Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Никола Б. Радуловић

Људска права и националне мањине у међународном јавном праву и заштита југословенских мањина у Албанији

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Еволуција појмова

У Декларацији права народа Русије, која је објављена 15 (2) новембра 1917. године, на основу јунских и октобарских одлука Конгреса депутата о неотуђивом праву народа Русије на самоопредељење, - садржана су следећа основна начела: сувереност народа Русије, право народа Русије на самоопредељење све до отцепљења и стварања самосталне државе, укидање свих религиозних привилегија и ограничења, и што је од превасходне важности за нашу тему слободан развитак националних мањина и етничких група, које насељавају територију Русије.^[1]

Од историјског значаја је проглас: Свим радним муслиманима Русије и Истока, од 3. децембра 1917. године, донешен као последица проглашења раскинутим и уништеним уговора царске власти; Савјет народних комесара је против заузимања туђих земаља каже се у овом прогласу, даље, да Цариград треба да остане у рукама муслимана; даље да је уговор о подјели Персије уништен, и да ће чим се прекину војне операције, војска бити повучена, а Персијанцима ће бити обезбијеђено право слободног опредјељења своје судбине. Раскинут је уговор о подјели Турске и одузимању Јерменије; чим се прекину војне операције Јерменима ће бити обезбијеђено право слободног опредељења своје политичке судбине; гарантује се слобода вјеровања и обичаја, националних и културних интереса, и укупног националног живота. "Ви сами треба да будете господари у својој земљи, ви сами треба да изграђујете свој живот на свој начин, ви имате право на то, јер је ваша судбина у вашим рукама."^[2]

Ово су два и прва у политичкој историји и историји права, прецизно формулисана документа, од којих почиње регулисање права националних мањина, које ће временом еволуирати у људска права.

На другом крају свијета и скоро истовремено размишљало се на сличан начин о националним мањинама, о чему свједочи говор америчког предсједника Вудро Вилсона од 27. маја 1916. године, који овим говором прокламује право народа на самоопредјељење. Заправо објавио је да сваки народ има право да изабере суверено под којим ће живјети. Најчешће спомињани акт кад је ријеч о праву на самоопредјељење, правна последица ког је и право националних мањина, и кад је у питању уређење свијета након првог свјетског рата, јесте "Четрнаест тачака" поменутог предсједника од 18. јануара 1918. године. Садржи следећа начела: апсолутна слобода пловидбе морима, уклањање економских препрека и успостављање јединства у условима трговине међу свим нацијама, апсолутно непристрасно решење свих колонијалних спорова, заснована на строгим примјенама начела да приликом решавања ових питања који се тичу суверенитета, интереса заинтересованог становништва, морају бити од исте важности као и оправдани захтјеви оне владе чија права треба да се утврде; аутономни развитак народа Аустро-Угарске, ослобођење и враћање окупираних територија, Румуније, Србије и Црне Горе, обезбеђење слободног излаза на море Србији, пријатељско регулисање односа између балканских народа на основу историјских и народних граница: признање суверенитета само Турском дијелу Отоманске империје и право на аутономни развитак осталим националностима које су биле под турском управом; стварање независне државе Пољске и на крају стварање општег удружења нација у циљу заједничког гарантовања политичке независности и територијалног интегритета великих и малих држава.

11. фебруара 1918. године Вилсон у Конгресу говори сасвим одређено о праву на самоопредјељење. Речено је да право на самоопредјељење није само фраза. То је императивни принцип акције, народи се не могу предавати из једног суверенитета у други путем међународних конференција или између ривала и антагониста, већ се о томе мора одлучивати путем слободног пристанка директно заинтересованих народа.

Неколико дана након тога је америчка делегација стигла у Париз на мировне преговоре, којима је требало да се заврши Први свјетски рат, и ова ће делегација систематски инсистирати на доследном примјењивању овог права до закључења последњег мировног уговора.

Генерал Смутс о Друштву народа изрекао је 14. децембра 1918. године мисао, која ће на крају надвладати, упркос Вилсоновим и совјетским декларацијама, основни садржај које је била теза, да основни принцип који треба да руководи ово друштво у територијалној политици, треба да се успостави мандатни систем, као општи наследник или сукцесор разбијених империја Њемачке, Аустро-Угарске и Турске.^[3] Коначно је пледирао и поред тога за противправну анексију и за права нација на самоопредјељење. Нажалост овим мислима Вилсон је био дубоко импресиониран, и под овим непосредним утицајем коначно је кориговао својих 14 тачака, и ограничио универзалну примјену права на самоопредјељење, лоцирајући га на територије одузете поменутим трима државама губитницима рата.

На тај начин, и у Пакту о стварању Лиге народа, успјело је колонијалним силама да спријече уношење у овај Пакт клаузуле о праву на самоопредјељење; силе побједнице су биле главне колонијалне силе, и у односу на њих било је одбачено право на самоопредјељење. Примјена овог права била прихваћена само у односу на народе који су живјели под администрацијом Аустро-Угарске, Турске и Њемачке.

Версајски систем и права народа - мањине

Директна међународно-правна последица, уговора познатих под именом Версајски мировни уговори, уговора закона како их назива наука Међународног права, јесте инаугурисање права мањина и то као последице непримјене права на самоопредјељење у тоталу. Због тога је створен, дакле, и институт заштите права мањина. Последица овог начина у одбијању права на самоопредјељење, јесте чињеница а у 14 мањинских држава имамо 23.127.000 становника мањинских националности и етничких група.^[4] Што значи, да националне државе створене и разграничене Версајским мировним уговорима, нијесу доследно формиране на етничком принципу, и због тога у овим мировним уговорима формулисане су одредбе о заштити националних мањина и о њиховим правима.

Наука међународног јавног права, реагујући одмах, и с обзиром на чињеницу да су мањинска права сегмент међународног јавног права, интерпретирајући потребе о заштити мањина изучава преко ових одредаба првенствено правни положај човјека у међународној заједници. Овај објект проучавања и заштите међународног јавног права, наука међународног права дефинише као "Групе појединаца, држављана дате државе која се од бројно преовлађујуће групе држављана разликује по извјесним обележјима, као што су на примјер национална, расна, вјерска језичка итд."^[5]

Правна квалификација припадности групи - мањини могућа је на основу субјективних елемената, на основу изјаве лица о припадности одређеној мањини; или на основу објективних елемената, тј. постојања одређених чињеница које објективно условљавају припадност одређеног лица мањинској групи, као што је припадност одређеној вјерској организацији (Јевреји). Новија пракса узима субјективне елементе као основу у оцјени припадности одређеној мањинској групи, допуњавајући их у објективним елементима. Примјера ради и објашњења ради наводимо религиозне групе. Провјеравање се врши увидом у црквене групе. Код расних мањина опет субјективни елемент је одлучујући. Прецизирања ради, казаћемо одређене припадности мањинској групи не мора у сваком случају произилазити наслеђем односно одређењем по прецима, већ се може одредити и васпитањем или субјективним осјећањем (припадници одређених породица у Улцињу, по сопственом признању временом албанизовани, су херцеговачког поријекла. Ова чињеница упућује на закључак, да је претходна констатација наука сасвим тачна).

Неколико реминисценција на одређене историјске чињенице, помоћи ће свакако у дефинисању појма мањина. Поједини теоретичари тврде, да се ова установа непосредно везује и да настаје на основама Вестфалског мира од 1648. године, који је прокламовао начело cuius regio ilius religio.^[6] Деветнаести вијек је, и наравно преко међународних уговора квалификовао установу мањина, као посљедицу националних покрета и тежњи подјармљених народа за стварањем националних држава. Насупрот томе "једна нација, једна држава", била је неостварљива, па је проблем мањина настао као резултат непомирљивих решења, око стварања хомогених националних држава и етничких хетерогености.

Завршни акт Бечког конгреса од 1815. године гарантовао је пољском народу национална обиљежја и политичке установе на подијељеним територијама. На овом Конгресу решавано је и о положају јеврејског народа у њемачким државама. Париским уговором од 1856. године Турска је преузела обавезу заштите хришћана у Турској у погледу недискриминације у вјерском, расном и етничком погледу.

На основу клаузула Берлинског уговора од 1878. године, Црна Гора, Србија и Румунија преузеле су обавезе обезбеђивања вјерских слобода и равноправности грађана, без обзира на националну припадност.

Међутим, XIX вијек не познаје и поред овога, ни као начело, ни као право мањина, међународни субјективитет ових, биле су само националне мањине, објект заштите поменутих међународних уговора.

Тек, или као што је већ речено одређене мјере заштите националних мањина јављају се тек након првог свјетског рата и то као правна последица афирмације права на самоопредјељење. Версајски уговори и Лига народа усавршавају систем заштите мањина, који се односио само на групе у одређеним државама, и тек од тада националне мањине преко ове правне заштите стичу обележја субјеката међународног јавног права. Овај систем је такође регулисао санкције повреда основних права националних мањина.

Одређено говорећи одредбе о заштити мањина, садржавали су уговори о миру са Аустријом, Мађарском, Бугарском и Турском. Затим посебни уговори са Пољском, Чехословачком, Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, Румунијом и Грчком.

Посебно и нарочито у овом тренутку истичемо да је Албанија 1921. године и приликом пријема у Друштво народа, преузела ригорозне и прецизне обавезе заштите великих мањинских група, унутар својих малих граница, и то преко једностране деклерације, и као condicio sine qua non пријема у Друштво народа.

Неопходно је навести, јер је скоро историјски заборављено на установљена права југословенских националних мањина у Албанији, нарочито на она права наших мањина, која је албанска држава 1921. године гарантовала, повреду којих је могла држава СРС или само наше мањине непосредно путем петиције истицати на арбитражно решавање пред форумима Лиге народа.

Акт о прикључењу Албаније Друштву народа гарантовао је нашим мањинама у Албанији следећа права: једнакост пред законом; забрану дискриминације на основама припадности раси, вјери и језику; право на употребу мањинског језика у јавном саобраћају, право наставе на матерњем језику у градовима, нарочито гдје су постојале бројне мањинске групе. Такође право оснивања вјерских и социјалних установа. Нарочито обезбеђења ових права која су настала још у временима Отоманске империје.

Наука међународног јавног права, или колико је нама познато, није се на овај начин бавила проблемима заштите југословенских националних мањина у Албанији. Бавила се дакле само констатацијама уговорених користи ових мањина. За разлику од овога географска наука или етнолошка, далеко се више бавила овим проблемом о чему свједоче радови Јована Цвијића, који је након завршетка првог свјетског рата, и као помоћ југословенској делегацији на мировним преговорима у Паризу, елаборирао све етничке границе Југославије, па и према Албанији, уз историјске констатације, простирања југословенских националних мањина у Албанији углавном да југословенске националне мањине су свој национални идентитет сачувале у сјеверним областима Албаније, почев од Скадра.

Неколико историјских података, које је минуциозно забиљежио један католички функционер, неће бити на одмет да се овдје констатују.^[7] Скадар је имао прије 1912. године, односно прије првог балканског рата 40.000 становника, од којих су двије трећине били муслимани, једна трећина католици, а православних је било такође једна колонија. Сви Скадрани, без обзира на вјеру, каже овај функционер, "говоре србијански", али да се ту говоре и чују и други језици. Да православни имају своју школу, цркву и православну жупу. Овај путописац је у поменутој књижици навео, да су љумљани до XVIII вијека говорили српски, данас да су сви муслимани и да говоре албанским језиком.

Трансформација права мањина након другог свјетског рата у људска права

Посматрајући ствар groso modo, право мањина се претвара у право људи, или овако под режимом организације Уједињених Нација. Право мањина, дакле, не користи се у већој мјери и не развија се, до Другог свјетског рата далеко више развијају или у складу са односима који регулишу Повеља ОУН и правним односима међународне заједнице каква је настала под режимом организације Уједињених нација.

Појава њена дефинише се и у ОУН, па због тога наводимо синтезу или синтагму Генералног секретаријата Уједињених нација о квалификацији мањина. Ту се говори о мањинама као о посебној врсти заједница људи, или групе, које сједињују заједничко етничко поријекло, вјера и језик: Правна дефиниција према теорији би изгледала, мањине су одређене групе са одређеним обиљежјима и које се налазе "у односу квантитативне подређености према другој или другим групама у оквиру дате државе".^[8] Опширније говорећи, мањина је она непреовладавајућа група са стабилним етничким, вјерским и језичким обељежјима и убједљиво различита од оних које има остало становништво, и које напослетку желе да очувају.

У чл. 25. Нацрта пакта о грађанским и политичким правима, израђеног у оквирима организације Уједињених нација, лаконски се каже, у државама гдје постоје етничке, вјерске и језичке мањине, лица која припадају тим мањинама не могу бити лишена права, да у заједници са осталим члановима њихове групе имају свој самостални културни живот, да исповиједају и врше обреде своје вјере, или да употребљавају свој језик.

Тако, јасно је из ових легислатива право мањина након другог свјетског рата, далеко ограниченије него под Лигом народа. Нажалост нема доктринарних објашњења због чега је овај регрес. Очекивано је било велико проширење и с обзиром на чињеницу да су побједници били демократи, односно демократске силе свијета.

Конфирмисано је начело лојалности мањина, и као политичка последица злоупотребе права мањина између два свјетска рата, не само након другог свјетског рата него и 1923. године на Трећем засједању Друштва народа и резолуцијом од 21. септембра 1923. године. Ово начело је укључено и у Пакт о људским правима и као елемент заштите мањина.

Поштујући начела о заштити националних мањина Краљевина СХС је још 10. IX 1919. године, закључила уговор са главним савезничким и удруженим силама о заштити националних мањина.^[9] Да би нека група по овом уговору, односно по чл. 9. овог уговора уживала статус и права заштите националне мањине, требала је имати следеће квалификативе: да живе у варошима и срезовима (districts) настањеним у знатној мјери припадницима српско-хрватским-словеначким и који припадају мањинама етничким по вјери или језику. На овај начин Краљевина СХС је и овим уговором постигла заштиту својих националних мањина у свим сусједним државама, па он и данас посредно, правно потребно представља правни основ заштите националних мањина, југословенских националних мањина Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и у сусједној Албанији.

Међутим, данас и под режимом организације Уједињених нација акценат је стављен на људска права, на заштиту ових људских права, обавезе које имају све чланице Уједињених нација. Основна људска права, као што ћемо касније видети, садрже све елементе заштите националних мањина, тако да у заштити људских права важе правила mutatis mutantis националних мањина.

Наука међународног права бавила се историјом људских права па је на следећи начин забиљежила или како ће овдје изнијети основна историјска факта у развитку ових права. Овај проблем је био и предмет проучавања филозофске науке, у енциклопедијском смислу ријечи, тако да је то данас и категорија дубоке новије историје, или са почецима у правном хуманизму, разрађен у ренесанси. Затим преко природно-правне школе права налази мјесто у општој еволуцији воље и знања хумане интелигенције.

Ова наука биљежи као први правни акт Магну карту из 1215. године, коју је енциклопедијска наука назвала Великом Повељом слободе као основ установљења кодекса људских права. Забиљежена је затим Америчка декларација о независности из 1776. године, као и Декларација човјека и грађанина из 1789. године, као велики акт француске револуције, који настављају легислативу људских права. Та позитивно правна пракса аплификује се постепено у уставе свих националних држава, нарочито у XIX вијеку. Али све до данас односно до послије другог свјетског рата, нема ни једног међународног правног акта који потпуно регулише и за међународну заједницу кодекс људских права.

Историја заштите мањина показује да се и у временима прије првог свјетског рата, и кроз установу заштите мањина пробија идеја заштите људских права као међународна обавеза и преко хуманитарне интервенције. Преседани вјерске заштите, затим народносне били су правна основа и облик у коме за она времена најзначајнија људска права добијају правну снагу у међународном правом поретку. У том смислу одредбе уговора произашлих са великих конгреса европског концепта сила, такође и других уговора као што су Хашка и Женевска конвенција, представљају уговорна обезбеђивања опште људских права. Овдје треба поменути такође Кучук Кајнаџирски мир, којим је Русија постигла за унапријед заштиту православног живља у оквирима Отоманске империје.

Иако не универзални вид, већ више колективистички и преко савремених међународних мировних уговора, или оних који су произишли по окончању Првог свјетског рата, и преко одредаба о заштити националних мањина, заштита људских права постаје тек тада и под тим условима међународна категорија. У овим уговорима, обавезно је била садржана извјесна категорија одредаба, којима су се обезбеђивала извјесна права за све становнике односних држава без разлике, не само за припаднике мањина, па и за странце, што значи да су то по својој суштини била она права која су данас стекла тако широку разраду и која су и онда уочавана као општа људска права.^[10]

Научна институција међународног права, као Институт за међународно право формулисао је Декларацију о правима човјека 12. октобра 1929. године. Прије тога Међународна дипломатска академија о људским правима у Резолуцији о људским правима од 8. новембра 1928. године и овим интелектуалним радом унапређују људска права, пледирајући на доношење међународних аката. Научници такође, као P. Fauchilie (Traite de droit international public, Париз 1925) наводи да су уговори закључени под окриљем Друштва народа истинска - Повеља људских права, старији него било који свјетски устав, јер су правила која они садрже прокламована као основни закон, у том смислу што ни један унутрашњи закон не може бити јачи од њих.

Изузетак од овога и као куриозум, наводимо изузетно неправедан Статус југословенских мањина у Италији до другог свјетског рата, које су биле без икакве правне заштите, и то као директна последица неравноправних уговора; и за разлику од лица италијанског држављанства настањених у Југославији, која су уживала мањинску заштиту, а по Сен-жерменском уговору уживали су специјална права, на основу опције за италијанско држављанство, и без обавезе преношења домицила изван Југославије. Та права су задржали и на основу Рапалског уговора од 12. XI 1920. године. Конвенција од 6. априла 1922. године из Рима, Санкт-маргеритских конвенција о општим споразумима од 23. X 1929, Римског споразума о Ријеци од 27. јануара 1924. и фамозним Нептунским конвенцијама од 20. јула 1925. године.

"Људски динамит" је термин употребљен након другог свјетског рата да прецизно и као синтагма означи држање њемачких мањина у земљама средње Европе. Дакле биле су разарајући елемент ових држава, због наглашене мањинске заштите коју су уживали од стране управљача Трећег рајха. Затим, геноцид у историји непознатог кршења људских права, - утицали су дефинитивно да се још у току другог свјетског рата, са система заштите мањина дефинитивно установљеног под Лигом народа, пређе на систем Заштите опште људских права, као система најбитније заштите којој је била потребна ратификација међународне заједнице.

Черчил у једном од својих ратних говора, дефинише рат као рат за установљење људских права, "на неразоривој стијени"; Рузвелт је говором од 30. јануара 1940. о извјесним слободама за које вјерује да су битне. 5. јануара исте године дефинисао је четири слободе: слободу говора, изражавања вјере, те слободу од биједе и од страха.

Атлантска повеља, Декларација Уједињених нација од 1. јануара 1942. године, Московска декларација од 30. XII 1943. године, су документа Уједињених нација којима се ријешило да се стимулишу ова људска права. Задња ова два акта одређују права и дужности Уједињених нација да изнађу решења заштите над кршењем основних људских права. Један аутор из ове области дефинисао је други свјетски рат као рат за права човјека. Конференција сила у Думбертон Оаксу, утврђује као основни задатак будућих Уједињених нација унапређење људских права и основних слобода. Идеје, идеали или оно што се назива "филозофијом Повеље", и што су државници износили за вријеме рата о људским правима, чинили су основу, мјеру израде Повеље Уједињених нација и данас у темељне облигације Уједињених нација или чланице Уједињених нација, преточене у основне законе земље, како у поступку са основним народом, тако и у поступку према припадницима мањина, народности или према поједином странцу. Речено је, да се хуманост правног поретка и степен демократије огледају и у правном положају странаца.

Тако повеља Уједињених нација у уводном дијелу у чл. 1. ст. 3. на веома свечан начин потврђује, као главну обавезу унапређења права човјека уз искључење сваке дискриминације. Чланови 13, 55, 56, 66, 68. и 76, обезбеђују обавезу органима Уједињених нација у старању над извршењем заштите ових права; лајт мотив ове санкције јесте утврђење да кршење људских права представља битну повреду међународног права.

Државници, представници јеврејских организација нарочито, писци међународног права, као Lalutepacht, који је израдио Нацрт Повеље о људским правима резонује, да су људска права у ствари у таквој узајамној зависности, да би влада која би кршила основна права својих грађана уопште, тешко поштовала посебна права националних и других мањина, синтетише овим резоном укупан резултат идеологије у овом домену.

На одлуку да умјесто усавршавања заштите националних мањина, пређе на стварање универзалног система заштите основних људских права и слобода, утицала је дакле и ова идеологија.

Осјетила се потреба да се установи међународни стандард основних права и слобода, које ће се зајемчити свима, па се прецизира обезбеђење стандарда грађанских, политичких, економских, етничких и културних права, као стандард најзначајнији за обезбеђење мира и сигурности у свијету.

Повеља прије свега и као устав, а затим свеопшта декларација од 10. децембра 1948. године, кондензује радничким језиком свеукупни резултат савјести човјечанства у материји људских права. У овим документима нема нарочитих одредаба о правима мањина, иако су Југославија, Данска и СССР и ову легислативу предлагали, али и поред тога права мањина или велики дио ових права обухвата универзална декларација.

Да су мањинска права установљена под системом Друштва народа задржана и очувана, може се закључити читањем чл. 2, 3, 7, 15, 18, 21, 22, 26, 27. који се односе на опште искључење дискриминације по основу расе, боје, пола, језика, вјере, политичких и других убеђења, националног и социјалног поријекла, својине, рођења или другог положаја; затим на право на живот, на слободу и личну безбједност, на једнакост пред законом, једнаку правну заштиту без дискриминације, на право на држављанство, на право слободних мишљења, савјести и вјероисповијести, на право слободног удруживања и окупљања, на право учешћа у управљању, на право приступа јавним службама, на право организовања, економских, социјалних и културних институција, на право достојанства и слободног развоја личности, на право родитеља да одређују начин васпитања своје дјеце, на право слободног учешћа у културном животу и научном поретку. Према томе, само нека мањинска позитивна права су изостала као право на образовање културних и сличних установа. Ова права су изостала под притиском земаља које су инсистирале на чињеници да би установљење истих утицало на дезинтеграцију нација, а да би стриктна примјена ових изостављених права довела до дискриминације.

Ипак и консензусом и на иницијативу Генералне скупштине Уједињених нација уношење начела на самоопредјељење у нацрт Пакта о грађанским и политичким правима, иако оскудно и сажето, које и ако буде усвојено представљаће за будућност основну и правну гаранцију, за заштиту извјесне групе или колективне воље.

С тачке гледишта позитивног права, постоје само наведене декларације о људским правима, као обавезујуће норме понашања држава, и као правни основ заштите мањина. Позитивно прави основ ових аката потврђује и Меморандум о сагласности о Трсту из 1954. године и Мањински Статут оба акта позивају се на Универзалну декларацију.

Само затворене државе и друштва, данас представљају проблем у погледу заштите не само људских права него и мањина. Што је сасвим супротно све већој интеграцији свијета, условљеној сарадњи на економском плану, нарочито и под утицајем брзог саобраћаја, који је сва растојања скоро поништио; то је довело до релативизације државних граница и стварања "грађанина свијета".

Југославија у свом Уставу, такође и устави република, минуциозно су преточили у свој садржај све одредбе о људским правима и о заштити националних мањина; осим тога својим унутрашњим законодавством Југославија је ова права унаприједила.

Према томе, наведени су сви позитивно правни документи међународног права, обавезујући за све чланице Уједињених нација, па и за наше сусједе, на основу којих југословенске националне мањине у сусједним државама уживају међународну правну заштиту. Ови документи се такође односе и на Статус југословенских националних мањина у Албанији. Нередован саобраћај, само у економском погледу претпостављамо, не омогућава начине увида у фактички статус југословенских националних мањина у Албанији, којих као што је у фрагментима наведено, има и које претпостављамо одржавају свој национални идентитет.

Напомене

1. Др Милан Булајић - Право на самоопредељење у друштву народа и Уједињеним нацијама (1917-1962) Београд 1963.

2 Исто стр 21.

3. Исто, стр. 29.

4. Исто, стр. 35.

5. С. Аврамов, Међународно јавно право, Београд 1963.

6. Исто, стр. 237.

7. Фра Ловро Михачевић, "По Албанији, дојмови с пута", Загреб, 1911.

8. Људска права и заштита мањина (Droit d' homme et protection de minorites). ар Милан Марковић, Југословенска ревија за међународно право 1952/3.

9. Службене новине Краљевине СХС бр. 244-XXX од 9. октобра 1922.

10. Исто, стр. 443.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт