чиме је албанско питање одвојено од ријечког.

Предлози о подели Албаније и увођењу талијанског мандата, у Албанији су пропраћени видним незадовољством, што је довело до сазивања општег националног конгреса у Љушњу јануара 1920. године. Збачена је "драчка влада" и формирана нова под Сулејманом Делвином. Конгрес у Љушњу је упутио протест Конференцији мира против деобе Албаније, доносећи одлуку о протеривању италијанског окупатора из земље и против анексионистичке политике Краљевине СХС и Грчке. Тражена је Независна Албанија "у њеним етнографским и природним границама",^[38] чиме је истакнута идеја Велике Албаније.

У Пашићевом личном и строго поверљивом извештају председнику Министарског савета од 3. марта 1920. године^[39] у коме извештава о састанку са Нитијем, изнето је незадовољство Вилсоновим ставовима у погледу решавања албанског и ријечког питања. Нитију је саопштио став краљевске владе у погледу Албаније - независна, са границама из 1913. што одговара истакнутом принципу народног самоопредељења и оном другом "Балкан балканским народима" - што је интерес Краљевине СХС као вековног суседа. У случају одбијања тих захтева тражиће се ради безбедности мира у земљи боља стратегијска граница која би била Главни и Црни Дрим што се "слаже са израженом жељом насељења које лежи на десној обали споменутих река". Нити је заступајући интересе своје владе одговорио да се они не могу одрећи Валоне и њене околине која им је дата у њихов суверенитет а што се тиче мандата он им је понуђен и не би се противили да се он да некој неутралној држави. Незадовољство Вилсоновим ставовима је очито кад каже "Из одговора Вилсоновог види се да се он томе не противи [Валона Италији, Аргирокастро, Горица (Корча) Грчкој], али се противи да нам се уступе територије које су нам понудиле Енглеска и Француска у познатом ултиматуму."

"Вилсон у име принципа националности противан је да се нама придруже она слаба племена, која траже да остану с нашом државом у заједници, а прима и даје Италији која је најопаснија не само за Албанију него за цео Балкан да остане у Валони, и поверава јој да уређује албанску државну администрацију, и даје Грчкој Аргирокастро па и Горицу, где има помало и нашег елемента. А само нашој држави не дозвољава да добије Скадар, који живи и може да се развија само у нашој заједници, и пристаје да нам се и Фиума (Ријека) истргне из заједнице ради Италије."

Пашић је процењивао да након оваквог развоја догађаја "Треба покушати све што нам стоји на расположењу те да спасавамо Скадар и десну страну Главног и Црног Дрима", предлажући да се покрену сва албанска племена која су против италијанског мандата, да протестују код Вилсона и Конференције и да траже да сами уређују своју земљу и да се спремају на оружани отпор.

Незадовољство албанског становништва окупацијом италијанских трупа је уследило након рата, подржавала је влада Краљевине СХС јер је окупацију Албаније сматрала као највећу опасност по своју егзистенцију. Италијани су из Албаније покретали црногорско и македонско питање као и идеју о Великој Албанији. "Ми смо против њих водили час потајну час јавну акцију, придобијајући за паре арбанашке прваке и служећи се идејом "независне Албаније" и "Балкан балканским народима".^[40] До краја јуна италијанске трупе су од стране устаника истиснуте из Албаније и задржале су само острво Сасено.

Док је влада Краљевине СХС помагала покрет Албанаца, посебно присталице Есад-паше^[41] и Миридите, за истеривање италијанских трупа из Албаније, дотле је италијанска влада свесрдно помагала и подстицала акцију протеривања југословенских јединица које су се налазиле у граничном појасу до демаркационе линије коју су поселе крајем 1918. године. Средином августа југословенске јединице су биле потиснуте али су се убрзо после противнапада вратиле на исту линију^[42]

Покушај Делегације Краљевине СХС на Конференцији мира да Вилсон уважи њене аргументе у погледу решавања албанског питања био је и меморандум Андрије Радовића који је у име Делегације предао саветнику америчке амбасаде у Паризу за председника Вилсона 29. марта 1920. године.^[43] Поред већ познатог става о албанском питању у меморандуму су изнети и одговори на Вилсонове примедбе које је имао на предлоге Француске и британске владе, изнете у јануару и фебруару, у погледу решавања албанског питања. Основно начело изложено у меморандуму је независна Албанија из 1913. године. Уколико се оствари, тражиће се исправка границе. Ако се донесе супротна одлука, па се део Албаније да Италији и Грчкој, наведени су економски, географски, етнички и историјски разлози да се северна Албанија повери југословенској управи. Посебно је образлагао питање Скадра за који се посебно борио да припадне Краљевини СХС - "Историјски, сјеверна је Албанија колијевка српске државе. Пријестоница првог крунисаног српског краља била је у Скадру, за који народна предања везују најинтимнијим везама душу нашег народа. Скадар су у ствари поарнаутили Турци пошто су га освојили од Срба."

Ово обраћање Вилсону није дало резултата јер је он био изричито против уступака Краљевини СХС на рачун Албаније, заступајући принцип народности у конкретном случају. Поред тога Делегација је схватала да Вилсон не намерава да јадранско питање реши у корист Краљевине СХС.^[44]

Покушај решења јадранског питања настављен је у директним италијанско-југословенским преговорима између министара двеју земаља Анте Трумбића и Шалоје, 13. и 14. априла 1920. који нису донели резултата, као ни преговори од 11. маја у италијанском градићу Паланза између Пашића и Трумбића са југословенске и Шалоје и Гарабсоа са италијанске стране, овог пута због пада Нитијеве владе. Питање и Статус Ријеке решени су Рапалским уговором од 12. новембра 1920. док је решавање албанског питања настављено у Конференцији амбасадора у Паризу која је решавала питања проистекла из рада Конференције мира.

III

Октобра 1920. албанска влада поднела је меморандум за пријем Албаније у Друштво Народа. Негативно мишљење поткомисије, формиране да проучи тај захтев, није утицало на одлуку Скупштине Друштва Народа која је Албанију примила за свог дана 17. децембра 1920. године. Албанија је примљена у Друштво Народа на предлог лорда Роберта Сесила иако није имала своје границе нити је била међународно призната.^[45] Краљевина СХС и Грчка иступиле су са тезом да Албанији није утврђена политичка битност у чему их је подржала Француска. Приликом гласања делегација Краљевине СХС дала је свој глас за пријем Албаније у Друштво Народа. Влада Краљевине СХС у меморандуму од 12. јула 1921. године поднетом Конференцији амбасадора изложила је свој став у погледу захтева за исправком границе према Албанији. Тражена је исправка границе која треба да иде планинским венцем јужно и западно од Охридског језера, затим вододелницом Црног Дрима, вододелницом Дрима до ушћа код Љеша. Разлози наведени за такав захтев били су економски, историјски, етнографски, географски, безбедоносни.^[46] Делегати Албаније захтевали су да о њеним границама одлучује Друштво Народа наводећи разлоге за тај захтев: што Конференција амбасадора на основу уговора о миру има да се бави регулисањем односа између бивших зараћених земаља, а Албанија није била против Србије и Грчке, што би Друштво Народа изгубило од значаја ако би о овом питању одлучивала Конференција и што албански народ има веће поверење у Друштво Народа.

Против оваквог захтева изјаснили су се делегати Краљевине СХС и Грчке. Главни известилац по овом питању, енглески делегат Фишер, сматрао је да је то питање у надлежности Конференције, па је на његов предлог Скупштина Друштва Народа донела Резолуцију 2. октобра 1921. године, којом је Конференција амбасадора добила право да утврди албанске границе.^[47]

Док се питање о решавању граница Албаније налазило пред Конференцијом амбасадора тиранска влада је настојала да инциденте на југословенско-албанској граници током 1921. године, који су изазвани упадом качака из Албаније,^[48] прикаже као завојевачке намере Краљевине СХС. У томе је обилато помагана од стране Италије, која је војнички била потиснута из Албаније, осим са острва Сасено, које је према италијанско-албанском споразуму од 2. августа 1920. припало Италији. Она је своју политику према Албанији прилагодила новонасталој ситуацији. То је била политика "мирног продирања" економском и политичком акцијом што је допринело да њене позиције ојачају на рачун југословенских.^[49]

Трупе Краљевине СХС биле су на положајима демаркационе линије одређене 1918. године, преко границе Албаније из 1913. године, чекајући одлуку о границама. Сукоб са Албанијом због упада качака послужио је председнику тиранске владе, познатом италофилу Илијас Врионију, да 18. марта 1921. године тражи од Друштва Народа да југословенске и грчке трупе евакуишу окупирану албанску територију. У телеграму који је упутио Главном Секретаријату Друштва Народа изложио је бедно стање избеглица са окупиране територије. Влада Краљевине СХС преко дипломатских представника у Паризу и Лондону настојала је да се код дотичних влада утиче да одлуку о границама не доноси Друштво Народа већ Конференција амбасадора. Скупштина Друштва Народа расправљала је о албанском захтеву 25. јуна када је донета одлука да ће се о питању албанских граница бавити Конференција амбасадора. Ово није задовољило албанског делегата који је тражио да се одлука промени наводећи да Конференција амбасадора није компетентна да решава питања граница. Препоручено је обема државама, у духу Пакта Друштва Народа, да се уздржавају од било ког акта који би имао за последицу нарушавање тока процедуре. Друштво Народа је узело обавезу да ће о овоме водити посебну бригу као и одбрани албанске нације.^[50]

Користећи се овим албански делегат Фан Ноли упутио је 7. јула ноту Друштву Народа у којој га обавештава да су племена Гаши и Краснићи окупирана од стране српских трупа, негирајући изјаве делегата Краљевине СХС који је тврдио да су те области окупиране раније на изричиту молбу и тражење тих племена.^[51]

Августа месеца 1921. године католичко племе Миридити дигао се на устанак против тиранске владе. На скупштини племенских првака донета је одлука о отцепљењу и проглашењу независне "Миридитске Републике" са Марк Ђонијем на челу, рођаком Биб Доде познатог миридитског првака.^[52] Сепаратистичке тежње Миридита са којима је српска влада и раније имала добре односе, уживале су подршку владе Краљевине СХС која је са миридитским првацима потписала уговор о сарадњи половином 1921. године: "Било је предвиђено образовање слободне миридитске државе, коју ће бранити војне снаге СХС и чије ће интересе у иностранству заступати влада у Београду".^[53]

"Миридитска Република" је била прилика да се у северној Албанији обезбеди раније дефинисано "једно гнездо албанске независности" ради заштите од продора Италије, како је замишљао Пашић.^[54]

Уследили су напади тиранских трупа на Миридите у циљу угушења устанка. Истовремено, тиранска влада је обавестила Друштво Народа о томе, оптужујући Краљевину СХС за отцепљење Миридита, пошто је она тај покрет припремала. На седници Друштва Народа у септембру, када је расправљано о тим догађајима, делегат владе Краљевине СХС побио је албанске оптужбе, а жалбе тиранске владе су тада одбијене као нетачне тенденциозне.^[55]

Са југословенске стране тражено је од Скупштине и Савета Друштва Народа да се у Албанију пошаље једна комисија која ће утврдити стање у Албанији и однос становништва према тиранској влади и однос тиранске и миридитске владе. Ово је тражено из разлога што је оспоравано од албанске стране да миридитски покрет постоји. Захтевано је од Конференције амбасадора да границе одреди након извештаја комисије. Савет Друштва Народа донео је одлуку да се комисија пошаље, али после одлуке о границама и то на предлог Италије.^[56]

Тиранска влада је и даље пласирала вести у страну јавност о умешаности Краљевине СХС у миридитски покрет, истовремено концентришући трупе на демаркационој линији према положају Великог и Малог Калчерита у области Лурије и Тедрине.^[57] Крајем септембра нападнуте су југословенске јединице у том делу и потиснуте на подручје Араса, а Друштву Народа је и ово представљено као напад југословенских трупа.^[58] Тиранска влада је настојала да поседне својим трупама ове положаје који су јој према границама из 1913. припадали. Јединице војске Краљевине СХС су након неколико недеља, крајем октобра 1921, повратиле изгубљене положаје и поново запоселе демаркациону линију.^[59]

Тиранска влада је ове догађаје представила као општу офанзиву југословенских трупа ради освајања целе Албаније. И поред настојања Краљевске владе да се ове вести демантују, Лојд Џорџ је, на основу оптужби од стране тиранске владе, 8. новембра тражио да се одмах сазове Савет Друштва Народа због сталног напредовања југословенских трупа у северној Албанији. Тражио је да Друштво Народа испита ситуацију и предузме одговарајуће мере.^[60]

На тражење посланика из Лондона, поводом корака Лојда Џорџа, Пашић га је обавестио 8. новембра да "Наша војска не чини никаква освајања у Албанији. То су само тенденциозне вести наших противника. Ми смо само ретаблирали демаркациону линију коју су пре неколико недеља Арбанаси повредили, заузевши неке позиције на њој."^[61] Пашић је негирао извештај британског представника о Албанији, да су југословенске трупе заузеле Лурију и Орош наводећи да, ако су органи тиранске владе протерани из тих места, то нису учиниле наше трупе које увек стоје на демаркационој линији него то су Арбанаси који нису ни признавали тиранску владу..."^[62]

О тиранским оптужбама, које су навеле енглеску владу да тражи хитан сазив Савета Друштва Народа, расправљано је на седници Савета од 17. до 19. новембра 1921. године. Британски делегат Фишер у свом излагању узео је у заштиту Албанију изјављујући уверење енглеске владе да албански народ жели јединствену државу и да догађаји који су се збили на југословенско-албанској граници прете међународном миру. Леон Буржоа, француски делегат, био је наклоњен Краљевини СХС, тврдећи да трупе Краљевине СХС нису прелазиле демаркациону линију, док су оружане банде са албанске стране то често радиле. Резолуцијом која је донета 19. новембра, Савет Друштва Народа препоручио је потребу поштовања албанских граница, по којима је донета одлука 9. новембра, и прихватио уверавања дата од представника двеју држава да ће живети у добрим односима и да неће изазвати или одржавати какав покрет који би реметио мир суседних држава. Поред тога, Анкетној комисији која је била упућена у Албанију дате су инструкције: да поднесе извештај Савету о повлачењу трупа обе државе са демаркационе линије и да учини потребна осигурања против локалних покрета који би пореметили унутрашњи мир Албаније.^[63]

Анкетна комисија је стигла у Драч 19. новембра а потом у Тирану, где је задржана више дана, што је Пашић тумачио намером тиранске владе да је задржи да не иде у Миридите док не угуши миридитски устанак.^[64] Тиранска влада је без милости гушила устанак Миридита па је велики број породица потражио спас преласком границе у Краљевину СХС. Пашић је инсистирао преко посланика у Лондон код енглеске владе да утиче на Комисију да одмах иде у Миридите на шта је добијен одговор да је то Комисија Друштва Народа и да се код њега интервенише по том питању. Крајем новембра угушен је Миридитски устанак и када је све било мирно тиранска влада је одвела Комисију 9. децембра у Миридите. Већина миридистких првака пребегла је у Краљевину СХС као и Марк Ђони који је крајем новембра прешао у Призрен. Анкетна комисија је имала задатак да надгледа успостављање мира и да утврди неутралну зону у оквиру које је Комисија за разграничење требала да одреди граничну линију.^[65]

Док је војни сукоб трајао на граници, Конференција амбасадора је расправљала о границама Албаније. Средином августа 1921. године делегати великих сила, чланови Конференције амбасадора имали су ставове својих влада у питању албанских граница.^[66] Енглески делегат Темперлеј био је склон да се поред независности Албаније, учине уступци Грчкој (Аргирокастро), а да Краљевина СХС добије исправке границе код Дебра (Пут Струга-Дебар остао би Краљевини СХС), Призрена (племе Гора Краљевини и граница на Коритнику и Паштрику) и код Скадарског језера (да се граница помери на исток на Велечико а одатле до састава Хотског и аргистратског залива). Француски делегат Ларош заступао је становиште да признају границе из 1913. са неким исправкама у корист Краљевине СХС а уколико би се Грцима доделио Аргирокастро, Краљевини треба уступити долину Дрима, куда би могла бити изграђена железница за коју су и сами Французи показивали интерес. Ларош је у разговору са послаником Јовановићем сугерисао да се прихвати ректификација границе јер је искључено да ће Краљевина СХС добити оно што тражи, напомињући му да је повољан моменат за решења албанског питања у корист Краљевине испуштен на Конференцији мира.^[67] Италијански делегат Гали био је за границе Албаније из 1913. уз могућност мањих исправки у корист Краљевине СХС. О острву Сасену није говорио сматрајући да га је Италија добила од Албаније, са чиме су се солидарисали Французи.

У погледу економских повластица у северној Албанији у првом реду за изградњу железнице и пристаништа на мору, италијански гроф Сфорца је децембра 1920. изјавио посланику Антонијевићу у Риму, да би Италија подржала такве захтеве под условом да у грађењу железнице и пристаништа узму удела и италијански капитал и италијански инжењери и радници, уз напомену да тај разговор остане у тајности.^[68]

Италија је септембра 1921. године предлагала британској влади измену нота у којима би се рекло, да уколико се покаже да Албанија не може да опстане сама да јој Велика Британија призна Протекторат над њом, што је лорд Керзон одбио.^[69] Како Италија није хтела да одустане од агресивне политике према Албанији, упутила је нов предлог британској влади, којим тражи примену тајног лондонског уговора из 1915. године о деоби Албаније што је такође одбијено.^[70] Британски Протекторат над Албанијом, као заштиту од Италијанског утицаја, тражили су делегати албанске владе, али су наишли на енергично одбијање уз обећање да ће их Лондон узети у заштиту.^[71] Тиме је Велика Британија стала у одбрану интегритета Албаније, истина делимично, јер још није било решено питање уступака Грчкој на рачун Албаније.

Овакав ток решавања питања албанских граница био је познат влади Краљевине СХС па је 2. октобра 1921. године упутила ноту Конференцији амбасадора у којој је изложен развој догађаја на Балкану, посебно у Албанији у блиској прошлости, стављајући до знања да владу Краљевине СХС неће везати решење питања граница које долази у први ред сваке државе, без њеног учешћа и без њеног пристанка. Што се тиче протектората, наглашено је да га не може прихватити без обзира ко био у питању. Влада је апеловала на савезнике да приликом одређивања граница узму у обзир "жеље хришћанских племена којима су на челу Миридити и Маћани"^[72]

Инциденти на југословенско-албанској граници свакако су допринели да представници В. Британије, Француске, Италије и Јапана донесу колективну ноту о "интегритету и неотуђивости арбанашких граница" и о "стратегијској сигурности Италије", коју су поднели краљевској влади 7. новембра 1921. године, два дана пре одлуке о границама Албаније.^[73] У ноти се каже да је на основу добијених извештаја влада Краљевине СХС предузела војне операције против Албаније и да су њене трупе ушле у Албанију, што велике силе не могу прихватити као оправдано и поново инсистирају да се влада Краљевине СХС уздржи од војних операција према Албанији и да нареди да се повуку њене трупе које су прешле границу.

У свом одговору влада Краљевине СХС је негирала наводе да је њена војска прешла границу, правдајући своју акцију заузимањем демаркационе линије коју повређују Албанци врло често својим упадима палећи и пустошећи села, убијајући представнике државних органа и одводећи стоку коју нађу. Наглашено је да је краљевска влада тражила више пута од великих сила да образују анкетну комисију која ће утврдити чињенице, али она није била образована.^[74]

У таквим околностима Конференција амбасадора великих сила донела је 9. новембра 1921. одлуку о границама Албаније. Одлуком је потврђена граница утврђена 1913. на Конференцији амбасадора у Лондону. У њој је, поред осталог, изнесено "да је Комисија за разграничење која је саставила завршни Протокол својих радова у Флоренцији (Фиренци), 17. децембра 1913. године на терену утврдила јужне границе Албаније",^[75] што ће у даљем раду на разграничењу изазвати различита, потпуно супротна мишљења у питању границе на том делу територије.

Одлуком од 9. новембра гранична линија из 1913. године претрпела је извесне исправке из економских, стратегијских и саобраћајних разлога. Краљевина СХС добила је исправку границе код Призрена, добивши горски и хаски срез и код Дебра. Албанија је добила место Лин на Охридском језеру које је по Лондонском протоколу припадало Србији. У области североисточно од Скадра остављена је могућност исправке Лондонске линије ради заштите и економских интереса Скадра са једне и Подгорице са друге стране.

Конференција амбасадора је овом одлуком признала Албанију као зависну и суверену државу, док је Италији, уместо ранијих обећања, признат специјални интерес за одржавање албанске независности.^[76]

Уз одлуку о границама, влади Краљевине СХС упућена је преко Посланства у Паризу и нота у којој Конференција амбасадора саопштава да не жели улазити у дискусију око аргумената изнетих у ноти од 2. октобра, на којима краљевска влада базира своје захтеве, подсећајући је да је пристала на резолуцију Друштва Народа од 2. октобра 1921, којом су, поред осталог, савезничке силе овлашћене да донесу одлуку о границама Албаније. Истовремено позива владу Краљевине СХС да без одлагања евакуише територије које су припале Албанији. У две протестне ноте упућене Конференцији амбасадора, влада Краљевине СХС је изразила неслагање што је одлука донета без учешћа њених представника и због додељивања места Лин Албанији, али је изразила спремност да евакуише трупе са територије додељене Албанији.^[77]

Неуспех "Миридитске републике", оптужбе Друштву Народа због војног ангажовања трупа Краљевине СХС на граници према Албанији, као и декларација великих сила којом се штити интегритет и неотуђивост албанских граница и стратегијска сигурност Италије на том простору, значили су губљење позиције Краљевине СХС у решавању албанског питања, са једне, и стварни успех италијанске политике ка развијању њеног утицаја у Албанији, са друге стране.

Одлуку Конференције амбасадора о границама Албаније имала је да на терену спроведе Међународна комисија за разграничење са Албанијом, чији су чланови били комесари великих сила, који су могли од заинтересованих држава узети по једног консултативног члана, што је и учињено. Председник Комисије био је италијански комесар, генерал Енрико Телини.^{[78 ]}Комисија за разграничење са Албанијом састала се почетком јануара 1922. године у Паризу, где је добила инструкције за рад од Конференције амбасадора. Прва седница Комисије са делегираним комесарима Краљевине СХС, Грчке и Албаније одржана је 7. фебруара 1922. у Италијанском војно-географском институту у Фиренци, како би се упознала са материјалима Комисије за разграничење из 1913. године.^[79]

Комисија је стигла у Скадар 7. марта 1922. године са циљем да отпочне рад на разграничењу од ушћа Бојане па на север и даље до Охридског језера. У току 1922. године, до 1. децембра, Комисија је радила на разграничењу Краљевине СХС и Албаније.^[80]

У току рада на разграничењу појавила су се два спорна питања као последица накнадних одлука Конференције амбасадора о југословенско-албанској граници. Измене првобитне одлуке од 9. новембра, односиле су се на границу јужно од Охридског језера-манастир Св. Наум и на предео долине Врмоша.

На предлог Анкетне комисије Друштва Народа, која је, поред осталог имала да успостави неутралну зону у оквиру које је Комисија требала да повуче граничну линију, Конференција амбасадора донела је одлуку којом се Комисији за разграничење ставља у задатак да повуче на терену и границу јужно од Охридског језера, у области манастира Св. Наум. Обавештавајући владу Краљевине СХС о томе, 4. априла 1922, преко отправника послова у Паризу, Конференција амбасадора је саопштила да јој није било познато да граница на том делу није утврђена 1913. године, када је доносила одлуку о границама 9. новембра 1921. године. И на овом делу границе била је предвиђена неутрална зона, коју су требале евакуисати обе стране. Према Краљевини СХС она је требала ићи линијом од ушћа реке Цераве у Охридско језеро, одатле на Љубавиште до Пишкопеје и даље до Халарупа, а према Албанији линијом од Охридског језера према Старову - путем Подградец-Корча, даље до виса Петруше, а одатле потоком до Малиског језера.^[81]

За владу Краљевине СХС питање разграничења код Св. Наума било је и правно и фактички решено Лондонским протоколом и српском окупацијом 1913, коју су припале како суседне, тако и заинтересоване силе, што је саопштено Конференцији амбасадора нотом од 22. априла 1922. године. Како је то питање сматрала дефинитивно решеним, Југословенске трупе нису ни евакуисале предвиђену неутралну зону, нити су се повукле са границе према којој се манастир Св. Наум налазио на територији Краљевине СХС. Влада Краљевине СХС је сматрала да Комисија за разграничење треба да потврди лондонску линију на том граничном сектору, без права њене модификације, пошто се о томе не говори у одлуци од 4. априла.

Без обзира на овакав став краљевске владе, Комисија за разграничење је наставила рад на утврђивању јужне албанске границе.

Нејасност текста Лондонског протокола поделила је комесаре, чланове Комисије, у питању коме припада манастир Св. Неум? Тешкоће су се јавиле у тумачењу дела текста где се каже да ће граница ићи на југу "од Лина до Св. Наума" и да ће се рад Комисије за разграничење распростирати "на североистоку до граничне линије старе отоманске корчанске казе".^[83]

Британски члан Комисије Џаилс тумачио је Лондонски протокол у корист Краљевине СХС, да манастир Св. Наум припада њој, али да га са гледишта "етничког, географског, стратегијског и права народа да располажу сами собом" треба доделити Албанији. Комесари Француске и Италије, Пере и Телини, сматрали су да поред ових разлога, према тексту Протокола, Св. Наум припада Албанији. Докази о припадности села и манастира Св. Наум охридској кази (срезу), које је Комисији за разграничење поднео делегат краљевске владе, пуковник Јовановић, нису поколебали мишљења и ставове чланова Комисије.^[84] Резултат оваквог тумачења Лондонског протокола и мишљења чланова Комисије био је њихов предлог да се Св. Наум додели Албанији, што је Конференција амбасадора усвојила и донела такву одлуку 6. децембра 1922. године.^[85]

Ова одлука саопштена је заинтересованим владама 23. децембра, уз образложење да текст Лондонског протокола изричито не одређује којој од две државе припада манастир Св. Наум.

Друго спорно питање појавило се приликом разграничења на делу границе североисточно од Скадра, где је према одлуци Конференције амбасадора, од 9. новембра, остављена могућност исправке границе ради заштите и економских. интереса, како Скадра, тако и Подгорице. Током рада на том делу границе Комисија за разграничење је дошла до закључка да се граница исправи у корист Албаније, што је и предложила Конференцији амбасадора, која је на основу тог предлога донела одлуку 11. октобра 1922. године да се долина Врмоша и део територије код Хотит-Рапше, који је према Лондонској линији припадао Црној Гори, доделе Албанији. Оваква одлука мотивисана је економским разлозима пограничног албанског становништва, коме је требало обезбедити право испаше за стоку.^[86]

Док је Конференција амбасадора мењала своју првобитну одлуку о границама Албаније, а Комисија на терену повлачила граничну линију, италијанска активност у Албанији, посебно у северној, попримала је све веће размере. Неуспех са давањем Хасан бег Приштине на чело албанске владе у децембру 1921. године,^[87] није обесхрабрио италијанског посланика у Тирани, маркиза де Дураца, преко кога је оствариван најјачи утицај, да и даље ради на изазивању нереда у Северној Албанији, који су за крајњи циљ имали да оправдају италијанске захтеве и намере за интервенцију у Албанији и Протекторат над њом.^[88]

Са пропагандом Италије у Албанији били су упознати и секретар британског посланства у Тирани Пар, отправник послова француског посланства, делегат Друштва Народа гроф Молтке, као и амерички представник, који су о томе известили своје владе, односно Друштво Народа.^[89] Прозрели су италијанска настојања да преко плаћених Албанаца, њихових присталица и чланова црногорског комитета, изазову инциденте на граници, мислећи да се југословенска војска неће задовољити одбијањем напада већ да ће нападаче гонити и преко границе. Повреда границе од стране југословенских трупа послужила би Италијанима да искрцају своју војску у Албанији под изговором заштите и очувања албанске независности, што им је било признато од стране Конференције амбасадора. Успостављена неутрална зона дуж границе била је погодно место за склониште качацима и "разбојничким вођама попут Бајрама Цурија и Хасана Приштине, који су у дослуху са Косовским комитетом настојали да унесу немир у северне делове Албаније и да подигну буну у Црној Гори".^[90] У ову зону нису могле улазити војне јединице као ни полиција што су качаци и посебно Приштина и Цури користили за организовање напада на територију Краљевине СХС. Пре успостављања неутралне зоне Бајрам Цур је упућујући прокламацију^[91] муслиманском живљу дуж границе Србије и Албаније имао у плану у које сврхе ће ту зону искористити.

Влада Џафера Итија коју је влада Краљевине СХС признала 26. марта 1922. године, није успела да спречи делатност снага Бајрама Цурија. Почетком децембра 1922. за председника албанске владе дошао је Ахмед бег Зогу који је уживао подршку Краљевине СХС и Енглеске. Интервенцијом владиних снага сломљен је отпор Барјама Цура који је са Хасаном Приштином отишао у Италију. Како је на већем делу границе до Охридског језера била одређена граница, крајем године је укинута неутрална зона осим једног уског дела од 500 метара са обе стране границе ради постављања граничних знакова.^[92] Но и поред тога, чести упади Качака и Комита, који су сарађивали, нису престали.

Накнадне одлуке Конференције амбасадора о додели Св. Наума и долине Врмоша Албанији изазвале су незадовољство и протест краљевске владе. Након решења кризе владе отворене раскидом коалиције између радикала и демократа влада Краљевине СХС је упутила меморандум Конференцији амбасадора 27. марта 1923. године, у коме је протестовано против њених одлука донетих на штету Краљевине СХС. Истовремено је протестовано преко посланика код влада у Паризу, Риму и Лондону. Конференцији амбасадора су изнете све примедбе владе на граничну линију целом њеном дужином.^[93]

Са границом од ушћа реке Бојане до Скадарског језера (секција А) коју је одредила Конференција амбасадора, влада Краљевине СХС је била задовољна иако је један део раније територије Црне Горе одузет. Како је у одлуци стајало да се обема граничним државама гарантује право слободне пловидбе реком Бојаном, влада је саопштила да резервише себи сва права Краљевине Црне Горе стечена Берлинским и Лондонским међународним уговорима у погледу слободне пловидбе и службености реком Бојаном и Скадарским језером, као и за њихову регулацију и исушење околних предела.

Своје незадовољство краљевска влада је изразила због одлуке о граници на делу од Скадарског језера до брда Виле (секција А2) и од брда Виле до Ђеравице (секција Б). На овом делу границе према одлуци од 9. новембра 1921. модификација граничне линије требало је да буде у корист Краљевине СХС а она је учињена на њену штету. Разлози због којих је влада Краљевине и раније изразила резерву на тај део границе били су: а) што би ново/обележена граница од Хотских ханова преко Мали Хотит до реке Цем (Цијевне) ишли најнижим планинским обронцима у правцу Подгорице коју је од те линије делила раздаљина свега 20 км чиме би била изложена несметаном и могућем упаду од стране Албаније, као и директном дејству оруђа већег калибра. Како је изворни део реке Цијевне остао Албанији и из тог правца био би могућ слободан покрет према Подгорици. Оваквим повлачењем граничне линије доведени су у питање дебуше и заштита Подгорице иако је одлуком од 9. новембра предвиђено супротно; б) На географским картама комисијских делегата и војних експерата код Конференције амбасадора 1913. као и 1921. године, граница је повучена источније, тј. преко виса Величика чиме је за заштиту Подгорице дат комплекс положаја Мали Хотит; ц) Одузимање овог дела територије са путем Хани-Хотит-Бриџа-Рапша учињено је из економских разлога ради обезбеђења слободног пролаза једног дела племена Клементи са њиховом стоком на пашњаке у предео Врмоша. Ти разлози нису уважавани на делу границе од брда Виле до Ђеравице када је било у питању становништво Плава и Гусиња које са Подгорицом веже једина директна комуникација долином реке Грнчар преко Врмоша и Велепоје на Широкар и Орахово. Одузимањем једног дела долине реке Грнчара та комуникација је пресечена и становништво Плава и Гусиња било би упућено на веома обилазан и дуг пут преко Андријевице, Матешева и Биоча за Подгорицу; д) Доделом Албанији горњег тока реке Цијевне и долине Врмоша онемогућено је Краљевини СХС изградња трансбалканске железничке пруге која би повезивала Пећ, Плав и Гусиње тим правцем са Подгорицом и даље на Јадранско море.

Излажући ове чињенице влада Краљевине СХС је била спремна, у циљу задовољења економских интереса племена Клементи, да пристане на предвиђену границу на делу од Скадарског језера до брда Виле иако је као таква угрожавала интерес и сигурност Подгорице, ако би се долина реке Грнчара - Врмош и Велепоја - са једном комуникацијом од Плава и Гусиња за Подгорицу, као реципроцитет путу Хани-Хотит-Бриџа-Рапша, доделила Краљевини СХС.

У том смислу је и предложена поправка границе на делу од брда Виле до Ђеравице која би требала да иде старом административном границом између Новопазарског Санџака и Скадарског вилајета, односно вододелницом реке Прони Сат, са једне и реке Лим са друге стране (од брда Виле на Љешницу - М. Метохис - Ћ. Пределечит - Ћ. Пернет - Маја Радохинс - Ћ. Пејс). Оваквим разграничењем добијена територија на секцији Б по површини би приближно одговарала изгубљеној територији на секцији А2 а тиме би де избегао опасан територијални клин који је ишао у правцу горњег тока притока Лима.

Како је долма Врмоша служила Клементима за испашу стоке, краљевска влада је предлагала да се то питање регулише уговором са Албанијом, да се и даље користи, пошто је та долина била раније својима српског манастира Дечани.

Гранична линија на делу територије од Ђеравице до Ћафа Прушит (секција Ц) остала је као и раније чиме је влада Краљевина СХС била задовољна. У одлуци Конференције амбасадора било је предвиђено да уговоре о пограничном промету треба поднети на одобрење Комисији за разграничење. Влада Краљевине СХС је изјавила да нема ништа против пограничног промета са Албанијом не само према Ђаковици него дуж целе границе, али да је то питање које ће се решити трговинским уговором између Краљевине СХС и Албаније, у ком Комисија за разграничење не може да арбитрира.

Граница од Ћафа Прушит до Охридског језера (секција "Д" и "Е") је прихваћена иако се влада морала одрећи места Лин које је пре и за време рата припадало Србији. В. Британија и Италија су се посебно заузимале да се место Лин додели Албанији. Само село сиромашно са неколико стотина становника чије је главно занимање било сточарство, привлачило је пажњу британске и италијанске дипломатије из економских разлога, због његовог положаја на западној обали Охридског језера. Два су разлога таквог интересовања: први - положај Лина пружао је могућност риболова, који би, према прорачунима, доносио од 100 до 200 хиљада златних динара годишње; други - много значајнији и одлучујући, могућност коришћења сувишне воде Охридског језера за производњу електричне енергије. Наиме, близина Лина и реке Шкумбе односно њених притока (поток Урака удаљен 2 км), давало је реалне изгледе да се језеро повеже тунелом са потоком Урака којим би вода отицала у Шкумбу а њоме у Јадранско море. Према прорачунима, вишак воде од 250 милиона кубних метара годишње који отиче из језера реком Дримом, уколико би се усмерио реком Шкумбом уз пад од 650 метара, могао је изградњом централа донети пола милијарде киловат часова електричне енергије годишње, што је представљало 50 милиона златних динара. Уколико би се експлоатација изводила интензивније та сума се могла увећати на 100 милиона динара у злату.

Влада Краљевине СХС је из тих разлога настојала да место Лин не припадне Албанији. Било јој је познато да је турска влада почетком 1913. године, када је било извесно да ће изгубити ту територију, дала једној групи француско-швајцарској концесије за коришћење Охридског језера. Те концесије су касније пренели на шири круг људи Енглеза и Талијана тражећи од албанске владе да их потврди уз обавезу да ће сва територија која долази у обзир за извршење концесија припасти Албанији. Италијани су за електрификацију Шкумбе заинтересовали Албанце, јер је према њиховим прорачунима могла бити осветљена цела Албанија, али и Британце, јер је за те радове био потребан капитал који се могао уложити без ризика.^[94]

За део границе од Охридског језера до тромеђе са Албанијом и Грчком у Преспанском језеру (секција "Ф") влада Краљевине СХС је била одлучна у ставу да је то питање правно и фактички дефинитивно решено, да не може подлећи никаквој промени, и да су сви разлози међународно-правни, политички и национални говорили томе у прилог.

Са међународно-правног становишта за границе су биле меродавне одлуке Конференције амбасадора у Лондону 1913. и одлуке Конференције амбасадора у Паризу од 9. новембра 1921. године, било је чврсто уверење краљевске владе из следећих разлога: након одлука Лондонске конференције 1913. Аустро-Угарска је ултиматумом захтевала од Србије да трупе и власти евакуише на одређене границе, што је и учињено, чиме су Аустро-Угарска и остале заинтересоване силе биле задовољне; на постојећој граници, коју је краљевска влада сматрала важећом, зауставила се и окупаторска војска 1915. године, а она је била уцртана у географске и војне карте.

Одлуку од 9. новембра 1921. влада је прихватила као дефинитивну и никакве накнадне модификације није хтела да прими.

Као политички разлози наведени су: што је Краљевина Србија из рата изашла са савезницима као победник и са постојећом границом и територијом што јој је у току рата од савезника више пута гарантован интегритет.

Манастир Св. Наум, једно од најстаријих српских светиња, и "већинско српско становништво" у оквиру затечене границе коју је бранила влада Краљевине СХС, били су национални разлози због којих се није пристајало на промену границе.

Одлучност владе да неће одустати од свог става осим пред силом, није убрзало решење овог питања.

Министар Нинчић је у инструкцијама посланику у Паризу посебно захтевао да се о ставовима владе заинтересује Поенкаре, председник Конференције амбасадора. Посто су прикупљени докази, из архиве Форин офиса^[95] и Министарства спољних послова у Бечу,^[96] да је манастир Св. Наум по разграничењу из 1913. припао Краљевини Србији, влада Краљевине СХС је нотом од 19. јуна 1923. преко посланика у Паризу Спалајковића, тражила ревизију одлуке од 6. децембра 1922. године у погледу Св. Наума, тврдећи да је она у супротности са Лондонским протоколом. Тврдње су поткрепљене новим документима који су претходили одлуци о граници из 1913. године - два телеграма грофа Менсдорфа грофу Берхтолду од 8. и 11. августа, италијански предлог спорне границе од 19. марта аустро-италијанска компромисна линија у јужној и југоисточној Албанији од 22. априла и Берхтолдова упутства делегату Аустро-Угарске у Комисији за одређивање јужне и југоисточне границе Албаније од 5. септембра. Истовремено делегат Јовановић поднео је Комисији за разграничење предлог спорне границе у духу инструкција владе. Предлог је предвиђао да граница иде "са западне обале Охридског језера између Лина и Радозде" преко језера на јужну обалу "од прилике 1.200 метара западно од манастира Св. Наум" и даље на југ. Албанска влада је преко свог делегата у Комисији уложила против предлоге тврдећи да Св. Наум и околина припадају Албанцима. У Спалајковићевој ноти упућеној Рејмону Поенкареу, председнику Конференције амбасадора, 28. јуна 1923. године изнети су разлози етнографске природе којима је оспоравана одлука о додели Св. Наума Албанији, тврдећи да је "становништво села Пишкупеје, Љубаништа и Трпезнице која леже јужно од Охридског језера са наше стране граничне линије, сасвим православно и српско." На делу територије која је требала да припадне Албанији, према овој ноти, становништво је измешано, али је "највећим делом српско" и сви говоре "најчистијим српским језиком."^[97]

Настојања владе Краљевине СХС да убеди велике силе да промене одлуку о Св. Науму нашла су одјека у француским круговима. Након расправе у Ужем комитету Конференције амбасадора, француска делегација је дала за право тумачењу краљевске владе у погледу припадности Св. Наума, уважавајући поднете доказе. То своје гледиште изразила је у ноти од 18. јула 1923. године, уз констатацији да Конференција амбасадора има довољно аргумената да повуче своју одлуку о Св. Науму.

Британски и италијански представници у ужем комитету имали су супротно мишљење које су изразили у заједничком меморандуму упућеном Конференцији амбасадора 3. августа 1923. године. Сматрали су да би измена одлуке због протеста краљевске владе могла изазвати последице и довести у питање и многе друге одлуке Конференције. За њих су етнографски, економски и географски разлози ишли у прилог већ донете одлуке. Позивали су се на констатације чланова Комисије за разграничење, да је становништво околних села око Св. Наума албанско или бугарско - супротно од навода у Спалајковићевој ноти од 28. јуна и да у економском погледу Св. Наум, Пишкопеја и Љубаниште чине једну целину која зависи од ближег Подградеца а не од Охрида. Својим ставом бранили су и стратегијску границу Албаније јер су сматрали да би доделом Св. Наума Албанији био угрожен пут Корча-Елбасан преко Подградеца. У прилог свога мишљења наводили су и став Анкетне комисије која је предложила да се манастир додели Албанији. Са правне стране питања (тумачење Лондонског протокола), британски и италијански представници су сматрали да Св. Наум припада Албанији и да из тог разлога не треба мењати одлуку.

Француска делегација је била упорна у одбрани своје тезе па је побијајући британско-италијанске аргументе остала уверена да сви разлози економски, географски, политички, историјски, па чак и етнографски, иду у прилог измене одлуке о Св. Науму у корист Краљевине СХС.^[98]

Британска и француска влада остале су и даље при својим ставовима, прва и након тумачења одлука из 1913. и 1921. о Св. Науму од стране Правног комитета Конференције амбасадора. Комитет је био мишљења да је Св. Наум остао ван граница Албаније. Британци су све више бранили неповредивост одлуке Конференције из 1922, док су Французи били упорни у захтевима да се она ревидира. Краљевска влада била је свесна значаја француског става и дипломатске акције коју је ова предузимала, па је преко Спалајковића, 23. априла 1924. године упутила ед-мемоар главном секретару Конференције Масиглиу у коме је изразила решеност да неће напустити Св. Наум, осим пред силом, јер је то за њу било дефинитивно решено питање.^[99]

Током поновне расправе на седницама Конференције, француски делегат Ларош уважио је аргумента владе Краљевине СХС у питању припадности манастира тражећи да Конференција измени своју ранију одлуку коју је донела услед непознавања неких факата. Француском гледишту приближио се италијански амбасадор барон Романо Авецана не спорећи припадност Св. Наума Краљевини СХС. Британски делегат Мек Доналд и даље је бранио неповредивост одлуке.

Тиме се у решавању овог питања десио интересантан обрт - док је приликом доношења одлуке о ревизији Лондонског протокола од 6. децембра 1922. године британски члан Комисије за разграничење потпуковник Ђаилс тумачио протокол о граници код Св. Наума у корист Краљевине СХС, а француски и италијански чланови Пере и Телини у корист Албаније, дотле је након поновног разматрања тог питања британска влада бранила одлуку Конференције о припадности Св. Наума Албанији, а француска и италијанска влада нису оспоравале његову припадност Краљевини СХС.^[100]

Британска влада, и поред бројних дипломатских покушаја краљевског посланика у Лондону да утиче на њен став да прихвати измену границе код Св. Наума, у корист Краљевине СХС,^[101] саопштила је 19. маја да не може прихватити образложење француске владе поднето у виду ноте, захтевајући да Комисија за разграничење настави свој рад, или, у противном, да Конференција поднесе Савету Друштва Народа питање да ли она има право да мења своје одлуке.^[102]

За овакав свој став Британци су наводили разлоге правне природе, мада су се иза њега крили и други разлози. Албанска влада, како је извештавао краљевски посланик из Лондона "прети Ф.(орин) О.(фису) 3 апелом на Лигу Народа, ако Конференција амбасадора приступи ревизији и да тај факт чини Ф(орин) О.(фис) врло обазривим у овом питању, тј. у студирању француских аргумената за ревизију". Поред тога у изгледу је било и добијање концесија петролеума у Албанији око којих су се преплитали интереси са Италијом, чији је једно време резервисан став несумњиво утицао на држање Британије. Италија, из својих интереса према Албанији и обзира који су проистицали из њих, није јавно истицала своје слагање са француским гледиштем, односно са захтевом владе Краљевине СХС да Св. Наум остане као њен интегрални део.^[103]

IV

Сукоб мишљења у Конференцији амбасадора у питању границе код Св. Наума решен је тиме што је Конференција затражила мишљење од Савета Друштва Народа: да ли је она исцрпела своју мисију у погледу Св. Наума одлуком од 6. децембра 1922. године, коју је имала на основу резолуције Скупштине Друштва Народа од 2. октобра 1921. године и какво би решење требало донети у случају негативног одговора? Савет Друштва Народа сматрао је да је ово питање правне природе па га је 17. јуна 1924. године упутио Сталном суду међународне правде у Хагу тражећи од њега мишљење.^[104]

Док је питање границе код Св. Наума било на разматрању пред Хашким судом, Конференција амбасадора је средином јула 1924. године наредила Комисији за разграничење са Албанијом да настави рад на разграничењу недовршеног северног дела српско-албанске границе, с тим да се у пределу Врмоша не подижу граничне ознаке док Комисија на лицу места не учини анкету по одређеним питањима и прикупљене податке са својим мишљењем и предлогом не поднесе Конференцији амбасадора на решење, што је значило да је Конференција била узела у поновно разматрање оспорени део границе од стране Краљевине СХС.^[105]

Како су се у Комисији променили француски и италијански комесари требало је припремити потребне податке како би се они упознали са неопходним чињеницама ради потпуног сагледавања тог питања. Комесар Јовановић је тражио да се припреме представници племена Куча и Васојевића који ће упознати Комисију са одређеним питањима и поднети одређене доказе:

а) куда је на терену пролазила стара турско-црногорска граница између Виле и Планинице;

б) куда је на терену пролазила тачна граница земљишта на које полазу право племена Кучи и Васојевићи уз оригинална документа која говоре о тој граници;

ц) оригиналне признанице из задњих година од примљене закупнине за Велепоју и друга земљишта која су Црногорци примали од Турака;

д) оригиналне доказе шта су, коме, када и колико плаћали Клементи за то земљиште после 1912. године;

е) да лица која су плаћала закупнину 1921. године то потврде Комисији;

ф) да се припреме оригинална документа о граници на реци Скробатуши између Куча и Клемента.

Поред тога било је неопходно припремити одговоре на питања:

- у којим приликама и под каквим условима је српско и албанско становништво принуђено да пролази кроз Врмошу, нарочито у погледу одласка становништва среза Плавско-гусињског на пијацу у Подгорицу, и како, у које доба године и за које време Клементи и друга племена црногорска користе пашњаке за стоку у Врмошу.^[106]

Хашки суд, који је расправљао о питању Св. Наума, саслушао је излагања представника Краљевине СХС, Грчке и Албаније. Посланик Спалајковић саопштио је декларацију владе у којој је оспоравано право измене одлуке Конференције амбасадора од 9. новембра 1921. године. Изнети су разлози и ставови краљевске владе који су и раније, нотама 27. марта и 19. јуна 1923. године презентирани Конференцији амбасадора.^[107]

Бројни контакти и настојања М. Гавриловића, краљевског посланика у Лондону, по инструкцијама министра иностраних послова из Београда, да Британија утиче на усвајање захтева Краљевине СХС, остали су без резултата. Док је питање Св. Наума за Краљевину било политичко, за Британију је било "чисто правно". И поред изјава датих Британцима да ће негативна одлука у том питању "остати без последица ма какво дипломатско средство било против нас употребљено", британски, став се није променио.^[108]

Хашки суд је 4. септембра 1924. године донео консултивно мишљење да је Конференција амбасадора, својом одлуком од 6. децембра 1922. по питању албанске границе код Св. Наума исцрпла своју мисију о којој је реч у резолуцији Скупштине Друштва Народа од 2. октобра 1921. године онако како су је признале заинтересоване силе.^[109]

Оваква одлука примљена је са незадовољством код владе Краљевине СХС. Министар иностраних послова Краљевине СХС је британског посланика у Београду Јанга уверавао да је Св. Наум дефинитивно додељен Србији 1913. год. и да је као такав саставни део Краљевине који Конференција амбасадора нема право да додели другој држави. Са оваквим ставом упозната је и Конференција амбасадора, након одлуке Хашког Суда, у коме је изнета, решеност да ће се Св. Наум бранити свим средствима.^[110] Поновно обраћање британској влади, уз подсећање на изјаве дате више пута у току рата влади Краљевине Србије да ће приликом закључења мира у сваком случају бити обезбеђен интегритет територије Краљевине Србије каква је била пре рата и обећања да ће бити проширена на северу и западу у случају победе, да утиче на свог представника у Конференцији амбасадора да се уваже захтеви владе Краљевине СХС у погледу Св. Наума и Врмоша, остало је без резултата, јер је британска влада остала при ранијим својим одговорима... " па је краљевски посланик закључио да се "у овом питању немамо више ничем надати од британске владе и да је илузорно даље се обраћати њој за помоћ."^[111]

Да ли су се иза оваквог става британске владе крили и економско-финансијски моменти тешко је тврдити. Не може се занемарити чињеница да су свето-наумске шуме пружале могућности богате експлоатације за шта је ангажмане са британским финансијерима, по неким подацима, правио и сам Фан Ноли председник албанске владе.

За разлику од оваквог држања владе у Лондону, француска влада је подржавала интересе Краљевине СХС у спорним граничним питањима са Албанијом. Француско јавно декларисање 15. октобра 1924. године да неће допустити измену границе Србије из 1914. године утицало је на држање Конференције према Краљевини у спорним питањима а након поднета два извештаја од стране њеног техничког комитета о Врмошу и Св. Науму одложила је доношење своје одлуке до пролећа 1925. године.^[112]

У извештају техничког комитета о Врмошу (који је сачињен као и о Св. Науму на захтев Конференције амбасадора) биле су предвиђене измене границе у смислу захтева владе Краљевине СХС али не у целини, што је значило да је Конференција спремна да промени своју ранију одлуку о граници код Врмоша. Усвојен је део захтева владе Краљевине СХС у погледу долине Лумбраје чиме су били обезбеђени економски интереси племена Васојевића. Захтев да граница код брда Виле иде старом комуналном границом из 1913. године по Лондонском протоколу између племена Куча и Клемента није прихваћен. Та стара административно-економска граница, према мишљењу краљевске владе, обезбеђивала би мир између та два племена јер је измена границе од 11. октобра 1922. довела до бројних сукоба. За остали део Врмошке долине који је додељен Албанији, као компензација, био је понуђен Краљевини СХС протокол за осигурање слободног саобраћаја између Плава и Гусиња, сједне, и Подгорице са друге стране, и сервитут за евентуално грађење транс-балканске железнице преко те територије. Овакав предлог техничког комитета влада Краљевине СХС је била спремна да прихвати, у крајњем случају, како би се олакшало решење у Конференцији.^[113]

У извештају о Св. Науму били су такође видљиви знаци тежње Конференције за попуштање према Краљевини СХС пошто је припадност манастира била ублажена специјалним режимом а предложена граница померена у корист Краљевине до самог манастира.^[114]

Конференција амбасадора је покушала да, на захтев Албаније, својим протоколом регулише питање о слободном граничном промету код Ђаковице. За владу Краљевине СХС то питање је било ствар трговачке политике једне земље коју води слободно и у зависности од економских услова. Поред економских разлога - бриге за обезбеђењем живота заинтересованог албанског становништва у пределу Ђаковице, влада Краљевине је у албанском захтеву видела други, много јачи. "Главни разлог је стратегијске природе, јер једна страна сила, радећи активно у северној католичкој Албанији, ради и на томе да добије слободну границу код Ђаковице, чиме се отварају врата за улазак у нашу метохијску равницу. На томе сектору с арбанаске стране живе Краснићи, где је легло качачке акције и седиште Бајрам Цуре; ту су Ругово и друга места, одакле се најчешће врше упади на нашу територију."^[115]

Утицај Италије у Албанији и њена настојања да њом доминира давали су за право оваквом ставу владе Краљевине у питању уређења пограничног промета и саобраћаја код Ђаковице, што је остављено за директне преговоре са Албанијом.

Односи између Краљевине СХС и Албаније поред нерешеног граничног питања код Св. Наума и Врмоша, које је прерасло у међународне оквире, додатно је оптеретио и црквени спор око јурисдикције над словенским православним становништвом у Албанији, у Скадру и селима западно од Охридског језера. Албанска православна црква која је прогласила своју независност на конгресу у Корчи крајем 1921. године и аутономију 12. септембра 1922. године, због чега је дошла у сукоб и са Васељенском патријаршијом, оспоравала је јурисдикцију Српске православне цркве над словенским православним становништвом у Албанији. Сукоб је заоштрен када је СПЦ крајем 1922. године рукоположила Виктора за епископског викара у Скадру, коме АПЦ није дозволила рад постављајући свог свештеника. Септембра 1923. године Виктору је дозвољена служба али су му била ускраћена остала права као епископу скадарском.

Овај црквени спор албанска влада је покушала да изнесе пред Друштво Народа да га оно реши, док је влада Краљевине СХС тврдила да је то питање црквено - канонске природе.^[116]

Нестабилна унутрашња ситуација у Албанији оптерећена многобројним супротностима: политичким, економским, верским, социјалним, као и борбом за власт појединих група и партија, довела је почетком фебруара 1924. године до обарања владе Ахмед-бега Зогуа. Нову владу формирао је Шефћет-бег Врлаци вођа Напредњачке странке која је штитила интересе албанских велепоседника - бегова. Тешко стање у земљи није успела да реши ни ова влада као ни влада Илијаса Врионија која је морала поднети оставку након десет дана мандата (1. до 10. јуна). Средином јуна 1924. године владу је формирао Стилијан Фан Ноли, православни епископ, вођа Демократске странке која је тежила за социјалним, економским и политичким реформама.^[117] У устанку који је претходио обарању Врионијеве владе видну улогу играо је Бајрам Цур са својим качацима.^[118] Он је са Хасан-бег Приштином који је био члан Нолијеве владе, руководио Косовским комитетом уживајући пуну подршку Италије. Њихова сарадња са бугарским комитама и организовање качачких акција за упаде на територију Краљевине СХС били су стална претња нормализацији односа између Краљевине СХС и Албаније.^[119] Упаде на територију Краљевине подривала је и албанска жандармерија која је углавном била формирана од одметника емиграната и војних бегунаца из Краљевине СХС. Она је пружала подршку и заштиту качацима и комитама помажући их у њиховим разбојничким акцијама, док Нолијева влада није ништа предузимала да то спречи. Све ово је допринело да влада Краљевине СХС заузме непријатељско држање према Нолијевој влади оптужујући је за непријатељску делатност против Краљевине.^[120]

Влада Фан Нолија није успела да спроведе обећане реформе, посебно у аграрној политици, против којих су били бегови - велепоседници, што је изазвало незадовољство сељаштва. Ни на међународном плану нова влада није имала успеха. Била је призната само од Грчке док је Италија одустала од признања на интервенцију В. Британије.^[121] Фан Ноли се у спољној политици оријентисао према Италији дајући јој петролеумске концесије које је ранија влада дала британским петролејским компанијама. Ово је свакако утицало на став Форин офиса да нову владу не призна иако је као разлог непризнавања навођен, начин на који је нова влада дошла на власт - оружаним путем.^[122] Међународно непризната влада није могла рачунати са добијањем кредита који су били неопходни за финансије Албаније. Покушај да се поправи положај успостављањем дипломатских односа са СССР-ом није успео.^[123] Фан Ноли је инсистирао да се граница према Краљевини СХС што пре исправи али у корист Албаније. Децембра 1924. оптужио је Краљевину СХС код Друштва Народа да изазива нереде у Албанији и подржава бунтовнике.

Римски пакт из јануара 1924. године склопљен између Италије и Краљевине СХС о поштовању независности и немешању у унутрашње ствари Албаније није спречио Краљевину СХС да омогући Зогуу да крајем 1924. године поново освоји власт, као ни Италију која је пола године раније довела Нолија на власт.

У повратку Зогуа на власт краљевска влада је очекивала учвршћење њеног утицаја у Албанији, поготово што је сам Зогу дао извесна обећања у том погледу, поред осталог да Краљевини неће оспоравати право на Св. Наум и да ће сузбити деловање Косовског комитета. Доласком Зогуа на власт повучена је Нолијева оптужба пред Друштвом Народа као неоснована и нетачна. Како Зогу није добио тражену финансијску помоћ од Краљевине СХС за стабилизовање свог режима, затражио је од Рима који је указану прилику искористио и наметнуо се као доминирајући фактор у Албанији већ у току 1925. године, што је довело до погоршања односа између Краљевине СХС и Албаније.^[124]

V

Како Конференција амбасадора, након одлуке Хашког суда, није више могла да мења своју ранију одлуку о припадности Св. Наума, на иницијативу владе Краљевине СХС јануара 1925. године,^[125] вођени су директни дипломатски преговори у Тирани између двеју влада у циљу закључења непосредног споразума и решења спорних питања, што је Конференција амбасадора радо прихватила и сама дала ту препоруку почетком фебруара исте године.^[126] Преговоре са албанском владом по инструкцијама министра иностраних послова Нинчића, водио је отправник послова Краљевине СХС у Тирани Александар Цинцар - Марковић. Ахмед-бег Зогу, председник владе и Нифид Либхова, министар иностраних послова, нису били спремни да прихвате територијалне компензације које су нуђене у замену за Св. Наум сматрајући да су оне недовољне. Одуговлачили су са преговорима истичући нове проширене захтеве на основу чега је Цинцар-Марковић закључио да не желе споразум већ да иду за тим да одлуку донесе Конференција амбасадора.^[127]

Амерички посланик у Тирани пренео је Цинцар-Марковићу разговор који је имао са министром Либховим који му је саопштио да "албанска влада има обећање В. Британије да ће је помоћи у питању разграничења са Краљевином СХС код Конференције амбасадора као и у питању зајма код Друштва Народа, ако се концесије петролеума уступе В. Британији",^[128] што је свакако утицало на став албанске владе јер је била свесна британског утицаја у Конференцији.

Са друге стране секретар британског посланства у Тирани изјавио је Цинцар-Марковићу да је изабран неповољан моменат за преговоре и да би директни споразум о границама отежао консолидовање режима у Албанији и компромитовао Ахмед-бега што би нанело штете по интересе В. Британије и Краљевине СХС.^[129]

Након прво изнетог става да су понуђене територијалне концесије за Св. Наум и Врмош недовољне, албанска влада је понудила предлог да се краљевска влада определи за уступке на једној од три понуђене тачке "на данашњој граници према Тарабошу, или у пределу Ереника у правцу Ђаковице, или у пределу Рафшин и Хасит у правцу између Ђаковице и Призрена",^[130] да би након неколико дана тражила и Дебар, охрабрена британским утицајем у Конференцији амбасадора јер су Британци били добили концесије петролеума.^[131] На крају је министар Либхова предао Цинцар-Марковићу ноту албанске владе о захтевима у вези компензација за Св. Наум и Врмош. Став албанске владе изнет је у две тачке: "У првој се износи категоричко гледиште да су ова два питања везана и нераздељива, што наводе да је и мишљење Конференције амбасадора; у другој се наглашава да ће Албанија уступити манастир Св. Наум и црногорску границу од године 1878. под условом да Краљевина СХС уступи Албанији дистрикт Баниште према Дебру и дистрикт Рафши Хасит у границама од 1913."^[132]

Преговори у Тирани нису довели до споразума. Албанска влада је одбила понуђене територијалне компензације сматрајући их недовољним док је за село Пишкопеју са околином, на јужном сектору од Охридског језера, које је нуђено за Св. Наум, сматрала као део њене територије. Са друге стране албански захтеви били су неприхватљиви за владу Краљевине СХС.

Да би олакшао рад путем директних преговора Конференција амбасадора сазвала је у Паризу 20. априла 1925. године Комисију за разграничење са Албанијом чији су комесари руководили преговорима између делегираних представника (комесара) двеју влада. Албански делегат је заступао став да требају остати границе према одлукама из 1922. године.^[133] Ипак, Конференција амбасадора је 27. априла донела одлуку да села Пишкопеја и Коњско припадају Краљевини СХС, територије које су по Лондонском протоколу из 1913. године остале изван граница Краљевине Србије.^[134] Током преговора албански делегат је пристао на предлог границе владе Краљевине СХС код Св. Наума и Врмоша сматрајући да село Пишкопеја није довољна компензација па је тражио село Скја на Скадарском језеру где је већ било извршено разграничење и постављени гранични стубови и део територије према Гусињу куда иде пут Кути-Грнчар. Влада Краљевине СХС је била против таквих уступака наводећи да је село Пишкопеја исувише довољна компензација за Св. Наум и Врмош.^[135]

Након преговора у Паризу који су вођени пуна три месеца Конференција амбасадора је донела арбитражну одлуку 6. августа о решењу свих спорних питања. Конференција је своју одлуку у виду ноте упутила владама Краљевине СХС и Албаније којом им је предложила дефинитивно решење разграничења, с тим да до 15. августа одговоре да на исту дају пристанак без икакве резерве.^[136]

Одлуком Конференције Краљевина СХС је добила манастир Св. Наум са околином, а у пределу Врмоша спорну предратну црногорску територију Скела Кикавац - Сухи Врх - Планиница до старе турско-црногорске границе и право слободног пролаза кроз долину Врмоша између Подгорице са једне, и Плава и Гусиња са друге стране. Албанији је уступљено село Пишкопеја са својом околином јужно од Охридског језера и долина Врмоша са делом територије до села Кути - Грнчар између реке Лумбраје и Грнчара. Албанија је имала право слободног пелеринажа у манастир Св. Наум а становништво Врмоша добило је право на слободан пролаз преко граничне територије од Скеле Кикавац до Хотских Ханова. Поред тога поменутом одлуком дозвољено је становништво Албаније у зони западно од Ђаковице да слободно може долазити на ђаковичко тржиште ради трговине. То право је постојало и према одлуци из 1913. године, јер је тај крај економски зависио од ње.^[137] Овом одлуком практично су задовољени захтеви владе Краљевине СХС изузев границе у долини Врмоша која је додељена Албанији из економских разлога, ради испаше за стоку становништва из околине Скадра и Љеша иако је врмошка долина раније припадала манастиру Дечани, влада Краљевине СХС је дала свој пристанак у предвиђеном року на донету одлуку како би се окончало гранично питање са Албанијом које је веома оптерећивало укупне односе између две земље. Влада Албаније је одлуку о пристанку на предложене границе упутила на одобрење свом парламенту што је успорило рад Комисије за разграничење и тек је 15. октобра Конференција амбасадора обавештена о прихватању одлуке о границама.

Комисија за разграничење са Албанијом, према одлуци Конференције амбасадора од 6. августа 1925. године наставила је рад на терену у септембру у пределу Врмоша где је утврдила дефинитивну границу (до 17. септембра) после чега је то исто урадила на секцији "Ф" од Охридског језера до тромеђе на Преспанском језеру где су радови завршени до 21. октобра 1925. постављањем граничних ознака.^[138]

Након тога Комисија за разграничење радила је у Фиренци где су урађене граничне карте, завршни протоколи и конвенције: о слободном промету код Ђаковице, за пелеринаж у манастир Св. Наум и за слободан пролаз кроз долину Врмоша. У последњем моменту пред потписивање завршних протокола крајем 1925. године, албанска влада је преко свог делегата тражила да се за њу обезбеди конзуларно место у Ђаковици, тако да су завршни протоколи потписани 26. јула 1926. године у Фиренци, а у Паризу 30. јула. "Данас у 11 часова у Министарству иностраних дела потписали су амбасадори: француски, енглески, италијански и јапански и представници заинтересованих држава: Албаније, Грчке и наше Краљевине нарочити текст о извршном разграничењу Албаније са суседним државама. Овом акту су присуствовали како технички комитет Конференције амбасадора, тако и цела комисија за разграничење са Албанијом."^[139]

Тиме је de jure и de facto завршено гранично питање између Краљевине СХС и Албаније од ушћа Бојане до тромеђе на Преспанском језеру на граници дугој 465 км и 460 метара.^[140]

Напомене

1. Ж. Аврамовски, Албанија између Југославије и Италије 1918-1924. год, војно-историјски гласник, Београд, 1984. 3. страна 159:

Димитрије Ђорђевић, Излазак Србије на Јадранско море и Конференција амбасадора у Лондону 1912, Београд, страна 148.

2. Архив Југославије (А. Ј.) Министарство иностраних послова КЈ (даље: МИД КЈ) "Реферат о одређивању граница Албаније 1913-1921." пов. бр. 3882. F-4, дос -2 (даље: "Реферат"), Д. Ђорђевић у. д. стр. 138-142.

3. Д. Ђорђевић, у. д. стр. 140-141.

4. А. Ј. Посланство КЈ у Лондону (даље: ПЛ), Извештај Митра В. Мартиновића генерала у пензији од 6. 08. 1921. године, 1921. год. F-I.

5. Исто као под 3; А. Ј. ПЛ, Андрија Радовић члан Делегације К СХС, на Конференцији мира - извештај о границама Албаније, пов. бр. 188, 1921, F-I.

6. А. Ј. ПЛ стр. пов. бр. 160, 1923. F-I.

7. Ж. Аврамовски, н. д. стр. 159-160; Душан Т. Батаковић, Есад-паша Топтани и Србија 1915. године, Зборник радова Историјског института 4, Београд, 1986, стр. 299-327; Д. Ђорђевић, н. д. стр. 142-143.

8. Д. Батаковић, н. д. стр. 304-305.

9. Андреј Митровић, Србија у првом светском рату, Београд, 1983. стр. 230-231.

10. Д. Батаковић, н. д. стр. 305-311.

11. А. Митровић. н. д., Милорад Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, Београд,; Ж. Аврамовски, н. д. стр. 159-164; Душан Т. Батаковић, Есад-паша Топтани, Србија и албанско питање (1916-1918) Србија 1918. год,; Зборник радова Историјског института, 7, Београд, 1989. стр. 351; А Ј. МИД КЈ Политичко одељење, Извештај посланика из Тиране, пов. бр. 73 од 14.01. 1926. P.-I.

12. Богдан Кризман, Богумил Храбак, Записници са седница Делегације Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу 1919-1920, Београд 1960, "Мемоар поднет Конференцији мира у Паризу у вези са ревандикацијама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца", стр. 329-373, (даље: Записници).

13. Исто, стр. 366.

14 Исто, стр. 321-322.

15. Андреј Митровић, Југославија на Конференцији мира 1919-1920, Београд 1969, стр. 169.

16. Записници, стр. 97-98.

17. Реферат... : Десанка Тодоровић, Југославија и балканске државе 1919-1923, Београд 1979, стр. 50.

18. Ж. Аврамовски, н. д. стр. 162.

19. Реферат...; Вук Винавер, Италијанска акција против Југославије на албанско-југословенској граници 1918-1920 год., историјски записи књ. XXIII св. 3, стр. 488; Д. Тодоровић, н. д. стр. 51.

20. Делегација К СХС на мировној конференцији у Паризу 1919-1920, стр. пов. бр. 17. (даље: Делегација).

21. А. Митровић, н. д. стр. 171.

22. А. Ј. Делегација, телеграми МИД-а о италијанској агитацији и активностима (бр. 107, 273, 328, 546, 609, 846, 931, 1035, 1084, 1165, 1182, 1396, 1559, 1586, 1698, 1746. 1832, 1898, 2572) F-27 дос. VIII: види В. Винавер, н. д. стр. 477-515.

23. А. Ј. Делегација, стр. пов. бр. 8, F-85.

24. Исто.

25. Ј. Делегација, бр. 2871. F-28, дос. VIII.

26. А Ј Делегација. бр. 3834, F-28, дос. IV, бр. 6759 F-28, дос. VIII; В. Винавер. н. д. стр. 495.

27. А. Ј. Делегација, промеморија Н. Иванаја за Пашића од 19. 01. 1920, F-28, дос. IV.

28. Исто, Н. Иванај - Председнику Политичке странке Албанаца у Бостону, F-28. дос. IV.

29. Исто, Н. Иванај - Вилсону 2. 04. 1920, F-28, дос. IV.

30. А. Ј. Делегација, бр. 5016, F-28 дос. VIII: А. Митровић, н. д. стр. 226-229.

31. Исто.

32. Исто; А. Ј. Делегација, бр. 5304, од 17. 01. 1920, F-28 дос IV.

33. Записници, стр. 219.

34. Богдан Кризман. "Елаборат др-а Иве Андрића о Албанији из 1939" - Часопис за сувремену повјест, бр- 2. 1977, Загреб (даље: Елаборат Иве Андрића). А. Ј., Збирка Александра Цинцар - Марковића, нерегистрован акт, F-2.

35. Исто.

36. Исто; А. Ј. Реферат... ;"А. Митровић, н. д. стр. 126; Д. Тодоровић, н. д. стр. 61-63; В. Винавер. н. д. стр. 508-510.

37. Исто као 34; Д. Тодоровић, н. д. стр. 64.

38. Д. Тодоровић, н. д. стр. 65; Ж. Аврамовски, н. д. стр. 169.

39. А. Ј. Делегација, F-27, дос. III.

40. Реферат Иве Андрића.

41. А. Ј. Делегација, у шифрованом телеграму посланик Антонијевић из Рима, од 11. јуна 1920, извештава Делегацију о писању штампе о устанку у Албанији а лист "Темпо" у допису из Валоне каже да је садашње стање у Албанији последица прогласа Есад Паше из Париза арбанашким народњацима. Дописник каже да је сазнао из југословенског извора да је Есад-паша склопио са београдском владом уговор по коме:

1. Есад Паша ставља београдској влади на расположење свој утицај који има у Албанији;

2. Београдска влада обавезује се да ће потпомагати независност Албаније под контролом Есад-паше и обећава именовати га доживотним генералом Албаније;

3. Кад би он умро, сва његова евентуална права на арбанашки престо прешла би на наше краљевство."

На полеђини телеграма Пашићева примедба "Прочитано у седници. Да се демантује у новинама", F-28, дос. V.

42. Ж. Аврамовски, н. д. стр. 170.

43. А. Ј. Делегација, F-28, дос. IV.

44. А. Митровић, н. д. стр. 125-129.

45. А. Ј. "Реферат"^; А. Ј. МИП КЈ Политичко оделење, извештај посланика Антонијевића из разговору са грофом Сфорцом, стр. пов. бр. 75, од 10. 02. 1921, F-1.

46. А. Ј. Реферат...

47. А. Ј. МИП КЈ Биро за разграничење, Експозе мин. иностраних послова 1924, F-14

48. А. Ј. Посланство КЈ у Лондону, Извештаји МИП-а пов. бр. 214, 227, 261, 1921, F-1; Војислав Јовановић Марамбо, Извештај МИП-а од 10. 12. 1921, F-18.

49. Ж. Аврамовски, н. д. стр. 171.

50. А. Ј. Председништво Министарског савета, акт без броја, F-1; види Д. Тодоровић, н. д. стр. 132-133.

51. Исто.

52. Исто; Ж. Аврамовски, н. д. стр. 172.

53. Елаборат Иве Андрића; А. Ј., Збирка Милана Стојадиновића, Мишљење о Албанији рађено за Милана Стојадиновића 3. 09. 1939, службено, F-28-206.

54. Записници, стр. 207-209.

55. Исто као напомена 50: види Д. Тодоровић, н. д. стр.

56. А. Ј. ПЛ Пашићев телеграм, пов. бр. 6812, 1921, F-1.

57. Исто, Пашићев телеграм, пов. бр. 6400, 1921, F-1.

58. Исто, Пашићев телеграм, пов. бр. 6366, 1921, F-1.

59. Исто као напомена 56.

60. А. Ј., Председништво М. С. акт без броја, F-1:

61. А. Ј., ПЛ, Пашићев телеграм, пов. бр. 6812, 8. 11. 1921. F-1.

62. А. Ј., ПЛ, Пашићев телеграм, пов. бр. 6829 од 9. 11. 1921. F-1.

63. А. Ј. МИП КЈ Лондон, Реферат...

64. А. Ј. ПЛ Пашићев телеграм, пов. бр. 6976 и 7006, 1921, F-1.

65 Ж. Аврамовски, Британци о Краљевини Југославији, 1921-1938, књ. 1, стр. 25.

66. А. Ј., ПЛ, пов. бр. 188, Извештај Андрије Радовића, 1921, F-1; Председништво Министарског савета, Бошковић из Париза, пов. бр. 39, F-1.

67. А. Ј., МИД КЈ, Политичко оделење, извештај Јовановића из Париза, пов. бр. 533 од 2 06. 1921, F-1; А. Ј., Председништво Министарског савета, Бошковић из Париза, пов. бр. 39, F-1.

68. А. Ј., МИД КЈ, Политичко оделење, Антонијевић из Рима Пашићу, стр. пов. бр. 75, од 10. 02. 1921, F-1.

69. А. Ј., ПЛ, пов. бр. 194, 1921, F-1.

70. Исто.

71. Исто.

72. А. Ј., ПЛ, текст ноте од 2. 10. 1921, пов. бр. 216, 1921, F-1.

73. А. Ј., Председништво М. С., акт без броја, F-1; "Реферат...";

74. А. Ј., ПЛ, Пашић обавештава Посланство у Паризу и Лондону да је "наша војска заузела демаркациону линију, коју је имала раније и са које су наше пограничне страже отеране од стране тиранске војске". Даље говори да тиранска влада шири вести са циљем да обмане јавно мишљење у Европи како би оправдала своју тиранску владавину, пов. бр. 256, 1921, F-I.

75. А. Ј., МИД КЈ, Биро за разграничење, Експозе министра иностраних послова, 1924, F-14; Документи о питању границе са Арбанијом код манастира Св. Наума (даље: Документи), Београд, 1924, 18.

76. Елаборат Иве Андрића.

77. А. Ј. Председништво Министарског савета, акт без броја, F-1; Документи, 20.

78. А. Ј. МИП Биро за разграничење, "Завршно извешће", пов. бр. 25, F-14, У извештају о раду на разграничењу са Албанијом, комесара и председника Комисије К СХС за разграничење са Албанијом, генерала Михајла Љ. Јовановића, чланови Међународне комисије за разграничење са Албанијом били су три комесара великих сила, Енглеске, Француске и Италије којој су била делегирана три комесара заинтересованих држава, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Албаније и Грчке. Као члан Комисије требао је бити и јапански комесар, али како је јапанска влада одлучила да га неће упутити, Конференција амбасадора је решила да одлуке Комисије и без јапанског комесара буду пуноважне. Чланови Комисије били су: из Италије комесар и председник Комисије, генерал Енрико Телини, кога је, након атентата на италијанску делегацију 27. августа 1923, код села Кокавије близу грчко-албанске границе, заменио генерал Пиетро Гацера; из Француске - комесар, потпуковник Пере, а од 1923. заменио га је пуковник Андре Ардиони; из Енглеске комесар потпуковник Џаилс, а од априла 1925. потпуковник Клаф; из Краљевине СХС комесар, дивизијски генерал Михајло Љ. Јовановић; из Албаније - Мегди Фрашери у јануару и фебруару 1922, па Али Колоња (бивши албански посланик у Београду) до октобра 1922. затим Бајрам Февизидо до јула 1923, кратко време Берати и од октобра 1923. опет Мегди Фрашери.

У Комисији Краљевине СХС били су и топографи, док је албанска страна користила италијанске топографе због недостатка својих. У Секретаријату Комисије били су: главни секретар (Француз), лекар и технички експерт (обојица Италијани). Поред овога комесари великих сила имали су своје секретаре, војнике и послугу.

79. Ж. Аврамовски, Британци о Краљевини Југославији 1921-1938, књига 1., стр. 103.

80. МИП КЈ., "Завршно извешће".

81. Документи; види: Десанка Тодоровик, Проблем на разграничуването мегу Краљевството на Сербите, Хрватите и Словенците и Република Албанија кај манастирот Св. Наум, Гласник, Скопје, 1976, 1.

82. А. Ј., пов. бр. 587. 1924, F-II; Реферат; Документи, 22.

