[Projekat Rastko - Skadar] Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji

Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Шербо Растодер

Српске школе у Скадру и Враки и албанска просвјетна политика тридесетих година XX вијека

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Разграничење између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Албаније извршено je углавном линијом граница из 1913. године, која je дјелимично измијењена на Конференцији амбасадора 9. новембра 1921. године, када je одлучено да Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (К СХС) припадне цио горски срез, као и пут од Струге до Дебра. Крајем 1922. године укинута je постојећа неутрална зона, мада тиме нијесу престали проблеми везани за југословенско-албанску границу, jep je велики број одметника и са једне и са друге стране прелазио исту, припремајући се за упаде на територије дотичних држава.^[1] На већ поменутој Конференцији амбасадора великих сила победница (Француска, Енглеска, Јапан и Италија) донијета je, поред осталих, и одлука о признавању албанске независности, тако да су пропали покушаји југословенске владе да оформи једну тампон државу такозвану Миридитску републику.^[2] Овдје je важно напоменути да je на овој конференцији признат Италији "специјални интерес" за одржавање албанске независности, што je у суштини значило међународно признање Италији да може да се мијеша у унутрашњу политику Албаније (што je она и радила), чиме je фактички омогућена њена пенетрација на Балканско Полуострво преко Албаније. Та чињеница je имала наглашен значај како у односима К СХС и Албаније, тако и у односима К СХС и Италије, посебно кроз однос ових земаља према унутрашњим превирањима у Албанији (посебно у периоду од 1921-1924) до другог свјетског рата, па и касније.^[3] Тако je и положај нашег становништва у Албанији (посебно у Враки и Скадру, што je и предмет нашег интересовања) кроз преглед црквено-школске, односно просвјетне аутономије), био у процепу и директној међузависности ширих односа на Балкану, посебно у односима међусобно противурјечних и сучељених интереса Албаније, Италије К СХС, односно Краљевине Југославије.

Послије неуспјелих покушаја да Италију потисне из Албаније југословенска влада је прво подршком Есад-паши, а касније Ахмед бег Зогу, настојала да очува своје присуство у Албанији и тиме покуша неутралисати последице италијанске пенетрације које су директно угрожавале југословенску независност. Ахмед Зогу је уз подршку југословенске стране постао предсједник албанске владе почетком 1922. године. Међутим, против Зогуа подигнут је устанак у јуну 1924. године, а Зогу се склонио у Југославију. Нову владу је образовао православни епископ Фан Ноли, чијој је Демократској странци раније припадао и Ахмед Зогу. Пошто је нова влада Фан Нолија изазвала неповјерење у свијету својим радикалним реформама, посебно признавањем Совјетског Савеза, југословенска влада је искористила новонасталу ситуацију, припремила је албанску емиграцију на челу са Зогуом и убацила је у Албанију. Зогу је већ 24. децембра ушао у Тирану а Фан Ноли је побјегао у Италију. Јануара 1925. године Зогу се прогласио првим предсједником Албаније (на седам година), а Албанија је прогласом Народне Скупштине постала Републиком. Занемарујући југословенску "помоћ" Зогу је направио радикалан заокрет, приближивши се Италији са којом је новембра 1926. године потписао пакт, да би нешто касније послије југословенско-француског пакта, потписао (1927) италијанско-албански одбрамбени савез. Наредне године се Зогу уз ослонац на Италију прогласио краљем Албанаца (не Албаније - прим. Р. Ш.), и затим завео апсолутистички режим, формално ограничен монархистичким уставом, ко}и ће остати на снази до априла 1939, односно до окупације Албаније од стране Италије.^[4] Између К СХС и Албаније у међувремену су потписани уговори о међусобној трговини и пловидби 22. јуна 1926. године (ратификован 20. априла 1929)^[5], који је садржавао одредбе о пограничном промету^[6], и конвенцију о издавању криваца.^[7] За наш предмет истраживања битно је овдје напоменути да у поменутим међудржавним уговорима нијесу третирана питања националних мањина ни на једној од страна уговорница, што је практично значило да је њихов положај зависио искључиво од политике земаља у којима су живјеле.

Православно становништво у Скадру и околини у црквеној јурисдикцији било је потчињено Пећкој Архиепископији. Јуна 1922. године српски патријарх, као пећки архиепископ, унаприједио је скадарског намјеснима, дотле архимандрита, у чин викарног епископа. Међутим, убрзо (крајем августа исте године) на конгресу у Берату, прокламована је независност албанске православне цркве. Тада је донет Статут и изабран Свети Синод који је одмах покушао да преузме сву црквену власт над православним живљем у Албанији, без претходног споразума са надлежним патријаршијама у Цариграду и Београду.^[8] Уз посредовање југословенских дипломатских власти ове одлуке су биле одложене, што је било од великог значаја с обзиром да се просвјетна дјелатност у Скадру и Враки (у школама на српскохрватском језику) развијала у оквиру црквено-школских аутономија, које су установљене још у XIX вијеку. Просвјетна дјелатност на подручју Скадра датира још од 1828. године,^[9] док се према истраживањима учитеља Б. Марковића,^[10] просвјетна дјелатност на подручју Враке зачиње средином прошлога вијека, мада је рад овој школи службено одобрен 1909. године.^[11] Ове школе зачете као парохијалне уз цркву помагали су мјештани, касније Русија и Црна Гора, док је крајем XIX вијека за њихов рад знатан интерес испољавала и Србија.^[12] При томе је уочљиво да су се Врачани и Скадрани, заинтересовани за рад ових школа, обраћали крајем XIX вијека црногорској влади за попуњавање просвјетног кадра и помоћ, што је и логично с обзиром да је ово становништво махом било досељено из Црне Горе.^[13] Од оснивања К СХС бригу о школама у Скадру и Враки (тачније од 1922) преузела је југословенска држава посредством свог конзулата у Скадру, с тиме што је дио тадашњег просвјетног кадра имао статус албанских државних поданика. Попуњавање просвјетног кадра у поменутим школама извршено je 1923. године, када су на рад у основној школи у Враки упућени брачни пар Лазар и Видосава Брајовић,^[14] односно средином 1924. године када су у школу "Свети Сава" у Скадру упућени брачни пар учитеља Стојковић Ј. Вук и Стојковић В. Милица.^[15]

Према расположивим изворима у школској 1930/31. основна школа "Св. Сава" у Скадру имала je четири (4) разреда са четири (4) одељења. У првом разреду било je уписано 8 ученика и 6 ученица, у другом 8 ученика и 13 ученица, у трећем 9 ученика и 6 ученица и у четвртом 3 ученика и 4 ученице, односно у купно 57 ђака. Истовремено при школи je радило и забавиште са два (2) одељења, млађе (10 женских и 6 мушких) и старије (6 женских и 8 мушких), односно укупно 30-оро дјеце. Поред наведеног радила je и такозвана радничка школа (женска дјеца подучавана разним домаћинским пословима и ручном раду) коју je похађало 11 ученица.^[16] Значи, разним облицима образовања у школи у Скадру било je обухваћено 99-оро дјеце. Уочљива je релативно велика процентуална заступљеност женске дјеце у процесу образовања, што несумњиво указује на висок степен еманципације која je била у складу са дугом просвјетном традицијом ове школе. Са овом дјецом у Скадру радило je седам (7) просвјетних радника. Први разред основне школе водио je учитељ Вуко Стојковић, други Харалампије Андрић (управник школе), трећи Душан Вучинић и четврти Милица Стојковић. Забавиште су водиле Евдоксија Кадић и Десанка Ђорђевић, док je радничку школу водила Анђелија Андрић.^[17]

Истовремено у Враки je радила четворо-разредна школа са два одељења. Јуна 1931. г. у првом разреду био je 21 ђак (17 м. и 4 ж.), у другом 18 (15 м. и 3 ж.), у трећем 12 (11 м. и 1 ж) и у четвртом 11 (9 м. и 2 ж). Укупно школу су похађала 62 ђака. Са њима су радили учитељи Видосава (I и II разред) и Лазар Брајовић (III и IV разред).^[18] С обзиром да се према тврђењу Б. Марковића у ово вријеме у Враки налазило 159 домова,^[19] може се логично закључити да сва дјеца нијесу била укључена у образовни процес.

Укупно у школама у Скадру и Враки у настави на српскохрватском језику било je у овој школи укључено највише 161 дијете (радничку школу су похађала и поједина дјеца обухваћена основном школом) са којима je радило 9 просвјетних радника.

Следеће школске 1931/2 године у основној школи у Скадру било je у четири разреда са три одељења уписано 56 ђака, затим 10 у радничкој школи, док за забавиште недостају подаци, осим да су и даље радила два одељења. Са њима је радио исти просвјетни кадар, с тим што je новоуведени албански језик почела предавати Лизета Серећи,^[20] што представља почетак албанизације ове школе.

За разлику од скадарске школе број ђака у школи у Враки се нешто повећао (за седам), jep je укупно у овој школској години било уписано 69 ученика,^[21] што уједно значи да je у овој школској години у школама у Скадру и Враки (без података о забавишту у Скадру) било уписано 135 ђака.

Настава у поменутим школама одвијала се без знатнијих тешкоћа на матерњем (српско-хрватском) језику ђака све до 1928. године.^[22] Тада су албанске власти почеле озбиљније постављати питање опстанка наших школа, прво кроз питање статуса нашег персонала и просвјетног кадра у тим школама. Истовремено краљевском конзулату у Скадру, који je на дискретан начин надзирао рад ових школа, било je све теже да контактира са нашим учитељима ^[23] а да при томе не изазове сумњичење албанских и италијанских власти, услед околности на које ћемо се касније опширније осврнути.

Покушај албанских власти да затворе школе у Скадру и Враки током 1930. године није успио између осталог и због опрезности нашег посланства у Тирани и конзулата у Скадру, који су водили такву политику која није давала повода за један такав чин, тим прије, што je у истој години од 75 грчких школа затворено 45, jep су власти у Санта Каранти откриле "незакониту политичку дјелатност" неколико грчких учитеља у Химари ("националистички центар Грана"), који су наводно сарађивали са грчким националистичким друштвом "Епироти", од којег су преко грчког митрополита примали субвенције за политичку дјелатност. Према мишљењу југословенског посланства у Тирани, главни разлог суђења грчким учитељима и виђенијим грчким првацима (Андон Музина и Михајл Лици) je био "затворити и остали дио грчких школа и свести их на минимум".^[24] Увидјевши да и нашим школама пријети слична опасност краљевско посланство у Тирани изразило je забринутост због несмотрености наше штампе ("Време"), која je објавила слику скадарског учитеља Вука Стојковића, иначе формално албанског поданика,^[25] што je код албанских власти могло изазвати подозривост.

Зато je нашим учитељима дискретно скренута пажња на деликатност њиховог положаја,^[26] тим прије, што су од 1929. године било предвиђено да се сви предмети у школи у Скадру предају на албанском језику, осим по једног часа дневно српског језика у свим разредима и по два часа недељно историје и географије по програму албанских школа,^[27] што се успјело избјећи све до 1932. године. Албанским властима било je сумњиво релативно велико присуство учитеља у овој школи, у односу на број ђака.^[28] Због немогућности нормалних контаката између учитеља и конзулата "рад у овим школама остављен je савести Управитеља и осталих учитељских снага", којима су ипак неупадљиво достављане "инструкције", да рад изводе тако, како би школа постигла циљ, "који треба да има као наша српска школа", наводи се у истом извјештају. Почетни степен албанизације школе у Скадру 1931. године постигнут je увођењем у наставу "наметнуте" учитељице Албанке (Лизете Серели), док je покушај да се школи наметне још један учитељ Албанац, осујећен интервенцијом краљевског посланства у Тирани.^[29] Међутим, већ у наредној години школа у Скадру je у потпуности албанизована, што je изгледа ипак изненадило и наш конзулат у Скадру, који je нешто раније тражио од југословенских власти да му се "што хитније" пошаљу уџбеници за наше школе у Враки и Скадру.^[30]

Управник школе "Св. Сава" у Скадру, Харалампије Андрић, je по налогу нашега конзулата у Скадру на "дискретан неупадљив начин "извршио преглед над школом у Враки и извјештај доставио конзулу М. Милчићу a овај Министарству иностраних послова Краљевине Југославије. Школа у Враки у овом периоду радила je у повољнијим околностима него она у Скадру. У овој школи (1930/1 и 1931/2) настава се и даље одвијала на српскохрватском језику, изузимајући пет часова албанског језика, који je предавао од албанских власти постављен учитељ.^[31]

Послије албанизације школе у Скадру (1932) из Скадра су повучени брачни пар учитеља Стојковић Вуко и Милица.^[32] Школа у Враки je албанизована наредне 1933. године, када je по наредби албанских власти привремено затворена (25. априла 1933.). Тада je у Југославију враћен и брачни пар Брајовић, који je у овој школи радио 10 година.^[33] Тако je над школом у Враки примијењено наређење албанског министарства просвјете од 25. априла 1933. године, којим се забрањивао рад свим страним школама које су се налазиле на подручју албанске државе.^[34]

Да би се у целости схватила наведена албанска просвјетна политика, неопходно je осврнути се на општи међународни контекст у којим се она формира. Наиме, током 1931. године долази до привременог погоршања италијанско-албанских односа, када je краљ Зогу одбио да прихвати продужење Тиранског пакта из 1926. године, што je довело до обустављања италијанских финансијских субвенција, чиме je крхка албанска економија била доведена у незавидан положај. Краљ Зогу je у настојању да неутралише италијански утицај који je био присутан у свим државним, војним и привредним институцијама, утицао да се донесе закон о измјени члана 206 и 207 албанског устава, којим се омогућавала забрана рада приватним школама у Албанији, што је требало да угрози прије свега италијанске интересе.^[35] Истовремено, тадашњи министар просвјете, Мираш Иванај, познат као "фрамасон и присталица лаичког васпитања омладине", израдио je нови просвјетни закон. По том закону цио просвјетни кадар je морао бити искључиво лаички и плаћен средствима албанског министарства просвјете. Законом се предвиђала обавезна настава за дјецу од 8-13 година, док су за младиће 13-18 година, као и за оне који су неписмени или нијесу завршили основну школу, били предвиђени курсеви на којима се изричито забрањивало предавање страних језика, са циљем да се, прије свега, спријечи италијанска пропаганда по школама. Члан 167 овога закона предвиђао је да се: "Зграде као и остале имовине намењене, за време страних доминација, за школске или научне циљеве, постају својина националне просвјете и употребиће се само за просвјетне домаће потребе", што je очито са нашег становишта значило и национализацију школских зграда и имања у Враки и Скадру. Француски Лицеј у Корчи, који je био "трн у оку Италијанима", који су раније покушавали да га преузму и замијене италијанским, овим законом je потврђен, али je из његовог назива изостала одредница "француски". Такође je овим законом било предвиђено стварање спортске организације "Орао", "по угледу на Југословенску соколску организацију". Уз то у средњим школама у Албанији уведена je војна обука и свршени ђаци су требали бити ослобођени редовне службе у војсци и сматрани аспирантима за резервне официре. Такође, по овом закону нијесу се могле одобравати стране стипендије без одобрења албанског министарства просвјете. Законом je било предвиђено да се у државне интернате, без предвиђене процедуре, примају дјеца емиграната, чије се породице нијесу дефинитивно настаниле у Албанији. Ова одредба имала je за циљ да у албанске школе привуче што више дјеце припадника албанске мањине са југословенске територије. Правно закон je важио од 1. октобра 1934. године.^[36]

Албанска просвјетна политика од почетка тридесетих година овога вијека све више се прилагођава циљу националне хомогенизације свих Албанаца и денационализацији националних мањина у самој Албанији. При томе значајна пажња се поклања Албанцима изван Албаније од којих се требао оформити интелектуални кадар који je у перспективи требао да постане основна полуга борбе "за своја права". У једном допису МИП-а Министарству просвете с почетка 1930. године, наводи се поред осталог и следеће: "Према извјештају Краљевског посланства у Тирани, арбанашки надлежни кругови увидевши да велики део Арбанаса напушта дефинитивно нашу Краљевину и одлази за Албанију и Турску као и да се наша колонизација у последње време најсистематичније спроводи на Косову, донијели су одлуку осујетити исељавање арбанашког живља из наше земље. По овом питању бавио се арбанашки министарски савет и решио je да упути специјалне мисионаре, који би имали наговарати Арбанасе да ни у ком случају не напуштају своја огњишта. Да би спремили млађе генерације за борбу, почели су прикупљати децу виђенијих Арбанаса из Ђаковице, Призрена, Дебра и пребацивати их у Албанију. До сада je из Ђаковице пребачено 14 младића... Ово je почетак њиховог рада стварања кадра интелектуалаца са наше територије, који би доцније тражили и бранили своја права." Истовремено, тада je главни југословенски ђенералштаб био мишљења да би требало забранити слање дјеце с југословенске територије у стране школе. Да би се омогућило школовање дјеце из "Јужне Србије" (под овим појмом се тада подразумијевало Косово и Метохија, као и Македонија и дио данашње Црне Горе), предлагано je да се она упућују у интернате који би се отварали при школама у Шумадији и сјеверним крајевима наше земље.^[37] Поред свега, наредних година je непрестано растао број Албанаца из Југославије на школовању у Албанији. У једном обимном реферату од 14. децембра 1937. године, под насловом "Просветна политика албанске пропаганде"^[38], наводи се да "се овим младићима који се махом школују у војне школе говори о поробљеном Косову које они треба да ослободе". При томе се наводи да ову акцију свесрдно потпомаже Италија "како би им се скренула пажња (Албанцима - прим. Р. Ш.) са свог продирања у Албанију." Даље се наводи да je "циљ Арбанашке владе да поред национализма код младих арбанашких генерација у Југославији развије иредентизам." Највећи број ових ђака био je из Пећи, Ђаковице, Призрена, Дебра, Приштине и подримског среза.^[39] Крајем 1937. године број ђака Албанаца из Југославије на школовању у Албанији процјењивао се на око 1000. Ђаци који су завршавали војне школе постављани су као државни службеници дуж југословенско-албанске границе. Уочљиво je и то да су тадашњи југословенски државни органи потцењивали опасност која je настајала националистичком и иредентистичком индоктринацијом младих Албанаца из Југославије, иначе објективно лишених основних националних права у Краљевини Југославији а као такви су били подложни наведеним идејама. "Опасност од њих (мисли се на Албанце који се налазе на школовању у Албанији из Југославије - прим. Р. Ш.) за сада није тако велика, али ће они у будуће задржавати од правилног развијања план који ми изводимо у крајевима насељеним Албанцима".

По налогу албанског посланства у Београду, студенти из Албаније (највећим дијелом смјештени у "Албанском интернату" у Београду) су ступали у контакт са студентима Албанцима са Косова, са циљем да под видом "комунизма и борбе за демократију створе и организују јаку акцију против исељавања", као и да сакупљају народне албанске пјесме које би се штампале у Албанији. Посебно je планирано подстицање незадовољства Албанаца на Косову против аграрне реформе која je провођена. Други пропагандни пункт у Југославији био je албански конзулат у Скопљу који je настојао да преко Вакуфске дирекције додијели што више стипендија ђацима албанске националности. Слична политика спровођена je, према истим изворима, и преко разних културних и спортских друштава.^[40] Каснији догађаји ће показати последице овакве албанске просвјетне политике, али и ако je допуштено историчару да примијети, да je она провођена и у времену којем смо савременици у битно измијењеним околностима када je њено провођење изгубило све рационалне разлоге.

Упоредо са наведеном албанском просвјетном политиком која je великим дијелом била усмјерена ка развијању националистичких и иредентистичких идеја код албанске омладине у Југославији, спровођена је и албанизација саме Албаније, која je поред односа према националним мањинама, изразито препознатљива и у "Закону о измени имена неких вароши, села, квартова, река..." објављеном у албанским "Службеним новинама" од 11. маја 1937, бр. 34. Закон je донијет указом краља Зогуа од 5. маја 1937. године у Тирани. Према овом закону, влада je била овлашћена (чл. 1) да пригодним именима "замени имена оних вароши, села, квартова и река Краљевине, која су за вријеме стране владавине и окупације изгубила своја оригинална имена..." Предвиђено je да се послије четири мјесеца од обнародовања напред наведеног, забрани употреба у званичној преписци "измењених" имена.^[41] Прије него што je поменути закон формално ступио на снагу, у Тирани je образована једна комисија која je имала задатак да проучи и изврши измену назива села "која имају страна имена". Комисија je завршила свој рад у другој половини 1937. године и доставила списак Министарству унутрашњих послова, a уједно je било предвиђено да се спискови публикују у албанским службеним новинама поводом 25-годишњице албанске независности.^[42]

Денационализација неалбанског живља у Албанији провођена у вријеме фашизације Албаније посредством Италије, која je успјела поново да "привуче" Зогуову наклоност (творац закона о просвјети Мираш Иванај у међувремену je смијењен), имала je тешке последице по положај словенског живља у Албанији, прије свега по становнике Враке и околине.

Поред православног становништва око Скадра и околине словенског поријекла, досељеног претежно из Црне Горе (Врачани средином XVIII вијека), на овим просторима су се досељавали и становници исламске вјероисповести словенског поријекла којима je матерњи језик такође био српско-хрватски,^[43] чија je денационализација започињала практично одмах по доласку, с обзиром да нијесу имали ни својих школа, нити je неко штитио њихове националне интересе. Послије албанизације школе у Враки, становници овога краја били су према тврђењу Благоја Марковића, изложени "прогонима, тучама људи, цепању капа и набијању по дрвећу, продаји кућа и имања, стоке и расељавању".^[44] Тада су и представници угледних Скадрана упозорили Зогуа у Тирани на догађаје у Враки и подсјетили га на "капу" која га je довела на престо Албаније. Представнике Врачана примио je касније Богољуб Јевтић, тадашњи југословенски министар спољних послова.^[45] Међутим, југословенска влада je била немоћна да заштити Врачане и остали словенски живаљ, па се из Враке иселило 150 породица са оно 600 чланова, док je у Враки остало 60 породица са око 300 чланова.^[46]Послије дужег задржавања у Подгорици Врачани су насељени у подримском срезу (Ораховац).^[47]

Послије албанизације наших школа у Скадру (1932) и Враки (1933) југословенске власти су и даље покушавале да ублаже последице денационализације православног живља словенског поријекла, на тај начин што су и даље слали у Југославију ђаке на школовање (претежно у занатске школе које су тада биле дефицитарне у Албанији).^[48]

Тако je у међуратном периоду судбина наших националних мањина у Албанији, а и албанске у Југославији, била у процепу југословенско-албанско-италијанских односа. Формално приватне у надлежности црквено-школских аутономија, изборених још у XIX вијеку, а стварно под надзором и патронатом југословенских власти, које су се показало немоћним да спријече њихову албанизацију, школе у Скадру и Враки су постале жртве политике, која се показала у томе дијелу конзервативнијом од оне у XIX вијеку. Ниједним међудржавним уговором албанска држава није била у обавези да толерише рад ових школа, које су биле значајно културно средиште нашег живља у Албанији. Иако су албанизоване у трајању кратких италијанско-албанских спорова, очигледно je да би се оне кад тад нашле под удар просвјетне политике у Албанији осмишљаване као духовно исходиште националне хомогенизације свих Албанаца. Уједно фашизација посредством Италије уз наведено довела je до погоршања положаја нашег живља које je током 1933/4. године у значајнијем броју приморано на исељавање. Иако ни положај албанске мањине у то вријеме није био много бољи, ипак се мора нагласити да свака денационализација у историјском смислу има два пола сучељених крајности. У том "жрвњу" као по неком историјском парадоксу судбину људи најчешће одређује простор на коме су настањени.

Напомене

1. Стенографске белешке Народне Скупштине Краљевине СХС, VII редовно засиједање, 8. 06. 1923. стр. 423, Експозе министра спољних послова Нинчића о односима са Албанијом.

2. Живко Аврамовски, Албанске државе од 1912-1939. године, Из историје Албанаца, Београд, 1969, стр. 159.

3. Исто, стр. 162-176.

4. Исто.

5. Б. Петрановић, М. Зечевић, Југославија 1918-1984, Збирка докумената, стр. 151-153.

5. Службене новине Краљевине Југославије, I, 1929, 952.

6. Исто, стр. 978.

7. Исто, стр. 1003.

8. Стенографске белешке... стр. 424.

9. О овој школи писао је и учитељ ове школе, Филип Протић, Српска школа у Скадру, Цетиње, 1914.

10. Благоје Марковић, учитељ у пензији, поријеклом из Враке, бавио се проучавањем Враке и околине више од 30 година. Објавио је више радова о језику, топонимима и школству у Враки. Приредио је рјечник говора Врачана са 17.000 јединица који се у рукопису налази у ЦАНУ. Написао је и монографију "Народна основна шнола у Враки код Скадра", рукопис, коју је уступио аутору овога рада на коришћење.

11. Благоје Марковић, Народна основна школа у Враки код Скадра, рукопис.

12. Односи Србије и Црне Горе у XIX вијеку, (1804-1903), Документи, приредио Петар Поповић, стр. 733, Лазар Мијушковић Гавру Вуковићу - о оснивању српског конзулата у Скадру и боравку српског конзула из Приштине Нушића, Мијушковић у писму од 14. августа 1894. наводи да је у Скадар дошао Нушић, који је успио помирити Поповића и Беровића (угледни прваци у Скадру) и "чак званично су и темељ школе поставили". У Другом писму од 26. августа и писму од 5. септембра 1894. године Лазар Мијушковић пише Гавру Вуковићу да су у Скадру била два учитеља док је у Враки ту улогу обављало свештено лице.

13. Павле С. Радусиновић, Становништво Црне Горе до 1945, САНУ, 1978, стр. 1 79 наводи да су Враку почели насељавати од XVIII вијека досељеници из "многих крајева Црне Горе, прво на царски хас а у другој половини XIX вијека због сиромаштва дошло је до исељавања у Враку. Благоје В. Марковић, Микротопонимијска грађа из Раша (Врака код Скадра). Прилог изучавању језика, књ. 9, Нови Сад, 1973, наводи да се етничка група Врачани појавила средином 18 вијека. Атар Враке се до 1933. године протезао од Скадарског језера до подножја Мараноја на истоку у дужини од 12 км.

Ђоко Пејовић, Исељавање Црногораца у XIX вијеку, Титоград 1962, 47.

14. Архив Југославије (АЈ), 66 пов. - 7 - 17, Министар иностраних дела Б. Јевтић министру просвете Р. Станковићу 21. јула 1933.

15. Исто, Молба Стојковић Вука и Милице за ново радно мјесто 6. септембра 1932.

16. Исто, Министарство иностраних послова, Наша основна школа у Скадру, 17. новембра 1930.

17. Исто, Извјештај управника школе Харалампија Андрића Краљевском конзулату у Скадру од 29. јуна 1931. године.

Исто, Извјештај МИП-у од 17. новембра 1930.

18. Исто, Извјештај Харалампија Андрића Краљевском конзулату у Скадру о раду школе у Враки од 29. јуна 1931.

19. Б. Марковић, Народна основна школа у Враки код Скадра, рукопис. стр. 79.

20. AJ, 66 пов. - 7 - 17, Извјештај о раду наше школе у Скадру у току истекле школске године од 1. јула 1932.

21. Исто, Извјештај о раду наше школе у Враки у току школске 1931 -1932 године од 1. Јула 1932.

22. Исто, Извјештај конзула M. Милчића о нашим школама од 10. септембра 1930.

23. Исто, МИП, Надзор наших школа у Враки и Скадру, 22. марта 1930.

24. Исто, Краљевско посланство у Тирани МИП-у, стр. пов. јул 1930.

25. Исто.

26. Исто, Министарство просвјете МИП-у, 11. августа 1930.

27. Исто, Извјештај конзула M. Милчића МИП-у. Наша школа у Скадру 11. септембра 1930. године.

28. Исто.

29. Исто, Извјештај МИП-а, О раду наше школе у Скадру у току 1930/1, 9. јул 1931.

30. Исто, МИП Министарству просвјете, Набавка књига за наше школе у Враки и Скадру, 24. октобар 1931.

31. Исто, Извјештај о раду школе у Враки, 9. јул 1931.

32. Исто, Молба брачног пара Стојковића од 6. септембра 1932, Стојковићи су тражили мјесто у Подгорици, али je Вуко Стојковић постављен за школског надзорника у Бару, као добар познавалац пограничних прилика. Иначе анонимним дописом Стојковић je био осумњичен за двоструку шпијунажу, за нашу и албанску односну италијанску страну, што je конзул у Скадру М. Милчић демантовао и одбацио као разлог његовог повратка у земљу.

Исто, Одговор конзула М. Милчића поводом анонимног дописа у којем се оптужује Стојковић Вуко, 16. новембар 1932.

Исто, Анонимно писмо "Једног великог родољуба Краљевине Југославије" Драгославу Ђорђевићу, народном посланику.

33. Исто, Писмо министра иностраних послова К. Ј. Б. Јевтића министру просвјете од 21. јула 1933.

34. Министарство просвјете, Одељење за основну наставу, предмет Брајовић Лепосаве, 10. јул 1933.

35. Ж. Аврамовски, н. д. стр. 174.

36. AJ, 66 пов. - 72 - 187, Отправник иностраних послова M. Ристић МИП-у, Закон о организацији албанског министарства просвете, 24. новембар 1934.

Исто, МИП Министарству просвјете, 15. децембар 1934.

37. Исто, 31. јануар 1930.

38. Исто, 66 пов. - 7 - 17, Просвјетна политика албанске пропаганде, 14. децембар 1937.

39. Исто.

40. Исто, План албанског министарства просвјете, Главном ђенералштабу.

41. Исто, 66 пов. - 72 - 187, Закон о измени имена неких вароши, села, квартова, река итд.

42. Исто, Измена страних имена села у Албанији, Тирана 20. август 1937.

43. Називани су муа'џирима.

44. Благоје Мраковић, Народна основна школа у Враки, рукопис, стр. 54.

45. Исто, стр. 55.

46. Исто, цит. према Перу Шоћу, стр. 56.

47. Исто, стр. 63.

48. АЈ, 66 пов. - 72 - 187, Краљевски конзулат у Скадру Министарству просвјете, 9. септембар 1936, Тако су на школовање у Југославији почетком 1937. године на предлог конзулата у Скадру упућене у Панчево и Баваниште Милева Кадић и Јулка Андрић.