Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Никола Л. Гаћеша

Привредни односи Југославије и Албаније 1945-1948.

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Југословенско-албанске односе током другог светског рата прожимала је веома развијена сарадња народноослободилачког покрета југословенских народа и ослободилачке борбе албанског народа, а особито у завршној фази рата. То је и разумљиво ако имамо у виду пресудну улогу Комунистичке партије Југославије у оснивању и развитку Комунистичке партије Албаније, у политичком усмеравању албанског покрета отпора и његовом прерастању у народноослободилачки покрет.^[1]

Том околношћу створени су реални политички услови за свестрану сарадњу Југославије и Албаније после њиховог ослобођења. Сем тога, њихова хипотетична припадност раније пројектованој, иако никад реализованој балканској комунистичкој федеративној државној заједници још је више условљавала и омогућавала такву сарадњу.^[2]

Привреде обе земље током другог светског рата доживеле су веома обимна разарања. Зато је непосредно по њиховом ослобођењу приоритетан друштвени задатак представљало обнављање неких ратом прекинутих производних токова и интензивирање успорене или поремећене делатности у одређеним производним областима. Истовремено је привредна обнова у Југославији и Албанији коинцидирала са обостраним опредељењем за плански развитак совјетског типа, а то је такође стварало повољне могућности за успостављање привредне сарадње, колико обимне толико и разноврсне. Томе у прилог ишли су још неки чиниоци, међу којима се посебно истичу: блискост и чак делимична истоветност геополитичких позиција Југославије и Албаније и што је изузетно значајно, њихова привредна комплементарност.

Према томе, 1945. године постојали су солидни услови, почев од политичких до економских, за развитак богатих и садржајних југословенско-албанских привредних односа.

***

Међународни политички положај Југославије 1945. био је кудикамо повољнији од положаја Албаније. Имајући у виду своје дугорочније политичке, економске и друге интересе, Југославија је настојала да политичком делатношћу у сфери међународних односа допринесе афирмацији и признању албанске државе као међународног правног субјекта. У том смислу требало би указати на чињеницу да је Југославија већ 28. априла 1945. одлучила да призна народну владу Албаније и да с њом успостави дипломатске односе.^[3] То је био, несумњиво, први значајнији спољнополитички успех Албаније, јер је означавао њено извођење на међународну сцену и према томе, одлучан корак у разбијању спољнополитичке изолације. Дипломатско признање од стране Југославије није било ничим условљавано, што има посебан значај, а утолико пре што су САД и Велика Британија истовремено условљавале дипломатско признање албанским и економским и политичким уступцима.^[4]

Политичка сарадња између Југославије и Албаније настављена је и након завршетка рата. Исто би се могло рећи и за привредну сарадњу, иако је скоро заборављено да је Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) још пре завршетка рата на основу трговинског уговора испоручио Албанији помоћ за исхрану војске и становништва.^[5] Требало би ипак имати у виду релативно ограничене југословенске могућности да до краја 1945. пружи Албанији замашнију привредну помоћ.

Албанија је непосредно по завршетку рата била привредно најзаосталија европска земља. Та појава се објашњава чињеницом да је њен капиталистички развитак колико-толико обимнијих размера отпочео тек у годинама уочи другог светског рата. Истина, продирање капитализма у Албанији везује се за 1925. годину када је углавном италијанским капиталом основана Албанска народна банка. Затим су уследиле знатне инвестиције италијанског капитала у јавним радовима, нарочито у изградњи цеста и мостова и на крају у индустрији и експлоатацији рудног блага. Тако је италијански капитал обезбедио монополистичке позиције у финансијама, саобраћају, рударству и производњи електричне енергије још пре војне окупације Албаније 1939.

Победом народне револуције 1945. докрајчена је превласт италијанског капитала у албанској привреди. Његовом конфискацијом створен је, скоро истоветним методама као и у Југославији, државни привредни сектор, као окосница опште трансформације албанске привреде. Аграрном реформом 1945. и 1946, којом су експроприсани земљишни поседи изнад 20-40 ха, ликвидирани су капиталистички земљишни поседи и остаци феудалних односа у земљишним својинским односима.^[6]