83. А. Ј. ПЛ. Експозе; пов. бр. 587, 1924, F-II.

84. Документи; 23-30.

85. Види напомену 83.

86. А. Ј МИП КЈ, Биро за разграничење, Експозе.

87. А. Ј. ПМС, Извештај генералног конзула Н. Илића Николи Пашићу од 18.01. 1921, F-1; Децембра 1921. године Хасан бег Приштина помогнут од Италије оборио је владу Пандели Ванђела, чији су министри и већина посланика побегли у Елбасан. На вести да ће у Елбасан доћи Ахмед бег са војском и да ће се успоставити иста влада, ставиле су Хасан бега пред алтернативу, или да се повуче, или да се бори. По саветима Анкетне комисије, која је била у Тирани, он је поднео оставку, као и Намесништво које је било образовано. Образована је нова влада под председништвом Џафера Ипија, за коју се сматрало да је просрпски оријентисана, о чему су гласове ширили припадници партије прогресиста којој су припадали Хасан бег Приштина, Бајрам Цур (обојица емигранти са Косова), Акиф паша Елбасани, бивши члан Намесништва и вођа партије, Хоџа Кадри, као и католички скадарски посланици који су заговарали политику зближења и наслона на Италију.

88. А Ј. ПЛ, Извештаји посланства из Тиране од 30. 09, 2, 4. и 6, 10. и 10. и 11. 11. 1922. год. пов. бр. 336, 1922, F-II. У извештајима се говори о италијанској пропаганди и о давању великих сума новца Хасан бег Приштини, Бајраму Цурију, Одбору скадарског католичког свештенства. Помиње се фантастична сума од 3 милијарде лира које је Италија дала за пропаганду у задње 3 године.

89. А. Ј. ПЛ, према извештају посланика КЈ у Тирани од 4. 10. 1922. год, F-II.

90. Ж. Аврамовски, Британци о Краљевини Југославији 1921-1938, књ. прва, стр. 171. прокламације Б. Цура "Еј Муслимани! Обратите поглед на Азију и видите шта учини за отаџбину Мустафа Кемал Паша. Он је на дан Бајрама, на светом гробу пророковом, када је било неколико хиљада правоверних поклоника, склопио јединство Ислама и за месец дана ево какво чудо учини и ослободи Азију од непријатеља. Угледајмо се на њега јер нам се даје могућност пошто ће се отворити дуж целе границе између Србије и Арбаније један појас неутралне зоне од двадесет километара ширине. На том простору моћи ћемо склопити свето јединство Ислама по примеру Кемал Паше, па да постанемо једна душа и једно тело. Ми имамо који ће нас помагати морално и материјално, а то су наша браћа у Америци. Они су се обогатили својим радом, а сад су готови да нас помогну да се прво ујединимо душевно у свето јединство Ислама, а после ће нас помоћи да се ујединимо у једну државу, у једну целину, све док се говори нашим језиком. Немојте се заноси златом ни српским ни арбанским, јер имамо од кога да добијемо." F-II.

92. А. Ј. ПЛ, нацрт Експозеа министра Нинчића (пов. бр. 1237 од 2. 06.), пов. бр. 210, 1923, F-I.

93. А. Ј. МИП КЈ, биро за разграничење, инструкције министра Нинчића посланицима, пов. 755 од 28. марта 1923, F-10; Документи, стр. 31-32.

94. А. Ј. МИД КЈ, политичко оделење, акт без броја од 16. 11. 1921, F-1; А. Ј. ПЛ, према Пашићевом телеграму од 9. 12. 1921. год. у месту Лин је било 340 Срба и 299 Албанаца, бр. 7059, F-II.

95. А. Ј. Посланство КЈ у Лондону, пов. бр. 160 од 7. 06. 1923, F-л - У извештају Посланика из Лондона МИД-у, говори се о два документа која се шаљу Министарству и то о Италијанском пројекту албанске границе од 19. 03. 1913. и аустроугарском пристанку на међународну комисију за разграничење од 8. августа исте године и условима за тај пристанак који су усвојени на Конференцији амбасадора 11. августа 1913. Посланик саветује да се тражи досије из 1913. о разграничењу из архиве Министарства иностраних дела у Бечу.

96. А. Ј. МИД КЈ, Биро за разграничење, пов. бр. 2171 од 18. 01. 1926, F-14; Експозе министра иностраних дела, 1924, F-14; Документи. стр. 33-37;

97. Документи, 11, 37-40. Према ноти од 28. јуна у варошици Подградец становништво је било већином словенско, муслимани говоре српским језиком; у Модричу је било 95 српских породица, у селима: Дренок 75, Требишту 12, Врбници 45, Џепишту 40, Мало Острени 15, Тучепе 7, Пасинка, Владимирци, Радовеш, Лешничане, Окшун, Клење 35; "Себиште, Стебљево, Борово, Запзун као и села општине Горица и Зрчан имају сва многе споменике који доказују да је словенско становништво ових села било врло многобројно, али да су се морали повући на безбеднија места, да би спасло свој живот". Село Бабешница близу Корче имало је 1800 Срба, а село Дренава 130 српских породица. Већина ових места имала је цркве а нека и школе, како је наведено у ноти.

98. Документи, 40-46.

99. А. Ј. ПЛ, Копије ноте коју је МИД упутио посланству, пов. бр. 1169, од 3. маја 1924, F-II (Нота је сачињена на основу говора Томе Ораовца, посланика у Народној скупштини.).

100. А. Ј. МИД КЈ, Биро за разграничење Експозе министра иностраних дела 1924 F-14; извештај посланика из Париза, пов. бр. 445, од 16. 04. 1924; Извештај посланика из Лондона, пов. бр. 449, од 30. 04. 1924; F-II; Ж. Аврамовски, Британци о Краљевини Југославији, књ. 1, стр. 234.

101. А. Ј. ПЛ, Инструкције министра Нинчића посланику у Лондону и његови извештаји о разговорима са Харолдом Николсоном, високим функционером у МИД-у В. Британије, пов бр. 341, 343, 449, 1924, F-II.

102. А. Ј. МИД КЈ, Биро за разграничење, Експозе министра иностраних дела, 1924, F-14. и Нинчић посланику у Паризу, пов. бр. 1527, од 27. маја 1924, F-10.

103. Види напомену 101.

104. Види напомену 102: Документа, стр. 56-57.

105. A. Ј. МИД КЈ Биро за разграничење, Извештај МИП-у комесара Михајла Јовановића, бр. 1432, од 17. јула 1924, F-10.

106. Исто;

107. А. Ј. ПЛ, текст Декларације, пов. бр. 587, 1924, F-II; Документи, 58-60.

108. А. Ј. ПЛ, МИД - посланству, пов. бр. 92748 од 12. 08. пов. 2990 од 21. 08 извештаји из Лондона, пов. 747 и 780 од 19. и 25. 08. 1924, F-III.

109. А. Ј. ПЛ, пов. бр. 939, 1924, F-IV; Ж. Аврамовски, Британци о Краљевини Југославији, књ. 1. стр. 234; Документи 60-69.

110. А. Ј. МИД КЈ, Биро за разграничење, Експозе министра Нинчића, 1924, F-14; Ж. Ж. Аврамовски, Британци о Краљевини Југославији, стр. 235, књ. 1.

111. А. Ј. ПЛ, МИД - Посланству, пов. бр. 8588 од 4. 10. 1924; Извештај посланика, пов. бр. 939 од 15. 10; одговор Ф. О. од 15. 10. 1924. на промеморију, F-IV.

112. А. Ј. МИД КЈ, Биро за разграничење, Инструкције МИД-а посланику у Паризу, бр. 1815, од 29. 11. 1924, F-10.

113. Исто.

114. Исто.

115. Исто.

116. Д. Тодоровић, н. д. стр. 233.

117. Ж. Аврамовски, н. д. стр. 175-176.

118. А. Ј. ПЛ, извештај МИД-а Посланству, пов. бр. 491, 494, 500, 528, 579, 1924, F-II.

119. А. Ј. ПЛ, Извештаји МИД-а о припремама качака за упад на територију Краљевине СХС и о сарадњи са комитама. Посебно велика активност на припремама и упадима била је, према извештајима, од септембра до краја године (1924.). Бројни извештаји из 1924, F-I, II, III. IV;

120. Исто; Ж. Аврамовски, н. д. стр 176.

121. Исто, стр. 178:

122. А. Ј. ПЛ, Извештај МИД-а, пов. бр. 1978, од 21. 06 1924 F-II;

123. Види напомену 121.

124. Ж. Аврамовски, н. д. стр. 180.

125. А. Ј. Збирка А. Цинцар-Марковића (даље А. Ц. М.), МИД- отправнику послова у Тирани, стр. пов. бр. 367, од 22. јануара 1925. год, f-3.

126. А. Ј. Збирка А. Ц. М. МИД-пов. бр. 528, од 6. 02. f-2.

127. А. Ј. Збирка А. Ц. М. телеграм МИД-у, стр. пов. бр. 3 од 6. 02. 1925, f-2.

128. А. Ј. Збирка А. Ц. М. телеграм МИД-у, стр. пов. бр. 2 од 5. 02. 1925, f-2.

129. А. Ј. Збирка А. Ц. М. телеграм МИД-у, стр, пов. бр. 7 од 7. 02. 1925, f-2.

130. Исто, телеграм .МИД-у, стр. пов. бр. 17 од 12. 02. 1925, f-2.

131. Исто, телеграм МИД-у, стр. пов. бр, 27 од 22. 02. 1925, f-2.

132. Исто, телеграм МИД-у, стр. пов. бр. 28, од 22. 02. 1925, f-2.

133. А. Ј. МИД КЈ, Политичко оделење, телеграм из Париза, пов. бр. 350. од 23. 04. 1925, f-2.

134. А. Ј. МИД КЈ, Политичко оделење, пов. бр. 2710 од 12. 08. 1925, f-2.

135. А. Ј. МИД КЈ, Политичко оделење, Спалајковићев телеграм из Париза, пов. бр. 587; Нинчићеве инструкције од 27. јула 1925, f-2.

136. А. Ј. Министарски савет КЈ, Спалајковићев телеграм председнику владе, пов бр 610 од 5. 08. 1925, F-1; МИД К СХС Политичко оделење- Пашић - Нинчићу, садржај Бријанове депеше од 6. 08. f-2.

137. А. Ј. МИД КЈ, Биро за разграничење, Извештај комесара за разграничење са Албанијом, пов. бр. 2172 од 18. 01. 1926, F-14; Политичко оделење, Нинчић - Пашићу, пов. бр. 2710 од 12. 08. 1925, F-2.

138. А. Ј. МИД КЈ, Биро за разграничење, Извештај комесара за разграничење, бр. 2080 од 30. 10. 1925.

139. А. Ј. МИД КЈ, Биро за разграничавање, Извештај комесара из Париза, бр. 2234 од 30. јула 1926, F-11.

140. Исто као 137 - Сувоземна граница - 339 км и 790 м, речна - 60 км и 160 м, језерска - 65 км и 510 м са 185 граничних бетонских пирамида и око 2000 малих од сувог камена.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт