Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Томислав Краљачић

Исељавање муслимана из Босне и Херцеговине у Албанију за вријеме аустроугарске управе

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

У раздобљу аустроугарске управе из Босне и Херцеговине je непрестано отицала ријека муслиманских исељеника, која се, у зависности од унутрашњих политичних, социјалних и економских прилика, час сужавала, час ширила. При томе су одређене политичке промјене и кризна стања снажно подстицали исељавање, па су зато највећи таласи напуштања земље настали у току и непосредно иза окупације 1878. године, након неуспјелог устанка у Херцеговини 1882., у тону заоштравања борбе Муслимана за вјерску и вакуфско-меарифску аутономију 1900. и 1901. године и послије анексије и анексионе кризе. Према званичним подацима аустроугарских власти иселило се само у тим таласима близу 50.000 Муслимана, што je, према неким прорачунима износило око трећину од укупно исељених у раздобљу аустроугарске управе.^[1] Ова чињеница масовних исељавања везаних за значајније политичке промјене и политичка збивања показује да су у исељавању били изразито присутни и наглашени, поред економских, посебно политички, психолошки и вјерски мотиви.

И правац исељавања довољно јасно указује на те мотиве. Сви су Муслимани селили у Турску, земљу исте вјере и државне традиције у њима дубоко укоријењене. Зато су у Турској гледали земљу наде у бољу и сигурну будућност. Дуго времена су их турске власти насељавале из економских разлога у области мање насељене, посебно у Анадолију. Касније, а особито након анексије Босне и Херцеговине, Турска ће из политичких разлога форсирати насељавање муслиманског свијета у Македонију. Циљ je био да се на том простору ојачају муслимани и тако створе религиозне претпоставке за заустављање узмицања Турске из њених европских посједа. План о томе био је веома амбициозан и рачунао је на око милион колониста муслимана из Босне и Херцеговине, Румуније, Бугарске и Русије.^[2] Овакав план је захтијевао огромна финансијска средства, којих Турска није имала, због чега ће остати неостварен. Ипак, у погледу насељавања босанскохерцеговачких Муслимана постигнути су запажени резултати. У тону 1910. и 1911. године иселило их се у Македонију и неке друге територије Турске 27.859.^[3]

Док је тако огромна већина босанскохерцеговачких Муслимана селила у Малу Азију и Македонију, дотле су само поједине мање групе исељавале на територију данашње Албаније. Оне су највише пристизале након окупације и устанка у Херцеговини, а затим иза анексије.

Први досељеници у Албанију приспијевају у Скадар и то непосредно послије окупације. Били су то најжешћи противници окупације и учесници у отпору окупацији. Међу н»има су се налазили и неки угледни земљопосједници из Херцеговине.^[4] Прве веће групе дошле су из Корјенића, те из срезова Ливно, Травник, Мостар, Требиње и Столац.^[5] Изгледа да су се многи досељеници нашли у Скадру захваљујући старим везама и пријатељствима, али и могућности бољег осматрања прилика у Босни и Херцеговини, за моју су држали да неће дуго остати под аустроугарском управом. За неке од њих Скадар је био само привремено боравиште, па су се одатле убрзо или враћали у БиХ или селили у друге крајеве Турске. Корјенићани су у септембру 1879. затражили одобрење за повратак^[6], док је у августу 1881. 6 породица са 27 чланова из Требиња преселило у Смирну.^[7]

