Пројекат Растко : Бугарска

Ценка Иванова

О наставном процесу на српском језику на страним универзитетима

Научни састанак слависта у Вукове дане, 26.

Према мом мишљењу, дискусије за “округлим столом” морају помоћи страним славистима (србистима) не само да се информишу о статусу србистике у свету већ треба да им пруже методолошку, конкретну помоћ у наставном процесу. У том погледу, сматрам, да је улога МСЦ-а као посредника незаменљива и врло перспективна.

На жалост, због непредвиђених околности, не могу присуствовати овогодишњем скупу, али хтела бих скренути пажњу поштованих дискутаната на нека принципијелна и конкретна питања.

1. Прво питање повезано је са статусом славистике уопште и посебних словенских језика према наставном плану Филолошког факултета Великотрновског универзитета у Бугарској. Мада се већ годинама као први предмет, осим бугарског, изучавају руски, пољски, од прошле 1995. године и словачки језик, до почетка 1996/1997. школске године српскохрватски, односно српски језик био је на програму само као изборни предмет са 120 часова за време студирања. Од почетка ове школске године српски (о називу српскохрватски ће бити мало касније речи) заузима такође место основног предмета на програму. Најбитнији проблеми у новој ситуацији су недостатак лектора за лекторска вежбања и недостатак уџбеника, речника и сличних приручника. Али, с друге стране, помоћу структуре и садржаја наставног програма, мора се водити рачуна о будућој стручној реализацији наших студената. Управо због тих разлога студенти - слависти дипломирају са два паралелна основна предмета: матерњи језик и књижевност и одговарајући словенски језик са књижевношћу; полажу наравно и више испита у поређењу са осталим будућим филолозима. Основно питање о могућностима реализације се мора конкретизовати:

1.1. Рецимо, србистика у српској језичкој средини, намењена домаћим студентима, поседује специфичности наставног процеса у поређењу са наставом у страним универзитетским центрима и обрнуто. Иста су поређења и са могућностима запослења: страни слависта/србиста може бити преводилац, може се бавити научним радом, или радити у одређеним редакцијама, на факултетима и сл. Према томе, морају се бар приближно одредити основне црте и сврхе србистике за Србе и србистике за странце. Тако би се нашле најповољније форме за сарадњу и помоћ.

1.2. Из претходног питања произилази следеће, усмерено посебно на стране слависте: да ли садржај документа (дипломе) о степену стручне квалификације пружа оптималну могућност своме власнику у струци? Например, имајући у виду тренутну још увек напету ситуацију у међусобним односима бивших југословенских република, какве шансе има страни стручњак за српски језик (по дипломи) на територији Хрватске или Босне? Да ли ће се његово познавање структуре донедавна општег стандардног језика и знање прилично великог процента заједничког лексичког фонда, као и лексичке варијанте, поштовати и признавати? Или ће морати поново да полаже испите да би имао одговарајућа права? Ово је питање, међутим, актуелно и за српску страну.

Прошле сам године на овој дискусији поставила неколико претежно теоретских питања о научним критеријумима разграничења јужнословенских језика и наречја у прошлости, за време класичне славистике и у данашњем политички побрканом времену, обазирући се на одсуства озбиљнијих препрека у језичкој комуникацији носиоца одређених јужнословенских језика. Управо због већ наведених разлога, али мислећи пре свега на перспективе о стручној реализацији наших славистичких кадрова, за сада је Филолошки факултет Великотрновског универзитета донео одлуку да се на програм стави као основни предмет назив “српскохрватски језик и књижевност” - тај је назив сачувао и Универзитет у Софији. Какав ће бити облик књижевних језика код Јужних Словена кроз 50 година и каква ће се језичка самосвест афирмисати, показаће само време.

2. Услед тога наилазимо на другу групу веома битних питања, наиме о наставним средствима, потребним у свакодневном раду било ком лектору. Наравно, овде ће бити реч о страним универзитетима. Какве уџбенике, речнике и друге приручнике користити, како обезбедити ауторитетна и потребна академска и слична издања из језичке метрополе не само за библиотеку, него и за студенте. Дабоме, у складу са особинама матерњег језика студената, специфичну методолошку усмереност ће добити и одговарајућа наставна средства. Ни у ком случају се не сме такође занемарити улога двојезичног професора-лектора, чије се искуство заснива на компарацији у потрази за интерференцијом. Али ипак, сматрам да су место и улога језичке метрополе са одговарајућим институцијама незаменљиви.

2.1. Први конкретни проблем јесте стварање уџбеника - с једне стране то је само концепт, с друге стране су чисто прагматичка питања о издаваштву, тиражу, финансирању итд. Тако наилазимо на следеће питање: да ли се економски исплати у свим земљама где се учи рецимо српски, писати и штампати уџбенике, зборнике текстова и слично или да неки домаћи центар (МСЦ) предузме тај посао на себе? Рецимо, имамо добар пример сарадње код аутора уџбеника намењеног руским студентима (аутори Зенчук, Јокановић, Киршова, Марковић). Проблеми финансирања поменутих издања позната су чињеница у земљама са слабије или недовољно развијеном србистиком.

2.2. Следеће питање јесте о могућности или немогућности стварања универзалног уџбеника за студенте независно од особина њихових матерњих језика. Мислим да није могуће. Ево, уџбеник Б. Ћорића за представнике словенских земаља и језика може бити са много више граматичке и лексичке грађе.

2.3. Даље следе речници - мукотрпан, тежак посао, за који обично нема пара, али без кога се језик не може учити. У задњем се времену говори и истиче неопходност дефинисања и разрађивања такозване уџбеничке лексикографије (в. Предраг Пипер, О принципима уџбеничке лексикографије, Живи језици, 1992-1993). Питање је у следећем: ако на страној катедри не постоје властите снаге обезбедити све од већ наведеног, чак и више од тога, да ли одређени центар (рецимо МСЦ) има спремност да започне тај нови програм и тако помогне и буде посредник међу метрополом и страним центрима.

Надам се, да ће напред наведена размишљања и питања помоћи у потрази за усавршавањем наставног процеса на српском језику.