|
|
Владимир ЈовановићМисија Николе Пашића у Софији 1889. годинеЈугословенски историјски часопис, 1999, 1-2, стр. 53-55
Апстракт: Пашић је приликом политичке мисије у Софији у августу 1889. године преговарао с првим човеком Кнежевине Бугарске Стефаном Стамболовом. Он је Стамболову предложио политички споразум око Македоније. Основни циљ Пашићеве мисије, међутим, био је везан за покушаје Петрограда да свргне бугарског кнеза Фердинанда Кобурга. Српско-бугарски односи нагло су захладнели после абдикације краља Милана фебруара 1889. године. Долазак Радикалне странке на власт прекинуо је постепено поправљање односа између Београда и Софије, на којем је краљ Милан упорно настојао још од јесени 1886. Бугарски званичници, иако нису заборавили ко је одговоран за избијање српско-бугарског рата, политичке способности српског краља веома су ценили, посебно његову блискост с високим бечким круговима и упоран рад на сузбијању руског утицаја у Србији. Од јесени 1886. власт у Бугарској била је у рукама личности које су на балканску политику Петрограда гледале с великим неповерењем. Прекид званичних односа Софије и Петрограда крајем 1886. последица је претходних неспоразума и сукоба.[1] Раздор је само увећан избором Фердинанда Кобурга за бугарског кнеза половином 1887. године. Петроград је одбио да призна његов легитимитет, у чему су га, бар формално, следиле и владе европских држава. Беч и Лондон, међутим, били су спремни да Бугарској ван руског табора пруже политичку подршку, сличну оној какву је краљ Милан већ годинама имао. Влада у Софији, подржана од стране западних сила, истрајавала је упркос притисцима Петрограда. Такав развој догађаја временом је уверио режим у Бугарској да независност малих балканских народа није угрожена присуством Беча, већ политиком Петрограда на Балкану.[2] То су ставови које је краљ Милан 1881. године потврдио потписивањем Тајне конвенције с Аустро-Угарском. Управо зато вести о доласку радикала на власт у Србији и повратку Николе Пашића из петогодишњег прогонства, у пролеће 1889, у Софији су примљене с доста нелагодности. Знало се да је реч о личностима чије је русофилство било ван сваке сумње и непосредно је угрожавало позиције владе у Софији. Србија је ускоро постала уточиште бугарских политичких емиграната, који су се отворено залагали за повратак руског утицаја у Кнежевини. Драган Цанков, њихов вођ и Пашићев познаник, такођеје преместио свој штаб из Букурешта у Београд у пролеће 1889.[3] Српски радикали су у лето исте године припремали прве изборе за народну скупштину без присуства краља Милана, очекујући пуну победу. Никола Пашић, вођ странке, управо у том тренутку је посетио бугарску престоницу, што је његовим савременицима изгледало посве нелогично. Ова мисија, међутим, указује да је он у међувремену постао политичар способан не само за поткопавање позиција руских противника у Србији већ и за врло деликатне дипломатске мисије по Балкану. Одлазак Николе Пашића у Софију у августу 1889, под нејасним околностима и полутајно, сасвим одудара од очекиваних политичких потеза. Ипак, о овом Пашићевом спољнополитичком кораку мало се поузданог зна. Мотиви, ток, као и крајњи резултати ове мисије остали су добрим делом неразјашњени.[4] Стамболов и Пашић, сасвим је извесно, желели су да њихов сусрет привуче што мање пажње. Стамболов се, знајући да прећуткивање њему може донети више непријатности но Пашићу, ипак потрудио да полузванично гласило владе објави кратку вест о посети.[5] Пашић је свој политички углед бранио другачије. Присуствовао је у софијској саборној цркви прослави имендана руског цара.[6] Пашић о софијским преговорима није оставио писаног трага, нити се на њих касније враћао. Стефан Стамболов изложио је блиским сарадницима у чему је суштина Пашићеве мисије. Према верзији коју је саопштио барону Буријану, аустријском дипломатском представнику у Софији, Пашић је понудио политички савез између Србије и Бугарске уперен против турских власти у Македонији. Стамболов је, наводно, то одмах одбио, уз образложење да је Турска још увек војнички довољно снажна. Он је додао да је српско-бугарски војни савез неостварљив и стога што српска влада ужива потпору Русије, која се према Бугарској држи непријатељски. Пашић је на то узвратио да бугарско измирење с Петроградом и јесте главни предуслов српско-бугарске сарадње. Промена политичког поретка у Кнежевини је неминовна јер Русија никад неће признати кнеза Фердинанда[7]. Он је, у намери да саговорника увери снагом аргумената, укратко изложио своје виђење тренутне политичке ситуације у Европи. Тврдио је да је надмоћ Француске и Русије над снагама Тројног савеза чињеница у коју не треба сумњати. Аустро-Угарска ће, уз то, у случају општег рата веома брзо подлећи јер ће, с изузетком Пољака, сви њени словенски војници пребећи Русима, после чега ће се Немачка наћи између две ватре. Стамболов је изнео сумњу у такво виђење европских догађаја, после чега је разговор, наводно, окончан[8] Стамболов је, упознавши барона Буријана с Пашићевим предлозима, у исто време о њима обавестио и О'Конора, британског представника у Софији. Предочио му је нешто другачију слику, обогативши је новим детаљима. Пашић је и у тој верзији нудио савез уперен против турске власти у Македонији. Према извештају који је британски представник послао својој влади, Пашић је говорио о српско-бугарском супарништву и о потреби постизања пријатељског споразума о Македонији, а затим је анализирао руску балканску политику, истакавши да је њена славенофилска струја толико снажна да чак ни руски министар спољних послова нема приближну представу о ширини славенофилских активности. При том је додао да је активност револуционарних комитета међу Далматинцима, Хрватима, Херцеговцима и Србима у Аустрији на врхунцу. Зато се с потпуном сигурношћу може рећи да ће се те области убрзо по избијању рата дићи на устанак, чиме ће неутралисати добар део аустро-угарске армије.[9] Стамболов је слично о Пашићевим понудама изнео и представнику Порте у Софији. Уколико и занемаримо очигледну чињеницу да се Стамболовљеви горњи искази међусобно доста разликују, оправдано сумњамо у њихову тачност у целини.[10] Тешко је поверовати да би иједан политичар који држи до сопственог угледа учинио оно што је, према Стамболову, урадио Пашић. Доћи у Софију и државнику који је приврженост Бечу сматрао једном од темељних тачака своје спољне политике нудити савез и говорити о трулости Двојне монархије било би политичко шарлатанство. Ипак, мало је вероватно да је Стамболов већи део разговора с вођом српских радикала измислио. Оно што је пренео страним дипломатским представницима савршено се уклапа у Пашићеве погледе на тренутну политичку ситуацију на Балкану. Понуђене верзије, међутим, не пружају јасан одговор зашто се Пашић, у ствари, сусрео са Стамболовом. Време посете је детаљ на који треба обратити посебну пажњу. Пашић је од 1883. до пролећа 1889. године био у изгнанству. После пет година проведених изван Србије, мало је вероватно да је хитно поравнање бројних неспоразума с Бугарском сматрао прворазредним задатком радикалске спољне политике. Осим тога, у тренутку његове посете Софији изборне радње у Србији биле су у пуном јеку. Ти избори требало је да радикалима обезбеде пуну превласт у скупштини за дужи период. Пашић је, другим речима, имао веома јак разлог да у том тренутку напусти земљу. Сасвим је извесно да он то није учинио само да би Стамболова упозорио на слабост снага на које се у том тренутку ослањала Кнежевина Бугарска. Претпоставку да је Пашић у августу 1889. припремао терен за заједничку српско-бугарску акцију у Македонији треба анализирати нешто опрезније. Иако се национална делатност радикалских влада кретала у сасвим другом смеру - тражењу подршке Васељенске патријаршије и Петрограда, није искључено да је идеја о српско-бугарској сарадњи у Македонији могла постојати у плановима вођа Радикалне странке.[11] Она се сасвим слагала са ставом Петрограда према српском и бугарском националном раду у Македонији.[12] Могуће је да је Пашић показао извесну спремност да се са Стамболовом договори и о разграничењу српске и бугарске сфере утицаја у Македонији. Пашићеви предлози посматрани из тог угла имали би одређеног смисла, али време њиховог покретања, као и читава политичка позадина ову претпоставку чине прилично неубедљивом. Стефан Стамболов, као и остали бугарски политичари одлучно су се противили сваком предлогу који је водио макар и начелној подели Македоније. Пашић је то свакако знао. У крајњој линији, није спорно да ли је он током преговора додирнуо и питање Македоније, већ је потребно одговорити с каквим циљем је то учинио. Гласине о неуспешном покушају споразума око Македоније не треба узимати као основни разлог његове мисије. Оне су ширене ради прикривања другог, много важнијег циља Пашићеве посете Софији.[13] Вест да у Београду размишљају о покретању македонског питања представљала је само маску, која би могла одвући пажњу заинтересованих.[14] У тражењу одговора на питање о чему је Пашић у августу 1889. преговарао у Софији потребно је поћи другим путем. Иако су званични руско-бугарски односи били у прекиду још од новембра 1886. године, посредовања између Стамболова и личности блиских Петрограду било је већ 1888. године.[15] Током летњих месеци 1888. у Једрену су се тајно сусрели Антон Теохаров, представник Петрограда и Никола Тошкович, Стамболовљев човек.[16] Петроград је инсистирао на неодрживости Фердинанда Кобурга на бугарском престолу и његовим свргавањем условио је сређивање укупних руско-бугарских односа. Стамболову је нуђено да учини одсудан корак и да уз пуну подршку Петрограда обори Фердинанда Кобурга.[17] Он је, међутим, тражио писане гаранције пре започињања било какве радње у том правцу. Такве гаранције његов преговарач у Једрену није добио.[18] Премда су први покушаји преговора окончани без резултата, у Петрограду су с разлогом веровали како ће им се упорност, ипак, исплатити. Руски посланик у Цариграду је све до ујесен 1889. обавештавао о спремности Стамболова да нађе заједнички језик са Петроградом.[19] Стамболов, без обзира на врло оштре јавне иступе о Петрограду и његовој балканској политици, није кидао све везе с руским емисарима. Он је, наравно, штитећи сопствени положај и углед, био приморан да их одржава веома дискретно и преко различитих канала. То ствара привид испрекиданости и отежава реконструкцију догађаја, али никако не умањује значај чињенице да је он везе с Петроградом наставио да одржава.[20] У прилог тврђењу о посредничкој улози Пашића у Софији иде и податак да он није био једина руским политичким круговима блиска личност која је у јесен 1889. преговарала са Стамболовом. Ускоро после њега Софију је посетио извесни кнез Долгоруков, свету званичне политике мало познат.[21] Он је не само Стамболову већ и другим бугарским званичницима предлагао свргавање кнеза и помирење с Русијом.[22] Долгоруков је после краћег задржавања напустио Кнежевину и отпутовао за Београд.[23] Сусретима Пашића и Долгорукова са Стамболовом свакако треба додати и писмо Драгана Цанкова, вође бугарских емиграната, упућено првом министру Кнежевине 28. септембра 1889. године. Догађај који је шефа бугарских емиграната покренуо на овај неочекивани корак био је изненадан одлазак кнеза Фердинанда из Бугарске. Он је инкогнито, у септембру 1889, први пут напустио Бугарску.[24] Драган Цанков био је убеђен да је мистериозан одлазак кнеза из Бугарске, у ствари, бекство и да се он више неће вратити.[25] После овог, по његовом мишљењу, веома значајног обрта он је решио да прекине четворогодишње ћутање. Писао је Стамболову из Београда, предлажући му да учествује у патриотској радњи и учини крај владавини "принца Кобурга", упозоравајући га да је то можда последња прилика да се погрешке исправе. Он је био спреман, уколико би се Стамболов сложио с предлогом, одмах да дође у Софију да му помогне.[26] Пашићева посета Софији, посматрана у том светлу, представља само карику у ланцу који је повезивао Стамболова и Петроград, а званична верзија о његовим понудама добија сасвим другачији смисао. Стамболов је тумачењем разговора помео све компромитујуће трагове. Једина реченица у којој је скоро успутно поменута основа Пашићеве мисије је она у којој је Стамболову наводно саопштено да је промена спољнополитичког курса Кнежевине неминовна, јер Русија никада неће признати Фердинанда Кобурга за бугарског кнеза. Она представља срж поруке коју су не само Пашић већ и Цанков и Долгоруков слали Стамболову. О непризнатом бугарском кнезу између Стамболова и Пашића у четири ока свакако се више разговарало но што је касније саопштено дипломатским представницима западних држава. Закључак је сасвим јасан. Преговори започети преко посредника претходних месеци настављени су директним сусретима током друге половине 1889. године. Пашић, кнез Долгоруков и Цанков тражили су од Стамболова да учини крај владавини Фердинанда Кобурга у Бугарској. Нису, дакле, спорни делови разговора с Пашићем које је Стамболов саопштио, већ они које је прећутао или изменио. Он је, преневши тежиште саговорникових речи с понуда за обарање кнеза Фердинанда на предлог споразумног рада у Македонији, величање снаге славенофила и тврђења о трулости Двојне монархије, променио основни смисао читаве поруке. Тиме је потврдио већ постојеће сумње западних држава у спољнополитичке намере Србије и истовремено од себе отклонио гласине да се с емисарима Петрограда упушта у комбинације око обарања кнеза Фердинанда с престола. Тако је опасну клопку у коју је могао упасти обнављањем преговора с руском страном и тог пута вешто избегао. Он је, говорећи крајем октобра 1889. о тренутним односима Софије и Петрограда, пред посланике Собрања изнео већ добро познате ставове. Вишегодишњи раздор између две државе није настао жељом Софије, а чињеница да Петроград упорно одбија да прихвати легитимност бугарског режима и призна положај кнеза Фердинанда представља основну препреку за успостављање нормалних односа.[27] Стварни разлози Пашићеве посете Софији временом су заборављени. Стамболовљеве мистификације у званично изнетој верзији више су одговарале обема странама. Пашићев наводни покушај споразума око Македоније касније је приказан као практичан пример спровођења радикалског програма заједништва и слоге балканских држава, док је Стамболовљево одбијање проглашено за доследно туркофилство и истрајност у политици ослањања на Беч. Улога руских политичких кругова, који су, у ствари, организовали сусрет између Николе Пашића и Стефана Стамболова, остала је незапажена.