Знатно већи број исељеника пристиже у Скадар послије гушења устанка у Херцеговини 1882. године. Према извјештају аустроугарског конзула у Скадру пристигло је почетком јуна 1882. преко Црне Горе у Скадар мноштво муслиманских породица из Босне и Херцеговине, тако да се до тада број досељеника попео на оно 2.300. Поред ових, Скадар је у то вријеме био "преплављен" и исељеницима из Никшића, Спужа и Подгорице. Сви су живјели у великој оскудици и биједи. Да би прибавили најосновнија средства за живот радили су као дневничари, касапи, дрвосјече и пољски радници, а дјеца су им просјачила. Досељеници из Босне и Херцеговине нису се дуго задржали у Скадру. Већи дио је одмах пребачен у Јањину, Драч и Кавају, гдје су добили земљу, дон су се многи вратили на стара огњишта.^[8] Тако je Скадар за већину босанско-херцеговачких исељеника постао само прихватна станица, преко које су одлазили у друге крајеве Албаније и европске Турске. Разлог за то била je оскудица погодног земљишта за насељавање као и пракса турских власти да у његову околину насељавају првенствено исељенике из Црне Горе. Изгледа да су се и босански исељеници нерадо насељавали у околини Скадра због близине црногорске границе и бојазни да би та територија временом могла да дође у састав Црне Горе. Повратак тројице Мостараца из Скадра везиван je за вијести о прикључењу села Крајина, Слуга и Груде, која су се налазила у околини града, Црној Гори.^[9] Из страха да би поново могли доћи под власт хришћанских владара, босанско-херцеговачки исељеници су тражили од турских власти да утврде Скадар и да га заштите од Црне Горе и Аустрије. Према конфидентским вијестима такав захтјев упућен je и султану. Поднио га je крајем 1893. Зулфо Адемагић Шеховић уз мотивацију да je Скадар кључ Албаније и ако би дошао под власт Аустро-Угарске, њој би био отворен пут за Солун преко Албаније.^[10]

Сви су ти разлози утицали на присуство малог броја трајно насељених Муслимана из Босне и Херцеговине у Скадру и његовој околини. Према једном податку било je на том простору 1893. оно 40 породица, којима je по налогу султана требало додијелити одговарајућу земљу и подићи куће.^[11]

У раздобљу од гушења устанка у Херцеговини до анексије расположива изборна грађа показује да се у Албанију исељавају ријетки појединци и мале групе. Тако je у 1891. години иселило из Мостара 10 особа, из Бијељине 26, из Стоца 2, из Босанске Градишке 5 и из Ливна 9.^[12] Наредне, 1892. године, укупан број исељеника износи 57, да би 1893. пао на 34, а 1894., 1895. и 1896. на по 4.^[13]

Непосредно иза анексије, а посебно за вријеме бојкота аустроугарске робе у Турској, у Албанији се повећава интересовање за насељавање босанско-херцеговачких Муслимана. Тада су земљопосједници из санџака Берат изразили спремност да приме неколико стотина насељеника на своју земљу.^[14] Истовремено се досељавају веће групе у санџак Драч, у казу Шијак, гдје je још раније формирана једна већа колонија. Ова колонија je одржавала живе везе са својим сродницима у Босни и Херцеговини, пa je то био главни разлог прилива нових досељеника. Како, међутим, у овој кази није било више погодне земље за насељавање, у њој je остало само 30 досељеника, док су остали кренули преко Солуна за Македонију.^[15] Знатно већи број исељеника насељава се у Епир, на границу према Грчкој. Крајем октобра 1909. насељено je у вилајет Јањина 56 породица, које ће тамо, како je писала београдска "Самоуправа" "усред арнаутског, куцовлашког и грчког живља изгубити и свој језик и народност".^[16]

Повећани интерес у Албанији за насељавање босанско-херцеговачких Муслимана неће дуже трајати. Са порастом албанског национализма он ће пасти у заборав. Средином фебруара 1910. године извјештавао je управник аустроугарског конзулата у Валони своје министарство спољних послова да се више нико у санџаку Берат не носи мишљу да потпомаже усељавање босанских Муслимана. По њему, албански националисти су се договорили да "одлучно сузбију инвазију словенског елемента."^[17] Слично je извјештавао и аустроугарски вицеконзул у Драчу. Тврдио je да "напредни Албанци ни у ком случају не поздрављају "досељавање босанскохерцеговачких Муслимана, jep они "много јачају религиозно-фанатични елеменат у земљи". То на досељенике дјелује депримирајуће, па многи жале што су напустили своју домовину.^[18] Овакав однос несумњиво je утицао да je исељавање у Албанију у овом великом таласу исељавања након анексије, кога je Цвијић назвао хуком, имало скромне размјере.

Колико се босанскохерцеговачких Муслимана иселило и затим трајно настанило у Албанију за вријеме аустроугарске управе, за сада je на основу расположиве изворне грађе немогуће тачно утврдити. Босанскохерцеговачка управа увела je статистику исељавања тек 1883. године. Од те године врло се марљиво прати исељавање, уз истраживање вјерске, социјалне, старосне и полне структуре исељеника. Уз то су даване темељите анализе узрока исељавања, jep je управа у тој појави видјела прворазредни политички проблем. Правци исељавања, међутим, веома су ријетко детаљније назначивани. Најчешће назнаке за правце исељавања биле су Турска, Мала Азија, Цариград и Анадолија, док се Албанија појављује у ријетким случајевима. Ово се може објаснити једино тиме што и сами исељеници често нису поближе знали у који ће се дио Турске населити. Отуда најпоузданије, мада непотпуне, податне о размјештају босанскохерцеговачких исељеника у Турској дају извјештаји аустроугарских конзула. Према тим извјештајима као и неким другим подацима укупно се иселило у Албанију близу 3.000 особа. Њихов социјални састав био je веома разнолик. Међу њима je било и земљопосједника, али су најбројнији били слободни сељаци. Имовно стање исељеника кретало се од крајње сиромашних до добро стојећих. Од шест исељеника из бихаћког среза, који су одселили у Албанију 1909. године, двојица су располагала готовином од 200-300 круна, а четворица од 1.200 до 2.000 круна.^[19]

Имовно стање исељеника, однос турске власти и домаћег становништва према њима, те климатски услови и политичке прилике у Албанији пресудно су утицали на њихову одлуку да ли да стално остану у овој земљи или да трајно мјесто насељавања потраже негдје другдје. Због сиромаштва и небриге турских власти многи су западали у неподношљиву биједу и излаз налазили у одласку у друге области Турске или у повратку у Босну и Херцеговину. Тако су се понашали и они који су насељавани у маларичне крајеве и масовно обољевали од маларије. Највише повратника било je након амнестије избјеглих учесника у устанку 1882. и у току првог балканског рата. Учесници у устанку, који су били концентрисани у Скадру, подносе молбе аустроугарским властима у Босни и Херцеговини за повратак и по прописаној процедури добијају одобрења. Тако je крајем 1882. године 37 особа добило одобрење за повратак из Скадра у Билећу и Требиње.^[20] Са избијањем првог балканског рата наступа међу босанскохерцеговачким Муслиманима исељеним у европски дио Турске широк покрет за повратак у Босну и Херцеговину. Основни узрок овог покрета били су војни успјеси балканских савезника и невоље којима су у току рата били изложени босански насељеници, те неизвјесност за даљу судбину на том немирном простору. Према званичним подацима у току рата вратило се око 6.000 исељеника, највећим дијелом из скопског, солунског и битољског вилајета.^[21] Иако ти подаци не говоре директно о повратницима из Албаније, њих je ипак морало бити, jep су и на њеној територији вођене војне операције. Отуда je због одласка у друге области Турске или повратка у Босну и Херцеговину број босанскохерцеговачких Муслимана који су трајно остали у Албанији био знатно мањи од броја оних који су се првобитно упутили у Албанију да тамо заснују нову егзистенцију.

Како су се исељеници снашли у албанској средини и да ли су очували свој идентитет или су се асимиловали за сада нема поузданих података. Сасвим je вјероватно да су у компактним насељима, као нпр. у кази Шијак, очували неке особености и избјегли потпуну асимилацију. Што се тиче њихових политичних убјеђења сигурно je да су до краја турске управе у Албанији били најодлучнији поборници турске државне идеје. Према процјени аустроугарских власти за вријеме избијања непријатељстава у првом балканском рату налазило се у турској војсци на фронту око 20.000 босанскохерцеговачких насељеника у Турској.^[22] Након проглашења независне албанске државе у Валони 28. новембра 1912. босански досељеници подржавају Есад-пашу Топтанија, који je заступао интересе муслимана централне Албаније, који су жељели да на албански престо дође турски принц. Есад-паша је основао посебну владу у Драчу, a ослањао се на српску помоћ и једну војну формацију претежно састављену од вјерски фанатизованих босанских досељеника у Базар Шијаку.^[23] Они ће и касније бити на страни оних снага у Албанији које су се залагале за што тјешње везе са Турском.

Напомене

1. О исељавању из Босне и Херцеговине у вријеме аустроугарске управе види: Ђорђе Пејановић, Становништво Босне и Херцеговине, Посебна издања САНУ, књ. CCXXIX -Одјељење друштвених наука- Нова серија, књига 1 2, Београд 1955; Богићевић Војислав, Емиграција муслимана Босне и Херцеговине у Турску у доба аустроугарске владавине 1878-1918. године, Хисторијски зборник, бр. 1-4, Загреб 1950; Др Илијас Хаџибеговић, Постанак радничке класе у Босни и Херцеговини и њен развој до 1914. године, Сарајево 1980, стр. 118-121.

2. Архив Босне и Херцеговине Сарајево (даље: АБХ), ЗМФ БХ, Пр. № 33/1910, Аустроугарски генерални конзул у Солуну - Министру спољних послова. 22. 12. 1909.

3. АБХ, ЗМФ БХ, № 8474/1911. и 7604/1912.

4. Такав је био Исмаил-ага Шарић из Стоца, за кога конзул у Скадру каже да је један од "најватренијих" присталица отпора окупацији и да подржава идеју о устанку у Херцеговини против аустроугарске управе. (Аустроугарски конзул у Скадру - Министру спољних послова, 16. 8. 1881, Haus-Hof-und Staatsarchiv Wien (даље: HHStA), РА XXXVIII. К. 240).

5. HHStA РА XL., K. 206, Конзул у Скадру-Министру спољних послова Калнокиу. б. 6. 1882.

6. HHStA РА XL., K. 230, Конзул у Скадру - Андрашију, 17. 9. 1879.

7. HHStA РА XL., K. 240, Конзул у Скадру - Министру спољних послова Хамерлеу, 10. 8. 1881.

8. Као биљешка бр. 5.

9. Били су то Ибрахим Махинић, Смаил Сернић и Заим Вјето. (АБХ ЗМФ БХ, Пр. № 121/1883, Писмо Омера Рибановића брату Хасану од 21. 1. 1883.)

10. HHStA, B. A. Konstantinopel, К. 444, Аустроугарски вицеконзул у Цариграду посланику у Цариграду Калицеу, 19. 2. 1894.

11. Исто.

12. АБХ, ЗМФ БХ, Пр. № 359/1891.

3. АБХ, Земаљска влада, Статистички департмент, Die Auswanderung aus Bosnien-Hercegovina 1879-1897, Сарајево 1898, стр. 263.

14. АБХ, ЗМФ БХ, Пр. № 254/1910, К. у К. герент у Валони - Министру спољних послова, 14. 2. 1910.

15. АБХ, ЗМФ БХ, Пр. № 400/1910, Вицеконзул у Драчу - Министру спољних послова, 10. 3. 1910.

16. Самоуправа, бр. 255 од 6. 11. 1909.

17. Као биљешка бp. 14.

18. Као биљешка бр. 15.

19. Ти су исељеници: Ахмед Мемагић, Ибрахим Јашаревић, Сулејман Хаџиабдић, Омер Махмутовић, Ејуб Кулаузовић и Хафиз Мехмед Башагић. (АБХ, ЗМФ БХ, Пр. № 2338/1909.)

20. АБХ, ЗМФ БХ, Пр. № 2160/1882, Министарство спољних послова - Калају, 24. 12. 1882.

21. АБХ, ЗМФ БХ, № 14030/1913, Заједничко министарство финансија - Министрима предсједницима Аустрије и Угарске, 20. 10. 1913; АБХ, ЗМФ БХ, № 2248/1913, Заједничко министарство финансија - Министарству спољних послова, 14. 3. 1913.; Bericht uber die Verwaltung von Bosnien und der Hercegovina 1913., Wien 1914. стр. 5.

22. Исто, стр. 4.

23. Милорад Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, Београд 1973, стр. 374.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт