Пројекат Растко : Бугарска

Владимир Стојанчевић

Георги Сава Раковски и питање бугарско-српске сарадње за ослобођење балканских народа од турске власти

из књиге: Срби и Бугари. 1804-1878. Чланци и расправе, Прометеј, Нови Сад, 1995, стр. 179-196.

Једна од најкрупнијих фигура бугарског XIX века, Георги Сава Раковски, веома плодан књижевник и публицист, иницијатор и организатор национално-револуционарне борбе за ослобођење бугарског народа од турске власти, истовремено је и значајна личност у балканској историји свога времена, а јавља се такође и као веома предузетан радник на зближавању и сарадњи јужнословенских народа. Његово кретање на позорници балканске историје трајало је преко четврт века, између 1841. и 1867. године, и било је испуњено многим активностима и многим делима по којима је остао познат и ван своје уже домовине, Бугарске.

Да би се упознала његова делатност друштвеног и политичког радника, по којој је остао забележен у историји, и да би се приказала његова схватања, идеје и концепције, потребно је изнети, ма и у најкраћим потезима, неколико основних чињеница о његовом пореклу, васпитању и животу из његових млађих дана.

Георги Сава Раковски родио се 1821. године у средњобалканском селу Котелу, близу Жеравне, у сливу реке Камчије, месту које је бугарској националној историји XIX века дало десетак највиђенијих националних радника препородитеља и револуционара. Још је Јиречек, пишући у време ослобођења Бугарске, приметио како је "у историји бугарског покрета Котел заузимао веома важно место", наводећи да су се ту родили, поред осталих, и: Стојко Владиславов, каснији врачански владика Софроније, Стојко-Стефански Богориди, кнез аутономног острва Самоса, и син му Алеко Богориди, први гувернер Источне Румелије по ослобођењу од Турака, Гаврил Крстевич, Георги Мамарчев, командир бугарског добровољачког одреда у Руско-турском рату 1828/29. године и вођ познатог Трновског устанка из 1835. (познатог као Велчова завера), Неофит Бозвели, просветитељ и писац; Петар хаџи Беровић-Берон, лекар и писац Бугарског буквара из 1824. године. "До ослобођења Бугарске - писао је касније Јован Цвијић у своме делу Балканско полуострво и Јужнословенске земље - становништво ове области се поглавито бавило сточарством и кириџијањем. За време турске управе су многа села и вароши имала извесну самоуправу. Патријархални се ступањ свуда одржао... Иако тамо нема ни задруга ни племенског уређења, начин живота се ипак знатно приближава животу Динараца. Исти су обичаји, иста веровања, имају више смисла за музику, песму и игру... Ово се становништво особито одликује духовном живахношћу. Осећајни су, са више маште и са више духовне отворености... Можда је ово узрок што је становништво Средње Горе играло главну улогу пре ослобођења Бугарске, нарочито у доба националног буђења... Главни хајдуци, (националне) пропагандисте и књижевници овога доба били су родом из Средње Горе. Политичари који су рођени у овим крајевима често показују известан књижевни укус..." Георги Константинов, који је пре три деценије за југословенске читаоце приказао у посебној књизи историјске биографије четворице вођа бугарског национално-ослободилачког покрета: Раковског, Каравелова, Левског и Ботева, писао је како "детињство Раковског пада у време када је бугарска народна свест била још слаба, можда тек у повоју. Народ је био без вођа и без јасно одређених идеала. Огромна већина бугарског народа била је врло сиромашна и није имала могућности да се организује. Турска је у то доба ослабљена унутрашњим метежима и неуспешним ратовима, али нема ко да поведе хришћане, да искористе стање у држави и да извојују себи слободу. Нарочито су Бугари без патриотске лектире. Сви отреситији и имућнији младићи уче грчки и читају грчке књиге. Први бугарски педагози и учитељи, који формирају своје идеје баш у оним годинама када је Раковски био дете, сви су одреда ватрени јелинофили..." Заиста, прва народна школа у Бугарској, са савременим методом наставе, била је отворена у Габрову тек 1835. године.

Раковски је почео да учи школу у Котелу, продужио у Карлову и завршио класичну гимназију у Цариграду - све у грчким школама и са грчким наставним језиком. Његови биографи - међу којима је последњи и Југословен Ђорђе Игњатовић - кажу да је добио солидно образовање из предмета: историја (нарочито класична), филозофија, логика, реторика, географија, катехизис, богословље, затим математика и физика и да је научио, поред још неких других, и латински, француски, турски, грчки, касније и влашки, немачки, руски и српски језик. У Цариграду, где је живело неколико десетина хиљада Бугара - радника, занатлија, трговаца, баштована - Раковски је стекао своје прве социјалне и политичке идеје, упознао сталешки, језички и конфесионални конгломерат престонице Отоманског царства, добио прва искуства живота једне космополитске средине у којој су друштвени односи били знатно другојачији, сложенији, изукрштенији и пуни опречности, што је све одударало од патријархалне средине бугарског народа и његовог родног места Котела. У Цариграду он је дошао у додир са Неофитом Бозвелијем, који је, започињући борбу за културну и духовну еманципацију Бугара, дошао у сукоб са фанариотима. После Цариграда, Раковски је наставио студије у Атини, где је упознао још једног од вођа бугарског препорода, Илариона Стојанова, каснијег владику макариопољског. Ови сусети биће од великог значаја за његову даљу друштвено-политичку оријентацију.

У Атини, 1839. године, он постаје члан завереничко-патриотске организације "Македонско друштво" и узима конспиративно име Сава Македону. По угледу на тадашње грчке хетерије, и ово "Македонско друштво" имало је превратнички карактер - пропагандну и оружану акцију против Турског царства. Из Атине Раковски је убрзо прешао у Влашку, где је тада живело много Бугара, од којих су многи били дошли до великог богатства и угледа и помагали на разне начине сваку акцију бугарског национално-ослободилачког покрета на Балкану против турске власти.

Године 1841. Раковски се већ јавља као један од учесника у тзв. Браилској буни, одакле се - по угушењу буне - једва жив извукао само захваљујући томе што је имао пасош грчког поданика. Да овде подсетимо - у овој буни било је највише Бугара, али такође и грчких досељеника и ранијих српских емиграната; вођ буне био је бивши официр кнеза Милоша Владислав Тадић, који је по абдикацији кнежевој живео у Влашкој и, изгледа, био повереник Милошев у разним илегалним акцијама упереним против Турске.

Учествујући у Браилској буни 1841. године, Раковски је имао тек двадесет година. Ту је доживео своје прво "ватрено крштење" борца и револуционара. То је био заправо његов "прилог" - како би се рекло - патриотској ствари и покушају устанка против Турака. Ту је Раковски заиста иступио као отворен и храбар борац, руковођен идејом борбе за слободу. Ништа му није сметало што је позорница буне била Влашка, а не Бугарска. Уосталом, као ранији члан "Македонског друштва", за њега је фронт борбе против тираније и експлоатације био свуда тамо где се по општем уверењу балканских хришћана тога доба - ударало на Турчина и доприносило слабљењу Турског царства. Зар у Првом српском устанку под Карађорђем нису учествовале и добровољачке дружине (бећари) из разних крајева и земаља Балканског полуострва, међу њима и неки Бугари. А то исто десило се и у периоду Грчке револуције (1821-1829. године), када су, поред Грка, са турским војскама ратовали и добровољци, често у масама: Арбанаси (православни), Куцовласи, македонски Словени, Бугари, па чак и појединци Срби. Велики примери српског и грчког устанка, који су довели до знатних резултата, били су покретачка, идејна и морално-психолошка снага која је деценијама, све до 1860-их година, одушевљавала све поробљене балканске народе и упућивала их, негде више негде мање, на заједничко иступање против општег, заједничког непријатеља оличеног у Турском царству. Раковски је, колико својим темпераментом толико и васпитањем и својим интимним осећањем, био за консеквентно испуњење основних циљева које су остварили српска и грчка револуција у једном делу српског, односно грчког народа: истискивање турске власти са Балканског полуострва, па према томе и из средине бугарског народа. То ће он посведочити и у наредном периоду свога живота, који ће обухватити његове тридесете и четрдесете године.

Време између 1841. и 1844. године Раковски је провео далеко од своје отаџбине, у Француској, у Марсељу. Вратио се у Бугарску, преко Атине и Цариграда - где се краће задржавао - да би у Трнову, некадашњој престоници бугарског царства, примио учитељску службу. Но ту се убрзо сукобио са грчким владиком Неофитом. Дошав у Котел, уплео се "у социјалну борбу између еснафа и чорбаџија". Последица је била: хапшење, депортовање у Цариград и осуда на тешку тамницу, из које ће изаћи тек 1847. године.

Пошто је био ослобођен, Раковски се неко време задржавао у Цариграду, ушавши у неке трговачке послове. Али и тада не мирује, већ се укључује у борбу колоније престоничких Бугара за црквену самосталност. Он је дочекао да, с јесени 1849. године, буде отворена бугарска црква (посвећена светом Стефану), прва у којој се, од пропасти Бугарске, чуло богослужење на старословенском, као и проповеди на народном, бугарском језику! У Цариграду Раковски се упознаје и са неким Пољацима, емигрантима окупљеним око Чајковског, познатог боље под именом Садик-паша. Прихватајући неко време њихове погледе - да се положај бугарског народа у Турској може пре решити споразумевањем са Портом - Раковски је чак био вољан да поверује у могућност еманципације бугарског народа путем поступне еволуције политичких односа према Турској, нешто налик на пут и начин којим је Србија ишла између 1815. и 1830. године. Међународне околности, нарочито питање револуције у Европи, па самим тим и у Турској, после победе конзервативних снага 1844. и 1849. године нису никако давале изгледа да ће се нешто моћи променити у Турској насилним путем, као што је, такође, и унутрашња констелација прилика међу Бугарима била тада неуређена, како по питању односа према Порти тако чак и према Васељенској патријаршији, уколико се то тицало даљег пута у добијању бугарске народне цркве у Турском царству.

Не испуштајући из вида своја схватања да је бугарско питање, тј. ослобођење бугарског народа било могуће радикално и свестрано извести једино рушењем турске политичке власти на Балканском полуострву, Раковски не испушта из руку ни могућности које су се пружале да и легалним средствима уради све оно што је ишло у корист еманципације Бугара, па макар то, за моменат (докле то опште и посебне прилике буду одређивале) и не било у складу са његовим политичким и моралним погледима. Он је сматрао да би што јаче и што пространије просвећивање народа - ма то било изражено и у захтевима за самосталност бугарске цркве, организацију бугарских народних школа, јачање бугарске националне самосвести - у ствари значило исто тако припремање терена за предстојећу оружану борбу за политичко осамостаљивање Бугарске. Велико охрабрење у томе погледу могло је да значи то што се бугарске књиге штампају све више, што се организација бугарских школа спроводи са све већим успехом, што се доста бугарске омладине школује и у земљи а, исто тако, и у иностранству. Снажан морални подстрек давала је и чињеница да се бугарска емиграција у Влашкој и Русији све више интересовала за прилике у старом завичају, и да су се, на пример у Србији, бугарске књиге штампале готово исто толико као српске и да из Србије и Војводине долазе учитељи да помогну школску наставу у разним варошима Бугарске. Да је Раковски веровао и у способност бугарског народа, да је вољан и расположен да се покрене против Турака, могло се узети то што је баш у то време, 1850. године, био избио велики народни оружани покрет у пространом Видинском пашалуку и што су Турци, заправо Порта, пре били склони да се народна пацификација изврши мирним путем, уз давање извесних уступака у локалној (сеоској) управи и снижавање пореских обавеза неголи да режимом репресалија потврђују раније постојећу ситуацију и дотадашње управне и економске односе. Како изгледа, око 1850. године, Раковском се као основно питање у ослобођењу бугарског народа, што скоријем и што успешнијем, наметало двоје: политичко васпитање маса бугарског народа у служби идеје ослобођења и неопходност стварања политичке организације која би руководила тим великим, одговорним и опасним пословима. Избијање Кримског рата 1853. године вратило је Раковског опет на старе путеве и стара схватања. А то је била борба са Турцима свим могућим средствима до пуног ослобођења Бугарске.

Улазак Русије у рат 1853. био је пропраћен великим очекивањима и надањима балканских хришћана. У Бугарској је расположење народа било антитурски оријентисано више него икада: очекивало се да руске војске пређу преко Дунава, па да се читави крајеви Бугарске спонтано подигну на устанак. Али, после првих успеха, нити је руска војска прешла Дунав, нити су се Бугари дигли против Турака. Напротив, Турска је била ојачана својим савезницима: Енглезима и Французима.

Раковски је у то време, такође, очекивао ослобођење Бугарске. Да тај подухват боље успе, он је у почетку рата прешао у турску позадинску службу, као драгоман тумач, како би као обавештајац послужио руској војсци стационираној у Влашкој. Био је то један смео обрт у његовом животу и једна морална одлука која се, у први мах, тешко могла схватити. Али оправдање за овакав његов став показало се убрзо. Он је био један од тајних руководилаца једне велике завереничке организације, зване "Тајно бугарско друштво", која се, поред прикупљања обавештења за Русе, бавила и пропагандом у позадини турске војске, као и опремањем Бугара оружјем.

Међутим, 1854. године Турци су открили организацију и везе Бугара са Русима, па су похапсили неке њене присталице, на челу са Раковским. Раковског је Омер-паша Латас оптужио за велеиздају и под чврстом стражом послао на суђење у Цариград. Он је, међутим, успео да се ослободи турске пратње и да побегне у планину Балкан. Ту је успео чак да створи чету од дванаест људи и да, неко време, почне хајдуковати. Пред турским потерама, и да би се избегле репресалије против народа, он је чету распустио и прерушен пошао у своје родно место Котел. Но и ту није могао дуго да остане неоткривен. Уочи нове 1855. године он бежи у Свиштово, одатле у Букурешт, где је била аустријска војска.

У Влашкој је Раковски провео годину дана, бавећи се књижевним радом и проучавањем старије бугарске историје. Он проучава и савремено стање бугарског народа и са жаљењем констатује да је турска власт у Бугарској била још увек довољно јака и да су изгледи за ослобођење Бугарске, после пораза Русије у Кримском рату, постали још слабији. И стари методи борбе са Турцима, путем акција хајдучких чета, казивали су му се неуспешним и застарелим, или бар недовољним за једну ефикаснију ослободилачку акцију. Штавише, Турци су, после Париског мира, постали још охолији према својој раји и на безброј начина стављали јој на знање величину и снагу Отоманске империје, мада су зулуми и шиканирања били у приличној мери обустављени. Живећи у влашкој средини, Раковски је и сам био сведок тешког друштвеног и економског положаја влашких сељака и индолентности званичних кругова Влашке Кнежевине према положају бугарског народа у Турској.

Имајући пред очима нову ситуацију на Балканском полуострву и нов однос снага између Турске и Русије, Раковски напушта Влашку с јесени 1856. и жели да неко време проведе међу Србима, да изближе проучи искуство српског народа и његовог културног и политичког препорода око средине XIX века. Тек у овој новој средини он је имао прилике да сам изгради и једну нову концепцију рада на ослобођењу бугарског народа и Бугарске.

Основна мисао која је прожимала друштвено биће Раковског била је слобода Бугарске и бугарског народа. "Блгаријо мајко" била је његова политичка девиза и у службу ослобођења своје отаџбине он је ставио сав свој живот и све своје моћи: физичке, мисаоне и осећајне. Његов плаховити и жустри темперамент, сав у покрету и акцији, подстицао је и давао снагу волунтарној страни његове личности, која је ионако исказивала велику животну динамичност, сталну тежњу за променама, изванредно крепку и упорну вољу за успесима, за сталним успесима, за ослобођење и будућност Бугарске и Бугара. Колико га је била окупила мисао о својој ужој отаџбини види се и по томе што је он - према приликама и могућностима - истраживао и величао, речју и писањима, стару славу, сјај и величину бугарског средњег века, прво и друго бугарско царство: Неколико речи о Асену Првоме, великоме цару блгарскоме и сину му Асену Второме, затим Кратко разсждение врху тмних и лжовних начала, на којих је основана стара повестност всех европских народов - обе књижице (штампане су у Београду 1860. године) давале су не само схватање Раковског о историјској прошлости Бугара већ су, у неку руку, садржавале и програмску оријентацију његових схватања о организацији, месту и улози будуће Бугарске на Балканском полуострву и у међународним односима. По скромном суду Георгија Константинова, "то су, у ствари, (била) два покушаја да се објасни историјско право бугарског народа на самосталност политичку и црквену".

Али између хтења и стварности, идеја и остварења, биле су велике разлике, а на путу ослобођења бугарског народа стајале су крупне препреке. Бугарска је, стратешки и економски, представљала најосетљивији део Турског царства у Европи. Северни бугарски крајеви и Тракија били су житнице, а импозантне падине Балкана (легендарна Стара планина), прошаране заравнима и котлинама, велико товилиште разноразне стоке и исходиште прве балканске индустрије мануфактурног типа, од којих је Турска извлачила велика богатства и баснословне износе од пореза и такса, којих је у бугарским крајевима било на десетине врста. Сем тога, готово цела источна половина Бугарске била је јако колонизована муслиманским становништвом, које је чинило популациону и војничку снагу турско-исламског становништва на Балкану. У бугарским варошима и градовима Турци су држали велике војне посаде и ту су имали неколико изванредно снажних војничких утврђења. Све то чинило је да је Турска била животно заинтересована за свој државни суверенитет у Бугарској, а то је, опет, са друге стране, веома отежавало услове бугарског народа да, евентуално, лако и без великих жртава, дође до слободе и своје државе. Раковски, који је добро познавао свој народ и своју земљу, био је свестан тога. Али, неукротива природа и предузетан дух, он је, руковођен вером у животне снаге бугарског народа и политичком идејом о неодрживости Турскога царства у савременим историјским условима, пренебрегавао препреке и потцењивао тешкоће које су стајале на путу ослобођења Бугарске. Он је хтео да политичку и друштвено-културну стварност Бугарске, која је била крајње тешка, претвори у њену негацију, да покуша уклонити основне узроке који су ту стварност - крајње негативну за виталне интересе бугарског народа - одржавали и да бугарском народу, са своје стране и својим личним уделом, омогући оне путеве развитка које је он у својој креативној имагинацији предвиђао и својом усменом и писаном речи тако речито изражавао и сугестивно оцртавао.

Његова концепција опште еманципације Бугара, боље рећи његова визија националног ослобођења бугарског народа, састојала се у бескомпромисном и неодложивом императиву да се Турско царство и све компоненте његове економске, друштвене, културне и политичке организације пошто-пото ликвидирају у бугарским крајевима. Пошто се стеченим искуством, кроз историју више пута понављаном и по Раковском вишекратно лично доживљаваном, показало да су, због објективног положаја у коме се Бугарска у XIX веку налазила, сопствене моћи бугарског народа биле недовољне и слабе да се сам и искључиво сопственим снагама ослободи турске власти, Раковски је усвојио другу алтернативу, као концепцију за рушење турске државе. А то је била концепција заједничког рада, сарадње, акције и борбе балканских народа противу Турске. По Раковском, бугарском народу и његовим стремљењима ка слободи требало је тражити пријатеље и савезнике свуда тамо где су истоветни или слични разлози и политички фактори постојали да се Турско царство потресе, ослаби, разбије, чак и уништи.

За схватања Раковског, ту концепцију већ је, истовремено полузванично-полутајно, заступала Србија, која је, својим постојањем и својим дотадашњим развитком, представљала и доста значајан политички фактор у политици конфронтирања балканских држава и балканских народа против Турске. Али, такође, поред Србије ту су били још и Влашка, Грчка, Црна Гора, као и српски и грчки народ који је још остао под турском влашћу. Изван круга балканских држава и народа стајала је Русија, уколико је хтела и могла да допринесе рушењу Османског царства у Европи.

Отуда Раковски, животно заинтересован, премда са много идеализма и субјективног поимања силе и моћи поменутих балканских држава, неодступно ради да све те факторе балканске политике активно заинтересује за положај и судбину бугарског народа. Срби у Србији, Војводини и Црној Гори били су му, по језику, осећањима и заједничким јужнословенским интересима, најближи и, чинило му се, најискренији и истовремено најподеснији да схвате колико патриотске толико и дубоко хумане тежње бугарског народа. Нарочито у Србији живео је известан број бугарских политичких избеглица, а Србија је, још од времена прве владе кнеза Милоша, помагала бугарски препород штампањем већег броја црквених и школских књига, школовањем бугарских ђака по српским школама, давањем материјалне помоћи бугарским црквама и манастирима, дипломатском интервенцијом на Порти - да се Бугари узму у заштиту од неправди и ванзаконске експлоатације. Опет, Власи (Румуни) били су најнепосреднији суседи Бугара и преко њихове територије одржавала се веза са бугарским колонијама у Русији (Бесарабији, Одеси, Украјини); из Влашке су Бугари најлакше могли добавити оружје и остале ратне потребе. Даље, без Грчке није се могло озбиљније радити на дефинитивном рушењу Турске империје, имајући у виду њен географско-стратегијски положај, флоту и углед код филхеленистичких дворова у Европи. Најзад, Русија је била светионик надања свих поробљених балканских народа, посебно Бугара. Зато Раковски покушава да у сваком од ових појединачних државно-политичких фактора нађе подршку и помоћ.

У том правцу, где год му се за то пружала и најмања прилика, Раковски усмерава свој живот и рад. Он је непрестано активан, дејателан предузетник и стваралац. Он агитује речју и делом, пише књиге и брошуре, штампа стихове (Горски путник; Одлазак из Бугарске једног одушевљеног родољупца Бугарина лета 1853) и покреће листове. Води огромну преписку са Бугарима и странцима, тражи да му се шаљу извештаји из Бугарске, сакупља документе и документацију за своја писања и своја излагања. Он је стално у покрету, обилази бугарске политичке емигранте и економске досељенике, похађа разне представнике иностране политичке и просветне власти. Спроводећи у дело своје идеје, он уопште много путује, врбује присталице, стиче истомишљенике, организује своје земљаке у кружоке и тајне хајдучке или револуционарне чете. По потреби, он моли, апелује, убеђује, доказује. Покушава да окупи Бугаре из разних крајева, из разних социјалних средина и културних нивоа, агитујући он их дочекује са патриотском девизом о неопходној потреби да бугарски народ, вредан, марљив, пун патријархалног реда и способан за виша културна остварења, чему је најбољи пример био управо почетак препорода (взраждане), што пре дође до своје слободе и до своје националне државе.

Оваква своја схватања Раковски је покушао да оствари управо за време свог боравка међу Србима, најпре у Новом Саду 1856-1857, а затим у Београду 1860-1863. године.

Од послератних југословенских историчара, боравак Раковског у Новом Саду подробније је обрадио др Коста Милутиновић, а затим и Божидар Ковачевић. Тако је Милутиновић делатност Раковског пратио кроз његову једногодишњу сарадњу (1856-1857) у "Србском Дневнику", чији је уредник био Данило Медаковић, и кроз његово уређивање "Блгарске Дневнице", чији се први број појавио 26. јула 1857. године. (Огледни број носио је само наслов "Дневница").

Што се тиче сарадње Раковског у "Србском Дневнику", од важности је било то што је овај виђени лист војвођанских Срба почео учестало доносити вести о стању и приликама у Бугарској и што је вршио критику турског режима у односу на његове хришћанске поданике, заправо у односу на бугарски народ. Готово сталном сарадњом у овом новосадском гласилу, Раковски је у ствари донео једно обиље докумената и података о тешком положају Бугара у Турској, па је тиме непосредно упознавао српску читалачку публику са суседним сродним народом. Више од тог, он је својим чланцима и својим импресивним стилом заинтересовао и неке политичке представнике аустријске управе у Војводини, који су у њему почели гледати револуционара емигранта који је могао помутити односе чак између Аустрије и Турске! У сваком случају, својим чланцима о Турској Раковски је много пута порицао "тачност писања једног дела туркофилски оријентисане западно-европске штампе", нарочито у њеним тезама о европеизацији Турске и уживању грађанских права њених хришћанских поданика.

"Блгарска Дневница" била је понос амбиције Раковског као писца журналисте и његовог патриотског дуга према своме народу. Материјално и стручно потпомогнута од Д. Медаковића, "Дневница" је издала укупно осамнаест бројева. После тога била је забрањена од аустријских власти, на енергично тражење Турака, 23. октобра 1857. године, а Раковски је морао, као непожељни политички емигрант, да напусти Нови Сад.

"Блгарска Дневница" је одиграла велику историјску улогу, не само у тадашњем бугарском друштвеном и културном животу већ и у развитку Раковског као друштвено-политичког и национално-културног радника. Кроз њу, тј. "Дневницу", Раковски се јавља као искусан новинар и уредник, човек од животног искуства и умешности, ерудит и политичар, смелих погледа и храброг става према свим текућим политичким и друштвеним питањима која су се тицала бугарске стварности тога времена, па и изван тих граница. Имајући за циљ и упознавање Европе са тешким положајем бугарског народа у Турској, као и народно просвећивање - чему је лист првенствено и био намењен (у Бугарској Раковски је имао на стотине претплатника а још више читалаца) - "Блгарска Дневница" је заталасала посебно и српско јавно мњење, нарочито међу војвођанским Србима; али, исто тако, ни турске власти нису могле остати равнодушне према многим чланцима у овом листу. Јер, по тачном суду К. Милутиновића, "Блгарска Дневница" је оштро критиковала не само турски феудални поредак као такав, него и грчку црквену хијерархију, фанариотске архијереје које је Цариградска патријаршија слала у бугарске епархије и који су безобзирно експлоатисали бугарски народ, и бугарске чорбаџије, носиоце крупне бугарске буржоазије која је пактирала са турским феудалцима и грчким владикама против свог сопственог народа. Најзад, "Блгарска Дневница" је будно пратила и са признањем бележила сваки нови успех бугарских родољуба на културно-просветном пољу, знајући да само просвећен народ може да извојује своје ослобођење.

За новосадски период живота Раковског од значаја је да се помене и то да је 1858. године у Новом Саду штампао своју поему Горски путник, затим у Седмици, чланак Нема ли изгледа за спојење књижевног језика код Бугара, Срба, Хрвата и Словенаца?, где је заступао тезу о могућности једног заједничког литерарног језика Јужних Словена.

У Војводини је Раковски имао широки круг пријатеља, познаника и сарадника, међу којима су били - да поменемо само неке - Јован Јовановић Змај, Ђорђе Поповић Даничар, сликар Новак Радоњић, Михаило Полит-Десанчић, професор Јован Бошковић.

За боравак Раковског у Новом Саду и његово дружење са елитом српских књижевника и јавних радника тога времена од важности је да се истакне и гледиште Раковског на духовно јединство Јужних Словена. Свакако под утицајем Медаковићевим, чије пријатељство и благонаклоност није никада заборавио, Раковски је заступао тезу - поред све националне индивидуалности Бугара у посебном смислу - да су Јужни Словени један народ, у ширем смислу речи, и да их је туђа политичка владавина и разлика у вери током времена издиференцирала на Бугаре, Србе, Хрвате и Словенце. Али, ако су већ постојале националне разлике међу њима, постојао је, такође, и важан разлог да дође до ближег културног зближавања, које је могло бити предуслов за политичку сарадњу међу Јужним Словенима. Раковски, отуда, препоручује зближење и преко литературе као средства за масовно образовање и упознавање. Он сам покушава да бугарски језик приближи српскохрватском, изостављајући, у много случајева, именичне постпозитиве, познати бугарски члан на крају речи, и уноси у своје списе српску лексичку грађу. Штавише, он тврди да се именични члан код Бугара, у говорном језику, јавља тек у XVII веку и да је настао под утицајем грчког језика и грчког црквено-културног утицаја за време турске владавине. По суду Божидара Ковачевића, Раковски "... говорећи затим о корупцији бугарског језика... приписује је грчком свештенству, које је угушило бугарску књижевност, просвету и културну традицију. Он закључује да је употреба члана 'излишност и гркизам в блгарски јазик', да су 'грцко наводнение'... Иако, дакле, није сасвим јасно одговарао на питање, Раковски је, противећи се употреби члана и сам употребљавајући падеже, указао тиме како би бугарски језик могао приближити осталим јужнословенским језицима."

Но и поред несумњивог успеха и жеље да се бави књижевним радом, Раковски је у првом реду желео практичну политичку активност. А то је могло бити, како му се чинило, најзгодније у Србији.

После двоипогодишњег бављења у Галцу и Одеси, Раковски се 1860. године обрео у Београду.

За боравак и рад Раковског у Србији и за његове односе са српском владом, по нашем мишљењу, биле су битне ове три ствари: прво, делатност Раковског као културно-књижевног и политичког радника у Београду; друго, његов рад на војно-политичком организовању бугарског национално-револуционарног покрета у Србији и Турској (Бугарској), као и на стварању тзв. Прве бугарске легије; и треће, Раковски у дипломатско-политичким мисијама српске владе у Грчкој и Црној Гори. Око овога се првенствено и окретала активност Раковског у Србији, и на овим стварима су се у то време и искристалисали његови ставови по најбитнијим питањима међубалканске сарадње и акционог фронта балканских народа против Турског царства.

Раковски је први пут посетио Београд још 1857. године, али је у ствари то био његов пролазак кроз престоницу Србије на путу за Нови Сад, где је Раковски и почео своју друштвено-политичку делатност бугарског националног револуционара у српској средини. Други пут он је приспео у Београд марта 1860. године, дошавши из Влашке, са намером да ту штампа неке своје списе, књиге. Међутим, добар пријем на који је наишао међу Србима определио га је да у Београду остане дуже време. Као познати политички бугарски емигрант, отресит, комуникативан и са реномеом заклетог непријатеља и политичког противника Турске, Раковски се брзо и лако упознао са вишим и највишим представницима српске власти, укључујући ту и кнеза Михаила и затим Илију Гарашанина. Заједнички политички погледи на проблем опстанка Турског царства на Балканском полуострву и на потребу брзог и потпуног ослобођења бугарског народа учинили су од Раковског врло популарну личност у Србији; он сам, пак, користећи пуну моралну, политичку и материјалну подршку српске владе, постао је врло одан присталица кнез-Михаилове балканске политике и стварања илегалних политичких организација у Турској ради што боље припреме за, у погодном тренутку, једновремено обарање Турског царства на Балканском полуострву путем заједничке објаве рата слободних балканских држава и устанка балканских народа поданика Турског царства.

На овој основи пуног споразумевања и пријатељства са представницима српске владе, Раковски је најпре започео своју делатност у Београду као културно-књижевни и национално-политички радник. То се највише огледало у покретању "Дунавског лебеда", који је био недељни лист - "граждански, љубословни и забавни вестник".

"Дунавски лебед" је излазио од 1. IX 1860. до 14. XII 1861. на бугарском језику, с тим што су важнији чланци - у каснијим бројевима - ради упознавања и европске читалачке публике штампани и на француском језику. У "Дунавском лебеду" Раковски је расправљао о политичким и економским питањима Турске, о унутрашњим односима у Турском царству између управних власти и народа, о денационализаторској политици Цариградске патријаршије и експлоатацији верника путем такса и намета, о стању бугарске просвете и школства и др. И свуда иступа са ставом и речима ватреног борца за права и слободу свога народа.

Да поменемо само неке наслове чланака и расправа, према недавно изашлој књизи Георги Боршукова (Изабрани списи и одломци литерарног дела Раковског), и то из серије о политичким и друштвено-културним питањима:

Данашњи век не боји се неправедних анатема;
Народност;
Бугарско народно питање пред Отоманском Портом;
Историјско право народа у Европској Турској;
Издаја;
Почетак католичке акције у Бугарској и њено данашње стање;
Наше питање;
Бугарске књиге и њихов редактор Бурмов;
Лудост за пресељавањем у Русију;
Смрт и погреб уније у Бугарској;
Незадовољан шестомилионити народ не може остати хладнокрван и миран;
Да одбацимо непријатељски удар и да сачувамо јединство народа;
Један општи устанак је неизбежан;
Боље смрт неголи (бедан) живот;
Турска ће пропасти.

Очито је да је борбена страна написа у "Дунавском лебеду" била јаче изражена но раније у "Блгарској Дневници". Свакако да је Раковски то радио са знањем, чак можда и на подстицај српске владе. На 248 страница оригиналног текста, "што износи пет стотина, односно хиљаду страница, већ према величини слога, једне књиге у обичном формату", "Дунавски лебед" је потпуно био испунио сврху ради које је био и покренут. Уопште узев, то је био један од најбољих листова на бугарском језику из времена до ослобођења Бугарске.

У току свог боравка у Београду Раковски је написао и штампао неколико књига и брошура. Поменули смо његову књигу О Асену Првоме, и Краткое разсуждение. Ту још долазе: Глас једног Бугарина (Земун 1869), Отговор на богословскаја грцка брошура (Београд 1860), Преселеније в Русија или руската убијствена политика за Блгарите (Букурешт 1861). У свим овим делима Раковски расправља о бугарском питању, било да је реч о прошлости, било о савременим збивањима, а све са тежњом да се оправда и докаже потреба за ослобођењем бугарског народа од туђинске политичке, друштвене, културне и економске предоминације. Турска влада протестовала је у Београду, тражећи забрану излажења "Лебеда" и екстрадицију Раковског, али је српска влада - по кнез-Михаиловом наређењу - увек одбијала турске захтеве. Штавише, она је не само политички стајала иза његовог писања већ је и новчано субвенционисала излажење листа и, уопште, давала моралну сатисфакцију његовој публицистичко-пропагандној делатности у Београду.

Имајући у виду овакву заштитничку политику према Раковском и његовој пропаганди за ствар бугарског народа, у Београд долази све већи број Бугара, нарочито студенти, ђаци и професионални револуционари-хајдуци. Са њима, имајући пуну подршку Србије, Раковски почиње да изводи и практичну организацију својих концепција о ослобођењу бугарског народа.

За време живљења у Београду, дакле, Раковски се није борио само пером за ствар еманципације бугарског народа. Он, стари завереник, борац и хајдук, приступио је и практичном остварењу својих основних замисли: стварању војничке организације Бугара који су живели у Србији и оних који су, бежећи из Турске, у њој тражили уточиште и заштиту. И ово је Раковски радио уз сагласност и пуну политичку, моралну и материјалну помоћ српске владе. Опште и посебне околности ишле су томе на руку, а у целој овој активности Раковског, може се рећи, било је неког плана и широке методичности.

Тако је, до 3. XII 1861. године био састављен "План за ослобођење Бугарске", крајем 1861. и почетком 1862. дошло је до оснивања Бугарске легије, а у јуну 1862, за време догађаја изазваних бомбардовањем Београда, било је образовано Привремено бугарско началство, у ствари политички одбор Бугара у Србији, чији је председник био управо Раковски а чланови: Рашко Петров, Иван Касабов, Иван Грујов, Д. Павлов и С. Иванов.

Ова политичко-организациона страна делатности Раковског значила је много у буђењу национално-револуционарне свести код Бугара. План је предвиђао средства, тактику и стратегију ослободилачке борбе: са око 1000-1200 добровољаца, Бугарска легија требало је да упадне у Бугарску и да, идући масивом Старе планине, допре до Трнова, дижући свуда народ на устанак. Сама легија била је војнички оганизована и обучена од српских инструктора; наоружање је потицало из српских магацина а легионари су били обучени у народно ношиво, са бугарским националним војничким амблемима; издржавање легије највећим делом финансирала је српска влада; Раковски је био војвода легије. Овако опремљена, она је имала да пређе у Бугарску и почне дејствовати онда када и Србија буде објавила рат Турској, чиме би се формално наступање српске војске координирало са устаничко-герилским (хајдучким) акцијама хришћана у позадини турске војске.

У догађајима око бомбардовања Београда наступила је и Бугарска легија са Раковским. Карактеристично је да је у њој осим Бугара, који су сачињавали главнину бораца, било и доста Македонаца и Срба из разних крајева Турске царевине. Касније, док се српско-турски сукоб решавао дипломатским путем и уз посредство Великих сила, Бугарска легија држала је посебан сектор према Калемегдану а њени борци дали су многе примере храбрости и јунаштва за време повремених српско-турских пушкарања.

У том међувремену дошло је до покрета Бугара око Трнова и Габрова. Вођ покрета био је легендарни Хаџи Ставро. По налогу Раковског, из Србије је прешао у Бугарску и Панајот Хитов, да подиже народ против Турака. Али, у септембру 1862. године, тзв. Канличка конференција представника Великих сила регулисала је српско-турски спор и обавезала српску владу да распусти све добровољачке војне формације, па и Бугарску легију. Поступајући по овој међународној обавези, српска влада је пружила могућност свим легионарима - који би то хтели - да пређу у српску службу, било у војсци било по државним надлештвима. Осим тога, српска влада била је вољна да их призна за своје грађане. Док су многи легионари отишли за Румунију и Бугарску, Раковски је са једним бројем Бугара остао у Србији.

Кнез Михаило није био задовољан одлукама Канличке конференције и пристао је тешка срца да се са њима сагласи. И Раковски је био разочаран, али је сматрао да је најбоље да и даље остане у Србији, где му се пружало највише могућности за рад са Бугарима у Бугарској и иноземству. Он је и даље уживао пуно поверење кнеза Михаила. Штавише, у пролеће 1863. српска влада послала је Раковског у Грчку да испита становиште грчке владе о међубалканској сарадњи после догађаја из 1862. године.

Шаљући Раковског у Атину на преговоре са Грцима, српска влада је учинила добар избор. Раковски је, пре свега, добро знао грчки језик и као Словен, Бугарин, могао је да буде потпуно поверљив у својој дипломатској мисији у разговорима са представницима грчке владе. Сем тога, он је и од раније био добро упознат са приликама у Атини и менталитетом Грка, па му је то искуство могло добро доћи и у извршавању постављених му задатака. Има још једна ствар која је, по нашем мишљењу, била такође важна у избору Раковског као изасланика српске владе. То је било његово доста добро и активно познавање спорних питања словенско-јелинских супротности и међусобица, размимоилажења, а поготову тзв. бугарског питања. Раковски је, свакако, и као добар бугарски родољуб и као - тада - анимирани присталица кнез-Михаилове балканске политике, могао бити непоколебљив, да не кажемо упоран, с једне стране, у одбијању прелиминарних претензија Грчке за територијалну границу на Балкан-планини, а са друге стране, у настојањима његовим да, евентуално, грчка влада утиче на Васељенску патријаршију - преко фанариота у Цариграду у смислу повољног решења бугарског црквеног питања. Додуше, Раковски се, као дипломатски изасланик српске владе, морао држати тачно датих упутстава и са Грцима разговарати у оквиру датих му овлашћења и допустивих политичких оквира. Али, према приликама, а то је тада било и иначе често практиковано код балканских државника и дипломата, проширивање теме разговора правдало се политичком актуелношћу и сложеношћу основног преговарачког проблема. Ми не знамо, тачно и потпуно, шта је све у Атини био предмет разговора Раковског са представницима грчке владе, али претпостављамо, са реалном вероватноћом, да је Раковски поставио, у подробној форми, и питање неадекватних, историји и постојећим приликама, грчких претензија према македонским Словенима и Бугарима. Уосталом, можда га је српска влада баш зато и послала у Атину, као што је могла рачунати и на његове раније конспиративне везе са представницима иредентистичких друштава епирских и тесалијских Грка. По најновијим истраживањима Гргура Јакшића и Војислава Вучковића, "његова мисија морала је бити сасвим тајна. Он је кренуо на пут средином марта 1863. са пасошем на име Пападопуло, носећи шифру за општење са Београдом. У Атини је поверио старим пријатељима Србије да су Бугари сагласни с планом о заједничкој акцији да би у случају оружаног покрета Србије, Црне Горе и Грчке могли да им се придруже са 20000 добровољаца. Али је наишао на рђаво расположење према Словенима. Крајем маја кренуо је за Црну Гору, оставивши у грчкој престоници као 'заменика' једног бугарског студента." Као што је из других извора познато, тај студент био је Марко Балабанов.

Као што се види, мисија Раковског у Атини није донела никакав резултат и никакву промену у постојећим српско-грчким политичким односима. Али ми сматрамо да је његов одлазак у Атину у својству дипломате Кнежевине Србије био на посредан начин од практичне користи по даљи ток и правац српско-грчких преговора о политичким питањима везаним за проблем рушења Турског царства. По свој прилици, каквог је колеричног темперамента био, он је, са чињеницама и речитошћу, могао предочити Грцима стање словенске ствари у Турској и праву суштину словенско-јелинских односа, што се није могло тако лако оповргнути. Ако се у будућим српско-грчким дипломатским и политичким разговорима у погледу њихове заједничке политике према Турској имало рачунати и на учешће Бугара, а затим и читавог македонског и српског становништва на простору од Костура и Солуна до Ниша и Призрена, морало се, нарочито са грчке стране, повести озбиљнијег рачуна и реалистичније оцењивати друштвено-политички - укључивши и етнички конфесионални - проблем овог дела Балканског полуострва. Посредно једном извештена о овоме, и српска влада је, са више бриге и осећања за историјску одговорност, могла парирати Грцима у њиховој политичкој тези о територијалном простирању будуће Грчке до Скадра, Скопља и Балканског превоја и делимитацији - на тој линији - са такође будућом Србијом или српско-бугарском уједињеном, заједничком државом (разуме се за случај пропасти Турске). (Ми ћемо касније видети како се, следећих деценија, у српско-грчким политичким преговорима, грчке претензије на словенске области поступно све више повлаче ка југу: поред пробуђене словенске народности, која је сама за себе представљала неоспорну политичку чињеницу, и идеје Раковског у погледу сређивања словенско-грчких спорних питања одиграле су несумњиву улогу). Акција Раковског, за све време боравка у Србији, као и у време његове мисије у Атини - може се са сигурношћу прихватити - била је одлучујућа за одрешитије, стабилније и консеквентније схватање српске владе у третирању бугарског питања управо у погледу сређивања односа код балканских народа. То ће нарочито доћи до изражаја у потписивању српско-грчког уговора у Веслау, код Беча, 1867. године, који је у свом 7. члану утврђивао да "народима који буду узели учешћа у борби, признаће се право опредељења ако се одлуче за образовање засебних држава, оне ће се обавезно организовати у оквиру балканске конфедерације".

Враћајући се из Атине у Београд, Раковски је опет ишао морским путем - бродом за Трст. Успут, он је свратио и на Цетиње, како би се лично упознао са приликама у Црној Гори и истовремено упознао Црногорце са положајем бугарског народа под турском влашћу. Разуме се, и овде је он имао да обави одређене послове политичке природе које му је дала у задатак српска влада, а то се, у првом реду, тицало споразума о заједничкој радњи словенских балканских народа за ослобођење Јужних Словена од турске власти у блиској будућности, као и да се прикаже из којих разлога - због политичке међународне констелације и својих обавеза према Русији - српска влада није објавила рат Турцима за време ратовања Црне Горе с Турском у 1862. години.

Раковски је у Црној Гори провео краће време. Он је, заправо, о Црној Гори и раније имао подоста обавештења, углавном из српских листова који су излазили у Новом Саду и Београду, посебно од Данила Медаковића, уредника "Србског Дневника", а такође и из српских службених кругова. Интересантно је, за његова схватања о јужнословенској солидарности, да је Раковски већ почетком августа 1862. године за време најжешћег црногорско-турског ратовања, поздрављао борбу Црногораца против "старог крвника"; он је чак био "саставио један проглас својим земљацима, позивајући их да сљедују за примјером Црне Горе". Такође, за време догађаја око бомбардовања Београда, јуна 1862, имао је прилике да се упозна и са неким Црногорцима, Херцеговцима и Васојевићима, којих је тада било доста у Србији, окупљеним нарочито у Ваљеву у четама тамошњег Јужнословенског добровољачког корпуса. Али, контакт са једном службеном црногорском личношћу он је успоставио тек у Атини 1863, пре свога доласка у Црну Гору. То је било његово познанство са капетаном Пером Пејовићем, кога је кнез Никола послао у Атину Грцима да изрази захвалност грчкој влади за пружање помоћи Црној Гори у њеном рату са Турском.

Раковски је у Црној Гори наишао на добар и достојанствен пријем: био је поласкан почастима и уважавањима које су му указивале прве личности из политичког живота Црне Горе. Чак и касније, како саопштава Крумка Шарова, он је изражавао срдачну захвалност за гостопримство кнезу Николи и војводи Мирку Петровићу, напомињући да је у јуначкој историји Црне Горе видео поучан пример и за Бугаре.

Раковски ће се, у политичким стварима, још једном срести са званичним представницима Црне Горе. То ће бити априла 1864. године у Букурешту, за време службене посете Влашкој Маша Врбице, ађутанта кнеза Николе. Тада, по мишљењу Гргура Јакшића и Војислава Вучковића, "изгледа да је Врбица имао задатак да постигне споразум о сарадњи са групом око Раковског и са Румунима".

Српско-турско поравнање по закључцима Канличке конференције представљало је тежак удар за Раковског и ствар бугарског покрета, исто онако као и за планове кнеза Михаила о ослобођењу српског народа у Турској. Диктат европских сила био је јачи од жеља балканских политичара и стремљења балканских народа за слободом. Неуспех у Атини такође је изневерио очекивања Раковског. Црна Гора, где су га изванредно примили, тек је завршила један тежак рат са Турском и није могла улазити у нове војно-политичке акције на Балкану. Уопште, од свршетка Кримског рата смањили су се изгледи за ослобођење хришћана у Турској. Штавише, ни у Бугарској народ није био више приправан за било какву већу антитурску акцију, нарочито после неуспеха покрета око Трнова и Габрова 1862. године. Чак је постојала тенденција подвајања међу Бугарима: Стојан Чомаков заступао је идеју споразумевања са Турцима на бази ситних уступака Бугарима, нарочито по црквеном и школском питању; Драган Цанков је већ био започео са унијатском (католичком) пропагандом међу Бугарима, пошто је сматрао да ће бугарски национални интереси бити најбоље заштићени од француске дипломатије, која је тада имала велики утицај на Порту. Раковски је стога решио да пређе у Румунију, како би био ближи догађајима у својој отаџбини. Уосталом на то су га нагониле и размирице међу тамошњом бугарском политичком емиграцијом.

У Румунији, осим групе присталица Раковског, 1866. године био је основан и Бугарски тајни централни комитет, који је ступио у везу са тадашњом владом румунских либерала. У почетку за револуционарну акцију у Турској, овај комитет је - после раскида са румунском владом прешао на позиције тражења дипломатске потпоре западних сила за ствар ослобођења бугарског народа, па чак и за неку врсту бугарско-турског споразума на бази политичког дуализма власти, по угледу на нагодбу између Немаца и Мађара. То је учинило да се из овога комитета одвојила група тзв. младих, углавном ранијих присталица Раковског, који се тада био тешко разболео и са тешкоћом пратио развој догађаја.

Са друге стране, као антипод Бугарском тајном централном комитету поново је почела са активношћу тзв. Добродетељна дружина, која је тражила ослонац на Русију и залагала се за сарадњу са осталим Јужним Словенима у Турској. Из ових редова је у јануару 1867. године и потекла иницијатива за склапање споразума са Србијом ради оснивања једног југословенског царства које би се звало Бугаро-Србија или Србо-Бугарска, а под династијом Обреновића. Ова Добродетељна дружина, позната и под именом Комитет старих, укључила је у свој план рада и присталице Раковског, као што су били Панајот Хитов, Филип Тотју, Хаџи Димитар, Стефан Караџа и други. Са овим комитетом, чије су друштвено-политичке позиције представљали крупни трговци и група интелектуалаца око њих, српска влада склопила је споразум за заједничко иступање против Турака.

Међутим, за то време, Раковски је у Румунији наставио своју политику споразумевања са Србима у Србији и Црној Гори. Он је стално био у контакту са Костом Магазиновићем, српским дипломатским представником у Румунији, и са своје стране доприносио да дође и до српско-румунског споразума за заједничку акцију против Турске. Врховно народно тајно грађанско началство, с краја 1866. године, била је нова револуционарна организација. За њу је Раковски написао и Привремени закон за народне горске чете за лето 1867. "Кроз дисциплиноване, добро организоване и руковођене чете Раковски се надао да оствари свој план за ослобођење Бугарске." Али га је смрт, 8/20. октобра 1867. године, омела да покуша остварити своје револуционарне замисли. Тзв. Друга бугарска легија у Београду из 1867. године може се сматрати да је исто толико његово дело (бар по основној замисли и примеру из 1862. године) колико и руководства Добродетељне дружине. Оно што је од интереса да се каже то је да је у овој другој легији било представника свих јужнословенских народа, међу којима су се посебно истицали четници Панајота Хитова и Филипа Тотју.

Смрћу Раковског нестао је један од представника и вођа бугарског национално-револуционарног покрета, а такође и најизразитији носилац идеје о политичкој сарадњи свих Јужних Словена. Раковски је, чини нам се, највише допринео да се ствар бугарског народа упозна међу осталим балканским народима и међу балканским државницима. Ношен племенитом мишљу и несебичним осећањима да што више и што боље допринесе ослобођењу бугарског народа, он је истовремено био и носилац политичке идеје борбе са Турском царевином на бескомпромисним основама доследне револуционарне борбе за ослобођење балканских народа. Самим тим он је премашио оквире историјске личности само бугарског народа. За Југословене Раковски остаје она личност која је највише урадила да се Бугари поведу путем историјског развитка у заједници са суседним и сродним српским народом. У тој његовој делатности било је и успелих, али и каткада промашених иницијатива, поступака, погледа и судова, но то не умањује његово место и његову улогу у југословенско-бугарским везама XIX века. У ствари, Раковски тек чека да се о њему напише исцрпна, свестрана и, нарочито, критичка студија и да се да објективна научна оцена његовог рада на бугарско-југословенском зближењу.