|
|
Илија НиколићБугарски просветитељ Хаџи Најден Јованович у Србији*Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 21, 1955, 1-2, стр. 73-80.
Отварање прве српске штампарије у Крагујевцу, за владе кнеза Милоша, 1831 г., било је од великог значаја за подизање опште културе, просвете и књижевности нашег народа. Бугари у то доба нису имали штампарију у својој земљи, те су и они још од самог почетка под нарочито повољним условима штампали у Београду приличан број књига. Од 1833 г., када се појавила прва бугарска књига штампана у Србији, Арітметіка свиштовског учитеља Хрисанта Павловича[1], па до 1877 г., штампано је у Крагујевцу и у Београду преко 130 издања разиих књига на бугарском језику. За оно време, кад је Бугарска била под турским, а у црквеном погледу под грчким - фанариотским ропством, штампање оволиког броја књига у нашој земљи претстављало је знатан допринос културном и политичком препороду бугарског народа. За штампање тих књига, које су обично биле намењене бугарској омладини, ангажовали су се многи бугарски препородитељи и књижевници, као например: Неофит Бозвели, Неофит Рилски, Најден Геров, Георги С. Раковски, Љубен Каравелов и др. Међу њима значајно место заузима Хаџи Најден Јованович, “ревнитель болгарскаго просвЕщения, учитель и книгопродавецъ по всея Славено-Болгария”, како се често потписивао на књигама које је издавао. Он је од свих бугарских препородитеља штампао у Србији највећи број књига и био дуги низ година њихов ревносни популаризатор код бугарског народа. Хаџи Најден је штампао и нешто српских књига у Београду, али се о њему у нашој културној историји мало зна[2], иако је као путујући књижар растурао своја издања не само по Бугарској него и по Србији, радећи тако и на културном зближењу два суседна и блиска царода. Код Бугара се о Хаџи Најдену Јовановичу више зна. Томе је допринела опширна и документована, али за наше време ипак недовољна студија коју је написао Никола Начов[3]. Њоме су се користили мање-више сви они који су касније писали о Хаџи Најдену Јовановичу, почев од Д. Уста-Генчова[4]па све до Бојана Пенева[5] и Ђорђа Игњатовића[6]. На основу до сада необјављених докумената који се налазе у Државном архиву у Београду, у могућности сам да дам нове податке о овом човеку, бар што се тиче његова живота и рада у Београду. Рођен око 1805 г. у селу Аџилије, близу Татар-Пазарџика, у сиромашној, читлучкој породици, Хаџи Најден Јованович је научио писмо као младић у школи код неких калуђера који су за време Грчког устанка пребегли из Свете Горе у његов крај. До 1839 г. био је учитељ у Татар-Пазарџику и Батаку. Говорио је, поред бугарског, грчки и турски, а знао добро и математику. Имао је грчко поданство. Предузимљива и немирна духа, у тежњи да оствари шире подухвате него што је учитељевање, скупивши пет-шест хиљада гроша, он напушта учитељски позив, не жени се, одлази на хаџилук и по повратку одлучује да цео живот посвети просвећивању бугарског народа. Понеки детаљ из живота Хаџи Најдена Јовановича у том периоду, до 1839 г., сазнајемо из преписке Захарија Зографа с бугарским књижевником Неофитом Рилским[7]. Решен да ради на издавању бугарских књига, он одлази у- Букурешт. О његовом бављењу у Букурешту не знамо много, тек толико да је 1843 г. штампао Митарства, по Начову прву књигу коју је издао у Букурешту[8]. Међутим, у молби коју је упутио Српском совјету 18 новембра 1854 г., Хаџи Најден пише да је пуних десет година у Букурешту (од 1839 до 1849) издавао књиге, па је вероватно да је тамо штампао бугарске књиге и пре 1843 г.[9] Од 1846 штампао је тамо још седам разних књига, које је лично растурао по Татар-Пазарџику, Габрову, Елени и другим местима у Бугарској. Када се вратио у Букурешт, како сазнајемо из поменуте молбе Совјету, спремио је био за Бугарску књига у вредности од 1000 дуката цесарских, али су му оне потпуно изгореле у пожару који је тада избио у Букурешту. Начов тврди у својој студији да је прва Хаџи-Најденова књига штампана у Београду 1851 г. и да носи наслов Нови български пЕсни[10]. Међутим, из библиографије Валерија Погорелова види се да је Хаџи Најден још 1849 г., када је дошао у Београд, штампао друго издање свога уџбеника Букварь или началное оученіе... ради болгарскою юностъ[11]. Можда је то прва његова књига штампана у Београду, али мислим да она није једина из 1849 г., што се да наслутити и из врло занимљивог списка књига за децу које је Хаџи Најден од 1849 до почетка 1853 г. штампао у Београду[12], а од којих добар део није досад регистрован ни у којој бугарској библиографији, па зато тај докуменат износим на крају овог рада као Прилог I. Хаџи Најден је 1850 растурао своја издања у граду Русе, затим се вратио у Београд да настави са штампањем књига. Наредне године биће му у том погледу нарочито плодне. Из 1851 очуване су барем четири књиге његова издања: друго издање уџбеника Чистописаніе; Начала на храстіанско то оученіе, превод с руског; Нови български пЕсни и Снотълкователь[13], превод с руског. Тираж ових књига износио је 22000 примерака[14]. Но, да ли су то све књиге које је он те године штампао? У молби Совјету од 22 августа 1851 г., он пише: “Изъ приключены овде под А. Б. В. Г. и Д. Рачуна и Признанице Правителствене КньигопечатнЕ, увидит ће Высокославныи СовЕт, како самь я покорно подписаный од 1849 год. до данас 61500 комада разни кньига изъ исте кньигопечатнЕ узео и за исте кньиге по рачунима толике новце у готовности чесно до данась исплаћивао ...” Ако се ове речи односе само на књиге његова издања, а не и на евентуалне едиције “Правителствене кньигопечатнЕ” које је он због прође могао код ње набављати, значи да је 1851 г. штампао свакако више књига него што је сачувано. Ваљда су то били буквари разне величине, псалтири, требници и др., углавном књиге намењене “учећой се болгарской юности”. До августа 1851 г. растурао их је по југозападној Бугарској и вратио се у Београд да подигне остатак књига које је раније штампао. Како није имао новаца да их из штампарије подигне, он 17 августа моли Попечитељство просвештенија да му један број књига, у вредности 300 форинти у сребру, уступи бесплатно, а, ако то није могуће, да му их да без јемства на два месеца, за које би време ишао у Бугарску, прикупио новац од ранијих књига и вратио дуг српској штампарији. Попечитељство просвештенија није изишло у сусрет његовој молби, већ је 18 августа донело одлуку да му се књиге могу издати само уз сигурну гаранцију, нашто је он 22 августа исте године поновио молбу Совјету истичући да је он само по штампању књига познат и да се за просвећивање сироте бугарске дечице даноноћно труди[15]. Совјет је разумео његову молбу и одмах истога дана предложио Кнезу да му се књиге издају без јемства, а то је кнез Александар Карађорђевић већ 24 августа 1851 г. и одобрио[16]. Примивши књиге, Хаџи Најден Јованович је, задовољан, отпутовао у Бугарску да их што пре распрода. Године 1852 он је опет у Београду, вратио је дуг штампарији и штампао бар ове књиге на бугарском језику: Начатоцы на христіанско то ученіе; Пространыи хрістіанскій катихизисъ; Житіе на святаго Варвара; Житіе на святаго Iгнатіа и святаго Варвара; Наставникъ и ученикъ и Правила за сохраненіе на здравіето[17] Тираж Хаџи Најденових штампаних књига попео се до пролећа 1853 г. на 83 000 примерака. Исплативши већу суму новаца штампарији, остао јој је дужан 493 форинти сребра и 56 крајцара. Тада је, 23 марта 1853 г, молио Совјет да му се дуг опрости, или пак преостале књиге дају на кредит за три месеца с писменом дозволом да може у ићи Бугарску да их распрода и дуг да врати[18]. Уз то, Хаџи Најден је 26 марта 1853 г. поднео молбу Попечитељству просвештенија у име бугарских грађана из Татар-Пазарџика, Пештере, Коприштице, Дупнице и Сливена да им се шаље по један број Србсках новина; они би могли само поштанску таксу да плате, јер су их притисли многи турски намети, а желе да грађане своје упознају с браћом Србима[19]. Хаџи Најден Јованович је не само код Бугара већ и код Срба у Београду стекао велико поверење, па је на предлог Совјета кнез Александар Карађорђевић 2 априла 1853 г. одобрио да се Најдену одгоди исплата дуга за три месеца[20]. Хаџи Најден би тад сигурно отпутовао за Бугарску да нису настали нереди и буне по Турској и да није отпочео трогодишњи Кримски рат (1853-1856), који је за рад Хаџи Најдена био катастрофалан. Он није више могао ићи у Бугарску да растура књиге; не знамо да ли је после 1853 г. уопште и био у њој, а то је заиста за њега била трагедија. Хаџи Најден је 1853 г. штампао у Београду бар ове књиге: Высоки умны хитрости Бертолдови, у преводу Христа Василијева с грчког на славено-бугарски; Свитокъ Богоматере[21] (један примерак ове књиге «ађен је као уџбеник “Старовремске школе” у Кратову[22]); Святче или календарь вЕчный; Кратка богословія; Календарь за лЕто 1858; ПовЕсти забавни и љубопытни на Настратинъ Ходжа; Хасекій, на бугарском; Годишно предзнаніе или пророчество или Календарь вЕчный; Листъ съ разни поучения изъ свещеното писание; Молитва на Пресвятая Богородица и Каландарь вЕчный, на српском[23]. Многе од ових књига су преводи с грчког, прераде, допуне и састави можда самог Хаџи Најдена Јовановича. Тираж ових књига износи преко 20000 примерака[24]. Хаџи Најден је штампао, ваљда, још већи број књига, али мутна и немирна времена нису му дозвољавала да их по Бугарској растури, нити да ранији дуг штампарији исплати. Он је писао својим помагачима у Бугарској да му послате књиге распродаду како знају и новац да му пошаљу, само да се одужи. Али, њима сигурно до књига тада није било - они су гледали да у метежу сачувају само своје животе. Очајан због тога и остављен без средстава за живот, Хаџи Најден је продавао књиге по Србији. Неке је и поклањао. Из Србских новина сазнајемо, например, да је поклонио Библиотеци Друштва српске словесности три такве књиге, па му је Друштво на трећем редовном заседању 9 априла 1853 г. исказало јавну захвалност[25]. Године 1854 Најден штампа у Београду још три књиге: Есопа фригійскаго баснотворца басни, у преводу с грчког, од Бугарина Рајна Поповича: Философъско поученіе което е сосъ 62 добри, совЕти и 66 умни ОтвЕти, и Баснословіе Синтипы Философа.[26] Тираж њихов је 12 000 примерака. Изгледа да је Хаџи Најден Јованович уредно плаћао рачуне за ове књиге, али онај стари дуг од 493 форинти сребра и 56 крајцара није ни покушавао да отплати. Због тога га је инспектор Типографије Васа Берар просто гонио, чак му је и претио да ће га предати београдском паши, па је Најден 18 новембра 1854 г. молио Совјет да му тај дуг опрости, или да рок исплате одложи бар за још једну годину[27]. Та његова молба је као докуменат важна и за проучавање целокупног рада Хаџи Најдена Јовановича на штампању бугарских књига у Београду, па је зато и доносимо уз овај рад као Прилог II. У њој он по списку наводи да је од 1849 г. до поткрај 1854 г. дакле за шест година, штампао у Београду 18 бугарских књига и једну српску, у тиражу од 119000 примерака. Заиста, велики напор овог бугарског просветитеља! Совјет је ову молбу истога дана упутио Попечитељству просвештенија да по њој да своје мишљење. Знајући за дотадашњи рад Хаџи Најдена, привремени попечитељ Правосудија и Просвештенија Лазар Арсенијевић, 20 новембра 1854 г. писао је: “Съ тога и почемъ то небы была прва жертва, кою бы наше правительство према овой нашой, на свакомь душевномъ благу оскудЕваюћой, браћи, учинило: то є Попечительство тога покорног мнЕнія, да ће Высокославно Правительство наше, указуюћи милость у наведеной ствари истоме Хаџи Найдену, уєдно и према народу нЕговомъ єданъ новый доказь и осведоченЕ братинске любави и помоћи дати и показати; дакле да се тай дугъ сасвимъ опрости”. Кнез Александар је 4 децембра 1854 г. уважио тај предлог[28]. После овога Хаџи Најден се у материјалном погледу мало средио. Он помаже неке Бугаре који су дошли у Београд да штампају своје књиге. Године 1855 и сам штампа бар две бугарске и једну српску књигу: Псалтиръ, Календаръ за лЕто 1855[29] и История Синдипе философа персийскога[30]. Али већ се види и по малом броју штампаних књига у овој години да су га издале материјалне и друге снаге. Осмог фебруара 1856 г. Хаџи Најден је у једном, данас изгубљеном, писму молио Пепечитељство просвештенија да Правитељствена типографија при штампању часловаца и псалтира одвоји за њега 1000 комада часловаца и 500 псалтира па да му то даде нешто јефтиније. У вези с тим Попечитељство је 22 фебруара тражило мишљење Типографије. Али инспектор Берар изјавио је 6 марта 1856 г. опширним актом да се Најдену Јовановичу поклони у српским књигама никако не чине, јер би му се траженом услугом поклонило 575 форинти сребра, а то није у интересу типографског пословања и уговора који је Типографија склопила са српским књигопродавцем Велимиром Валожићем. Берар предлаже да се Хаџи Најдену даду олакшице у штампању књига, али бугарских, а не српских, јер би им у противном нагрнули многи српски књигопродавци, тражећи помоћ, на првом месту слепац Јеремија, Ђока Стајић и Аврам Миловановић[31]. Знао је Берар зашто тако пише, јер је с Хаџи Најденом имао незгода због ранијих дугова око штампања бугарских књига. Према једној белешци у Протоколу Попечитељства просвештенија за 1856 г. види се да је цео овај предмет упућен “у акта”,значи, нису изишли у сусрет овој молби[32]. Те године Хаџи Најден штампа у Београду, колико засад знамо, свега једну и то српску књигу -Плачь Рахили, или убіеніе 14000 младенцевъ, на повеленіе Ирода Царя Юдейскаго во ВашлеемЕ сбывшемуся. [33] Није баш сигурно, па то треба проверити, је ли његово издање Книга нарыцаемая митарства,[34] која је изишла у Београду 1860 г., јер изгледа да на њој нема његова имена. Начов је у својој већ споменутој студији дао списак књига које је Хаџи Најден штампао. По њему, он је штампао у Букурешту 8, у Београду 18 и у Цариграду 1, свега 27 књига[35]. Према њему исти број наводи и Бојан Пенев[36] и други бугарски књижевни историчари. Међутим, тај број није ни издалека потпун. Како се из до сада реченог види, Хаџи Најден Јованович је штампао у Београду не 18, већ бар 25 бугарских и 3 српске књиге, што са оним у Букурешту и Цариграду износи 34 бугарске и 3 српске књиге. Свакако да ни овај број Хаџи Најденових штампаних књига није потпун, али је бар приближан. Напоредо са штампањем књига у Београду, Хаџи Најден Јованович се бавио и издавањем литографисаних ликова бугарских царева и других истакнутих личности, а нарочито после 1856 г.. када је његов рад на штампању књига осетно почео да слаби. Уста-Генчов је пронашао и описао три литографије које је Хаџи Најден издао 1858 г. у Београду. То су ликови Ћирила и Методија, бугарског цара Ивана Шишмана и лик цара Јована Владимира[37]. Вероватноје да постоји већи број оваквих ликова, али су они мање познати у Бугарској него његове књиге. Уста-Генчов је у поменутом прилогу навео да се Хаџи Најден Јованович на седам књига, од свих осамнаест колико је штампао у Београду, потписао презименом “Јоановъ”, односно “Јовановъ”, па да се тако потписивао и на три литографије које је издао у Београду, а да то значи да се Хаџи Најден почео ослобађати српског утицаја[38] Али о српском утицају на Најдена не може се никако закључивати на основу промене у његовом презимену. Јер, како се то баш из студије Начова и из библиографије Погорелова види, Хаџи Најден се потписивао “Iоанновичъ” на свим књигама које је у Букурешту штампао, дакле пре свог доласка у Србију. Као “Iоанновичъ”, “Iоанновичъ”, или “Iованович” он се потписивао и на свим документима и молбама упућиваним српским властима, док у Београду на његовим публикацијама, поред “Iоаанновичъ - Iоановичъ” и “Iовановичъ - Iовановичъ” сретамо и облик “Iоановъ”. Хаџи Најден Јованович се за све време бављења у Србији осећао Бугарином. То је свуда сасвим отворено истицао. Срби су га увек сматрали Бугарином и баш као таквог помагали. У Државном архиву у Београду постоји тридесетак докумената о Хаџи Најдену Јовановичу, и нигде у њима нема ни помена да је Србија и њена власт утицала на њ у смислу неког његовог однарођавања. Последње године живота Хаџи Најден Јованович је провео у Београду, у беди, забораву и старости. Исцрпен од многог путовања по Бугарској и болестан, он је 1862 г. потпуно ослепео. Бугарски револуционар Петар Бонев, који је те године као питомац српске владе завршио шести разред гимназије у Београду и враћао се у Бугарску, посетио га је у стану. Хаџи Најден је лежао болестан и слеп у једној мрачној и тескобној соби. Разговарали су о свему, па и о књигама које су заједно спремали за штампу. На растанку Хаџи Најден се заплакао и грцајући говорио како су га сви заборавили. Жеља му је да се придигне и да оде у Бугарску, тамо да умре. Воли слободу, али му је много жао што ће оставити кости ван своје домовине[39]. Умро је у Београду баш те, 1862, године. Када је сахрањен и где, нисмо могли утврдити и поред многих трагања. Тако је завршио свој немирни живот човек који је целог века радио на просвећивању свога заосталог народа. Напомене* Саопштење читано на седници Института за проучавање књижевности САН 1-ХП-1952. Овде се захваљујем академику Петру Колендићу и Радмилу М. Стоjаковићу, архивисти Државног архива НРС, на указаној помоћи. 1 В. Погореловъ, Опис на старите печатани български книги (1802-1878 г), София, 1923, бр. 22. 2 С. Новаковић, Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку, Београд, 1900, 62. 3 Н. Начовъ, Хаджи Найден Иоановичъ, Периодическо списание на Българското книжовно дружество, XV, София. 1904, 100-123. 4 Д. Уста-Генчовъ, Хаджи Найденъ Ивановъ (Като издатель на ликове), Период. списание, XXI, 1910, 863-867. 5 Б. Пеневъ, История на новата българска литература, III, София, 1933 г., 263-267. 6 Дж. Игнятович, Преди сто години, Глас на Българите в Югославия, Белград, 17 юни 1952 г. 7 Ив. Д. Шишмановъ, Нови студии изъ областъта на българското възраждане, I, София, 1926, 201, 208. 8 Начовъ, 106. 9 в. Прилог II. 10 Начовъ, 109. 11 Погореловъ, бр. 169. 12 в. Прилог I. 13 Погореловъ, бр. 201, 202, 203, 219. 14 в. Прилог I и II. 15 Држ. арх. у Београду, Попечитељство просвештенија, 1851, 11, бр. 857. 16 Држ. арх у Београду, Совјет, 1851, бр. 323. 17 Погореловъ, бр. 228, 229, 244, 245, 246; Начовъ, 111. 18 в. Прилог I. 19 Држ. арх. у Београду, Попечитељство просвештенија, 1853, II: бр. 241. 20 в. Држ. арх. у Београду, Совјет, 1853, II, бр. 254. 21 Погореловъ, бр. 249, 261. 22 И. Иванић. Српска култура у Старој Србији и Маћедонији, Босанска Вила, XX, 1905, 346. 23 Погореловъ, бр. 240, 260, 261, 262, 268, 274, 277, 278 и 286. 24 в. Прилог II. 25 Србске новине, Београд, 4 јуна 1858, 242. 26 Погореловъ, бр. 292, 294, 295. 27 в. Прилог II. 28 Држ. арх. у Београду, Попечитељство просвештенија, 1854, V, бр. 367. 29 Погореловъ. бр. 306, 307. 30 С. Новаковић, Српска библиографија за новију књижевност, Београд. 1869, бр. 1953. 31 Држ. арх. у Београду, Протокол Попечитељства Просвештенија, 1856, П, бр. 22. 32 Исто, бр. 163 33 Начовъ, 114. 34 Погореловъ, бр. 474. 35 Начовъ, 113 36 Пеневъ, 266. 37 Уста-Генчовъ, 865, 866. 38 Уста-Генчовъ, 867. 39 Начовъ, 106, 120. |
