Пројекат Растко : Бугарска

Татјана Катић

Приказ књиге: Цветана Георгиева, Пространство и пространства на Българите XV–XVII век, София, 1999, 343.

Годишњак за друштвену историју = Annual of Social History, свеска 1/2000

Османиста Цветана Георгиева, позната стручној јавности (Етничарите в българските земи XV–XVII век, Софиа, 1988; Светът на българите чрез раните столетия на османското владичество, С., 1997) овом књигом заокружује своја претходна истраживања становништва и насеља Бугарске у раном периоду османске управе. Инспирисана радовима Ж. Дибија, Ф. Бродела и аналиста, покушала је да напише историју појединаца и малих друштвених група, што јој, с обзиром на расположиву грађу, није пошло за руком онако као француским медиевистима.

Њен рад, заснован превасходно на објављеним и необјављеним османским изворима 15. и 16. века (дефтери, кадијски сиџили, кануни, збирке докумената) и новијим етнолошким истраживањима, сугерише други угао посматрања на углавном познате ствари, а то је утицај просторних фактора на историју једног друштва.

Књига је подељена на две тематске целине, ПРОСТОР (територија насељена бугарским народом) и ПРОСТОРИ (микропростори: село, општина, град, махала, кућа, задруга, итд). У првом поглављу Границе бугарског простора 15–17 век (16–58) дат је широк оквир простирања бугарског народа, чија граница иде десном обалом Дунава, од Демир-капије до делте Дунава, затим дуж Црног мора до планине Странца. Граница, потом, иде Марицом до Егејског мора и дуж обале Егеја до ушћа Вардара, затим скреће јужније, пратећи ток Бистрице, а потом северозападно од извора реке Девол до њеног средњег тока, где се, према аутору, налази најудаљенија југозападна тачка простирања бугарског народа, скоро до Елбасана. Унутар западне границе је масив Шар-планине, Призрен, Приштина, Прокупље, Крушевац и Кучајске планине, све до ушћа Поречке реке у Дунав.

Тај оквир Георгиева је оцртала углавном на основу података европских путописаца, наглашавајући да није реч о етничким границама, већ о простору на коме су се Бугари осећали своји на своме; рубни делови описаног простора представљају област преклапања, тј. простор који су и други народи (Срби, Албанци, Грци, Румуни) сматрали својим.

Утицај геоморфолошких, хидролошких и климатских фактора на тип и густину насељености обрађен је у наредна два поглавља: Мрежа насеља, пример Никопољски санџак (59–91) и Варијанте мреже насеља на бугарским просторима 15–17 век (92–148). Аутор на основу два пописа тимара Никопољског санџака из 15. века гради типичан модел насеља на Балкану, условљен различитим еколошким појасевима. Најређе насељана је равничарска област, тзв. зона А (до 250 м надморске висине), затим предео високих планина – зона Ц (виших од 600 м), док су најгушће насељене висоравни дуж средњих токова река и брдско-планинске области, тзв. зона Б (250–600 м). Однос броја становништва А, Б и Ц зона износи 1:6:2.

Од овог модела одступају поједине граничне области: Добруџа, Видин, Дебар, где је у току било насељавање азијских и балканских номада (Туркмена, Татара и Влаха).

Георигева побија теорију да су равнице мање насељене услед османских освајања, већ као разлог наводи средњовековну пољопривредну технику и географске услове. Такође истиче да се мрежа насеља одржала од Средњег века током времена османске управе.

Најважнији процеси који су се одигравали на терену обрађени су у поглављу Динамика историје бугарског простора (149–196) Георгиева оспорава тезу турског османисте О. Л. Баркана о „османизацији” бугарских крајева као последице масовног насељавања турских номада у 14. и 15. веку и депортације Бугара у Малу Азију. Она доказује да су насељени Туркмени и Татари ишчезли првих деценија 16. века, а да су се трагови њиховог постојања задржали само у топонимији. Томе је допринела и „аграризација”, процес изражен у: а) преласку сточара-номада на седелачки начин живота и пољопривреду и б) тежњу свих друштвених слојева, чак и градског становништва, да поседују земљу. Последица тог процеса било је постепено разбијање тимарског система и доминација читлука током 17. века.

У поглављу Сеоско земљиште – мали свет Бугара (198–244) аутор се бави питањима обима села, сеоског поседа и врстама пољопривредних производа у односу на зону насељености (А, Б или Ц). Бугарску аграрну економију описује као поликултурну, за разлику од многих делова Европе где су узгајане свега две до три културе.

Изглед сеоских и градских кућа, начин и разлике у функционисању сеоских општина и градских махала, утицај тих друштвених заједница на своје чланове, који се огледао и у процесу исламизације, обрађени су у делу Бугарска кућа и бугарска заједница (245–285). Георгиева се укључује у расправе које се воде у упоредној антропологији, супротстављајући се мишљењу М. Тодорове да је задруга била доминантан друштвени тип заједнице на Балкану. На основу османских дефтера, она убедљиво доказује да бугарска породица 15–17. века, одговара оновременом типу породица у Европи: брачни пар са децом и још живим родитељима, једним или оба (просечан број чланова једног бугарског домаћинства је 6,2).

Инфраструктура и њени центри (уместо закључка) (286–302), представља покушај аутора да уопштеним цртама, без конкретних података и озбиљних анализа, ослика места сусрета људи, вести и идеја из различитих средина, као што су: чаршије, пазари, култна места, путеви и сл.