Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Вукале Ђерковић

П. А. Ровински и црногорско-албански извори о становништву словенског поријекла у Сјеверној Албанији

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Најчувенији подаци о присуству словенског поријекла код старих Арбанаса, кажу, почињу у племенском роду чувеног арбанашког принца, војсковође и националног хероја Ђерђа (Ђорђа) Кастриота, од Турака званог Скендербега (- бег Александар), мада масовније насељавање Срба у Албанију датира за вријеме српског цара Душана. За Скендербега Павле Аполоновић Ровински, научни истраживач од далеког Саратова на Волги до "земље Орлова" и "диких Гегов", како су онда руски писци и научници називали подручје данашње Албаније, пише у "Гласу Црногорца" 1899 (тачно прије 90 година), додајмо у одсуству нашег савременог национал-шовинистичког доба, - да je "у моменту националног буђења Арбанаса" управо тај Ђерђ Кастриот био "толико Србин колико и Арбанас" и да je у њему био "знатан дио словенске крви". Даље, наводи да je његова мајка Војислава била књегиња словенског поријекла, те отуда и српска имена његових сестара - Мара, Јела, Марица, Ангелина, Влајица, и браће - Станиша и Константин. Скендербегова сестра Мара, како се приповиједа, била je удата за Стефана Црнојевића, господара Зете, који je ca Зећанима током 24 године помагао Скендербегу у борби против Турака. Од једа на Скендербега Турци су његове кости, како пише католички свештеник Скадранин Барлеци, извадили из гроба и издијелили између себе "као амајлије".

Међутим, ради нашег непосреднијег и поновног сусрета ca П. А. Ровинским, овом приликом и из пијетета и из обавезе према његовом лику и дјелу, дужни смо да прије свега кажемо пар ријечи о њему.

Наредне 1991. године тај велики свјетски путник (Рус) научник, слависта, професор у Саратову, кандидат за професора Казањског универзитета - П. А. Ровински пуни 170 година свог живота и рада, у континуитету до наших дана, у животу књига (и у нама). Управо, живи он тако од свог рођења 1831. у далекој Русији, у мјесташцу Гусовка, и послије смрти (1916. у Петровграду), нарочито међу нама Црногорцима, у капиталном и непоновљивом вишетомном студијском дјелу о Црној Гори и Црногорцима, званом "Черногоря в ее прошлом и настаящем".

Награда je овом еминентном међународном скупу што се данашња научна расправа одржава у средишту врлетне и историјске Црне Горе у којој се тај чувени научни истраживач, код нас широко популарни и од миља звани Павле Рус, бавио науком скоро 30 пуних година у онда нашој беспутној и ратничкој Црној Гори. И, уједно као утемељивач научно-истраживачког рада у Црној Гори написао je најопсежнију и најпотпунију инострану студију о Црној Гори, а уз то и преко 70 значајних прилога у ондашњим познатим руским часописима и публикацијама у периоду од 1879. до 15. јануара 1916. када je и умро, далеко од његове вољене Црне Горе као драге домовине. Како се прича, умро je од узбуђења послије вијести да je аустријска војска заузела Ловћен и Цетиње, тај - како je он осјећао - последњи дјелић његове словенске груде на обалама медитеранског, Јадранског приморја, гдје је намјеравао да и своју дјецу настани, и да се више не враћа у првобитну "родину".

Додајмо, поред великог тротомног дјела о Црној Гори (о њеној прошлости и садашњости) у рукопису своје заоставштине обрадио je Ровински и око 500 библиографских јединица (од 270 аутора о Црној Гори). Као познавалац српскохрватског, италијанског, чешког, француског, њемачког, енглеског и "до савршенства" албанског језика сачинио je и азбучни преглед литературе о црногорској прошлости и стварности са 650 библиографских јединица (на преко 400 листова у свесци) од око 600 аутора. Заправо, познато je, тамо гдје ни велики скупљачи српских и црногорских народних пјесама нијесу допрли да открију шира подручја и нове изворе духовног и поетског народног стваралаштва - Вук С. Караџић, С. Милутиновић, Његош, као ни више од 70 пјевача народних пјесама - стигао je он да то учини, тај неуморни руски путник, и прикупио отуда преко 300 пјесама (из Васојевића). Значи, био je он велики поштовалац нашег народног фолклора и уједно наш први инострани научни етнограф, етнолог, археолог, историчар, географ, књижевни рецензент, есејиста. Ровински je аутор и прве научно-историјске монографије "Петар II (Раде) Петровић Његош, Владика црногорски", а поред тога и бројних прилога из Црне Горе на страницама 14 тадашњих руских листова, часописа и зборника и у многим ондашњим црногорским и јужно-словенским листовима и часописима тога времена.

Тако je он, како то емотивно пише Евгеније Марков - руски писац и путописац (1903), - "свестраном изучавању своје Црне Горе Ровински je дао цијелог себе". То очигледно потврђује и његово поменуто студијско дјело, штампано у три тома на преко 3700 страница, у издању Руске академије наука (1888-1915), као и још два нештампана тома - укупно узев са преко 5000 страница текстова из Црне Горе.

А сада ближе, укратко, о траговима словенског живља у подручјима данашње Албаније према записима П. Ровинскога, с краја 19. вијека и првих година 20. вијека, управо на основама народних извора, родослова, предања, сјећања и патријархалног чувања традиције код наших црногорских и арбанашких племена, с једне и друге стране дуж данашње југословенске границе с Албанијом.

Но, у одсуству поузданих писаних историјских и материјалних извора, Ровински није своја истраживања заснивао само на родословима и народном памћењу поријекла, него и на примјерима тијесног сродственичког повезивања, груписања, братственичке заштите, поштовања родовске прошлости, задржавања изворних обичаја и код насилних и вољних промјена религије или мјеста живљења, посебно у условима муслиманизације и касније албанизације житеља словенског поријекла. Јер, према проучавању Ровинског - "као што се Тоски - јужни Албанци (у ствари хришћани - православни) мијешају са Грцима, тако се и Геги - католици (сјеверна Албанија) мијешају са Србима "свуда од албанског Драча дуж црногорске и метохијско-косовске области према данашњој Југославији.

Отуда и она једна народна варијанта да су потомци данашњих Дрекаловића пограничним Кучима од рода Кастриота, да je "њихов предак Дрекале" (у преводу Андрија) добјежао (испред Турака) у моје родно село Безјово, гдје се његова мајка поново удомила за Никезу Марина - потомка Мрњавчевића, од чијег су порода данашњи Никезићи. Предање наставља да je тај Дрекале "унук арбанашког кнеза и чувеног јунака Ђурђа Кастриота (Скендербега), од сина му Јована". О томе и Марко Миљанов Дрекаловић, чувени кучки војвода, казује (наводно и према некој изгубљеној историји која je била код калуђера Илије у манастиру Дуги) да je тамо писало "да су Дрекаловићи од Кастриота". Ровински исто тако каже да "учени Њемац Л. Дефенбах одлучно тврди да je Скендербегова породица словенског поријекла", наводећи дословно како то и на њемачком пише "Zeine Familie War Slavishen Ursprungs" (у преводу - исто).

Но, иако се то научно не може поуздано доказати, није без интереса навести и податак да je лично Ровински "видио печат војводе Илије Дрекаловића" исте израде "као и на грбу Ђурђа Кастриота". То би значило да се и он, војвода Илија Дрекаловић, држао предања о свом поријеклу, као што je и "Архимандрит Глигорије Дрекаловић још године 1765. написао за себе да je од рода Дрекаловића од Кастриота". Уз Ровинскога, тога се предања држе и нешто новија казивања и записи др Ердељановића, Стевана Дучића и Тома Ораховца, за разлику од незнатних корекција које чине мјестимично Марко Бојов Рашовић у свом "Етнографско-историјском прегледу племена Куча" (1963) и др Растислав Петровић у монографији "Племе Кучи" (1981).

Да je Скендербег рода словенскога (пола Србин пола Арбанас) према српско-албанском народном предању, Ровински указује и на животопис Скендербега, написан од стране већ поменутог католичког свештеника, на латинском језику (објављен у Стразбургу 1537) и преведен на све "јевропске језике". Сматра да je то приповиједање Скендербеговог биографа Барлеција - Скадранина убрзо прешло "у стару српску књижевност" - "гдје га већ називљу Црнојевићем", у духу српске народне пјесме коју je он (Ровински) слушао уз гусле, у Црној Гори. Сличну je биографију, исто тако на основу предања, написао и један други католички фратар из Далмације (Качић Миошић), на српскохрватском језику, у 17. вијеку "пола у прози а дијелом у стиховима". На основу ње (како то и сами Арбанаси признају) пјевају и причају о свом Скендербегу (Види: Ровински П. А./ р. ц. "Арбанаси и улога им у историји и савременом животу балканском, "Глас Црногорца", годиште 1899). Марини Барлеције наводи и податак да je већи дио војвода у војсци Скендербега, почев од Стефана Црнојевића, носио српска имена иако знатно изврнута "не словенскијем писмом и латинскијем словима", јер су неписмени Арбанаси тада могли употребљавати само грчка или ћириличка слова, као што je и Скендербег са Дубровником "сву преписку водио на српском језику".

Учени Павле Ровински, који je - како смо раније рекли - српски и албански језик познавао до савршенства, као што je и најавио "Глас Црногорца" из 1913. године, - у Петрограду објавио брошуру "К арбанашком питању". Ту je у виду расправе развио свој шири поглед о Арбанасима као старосједиоцима Балканског полуострва и о виђењу Барлеција, Скадранина (60 година послије Скендербега), о Скендербегу и његовој борби против Турака, о масовном учешћу Срба-Зећана у Скендербеговој војсци...

Говори и о његовој сестри Мари, удатој за Стефана Црнојевића, који je био принуђен да касније уступи Скадар као своју зетску престоницу Венецији, а Венеција - Турцима 1478.

За Скендербега као витеза сјеверне Албаније наводи и податак да je био ожењен српкињом Даницом кћерком Војводе Голема.

Падом зетске државе под Турке, пише Ровински у назначеном тексту петроградске публикације, словенско-српски елеменат који се протезао низ Јадранско приморје на Југ до тада званог српског Берата (у данашњој Албанији) морао je нестајати испред турске освете и одступати према Аустроугарској.

И како наставља Ровински "арбанашки народ под турским господством (као оруђе турске војске) добива такву силу да шири границе своје области на штету друге народности", у овом случају српске.

На писању Ровинског о словенском елементу на подручју турске Албаније могао се заснивати и Меморандум црногорских делегата на Конференцији мира у Лондону 1913. (као и на латинском документу из 1336.) да je ријека Дрин "lumen SCLAVONIAE" назива "српска ријека". А и подручје зетске државе Балшића "од Скадра, од Медове од Љеша и Драча" у ријечима Млечића (1362) назива се облашћу "барона приморске Србије" и да je "Скадар (и поред свога арбанашког обиљежја) био средиште свију српских династија", почев од Немањића из XIV вијека (послије Косовске битке 1389 ). Тако пјева и наша старовремена широко популарна народна пјесма "Зидање Скадра" на Бојани који je - како се каже - "и географски од вазда био центрум Зете" и њене ондашње економско-трговачке сфере. Овом приликом са становишта савремене употребе термина - назива "Албанац и Албанија" од интереса je код нас навести како Ровински даје одреднице тога појма у прошлости: "име Арбанас, вели, одговара географском појму земље у XII вијеку, а да je и Птоломеј спомињао име Албани и Албанополис; Грци данас (кажу) Арбанитис, Срби - Арбанас, а Турци - Арнаут; каткад и сами себе називају Арбанија; иначе сами себе обично зову Шкипетар, каткад Шиптар, a земљу - Шкиперија, Шкипенија или Скјупнија (Sehkgjupnija).

О мијешању албанског елемента са планинама Тесалије, Македоније, Епира, послије пада бугарске државе, па онда српске и Византије под Турке и, надаље, усљед исламизације и католицизације православних Арбанаса, Грка и Срба затечених на тлу ондашње турске Албаније - Ровински говори помоћу закључка њемачког научника Дифенбаха да "савремени арбанашки језик представља потпуно растројство у фонетичком погледу и врло je измијешан - највише са грчким па с романским, најпослије са српским и турским". И, посебно илуструје ријечи словенског поријекла у језику Албанаца, помоћу тадашњег "рјечника арбанашког језика" уз књигу Г. Пана "Albanesishe Studien", Јена, 1854.

Мијешање албанског и словенског становништва током XV вијека, наводи Ровински у књизи "Черногорија...", осјетило се и на данашњим словенско-српским подручјима Скадарског и Косовског вилајета. У подручја данашње Црне Горе, стигли су - у Љешанску нахију Албанци из Љеша, у Бјелопавлиће из Дукађина, у Васојевиће - из Призрена, дио Куча и Озринића такође отуда. Крајем XVII вијека, преко Саве и Дунава, велику сеобу Срба у Аустрију под патријарсима Арсенијем Чарнојевићем и Арсенијем III Јовановићем, тј. ту велику одступницу српског живља, пратило je нагло насељавање Арбанаса у тада напуштене крајеве. Очигледно, то je довело до масовности Арбанаса у некадашњим чисто српским насељима - Призрену, Пећи, Приштини, Скопљу, чак и у средишту славног српског Манастира Дечани. Од тада je, захваљујући турској политици, Србима било све тјешње међу Арбанасима на тим територијама гдје су иза тога бивали све малобројнији (до данашњег дана). Управо, усљед тих сеоба из Старе Србије, како пише Ровински, остале су "пустоши које су насељавали Арбанаси", особито мухамеданци, тамошњи бегови, признајући да су потомци знатних српских кућа... Крастенићи, Гаши, Берише (особито арбанашка племена) у вријеме гладних година гостопримно су дочекивали долазнике - сроднике из Црногорских племена: Куче, Васојевиће, Бјелопавлиће, као своје давне саплеменике".

Говорећи Ровински о затегнутости између Албанаца и Срба послије последњег руско-турског рата, до када су односи били доста мирни, према ондашњим вијестима које су стизале из Косовског вилајета, записао je да се "тамо развија такво истребљење Срба, да ако се положај брзо не промијени - што су сви изгледи - и прије 10 година тамо неће бити ни једног Срба". Ваљда, то би се могло сматрати далековидошћу Ровинскога и за данашње стање на Косову и Метохији. Jep, - "тако се Турска, како наставља Ровински, ослобађала од словенског елемента, а Арбанаси се све више ширили на плодним равницама српским, на штету друге народности... и служили као оруђе турске власти..., и тако несвјесно вршили извјесну политичку улогу."

Иначе, и чињеница коју такође наводи Ровински да je око половине XVI вијека "већ у Скадру била прорадила друга словенска штампарија... и да je тамошњу српску културу истријебио разуздани Арнаутлук... и Скадар се тако са околином поарбанасио", - говори да je словенско-српског елемента било доста распрострањеног међу албанским живљем и у то вријеме. А да се и не говори о времену над je Скадар био "престоница прве српске краљевине Војиславијевића у преднемањићко доба, и послије Немањића опет - престонице Зете, посљедње независне државе Балшића и Ивана Црнојевића који je повлачећи се према Жабљаку, Ободу и Цетињу - поставио темеље данашње Црне Горе".

Овакве макар и глобалне оцјене Ровинскога о народним "мјешавинама", на подручјима Турске Албаније, треба изузетно респектовати. Jep, оне су проистицале из његовог познавања и врло одговорног проучавања свих онда расположивих арбанашких и иностраних записа или публикација друге половине XIX вијека на које се он позива, ослања или наводи. Он зна да користи и скадарску пјесму "Милет - башна вогел" из 1888, католика Хила Ифелиса и мухамеданца Осе Филтореси, затим - путопис по горњој Арбанији (1882-93) њемачког научника др Курта Хасерта; позива се и на дјело француског конзула Екара у Скадру о сјеверној Арбанији ("Histore Et Descripion Dela haute Albanija Guegarie", објављено у Паризу 1859), који je "подједнако штитио од Мухамеданаца и католичке Арбанасе и православне Србе". Цитира и књигу Ј. Јубанија "једнога - како каже - од најинтелигентнијих Арбанаса тога времена, који се бавио и арбанашком књижевношћу ("Raccolta di canti populari e rapsodie di poeni Albanesi", Trieste, 1871) и указивао на спекулативно дејство иностраног свештенства међу Арбанасима и на фанатизам мухамеданске и хришћанске подвојености на подручју католичке скадарске општине", гдје je "дух васпитања у рукама италијанских језуита". Због сличних околности многи су се Срби у таквим срединама турчили на подручјима Сјеверне Албаније посебно дуж јужнословенске границе, арбанашили или исељавали. При томе су великоалбанци стално "играли улогу средњовековних барона" у свим срединама гдје je било словенско-српског живља које je неријетко "куповало и одобрење, откуп, за женидбу - да им не би били нападнути сватови", о чему јe и петроградско "Новое время" 1910. писало поводом организовања Савеза Арбанаса, на примјер, у Косовском вилајету.

Иначе, Ровински je за своје радове "К албанском вопросе" могао располагати и књигом "История разискания о славянах в Албании в среднем веке" од Викентија Макушева, објављене у Варшави 1871, који у њој (глава III) посебно разлаже поглавље "Сербский период 1350-1450" у којем историјски доказује да je "у првој половини 14 вијека цијела Арбанија била у рукама српског цара Стефана Душана Силног (који je имао и "титулу албанског краља")... и да je сјеверна Арбанија са градовима Скадром, Баром, Улцињем и Љешом од давних времена чинила нераздвојни дио српског царства". Све je то имало одраза и на даље вјековно мијешање и одрођавање словенског и албанског живља на подручју данашње Албаније и развијања Скадра као српско-зетске престонице Немањића и Стефана Чарнојевића (од 1420), званог "Арванит храбри", освједочени пријатељ рода Скендербега уз чију je зетску помоћ утврђена и Kpoja као центар албанске управе под династијом Ђерђа Кастриота, против Турака. Отуда je, како пишу руска "Славянская известия" о Скадру и Драчу у броју 3. од 1912. године "врло тешко одредити којој националности припадају тада погранична племена - Хоти, Груди, Кастрати, Клименти и други као однарођени Срби, у данашње вријеме већ несумњиво албанска. На примјер, управо, због такве међусобне повезаности и густине српског елемента (све до пада зетског господарства) град Берат (тада петнаест хиљада становника) називан je "Албански Београд". Ваља о свему томе шире видјети "Славянская известия" - о насељима Албаније (Н. 8, 1913) или "Славянская известия" - Албанија и Албанци, Дукља, Епир и Албанија - Н. 2. и H. 4. (1912); Население Албании, Что такое Стара Сербия, Н. 8.; Албанские заметки, Н. 48, 49 (1913); Албанский вопрос (хроника) А. Погодина у "Вестнику Европи" (45-годиште), Санкт-Петербург, из 1910. године.

Све ће то бити велика потврда о измијешаности словенско-албанског живља од Душанова царства до наших дана и на подручјима данашње Албаније и данашњих југословенско-албанских граница, односно и прије доласка Турака. Вријеме муслиманизације Балкана, односно затечених Словена и аутохтоних Албанаца, односно албанизације словенско-српског живља на територији некадашње Турске Албаније и албанске Албаније из нашег социјалистичког периода "Другова" Енвера Хоџе и помагача из Тиране као и наших домаћих Муртешија и Хоџа из покрајинско-косовског вилајета наше ново балканско-родовске заједнице за "унапређивање" међунационалних односа - лако се може илустровати и новим сличним подацима.

Али, бићемо правилнији ако се ближе вратимо налазима, истраживањима и схватањима Ровинског и наших народних историчара лика М. Миљанова, Ј. Ердељановића, A. Јовићевића, M. Рашовића и других који су писменије слали од неких најписменијих фратара и статистичара турско-млетачко-аустријског типа о односима српско-црногорског и албанског живља у прошлости. Наћи ће се у томе и богато народно предање црногорско-албанског свијета код нас и у Албанији, који више вјерују у давно и блиско сродство и вјековну међузависност подручних народа на овим балканским вјетрометима него ли код "савременизираних политичара" квазидемократске и квазисоцијалистичке школе из промашеног периода Савеза комуниста Југославије и Партије рада Албаније.

Погледајмо студијско-истраживачки рад - познату књигу Павла Ровинског "Черногоря в ее прошлом и настаящем (География, История, Етнография, Археология, Современое положение) - том II, дио I, штампану по одобрењу Руске императорске академије наука, маја 1887. г. на руском језику. Запазиће се да je он још прије више од 100 година, значи - још за живота наших дједова и прадједова, записао - уграбио оно што су прадједови могли усмено - живом ријечју да преносе (збивања "собития") из сјећања и ријечи својих живих очева и дједова из дубљих времена непосредно и посредно. А та усмена историја у Црној Гори, познато je, за народ шире и увјерљивије изражава народну прошлост, jep се предање преносило као аманет предака, било у народној пјесми или причи. Такво народно предање замјењивало je све до сада познате научне институције, којима на балканским просторима тада није могло бити ни помена, те je онда - дјед унуку, отац - сину - кроз вјекове довикивао: "Гдје ja стадох - ти продужи..."

Заправо, Ровински се трудио - као што смо навели - да користи и многе писане домаће и иностране изворе до којих се у оним оскудним временима могло долазити, и досљедно их давао напоредо са народним изворима, најближим народном схватању и сећању.

Тако je он у свом студијском дјелу "Черногория...", поред описа Црне Горе Маријана Болице из 1614. године, и новијег времена Вијала де Сомиера (1820), методом виспреног научног радника доказао "да и уопште Црна Гора, као земља створена од избјеглица са разних страна, незадовољним туђим господарством или њиховим покорним измећарима и прогонитељима по било ком основу, није могла увијек сачувати своју племенску цјелину" - да кажемо родовско-племенску, односно уско националну чистоту, коју желе да постигну нени наши савремени научници типа балканске политикологије о чистој генези Албанаца, Аријеваца, Илирика, Црногораца, Срба, Турака, католика, православаца, мухамеданаца и сл. То и дан-данас може да представља највишу критику идејних отаца "Велике Албаније" и националног синдрома - да савремена Албанија нема у себи и своме родословљу ни Грка, ни Срба, ни Црногораца, ни Македонаца, ни каквих све остатака других путешественика и житеља који су умрли или покопани на тлу тек први пут међународним одлукама основане албанске државне заједнице 1913 године.

Потврђује се то и на изворима књиге Ровинскога и других црногорско-албанских народних извора и етнографа који су посредством народне ријечи рекли и своја схватања о становништву словенског поријекла Сјеверне Албаније и о измијешаним елементима албанско -словенског или српско-албанско-црногорског становништва дуж данашњих граница Албаније и Југославије (са једне и друге стране границе). Jep, територијално-правно договорене границе нијесу што и крвна артерија вјековног живљења и укрштања народа и народности на односним подручјима, посебно албанско-црногорским сродственичким и добросусједским, што je имало одраза и на шире повезивање у борби против Турака.

Ровински то читко илуструје на примјеру познатог ратоборног и слободарског племена у Кучима о којем je у прошлости код нас - не без неког разлога - написано највише књига, што и мене моја завичајност иритира да на тим примјерима пласирам и своју тезу. Лично, и моја je сестра од рођеног стрица, Љубица, удата у Кастратима крај Скадра, али усљед Енверове политике - не виђамо ни њу ни њену дјецу већ 45 година. Чак je и дописивање изузетно отежано, бар досад.

За родоначелника Дрекаловића, Ровински не сумња (поред свих варијанти), да je арбанашког поријекла, да га народно предање веже за сродство Ђерђа Кастриота Скендербега, што показује и његово само име, као што такође не сумња да су старо племе Куча (послије пада српског царства) "населили Срби из других српских земаља" и да су их послије тога "притијеснили Дрекаловићи" албанско-српског поријекла из Албаније. Исто тако, и наш Ердељановић je забиљежио да су 25% кучких Арбанаса српског поријекла (1907), књига IV.

Ровински у свом већ поменутом дјелу дословно пише:

"Напоредо са Кучима у саставу готово нераздвојне територије живе Затрепчани, који по поријеклу чине збир досељеника, те као такви не припадају ни једном у цјелости племену, него су дошли из разних мјеста Црне Горе, Куча и Албаније, било као староцрногорци, старосрби или староалбанци... - у којима преодолијева албански елеменат, као што се и данас види по томе што сви говоре албански и сви су католичке вјероисповијести". Колико су међусобни утицаји и данас видљиви, њима блиски православни Кучи из Фундине и Орахова добрим дијелом разговарају са Затрепчанима на албанском или српском језику, као и обратно.

Слично je и у Љешанској нахији за чије становнике народно предање, како Ровински пише, оправдано говори "что они прибили из Леша и конечно были православние Серби", Има и досељеника из Kpoje, резиденције славног албанског рода Кастриота који живе у селу Круси, чији je - како Ровински каже - и назив албанског поријекла, а има и других насеља у којима су настањени житељи српско-албанског "происхождения" из Кастрата у Албанији (Мугоша, Горњи Копоти, Парци, Релеза).

Ровински наводи: "С доста точном верностю можно принят временем доселения Белопавличей конец XV века, когда пал Георгий Кастриот", a Црнојевићи почели узмицати (испред Турака) према Западу; за њима су се почели повлачити и досељеници, преци црногорских Бјелопавлића, са подручја арбанашког Дукађина у коме je било доста "в всяком случае Сербов чистих, или даже не много смешаних с Арнаутам", негдје на десетак пасова "тому назад" од доласка њихова родоначелника Бијелог Павла, од оца Леке и дједа Дуке". (И упућује на родослов од М. Шобајића, "Млади Црногорац", стр. 65, наводи Ровински).

За потврду словенско-српског живља у Драчу и Љешу, још у XIV вијеку, Ровински у књизи "Черногория..." наводи да су тим насељима управљали "Радичи и Јурасичи" и да се њихова владавина протезала од Авлоне у Албанији. Закључује да су тада, уз себе, морали имати и војску словенског поријекла. Отуда, из таквих средишта, слична претпоставка и о досељеницима у Црмницу, Цеклин и друга црногорска мјеста, или о остацима таквог нашег словенског живља у мјестима старе Албаније, који je могао бити лако асимилован због удаљености од матичног рода и пресије иновјерника - мухамеданаца и католика.

До истих открића и становишта, посредством народног предања, поред иностраног црногорског етнографа Павла Руса, у одвојеном поступку, дошао je и наш чувени црногорски војвода и самоук, народни књижевник Марко Миљанов Поповић Дрекаловић од (према предању) словено-албанског рода Дрекаловића, из Куча - аутор књиге "Племе Кучи у народној пјесми и причи", "Живот и обичаји Арбанаса" и "Примјери чојства и јунаштва" - велики познавалац и поштовалац народне традиције и етике, и Арбанаса и Црногорца. У његовим кучко-арбанашким народним изворима које je и лично слушао из живе ријечи најстаријих и највиђенијих пограничних Куча и Арбанаса, са једне и друге стране границе, између Турске Албаније и његове Црне Горе, забиљежио je да су сјеверна арбанашка племена - Хоти, Кастрати, Шаљани, Сељчани, Груди и други - словенског поријекла, да са Црногорцима (као таквим) имају много заједничкога у етничким особинама у племенском животу, у прослављању истих крсних имена. И, то се узима као провјерена традиционална сигурност и да су истослављеници истога рода - Хоти славе Ивањ дан, Кастрати Марков дан, Груди - Госпођин дан, Сељчани Петков дан, Шкријељи - Никољ дан, и сл.

Од браће Васа и Краса, из Албаније, воде поријекло - пише Марко - јака племена Васојевићи у Црној Гори и Краснићи "око Дрима и Проклетија арбанашкијех... и друга племена арбанашка, близу Скадра, Кастрати и Шаљани наводе се близу с Кучима". О њиховим примјерима чојства и јунаштва, о њихову пријатељству, патријархалном и пастирском животу, гостопримству, "јуначкој сиромаштини" и беси - говори он с дивљењем и поштовањем, као о најранијим Кучима и Црногорцима. Отуда je Марко Миљанов и пријатељевао са блиским и одабраним Арбанасима и на славама и у ратовима против Турака, и он и његови Кучи (Види: "Племе Кучи у народној пјесми и причи" и "Живот и обичај Арбанаса", 1904).

Други наш црногорско-српски етнограф др J. Ердељановић, са више учености од М. Миљанова и више аутохтоности од Павла Ровинског, у својој "Етнолошкој студији" (Београд, 1907) о Кучима и Старој Црној Гори, проширио je многе налазе из наше народне прошлости али није увјерљивије кориговао народно предање нити записе, ни Ровинскога нити Марка Миљанова о сродственичкој међуповезаности словенско-албанског живља у прошлости на подручјима Сјеверне Албаније и дуж данашње црногорске границе на нашој страни. Народно предање о поријеклу кучких Дрекаловића није угрозио ни Р. Петровић у свом научно-истраживачком раду "Племе Кучи 1684-1796".

О подударности црногорских народних предања и појединих доступних историјских записа и предања Арбанаса са подручја Малесије најизворније и најсређеније говори етнографски зборник "Насеља и поријекло становништва Малесије" од Андрије Јовићевића (из 1920. и 1922), рађен по упуту великог југословенског научника - етнолога Јована Цвијића, који je штампан у Београду 1923. године. Према предању брдских племена - Малисора, дуж данашње црногорско-албанске границе, Јовићевић биљежи (стр. 73) да су "преци свих малисорских племена (Сјеверна Албанија), изузев једног дијела Груда, досељени (првобитно) из црногорских брда и Босне и Херцеговине. Хоти се доводе у крвну везу са Пиперима и Васојевићима, Кастрати са Кучима, Клименти са Пиперима и Кучима, и Шкреље са Бошњацима...

Има доказа да су преци данашњих Климената били православни, што такође тврде и сва клименташка предања. И за сва друга малисорска племена има таквих трагова (многобројне црквине православног типа то доказују). Вријеме je - пише Јовићевић - измијенило ћуд ових горштака, наметнуло им арбанашки језик ... Попримили су и арбанашке навике (арбанашких номада) и вјеру, што их je потпуно одродило. Женидба и удадба између Срба и Арбанаса (које се још и данас врше) највише су вели Јовићевић - одродиле Србе. Арбанашке жене удате за Србе училе су прво своју дјецу арбанашком језику док Српкиње удате за Арбанасима нијесу то чиниле ... Тако je албански - истискивао српски, а тиме и вјеру и појам о народности. Уз то, удата Српкиња (ради више мира у кући и поштовања мужа) још одмах приликом вјенчања прелазила je у вјеру свога мужа". То су католички свештеници врло усрдно примали и обављали.

Андрија Јовићевић такође биљежи да су се многи Малисори преселили доцније у разне крајеве Црне Горе, и да многа данас уважена братства у Црној Гори са Климентима чине један род. То се манифестовало у разним приликама (свадбе, славе, уточишта, заједничке освете, умири, сахране, - истовјетни обичаји, сродност психолошких особина и сличност спољњег изгледа, доста истовјетних - српских имена) "од Зетског поља до врхова Проклетија".

Православље je још у XIV вијеку, пише Јовићевић, у околини Скадра оставило много видних остатака. Лично je био у прилици тих година да забиљежи у Скадру 184, у Враки 132, Каменици 13, у Диригљати на Бојани - десетак православних породица, већина њих поријеклом од старог српског становништва - "гдје су сви говорили српски". Касније су слиједила све ригорознија потискивања, исељавања, претапања и преливања једних у друге, понајвише Срба у Арбанасе, православних у католике и мухамеданце, и "поарбанашили се". О томе je својевремено писао и познати етнолог Јован Цвијић.

Отуда je и данас лакше схватити да je насељеност Сјеверне Албаније српским становништвом током средњег вијека учинило Скадар зетском престоницом, те да су од туда и православне Србе Скадрани дуго међусобно називали "фе и пљак", што ће рећи "стара вјера", на албанској територији, као господарујућа.

Врака, као и Скадар, такође je жива рана последње одбране, најречитија српско-црногорска оаза која се трансформисала у "Велику Албанију". О томе има и најновијих података у "Побједи", од 26. марта 1989. године. Податке je саопштио учитељ Вуко Стојковић који je службовао у Српској основној школи у Скадру, десетак година (1923-1932). Поред ондашње Основне школе, пише, у Скадру je радило и Дјечје забавиште, Женска радничка школа, Културно-просвјетно друштво "Обилић", Омладинско друштво "Гуслар". Постојала је и српска црква са скадарским владиком, и српско гробље. Каже се, поред Срба, Црногораца и Муслимана, било je и подгоричких муслимана. У школи je, поред његове супруге Милице, радио и Харалампије Андрић, рођени Скадранин, a прије њих - Филип Протић. Радили су у новоподигнутој школи коју je саградила богата породица Беровић и поклонила је црквеној општини српској. Иначе, Српска школа у Скадру, основана 1862, старија je четврт вијека од прве албанске школе отворене у Великој Корчи 1887. Тамо су запажене и староцрногорске породице Поповића, Вукотића, Андрића, Дервишевића, Вучинића, Станића, Кадића, Штрикића, Ђорђевића, Кривокапића, Османагића, Мисовића и др.

Такође, поуздано се зна да je и на подручју Враке до 1943. године било око 200 црногорских домова (постојала је и Основна школа и црква) - у десетак села са преко 60 братстава из Црне Горе (најбројније средиште Мали Борич). О томе се документовано говори у књизи записа нашег савременика - земљака Лазара Рогановића родом из Враке, под насловом "Врака и Врачани", односно "Под сунцем туђега неба", штампане у Пријепољу 1978. године. Тамо се каже да je 1934. године, од зулума владавине Ахмета Зоге, Враку напустило око 150 црногорских породица, касније насељених у околини Ораховца, на Косову, одакле су поново 1941. године морали да се некуд разбјеже и раселе. Иначе, у Враки су црногорске породице настањиване негдје почетком XVIII и закључно са другом половином XIX вијека. И, све су оне до страховладе Енвера Хоџе (1948) одржавале веома драге пријатељске рођачке и економске односе, посебно са становништвом Зете. За истраживача je од посебног интереса тамо таксативно дати списак братстава која су насељавала Враку (63) и бројнијих и богатијих породичних домаћинстава црногорских, њихове сродственичке и завичајне везе са Црном Гором, а ређа се у књизи и доста имена и примјера побратимства и пријатељства црногорских Врачана са честитим албанским породицама у Враки и околини. Документују се и стари народни обичаји, врлине и патње тамо настањених Црногораца, имена погинулих у ослободилачким ратовима и њиховим кретањима током I и II свјетског рата.

Међутим, најсвјежији подаци из врло закашњеле информације Скупштине СР Црне Горе о положају југословенских националних мањина (данас) у савременој Албанији говоре да - према процјенама у СФРЈ (саопштено у Уједињеним нацијама) - тамо борави око 100.000 припадника југословенских народа међу којима 60-80.000 Македонаца, око 20.000 Срба, 15-17.000 Црногораца и до 3.000 досељеника словенског поријекла из Босне и Херцеговине. Према задњем званичном попису у Албанији je евидентирано свега 100 Црногораца, Муслимана и Хрвата. Али, како у Информацији пише, и то се може сматрати неким демократским напретком, jep се - послије дугог периода, макар и у овако малом броју, први пут спомиње да припадници ових народа уопште живе у Албанији (!). При томе Албанија признаје само постојање македонске националне мањине, док постојање црногорске јавно и службено негира. Иначе, према неким новијим истраживањима, претпоставља се да на подручју Скадра, Драча, Враке и Тиране живи око 2.650 породица, тј. близу 17.000 лица црногорског поријекла која су покрштавањем имена и презимена (1966) добила (посебно дјеца) "савремена" албанска (револуционарна) имена илирска. Од тада су укинута и презимена на "ић" и "вић", чиме су им тако великодушно даровали прогресивно "албанско поријекло" и искључили матично, матерње, славено-српско-црногорско, што се оно каже од памтивијека.

Надајмо се да ће побиједити она поетска визија нашега Змаја "мјесто топа тигра љута, мјесто мача и ханџара", да ће прогресивни духови "крчит пута" и да ће перо да вјечност ствара.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт