|
|
Весна ГолсвордиИзмишљање РуританијеБеоград, Геопоетика, 2000. стр. 37-51.Шестог септембра 1876. Гледстон је објавио чувени памфлет Ужаси у Бугарској и Источно питање (...) Демонстрације у знак подршке бугарској борби одржавале су се широм Британије, док је јавно мњење и даље било жестоко подељено. Ричард Вилијам Черч (1815-1890), декан Цркве светог Павла у Лондону, приметио је децембра 1876. да се “свако од свакога отуђио због Турака и Руса: чини ми се да не памтим да је икада било тако незахвално време за сусретање с људима (док се не уверите сте на истој страни) осим на врхунцу трактаријанске расправе”[86]. Поделе су претиле да “балканизују” британске политичке странке: Лорд Солзбери, лод Дарби и лод Карнарвон су више од Дизраелија подржавали настојања хришћанског живља на Балкану... На страни либерала, и лорд Гренвил и лод Хартингтон сматрали су да је Гледстон исувише неопрезан у охрабрењу Русији... Лорд Хартингтон је рекао лорду Гренвилу (18. децембра 1876) да, ако Гледстон претера, “ништа неће моћи да спречи цепање странке”[87]. Десетине памфлета објављених између 1875. и 1877. године сведоче о изузетно далекосежним последицама ове расправе, која је, можда једино с изузетком вести о грчком устанку двадесетих година 19. века, прва увела замршену балканску ситуацију у дневне собе и салоне у Британији. Ова криза је изнедрила један изузетан нараштај новинара и страних дописника који су заједно утрли пут новим облицима спољнополитичког извештавања у популарним дневним листовима. В. Т. Стед, који се, као уредник часописа Северни ехо, истакао као један од водећих симпатизера Гледстонове бугарске кампање, касније је промовисао “ново новинарство” као уредник часописа Пал Мал. Будући археолог и истраживач заслужан за откривање Миносове палате у Кнососу, Артур Еванс, писао је за Манчестерски гардијан и објавио неколико књига о Босни и Херцеговини током устанка[88]. В. Џ. Стилман, новинар Тајмса, написао је важан приказ као очевидац истог устанка[89], док је “дечачки Дима” - романописац Џ. А. Хенти - извештавао с Балкана за Стандард. Управо кроз ову расправу шира британска јавност могла је да стекне представе о Балкану које ће послужити као основа за популарну књижевност из пера потоњих нараштаја писаца. Представу о огромном, али прилично безобличном мору хришћана под турском влашћу (Срби, Бугари и Румуни су - због вере - готово увек називани Грцима) заменили су, седамдесетих година 19. века, јасније изоштрени балкански национални стереотипи. (Овде под “стереотипом” подразумевам, према дефиницији коју даје француски компаратиста Данијел-Анри Пажо, најмању количину информација која изражава колективно знање о одређеном Другом.) “Напаћени” Бугари, “дивљи” Албанци, “ратоборни" Срби и “поносни, храбри” Црногорци почињали су да се појављују на страницама Панча. Ако је свест о различитим балканским народима и била нова, придеви који су се користили за њихов опис наставили су да буду изразито романтичарски. Пораст броја британских написа о Балкану у време ове кризе изузетно је велик. Подробна, али вероватно не и свеобухватна, библиографија наводи свега осамнаест наслова посвећених Балкану или ширем Источном питању објављених у Британији током 1875. године, али 1876. их је било 116, а 1877. године 129[90]. Прилично какофонични покушаји да се “објасни” Балкан одиграли су важну улогу у стварању трајне слике о једној области као територији која је на неки начин сложенија од било које друге у Европи. Међу многим ауторима који су се придружили расправи, Х. А. Манро-Батлер-Џонстон, скупштински посланик, упозорио је, у памфлету из 1875. године посвећеном Источном питању, да Британија има “30.000.000 муслиманских становника у Индији” који би могли постати незадовољни ако она пружи помоћ балканским хришћанима[91]. Тврдио је да је интегритет Турске од животне важности за Британију. У другом памфлету, објављеном 1876. под насловом Турци: њихове нарави, обичаји и установе, покушао је да представи сложеност ситуације на Балкану. Описујући херцеговачки устанак као побуну “у брдској области насељеној дивљим горштацима” такве врсте која је “жестоко оптеретила ресурсе чак и најмоћнијих царевина”[92], Манро-Батлер-Џонстон је објаснио да је Босна и Херцеговина имала ту несрећу “да буде окружена не с једне или две, већ са четири стране земљама од којих се не зна која је више жељна да изазива и храбри побуну”. Унутар њених граница, не само да су Грци /тј. Срби/ и муслимани у супротним таборима, већ постоји такође велика и, ако хоћете, фанатична католичка мањина, која с религиозним жаром мрзи “православце” и тражи подршку против њиховог напредовања на туђе кроз савез с муслиманима[93]. Многи писци су покушали да оспоре мудрост Гледстонове молбе за хуманитарну помоћ Балкану. Будући песник лауреат, Алфред Остин (1835-1913), објавио је три памфлета: два 1876. године, Торијевски ужаси; или питање часа и Русија пре Европе[94], и један 1877. под насловом Енглеска политика и опасност[95]. Остин тврди да заправо руску властољубивост треба кривити за покоље у Бугарској. Он је био изузетно сумњичав према Русији и истицао је да, у сваком случају, “недељу дана ужаса у Бугарској, чак и у најгорем виду, представља ситницу у поређењу с веком ужаса у Русији и ужаса у Пољској”. Многи учесници у расправи желели су да остану анонимни. Међу њима су били “конзул једне велике силе”, “државни чиновник за Индију”, “руски генерал”, “Енглез”, “лондонски лекар” и “стари дипломата”[96]. Било је неминовно да 1876. године светлост дана угледају бројне поетске и сатиричне обраде Источног питања, као што су Дерлад старог набоба, неваљали Турчин и његова мала робиња Селина Србија, написао “Р. А. Л.”, затим Ђаволова посета Бугарској и другим земљама, написао “Комус”, и Симптоми источног ветра код гђе Британије, лечење и претходна историја болести. Написао непризнати шегрт њеног апотекара[97]. Неки написи, попут Потпуног ратног водича са скицираном картом и пољима операција, покушали су да утаже жеђ јавности за просвећивањем, која је била изузетно велика: прикази балканске историје често су доживљавали по неколико издања током кризе[98]. Други написи, као што је Насиље у Бугарској. Најновије појединости с лица места. Ужасни призори код Батака, покушавали су да задовоље све већу жеђ за крвавим појединостима стилом писања који подсећа на зачетке булеварске штампе[99]. Гледстонов глас подршке побуњеном хришћанском живљу на Балкану несумњиво се најјаче чуо. Почетком 1877. године историчар Џ. Р. Грин (1837-1883) забележио је сусрет с Вилијамом Гледстоном и другим писцима: Волео бих да сте могли да видите с каквим је жаром говорио о Црногорцима и њиховој борби за слободу; како је позивао нас који пишемо историју да учинимо шта можемо од те дуге борбе за ослобођење![100] У мају 1877. године Гледстон је говорио у име Црне Горе у Доњем дому Парламента. “Не памтим такав осећај усамљене борбе”, записао је у својим дневничким белешкама с ове седнице, “Коначно сам устао поводом главног питања готово очајан у погледу исхода; али чврсто решен да барем не доживим неуспех због недовољног труда.”[101] Започео је обраћање посланицима око седам сати увече и говорио два и по сата. Завршавајући говор Гледстон је изгледао “као надахнут човек”. Његова похвала Црногорцима и молба за помоћ Бугарима изречени су, према тврђењу неких слушалаца, “најузбудљивијом реториком која се уопште може замислити”[102]. Гледстон је истакао да ће народи балканских земаља на крају сами одредити “свој трајни положај”: Део ових несрећних људи се још увек труди да поврати оно што су тако давно изгубили, али нису престали да воле и да желе. Говорим о онима у Босни и Херцеговини. Други део - скупина јунака какве свет ретко виђа - стоји на црногорском стењу и спреман је сада, као што је увек био у протеклих 400 година од када је прогнан с плодних равница, да се сјури са својих голих упоришта и сучели с Турцима по сваку цену зарад поновног успостављања правде и мира у овим земљама. Још један део, 5.000.000 Бугара, који је и даље застрашен и прибијен на земљу и једва да се усуђује да погледа горе, чак и у Оца на небесима, испружио је руке к вама; послали су вам своју молбу, моле за вашу помоћ и заштиту. Рекли су вам да не траже савез с Русијом, или било којом страном силом, већ траже да их избавите неподношљивог бремена јада и стида. То бреме јада и стида - највеће што постоји на кугли земаљској - јесте оно које смо мислили да ће уједињена Европа уклонити[103]. Као што се може рећи да је Бајрон, у вишеструком смислу, песник балканских покрета за независност почетком 19. века, тако средином истог века песме Алфреда Тенисона, а нарочито “Јуриш лаке бригаде” (1855), пружају песничке симболе Кримског рата, иако су практични разлози Тенисоновог занимања за рат против Русије били прилично различити од оних који су утицали на Бајроново учешће у грчкој борби. До седамдесетих година 19. столећа, “осетљив на сразмерно сиромаштво у којем се нашао, пошто је сада имао два сина”, истиче Патрик Водингтон, Тенисон “се претежно занимао за то што је рат с Русијом могао да умањи његов профит од писања и од железничких деоница, јер су књиге осетљиве готово исто колико и новчана улагања”[104]. Младалачка поезија о Наполеоновој инвазији на Русију пружа сведочанство о Тенисоновој прилично апстрактној и егзотичној представи о тој земљи (“Док Москва искрсну пред усхићеним погледом /Њени поносни павиљони и преплетено дрвеће / И сјај оријенталних палата”)[105], али рани стихови још увек не откривају у потпуности његов презир према Русији. Он постаје очигледан у Тенисоновим каснијим песмама о Пољској, у којима се спомиње “превелики варварин на Истоку” и “Рус ледена срца”[106]. У песми под насловом “Здраво Британче” руски цар влада “дивљом земљом где се сусрећу / грубе крајности моћи и страха”[107]. Осећање које би се заправо могло назвати русофобијом изражено је очигледније када је Тенисон, у разговору с песником Вилијамом Алингамом (1824-1889), узвикнуо: “Не слажем се с тобом око Русије, ти проклети Ирче! Мрзим Русију откад сам се родио и мрзећу је док сам жив.”[108] Имајући у виду такве ставове, може изгледати изненађујуће да Тенисоново једино дело које је у потпуности посвећено балканској теми јесте сонет који велича најближег руског савезника, планинску кнежевину Црну Гору, која је била позната по томе што је, вековима, одбијала покушаје Османлија да је покоре. “Црна Гора”, песма коју је Тенисон, према тврђењу његовог сина Халама, “увек сматрао најбољим од својих сонета”[109], објављена је маја 1877. године, на насловној страни часописа Деветнаести век. Била је веома омиљена код Тенисонових читалаца и увршћена је у многе антологије током осамдесетих година 19. века. Као једини сонет који је Тенисон одабрао за антологију Самјуела Водингтона Енглески сонети живих писаца (1881), песма је прештампана у Сонетима из три столећа (1882) Хола Кејна и Сонетима из овог века (1886) Вилијама Шарпа[110]. Тенисонова песничка подршка Црној Гори није прошла незапажено на Балкану. Први од многих превода његовог сонета на српски објављен је у Новом Саду (који је тада припадао Аустроугарској и био једно од главних средишта српског интелектуалног живота у 19. веку) у допису с црногорског ратишта који се појавио истог месеца када је песма угледала светлост дана и у Британији. Први преводилац “Црне Горе” - српски писац Љубомир Ненадовић (уз помоћ В. Џ. Стилмана, дописника Тајмса) - био је добровољац у рату који је надахнуо Тенисона да напише ову песму. Подстицај да напише сонет “Црна Гора” Тенисон је заправо добио кроз пријатељство с Вилијамом Гледстоном. Њих двојица иначе нису имали много заједничких политичких гледишта. “Гледстон је приватно мој пријатељ, али политички, мрзим га из дна душе”, забележено је да је Тенисон изјавио више него једанпут[111]. Тенисонов сонет је написан марта 1877. и објављен маја исте године, заједно с дугачким чланком о црногорској историји, који је написао Гледстон. Црна Гора је, жалио се Гледстон, име које је “можда мање познато европској јавности од Монака, а нешто више од Сан Марина” - а ипак би стекло бесмртну славу “да се нашао неки Шкот да сазна и исприча о чудима њене историје, или неки Бајрон да за њу ствара и изгара”[112]. “Надам се да је посредник између Црне Горе и света напокон пронађен у личности мог пријатеља г. Тенисона”, написао је Гледстон пре него што је понудио, као “коментар” Тенисоновом тексту, кратак приказ црногорске историје. Преузимајући улогу црногорског Бајрона, уз Гледстонов подстицај (говори о “Црној Гори” у једној краткој поруци Гледстону као о “оном сонету који сте ви надахнули”)[113] и можда чак на његов лични захтев, Тенисон је понудио у основи романтичарско виђење балканског света. Црна Гора, “груби камени престо слободе”, приказана је као непроходна планинска краљевина настањена непобедивим јунацима. На сличан начин, Бајронова Албанија је “место где горштаци живе”, где “годину потресају олује сиве”[114]. “Земљо Албанијо! дај да спустим поглед / на тебе, ти груба дадиљо дивљих људи!” написао је Бајрон у Поклоништву витеза Харолда. Тенисон се обраћа Црној Гори њеним словенским именом (уместо енглеским називом “Монтенегро”): Велика Црна Горо! још никада откада су твоји
Иако Гледстонов пропратни чланак пружа обиље историјских појединости о Црној Гори, Тенисон је одабрао мање специфлчан, симболичан скуп песничких слика о тој земљи. Попут Бајронових Албанаца, Црногорци су, посредно, упоређени с орловима. “Попели су се онамо где њихов владарски орао шестари”, пише Тенисон у уводним стиховима сонета, преображавајући краљевски симбол Црне Горе у симбол националног карактера. Турци су - као и у Шелијевим стиховима, на пример - метонимијски представљени кроз персонификовани амблем властите вере (“И црвен од крви Полумесец тетура се из боја”). У Тенисоновој визији Црне Горе хомеровски идеали рата и поезије учвршћују слику о Црној Гори као о стени хришћанске вере изложеној нападима (“Земљо ратника што петсто година / Одбијаш хорде турскога ислама”). Неки песнички симболи коришћени у Тенисоновом сонету сусрећу се у српским романтичарским приказима Црне Горе, који и сами имају корена у српској епској поезији. Опис Црне Горе од стране владике Петра II Петровића Његоша (1813-1851) у спеву Горски вијенац, објављеном 1847, иако разрађенији, пружа образац за Тенисонове слике. Тако Његош пише: Што утече испод сабље турске, Код Тенисона то овако гласи: Попели се онамо где њихов владарски орао шестари,
Тенисонова слика Црне Горе као „ грубог каменог престола слободе” и Његошев опис исте као “гњијездо јуначке свободе”[118] представљају варијанте истоветног locus comunis у уобичајеном српском епском приказу ове земље. Чак и ако Тенисон није прочитао ниједну збирку “српских минстрелских песама” на енглеском, нема сумње да је био прилично свестан садржаја Гледстоновог “коментара” док је радио на овом сонету. Гледстонови извори за скицу црногорске историје били су превасходно немачки преводи словенског материјала у коме су се налазила пригодна помињања симболичког и поетског значаја Црне Горе[118а]. Тенисон је одабрао симболичку а не непосредно историјску представу о Црној Гори (онакву какву је одабрао 1832, у двадесет трећој години, за описе пољског јунаштва у сонету “Написано приликом избијања Пољског устанка”), што можда може да буде последица политичке нелагодности коју је осећао у погледу неких аспеката теме о којој је писао. Његови ставови о руским политичким интересима на Блиском истоку нису се битно разликовали од његових гледишта током Кримског рата. Заправо, како истиче Патрик Водингтон, између настанка песме у марту и њеног објављивања у мају Русија је и званично ушла у Балкански рат: Како су месеци пролазили, страх од руске превласти на Блиском истоку почео је да надјачава презир према турском зулуму чак и код многих слободоумних енглеских умова. Тенисон је био разочаран Гледстоновим непрекидним противљењем Порти и приближио се (мада ни у ком случају није стао уз раме) екстремно протурском гледишту какво је усвојио Свинберн у Балади о Бугарској. У марту 1878. године Тенисон је објавио дирљиву али жестоко патриотску песму Освета: Балада о флоти, у којој је прећутно подржао Дизраелијеву чврсту намеру да спречи Русију да одсече Црно море[119]. Жестоко заступање антируског гледишта подстакло је Алdžернона Чарлса Свинберна да се прикључи расправи о Источном питању. Попут Тенисона, он је мрзео Русију, али заправо, како је приметио један његов познаник, “Свинберн никада ништа и није презирао - он је увек или мрзео или се гнушао”[120]. Његова русофобична осећања често су налазила израз у поезији. У делу “Ресфа”, на пример, спомиње “Труло гробно светло које руска звезда ствара / што светли ка паклу за њене сужње и њиног цара”[121]. У песми “Русија: Ода” паралела с Русијом налази се једино у најмрачнијем кругу Дантеовог Пакла: Данте, ког чар љубави и мржње подједнако Свинберн је такође био непријатељски настројен према Гледстону, којег је називао “Гледсниф” и “господин Седстон”. Гледстонов апел у име Бугарске у напису Ужаси у Бугарској и Источно питање Свинберну је био више забаван него дирљив. “Сама реч 'Бугарин' веома га је забављала, јер је сродна с енглеском речју 'bugger'”, наводи Патрик Водингтон: Још 1871. године рекао је да су водећа новинска гласила “доказала своје сродство с “најкрвожеднијим племеном Бугара” тиме што су занемарила његове Песме Сијера. Израз “крвожедни Бугарин” потом је код њега постао уобичајени израз за вређање, шаљиви еуфемизам за “проклети пешко”. Вероватно нас не изненађује што му није било лако да праве Бугаре схвати озбиљно. Пажњу на Бугарско питање му је први пут скренула, као и обично, једна случајна околност која му је била смешнија него иначе. Човек по имену (како га је песник назвао) “Садиз-бег” силовао је на стотине девојака - девојака, обратите пажњу, а не дечака; али у бугарској употреби, без сумње (замишљао је песник), “девојка” је перифраза за “дечака”. Ово је било на почетку 1876. године[123]. Док су извештаји о сакаћењима, силовањима, мучењима и убиствима прекривали насловне странице британских дневних листова, Свинберн “није показао ни трунку саосећања” - већ је уместо тога “користио тадашњу терминологију - 'зверство у Бугарској' и томе слично - само да би окарактерисао извесно литерарно недело часописа Савремени преглед”[124]. Крајем 1876. године Свинберн је објавио памфлет под насловом Белешка једног енглеског републиканца против руског крсташког похода[125]. Овај памфлет је представљао напад колико на руску политику онога доба толико и на Томаса Карлајла. Овоје, по Свинберновим мерилима, кротко написан спис. Неуобичајено је то што се уздржао од поигравања бугарским именом или именом Карлајла, кога на другом несту назива “св. Тома Клоацинус” и “Т. Копростом”, “древни непријатељ” и “пречасни Булгарофил”[126]. Карлајл је био само једна од истакнутих британских личности које су дигле глас у знак подршке бугарској борби током 1876. године - Чарлс Дарвин, Антони Тролоп, Роберт Браунинг и Вилијам Морис били су међу њима. Карлајлово писмо посвећено Источном питању, упућено Џорdžу Хауарду, објављено је 28. новембра 1876. године у Тајмсу. “Као прво, већ педесет година моје јасно мишљење о Русима је да су они добар и чак племенит елеменат у Европи”, тврдио је Карлајл, истичући да би се “започињање рата против Русије у име Турске... граничило с лудошћу”[127]. Уместо тога, он даје подршку нечем сасвим другачијем - “тренутном и брзом истеривању Турске из Европе”: Мирољубиви монголски становници би, свакако, били остављени на миру, и према њима би се поступало уз поштовање савршене једнакости, и чак с пријатељском наклоношћу; али владајућем Турчину, заједно са свим његовим пашама и башибозуцима, треба одмах наредити да нестане из Европе и да се никада не врате.[128] У одговору, Свинберн се успротивио тврдећи да Турци нису гори од других угњетача широм света. “Њихови башибозуци су срамотно и невероватно оклеветани иако нису заслужили да буду у сродству с мучитељима, džелатима и бичеватељима жена из Мађарске, Пољске и с Јамајке”, написао је, запитавши се шта је прави разлог због којег је Карлајл, иначе истакнути противник сваке слободе, изабрао да подигне глас у знак подршке управо овој борби. Оно што га је подстакло није љубав према хришћанству - тврдио је Свинберн - јер он се “клања сваком губилишту осим једном - а то једно је - Христов крст”[129]. Карлајл није одабрао да се побуни против зверстава која су у Енглеској и на Јамајци починили “енглески башибозуци”, већ уместо тога позива народ “да сакупи плодове руског трња или смокве пансловенских чичкова”[130], јер, како тврди Свинберн, он се бори у руско име. “Руски крсташки поход” има “Александра Руског за свог Готфрида Бујонског и Томаса Карлајла за свог Петра Пустињака.” Руси, у чије име се Карлајл одважио да говори, јесу Свинбернови најмрскији непријатељи - “руски Белзебуб, кнез ђавола деспотизма”: Нећемо позвати никаквог цара да избави нас или било ког човека на свету сећањем на Петра, убицу властитог сина, Катарину, убицу мужа, Александра, кога су крунисале и миропомазале милошћу и посвећењем руке које су убиле његовог оца,[131] Овим жестоким нападом на руску царску породицу Свинберн закључује Белешку једног енглеског републиканца, коју је часопис Атенеум, у броју од 23. децембра 1876. године, описао као “озбиљну, страствену расправу с г. Карлајлом у погледу његовог недавно обзнањеног дивљења Русији”[132]. Истог месеца Свинберн је написао (али није успео да објави) ироничну “баладу о витештву” - напад на још једну скупину “руских крсташа” - овога пута у псеудосредњовековном стилу. Пуни наслов овог дела, у коначној верзији, гласи “Потрага сер Брајта де Бромвиdžама, витеза темплара: Балада о Бугарској. Певао поводом славе Богородице Добропазарице пропадајући Савојац”. Песма је спевана између 8. децембра 1876, када је Свинберн написао Теодору Вотс-Дантону (1832-1914): “Дао бих, узгред, све за руку великог карикатуристе у овом тренутку, да могу да нацртам тог часног и племенитог крсташа, сер Џон де Брајт се зове (чак и само његово име тера вас да несвесно 'загазите у поезију', као што видите)”[133] и 11. децембра, када је забележио, у писму критичару Џону Чертону Колинсу (1848-1908): “Послао сам (али чувајте ову тајну као да сте мртва стража, до сада је ником живом нисам поверио) једну баладу о витештву часопису Пал Мал без мог имена.”[134] Свинберн је описао предмет своје баладе рекавши да је то “'Потрага сер Брајта де Бромвиdžама' против псета неверничких која се моле Мухамеду и Термаганту и каљају Свету гробницу његовог (сер Брајтовог) блаженог Оца”[135]. Балада није објављена све до 1893. године, када су је приватно штампали, у свега двадесет пет примерака, Е. В. Гос и Т. Џ. Вајз, а није уврштена у збирке Свинбернове поезије све до 1964. године[136]. “Сер Џон де Брајт”, мета Свинбернове сатиричне баладе, био је Џон Брајт - водећа личност такозване манчестерске школе и члан Друштва пријатеља, или квекера, који су “уживали утицај у Британији преко сваке мере у односу на свој бројчани значај, не само у погледу слободне трговине већ и... у погледу рата и мира”[137]. Брајт се жестоко противио Кримском рату и предводио је такозвану мировну странку (Панч је квекерима наденуо надимак “унутарњи Руси”)[138]. лако пацифиста, Брајт је ипак подржао Гледстоново становиште о Бугарској. Заједно с Карлајлом био је један од најистакнутијих учесника на великој конференцији одржаној 8. децембра у Сент Џемс Холу, коју је, између осталих, сазвао Свинбернов близак пријатељ, уметник Едвард Берн-Џонс, и на којој је Гледстон сат и по говорио у знак подршке балканским хришћанима. “Балада о Бугарској... певана поводом славе Богородице Добропазарице” (што представља изругивање на рачун кампање за слободну трговину), јесте дело које је наводно саставио “пропадајући Савојац”, што је алузија на чињеницу да је Брајт, иако је сада подржавао бугарску борбу, једном рекао да Савоја може да пропадне - ту појединост Свинберн такође помиње у Белешци једног енглеског републиканца. Мета сатире ове баладе су поново “бугарофили”, како их Свинберн назива, уместо сами Бугари - иако песникова одлука да земљу ословљава с “Бугарска” у знатној мери у свести читалаца задржава подсећање на етимолошку сродност која је толико забављала Свинберна. Џон Брајт је описан као “витез темплар”, припадник витешког реда који је наводно укинут због тобожњег упражњавања хомосексуалних радњи: Да копље вине и за другу земљу гине Брајту се при крсташком походу у Бугарску придружује “сер Вилијам Мудри” (Гледстон), а на крају и “сер Томас” (Карлајл): Тад пусти свој глас храбри стари сер Томас Свинберн даље пародира политичке ставове и јавне прогласе ове тројице. Сер Џону је тешко да напусти своју “бромвиdžамску невесту” - своју “врлу госпу” од Слободне Трговине - да би се борио на страни Бугарске, али “Мудри Вилијам” истиче: “Мним гадна је варка лагат' јадног Бугарка /И нудити празну помоћ”[141]. Свинбернови покушаји да ову песму објави остали су безуспешни. Фебруара 1877. послао је примерак сер Чарлсу Дилку, истакнутом либералском посланику који је претходно, у јануару, говорио својим бирачима у Челзију о Источном питању. У том говору, који је, како је забележио у властитим мемоарима, био “антируски” и “у извесној мери антигледстоновски”[142], Дилк је напао Џона Брајта на начин веома сличан ономе у “Балади о Бугарској” због тога што је предложио “са суровошћу својственом квекеру ... крсташки поход за ослобођење Маслиновске горе од неверника”[143]. Свинберн се вратио руским темама током осамдесетих година 19. века, иако је Бугарска, након што је добила аутономију према одредбама Берлинског уговора 1878. године, сада била предмет само узгредних напомена. Сонет “Рус и Бугарин”, на пример, преправљао је неколико пута. Наслов је промењен у “Рус и Француз”, а сви помени Бугарске постепено су изостављени[144]. Као и увек, кад год је Свинберн писао о Балкану, Русија је била главна мета напада. “Балада о Бугарској”, која уопште не говори о “Бугарској”, већ заправо о истакнутим “балканским крсташима” из британског јавног живота, представља добар пример начина на који дела која се наводно баве балканским темама често много више казују о видовима британске политичке и интелектуалне историје. Најутицајније књижевне творевине о Балкану у првој половини 19. века настале су из прожимања класицистичког хеленофилства (производа британског образовног система) и моде с краја 18. столећа занесености источњачком егзотиком. Најзначајнији “балкански” песници овог периода - Бајрон и Шели - посматрају балканску борбу, кроз призму Француске револуције, као борбу за ослобођење од угњетавања, као европско а не балканско питање. У другој половини века тај угао посматрања се постепено мења. Након Кримског рата - када је могућност избијања сукоба између великих сила у региону постала шире схваћена - појединачна схватања о Балкану почела су да бивају условљена различитим ставовима у погледу шире европске игре великих сила. Овај период одликује се обиљем “документарних” написа о Балкану. Историје, студије, путописи и новинарски записи усредсређени на Балкан изразито подсећају на постављање Блиског истока у средиште пажње у овом веку. Један амерички писац је истакао: Балкан је био првобитни Трећи свет, много пре него што су западни медији сковали тај термин. Са овог планинског полуострва које се граничи са Блиским истоком новински дописници су одаслали прве извештаје у 20. веку о блатњавим колонама избеглица и произвели прве књиге бизарног, сензационалистичког новинарства и путописа, у добу када су Африка и Азија биле још увек предалеко. Шта год се десило у Бејруту или другде, десило се најпре, веома давно, на Балкану.[145] У књижевном смислу, ништа се не може упоредити с популарношћу и утицајем Бајронове поезије све док - у сасвим другачијем контексту - деведесетих година 19. века Брам Стокер није променио начин на који људи замишљају Балкан. Викторијански песник који се сусрео с Бајроновим и Шелијевим идеалима у својим годинама сазревања можда је осетио да је “политички коректно” наставити с дизањем гласа против угњетавања на бајроновски начин, као што је Тенисон покушавао кроз учешће у Шпанском устанку тридесетих година 19. века и подршку Црној Гори седамдесетих година 19. века. У каснијим деценијама 19. века можда је уместо тога одлучио, попут републиканца Свинберна, да се побуни против очигледног кварења ових идеала. Значајно нагомилавање сазнања о Балкану није умањило привлачност митске бајроновске творевине. И док се политичко лице Полуострва можда изменило од времена кад је Бајрон први пут крочио на обалу Илирије, књижевни Балкан је наставио да на себе прима, умногоме као у Поклоништву витеза Харолда, како замишљене “грехове” Оријента - пожуду, корупцију и окрутност - тако и “чистоту” Запада, у његовој идиличној хомерској колевци.
Напомене86 Наведено у Morley, нав. дело, књ. II, стр. 168. Трактаријанска расправа - везана за деведесет трактата објављених у Оксфорду 1833-1841. у којима се Англиканска црква позивала да прихвати елементе католичке литургије у својим обредима. 87 Magnus, нав. дело, стр. 245. Стед је први применио многе неконвенционалне поступке сакупљања вести који су постали много уобичајенији у 20. веку. Једном приликом је провео три месеца у затвору због несвакидашњих покушаја да разоткрије постојање белог робља у Британији. Изгубио је живот на Титанику, на путу за мировну конференцију у Њујорку. Упор. The Dictionary of National Biography 1912-1921, Oxford University Press, Oxford, London, 1927, стр. 507-508. 88 Међу које спадају Arthur J. Evans, Through Bosnia and the Herzegovina on Foot ciuring the Insurrection, August and September 1875. With an Historical Review of Bosnia, Longmans, Green, London, 1876, str. CIV, 445; Illyrian Letters, a Revised Selection of Correspondence from the lllyrian Provirices of Bosnia, Herzegovina, Montenegro, Albania, Dalmatia, Croatia and Slavonia. Addressed to the Manchester Guardian during the Year 1877, Longmans, Green, London, 1878, str. XXI, 255; The Slavs and European Civilisation, Longmans, Green, London, 1878, стр. 32. 89 W J. Stillman, Herzegovina and the Late Uprising: the Causes of the Latter and the Remedies. From the Notes and Letters of a Special Correspondent, Longmans, Green, London, 1877, стр. IV, 186. 90 Војислав М. Јовановић, Енглеска библиографија о Источном питању у Европи. Друго, допуњено и исправљено издање. Приредила др Марта Фрајнд, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1978. 91 H. A. Munro-Butler-Johnstone, The Eastem Question, Private edition, London, 1875, стр. 50. 92 H. A. Munro-Butler-Johnstone, The Turks: their Characters, Manners and Institutions, as bearing on the Eastern Question, James Parker, London, 1876, стр. 43. 93 Ibid., стр. 44. 94 Alfred Austin, Tory Horrors or the Question of the Hour. A Letter to the Right Hon. W. E. Gladstone MP (London: Chatto &. Windus, 1876); Russia before Europe, Chatto & Windus, London, 1876. 95 Alfred Austin, England's Policy and Peril: A Letter to the Earl of Beaconsfield, John Murray, London, 1877. 96 The Position of the Christian Population in Bosnia Herzegovina. Report of the Consul of One of the Great Powers, London, 1875; Turkey and India or Our Moslems. A Question of the Present Crisis by S. (An Indian Civil Officer), London, 1876; Opinion on the Eastern Question, by a Russian General, London, 1876; The Cabinet Council and the Impending War. By an Englishman, W. Mitchell, London, 1876; The Crimean War or the Turk Avenged. By a London Physician, Harrison, London, 1876; The Essence of the Eastem Question, with a Few Plain Words on the Case of Turk and Tory Versus the People of England. By an Old Diplomatist, Phillpot, London, 1876; The tndignation Meetings of the Liberals and the Conduct of Affairs in the East. By an English Libera, William Ridgway, London, 1876. 97 R. A. L., Old Nabob Pickles, the Naughty Turk and his Little Slave Selina Servia, Kanterberi, 1876; Comus, The Devil's Visit to Bulgaria and Other Lands, W. Junor, Brajton, 1876; [Anon] Mrs Britannia's East-Wind Symptoms, Treatment, and Previous Medical History. By Her Chemist's Unrecognized Apprentice, Hodges, Froster & Figgis, Dablin, 1876. 98 The Complete War Guide with a Sketch Map of the Fields of Operatio, John Heywood, Manchester, Simpkin, Marshall, London, 1877. 99 Outrages in Bulgaria. The Latest Authentic Details. Horrible Scenes at Batak. Report of the Special Commissioner of the "Daily News", George Howden, Ливерпул, 1876. 100 Наведено у Morley, нав. дело, стр. 169. 101 Ibid., стр. 173. 102 Ibid.,стр. 174. 103 Гледстонов говор, наведен у Morley, нав. дело, стр. 175-176. 104 Waddington, нав. дело, стр. 78. 105 Alfred Lord Tennyson, “Napoleon's Retreat from Moscow” (1827-8). Наведено у Waddington, нав. дело, стр. 68. 106 Alfred Lord Tennyson, "Poland", u: Christopher Ricks (prir.) The Poems Tennyson in Three Volumes, incorporating the Trinity College manuscripts, 2. izdanje, Longman, Harlo, 1987, књ. 1, стр. 498-499. 107 Alfred Lord Tennyson, “Hail Briton”, upor. Ricks (прир.), нав. дело, књ. И, стр. 529-530. 108 Наведено у Waddington, нав. дело, стр. 60. 109 Hallam Tennyson, Alfred Lord Tennison. A Memoir by His Son, 2 knjige, Macmillan, London, 1897, књ. II, стр. 217. 110 Sir Thomas Henry Hall Caine (prir.), Sonnets of Three Centuries: A Selection Including Many Emmples Hitherto Unpublished, Elliot Stock, London, 1882; Samuel Waddington (prir.), English Sonnets by Living Writers, Selected and Arranged, with a Note on the History of the "Sonnet", Bell & Sons, London, 1881; William Sharp (prir.), Sonnets of this Century. Edited and Arranged, with a Critical Introduction on the Sonnet, Walter Scott, London, 1886. Upor. Waddington, нав. дело, стр. 240. 111 Наведено у Waddington, нав. дело, стр. 103. 112 W. E. Gladstone, Montenegro. A Sketch, The Nineteenth Century. A Monthly Review, бр. 111 (мај 1877), стр. 360-379. 113 Hallam Tennyson, нав. дело, књ. II, стр. 217. 114 Byron, Childe Harold's Pilgrimage. II певање, 42. строфа, у: McGann (прир.), нав. дело, стр. 65. 115 Alfred Lord Tennyson, "Montenegro", The Nineteenth Century. A Monthly Review, бр. 3 (мај 1877.). Превео Боривоје Недић, Стварање, 1960, бр. 6, стр. 531-532. (Приликом превођења ове књиге користили смо наведени превод Б. Недића, прим. прев.) 116 Петар Петровић Његош, Горски вијенац, Просвета, Београд, 1947. 117 Tennyson, нав. дело. 118 Његош, нав. дело. Упор. Ана Карењина, где један од Толстојевих ликова говори о Црногорцима као “рођеним ратницима”. Leo Tolstoy, Anna Karenina, Oxford University Press, Оксфорд, 1995, стр. 672. 118а Могуће је да се, пишући о црногорском учесћу у борби против Османлија, Тенисон присетио властитог кратког суделовања у неуспелом Спанском устанку против краљевског режима четрдесет седам година раније. Упор. Vesna Goldsworthy, “Tennyson and Montenegro", Tennyson Research Bulletin, св. 7, бр. 1, новембар 1997. (The Tennyson Society, Linkoln). 119 Waddington, нав. дело, стр. 105. 120 Ibid, стр. 168. 121 Algemon Charles Swinburne, "Rizpah", u: Collected Poetical Works, William Heinemann, London, 1935, књ. 1, стр. 427. 122 Ibid, стр. 168. 122a Енгл. Gladsniff (“носоња”) и Sadstone (“тугаљивко”), прим. прев. 122b The Oxford English Dictionary, друго издање (1989), објашњава порекло речи “bugger” (енглески вулгарни термин за анални сексуални однос), настале од француске речи bougre и латинске Bulgarus, Бугарин, као “назив за секту јеретика која је дошла из Бугарске у 11. веку, након тога за друге 'јеретике' (којима су приписиване одурне навике), такође за зеленаше.” 122c Игра речи од енгл. bloody bugger; bloody дословно значи “крвав”, док у псовкама слузи за наглашавање, прим. прев. 123 Waddington, нав. дело, стр. 179. 124 Ibid.
126 Упор. Waddington, нав. дело, стр. 186-187. 127 Thomas Carlyle, "Mr Carlyle on the Eastern Question", The Times, 28. November 1876, стр. 12. 128 Ibid. 129 Algernon Charles Swinbume, Note of an English Republican, стр. 4-5. 130 Ibid, стр. 10. 131 Ibid., стр. 23. 132 Критички приказ Белешке једног енглеског републиканца, у: The Athenaeum. br. 2656, 23. децембар 1876, стр. 827. 133 Наведено у T. A. J. Burnett, “Swinburne's The Ballad of Bulgarie", Modem Language Review, 64 (1969), стр. 276-282. 134 The Swinburne Letters, prir. Cecil Y. Lang, 6 knjiga, Yale University Press, Nju Hejven, 19591962), књ. 3, стр. 227-229. 135 Ibid., стр. 229-230. 136 Burnett, нав. дело. 137 Waddington, нав. дело, стр. 78. 138 Ibid., стр. 79.
138b Игра речи: Брајт је био квекер (енгл. qуаке, дрхтати), прим. прев. 139 Algernon Charles Swinbume, “The Ballad of Bulgarie”, u: Burnett, нав. дело, 2. строфа, стр. 280. Подвукла ВГ. 140 Ibid, 10. строфа, стр. 281. Подвукла ВГ. 141 Ibid., 11-14. строфа.стр. 281. 142 Наведено у Burnett, нав. дело, стр. 276. 143 Ibid. 144 О различитим верзијама сонета “Рус и Бугарин” види Waddington, нав. дело, стр. 209. 145 Robert D. Kaplan, Balkan Ghosts. A Journey Through History, St Martin's Press, Њујорк, 1993, стр. xxiii. |
