Пројекат Растко : Бугарска

Петър Динеков

Дело Вука Караџића и бугарска филолошка култура у другој половини XIX века

Научни састанак слависта у Вукове дане, 3, 1972, стр. 325-340

У првим редовима своје значајне студије "Значај и задаци наше етнографије" проф. Шишманов је 1889. године назвао Вука: "овај генијални Србин који потпуно заслужује име јужнословенског Грима"[1]. Од тога времена до данас бугарска наука имала је само речи одушевљења за дело великог српског фолклориста, лингвиста и етнографа. Ово одушевљење у вези је пре свега са сазнањем о великим Вуковим способностима, са свешћу о његовим великим заслугама као фолклориста и реформатора српског језика и литературе, са свешћу о његовом стваралачком путу, започетом дубоко у крилу народа и блиставо завршеном у великим европским метрополама, академијама и универзитетима.

Али одушевљење бугарских научника за Вука Караџића има и других узрока: то су непосредне и велике заслуге његове као првог издавача и истраживача бугарског фолклора и језика, чиме је овај језик и фолклор први пут представљен европском научном свету почетком XIX века. И још нешто: од великог значаја је улога коју су Вукови погледи имали у развоју бугарске филолошке науке у епоси националног препорода.

Сматрам да је добро истражен интерес Вука Караџића за бугарски језик, фолклор и културу, а такође и однос тадашњих бугарских просветних радника за Вуково дело. Имам у виду рано упознавање Вука Караџића с Бугарима, објављивање бугарских народних песама и језичког материјала у "Народној пјеснарици" од 1815. г. и у "Додатку к Санкпетербургским сравнителним рјечницима" од 1822. г., интерес који Вук показује за Бугаре, бугарски језик и бугарски фолклор у преписци с Д. Тиролом, С. Милутиновићем, Ј. Копитаром, П. И. Шафариком и др.; његове напомене о Бугарима у његовим збиркама народних умотворина; везе с Бугарима у том периоду (нпр., с Лазаром Германом), и др. Важна је и чињеница да се Вуку обраћају не само Срби него и други за савете и податке о бугарском језику и фолклору, а и о самим Бугарима (П. И. Жегота, К. Огњановић, М. П. Блазнавац, Д. Фрушић, Ст. Живковић, П. Соларић и др.). Давно је посведочено и интересовање бугарских књижевника за дело Вука Караџића. Вукове књиге налазе се у библиотекама В. Априлова, Неофита Рилског, Н. Герова и др. Нарочито треба истаћи да су граматички радови Вука Караџића један од извора за "Бугарску граматику" Неофита Рилскога[^2].

У свом реферату, с обзиром на тематику ове конференције, задржаћу се на присуству Вука Караџића у бугарском културном и научном животу у другој половини XIX века. То је период када Вук, приводећи свој животни пут крају, издаје најзначајнија дела, штампа друго издање свог Српског рјечника (1852), добија европско признање за научне радове и заслуге. Дугогодишње полемике и борбе нису исцрпле његову снагу, нису отупиле оштрицу његовога немирног духа. Вук и даље ради на сакупљању материјала и живи са новим научним плановима. На другој страни, бугарски народ после кримског рата доживљава период бурног политичког и културног развоја; 1878. долази ослобођење од Турака. Посебно је важно истаћи да се у другој половини XIX века коначно формира новобугарски књижевни језик, чиме се у оштрој форми поставља питање правописа. У овом периоду такође излазе на свет најзначајнији зборници бугарског фолклора и тиме се ствара основица за његовo богато научно истраживање. То су области према којима научни погледи и научно наслеђе Вука Караџића имају непосредни однос.

Прво што треба приметити јесу лични кантакти Вука Караџића с бугарским књижевницима 50-тих година прошлога века. Они су пре свега резултат продуженог интересовања Вуковог за бугарски језик и књижевност. О томе има више сведочанстава.

Вук продужава скупљање бугарског фолклорног материјала до краја живота. У његовом архиву чува се 13 песама означених као "бугарске пјесме", које је добио у току 1860. године од Максима Шкрљића из Радујевца. Према тврђењу И. Николића, који је први саопштио о тим песмама, само шест од њих су стварно бугарске: "Сношти ми телал викаше", "Јанке ле, бело момиче", "Пошла Румена, море, на вода", "Сабуди ме, мила мајко ле", "Гледај ме, гледај, Станке ле" и "Бог је убије твојата мајка, о Јанке".^[3]

У Вуковом архиву има и других материјала: две збирке бугарских речи и необјављени извод бугарских превода Јеванђеља (заједно са два превода објављена у "Додатку"). Речи су нумериране и класификоване у групе (породични односи, небеска тела, географски појмови и др.). Пореклом су из источних бугарских говора (коляно, мляко, куса и др.). На крају друге збирке посведочено је да су речи записане од Геча Бороолу из Ловеча. Година бележења није записана^[4]. Вук се очевидно стално трудио да употпуни своја знања о бугарском језику, па бележи материјале не само кз западних него и из источних бугарских области. Вредност тих материјала је неоспорна. На жалост, не располажемо подацима ни о околностима под којима су записани нити пак о лицу (Гечо Бороолу), од којега су записани.

1859. Вук је написао два писма, скоро идентична по садржају, и упутио их Н. Герову и С. Филаретову. Он моли два бугарска књижевника за обавештења, према приложеном списку, о тачним називима градова и река "у Бугарској, у Маћедонији, Румелији и Архипелагу", о броју кућа и народности у сваком насељу (Турци, Бугари, Грци, Цинцари), о џамијама, хришћанским црквама и поповима, школама и учитељима. Интересује се такође и за места где живе Помаци и Павлињани и о поменима хришћанског становништва. Вук каже да су му ти подаци неопходни јер пише књигу о Србима и Бугарима: "Ја знам да је ово све тежак посао, али се надам да ћете га и радо примити особито кад Вам кажем да ми треба ради једног књижевнога дјела које пишем о Србима и Бугарима"^[5].

Није познато да ли је Н. Геров одговорио, али је Филаретов 16. I 1860. године послао из Софије подробна обавештења. Овде треба подвући не само интересовање Вуково за Бугаре и Бугарску него и научну сарадњу коју он остварује с бугарским књижевницима. Судећи по размењеним писмима, изгледа да је Вук лично познавао Н. Герова, С. Филаретова, Ив. Н. Денкоглу, бугарског трговца Г. Михајлова.

Располажемо и једним документом од 19. маја 1859: писмо које је Вуку писао Гани Гинчев. У њему откривамо и једно даље бугарско познанство Вуково - с Николајем Тошковим, а видимо такође да је он познавао књижевну делатност Ив. Богорова и Раковскога. Он се интересује за граматику Богорова ("Първичка българска граматика" од 1844. и "Първичка българска словница" од 1848), јер је била написана народним језиком и одговарала Вуковим граматичарским погледима. Као куриозитет можемо навести да је Вук у личности Г. Гинчева наишао на једног кореспондента који је стајао управо на супротним теоријским позицијама и подржавао језичке теорије Раковскога. Ц. Гинчев опомиње Вука:

"Молим вас, ако желите да публикувате нешто изъ вышепомънуте граматике немойте, ер ће васъ послЕ наши учени побликовати и критиковати, као човека кой се води по люди незналице. Ви кадъ сте толико времена дочекали безъ бугарске граматике, почекайте iоще мало защо ће изаћи садъ послЕ мало Опытъ Българского язика отъ Г. Георгiя Раковскаго у комъ ћете видети, кой е старо-славенский язиктъ, за кои су данасъ много словено-изискатели различно мечтали и мечтаю даже и до данасъ. У овомъ опыту се доказује, да су све ЕвропЕйски язицы произишли отъ старословенскогъ и да е онъ быо Старо-халдейскiй язикъ на комъ су се до найвећег степена развили науки до Хине по цЕлой Индиi, зато ћете велико добро учинити, ако не прiемате ову граматику за правилну народну"^[6].

Нове везе Вука са Бугарима откривају три писма Сп. Палаузова од 1852. и 1855. г.[^7] На једној страни ова писма сведоче о везама Караџићевим с И. Н. Денкоглуом и Натанаилом Охридским и на другој о јако живој научној сарадњи између Вука и овога бугарског историчара, што се пособно огледало у размени књига. Палаузов живи и ради у Русији па је разумљиво што помиње низ руских научника.

Радови Вука Караџића давно су били познати великом броју бугарских књижевних радника и природно је да су извршили известан утицај на поједине представнике бугарске интелигенције. Али овај утицај се још увећавао личним контактима В. Караџића с бугарским просветним радницима.

III

Посебно интересантан моменат представља одјек на вест о смрти Вука Караџића међу бугарским интелектуалцима. Овај одјек има особит карактер - чланци се пишу на руском језику и штампају у Русији. Ови аутори испољавају свој интерес пре свега према руском друштву: они постављају себи задатак да то друштво упознају са животом Јужних Словена.

Прво помињем чланак-некролог Рајка Жинзифова, који се појавио непосредно после Вукове смрти[^8]. Одмах на почетку ту се истиче општесловенски значај дела Вука Караџића, чије се име у словенској историји ставља крај имена Линдеа, Шафарика, Палацког, Ханке, Востокова. Највреднији део излагања чине биографски подаци; Жинзифов врло мало места посвећује научним делима Вука Караџића. Није случајно да он упућује читаоца да тражи појединости о Вуковом животу и раду у студији Срезњевскога о српском просветитељу. Жинзифов се трудио да у првом реду формира представу о Вуковом људском и друштвеном лику.

Друкчији карактер има чланак Љ. Каравелова. Он је опширнији и труди се да да не само основне моменте из Вукове биографије него да осветли и његово научно и књижевно дело. И овај чланак писан је поводом Вукове смрти, али је објављен касније - први пут у часопису "Филологические записки", вып. I, 1867, а затим у књизи Каравелова "Страницы из книги страданий болгарского племени", 1868^[9].

Чланак Каравелова представља сериозно истраживање Вукова дела; у њему су садржани богати библиографски подаци, како о радовима Караџића тако и о ономе што је поводом Вукова рада писано. За разлику од Жинзифова, Каравелов не задире у питање Вукова општесловенског значаја; он у првом реду говори о његовом месту у развитку српског народа и Јужних Словена. У првим редовима даје се блистава карактеристика Вука "Той бе първият, който запозна Европа с превъзходните епически произведения на сърбите, с историята на сръбския език, с вярванията, обичаите и старините на своя народ. Макар Вук Караджич да не принадлежи към литературните знаменитости, действуващи на историческото и публицистическото поприще, неговата личност е тясно свързана с историческото развитие на Сърбия; за южните славяни тя трявба да бъде завинаги свята. С появата на Вук Караджич се възражда сръбската писменост и литература и в продължение на повече от полувековната си честна възвишена и разнообразна дейност. Вук Караджич придвижва далеч напред и науката, и нравственото развитие на своя народ. С една дума, той бе един от най-главните деятели и учестници в достопаметното възраждане на сръбския народ и изобщо на южното славянство".

Каравелов пореди биографске податке с књижевном и реформаторском делатношћу Вука Караџића, региструје све значајне његове радове, даје карактеристику његових литерарних и филолошких погледа, слика тешкоће које је Вук морао да савладава. Томе се додају вредни библиографски подаци.

Интересантан моменат представљају места где Каравелов брани Вука од напада неких руских славенофила. С гнушањем одбија оптужбе да је "Вук заједно с Копитаром деловао против словенских интереса и православља".

Чланак Каравелова намењен је руским читаоцима, али у суштини он представља почетак проучавања дела Вука Караџића у Бугарској. Стога овај чланак није могуће издвојити из развоја бугарске филолошке науке.

Овде већ треба поставити питање односа Вука Караџића и бугарске филолошке мисли у другој половини XIX века. Две су области у којима се најчешће осећа присуство Вуково - проблеми фолклора и језика. Те се две области тешко могу међусобно раздвојити јер у епоси бугарског препорода и језик и народно стваралаштво подједнако су привлачили пажњу и подједнако су били значајни за решавање великих историјских задатака. Није никакав случај да их Караџић спаја у свом делу. Ако потражимо неку личност бугарског препорода која би типолошки била најближа Вуку, треба се обратити на П. Р. Славејкова. Али бугарски препородитељ има једну важну одлику која га разликује од српског просветитеља: песничко стваралаштво, излив поетске енергије којем су се дивили савременици. Но и ту се тешко може искључити свака сличност, јер без снажног поетског талента ни Вук не би био у стању да сакупи, да редигује и да представи свету српске народне песме. На другој страни, Славејков у научном раду није имао систематичности и дисциплине Вукове, који је разрадио проблеме српског језика, написао српску граматику, саставио речник, објавио у четири велика тома највреднија остварења српског народног поетског стварања итд. Али и Славејков, иако није постигао резултате В. Караџића, и он је неговао култ народног језика, практично га оваплоћивао у свом обимном књижевном делу, рано почиње са сакупљањем народних умотворина, песама, саставља најбогатији зборник народних пословица и изрека, поставља задатак да изради речник народног језика, скреће поглед бугарских писаца на богату ризницу фолклора. Иако је овде у питању појава условљена историјским развитком народа, треба ипак истаћи да је П. Р. Славејков познавао дело Вука Караџића и инспирисао се њиме у свом раду. Интересантно је неколико чињеница: у његовом архиву налази се део пројектоване студије о Караџићу[^10]; несумњиво под утицајем Вуковим Славејков уводи фонетски правопис у првим бројевима "Гајди." Али не треба полазити од појединости него од читавог дела Славејкова да бисмо се уверили да му је Караџић у многочему служио као подстицај. Није му случајно К. Јиречек 1883. године саветовао да за свој речник искористи као образац Вуков Српски рјечник^[11].

Сматрам да су досадашња поређења Караџића и Славејкова недовољна. Треба извршити нова истраживања да се добије потпуна слика на једној страни о пуном уделу Караџићева утицаја, и на другој да се открије дубока унутрашња духовна веза између ова два велика јужнословенска књижевна ствараоца који потичу непосредно из дубине народа.

Љубен Каравелов је друга велика фигура овог периода у чијој делатности Караџић заузима значајно место. Већ сам поменуо његову врло добру студију о делу српског просветитеља. Каравелову се још у Русији пружила прилика да се упозна са разноврсном делатношћу Вуковом. То одаје и ова његова студија, писана у Москви. Касније, када је живео у Србији, Каравелов је несумњиво проширио знања о Караџићу, могао је непосредно да види резултате његовога великог дела[12]. То га дело испуњава усхићењем, као што се види и из његове студије, из многобројних помена Вука Караџића и позивања на његово дело, из посвете у зборнику: Болгарските народние песни: "Посвещаются покойникам Константину Миладинову и Вуку Караджичу". У повести "Је ли крива судбина", Каравелов име Вуково ставља међу најзаслужније синове српског народа; његов јунак Љубомир Калмич изјављује: "Ето, на мене също тъй ми са по-скъпи Караджордже, Милош, Вук Караджич, Доситей, отолкото всички неманичевци и бранковичевци с тяхното ефимерно величие. Първите са хора светски, които показаха на цял свят лицето на сръбския народ такова, каквово е; показаха неговото величие, неговото геройство и неговите способности; показаха, че и сърбите са хора, и то хора много по-добри от английските батраци и руските мужици. А последните със своите превратни понятия и чудати амбиции доведоха нашия народ до крайно унижение и тогава го предадоха на турците, да робува пет дълги века, да робува, та името му да се затрие. Извършиха това и легнаха в земята с всичкото си величие, с всичката си слава, а славата на първите герои никога няма да умре, докато има сръбски народ"^[13].

Овде нећу коментарисати изјаве Каравелова. Напоменућу само да су оне учињене са најпрогресивнијих позиција те епохе, и да је Караџић оцењен полазећи од дубоко демократичне суштине његова дела. У необјављеним белешкама под заглављем "Јужнославенска библиографија" Каравелов поново истиче демократски карактер Вукова дела: "Уистину, у наше дане Вук у очима научника постаје велики човек, али раније су га сматрали ништавним човеком зато што се није занимао за више ствари него је расправљао о народним проблемима. Јер по тадањим схватањима Србима су биле потребне само јефтине литерарне глупости. Но то је време брзо прошло. Ускоро се дошло до убеђења да је свака истина, проста и једноставна, и што је већи таленат утолико је више обавезан да служи простом народу, да буде његово достојанство. Рђаво би било за Србију ако не би дошла до сазнања о тој истини"^[14].

Овакво Каравеловљево карактерисање резултат је познавања целокупне делатности Вука Караџића. Каравелов високо цени све што је Вук учинио за развој књижевног језика код Срба; у томе бугарски књижевници имају много да науче од њега. Оштро критикујући граматичке погледе Н. Герова ("написао је граматику и дао правила како ће мајке учити децу да говоре, а ми знамо да наше мајке много боље познају наш језик од свих героваца, грујеваца, крстевичеваца и др."), Каравелов узима за пример Караџића:

"Морали бисмо тражити поуке, ако не код других народа оно барем у поштеним напорима српског научника Вука Стефановића Караџића и из његових радова да увидимо каква треба да буду наша дела, наш језик и граматика^[15]. Према ономе како Каравелов расуђује, а и из његове сопствене праксе, јасно је да он прихвата основне погледе Караџићеве на народни и књижевни језик.

Посебно високо цени Каравелов Караџићево фолклористичко дело. Добро је познавао његове збирке народних песама, често их цитирао и иначе користио. Тако, нпр., 20. јануара 1862. пише М. П. Погодину: "Били сте тако добри те сте ми обећали дати други том песама Вука Караџића; оне су ми неопходне за рад, а сам да дођем не могу јер сам мало болестан, и можете ли ми их стога послати на следећу адресу..."^[16]. У то време Каравелов је напорно радио ("дан и ноћ" - како је у априлу исте године писао Погодину) на следећим томовима дела "Памятники народного быта болгар". Из постхумно издатог зборника "Болгарские народные песни" можемо видети колико су му користиле Караџићеве збирке при класификацији и коментарисању песама.

Каравелов се на више места позива на фолклорне збирке Караџићеве. Он истиче не само богатство збирки него и Вукову савесност. Упоређује Вукове записе с другим збиркама (нпр., "Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине" Б. Петрановића из 1867. г.) да би показао како високо стоји Вук као записивач и издавач народних песама и као познавалац веровања, нарави и обичаја српског народа^[17]. У чланку "Сърбската литература" од 1867. г. Каравелов Вуково дело сматра основним и највишим достигнућем српског литерарног живота: "Ма како непријатно било признати, али ако би неки странац затражио да му покажемо наша књижевна дела, не бисмо му ништа друго могли дати у руке него народне песме В. Караџића и остало стваралаштво које је сабрао и издао Вук".^[18]

Полазећи од ове високе оцене, лако ћемо схватити какву је улогу могло имати Вуково дело у развоју Каравелова као фолклориста, етнографа и познаваоца језика. Овде није више реч о подстицају, о надахнућу за љубав, пожртвовање и енергију, него се може говорити о непосредном прихватању принципа и погледа. Не улазећи у поЈединости, хтео бих напоменути да морамо проширити схватање о научном формирању Каравелова, и неоспорном утицају руске академске науке и руских револуционарних демократа - придодати и Караџића. Утицај тих идеја јасно се огледа у односу Каравелова према народном животу, у уметничкој оцени фолклорног блага, у методици сакупљања и записивања народних песама. Преко Каравелова учвршћује се утицај Вуков и његово сасвим одређено присуство у једном од најважнијих периода бугарске фолклористике - периода у којем се постављају њене научне основе.

У којој мери је порастао престиж Караџића у редовима бугарске интелигенције, можемо запазити из једне рецензије "Бугарског народног зборника" ("Български народен сборник") В. Чолакова. Појавила се непотписана у "Пер. списаниу" у 1872. г. (књ. 5-6)^[19]. Рецензија је врло критична. Аутор полази од велике традиције коју је Вук створио у фолклористици; између осталог он напомиње: ,,Истина, Вук Ст. Караџић је, нпр., пре 50 и више година пришао изучавању српске народне књижевности и сакупљању материјала из уста народа, а да није знао више осим да чита и пише, а ипак је тај посао мајсторски обавио, и овековечио своје име. Али Караџић је био рођен за такав посао. С таквим духом, с таквим талентом и енергијом каквим је био надарен Караџић мало се људи рађа на свету"^[20]. Затим се наводе огромне сметње с којима је Вук имао да се бори, али захваљујући његовој обдарености и бескрајној љубави и трудољубивости, он је успео "да изврши такве послове не може сваки бити Караџић: Караџић је створио принципе од којих се не може одступати.

То је високи образац који је Вук створио, и нико више нема права да се с њим изједначава. Аутор напомиње да је истина да не може сваки бити Караџић: Караџић је створио принципе од којих се не може одступати.

Нова етапа у развоју бугарске фолклористике започиње после ослобођења Бугарске (1878. г.). У новим условима ствара се могућност за систематично сакупљање и проучавање народног песничког стваралаштва. Првобитно се напори усредсређују у три центра: Књижевно друштво (будућа Бугарска академија наука), Велика школа ("Висше училище"); (Софијски универзитет), Министарство народне просвете, које од 1889. почиње са издавањем познатог часописа "Сборник за народни умотворения, наука и книжнина". Радом руководе пре свега добро припремљени универзитетски стручњаци: М. Дринов, Ив. Д. Шишманов, Д. Матов, А. Теодоров-Балан, Б. Цонев, Јорд. Иванов, М. Арнаудов, Ст. Романски и др.: међу њима треба поменути име Украјинца М. Драгоманова, који је један од првих професора Велике школе у Софији. Ако се удубимо у делатност наведених научних радника, није тешко открити трагове погледа В. Караџића. Али однос према српском фолклористу најбоље је изразио И. Д. Шишманов, централна фигура бугарске фолклористике на крају XIX и у првим деценијама XX в. Шишманов проучава дело В. Караџића, много година прикупља материјал - нарочито сведочанства о везама В. Караџића с Бугарима, обраћа се за сарадњу руским и српским научницима (објављена су његова писма Љ. Стојановићу[^22]), припрема опширну монографију о Вуку. У архиву Шишманова у Бугарској академији наука чувају се прикупљени материјали, систематизовани и хронолошки сређени. Треба жалити што Шишманов није успео да напише своју монографију о Вуку Караџићу. Познајући његову способност да проблеме широко захвати и да их до краја исцрпе, можемо пећи да би то било врло богато истраживање.

Однос према Вуку Шишманов излаже у својој опширној студији "Значение и задачите на нашата етнография", која је објављена на уводном месту у првом тому часописа "Сборник за народни умотворения", 1882. године. Већ у првој реченици студије Караџић се апострофира: "овај генијални Србин", - а затим се додаје кратка али сјајна карактеристика његове фолклористичке делатности. Шишманов Караџића укључује у тзв. патриотску школу фолклористике. Он не прећуткује недостатке ове школе. Али је, једноставно, укључујући Вука у ту школу, Шишманов супротставио Вука читавој школи истичући његова очигледна и одлучујућа преимућства:

"Но има тоя период и светли страни. Стига само да поменям, че тая епоха роди и Вука Стефановича Караджича. Тоя мъж, на когото збирките от народни умотворения остават и до днес образцови, е най-добрият представител на светлите страни от тоя период, когото ние нарекохме патриотически. Може тои да се нарече и естетически, защото събирачите обръщаха особито голямо внимание и на това да притежават издаваните от тях материали изящна форма и да бъдат художествени и по съдържанието си. Ние знаем днес как е съставял Вук Караджич своя сборник. Доказано е, че е избирал от много варианти най-хубавите, най-пълните и тях е печатал, като не се е боял да притури в текста или да изважда цели думи или срички, за да поправи мярката на песните, която е обикновено петостъпният ямб. Това обяснява защо Вуковата сбирка е придобила европейско име. И досега тя е една от наиправилните. Тя е класична, но тая нейна класичност, както виждаме, не се дължи толкова на градивото, колкото на майстора, който е знаял да го избере с вещина, да го пренесе критично и с вкус да го сглоби в едно систематическо цяло. Имат право сърбите да се гордеят със своите народни песни, но още повече трябвало би да се гордеят със своя Вук".^[23]

Интересантан је, даље и закључак Шишмановљев о скупљачима бугарских народних песама: ,,Ние сме убедени, че да имахме и ние по ония времена, когато по поощрението на Копитара и Грима захванаха да се събират първите образци на сръбската народна поезия, да имахме и ние един Вук, па и днес да се родеше един човек с неговата воля, неговия вкус и неговите способности, би могло да се състави от всички народни песни, които имаме събрани досега и които още не са записани, една прекрасна сбирка, която в някои отношения би могла да се мери с Вуковата".

Шишманов оштро критикује скупљаче бугарског фолклора за неразборитост у избору и препуштање случају, за недостатак "идеја водиља које одређују избор метода скупљања".^[24]

Ово је ванредно значајан моменат у студији Шишманова. Пре свега он се труди да учини крај једној појави и да отвори путеве новим методима при сакупљању фолклорног блага. Ово је утолико значајније кад се узме у обзир да се том студијом означава увод у први том "Сборника за наоодни умотворения". који постаје центар скупљачке делатности и досад представља најауторитативнији и најрепрезентативнији зборник фолклорних материјала. Шишманов је дуго година био редактор тога издања и према томе главни организатор фолклористичког рада у Бугарској. Не бих тврдио да ово принципско схватање Шишманова налази у ,,3борнику" своју потпуну примену. За то има више разлога, а главни је - састав сарадника: ентузијасти, учитељи, али љубитељи, а не припремљени стручњаци. Али схватање Шишманова прихваћено је на другој страни - у раду састављача антологија бугарског фолклора. Караџићев пример труде се да следе Б. Цонев, Г. Карамидчиев, и посебно писци фолклористи: Пенчо Славејков, Д. Осинин, И. Бурин и др. Неки од њих иду врло далеко у редиговању и прекрајању народних песама (Пенчо Славејков), други се задовољавају тиме да премештају редове и речи итд. И у два последња случаја таква пракса мора се сматрати неправилном, не одбацујући правилност Караџићевих принципа. Као што Шишманов добро истиче, Караџић показује посебну умешност и вештину, али на основи естетског схватања народног ствараоца; он је пореклом из дубоких народних слојева; потомак старог гусларског рода, он има духовног сродства с народним певачима. Пенчо Славејков и његови следбеници, иако добри познаваоци фолклора, полазе са позиција књижевне интелигенције.

Описао сам само једну страну погледа И. Д. Шишманова, тесно везану са његовим односом према Вуку Караџићу, да бих показао како су идеје српског фолклористе продирале у бугарску науку, какав су утицај тамо вршиле и продужавају да врше, како су оплођавали њен развој.

Дело Шишманова довољно је репрезентативно и искључује потребу да се задржавамо на другим публикацијама у Бугарској с краја XIX века које се односе на живот и рад В. Караџића; ове публикације само још једном потврђују пораст интереса бугарске јавности за српског славног мислиоца. Можемо навести само један значајан податак: 1879. појавио се бугарски превод Вуковог "Додатка к Санкпетербурским сравнитељним рјечницима."^[25]

Најзад ћемо се задржати у још једној филолошкој области у којој се - у назначеном периоду - запажа осетан утицај Вука Караџића. Тиче се правописних дискусија и реформи у Бугарској у другој половини XIX века. Правопис је у тесној вези с формирањем новобугарског књижевног језика, што почиње са делом Пајсија Хилендарског - "История славеноболгарская" (1762). Новобугарски књижевни језик скоро до половине XIX века развија се под јаким утицајем црквенословенског и славеноруског у које народна језичка основица продире постепено се формирајући. У правопису, у саставу писма, црквенословенски и славеноруски елементи продужавају да дејствују и после ослобођења. У току 50-тих и 60-тих година оцртавају се четири језичко-правописне школе: пловдивска, трновска, каравеловска и дриновска. Прва од њих је етимолошка с архаичном графијом, њене граматичке особине не одговарају ниједном одређеном народном говору. Трновска школа је умерено етимолошка и изграђена је на бази одређеног говора. Каравеловска школа показује тежњу ка фонетичности. Дриновска школа је компромисна. Ван ових школа запажају се два посебна правца: Г. С. Раковски са архаичном тенденцијом и Н. Прванов с фонетичким карактером.^[26]

Посебно су интересантне дискусије које су вођене у току читавог XIX века о проблемима правописа. Оне се своде углавном на ограничавање састава азбуке, што у суштини означава тежњу за фонетичношћу. Али пуног фонетизма није достигла ниједна владајућа школа, нити правописна пракса после ослобођења.

Интересантнији су неки посебни покушаји увођења фонетског принципа у правопис, одстрањујући сувишне знакове, нарочито финалне јерове, који су давно изгубили своју гласовну вредност, али су задржали етимолошке позиције. Иницијатори ових покушаја не помињу увек име Вука Караџића, али су неоспорно имали на уму његову реформу књижевног језика код Срба и правописа. Треба, међутим, истаћи да је ова реформа имала и својих противника у Бугарској. Један од њих је В. Априлов, који је 1841. године у књизи "Денница новоболгарско образования", и поред повољне оцене целокупне делатности Вука Караџића ("сделавший много для своих соотчичей"), не прихвата његову правописну систему; чак мисли да ће она унети раздор међу Србе.^[27] У суштини против Вукове реформе био је и Г. С. Раковски; из његове језичке и правописне реформе види се да се он налази на супротним позицијама.

Прву сумњу у неопходност употребе финалних јерова у речи налазимо у буквару В. Неновича од 1826. год. ("Буквар за децата на славеноболгарскиет народ"); овде се крајњи јер често замењује апострофом, а на стр. 19. чак се каже: "можем и да го не пишем".²⁸

У својој књизи "Аритметика или наука числителна" од 1833. г. X. Павлович изоставља -ъ на крају речи, задржавајући -ь у речима као осмь, есть, дваждь и др. Трећи покушај увођења фонетског правописа чини И. Добровски у својем спису "Мирозрение", издат 1850-1851. у Бечу. Он избацује слова и, д ь, 'Ь, и; на крају речи не употребљава ъ. У иизу чланака, које је унео у спис, Добровски расправља о питањима бугарског језика и правописа, залаже се за фонетизам у правопису, полазећи од идеја В. Караџића. Врло су интересантна и његова схватања о општесловенском књижевном језику, повезано с његовим словенофилским схватањима. Сппс "Мирозрение" излазио је кратко време (само у пет свезака) и није имао никаквог утицаја на даљи развој бугарског језика и правописа. Али он је значајно сведочанство продирања Вукових идеја у Бугарску средином XIX века. Интересантна је још једна чињеница

- покушај Добровскога да уведе фонетски правопис наилази на јавно противљење: у "Србским новинама" (бр. 54 од 1851. год.) појављује се отворено писмо И. Добровскоме са потписом Л. Виденец, који не одобрава мишљење редактора "мирозренија" да Бугари треба да прихвате "естествеп" правопис, тј. правопис Вука Караџића.²⁹

Четврти покушај увођења фонетског правописа учињен је 1863. године, а учинио га је П. Р. Славејков покрећући "Гајде":

Славејков је, под утицајем Вука, избацио ъ и ь па крају речи.

Ни у четири наведена случаја не примењује се фонетски принцип доследно: врло брзо и сами књижевници се одричу њега. Јасно је да с.е ово може пре сматрати као епизода у њиховој делатности него трајна језичка и правописна концепција.

Сасвим друкчији карактер има случај рано преминулог бугарског просветног радника и филолога Николе Прванова (1845-1872). Он је учио у Београду од 1857. до 1876, прво у гимназији, а затим на Великој школи, где је његов учитељ био Ђ. Даничић, те тако упознаје дело В. Караџића, усваја његове филолошке принципе и чини покушај да их пренесе у Бугарску.³⁰ Он ствара читаву језичко-правописну систему, која је најбоље изражена у његовим књигама "Бележки връх грамматика-та за новобългарския езикъ" (1868) и "извод от българска-та граматика (Законе-те на български-ат език)" (1870). Прва од њих представља подробну критику граматике И. Н. Момчилова од 1868. године. - Иванов показује интересовање пре свега за фонетски систем бугарског језика и поставља основно питање састава азбуке. Он полази од принципа да "за један језик потребно је само толико слова, колико тај језик има звукова или гласова" (стр. 8) и сматра својим задатком да издвоји непотребне слове знаке (у Момчилова азбука с.е састоји од 35 слова): щ, н, ъ и ь на крају речи (осим у случајевима као учитель, где је ь ознака за мекоћу) .и др.

Врло је јасно да Прванов полази од фонетског поавописног принципа Вука Караџића. У "Белешкама" о правопису Момчилова он се још увек служи правописом трновске школе, али у "Йзводу из бугарске граматике" он избацује јерове на крају речи и уводи у праксу граматичка правила која је изложио у "Белешкама". Поново он овде понавља: "за један језик потребно је онолико слова колико у њему има гласова (стр. 3); на основу тога он своди бугарску азбуку на 29 слова. Прванов задржава 'Ь, али одстрањује ю и я, које замењује са «/ и га.

Није потребно анализирати све принципе на чијој је основи постављена граматика Прванова. Задржавам се само на фонетском принципу у правопису, где је утицај Караџића и његове школе очигледан.

И поред тога што је Н. Прванов био цењен од стране својих савременика као друштвени и просветни радник (његову смрт бележи низ листова и других списа; Л. Каравелов у "Свободи", г. III бр. 13, посебно подвлачи његове способности и знагье), он ниЈе ймао довољно ауторитета да би се његови погледи могли шире прихватити. Традиција је врло јака и не може се тако брзо победити. У то време појављује се чланак проф. М. Дринова, "За новобългарското азбуке" (1870), која за дуго време учвршћује умерен компромисни етимолошки правопис. Истичући неоспорни утицај српске графијске систем на Прванова, А. Теодоров-Балан каже за Дринова: "писма других Јужних Словена на западу од нас нису имала никаквог утицаја на њега"; будући руски васпитаник, Дринов у низу питања следи руску правописну традицију.³¹ Официјални правопис по ослобођењу израђен је на основу његових принципа;

касније измене нису промениле карактер бугарског правописа, и он је владао у Бугарској до краја др_угог светског рата (са изузетком 1921-1923. год., када је био уведен тзв. "земеделски правопис").

Упркос снажне традиције, крајем XIX века јавља се још јелап покушај увођења фонетског правописа.

1893. године, једна филолошка комисија састављена од професора Велике школе, одређена од стране министра наоодне поосвете, израдила је пројекат фонетског правописа. Још пре официјалног утврђивања ппојекта чланови комисије почели су са издавањем месечника ,,Български преглед", који је штампан правописом садржаним у пројекту. Управо, новим поавописом штампане су само прве четири свеске. Друштвена реакција )е врло јака, а противници проЈекта тако многобројни и жестоки (сазивани су и митинзи против новога правописа), те је редакција, да би спасла часопис, била принуђена да се врати на стари поавопис, иако је у часопису, у рубрици ,,По правописни въпроси" продужена дискуснја.

У првој свесци ,,Българског прегледа" (септембар 1893) штампане су у уводнику две студије које бране и објашњавају правописну реформу: "Нашата правописна реформа" Л. Милетича (стр. 1-32) и "кој е крис за правописнија въпрос" (стр. 35-52) А. Теодорова - Балана. Л. Милетич помно анализира принципе који су ушли у основу пројекта. Основни принцип је фонетски:

"Главно правописно начело је да сваком посебном звуку у језику треба да одговара посебно слово у писму, и да није могуће да један те исти звук пишемо са више од једног слова" (сто. 5). На основу тога принципа слово щ замењено је са шт; избацују се јерови на крају речи: изостављају се знакови ю и я и уводи се фонетско писање 1у и ^а; одређује се изговор "Ь и др.

Али заједно с тим Милетич истиче нецелисходност постизања пуног фонетизма, тј. да пишемо као што говоримо. Пуни фонетизам, тачно преношење изговора, може да доведе до колебања, до нестабилности. до замагљивања "етимолошких веза писмених облика речи." "Природаи развој правописа води све већој стабилности, чак и уз поштовање физиолошке адекватности гласова. Недоследан, колебљив правопис, може достићи до доследности у показаном смислу ако се уклоне колебања између два или више различитих начина писагьа за један те исти извор, кад се пои том у обзир узме етмилогија и традиција. Колебања треба уклањати у сагласности с фонетским принципом, али тамо где овај принцип води непостојаности, неједнообразности, тамо треба следити етимологији. Кад нема сметњи ни са какве стране, узима се у обзир и традиција, која није увек идентична са етимологијом" (стр. 7).

Пројекат филолошке комисије није достигао пуни фонетизам Вукове реформе - у Бугарској се морало водити рачуна о снази традиције; реакција на про1екат је показала колика 1'е била мођ те традици1'е. Покушај од 1893. је пропао. а обновљен је 30 година касније, 1921. (тзв. "земеделски правопис", који уводи упоава организације Земеделски съюз). Већ после две године (1923) "земеделски правопис" је одбачен и воаћен стари ппавопис. Нова фонетска правописна оеформа уведена је тек 1945. године у социјалистичкој Бугарској.

Борбу за фонетски правопис у Бугаоској, која траје читав век, није могуће замислити без дела Вука Капаџића. Чак и кад се његово име не помиње, он узима учешће у овој вековној дискусији - дајући пример погледа једног пронииљивог, дубоко наоодног, напредног и демократског мислиоца и нлучника. У развоју бугарске филолошке мисли у другој половини XIX века његово присуство је врло приметно - и то присуство је дубоко плодотворно.

Дозволите ми да завршим следећим речима: лик Вука Кара•џића, тога задивљујућег сина српског народа, непоновљива човека, стварно самониклог генија, попиклог из дубине народа, који је љубав према своме народу оваплотио у великом делу - увек ме је одушевљавао; одушевљава ме и сада. И дајући израза том свом одушевљењу, желим да изразим поштовање према народу и земљи који су га створили.

ИЗ ДИСКУСИЈЕ

Др X.ПОЛЕНАКОВИК

Захваљујући колеги Динекову добили смо објективну слику о присуству Вука Караџића у братском бугарском народу. Чини ми се да је у његовом казивању најважније - претпоследња мисао, да је Вук Караџић код Бугара био присутан и онда када се његово име није спомињало.

Као и у сваком раду, тако и код колеге, Динекова, свакако зато што је у ствари дат кратак преглед, а није у потпуној форми презентиран овде, због краткоће времена, можда су зато учињени неки ситни пропусти. Колико је мени познато, постоји и посебна књига "Вук Караџић код Бугара". Имао сам могућност, студирајући бугарску литературу, у једном од најзначајнијих бугарских часописа "Бугарски књижевници из Цариграда", да видим да су у Бугарској читана целокупна дела Вука Караџића. Наш научни радник Илија Николић у два своја рада пратио је присуство Вука Караџића код Бугара. Он закључује, прво, да је Вук сабирао и бугарске народне песме, од Максима Шкрљића. За мене је важнији један други чланак Илије Николића у којем описује један рукописни зборник, чини ми се из Самокова, који представља препис целе друге књиге Вука Караџића.

Завршио бих са следећим. Прошле године на овом месту, наш колега, проф. Георги Веселинов из Бугарске, у завршним реченицама свог реферата је рекао: требало би да се истраже варијанте Вукових зборника у бугарском фолклору. Чини ми се да је то веома примамљива и корисна тема за бугарске и наше научнике. Благодарам!

Напомене

1) Значението и задачите на нашата етнография, СбНУ, књ. I, 1889, с. 1.

2) Исп.: Ив. Д. Шишманов, Значението и задачите на нашата етнография, СбНУ,I, 1889; Ст. Каракостов, Б. Караджич и българската народна песен, София 1943; Ст. Стойков, В. Караджич и българският език. Сп. Бълг. език, 1964, кн. 4-5, стр. 2993-314; Ил. Конев, Българско-сръбски литературни взаимоотношения през XIX в., София 1964; Б. Игњатовић, Прилог проучавању Вукових веза са Бугарима. "Ковечежић", VI, 1964; Ив. Аеков, В. Ст. Караджич като езиковед-българист. Вуков зборник, II, 1965, с. 119-124; Вл. Стојанчевић, Вукова знања о Бугарској и Бугарима, Вуков зборник, 1966, стр. 371-408; Е. Георгиев, В. Караджич и развитието на българската фолклористика. Сб. М. Арнаудов, 1970, стр. 367-375; Ил. Конев, Ние сред другите и те сред нас, София 1972, стр.257-279.

3) Ил. Николић, Бугарске народне лесме у заоставштини Вука Караџића, Гласник САН, VI, 1954, св. 1, стр. 83-84; Види и Б. Игњатовић, Прилог проучавању Вукових веза са Бугарима, "Ковчежић", VI, стр. 74.

4) Б. Игњатовић, цит. дело, стр. 74-75.,

5) Из архиве Н. Герова, I, 1911, стр. 739; ту је дат и списак с називима. Писмо С. Филаретову и одговор Филаретова исп. у Ил. Конева, Българо-сръбски и сърбо-хърватски книжовани взаимоотношения, 1966, стр. 46-54; такоЬе Б. Игаьатовий, цит. д., стр. 88.

6) Б. Игњатовић, Сръбски документи по българското възраждане, Сборник Раковски, II, 1968, стр. 224.

7) Б. Игњатовић, Прилог проучавању Вукових веза са Бугарима< стр. 84-87; такоБе у Ил. Конева, Българско-сръбски и сърбско-хърватски книжовни взамоотношения, стр. 41-45

8) Р. Жинзифов, Вук Стефанович Караджич, "Русский архив", внй. III, 1864; Р. Жинзифов, Публицистика, т. I, София, 1964, стр. 236-238.

9) Л. Каравелов, Публицистика, т. I, София, 1957, стр. 155-164; исп. бугарски превод: "Събрани съчинения" на Л. Каравелов, т. VIII, 1967, стр. 575-590

10) В. Ил. Конев, Българо-сръбски литературни взаимоотношения през XIX в., стр. 76.

11) Цит. д., стр.77.

12) И у Београду Каравелов прати шта се пише о Вуку. Крајем 1867. он пише Котл.аревскоме: "изпратете по-скоро брошурите за Вук. Много ми трябват" (Л. Каравелов, Съчинения, IX, 1968, стр. 502, 630).

13) Л. Каравелов, Събрани съчинения, т. II, 1965, стр. 61.

14) Л. Каравелов, Събрани съчинения, VII, 1966, стр. 416.

15) Цит. д., стр. 28.

16) Цит. д., IX, стр. 488.

17) Цит. д., VI, стр. 78-79.

18) Цит. а., стр. 41.

19) Аутор је споран. Ист. Н. Бончев, Литературна критика и публицистика, София 1962, стр. 247-249.

20) Цит. д" стр. 179.

21) Цит. д" стр. 182.

22) В. Ил. Конев, Българо-сръбски и българо- книжовни вза-хърватски имоотношения, стр. 93-95.

23) Сборник за нар. умотворения, I, стр. 15.

24) Цит. д,., стр. 15.

25) А- Маринов, Вук Караджич в новобългарската юшжпипа, сп. "Религиозни разкази" г. II, 1897, књ. 9-10, стр. 627-656; књ. 11-12, стр. 716- 767.

26) Вж. Л. Андреичин, Ролята на Ив. Вазов в изграждането на бългоскня книжовен език, сп. Български език, XX, 1970, кн. 6, стр. 510; Л. Андрейчин, Унификационни процеси в българския книжовен език през първите две десетилетия след Освобождението, сп. Български език, XXIII, 1973, кн. 5; Л. Андрейчин, В. Попова, Хр. Първев,, Христоматия по история на новобългарския кннжовен език, София 1973, стр. 12.

27) В. Е. Априлов, Събрани съчинения, София 1940, стр. 107.

28) В. Б. Цанев, Към правописна реформа, Софий 1921, стр. 4.

29) В. Б. Игњатовић, Прилог проучавању Вукових везја са Бугарима, "Ковчежић", VI, 1964, стр. 75.

30) Б. Игњатовић, Никола Първанов - Вуков слебденик код Бугара, "Ковчежић", VII, 1966, стр. 39-56; Дж. Игнятович, Сръбски документи

30) О везама Н. Прванова са српским културним радницима исп.: Б. Игньатовић, Никола Първанов - Вуков следбеник код Бугара, "Ковчежић", VII, 1966, стр. 39-56; Дж. Игнятович, Сръбски документи по българското възраждане. Г. С. Раковски и Сърбия. Сборник Раковски II, 1968, стр. 231-234.

31) А.Теодоров-Балан, Делото на Седма правописна ксммисия, Сп БАН кн. 70, 1944, стр. 128, 129-130.