Напомене1 Детаљније: Г. П. Гуч, Дипломатска историја модерне Европе, Београд 1933, 103-104; В. П. Потемкин, Историја дипломатије, том II, Београд 1949, 89; Р. Попов, България на кърстопът, София 1991, 126-157, 163-164, 170. 2 Стефан Стамболов, носилац отпора руском утицају у Бугарској, сажео је тај политички став: "Ми Бугари смо европска предстража против мског продирања на Балканско полуострво". П. Тодоровић, Дневник, Београд, 1990, 192. 3 Бьлгарски исторически архив при Народна библиотека Кирил и Методий (БИА-НБКМ), ф-63, ае. 99, л. 170. 4 Овим питањем до сада се озбиљније позабавио једино Гргур Јакшић. Поредећи аустријске и бугарске изворе о том догађају, закључио је да се радило о Пашићевом покушају да заинтересује Стамболова за политички споразум око Македоније и заједнички рад на том простору. Г. Јакшић, Из новије српске историје. Абдикација краља Милана и друге расправе, Београд 1953, 237-241. 5 Свобода, 27. IX 1889, бр. 304. У непотписаној нотици Руска интрига истиче се даје Пашић, вођ српских радикала, био приватним послом у Софији, где је посетио Стефана Стамболова. 6 Српска независност, 14. IX 1889, бр. 106. 7 Ова Пашићева реченица показаће се у каснијем излагању као нарочито значајна. 8 Г. Јакшић, н. д., 237-238. 9 Британски документи по българския национален въпрос, т. I, София 1993, док. 97. 10 Гргур Јакшић даоје управо такво тумачење. Н. д., 239-240. 11 А. Раденић, Радикална странка и Тимочка буна, том II, Зајечар 1988, 973-974. Писмо Николе Пашића Николи Сукнарову, без места и датума, 1887. година. 12 Тај став сводио се не на супротстављање српске и бугарске националне идеје, већ на покушаје њиховог измирења, избегавања непотребних сукоба и налажења компромиса. Иза тога је стајао дугорочан интерес руске политике у Србији и Бугарској - не супротстављати их међусобно, већ их упућивати на подршку Петрограда и тиме их истовремено контролисати. С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, том I, Београд 1990, 90. 13 Српска независност, 12. IX 1889, бр. 105; исто, 14. IX 1889, бр. 106. 14 Свобода, 27. IX 1889, бр. 304. 15 К. Стоилов, Дневник, т. II, София 1996, 67, 69, 82; Б. Косик, Время разрыва, Политика Росси в болгарском вопросе 1886-1894 гг., Москва 1993, 50-51. 16 К. Стоилов, н. д., 89. 17 БИА-НБКМ, ф-63, ае. 99, л. 121-141; В. Косик, н. д., 50-51; Лисицата и лъвът, Фердинанд I на фона на българската психологическа и политическа дейноствителност 1886-1902, том I, София 1994, 78-81. Да ли је Стамболов 1888. године заиста размишљао о обарању кнеза Фердинанда и измирењу с Петроградом, или је испитивао тренутно расположење противника, тешко је дати коначан одговор. Виктор Косик мисли да је сукоб између кнеза и Стамболова у мају 1888. године довео до првих преговора Стамболова и представника политике Петрограда. Н. д., 49-50. 18 БИА-НБКМ, ф-63, ае. 99, л. 122-123. 19 В. Косик, н. д, 52. 20 У првој половини 1889. године вршене су опсежне припреме нове акције ради превазилажења руско-бугарских неспоразума. Веза преко које се имало радити био је тог пута гроф Линден, посланик Виртемберга у Петрограду. К. Стоилов, н. д., 108-111, 113-118; Forther corespondance respecting the affaires of Eastern Roumelia and Bulgaria, Turkey, Nо. 2, London 1891, док. 33. 21 Български егзарх Йосиф I, Дневник, София 1992, 265. Кнез Долгоруков је, према наводима бугарског егзарха у Цариграду, крајем августа 1889. године боравио у Цариграду. 22 Архив Србије, Министарство иностраних дела (АС, МИД), ПО, 1889, ф-III, д-III, Српско дипломатско представништво у Софији - Грујићу, 1. X 1889, пов. 1247; В. Косик, н. д., 55. 23 Мале новине, 28. IX 1889, бр. 279. 24 АС, МИД, ПО, 1889, ф-III, д-III, Српско дипломатско представништво у Софији - Грујићу, 27. IX 1889, пов. 1235; Р. Бурбулон, Българските дневници, София 1995, 152-153; С. Грнчаров, Политическите сили и монархическият институт в България, София 1984, 158; М. Лалков, България в балканската политика на Австро-Унгария 1878-1903, София 1993, 376. 25 В. Косик, н. д., стр. 54-55. 26 БИА-НБКМ, ф-11, л. 8-9. Треба додати да је ускоро по приспећу овог писма Стамболов о њему обавестио и посланике Велике Британије. Свестан сумњи које су посете Пашића и Долгорукова већ изазвале, он није желео да ризикује. 27 Н. Бояджиева, Стефан Стамболов пред народното Събрание одабрани речи, София 1995, стр. 64-68. |
