Пројекат Растко : Бугарска

Владимир Стојанчевић

Вуково интересовање за "Шоплук" и "Шопове"

из књиге: Срби и Бугари. 1804-1878. Чланци и расправе, Прометеј, Нови Сад, 1995, стр. 155-159.

Успомена на пок. проф. Владана Недић - великог поштоваоца Вуковог дела и мог доброг и драгог пријатеља - Владимир

За познавање језичких, етнографских и културно-историјских прилика пограничних крајева Србије и Бугарске у првој четвртини XIX века Вук Караџић је дао неколико незаобилазних података и изнео нека своја веома значајна схватања. Његова казивања о томе су двоструко значајна:

(1) што су прва у науци саопштена знања о пространом региону који се дуж источних граница Србије из времена Првог српског устанка - са Дунава простирао поред Старе планине даље ка југу и истоку, и (2) што су та казивања била проверена на начин који је, уопште, био карактеристичан за Вуков хеуристички и књижевни рад. У овом случају реч је о пограничној територији која је, касније, у науци била позната под уопштеним именом Шоплук, односно његовим синонимом Торлак - са нешто суженим географским значењем.

Ова територија простирала се између Видина, Пирота, Софије и Враце, па и даље према истоку и југу. Вуково интересовање за ове крајеве поникло је, најпре, из жеље за скупљањем народних песама и лексичке грађе за Српски рјечник, да би се, потом, пренело на његова шира занимања за етнографска, језичка и историјска питања.^[1]

Од споменутих градова и крајева, Вук је из аутопсије познавао, унеколико, само Видин куда је ишао по налогу Карађорђа и Правитељствујушчег Совјета 1812. године, у политичку мисију Мула-паши, тадашњем гувернеру Видинског пашалука. Службујући у Брзој Паланци и Неготину, Вук је - по свој прилици - долазио у додир и са бегунцима - емиграцијом која је из видинског краја била прешла преко Тимока и населила се у пограничним селима ослобођене Србије. Тако, на пример, познат је онај Вуков податак да су ти досељеници - бегунци из Бугарске славили славу^[2] исто тако као и народ у Србији. Међу њима могли су се наћи, свакако, и људи из предела од Старе планине према Дунаву, идући од Белоградчика и Ћипровца ка Лом Паланци и Враци. То су били тзв. Загорци, становништво Загорја, за које се знало у Србији Карађорђева времена, што Вук и спомиње у свом каснијем књижевном и научном раду. Једну лепу и свежу лирску песму у којој се опева Загорје Вук је објавио још у Малој простонародној славено-сербској пјеснарици^[3]

Девојка са три љубовника

"Кажи Радо, кажи брати:
Колко имаш љубовника.
Ја и имам до тројицу:
Један ми је у Загорју,
Други ми је у Поломљу,

У јужне пределе данашње Србије, за време Првог српског устанка тада у Турској, Вук за живота није имао прилике да оде, али је, на пример, долазио у додир са Пироћанцима и пиротском емиграцијом која је, у ослобођеној Србији, била знатна и позната по својим војводама Мити и Маринку Петровићу, на југоисточном фронту српско-турског ратовања до 1813. године. По свој прилици, међу њима је Вук и могао да нађе учитеља Проку и да од њега унесе у своју прву књигу Српских народних пјесама две лепе пиротске лирске песме:^[4] Крштење Христово - "од неког учитеља Прока, родом из Пирота, с бугарске границе", и Сестра брату зарукавље везе.

Слично је било и са софијском емиграцијом, која се растурила по Србији, и међу којима је било и знатнијих људи у војно-политичкој историји српског ратовања са Турцима, а које је Вук, бесумње, могао упознати понајпре у Београду: на скупштинама устаничких старешина, у Совјету, београдском магистрату и иначе приватно у вароши.

Исто тако, после 1814. године, живећи у Бечу, Вук је имао прилике да дође у додир са многим "турским" трговцима који су, из разних крајева Балканског полуострва, долазили у престоницу Аустрије где су понеки од њих често били објект за научна истраживања, нарочито из области језика и етнографије.

Имајући ово у виду, како период проучавања из времена Првог српског устанка тако и време проведено у Бечу и, затим, опет у Србији кнез-Милошевог периода, заинтересован и знатижељан, Вук је дошао до извесног броја података о приликама у пограничним крајевима у Турској. Радећи живо не само на скупљању народних песама већ бавећи се, све више, и питањем језика, Вук је, још на почетку своје књижевно-научне каријере, уочио једну етнографско-језичку појаву која се, у различитом степену сличности и разлика, уочавала код становника поменуте шопске одн. торлачке области.

Најпре, у Српском рјечнику Вук под одредницом "Торлак" пише: "човјек који нити говори чисто Српски ни Бугарски".^[5] Из овога се може извући закључак о Вуковом, условно, уочавању једне интересантне зоне на додиру српске језичке територије са бугарском, односно - могуће - дијалекатској варијанти (у основи) српског говора која је, према истоку и североистоку, обухватала знатно географско пространство. Тако, у познатом писму П. Ј. Шафарику из 1827. године, алудирајући на Шафариково професорско-кабинетско поимање језичке и етнографске проблематике лимитрофних српско-бугарских подручја, Вук изричито каже: " Сад ћу нешто да Вас опоменем. Немојте Ви Србе бугарити. Не само што Љесковчани и Приштинци нијесу Бугари, него и сами Видинци и Ћипровчани и Пироћани по језику су ближе к Србима, него к Бугарима (премда не говоре чисто ни једним језиком) недајте се Ви преварити којекаквим Бугарским Ћифтама, које су, као сваки човек, ради свој род умложити."^[6]

Доиста, јасно, одређено и категорички, Вук оцртава језичку (дијалекатску) и етничку ситуацију у западним пределима Шоплука, сматрајући да Видин, Ћипровац и Пирот, са својим подручјима, укупно узев, показују преимућства битних особина српског језика над бугарским. Овакав његов закључак сматрао се двоструко инструктивним: што је, у посебном смислу, поближе одредио говорне квалитете становништва реченог подручја, и што је - grosso modo - одредио његов дијалекатски однос у укупној структури српског говора на читавом етничком простирању српског народа. (Ово Вуково схватање касније је методом критичког испитивања потврдио низ филолога и етнолога: Стојан Новаковић, Александар Белић, Павле Ивић, Милан Ђ. Милићевић, Тихомир Ђорђевић, Владимир Николић, Маринко Станојевић и, разуме се, Јован Цвијић).

Али, далеко од тога да од једне појаве чисто научног интересовања прави политички проблем у српско-бугарским односима, Вук је и даље настојао да о пограничним српско-бугарским крајевима изнађе нове факте. 1820-их и 1830-их година он више пута изражава жељу да испита говорне особине јужних предела, више од онога што му је већ било познато и што је изнео у писму Шафарику. (Повод за то могла је бити и критика која је, са више страна - како од слависта тако и од неких просвећенијих Бугара - долазила на Вукова саопштења о примерима бугарског језика, публикованим у Додатку к Санкт-петербургским сравнитељним рјечницима, али и иначе).^[7]

Али, интересујући се у томе правцу, Вук је дошао, изгледа, до неких нових погледа. Наиме, радило се о једном новом методолошком поступку који је ваљало применити када се проучавала језичка, етнографска и културно-историјска материја суседних предела двају сродних народа као што су били Срби и Бугари. Најбоља потврда томе - из каснијег периода његовог стварања, 1859. године - јесте његово обраћање угледном бугарском "възрожденецу" и управитељу школа у Софијском мутесарифлуку Сави Филаретову, да му помогне у пружању неких података за писање једног већег дела о Србима и Бугарима, заправо података о Шоповима. Мора да је било велико изненађење за Вука, као што му је то бесумње причинило велико задовољство, када је у Филаретовљевом писму добио далеко пуније податке о Шоплуку и Шоповима. Мислим да је и данас од значаја навести шта је учени Бугарин писао Вуку као свом великом поштоваоцу. По Филаретову, Шопови живе у око 350 села, углавном у Софијском пољу, али настањују и крајеве око Брезника, Радомира, Златице, Етропоља. Он пише Вуку: "... нихъ наричают шопы като на присмЕхъ. Оно од части като да има унизително значеніе, равно съ мужикъ..."^[8] Његова позната преписка о овом географско-историјско-етнографски занимљивом подручју, са Филаретовом и Најденом Геровом, указује на проширење Вуковог интересовања, у хеуристичке и књижевно-научне сврхе, и на крајеве данашње југозападне Бугарске. Тај интерес, на крају 1850-их година - иако са прекидима - као да је био наставак његовог интересовања из првих петнаест-двадесет година јавног списатељског рада.

Управо за ове крајеве можда нису без научног интереса Вукова схватања из 1826. и 1828. године, када је - поводом изгледа да ће се мењати политичка карта европске Турске - писао да проширење Србије треба да обухвати "и Бугарску до Коџа Балкана", јер, како вели, "то је све управо српско", односно да ће се граница протегнути "и до великог Балкана, јер је то све, откинуто од Србије" (средњовековне).^[9] Овај Вуков историцизам, можда критички недовољно објашњен, подударао се са његовим жељама да детаљније проучи, из аутопсије, језичку ситуацију словенских говора у турској Румелији. Године 1836, у писму Кепену, Вук пише да би желео да - поред других провинција - обиђе и "Болгарију"^{[10 ]} да би утврдио "и въ сыхъ юговосточныхъ предЕлахъ, гдЕ границы сербскаго и болгарскаго язьгковъ"^[11], односно у писму Димитрију Максимовичу 1844. године, да "испита" и да "увери се" - "каковые оны Славяне на самых границахъ, Сербы ли или Болгари".^[11] Ови југоисточни предели могли су се сматрати крајевима западног дела Софијског санџака, заправо као оно географско подручје на које се већим делом, касније, и односило горње писмо Саве Филаретова.

Можда није на одмет, такође, указати на још једну ствар из горње тематике.

Вукова збирка Пјесме Бугарске садржи тринаест песама.^[12] Редактори су за песме под ред. бр. 4-7 и 11-13 написали да то "нису бугарске већ српске", док је остале песме из овога одељка, ред. бр. 1-3 и 8-10, објавио раније Илија Николић.^[13]

Ова двострука подела сигурно је учињена са разлогом. Што се тиче оних песама које су обележене као српске, по језичкој основи, ваљало би да стручњаци детаљније утврде ближе географско-предеоно порекло. Ми смо, на основу conspectus generalis (језичке, етнографске, социолошке и културно-историјске карактеристике) мишљења да су ове песме из области Шоплука, и то јужног подручја његовог, по свој прилици Знепољско-крајишке провенијенције. У последњој песми (ред. бр. 523) прва два стиха гласе:

"Големо село Радомирово,
У среди села превисок чардак... "^[14]

као да се односе на Радомир, место на горњој Струми, код Перника, крај који, по А. Белићу, Павлу Ивићу (и Стојку Стојкову), припада српској језичкој заједници, на његовој југоисточној територијалној говорној избочини. У сваком случају, ово су песме из Шоплука, што је и иначе карактеристично за Вуково просторно интересовање и за производе народног стваралаштва ових крајева.

Уопште узев, велика је штета, несумњиво, што Вук није стигао да изричније да своје коначно мишљење о језику и етнографији Шоплука, било у оном ужем схватању, како је Вука извештавао Сава Филаретов, било у другом, ширем поимању Шоплука и шопског становништва на простору од Искра до Тимока и у сливу горње Струме, како је - готово у исто време - писао један други бугарски "възрожденец", Петко Славејков. У сваком случају, Вукова је заслуга што је, говорећи о језику прве зоне шопског становништва, успео да уочи његов прелазни карактер од српског ка бугарском језику, да да неке његове карактеристике, иако не и да одреди његове опште особености.^[15] Вукова казивања о томе, без сумње, израз су знања и интересовања свога времена и стања науке о јужнословенском становништву овога дела Балканског полуострва.

Напомене

1 О овоме видети: Владимир Стојанчевић, Вукова знања о Бугарској и Бугарима. - Посебан отисак из Вуковог зборника. Посебна издања САНУ, књ. СD, Београд 1966, 371-407.

2 Вук Ст. Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Београд 1867, 59.

3 Беч 1814, 37.

4 Беч, 1841, 121.

5 Беч, 1852, 768.

6 Вукова преписка, IV, Београд, 1910, 648.

7 В.: Вл. Стојанчевић, нав. дело, 375 и д.

8 Архив Српске академије наука и уметности, инв. бр. 8327. - Вл. Стојанчевић, нав. дело, 402.

9 Вукова преписка, IV, 126, 108 (писмо од октобра 1826. г.).

10 Исто, III, Београд, 1909, 577-8.

11 Архив САНУ, Инв. бр. 8437/1. - Вл. Стојанченић, нав. дело, 389, нап. 53.

12 Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића. У редакцији др Живомира Младеновића и др Владана Недића. Српска академија наука и уметности, Београд, 1973, 317-322. - Целу збирку оних песама, са ширим коментарима, најпре је објавио Голуб Добрашиновић у: Сабрана дела Вука Караџића, књ. XVIII, О Црној Гори - Разни списи, Београд, 1972, 344-349, 891-897.

13 Български народни песни останали од Вук Караджич. Братство, Ниш, 1964, бр. 134.

14 Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вук. Стеф. Караџић, нав. дело, 322.

15 Вл. Стојанчевић, нав. дело, 405-406.