|
|
Димка СааведраДефектност граматичких категорија на нивоу реченице и контекста у српском у поређењу са бугарскимНаучни састанак слависта у Вукове дане, 28/1, стр. 27-39.
1. Дефектност граматичких категорија је појава коју интуитивно осећамо, нарочито у случајевима када је дата њена манифестација присутна у страном језику, а у нашем матерњем не постоји. Она је језичка појава која се у стручној литератури помиње само епизодично и узгред,[1]али у себи садржи бар два разлога због којих вреди да јој се посвети одговарајућа пажња. Први разлог је да се манифестација језичке дефектности (даље Д) разликује у појединим језицима и, према томе, њено ће истраживање допринети њиховој типологији. Други разлог је да ће бити вредно теоретске пажње питање: које граматичке категорије (даље ГК) у датом језику чешће подлежу Д-и? 2. Дефектност ГК, која се увек испољава на нивоу реченице или исказа,[2] изазивају, према нама, чиниоци који се налазе у различитим језичким слојевима. 3. Најдубљи чинилац за настанак Д може се пронаћи у самој семантици дате лексеме и у семантици дате ГК изражене у њој, сагледаване на апстрактно-граматичком нивоу.[3] Ова врста Д изазвана је неком особином самог денотата која намеће неко семантичко ограничење формално-граматичкој парадигми датог језичког средства, тако да се у резултату успоставља синхрон између особине денотата и граматичке парадигме. Назваћемо условно ову врсту Д “синхроном Д” (даље СД). Осврнућемо се на неколико манифестација СД у српском и бугарском језику. 3.1. У оба језика постоје две групе именица са дефектном парадигмом ГК “број” - то су именице плуралиа и сингулариа тантум. За именице пл.т. Молхова (Молхова 1970) наводи да је код њих недостатак облика за једнину изазван њиховом специјалном семантичком структуром, која садржи семантички елеменат “два” (а ми ћемо додати “... или више”), који је одраз одговарајуће особине ванјезичког објекта, а елеменат “два” је неспојив са граматичким обликом са значењем “један”. За семантику пак тзв. градивних именица, које припадају именицама синг. т, М. Стевановић (Стевановић 1981) каже да “оне истим обликом означавају сваку, највећу као и најмању, количину материје: “вода, вино, жито, млеко, песак...” итд.[4] Именице сг. т. су сем тога и збирне именице, већина којих врши у српском језику граматичку функцију множине, али о томе ће бити речи даље. М. Стевановић одређује семантику збирних именица овако: “... означавају ... мноштво појединих предмета или лица узетих скупа у једноме збиру, тј. означавају једну целину, састављену од безброј или од већег броја јединки које се утапају у ту целину”. Именицама сг.т. припада и трећа група именица типа: “живина, марва, раја, родбина, стока” итд. са семантиком “неодређеног броја јединки узетих као један јединствен појам” (М. Стевановић 1981).[5] Као што смо у оба језика видели, семантика именица пл.т. и сг.т., која је одраз особина ванјезичког денотата, намеће Д њиховој парадигми (а из постојања у принципу такве врсте денотата можда следи и универзални карактер тог типа Д). 3.2. Упоређивање трендова у развоју тих врста именица у српском и бугарском језику ће истакнути начине на које ти језици надокнађују ову Д. На пример, у оба језика се Д парадигме по броју може уклонити, с једне стране, путем развоја нове лексичке семантике у старим облицима. То се дешава када облици за множину из прве групе именица сг.т (“градивних именица”) почну да изражавају типове и врсте називаног материјала, а исто и производе од њих (буг. “вино - нашите вина”, исто и на срп.: “домаће минералне воде”), па тада се оне, као што наводи М. Стевановић, од “градивних” претварају у заједничке именице. Бугарски језик (аналогно рускоме) развија и другу врсту уклањања Д - када облици за множину означавају “обухваћене тим материјалом велике масиве и просторе (уп. рус. “снег - снега”, буг. “пясък - пясъци”)”[6] - која, како нам се чини, у српском језику није толико заступљена. Бугарски језик развија и другу врсту уклањања Д код поменутих именица, која је у руском језику, према Енчевој 1983, много ограниченија, наиме развија се пуна парадигма по броју, којом се означавају “издвојене из укупне масе јединичне предмете”,[7] који се већ могу бројати: “една бира”, “две кафета”, “пет баници” у резултату промене у лексичкој семантици градивне именице.[8] Чини нам се да се по оваквој употреби српски језик приближава бугарском. Оба језика развијају употребу функционалних сингулатива и од назива биљака и воћа и поврћа, што исто није тако карактеристично за руски језик, нпр.: “два картофа”, “една ягода”, “три мркве”; међутим, називи појединог поврћа не могу имати такву употребу: “лук, купус”; “чесън” и др. Мада у оба језика, како смо то показали, постоји група именица пл. т, развој и функционисање те групе у њима су различити. Најбитнија је разлика у судбини старих словенских именица пл.т. типа “кола, врата, уста”.[9] Док у српском језику ова група чува и даље своју Д у парадигми за број, бугарски језик уклања ту Д преобликујући разматране именице према њиховом формалном показатељу -а у именице женског рода једнине (“Вратата е бяла”, “Колата ми е отпред” итд) и ствара одговарајуће нове облике за множину с показатељем -и: “врати, вратите”. Сличном процесу су у бугарском подвргнуте и именице из друге старе словенске групе пл.т. - типа “гъсли” - у старијем језику: “гусли, ръченици (врста игара), броеници (бројанице), ножици (маказе), ясли” (Спасова-Михајлова 1978). Све ове именице су добиле нове облике за једнину, формиране наставком -а: “гусла, ръченица, броеница”, који означавају предмет или појам у његовој сингуларности, која ступа у опозицију са множинским значењем облика на -и (код неких лексема се овај процес још није завршио, тако да се употребљавају дублетни облици: “ножици/ножица, ясли/ясла”). У српском језику се већином чувају стари облици за пл. т.: “гусле, маказе, јасле, бројанице”. Можемо сматрати да се у принципу ова, као и друге врсте формалне Д, које ћемо даље размотрити, компензирају на нивоу реченице (исказа) или ширег контекста и не претварају се у смисаону Д. Можемо, међутим, у случају претпоставити и постојање контекста где би смисаона Д, проузрокована формалном, остала, нпр. код питања на српском језику: “Чија су кола на улици пред улазом?” у ситуацији када слушаоцу није познат број кола. Неопходно је једно детаљније упоредно истраживање бројног састава и синтаксичко-семантичких карактеристика именица пл. т. у српском и бугарском језику (исто се односи и на именице сг.т.), али и без таквог истраживања могли бисмо тврдити да српски језик у принципу чува старе именице пл.т., док су у бугарском језику оне доживеле више промена у смеру укидања њихове Д што, као што наводи Лашкова 1986 (2), јесте везано за губљење деклинације у бугарском језику, након чега се повећава функционална ангажованост номинативних облика, тако да се они максимално разликују у оба броја. Истовремено се, међутим, у бугарском језику развијају и неки нови типови именица пл.т. (можда донекле под утицајем руског језика), као што су групе за новчани износ (“дневни, дребни, разноски, командировъчни”, за скупине људи (“близки, домашни, кадри, новобрачни”) и неке друге групе именица[10] међу којима и једна типично бугарска иновација - поименичени придеви са значењем “кућа, породица рођака”[11] типа: “бабини, майкини”, “Иванови” = “в дома на Иван”. У целини, међутим, за бугарски књижевни језик Спасова-Михајлова (1978) истиче развој према ограничењу именица пл.т. 3.3. Навешћемо и друге случајеве СД код категорије броја, заступљене код придева. Код једне групе придева, која је типична, како нам се чини, само за бугарски језик, њихова Д парадигме за број изазвана је не именицом чији су они атрибут, већ самом њиховом семантиком, тачније присуством диференцијалног обележја 'X и У узајамно делују једно на друго', нпр.: “взаимнозависими, взаимноизключващи се, взаимноперпендикулярни”. Они придеви могу имати облике једино за множину (пл.т), уп. “*взаимноперпендикулярна линия”, за разлику од друге врсте сличних придева са првим делом “взаимно-” (нпр: взаимноизгоден, взаимнополезен, взаимноприемлив”), који имају пуну парадигму, нпр.: “взаимноприемливо решение”, зато што је у њиховој семантичкој структури садржано друго диференцијално обележје: 'X и У утичу једно на друго са 2”.[12] На српски се ова група преводи описно помоћу придева “узајаман”, чија семантика не изазива такву Д. За бугарски језик је карактеристична и друга група придева који припадају облицима сг.т, а то су поименичени придеви средњег рода којима се означава неки апстрактни појам: “общо, ново, необходимо” и мн.др.,[13] нпр.: “Кое е новото в тази книга?” Максимално апстрактна семантика овог типа придева - као “синтезирани носилац неке особине”[14] - чини њихову парадигму дефектном, и то не само према категорији броја, већ и према категорији рода (изабран је најнеутралнији облик - за средњи род). Чини нам се да ни ова врста Д није тако распрострањена у српском као што је у бугарском. У чланку К. Иванове (К. Иванова 1973) налазимо примере утицаја семантике на појаву вишег језичког нивоа, тј. на појаву која се налази на вишем ступњу граматикализације у поређењу са досада размотренима, наиме - за утицај семантике тзв. глаголског рода у бугарском језику. Нпр., код једне групе бугарских непрелазних повратних глагола, који се од осталих издвајају једним глаголским родом који аутор назива супергресивно-резултативним, семантика једне од посебних функција тог глаголског рода ставља следеће ограничење - да би дата радња била потпуно реализована, потребан је објекат. А будући да је разматрана група бугарских глагола непрелазна, нпр.: “надтичвам(е) се” (“утркујемо се”), “надпивам(е) се” (“такмичимо се ко ће више попити”) и сл., наведено семантичко ограничење изазива Д у грађењу видских парова, пошто се код недостатка објекта радња може изражавати само у њеној процесуалности, тј. глаголи могу бити само несвршеног вида (уп. *”Ще се надпием ли?”, *”Ние се надтичахме”).[15] И тако, размотрена у тачки 3. врста Д, чији се проузроковачи налазе у семантици, и то у дубинској семантици, која је одраз појава из ванјезичке стварности, може да буде идентификована још на другом нивоу функционисања (и описивања) категоријалних значења морфолошких облика,[16] наиме - на нивоу реализовања категоријалних значења у одвојеним лексемама (или класама лексема), ван контекста, рцм. за “врата” - без контекста се зна да је та реч у српском језику пл.т, за “взаимнопротиворечиви” у бугарском - исто, итд. Али за ову врсту Д, као и за све следеће врсте Д о којима ће даље бити речи, “територија манифестовања” је реченица (исказ), где функционише конкретни облик са изражаваним у њему ГК (дакле, на трећем нивоу према Бондарковој теорији). Направићемо на крају, једно прецизирање у вези са оквиром који се према нама мора приписивати термину “дефектност”. Синхроној Д, нпр., не смемо прикључивати случајеве у којима је дата ГК изгубила читав низ својих опозиција, какав је, рецимо, случај са нестанком двојине у српском и бугарском у поређењу са прасловенским језиком (опозиције у категорији “број” се од 3 смањују на 2). 4. Прелазимо на анализу случајева који, према нама, представљају другу врсту Д, која је индиректно исто везана за ванјезичку стварност, али коју пратимо пре свега на трећем нивоу испољавања ГК - на нивоу исказа.[17] Докле код СД сам денотат намеће преко одговарајућег појма у свести говорника семантичко ограничење везано за граматички облик дате лексеме (и за изражену грамему), у резултату чега се постиже синхрон између особине денотата и изражавања те особине у граматичком облику, дотле код друге врсте Д дата особина денотата ступа у контрадикцију с граматичким обликом који је изражава. Ова врста Д, коју можемо назвати асинхроном Д (АД), представљена је у свим оним случајевима када говоримо о формалној конгруенцији конституената реченице. Ова Д обухвата углавном две ГК - број и род. 4.1. У сваком исказу (реченици или говорном чину) категорија броја, коју изражава предикат, није класификациона категорија везана за језички систем (као што је случај са родом код именица), тј. она није потпуно самостална. У једном свом реферату X. Валтер (Валтер 1983) оспорава мишљење Белића и Стевановића да број предиката зависи од броја субјеката, позивајући се на постојање имперсоналних реченица. Он заступа тезу да је, уствари, број независан од контекста ГК. Ми, са своје стране, сматрамо да број предиката није везан за контекст, већ је везан, у истој мери у којој је везан и број субјеката у реченици, за ванјезичку стварност или, тачније, за пропозицију као одраз те стварности. Дакле, између исказа и пропозиције успоставља се такав однос код којег опозиција сингуларност/несингуларност вршиоца (вршилаца) радње из ванјезичке ситуације изазива одговарајућу грамему ГК-е броја код субјекта и предиката у исказу (“Девојке пливају”). У неким случајевима, међутим, ствара се Д тог односа, при чему присуство датог форманта, једнозначно везаног за одговарајућу грамему, у саставу субјекта (разлози за ово присуство могу бити историјски[18] или да потичу из облика неке речи страног порекла[19]) тражи од предиката да буде, независно од семантике, обликован истом грамемом. Таква Д се испољава код конгруенције предиката са субјектом који је изражен збирном именицом или именичком групом са збирним бројем, рцм: “Телад је пасла”, “Лишће пада”, “Двоје деце је дошло”. У неким случајевима, међутим, језик надокнађује ову врсту Д на нивоу реченице користећи тзв. логичку конгруенцију, код које грамема за број код предиката одговара опозицији сингуларност/несингуларност код вршиоца радње из пропозиције. Оваква надокнада Д среће се чешће код субјеката који означавају лица и жива бића, нпр. код збирних именица на -а, које су само за лица, не среће се предикат у једнини (“Браћа су дошла”), а код типа на -ад предикат може да буде и у множини (“Телад су пасла”), док збирне именице за неживо (на -је) по правилу чувају Д. О таквој врсти Д код категорије броја можемо говорити само када је збирни облик изгубио карактеристичну збирну семантику и почео је да се користи као облик за множину. Зато код збирних именица типа морфолошких збирних именица (тј. обликованих помоћу наставка): срп. “сељаштво”, буг. “рода” итд, које чувају своју збирну семантику, предикат мора да буде у једнини и није дефектан. Ова врста Д је веома карактеристична за српски језик, који начелно чува старе збирне именице, граматикализујући наставке -ад, -је и -а и претварајући их у сасвим активне у савременом језику флексивне форманте. Дегтјарјов (Дегтјарјов 1987) сматра да је очување сличних облика (реч је код њега о збирним именицама типа “браћа”) резултат утицаја народних говора на књижевни језик. У већини словенских језика (укљ. и у бугарском) збирни облици се постепено почињу схватати као множински, о чему сведоче облици за косе падеже у множини и комбиновање са основним, а не са збирним бројевима, који су регистровани у споменицима.[20] У бугарском језику збирни облици на -а у потпуности улазе у парадигму множине (“моиоте братя идват”), а збирни наставак на -ие се чува по дијалектима, док се у књижевном језику изједначује са наставком за 1-кратко основе и за основе на консонант у наставак за множину -е, који се користи са плуралним предикатом и то само код 5 именица (“тези мъже знаят”, “нашите коне пасат”).[21] 4.2. У српском, као и у бугарском језику, широко је заступљена АД код ГК рода, која се испољава у формалној, али не у логичкој конгруенцији атрибута, именског дела предиката, а донекле и релативних и личних заменица у исказу према граматичком роду субјекта (о овој врсти конгруенције в. и код Г. Корбет 1991). Ова дисхармонија између формалне и логичке конгруенције изазвана је дефектношћу која се испољава у односу између тзв. природног и граматичког рода субјекта, тј. између природне поделе живих бића по полу (нарочито код лица) и граматичке поделе на три рода. Као што је много пута показивано, размимоилажење између природног и граматичког рода у оба језика (дакле АД) присутно је код неколико група именица: 1) у српском језику - у облику за множину код групе именица које се још од прасловенског језика у једнини завршавају на -а, а припадају мушком роду - “слуга, судија, војвода, владика” (када су у једнини, АД нема, зато што се тада конституенти реченице конгруишу према природном роду субјекта, који је изражен именицом са ређим за мушки род наставком -а - “тај слуга”); 2) у оба језика - код именица које се завршавају на сугласник, а означавају носиоце звања, занимања и дужности за лица обају полова кад означавају лица женског пола: “министар, руководилац, секретар, благајник, учитељ, лекар”. За многе од њих у бугарском језику Л. Андрејчин (Андрејчин 1957) препоручује да се активно користе њихове варијанте женског рода, рцм: “учителка, председателка, директорка, асистентка, лауретка” итд, а за неке за које он истиче недостатак облика за женски род, најсавременији језик почиње, иако и са колебањима, да користи исто варијанте женског рода: “министьрка, професорка, прокурорка, съдийка” (мада и понекад са стилистичком нијансом). Према нашем запажању, они облици који уствари означавају лица обају полова нису индиферентни према својој синтаксичкој позицији у реченици. Када су део предиката, природан је, бар за бугарски језик, њихов облик као и конгруенција са атрибутом у мушком роду: “Тя е добър лекар” (позиција у оквиру предиката усмерава пажњу на изражавану особину узету одвојено од свега осталог). Иста је ситуација и код именице која је апозиција уз неко презиме, рцм: “Професор Иванова е тук”, “Министьр Младенова замина за Китай”; међутим, ако се овој именској групи дода атрибут, он ће бити женског рода: “Това е небезизвестната професор Иванова”. Када се именица налази у оквиру субјекта или објекта у реченици, природнија је њена употреба (као и употреба одговарајућег атрибута) у облику за женски род: “Нашата лекарка дойде”. 3) АД испољава се и код једне друге групе именица за оба пола у српском и бугарском језику - тзв. општег граматичког рода: на бугарском - мушког или женског рода (“този / тази пияница, писарушка, будала, хаймана, лудетина”); на српском - мушког или женског рода: “тај/та варалица, злослута, издајица”; слични су на српском и именице типа “тај/то дремало, зановетало, злопамтило”, које се могу конгруисати и са атрибутом средњег рода, што их чини дефектним у односу на њихов природни род. Л. Лашкова (Лашкова 1984) истиче да у особинама ове групе именица у оба језика постоје неке подударности и разлике и да је у бугарском таква “група ... мања по садржају”. Она помиње да су у оба језика такве именице “у колоквијалној стилски маркираној служби”, која се, како Р. Русинов (Русинов 1978) подвлачи за бугарски језик али је то на снази и за српски, “може објаснити низом друштвених и језичких разлога” (Русинов 1984), дакле, турским пореклом неких речи или творбених форманата или семантиком основе од које су грађене речи. У српском језику је у једнини могућа граматичка конгруенција (тј. с АД) овог типа именица када значе лице мушког пола, с атрибутом у облику за женски род, при чему Л. Лашкова наводи мишљење М. Ивић да овај тип конгруенције “истиче наглашену пејоративну нијансу израза типа: “Перо, та стара пијаница...”' (Лашкова 1984). Према нама је, можда, ова појачана експресивност резултата извршене транспозиције граматичког рода (зато што је карактеристична особина транспонованих облика њихова појачана стилистичка и експресивна маркираност).[22] У бугарском језику, међутим, таква употреба не би била толико прихватљива, нарочито са више од једног атрибута (нпр.: “*Тогава дойде онази стара пияница Петьр”), а и код могуће употребе женски род не изражава посебну стилистичку нијансу. Ова група именица, и поред своје формалне сличности у два језика, ступа, према нама, у различите односе са језичким системом у целини и АД се у реченици са њима разликује у бугарском и српском језику. Најпре, за бугарски језик, као што то показује Л. Лашкова (Лашкова 1984), наставак -а за једнину је у принципу много активнији као индикатор женског именичког рода у номинативу (због недостатка деклинације) него у српском. А то, уствари, означава да код именица које значе лица мушког пола и које се завршавају на -а, у некој мери се као Д схвата, најпре, сам облик са индикатором за женски род (овде немамо у виду “традиционалне” именице типа “съдия, владика”, а исто и “баща”), пре свега код наставака као што су “-ка”, ,,-ца”, који су нарочито активни код деривације именица женског рода. Овај наш став потврђује се како заменом старијих наставака новијима код неких од ових именица, што их и формално уклапа у мушки род (нпр. старе именице на -д “убийца”, “кръвопийца” потпуно су замењене новим облицима на сугласник: “убиец”, “кръвопиец”; старе именице “вариклечка”, “подлизурка”, “мижитурка” прешле су и формално у групу именица мушког рода на -о: “вариклечко”, “подлизурко”, “мижитурко”)[23], тако и њиховим очигледно мањим бројем у поређењу са српским језиком. С друге стране, у српском језику наставак -а код именица није толико морфологизован као показатељ женског рода. Зато се тамо чува дублетни облик старијих именица из разматране групе са новијим облицима са нултим наставком типа: “издајица” - “издајник”, “варалица” “варалац” итд., који не потискују старе облике (Лашкова 1984), а група именица на -а је знатно бројнија у поређењу са бугарским. За српски језик су, за разлику од бугарског, типична и бројна мушка лична имена са наставком -а: “Добрица, Пера, Владица, Радојица, Милојица” и сл., која су исто индикативна о “толеранцији” природног мушког рода према наставку -а. Сем тога, за српски језик је карактеристична читава једна група позајмљеница за означавање лица, које могу у мушком роду имати варијанту са -д: “дипломат(а), спортист(А), атеист(а)” и многе друге. Није без значаја ни наклоност српског језика ка вокалном завршетку речи из фонетских разлога коју су забележили И. Леков (Леков 1973) и Л. Лашкова (Лашкова 1986/1/). Услед свега вишенаведеног сматрамо да у српском језику код контекста који садржи атрибут и предикат у облику за мушки род и именицу за мушки род на -а (“тај убица”, “тај дипломата”), језички систем не региструје Д онако како се то дешава у бугарском језику (уп. “този убийца”). 0 АД у српском језику можемо говорити код таквих контекста у множини, када норма захтева формално слагагье са атрибутом и предикатом у облику за женски род (“Те пијанице су остале тамо”). У оваквим случајевима језички систем покушава да уклони ову АД користећи у многим случајевима место нормативне формалне конгруенције логичку конгруенцију са облицима мушког рода, нарочито у оквиру предиката (“Газде су дошли”).[24] У бугарском језику у множини се не појављује АД по роду, зато што је тамо разликовање рода у множини нестало. 5. У оба разматрана језика можемо забележити и трећи тип Д, који обухвата само једну врсту речи - придеве - и разлог за њен настанак није у семантичком слоју језика, већ на нивоу реченице. Ради се о Д, коју можемо пратити код поименичавања придева, при чему имамо у виду не једноставно уклањање дате именице због њене редундантности после њеног првог помињања (као, нпр. у реченици “Ко левом руком држи, десном сече”), већ тзв. оказионално поименичавање (даље ОП), рцм, на буг.: “Болният заговори”, на срп.: “Он гледа да се помири с родом убијенога”.[25] Док је код обичног уклањања придев поменут у блиском контексту, а може и да чува компарацију (“Није хтела да обуче ову хаљину, него је обукла ону краћу”), код ОП придев губи као релевантну граматичку категорију своју компарацију, мада се он ипак не престаје потпуно схватати као придев (одговарајућа именица се може лако реконструисати) и чува придевску парадигму по падежима, али с друге стране, придев постаје непроменљив по роду и броју слично именици. Ова се делимична Д, која се испољава код ОП, третира различито у два језика. Докле је бугарски много толерантнији, по нашим сагледавањима, према поимениченим придевима (а овој стабилности, можда, доприноси и непостојање деклинације у језику) те је за њега довољна њихова контекстуална фиксираност у реченици у функцији именица, дотле српски језик у много већој мери редуцира њихов састав додајући им формалне показатеље именице (“болесник, познаник, петогодишњак” - уп. буг. “(един) болен, познат, петгодишен”). Можемо, дакле, резимирати да се овде у бугарском формална Д чува, појављујући се код једног веома активног процеса - поименичавања придева; међутим, онако како у српском језику код збирних именица у функцији граматичке множине контекст уклања свакојаку двосмисленост, тако у оваквим случајевима бугарски језик исто преко контекста уклања смисаону Д, задржавајући па чак и систематизујући у улози творбеног средства поименичавање придева. 6. У закључку ћемо истаћи да Д граматичких облика, која се манифестује на нивоу реченице (исказа), може бити проузрокована чиниоцима који се налазе и на другим језичким нивоима и подручјима. Д могу проузроковати сасвим формални разлози (нпр. у српском језику се намеће група индеклинабилних придева (за боје), позајмљених из других језика са обликом који ступа у противречност са творбеним моделом језика; такви придеви у српском остају са дефектном парадигмом: “беж, бордо, браон, окер, тегет”, али се Д надокнађује на синтаксичком нивоу - “ципеле беж боје”, док су у бугарском слични придеви добили потребну морфолошку обликованост: “бежов, -а, -о, охров, ултрамаринов”, али као изузетак и овде: “обувки с цвят бордо”); може је изазвати и сама синтаксичко-семантичка структура реченице (нпр. у сложеној зависној реченици са футуром у управној, зависна реченица у бугарском језику обавезно има предикат са Д у парадигми по времену и, мада изражава будућу радњу, он не може бити у облику за футур: “Когато те дойдат / *те ще дойдат, ние с тебе ще излезем”; српски језик може избећи ову Д употребом, сем презента, и футура другог). Можемо поменути и многе друге случајеве и врсте Д, али због недостатка времена и места, надамо се да ћемо и довде изложеним изазвати интересовање за проблем Д у језичком систему и за начине на које је дати језик уклања. БиблиографијаАндрейчин Л. 1957, Защо “учител”, когато става дума за учителка', “БЕ”, кн. 2. Бондарко А. 1982, 0б уровнях анализа грамматических категорий слова, “Studia gramatyczne”, V. Бояджиев Т. 1974, Окончание за множ. число -е при едносрични сьществителни имена от мъжки род, сб. “В памет на проф. д-р Ст. Сгойков”. Дегтярев В. 1987, Плюрализация имен собирательньх в истории славянских язъков, ВЯ, кн. 5. Енчева Н. 1983, За една функция на веществено-събирателните съществителни (с оглед на превода им от български на руски език, СЕ, кн. 5. Захаревич Е. 1972, К вопросу о субстантивации в болгарском язшке, “Славянская филология”, 2, Ленинград. Иванова К. 1973, Някои случаи на взаимодействие между категориално различни явления в областта на глагола, “Славистичен сборник”. Ивић М. 1960, Обележавање именичког рода у српскохрватском књижевном језику, НЈ, X. Корбет Г. 1991, Типолошки прилаз језику и проблематика конгруенције у српскохрватском језику, НССУВД, 20/2. Кржишкова Е. 1966, Первичные и вторичнье функции и так называемая транспозиция форм, “Travaux lingvistique de Prague”, 2. Крумова Л. 1973, Субстантивация на прилагателните имена в български език (в съпоставка с някои случаи на руски), “Славистичен сборник”. Лашкова Л. 1984, Из типологије категорије рода у српскохрватском и бугарском књижевном језику, НССУВД, 13/1. Лашкова Л. 1986/1/, О неким специфичним карактеристикама категорије рода у српскохрватском књижевном језику, ЈФ, ХШ. Лашкова Л. 1986/2/, у сб. Увод в изучаването на южнославянските езици, “Число на съществителните”, 388-392. Леков И. 1973, За граматично-родовото поведение на чуждиците в сърбохърватския и българския език, ЈФ, XXX, 1-2. Leska O. 1960, K otazce tzv. transpozice, “Rusko-ceske studie”, Praha Маслов Ю. 1982, Граматика на българския език. Молхова Ж. 1970, Родът на съществителното име - пресечна точка на различни структурни нива, “Известия на Института за български език”, XIX. Недкова Г. 1990, Некоторые грамматические и семантические особенности существительных рluralia tantum в русском и болгарском язьках, “Болгарская русистика”, кн. 5. Русинов Р. 1978, Съществителните имена от общ граматически род в съвременния български език, “Помагало по българска морфология. Имена”. Спасова - Михаилова С. 1978, Преход на някои съществителни рluralia tantum в съществителни от женски род на -а, “Помагало по българска морфология. Имена”. Стевановић М. 1981, Савремени српскохрватски језик, I. Чаролеева М. 1975, Прилагателните имена с дефективна парадигма (Отсъствие на форми за единствено и множествено число), БЕ, кн. 4. Hilmar W.. 1984, О семантици категорије броја у оквиру глаголске системе српскохрватског језика, НССУВД, 13/1. СкраћеницеБЕ - “Български език” Напомене1 Уп. код: Ивић 1960, Иванова 1973, Лашкова 1986 (2), Маслов 1982, Недкова 1990, Чаролеева 1975 и др. 2 Уп. у вези с тим и Бондаркову мисао (Бондарко 1982): “В конечном итоге возможность или невозможность (а также затрудненность, ограниченность) конкретной лексической реализации данной грамматической формы является в речи, на уровне функционирования словоформ”. 3 О питању о апстрактно-граматичком нивоу ГК језика в. у наведеном делу - Бондарко 1982. 4 Уп. и о одговарајућој бугарској групи, тзв. “веществено-събирателни съществителни” код Енчеве 1983. 5 На разлику између ове и осталих група сг.т. се овде нећемо освртати, а нећемо ни радити пунију карактеристику групе именица сг.т. 6 Н. Енчева, Нав. дело. 7 Н. Енчева 1983. 8 Такве облике Н. Енчева назива “функционалним сингулативима”. 9 O томе в. код Спасове-Михајлове 1978, Л. Лашкове 1986 (2). 10 Не убрајамо овамо парне именице, које иначе бугарска лингвистичка традиција ту укључује. 11 В. код Г. Недкове 1990. 12 O томе в. код М. Чаролееве 1975. 13 В. код Е. Захаревича 1972. 14 Исто тамо. 15 Исто тамо. 16 О постојећим трима таквим нивоима в. код А. Бондарко 1982, чију тезу ми овде прихватамо. 17 Овде су за нас термини “реченица”, “исказ” и, донекле, “контекст” синоними, разлике између којих занемарујемо. 18 Нпр., форманти за збирност -а, -ад или -је користе се у језику још пре него што се била конституисала пуна формална парадигма за множину - о томе в. код Дегтјарјова 1987. 19 Што се често дешава, као што ћемо видети, код ГК рода. 20 Дегтјарјов 1987. 21 В. код Бојаджиева 1974. 22 О транспозицији в. код Лешка 1960, Кржишкова 1966 и др. 23 О томе в. код Лашкова 1984. 24 О томе в. код Корбет 1991. 25 О врстама поименичавања, в. нпр. код Крумове 1973. |