У југословенско-албанским односима до краја 1945. изразитији су напори политичког зближавања него привредног повезивања. Очигледно да је овом приликом политика ишла испред привреде што је представљало својеврсну антиципацију њеног примата над реалним потребама двеју балканских земаља у послератном развитку, социјалистички већ опредељених, да узајамном привредном сарадњом бар донекле олакшавају своје неповољне привредне прилике. У том смислу Југославија је испољавала више иницијативе него Албанија. Тако је "Борба", орган Централног комитета Комунистичке партије Југославије у више написа током августа и септембра 1945. истицала да Албанија има неоспорно право на репарације.^[7] На основу тога, на Париској конференцији за репарације (новембра-децембра 1945), Југославија је својски бранила интересе Албаније па је чак успела, уз подршку Чехословачке, да на Конференцију буде позвана албанска влада, којој је то била прва међународна конференција на којој је учествовала после ослобођења. Међутим, кад је Албанији додељена минимална репарациона квота, Југославија је изразила спремност да се у њену корист одрекне чак дела своје иначе не баш импозантне репарационе квоте. Суочена са одлучним ставом Југославије у одбрани албанских интереса, Конференција је на крају признала Албанији статус удружене државе у рату против хитлеровске Немачке и на основу тога право на репарације. У таквим условима Албанија је финалним актом Конференције добила право на репарације из категорије А (немачка имовина изван територије Рајха) 0,05%, а из категорије Б (немачка индустрија и друго) 0,35%. Истовремено потписом финалног акта. Албанија је постала члан организације за испоруку репарација са седиштем у Брислу. Све послове и техничке мере у вези са преузимањем и отпремом репарација из Немачке у Албанију примила је на себе југословенска влада.

У ствари, Репарациона комисија ФНРЈ обављала је следеће послове за рачун Албаније:

1. Слала је копије извештаја о прегледу предузећа у Немачкој албанском посланству у Београду, како би албанска Планска комисија на основу њих могла да доставља своје репарационе захтеве;

2. Демонтирала немачку машинску опрему додељену Албанији;

3. Транспортовала машине до Ријеке, односно до Сплита копненим путем, а одатле морским путем за Албанију. Транспортне трошкове кроз Аустрију плаћала је швајцарским францима;

4. До 1. XI 1945. прегледала је 129 фабрика у 129 места, демонтирала машине из 81 фабрике и од 4.777 тона репарационог материјала додељеног Албанији успела да отпреми из Немачке у Албанију 313 вагона робе.^[8]

Баш у време пристизања у Албанију репарационе опреме из Немачке, Албанија је предузимала одређене мере у циљу стабилизовања релативно несређених проблема свога тржишта, на коме се осећао недостатак многих роба, укључив чак и прехрамбене производе. О томе је В. Стојнић, југословенски представник у Тирани 12. новембра 1945. обавестио Министарство спољних послова, истичући да су Албанци основали "по угледу на нас Импортекс, који би под државном контролом требало да преузме монопол извоза и увоза првенствено у односу на Југославију", али то ометају, наводно, његови руководиоци, црноберзијанци и бивши власници приватног капитала "који саботирају рад Импортекса и више су оријентисани према Италији и тендирају ка обнављању трговинских веза са том земљом".^[9]

Почетком 1946. уочљива су обострана настојања, иако далеко више албанска него југословенска за продубљењем и проширењем сарадње и односа. Југославија је у то време поново интензивирала залагања за пријем Албаније у Организацију уједињених нација,^[10] али без успеха, јер су се САД и Велика Британија томе одлучно супротстављале, као и више европских земаља, међу којима и суседна Грчка.

Привредне прилике у Албанији почетком 1946. биле су веома неповољне, а то се одражавало и на опште политичке прилике у земљи.

Као веран индикатор неповољних привредних прилика могу да послуже новчане прилике и јавне финансије, што је албанско државно руководство хтело - не хтело морало да уважи и да на основу тога предузима одређене мере у међународним односима, што је у датој спољно-политичкој констелацији подразумевало пре свега мере у сфери привредних и политичких односа са Југославијом. У ствари, краћи осврт на реализацију албанског буџета за 1945/46. и пројектовани буџет за 1946/47. веома су илустративни.

Буџет за 1945/46. предвиђао је државне расходе и приходе у износу од 1.016.220.000 албанских франака, а у локалним буџетима 137.495.000 албанских франака, с тим што је њихов главни приход представљала дотација Министарства финансије (125.495.000 албанских франака).

Од предвиђених расхода у општедржавном буџету ангажовано је 899.541.178,15 албанских франака, од чега је до почетка 1946. било исплаћено 546.217.631 алб. франака. Истовремено је било разрезано прихода 783.542.102 алб. франака, а остварено 526.133.982 франака па је показани дефицит износио 20.083.649 франака "док ће вероватни дефицит износити, према мишљењу одговорних стручњака у југословенском посланству у Тирани, 105.999.076,15 франака, под претпоставком да се исплате сви ангажовани расходи и наплате сви разрезани приходи".

Уочљив је податак да је међу буџетским расходима за 1945/46. (899.541.178,15 франака) за народну одбрану (тј. за војску) отпадало 317.196.785 франака и да је од личних и материјалних издатака државне управе (263,546.239 франака) за народну одбрану још било ангажовано 202.000.000 па је стварни издатак за војску износио цца 520.000.000 франака, тј. 57,77% свих ангажованих расхода, док је на финансирање обнове и инвестиције отпадало само цца 13,88% свих расхода.

За буџетску годину 1946/47. која је трајала од 1. априла 1946. до 31. марта 1947. били су предвиђени

Од предвиђених расхода требало је утрошити

Очигледно је да је и у овом буџету најзамашнији део био намењен Министарству Народне одбране, али је процентуално учешће његовог буџетског удела смањено у односу на претходну буџетску годину са 57,77% на 47,10% иако се показује повећање у апсолутним цифрама.

Разуме се да је такав износ издатака за војску, на једној страни, и за обнову и инвестиције, на другој страни, тешко оптерећивао и иначе неразвијену албанску привреду. Било је само питање времена докле ће такво стање моћи да се одржи без стране привредне и финансијске подршке и помоћи.

Расходи за инвестиције повећани су са 13,88% на 20,59%.

Од расхода предвиђених за инвестиције и финансирање обнове земље у износу од 233.792.500 франака, највећи износи отпадали су на Министарство јавних радова, Министарство народне економије и Министарство пољопривреде и шума. Ово значи да је на инвестиције у буџетској 1946/47. години требало да се утроши 1/5 буџета.

Од прихода предвиђених у износу од 1.083,525.000 франака отпада на

Приходи по локалним буџетима 206,084.500

Према мишљењу стручњака југословенског посланства у Тирани "приходи у овогодишњем буџету (реч је о буџету за 1946/47. Н. Г.) нису реално процењени. И поред тога што се не може чинити поређење са прошлом годином, јер је она била специфична као прва поратна година, ипак се може сматрати сигурним да државна добра и државна привредна предузећа која су прошле године дала свега 5,767.427 франака сада неће моћи дати предвиђених 511,187.000 франака (овде је само приход од спољне и унутарње трговине процењен на 271,000.000 франака, без изгледа икаквих реалних основа за то)"

Буџетски дефицит од 258,625.800 франака према мишљењу твораца буџета за 1946/47. требало је смањити општом штедњом у предвиђеним буџетским расходима, а покрити ванредним приходима (приходима од продаје Унриних производа и приходима од нових пореза који би се увели). Вредност Унрине робе испоручене Албанији до 31. марта 1946. износила је 316.574.825 франака. Ако се, међутим, од прихода у буџету одбију ванредни приходи од 120.000.000 франака, добија се буџетски дефицит од око 380,000.000 франака и да ће "уколико не буде постигнута велика уштеда у расходима, у ствари изнети знатно више. Овде ништа не може изменити чињеница да ће он ипак бити покривен ванредним приходом од Унриних производа, јер овај начин покрића је потпуно привремен, независно од тога што ова употреба ванредног прихода за покриће текућих буџетских расхода само по себи представља потпуно нездраву појаву. Очевидно је да ће ти извори у будућности бити државна добра и државна привредна предузећа, само се поставља питање да ли ће развијање производних снага Албаније бити такво да омогући државним предузећима да својим приходима покривају државне расходе којим ће бити одржавани у висини предвиђеној садашњим буџетом", истакли су стручњаци из југословенског посланства у Тирани.

У вези с тим, поставило се и питање стварања средстава за оснивање и функционисање великих предузећа са мешовитим албанско-југословенским капиталом, за шта су се већ почетком 1946. залагали неки албански привредни стручњаци. Та средства албанска влада је могла да створи једино инфлацијом или их добити без давања противвредности, односно на кредит који би се касније могао претворити у поклон, јер почетком 1946. није било реалних могућности да Албанија у догледно време врати добијена средства.

Изузетно неповољан привредни положај Албаније, а посебно њен финансијски положај, може лако да се уочи ако се размотри питање њеног платног биланса, нарочито с освртом на предратно стање. Реч је о томе да је албански трговински биланс од 1926. до 1938. редовно показивао пасивни салдо од 10 до 20 милиона златних албанских франака (просек за све године од 1926. до 1938. износио је 14,588.786 златних албанских франака, тј. око 255.303.755 предратних југословенских динара). Овој своти требало би додати сигурни пасивни салдо и из ванредних позиција платног биланса, тако да је пасива редовно била већа од показане. Међутим, пасиву албанског платног фонда од 1926. до 1938. редовно је покривала Италија.^[11]

Иако у измењеним друштвено-историјским околностима, албанске привредне прилике, укључив и њене јавне финансије, и даље су биле у неповољном стању. Сума предвиђеног буџетског дефицита за 1946/47. била је једнака суми новчаног оптицаја. Тај несклад Албанија није могла сама да реши. Поучена предратним искуством, иако њено државно руководство после другог светског рата то никад није јавно истицало, она је решење својих привредних недаћа тражила на страни, ослонцем на неку јачу привреду, а стицајем низа чинилаца, превасходно политичке и спољно-политичке природе, 1946. избор је пао на Југославију и њену привреду. Том околношћу, према нашем мишљењу, требало би разумети албанска упорна настојања почетком 1946. да се успоставе што ближи привредни односи и сарадња са југословенском привредом. Наравно, остаје као отворено питање да ли је такав изазов, колико привредни толико и политички, дошао Југославији у погодан час. Питање би се могло поставити и овако: да ли га је требало прихватити или отклонити. У сваком случају требало га је пажљиво и свестрано размотрити. Али, у за сада доступној архивској документацији нема чак ни индиција да је поступљено на такав начин. Међутим, може се с пуно разлога претпоставити као сасвим могућно да је Ј. Броз уз сагласност Политбироа ЦК КПЈ (није битно вољну или невољну) оценио да је настала реална историјска шанса да се практичним привредним мерама Албанија инкорпорира у југословенски привредни систем, што је требало да представља први корак у реализацији њему иначе блиске балканске комунистичке федеративне државне заједнице. Ипак, детаљније разматрање овог проблема захтевало би шире елаборирање а то би превазишло оквире овог прилога. Уместо тога, истакнућемо да је Ј. Ђерђа, нови југословенски посланик у Тирани почетком 1946. помно пратио и регистровао најзначајније албанске акције и мере у циљу зближавања и повезивања са Југославијом. Тако је Ђерђа 25. фебруара 1946. обавестио лично Ј. Броза, председника Савезне владе да су Е. Хоџа и К. Џоџе "... без питања истакли одлучну вољу да са нама продубе сарадњу на свим пољима до највеће могућности."^[12] Овом приликом, Ђерђа се није упуштао у било каква разматрања о узроцима и поводу наведене изјаве албанских партијских и државних руководилаца, али је ипак пожурио да 4. марта 1946. обавести Министарство спољних послова о бугарском реаговању на евентуално зближавање Југославије и Албаније и то на основу наводно овакве изјаве бугарског отправника послова у Тирани генералном секретару албанског Министарства спољних послова: "... Потребно је да се Бугарска и Албанија зближе, јер им са две стране прети опасност од стране Грчке у облику њених ревандикација и од стране Југославије која под својом командом држи знатан број Бугара и Албанаца."^[13]

Тешко је проверити веродостојност наведене изјаве бугарског отправника послова у Тирани, али је сасвим извесно да је Бугарска помно пратила сва збивања из југословенско-албанских односа. Што се пак тиче најављене спремности Е. Хоџе и К. Џоџеа за развијање свестране сарадње са Југославијом, она је, највероватније, била мотивисана са више чинилаца, међу којима би према нашем мишљењу, требало уважити, па макар и на хипотетичан начин следеће: 1. Тражење излаза из тадашњег веома тешког економског и политичког стања у Албанији; 2. Покушај лицитирања властитих интереса и потреба уз присуство неисказаног гесла ко да више; 3. Утврђивање југословенског става, спремности и расположења за сарадњу уочи припремања посете Београду, а особито са привидно потиснутим ревандикацијама на Косово и Метохију и 4. Албанско колебање у одабирању ослонца за реализацију одређених интереса, почев од оријентације на Југославију, Совјетски Савез и Бугарску до повремено манифестованих, иако слабих и не тако лако препознатљивих проиталијанских и других прозападних спољнополитичких изјава и оријентација.

Колебљивост албанске спољнополитичке оријентације, уочио је на разложан начин М. Ћуковић (вероватно представник ЦК КПЈ у Тирани) и о томе 15. априла 1946. овако обавестио М. Ђиласа: "... они (тј. албански руководиоци - Н. Г.) покушавају да се ослоне на неког трећег. То је случај са Бугарском, па и Совјетским Савезом. Али откад је Димитров пре месец и по дана рекао представницима албанске омладине да се треба чврсто држати Југославије, престало се с тим рачунати, но ипак с времена на време појаве се неки хвалоспеви о бугарској демократији, њеном учешћу у борби против фашизма".^[14]

Велик значај, а највероватније и пресудан, у развитку укупних југословенско-албанских односа у периоду од 1945. до 1948. имала је посета Е. Хоџе Југославији од 23. јуна до 2. јула 1046. У више сусрета Е. Хоџе и Ј. Броза, као и групе њихових сарадника међу којима су били албански министар привреде Нако Спиру и одговарајући југословенски привредни руководиоци - Борис Кидрич, председник Привредног савета и Никола Петровић, министар спољне трговине, свестрано су размотрени југословенско-албански односи.

Поред сагласности да се склопи уговор о пријатељству и узајамној помоћи између Југославије и Албаније, Заједничким саопштењем се истиче да је дошло "... до пуне сагласности у погледу економске сарадње између обе земље, која је неопходна у првом реду ради обнове онога што је опустошено ратом и ради оживљавања привреде". На крају, вреди навести завршну реченицу Заједничког саопштења: "Међусобно разумевање и сагласност о свим питањима (подвукао Н. Г.), која су била предмет разговора, показали су не само пуно међусобно поверење већ и схватање истоветности интереса обеју земаља".^[15]

Само седам дана након Хоџине посете Југославији, тј. 9. јула 1946. у Тирани је потписан Уговор о пријатељству и узајамној помоћи између Федеративне Народне Републике Југославије и Народне Републике Албаније у чијој је преамбули, између осталог, речено да две стране свечано потврђују "своје неразрушиво пријатељство и жељу за културном и економском сарадњом", што је још изричитије овако истакнуто чл. 5. Уговора: "Високе стране уговорнице решаваће саме, на бази најискренијег пријатељства, сва међусобна питања. Економске (подвукао Н. Г.), културне и друге везе између обеју земаља оствариваће се посебним споразумима".^[16]

Приликом потписивања Уговора, Е. Хоџа је изјавио да Уговор "... Представља за албански народ гаранцију безбедности и обнове наше земље, и много ће допринети правилном и брзом развоју пријатељске сарадње између Албаније и нове Југославије"^[17]

Уговор је несумњиво значајан докуменат у југословенско-албанским односима 1945-1948, иако је он представљао реализацију договора постигнутих у време Хоџине посете Југославији. О наведеној посети у Уговору у нашој науци још нема целовитијег рада и оцене.

Уочљиво је да се у Заједничком саопштењу и Уговору само начелно говори о потреби и целисходности свестране сарадње Југославије и Албаније и да се нигде чак ни у виду алузије не спомињу Косово и Метохија. Међутим, нама се чини да је у разговорима Броз - Хоџа ипак било речи о Косову и Метохији, иако је неизвесно да ли је Хоџа, можда, такав разговор схватио, уз прећутан пристанак Ј. Броза, као conditio sine qua non за разматрање проблематике укупне југословенско-албанске сарадње. Има разлога за претпоставку да је југословенска страна била изненађена покретањем питања Косова и Метохије, што закључујемо на основу оваквог обавештења које је Ј. Ђерђа, посланик ФНРЈ у Тирани 6. јула 1946, (дакле четири дана после Хоџине посете Југославији) упутио лично Ј. Брозу: "Интересовао сам се неприметно који је био непосредан повод који је довео Е. Хоџу до тога да покрене питање Космета. Сазнао сам следеће: Албански посланик у Москви јавио је након Маршалове посете Москви (реч је о посети Ј. Броза Москви од 27. маја до 10. јуна 1946. - Н. Ч.) да је Стаљин саветовао Маршалу да расправља то питање са Албанцима. Стаљин, наводно, раније није знао ништа о том питању. Толико ради информације".^[18]

Према томе, Ђерђино обавештење је утолико интересантније што указује на совјетски фактор у југословенско-албанским односима, чији ће значај постајати све већи у наредним збивањима до краја 1946. и током 1947. и 1948.

Проблем Косова и Метохије у југословенско-албанским односима 1945-1948. дотакао је од југословенских историчара само Б. Петрановић, износећи да у Хоџиној пашквили "Титоисти" (Тирана, 1982.) има "... низ неистина о разговорима које је водио у Београду..." и затим додаје: "У поменутом фалсификовању историје југословенско-албанских односа Енвер Хоџа покреће питање Косова и Метохије као пример где КПЈ није доследно применила право на самоопредељење албанске мањине, насупрот хрватском и словеначком становништву у Истри и Словеначком приморју, истичући тенденциозно да му је Тито 1946. рекао да би се то могло спровести само у једној новој констелацији унутарњих и међународних прилика".^[19]

Несумњиво је да се у наведеном Петрановићевом осврту не може ништа приговорити. Ипак, може се констатовати да је штета што у до сада доступним изворима југословенске провенијенције нема не само записника или забелешке о разговорима Броз - Хоџа (23. VI - 2. VII 1946.) него ни било каквих других одређенијих података о њима. Тако је audiatur et altera pars, без чега је тешко утврдити праву и потпуну истину, за сада неостварљиво.

Но, без обзира на све то, од наведених југословенско-албанских разговора и потписивања Уговора о пријатељству и узајамној помоћи између Југославије и Албаније до краја 1946., уследила је права серија југословенско-албанских уговора о регулисању најразноврснијих облика привредне сарадње и то:

1. Уговор о економској сарадњи између НР Албаније и ФНРЈ (1. јула 1946, Београд);

2. Споразум о трговинским разменама и плаћањима између ФНРЈ и НР Албаније (1. јула 1946, Београд);

3. Споразум о кредиту који Влада ФНРЈ одобрава Влади НР Албаније (1. јула 1946, Београд);

4. Протокол о давању кредита у доларима (3. октобра 1946, Београд);

5. Протокол о ступању на снагу уговора албанско-југословенског друштва за увоз и извоз (3. октобра 1946, Београд);

6. Протокол о уступању доларских потраживања Државне банке Албаније Народној банци ФНРЈ (3. октобра 1946);

7. Уговор о усклађивању економских планова о царинској унији и изједначењу валуте између Владе НР Албаније и Владе ФНРЈ (27. новембра 1946, Београд);

8. Протокол који сачињава саставни део Уговора о координацији привредних планова о царинској унији и паритету између Владе НР Албаније и Владе ФНРЈ (27. новембра 1946, Београд);

9. Уговор о образовању Албанско-југословенског друштва за изградњу и експлоатацију железница, склопљен између Владе ФНРЈ и Владе НР Албаније (28. новембра 1946, Београд);

10. Протокол о изградњи железничких пруга (28. новембра 1946, Београд);

11. Уговор о образовању Албанско-југословенског друштва за истраживање и експлоатацију нафте склопљен између Владе НР Албаније и Владе ФНРЈ (28. новембра 1946);

12. Протокол о изградњи рафинерије нафте у Куцеви (28. новембра 1946. Београд)

13. Протокол о изградњи хидроцентрале у Куцови (28. новембра 1946. Београд);

14. Уговор о оснивању једног Албанско-југословенског друштва за истраживање и експлоатацију руда, склопљен између Владе ФНРЈ и Владе Албаније (28. новембра 1946, Београд);

15. Уговор о оснивању Албанско-југословенског друштва за електрификацију, склопљен између Владе НР Албаније и Владе ФНРЈ (28. новембра 1946, Београд);

16. Протокол о изградњи електричне централе у Тирани (28. новембра 1946, Београд);

17. Уговор о оснивању Албанско-југословенског друштва за увоз и извоз, склопљен између Владе НР Албаније и Владе ФНРЈ (28. новембра 1946, Београд);

18. Уговор о оснивању Албанско-југословенске банке (28. новембра 1946, Београд);

19. Протокол о уплаћивању основних капитала (28. новембра 1946, Београд) и

20. Протокол о персоналу (28. новембра 1946, Београд).^[20]

Међу наведеним уговорима којима су регулисани привредни односи и сарадња између Југославије и Албаније истичу се по свом значају, привредним и политичким последицама Уговор о економској сарадњи између НР Албаније и ФНРЈ (1. јула 1946) и Уговор о усклађивању економских планова о царинској унији и изједначењу валуте између Владе НР Албаније и ФНРЈ (28. новембра 1946).

Споразумом о економској сарадњи тежило се, према чл. 1, обнављању и повећању производних могућности НР Албаније и продубљавању економске сарадње између ФНРЈ и НР Албаније, што је требало да се оствари оснивањем мешовитих југословенско-албанских акционарских друштава; Друштва за изградњу и експлоатацију железница, Друштва за вађење и прераду нафте; Друштва за истраживање рудника и за експлоатацију и прераду руда; Друштва за електрификацију; Друштва за поморску пловидбу; Трговинског друштва за увоз и извоз и Југословенско-албанске банке).

Влада ФНРЈ обавезала се да НР Албанији пружи техничку помоћ у прехрамбеној и текстилној индустрији, у индустрији за прераду метала и грађевинског материјала, као и у пољопривреди, тако што ће упућивати југословенске стручњаке у Албанију, пружати техничке информације, разрађивати пројекте и другу документацију и упутства, као и обучавати у Југославији албанске стручњаке и упознавати те стручњаке с радом и функционисањем научно-техничких предузећа и установа у Југославији".

Чл. 4 Споразума одређено је да мешовита југословенско-албанска друштва буду организована на паритетном принципу, а "удео заинтересованих страна у капиталу акционара биће подједнак".

Албанска страна требало је, према чл. 5 Споразума, да унесе као свој удео у наведена друштва "одређена постојећа предузећа и предузећа у изградњи, право експлоатације рудних налазишта", затим да изда у закуп у потребној мери делове земљишта, шуме, разне грађевине и неопходне инсталације "како би се постигли циљеви југословенско-албанских друштава". Југословенска страна требало је да унесе у наведена друштва као свој удео средства у инсталацијама, материјалу и неопходан износ.

Споразум о економској сарадњи требало је да остане на снази 30 година од дана потписа, а затим још следећих пет година "и то ће се понављати све док једна страна, годину дана пре истека тог текућег петогодишњег рока, не саопшти писмено своју намеру да прекине његово дејство".

Истог дана кад је потписан Споразум, потписани су и Споразум о робној размени и плаћању и Споразум о кредиту који Влада ФНРЈ одобрава Влади НР Албаније (износ 1,200.000 долара, камата 3%, царенза 18 месеци, отплатни рок 5 година). Ови Споразуми били су практична примена чл. 3 Споразума о економској сарадњи, према коме се Југославија обавезала да Албанији одобри кредит "за набавку машина и алата у циљу довршења и изградње њене индустрије за производњу робе широке потрошње".^[21]

Споразум о економској сарадњи Југославије и Албаније претпостављао је низ обостраних мера у циљу његове реализације. Са југословенске стране у том правцу било је веома ангажовано Трговинско изасланство у Тирани, које је крајем октобра 1946. посебним извештајем чији је аутор био Х. Хавличек, трговински изасланик, обавестило А. Хебранга, председника Планске комисије ФНРЈ о актуелним проблемима економске сарадње са Албанијом.

Према Хавличековом мишљењу, појачање економске сарадње између Албаније и Југославије са циљем развијања албанске привреде и њеног што ужег повезивања са привредом Југославије у једну економску целину изискује решење следећих, моментално најважнијих питања:

1. Планско развијање албанске пољопривреде;

2. Оживотворење Споразума о оснивању заједничких предузећа, велике рударске, саобраћајне, регулационе и финансијске радове;

3. Давање кредита за набавку постројења лаке индустрије и

4. Помоћ у саветницима-организаторима за поједине секторе албанске привреде.

1. Пољопривреда. - Развоју албанске пољопривреде, према Хавличековом мишљењу, требало би посветити највећу пажњу. Пољопривредом се бави 80% албанског становништва, а радом на њеном унапређењу мобилисале би се најшире масе становништва.

Албанија има три важна природна фактора за развој пољопривреде:

а) обиље обрадивог земљишта доброг квалитета, које великим делом су лежи још неискоришћено или се примитивно искоришћује (кукурузишта, пашњаци, шикаре итд.). Неплодног тла има релативно мало,

б) Субтропску (медитеранску) клину у већем делу земље, а у осталом делу умерено-континенталну.

ц) изобиље живе, текуће воде, што омогућава натапање земљишта.

На основу тога у Албанији се могу развијати на великим површинама културе разног индустријског и субтропског биља од велике економске вредности, као на пример памук, рижа, дуван, уљарице (сесам, рицинус) маслине, јужно воће, винова лоза итд.

Развитак и унапређење албанске пољопривреде требало би подстаћи у првом реду повећањем култивисања биља потребног југословенској привреди као важне индустријске сировине (памук, уљарице, итд.) или оног биља чији се плодови троше, а у Југославији се не производе у Већим количинама. "На тај начин би се повећала наша трговинска размена с Албанијом, сматрао је Хавличек, и она би се још уже повезала с Југославијом, у једну стабилну економску целину трајнијег карактера".

Повећањем сетве индустријског и другог биља, које је рентабилније од традиционалних сетвених култура, постигло би се економско благостање становништва и осетно повећао албански национални доходак и то много брже него форсирањем развитка рударства, за што су потребне претходне велике и вишегодишње инвестиције.

Ради унапређења албанске пољопривреде потребно је:

а) споразумно утврдити за пољопривреду 1946/47 повећање сетвених површина извесних индустријских биљки, у првом реду памука, на бази контрахирања сетвене површина, утврђења откупних цена и услова преузимања природа с тим да албанско Министарство пољопривреде интезивира пропаганду за сетву и контрахирање са земљорадницима;

б) помоћ у семену, средствима обраде и стручњацима за организацију контрахирања, обраде, стручног саветовања пољопривредника и органа власти.

2. Оснивање мешовитих предузећа. - Од остваривања Споразума о оснивању више мешовитих албанско-југословенских друштава, у Албанији се очекивало знатно оживљавање привредне делатности.

Међутим према Хавличековом мишљењу, постоје извесна питања у вези са оснивањем тих друштава која треба претходно решити, а у првом реду питања финансијске природе, и то:

а) курса између динара и франка за инвестиције у мешовита предузећа,

б) начина финансирања радова у уплате капитала од стране Албаније.

Питање курса динар-франак раније је размотрено и том приликом констатовано "да се садашњи курс за неробна плаћања не може применити за инвестиције капитала и финансијске делатности мешовитих предузећа. О томе сам обавестио, истиче Хавличек, Нака Спира (председник Привредног савета НР Албаније - Н. Г.) с тим да ће то питање, као и опште питања финансијских прилика у Албанији, бити предмет предстојећих разговора с њим у Београду" (Хавличек има у виду разговоре већ предвиђене крајем новембра 1946. у Београду).

С обзиром на неповољне финансијске прилике у Албанији, Хавличек је сматрао да би требало што пре размотрити како ће Албанија успети да уплати део капитала у мешовита предузећа, јер за свако од пет споразумом предвиђених мешовитих друштава, али још неоснованих, предвиђен је капитал по 4 милиона франака, укупно 20 милиона франака. "Ако би се југословенски део капитала уплатио трансфером робе, с тим да би Албанија имала да уплати 20 милиона франака у готовом новцу, онда би то, при садашњем оптицају (мање од 60 милиона франака) значило да би Албанија требала готово 2/5 свог оптицаја само за ту уплату капитала. Али, и уплата много мање своте од ове представљаће знатне потешкоће, с обзиром на то да државна благајна располаже свега са 5 до 10 милиона франака готовине, једва довољно за редовне буџетске расходе. При таквом финансијском стању је тешко рећи како би Албанија могла учествовати у самом финансирању радова тих друштава"... "При садашњем стању расположиве готовине у државној банци изгледа ми немогуће да се обаве неке веће исплате, макар и на рачун трансфера југословенског капитала без повећања новчаног оптицаја, а то би морало да се строго контролише да не би изазвало друге штетне последице."

Хавличек је несумњиво био добро упућен у албанске привредне прилике. Залагао се да мешовита друштва што пре отпочну да раде и то, за почетак, са оваквим програмом:

а) железнице: изградња северне пруге и довршење пруге Драч - Елбасан,

б) електрификација: подизање мањих хидроцентрала на реци Мали, Валбони, код Тиране и на Богови (Берат - Селеница),

ц) рударство: истраживачки радови по целој Албанији,

д) нафта: повећање и боље коришћење отворених извора и даљи истраживачки радови: "Напомињем да ми је министар Нако Спиро изјавио да не сматра нео

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт