|
|
Ценка Иванова“Ред” и “неред” код негираних облика у јужнословенском језичком ареалуНаучни састанак слависта у Вукове дане, 27, стр. 137-147.
1.0. Негација са функционалног, семантичког и формално-изражајног гледишта представља феномен о коме постоје бројне публикације у лингвистици, а чија је интерпретација истовремено оријентисана према логици као поступку за изучавање механизама мишљења и према граматици у складу са генетски и историјски мотивисаном структуром одређеног језика. Са језичког гледишта битна су формална средства за изражавање негације, наиме граматичка, творбена (са специјалним формантима), паралингвистичка. Преглед различитих типова начина за изражавање негације тражи одговор на питање да ли се увек у дубинској структури елемената посебних језичких нивоа може поставити знак једнакости између форме и садржине. Дискусија се може наставити и питањем да ли граматички или творбено исправно конструисана негација значи право (логичко) порицање и да ли се увек на плану семантике маркира одсуство онога што се пориче без икаквих нијанси и стилистичких обележја; даље - да ли у свим језичким реализацијама сваком негираном облику одговара позитиван. Због одсуства истозначног одговора могли бисмо у конкретном и преносном смислу говорити о “реду” и “нереду”, тј. о симетричности и асиметричности афирмације и негације на свим језичким нивоима, о специфичним појавама као што су негативи без позитивних парњака код посебних врста речи, њихова синтаксичка и стилистичка функција итд. Типологија и компарација начина за изражавање негације у словенским језицима показују заједничке црте и индивидуалне карактеристике појединих језика или генетски мотивисаних група. Испитивања таквог карактера требало би да имају двоструку улогу - с јсдне стране, да допринесу да се састави општи нацрт историјских и савремених типова формалних израза негације на општесловеначком ареалу, с друге - да допринесу да се методолошки аргументисано елиминишу потешкоће кад су у питању комуникације међу генетски блиским језицима посредством прагматички усмерених поступака, намењених превођењу, настави и изучавању сродних језика. 1.1. У ареалној лингвистици познате су две врсте изоглоса према којима је јужнословенско подручје подељено на промене генетског карактера и на типолошки дефинисане иновације услед комбинацијс два вишејезичка комплекса - јужнословенског и балканског.[1] Генетски мотивисани континуанти испољавају се паралелно са особинама које јс стекао такозвани балканословенски ареал.[2] Са гледишта доследног спровођења дијахронијских промена, дакле, јужнословенско подручје одступа у својој целини од остале две подгрупе словенског језичког континуума. У типолошком погледу међу јужнословенским језицима се такође испољавају две основне групе у складу са успостављеном структуром - бугарско-македонско и српско-хрватско-словеначко подручје. Поводом разматрања неких језичких појединости битно је поставити и одговорити на принципијелно питање да ли се могу бугарски и српски узимати као узор или модел за илустрацију одређених језичких појава. Позитивни одговор заснован је на следећим аргументима: бројност говорника, историјски релативно дуга егзистенција са унифицираном књижевнојезичком праксом, структурно-типолошке одлике услед већ поменуте различите чињенице. 1.2. Основни задаци у циљу излагања наведене тезе се могу дефинисати на следећи начин: - Указати на континуитет негације са дијахронијског гледишта и на одступања од претходног лингвистичког статуса, с обзиром на постојеће разлике у интралингвистичком и међујезичком контексту; - Одредити обим и карактер посебних врста негације код два суседна и генетски блиска, али структурно различита језика, бугарског и српског, чији се савремени статус може прихватити као довољни услов за успостављање општих тенденција у прилично великом делу јужнословенског језичког ареала; - Формулисати и пропратити опште тенденције код начина за изражавање негације на различитим језичким нивоима и код посебних врста речи, као и појаве асиметрије између позитивних и негативних облика у компаративном плану; - Резултати анализа подвргнути методском обрадом у циљу наставног процеса и лингвистичке прагматике (лексикографски задаци двојезичних речника и слично). Методолошки приступ за извођење циљева тако постављене проблематике захтева паралелно примењивање дескрипције, компарацијс и типологије. Због ограничених могућности у овом се излагању представљају најбитнији подаци за компаративно проучавање и само типолошки одређени примери. Основни корпус примера узет је из речника сваког језика посебно, такође из двојезичних речника, а има се у виду и разлика између српског и хрватског језичког стандарда. 2. Према неким стручњацима негација, сем логичког типа, мора се претежно разматрати као стилистичко изражајно средство и на првом месту - са гледишта категорије модалности, где се њој одређује примарно место ван осталих типова модалитета.[3] Због уже и непосредно уочљиве зависности синтаксе од логике, већина систематско-теоретских истраживања, чак и она са прагматичном оријентацијом, подвргава дескрипцији и анализи претежно синтаксичку негацију.[4] Синтаксичка негација представља у својој основној суштини предикативну негацију, заједничку за све словенске језике и обележену са ознаком прасловенског наслеђа.[5] Тај је аспекат у директној зависности од успостављених односа позитивних и негативних одредница у логици: дакле, позитивне и негативне реченице повезане су логички и функционално тако да у принципу негативна реченица не постоји без свог позитивног парњака. Наведена констатација јако је битна за свеукупну типологију негације, јер се на лексико-семантичком плану то правило не спроводи доследно (ако се уопште може разматрати самостално). Према традиционално успостављеној класификацији која се тиче и стања у прасловенском језику у најстаријим писаним словенским споменицима[6] негативне реченице са функционално-семантичког гледишта дефинишу се као општеодричне и делимично одричне, у зависности од тога да ли се формално одриче предикат или нека друга компонента реченице. Неистоветност негације код друге врсте због могућих стилистичких и модалних нијанси изазвала је став да су само реченице првог типа правог одричног карактера.[7] Делимична негација предмет је дискусија и различитих ставова због неједнакозначности критеријума за класификацију које се не могу прецизирати код семантички богате палете такозване субјективне негације или кад је у питању логички акценат[8] (а можда на првом месту због компликованости третирања врста речи у односу синтаксички - морфолошки аспект). 2.1. Код свих словенскихјезика формална средства за изражавањс негације јесу партикуле не и ни у функцији самосталног обележја и од њих постали префиксоиди не-, ни-. Још са старословенског периода дистрибуција форманата за негацију поставила је на првом месту не/не-, али су позиције и улога друге партикуле ни/ни- веома специфичне и допринеле су успостављању једне од најкарактеристичнијих словенских особина - полинегације. Поред наведеног начина, познатог као класични, још од прасловенског времена код предлога/префикса без/без- утврдила се специјализација за указивање на одсуство квалитета (у најопштијем смислу) или предмета и појава. Јужнословенском ареалу није позната разлика у употреби партикуле не у функцији средства за предикативну негацију и варијанте нет као што је у руском језику - за самостално негативни одговор на постављено питање или у циљу експресивног наглашавања негације, такође однос пе - niе у неким западнословенским језицима за дистрибуцију предикативне негације према свеукупном порицању наглашавањем.[9] Нека поређења у том погледу са индоевропским језицима могла би навести на мисао да су активисане старе тенденције или на супротно - да се тражи страни утицај (на пример: рус. нет - не; нем. nein - nicht; фр. поп - пе ... раs, енгл. по - поt). Код такозване полинегације у словенској реченици (на логичком плану позната као универзална негација), наилазимо на специфику, која се може истаћи само у поређењу са другим индоевропским језицима, а којима је тај феномен непознат (типа срп. Нико не гледа; буг. Никога не питаш за това; срп. Никад нећу заборавити; буг. Никога няма да забравя и сл.). Посматрано са дијахронијске перспективе, најранији писани словенски споменици немају конструкцију са полинегацијом - чак је њена појава маркирана стилистички (рецимо у црквенословенском језику и под утицајем грчке синтаксе она добија позитивно значење на семантичком плану).[10] Да ли је стварно каснија појава или тенденција која се прожимала кроз векове била је потиснута језичком нормом питање је на које није још пронађен јединствен одговор.[11] 2.2. Мада су словенски језици генетски врло блиски, код њих постоје битне разлике у конструкцијама са негацијом на синтаксичком и морфосинтаксичком нивоу, што узрокује одређене потешкоће кад су у питању прагматички прилази тим особинама, наиме превођење, настава и изучавање сродних језика. Једна од тих разлика постоји у реду речи и у месту негативне партикуле/префиксоида у реченици: део западнословенског ареала, рeцимо, познаје непосредну негацију основног глагола код сложених глаголских облика (словачки ja som nevidela), за разлику од пуне негације целокупне глаголске конструкције на јужнословенском подручју (буг. не съм видяла, ср. нисам видeла) и према одсуству помоћног глагола у источнословенским језицима (рус. я нe видела, или я не студент). У бугарском и у српском језику се може одвојити негирани помоћни глагол од глаголског облика-носиоца семантике. Ту постоје разлике у односу на неке од словенских језика, на пример чешки и словачки, код којих такође постоји одвајање, али је место одричног прeфиксоида непосредно испред глагола: словачки ја sот t'а пероzпal. За разлику од бугарског, који спада у језике са фиксираним редом речи због одсуства падежа и због ограничених могућности за распоред реченичних конституената, српска норма дозвољава или захтева да се између помоћног и основног глаголског облика убаце и друге синтаксичке јединице, на пример буг. Не съм те молила за това; Няма да те питам за това; срп. Нисам те о томе молила / Нисам те молила о томе; Нећу те о томе питати. Модел, који прати српски језик, познат је као урамљена или рамна конструкција перфекта, али се термин у домаћој (српској) науци ретко употребљава. За разлику од бугарско-македонског ареала, на српско-хрватском терену негативни облик помоћног глагола јесам поседује специфичност којом се може допунити типологија разлика за изражавање негације, наиме конструисање негације од помоћног глагола съм са партикулом не у бугарском (не съм) према одричном префиксоиду ни- у српском (нисам)[12]. Постоје структурне разлике код негираних облика повратних глагола између два типолошки одређена језичка ареала: у бугарском језику пориче се цела повратна конструкција, укључиво кад је у питању и рефлексивни пасив (те не се различават много; не се обичаме; в училище не се играеше много баскетбол и сл.), док се у српском одрична партикула не ставља између повратне партикуле се и глагола (они се не разликују много), сличан је ред речи и кад је у питању рефлексивни пасив, мада се и ту мора поменути урамљена конструкција (у школи се није много играла кошарка) или прво иде негирани глагол и иза њега повратна партикула, у зависности од првог компонента синтагме (не волимо се). 3. С друге стране, због у основним цртама сачуване структурно-језичке карактеристике, српски је много ближи од бугарског општесловенским моделима за изражавање негације. Указаћемо на два супротна примера која потврђују изложени став о структурној мотивисаности неких од особина двају језика поводом негације: 3.1. Први се пример односи на српски језик и тиче се једне старе морфосинтаксичке словенске карактеристике, наиме генитив у позицији правог објекта после глагола са негацијом.[13] Треба истаћи да код савремених словенских језика једино је у пољском и словеначком (веома битно одступање од јужнословенских тенденција!) дошло до пуне граматикализације генитивних облика после глагола са негацијом и акузативних после глагола без негације. За српско-хрватско подручје позната су бројна одступања од старог стања, чак и уопштавање акузативних облика у тој употреби. Али, један од изузетака, наиме претежно генитивна употреба код глагола немати (нема предавања, нема крова над главом), показује да је тај негативни глаголски облик егзистенцијалног обележја типолошки повезан по обележју 'граматикализација' са граматичком функцијом бугарског тоагола нямам. 3.2. У бугарском језику негативни облик глагола нямам у трећем лицу једнине граматикализован је у функцији негатива футура првог: няма да четеш; няма да питам. У ствари, историјски процеси утврђивања савремених облика футура у јужнословенском ареалу, посебно бугарско-македонском и српско-хрватском, веома су занимљива појава, којој се често поклања пажња и која нам још увек даје нове доказе да се помоћни глагол са модалном карактеристиком у својој неграматикализованој употреби не може доследно одвојити од модалних функција (на пример двозначност српских конструкција типа Хоћемо ли у шетњу?). У споменицима српске средњовековне писмености код модалних глагола имьти и хотьти, који су били у конкуренцији за преузимање функције помоћног глагола којим се изражава предстојећа радња јављају се тенденције сличне онима у бугарском језику: има платити: нема прити ни се потворити; хокете вратити: неЕе прити.[14] Поређење футурских облика двају језика указује на симетрију код позитива са различитим ступњевима морфологизације (партикула ще у бугарском континуант је скраћеног облика трећег лица једнине од хотьти док се српско-хрватско подручје још увек придржава конјугираних облика са изузетком изједначене форме за треће лице једнине и множине, што је податак веома битан за лингвистичку прогностику) и на асиметрију код негатива која се одликује интралингвистичким и међујезичким параметрима. Бугарски негативни футур гради се употребом помоћног глагола различитог од позитивног, сагласно српском немати, те се тако стиже до комбинације типа ще чета - няма да чета. Због граматичке “заузетости” позитивног континуанта хотЕти - ще, семантичку информацију преузима на себе други модални глагол, наиме искам - не искам, а слободни негативни облик од хотЕти прешао је у другу, стилистички маркирану категорију, у разговорни стил: не ща, не щеш, не ще итд. На нивоу поређења између српских и бугарских футурних облика постоји асиметрија сличног карактера: срп. он ће спавати/он ће да спава - буг. той ще спи; срп. он неће спавати/он неће да спава - буг. той няма да спи. Указана асиметрија спада у категорију битних препрека кад је у питању учење сродних језика. 3.3. Једна друга страна комуникације често се не узима у обзир при специјализованим анализама. Наиме, кад је у питању непосредни комуникативни чин, паралингвистички поступци као што су мимика, гест и слично играју битну улогу за дихотомију афирмација: негација. Поређење начина за изражавање негације на јужнословенском тлу не би било потпуно кад не бисмо указали на разлику између српског (и не само српског!) и бугарског климања главом кад се тиме изражава сагласност или несагласност: Бугари то раде супротно од општеприхваћеног начина. 4. Због своје разноврсне језичке пројекције негација је, сем синтаксичких, створила широку палету лексичко-семантичких и творбених модела. Са формалног и са структуралног гледишта оправдано је поставити питање: како би изгледала негација кад не би постојали у језику одрични облици код посебних врста речи и каквим би се путевима у односу на мишљење могла изражавати? Лексика и творбени модели са не- у различитим реализацијама најчешће се спомињу у граматикама, али, узимајући у обзир познате изворе, не бисмо могли тврдити да је досада изграђена пуна слика њиховог обима у неком одређеном језику, нити на компаративном плану код словенских језика. Према властитом искуству и према подтексту постојећих истраживања можемо да предпоставимо који су у томе узроци. 4.1. Посредством особина негације посебних врста речи утврђен је различит прилаз на синтаксичком и семантичком плану. На пример, синтаксички и логички посматрано, сваки глагол може добити свој негативни парњак којим се радња негира. Следи да на том нивоу имамо потпуну симетрију (ред) у односу позитивно : негативно; присуство : одсуство; јесте : није... Са формалног гледишта улогу негирања преузима на себе партикула не, о чијој је позицији већ било речи. С друге стране, постоје глаголски облици са префиксоидом не”, али је њихов број веома ограничен у свим словенским језицима, што је доказ да је глаголска негација оријентисана на логичко-синтаксички план. Код неких примера постоји допунска семантичка карактеристика “незавршеност радње”, наиме глаголи са недо”: недомислити, недогледати. Примери са изузецима (срп. ненавидети - без парњака *навидети; негодовати - без *годовати; буг. ненавиждам - без *навиждам; негодувам - без *годувам - показују да се њима мора одредити специјално место у наставној литератури и у речницима због асиметричности између форме и садржине. Код глаголских придева свих врста примећује се слична тенденција и могли бисмо типолошки поделити врсте речи у односу на негацију на симетричне и асиметричне, у складу са њиховом припадношћу или повезаношћу са глаголом или са именицом као најопштијим врстама речи. Тај се закључак може извести једино кад изађемо ван посебно узетог језика и упоредимо два блиска језика. Придеви глаголског порекла поседују унутарјезичку и међујезичку симетрију у највишем степену код позитивних и негативних парњака: срп. неважећи - важећи, непогодан - погодан, недавнашњи - давнашњи, незаборављив - заборављив; исто у буг. невалиден - валиден, неподходящ - подходящ, неотдавнашен - отдавнашен. Битно је да се истакну изузеци типа срп. немаран - без *маран, неопходан - без *опходан, непремостив - без *премостив, нехајан - без *хајан; буг. небрежен - без *брежен, немарлив - без *марлив, незабравим - без *забравим. Примери са преводом типа “који није” и “който не е” ретки су изузеци: срп. незаморан - буг. който не е уморителен. Услед наведене констатације морало би се прецизирати хијерархизирање врста речи на лексичко-семантичком плану по обележју “фреквентност негираних облика” кад се глаголи и глаголски придеви одвоје у самосталну групу са скоро доследним прелазом афирмације у негацију. Место глаголских именица у том поређењу може се назвати прелазним, и то у правцу именичког типа, због интрајезичке симетричности у српском и међујезичке асиметричности између бугарског и српског: у српском се скоро доследно формирају парови позитивног и негативног облика типа одступање - неодступање, слагање - неслагање. У бугарском се на првом месту истиче група основних творбених суфикса за глаголске именице са већом фреквенцијом суфикса -ие, али није могуће да се доследно производе негативни парњаци типа съгласие - несъгласие, но признание - без *непризнание, мада су, као што је познато и у српском језику, већина њих само потенцијално могући и непознати из узуса. 4.2. Другачије изгледа негација код именичког типа (или код речи са деклинацијом): 4.2.1. Код квалитативних придева региструјемо пун списак појава асиметрије, где долази негирани парњак изведен на описни начин. Л. Лашкова упоређује примере из руског, бугарског и српског[15]: рус. нехороший, небольшой; буг. немалък, неголям, недобър; срп. који није велик, није добар и сл. (другог типа и семантичког карактера су специфично српски облици овећи, омањи итд). 4.2.2. Веома занимљиво теоретски, али још битније за језичку праксу јесте стање негираних облика код именица. У науци је већ постављено питање о генерисању другог семантичког потенцијала код негираних облика на интрајезичком (српском) плану[16] типа брат - небрат, мајка - немајка, са допунском информацијом 'мањкавост прихваћене црте'. На међујезичком плану имамо два правца за указивање на успостављену асиметрију: један је већ поменути, семантички и стилистички, а други показује стилску неутралност, али је битан за усвајање одређеног лексичког фонда, нпр. срп. пушач - непушач, буг. пушач - непушач. Истовремено постоји читав низ асиметрично представљених парова кад је у питању однос српски - бугарски; срп. ред - неред, рад - нерад, радња - нерадња, радник - нерадник, сан - несан, склад - несклад, смисао - несмисао, снага - неснага и тд. Бугарске паралеле српским негираним парњацима изводе се већином са префиксом без- (тако да није случајно што је он био уклопљен у формална средства за изражавање негације, позната још од старословенских времена)[17]: ср. нерад - буг. бездействие, неред - безредие, нерадња - безделие, несан безсъние. Кад бисмо додали и асиметричне интрајезичке негативне облике, схватићемо да је потребан посебан прилаз именичкој негацији (упоредимо примере са негираним обликом без позитивног парњака: срп. нехај - *хај, нестанак - *станак, неподопштина - *подопштина; буг. некадърник = неваљалица - *кадърник = ваљалица). 4.2.3. Код прилога, чији број са негираним облицима није никако велик, наилазимо на неколико асиметричних парњака: срп. неизоставно - без *изоставно, буг. непременно - *пременно, или на облике са разликом у одричном префиксу, нпр. срп. нештедимице - буг. безмилостно, безпощадно. 4.2.4. Требало би одвојити посебно место за заменице[18] - мада је код њих у поређењу са досада наведеним разноврсним групама речи фреквенција префиксоида ни- веома ограничена, но што се тиче фреквенције њихове употребе у језику, ситуација је баш обрнута. На пример, за бугарски језик према подацима Цв. Николове[19] у Честотном речнику бугарске разговорне речи, који садржи 6.600 различитих лексема са око 13.000 реализација, заменице са ни- заузимају почетна места по рангу, а партикула не заузима место број 50 (испред ње се налази само одрични глагол нямам итд). У закључку се може рећи, да питања постављена у овом излагању показују да је негација језичко питање које се не може делити између синтаксе и морфологије у потпуности; да је потребна интрајезичка анализа на свим нивоима и са више аспеката; да је унутарјезичка и међујезичка асиметрија битан проблем за наставни процес и за лексикографију (нарочито кад се мора одредити шта од негације да се даје у једнојезичним и у преводним речницима); да је неопходна систематизација илустративног материјала у општесловенском и међујезичком аспекту у сврхе примењене лингвистике.
Напомене1 Г. А. Цыхун, Арэальная тыпалогія славянскіх моу, Х Міжнародны з'езд славістау (даклады), Мінск, 1988, стр. 15-16; М. Павловић. Перспективе и зоне балканистичких језичких процеса, Јужнословенски филолог, XXII. 1957-1958, стр. 1-4. 2 А. Н. Соболев, Сербохорватская диалектология и изучение истории балканославянских языков, Зборник Матице Српске за филологију и лингвистику, ХХХ11/2, Нови Сад, 1989; И. Грицкат, О неким ефектима вишеслојне миксоглотије на јужнословенском земљишту, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXXVI/1, Нови Сад, 1993; Л. Лашкова, За балканизацията на сърбохърватски и български език, Јужнословенски филолог, LIХ, 1993. 3 J. Mistrik, Stylistika, Bratislava, 1989, str. 190. 4 Примера ради указујемо иа публикације, које би могле послужити за илустрацију наведеног става: К. Попов, Логическа, синтактическа и стилистическа диференциация на отрицанието в българския език, Славистичен сборник, София, 1968, стр. 179-192; Современый русский язык, ред. Д. 3. Розенталь, Москва, 1979, ч. II, стр. 20-23; Граматика на съвременния български език, т. 3, Синтаксис, София, 1983, стр. 43-46; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Београд - Нови Сад, 1992, стр. 340-341; Л. Лашкова, Употреба на видовете синтактично отрицание в сърбохърватски и български език, Закономерности на развитието на славянските езици, София, 1977, стр. 121-148; И. Грицкат, О неким проблемима негације у српскохрватском језику, Јужнословенски филолог, XXV, 1961-1962, стр. 115-136. 5 R. Vecerka, Staroslovenstina, Praha, 1984, 51г. 170; Л. Лашкова, Нав. дело, стр. 123. 6 Граматика на старобългарския език, София, 1991, стр. 383; Vecerka, Нав. дело, Стр. 170. 7 К. Попов, Нав. дело, стр. 180. 8 Л. Лашкова, Нав. дело, стр. 127. 9 Современный русский язык... стр. 294; J. Mistrik, Stylistika, Bratislava, 1989, str. 190-193. 10 А. Бончев, Църковнославянската граматика, София, 1952, стр. 84; Одричне заменице и прилози типа нигдьже, никогдa... у комбинацији са негираним глаголом сачињавају позитивни исказ: никтоже да не вьруетъ - нико да не верује = свако да верује. 11 У прилог израженог става наводимо цитат из познатог трактата Константина Костенечког - Филозофа о писму: “Е же такожде погыбе поніеже нігде глетсе по ніеи”: К. Куев, Г. Петков, Събрани съчинения на Константин Костенечки. Изследвания и текст, София, 1986, стр. 50. 12 Да ли се овде суочавамо са изменом одричне речце не кад се спаја са помоћним улаголом (нисам) или са конкурентним још од старословенског времена префиксоидом ни-, који је познат код малобројних речи, али са високом фреквенцијом употребе - том се питању мора детаљније тражити одговор. 13 К. Фелешко, Значења и синтакса српскохрватског генитива, Београд, 1995, стр. 57-59. 14 Д. Барјактаревић, Развојни пут конструкције за казивање будућности, Научни састанак слависта у Вукове дане, 1977, Београд 1981, стр. 325. 15 Л. Лашкова, Нав. дело. 16 Е. Фекете, Апелативи с негацијом као лексикографске одреднице, Јужнословенски филолог, L, Београд, 1994, стр. 129-137; М. Радовић-Тешић, Творба именица с префиксом не- у савременом српскохрватском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 16/1, Београд, 1987, стр. 93-99. 17 Анна-Мария Тотоманова, Ив. Добрев, Ж. Икономова, Старобългарски език, София, 1986, стр. 103,стр.109-110. 18 А. К. Киклевич, Отрицательные местоимения в утвердительном предложении (на материале русского и полъского языков), Филологические науки, Москва, Н5/1990, стр.114-119. 19 Цв. Николова, Честотен речник на българската разговорна реч, София, 1987. |
