|
|
Димка СааведраКонкуренција падежних конструкција код предикатива у саставу именског предикатаНаучни састанак слависта у Вукове дане, 29/1, 2000, стр. 131-141.
1. Познато је да је у оквиру предиката с глаголима као што су неправи копулативни глаголи "постати, сматрати, називати (се), чинити (се), прогласити" и сл., као и с глаголом "бити" (нарочито у једном старијем периоду српског језика) могућа конкуренција између номинатива/акузатива и инструментала. У вези с овом конкуренцијом М. Ивић с разлогом истиче[1], да "и поред тога што се употреба предикативног инструментала још увек одржава у језику, може се рећи да она не само што није нарочито жива, него се чак лагано и губи, уступајући место конструкцији с номинативом или с акузативом, у зависности од глаголске управне речи". Употребу инструментала у предикативу аутор повезује са семантиком оказионалности и ефемерности за изражавано својство субјекта. Други аутор, Л. Лашкова, у својој новој граматици[2] помиње да се инструментал чува понекад код "неистинитих квалификација, нетипичних, привремених стања, промене појединих фаза развоја и др". Циљ нашег рада је да размотримо на бази једног обухватнијег корпуса из савременијег језика[3] - од Његоша до школских уџбеника - ову конкурентну употребу, пратећи како се и у којој мери то губљење инструментала врши. У реферату користимо класификацију управних глагола коју је у својој књизи о предикату израдио В. Чумак[4] а то су следеће групе глагола: 1) Глаголска копула "бити"; 2) Семикопулативни глаголи: 3) Обични глаголи који врше улогу копуле са значењем радње, стања или активности (или то су случајеви са тзв. актуелним квалификативом). У свом раду ми прихватамо ову класификацију, само што уједињујемо ради сврсисходности у једну групу глаголе за промену или очување датог стања (т. 2, а и б). 2. И тако, за глагол "бити" као део именског предиката М. Ивић[5 ]наводи примере са предикативним инструменталом искључиво из старијег стања српског језика или из западне варијанте, сврставајући их у следеће групе: облици "будем", пошто имају значење постати" ("Усиљава се госпоја, да буде што финијом"), облици за прошло време, зато што они имају "карактер пролазности, ефемерности у односу на тренутак садашњости" ("Сведоком је она била"), инфинитив глагола ("Наистарии морао би наследником бити очинога владенија", "Ласно је покрај чаше јунаком бити"),[6] облици с глаголом "јесам" у презенту као механичка конструкција: "Тај је данас књазом на Цетиње" - нема таквих примера од писаца из XX века. У нашем корпусу примера из савременијег српског језика више нема никакве употребе инструментала у случајевима с облицима "будем" ("да не будете постидни пред свијетом", ЛЛ), са инфинитивом ("нити је то могла бити његова жеља", ЛЛ) и са промењеним глаголом "бивати" ("и онда бивала весела"), који у реченицама са компаративом постаје синоним за "постати" ("Јер та кућа... сада је из године у годину бивала све хладнија и непријатнија"). Међутим, код М. Решетара, чије тумачење прати једно од првих издања "Горског вијенца", налазимо употребу инструментала у реченицама с прошлим временом: "Ком је брдо у источној Црној Гори, а до г. 1878. био јој је и границом". Али одмах у следећој реченици у сличном контексту је употребљен номинатив: "... и он је до г. 1878. био сјеверна граница црногорска". Једина разлика између те две реченице је постојање посесивног датива у првој ("био јој је границом"), који можда придаје нијансу оказионалности и пролазности. Други случај инструментала проналазимо код самог Његоша - у реченици с потенцијалом: "... сам да Милош оста на сриједи / са његова оба побратима, / те би Србин данас Србом био". У овом примеру пада у очи таутолошка употреба именице "Србин" у субјекту и предикату, која можда тражи маркер за разликовање двеју функција, при чему значење специфичне карактеристике, које предикат изражава, захтева употребу инструментала. Пример за инструментал са прошлим временом налазимо и код Ст. Сремца: "Памти га госпоја Перса, још дететом док је била, кад је донет". Употреба инструментала је овде омогућена прошлим временом предиката, али и, у већој мери, истицањем (помоћу "још") давне нереалности означаваног стања. У нашем корпусу, поред ова три примера из удаљенијих у времену текстова, налазимо пример и код савременог аутора - Д. Киша: "Узнемирујућа различност..., биће мојим основним књижевним и метафизичким потицајем". Објашњење овог инструментала се, према нама, може тражити не само у "пролазној" семантици футура тагола "бити", него и у стилским намерама самог аутора - архаично звучење инструментала придаје стилу званичност. И тако, с глаголом "бити" употреба инструментала у најсавременијем српском језику је изузетно ретка. Она се може срести само у случају кад је граматички облик глагола "бити" подесан за њу (тј. он није у презенту, који би онемогућио значење оказионалности и пролазности) и кад преноси неке семантичке и стилске нијансе, тј. она не стоји само формално место номинатива, већ има и свој семантички разлог. 3.1. Од глагола који значе промену или очување стања најширу употребу има глагол "постати". У истраженим нама делима овај глагол не допушта конкуренцију између инструментала и номинатива - с њиме се увек употребљава номинатив, како с именицама: "постати ко", тако и са придевима: "постати какав" ("... да је отворио дућан и постао сам свој газда" Ст. Ср.; "У разговору са њим све су ствари постајале прозрачно јасне. Лаке и чисте", И. А.). Једино код Решетара налазимо један пример употребе инструментала с именицом: "... да би иза његове смрти сам постао царем, смакну год. 1591. младога царева полубрата...", али у осталим случајевима и он употребљава само номинатив: "постадоше издајице". И у овом се примеру може тражити оказионалност у семантици именице "цар", која не изражава неку сталну људску карактеристику попут рцм. именице "издајица", него званичну титулу. Употреба инструментала је вероватно омогућена и потенцијалом глагола, који преноси значење нереалности, ефемерности. 3.2. Глагол "осетити се" исто као и глагол "постати" изражава неко стање које постоји у тренутку вршења радње. Код њега, међутим, језичка пракса није толико једнака колико код "постати", можда и зато што им се семантике разликују: успостављено код "постати" стање се схвата као стално након свог настанка, док је код "осетити се" оно везано само за конкретни случај и зато је оказионално. Ова семантика пружа слободу корисницима језика да изразе или не и помоћу падежног облика предикатива пролазност насталог стања. Тако, рецимо, аутори попут Л. Лазаревића и М. Селимовића, код којих смо овај глагол срели, не користе инструментал, него само номинатив ("Осетио сам се неспокојан и угрожен", М. С.) или номинатив + "као", кад је реч о поређењу ("Али тог часа осјећао сам се као гоњени...") - укупно у 10 случаја. Међутим, код И. Андрића истраживач може да нађе систематску конкуренцију између два падежа. Када име после глагола означава неко необично стање или стање које се схвата као нереално, аутор употребљава инструментал: "То је први пут... да се осећа слабијом и подређеном томе малом човеку"; "Осећала се усамљеном и напуштеном, што јој се никад до тада није дешавало". Када се у реченици једноставно описује тренутно стање, И. Андрић користи номинатив: "И вичући то времену и целом свету у лице, осећала се напуштена, сама, поражена, али у исто време горда"; "Без ослона на газда-Обрена, осећао се напуштен и нејак". Интересантно је да сличну диференцијацију проналазимо и у савременој штампи - код реченица које значе нереализовано, иреално стање, употребљава се инструментал ("... ризик да се неко од ваших сарадника осети нежељеним у вашем друштву"; "Читалац... не сме да се после мог одговора осети изолованим"), док је у реченици са реалним стањем (мада и у негативном облику) употребљен номинатив ("Није се осећао ни уморан ни незадовољан"). Дакле, мада и на нешто другачијем принципу од И. Андрића, и овде је конкуренција између два падежа могућа и везана је за семантичку разлику. 3.3. Глагол "остати", исто као и "постати", је уклонио у српском језику падежну конкуренцију и употребљава се без изузетака са номинативом, а његова прелазна "варијанта" - "оставити" - употребљава се по правилу с акузативом: "... једина жива снага која нам је још увијек остала вјерна"; "Знаш да вас многи проклињу... што сте га живог оставили", М. Л. Именски део предиката је у овим реченицама у ствари сличан актуелном квалификативу, о којем ће бити речи даље, али за разлику од њега врши улогу допуне, зато што се глагол "остати" не може употребљавати без тог дела. Међутим, међу нашим примерима смо пронашли и један случај употребе инструментала, и то у најновијем језику - у штампи: "Онакав тип никога не оставља равнодушним". У овој реченици је, према нама, од значаја околност да је објекат у реченици универзални квантификатор - одрична заменица "никог", који због одсуства конкретне референцијалности чини изражавано стање иреалним (уп. "Онакав тип Петра не оставља равнодушног"). 4. Глаголи следеће групе - "за неистиниту или непотпуно веродостојну истоветност"[7] - допуштају, за разлику од досада размотрених, много активнију конкуренцију падежних облика. Специфика њихове семантике - то што означавају стање које се не афирмише као истинито, а понекад се, штавише, афирмише као неистинито, у великој мери омогућује употребу инструментала. Упркос томе, ни овде падеж није постао доследан семантички маркер, већ се употребљава у зависности од ауторових намера. 4.1. Глагол "сматрати (се)" рецимо, бележи релативну доследност у падежној конкуренцији једино код И. Андрића. Када стање које је у реченици изражено у стварности није такво каквим га субјекат сматра, писац употребљава инструментал: "Тај тамни и наопаки свет она је сматрала лицем, а онај први наличјем"; "Њој није требало много па да целу ову варош и сав живот око себе почне да сматра својим ловиштем". Међутим, када аутор не пориче као неистинито неко стање, он употребљава номинатив + "као": "Стога је оно (просјачење) сматрано као благотворно и оправдано, подједнако потребно...". Аутор користи неке синониме за "сматрати": "Стајати (међу некима), важити, бити приман", али су они увек у номинативу + "као". У приповеткама Л. Лазаревића пак нисмо нище пронашли инструментал. Писац користи и друге, синонимне глаголе ("држати за, рачунати у"), поново никад са инструменталом. С друге стране, М. Селимовић користи свугде глагол "сматрати" с инструменталом не спроводећи никакву семантичку дистинкцију: "Сматрао сам дужношћу и срећом да себе и друге чувам од гријеха". У примерима из савремене штампе употреба инструментала је исто веома фреквентна, уз то без неког семантичког разлога - уп. пример, у коме говорник не изражава своје "неслагање" с датим појмом: "Међутим, то се сматра - можда с правом - великом срамотом за једног зрелог човека..." и пример у којем говорник пориче као неистиниту дату особину: "... и празном речитошћу марвеног трговца коју су сматрали памећу...". Д. Киш изгледа исто не веже падежне облике у конкуренцији за неку семантичку разлику, уп.: "Не признати једну такву битну... чињеницу сматра се за лицемерје и европејство" и "Код њих, међутим, казати било коме... сматра се смртним грехом и скрнављењем светиње сна". Сви синонимни за "сматрати" глаголи: "тумачити, посматрати, примати, важити" и др. не употребљавају се са инструменталом, једино за "налазити" имамо пример са употребом инструментала: "... са одвратним осмехом који су сељаци - војводе ... налазили слатким", можда због тога што његова семантика истиче субјективност и оказионалност дате оцене. 4.2. Нарочито интересантан у вези са падежном конкуренцијом је глагол "чинити (се)", код кога је од значаја категорија транзитивности. Докле се семантика осталих глагола битно не мења под утицајем њихове транзитивности, код глагола "чинити" транзитивни облик означава промену, мада и не сталну, стања објекта ("чиним га каквим"), док интранзитивни повратни облик означава стање за које говорник наводи да није убеђен у његову истинитост, да оно само изгледа такво ("он ми се чини такав"). Услед ове диференцијације семантике може се објаснити и тенденција коју смо уочили у истраженој грађи: код транзитивног глагола "чинити" (а исто и "правити") је закономерна употреба инструментала, зато што име означава промену, не коначну, датог стања: "... као да зна нешто што га чини сигурним", "... чинила је наше ћутање тежим", М.С.[8] Код повратног интранзитивног глагола "чинити се", када је у реченицу укључен неправи објекат "коме", промењена семантика, о којој је била реч, изражава се помоћу номинатива предикатива: "Теби се чини смрт, а то је рађање", М. С.; "... и да ми се учинише моја питања и одвише бљутава", Л. Л. У овој је употреби глагол синоним за глагол "изгледати", који се, са своје стране, употребљава само са номинативом: "Изгледала ми је необично слатка", Л. Л. Па ипак, код "чинити се" није немогућа ни употреба инструментала: "Обриси мога лица... учинили су ми се тако безнадежним, тако себичним", Д. К., код које, по нама, нема неке семантички образложене разлике. Повратни глагол "чинити се" ("правити се") везан је и за још једну интересантну закономерност. Кад у реченици не постоји неправи објекат, семантика глагола се поново мења и он постаје синоним глагола "претварати се". Код ове врсте употребе номинатив је једино могући: "Гледај само обешењака једног, како се прави светац!"; "Знао је да је боље кад женска грди него кад се чини невешта...", Ст. Ср. Овде не би била могућа употреба инструментала иако име изражава стање које семантика глагола представља као иреално. 4.3. Синоним овом глаголу може бити и глагол "доћи" у фигуративној употреби. Овај глагол има две добро разграничене семантаке, које се маркирају и формално. Кад глагол не тражи за собом "као", он је синоним глагола "постати": "После мале паузе ја видех како му лице дође пакосно". У таквим реченицама нема неправог објекта. За разлику од њих, у реченицама с "доћи" у значењу "учинити се (некоме)" неправи објекат обавезно присуствује: "Мени дође гаднији него икад, хтедох да пљунем". У оба случаја је употреба номинатива обавезна, као и код одговарајућа два синонима. 4.4. У исту групу глагола се сврставају и неки други глаголи за "непотпуно веродостојну истоветност". У примерима имамо неколико случајева с глаголом "показати се", који допушта 2 варијанте за свој предикатив. Кад у реченици нема објекта, који би давао оцену описиваном стању, чини нам се да говорник предикативом афирмише истинитост овог стања или особине у датом тренутку: "И у овој несрећи он се показао не само одан него и, на свој начин, мудар и вешт", М. С. Када се у реченици наводи "оцењујући објекат", та афирмација не постоји те су у овом случају могући и номинатив и инструментал: "Рафо се и показао у њеним очима као човек користан и далековидан", И. А.; "Тај бизнис јој се показао још исплативијим" (из штампе). Једино могућа је конструкција номинатив + "као" код једне велике групе глагола са сличном семантиком који су и стилски маркирани: "исказати се као, јављати се као, означити се као, идентификовати се као, конкретизовати се као, окарактерисати се као, дефинисати се као" и др. Карактеристична је једна врста употребе инструментала и са глаголом из исте групе "замишљати", који се у принципу користи с акузативом (с везником "као", када следи за именицом): "Потребно ми је било због нечега да га замишљам неоронулог", М. С., "... преносећи ту мржњу и на загробни свет који замишљају као своју славу и победу...", И. А. У једном примеру од М. Селимовића, међутим, је употребљен инструментал: "Али узалуд сам све замишљао тежим, оптужујући се..." а разлог томе је, по нама, поново (као и у т. 3.3.) универзални квантификатор - овог пута општа заменица "све", који нема конкретну референцију за коју би се везао акузатив предикатива. 5. Следећа велика група глагола с предикативима су глаголи за називање, од којих су основни "звати (се)" и "назвати се". 5.1. Код ових глагола инструментал ступа у активну конкуренцију са номинативом у зависности од одговарајућих услова. Употреба анализираних глагола се може свести на две основне функције: 1) карактерисање објекта (или субјекта): "зову ме прзницом" и 2) називање објекта (субјекта): "она је оца звала тата". У зависности од тога која функција преовлађује варира и употреба двају конкурентних падежа. Када је предикатив властито име, дакле, када доминира функција називања, најчешће се користи номинативна конструкција, и то не само код ових, али и код свих осталих њима синонимних глагола: "назвати, звати, крстити, презивати, прозвати" и сл.: "Звала се Рајка Радаковић", И. А. Међутим, кад је сопствено име употребљено у функцији карактерисања, оно стоји у инструменталу: "Социјалдемократски лист 'Слобода' напао је отворено Госпсфицу... и назвао је 'Шајлоком у сукњи'", И. А. Разлог томе је чињеница да је инструментал типичан код предикатива који представљају неку специфичну карактеристику објекта, рецимо: "Али је сви, већ одавно, зову једноставно Госпсфицом", И. А.; "Звао се Марко, али га госпоја Перса није друкчије ни звала него лоповом", Ст. Ср. Систематска је код глагола "звати (се)" и "називати (се)" употреба инструментала и у случајевима када се помоћу предикатива изражава назив с којим се говорник не слаже: "... и да ти ни најмање не смета кад те називају тврдицом, бездушним и саможивим створењем"; "Једно је овај наш свет, оно што цео свет зове светом. А друго, друго је свет новца...", И. А. У овом случају у семантици реченице можемо пронаћи пресупозицију да названо име није право име објекта, што се и сигналише инструменталним обликом. Употреба номинатива је обична још код предикатива који представљају неутралан назив објекта сличан термину - назив без додатних семантичких обележја, рецимо: "... тај пламен у Црној Гори зову плуча или свијећа" (М. Решетар). Међутим, овде се намеће и још једна тенденција у конкуренцији између инструментала и номинатива - зависност избора од управног глагола. У грађи коју смо ексцерпирали из вишенаведених уџбеника и која представља у целини само ову "неутралну" употребу, може се истаћи једна посебна формална дистинкција - само у једном примеру смо срели употребу глагола "звати се" с инструменталом. У осталих 10 случаја номинатива налазимо само глагол "називати се", што сведочи о његовој изузетној фреквенцији у овим случајевима. Међутим, у номинативу оба глагола имају готово исту фреквенцију. Објашњење ове чињенице можемо потражити у семантичким нијансама значења та два глагола. Изгледа да глагол "звати се" у већој мери означава "бити" (напр.: "Зовем се Ана" = "Ја сам Ана"), него глагол "називати се". Зато можемо, наравно прилично условно, да предложимо следеће трансформације: "Ова реченица се зове проста" (= "Ова реченица јесте проста") и "Ова реченица се назива простом" (= "Ову реченицу ми називамо простом"). А као што је познато, инструментал је у већој мери везан за значење оказионалности, које произилази из наше друге трансформације ("... ако се договоримо, можемо звати ову реченицу и другим термином"). Номинатив је иначе карактеристичан и за предикатив ограђен наводницима који експлицирају функцију називања, а не карактерисања објекта: "... Стално шаљу у шуме неке што их зову 'летеће десетине'", М. Л. У ретким случајевима предикатив не може бити укључен из семантичких разлога у ову "експлицитну" за функцију називања позицију и тада употреба номинатива није могућа. Нпр. у реченици "Он га је звао својим сином" заменица за свако лице "свој" не допушта употребу под наводницима (Уп. ""Он гаје звао 'свој син'") и зато такав предикатив обавезно стоји у инструменталу. Номинатив је формално везан и за још један случај - за облик трпног глаголског придева од глагола "звати", рецимо: "Верујем да је светлост са звезде зване Еуридика,..., кренула на свој пут", Д. К. Према томе, овде је за падежну конкуренцију од значаја морфолошка карактеристика глагола у оквиру предиката. За друге глаголе са сличном семантиком: "прогласити, крстити, огоасити" немамо довољно примера да бисмо утврдили неке нарочите тенденције код постојеће падежне конкуренције, док је код глагола попут "изабрати, именовати" и сл. могућ само акузатив с предлогом "за". 6. У бројним случајевима тзв. актуелног квалификатива, када је име које одређује предикат придев или глаголски придев, обавезна је употреба номинатива, уколико се односи на субјекат, и акузатива, уколико се односи на прави објекат: "Симка стоји наслоњена на кревет, гледа га слабо осветљеног ватром из пећи"; "Ти си ме сатрла и живог сахранила", Д. Ћ., и мн. др. У таквим реченицама актуелни квалификатив означава неку реално постојећу особину или стање, зато инструментал овде није могућ. Међутим, када је актуелни квалификатив именица, постоје две различите могућности (овде се не осврћемо на случајеве са другим падежима типа "Вратио се погнуте главе", зато што они ни на који начин не ступају у конкуренцију са инструменталом). Најфреквентнија је и овде употреба номинатива са везником "као": "Он је већ као шегрт у једној галантеријској радњи, почео да тргује на своју руку", И. А. За старији језик М. Ивић[9] наводи примере конкурентне употребе инструментала, укључиво и тзв. "компаративни" инструментал ("Истина сунцем сја"), али у савременом језику аутор уочава за употребу инструментала једино случај када именица "означава човека у одређеном добу старости",[10] најчешће код именице "дете"; "Дететом водио ме је често отац на сточне вашаре". У екцерпираној грађи ми налазимо три примера у којима је са именицом у функцији актуелног квалификатива употребљен инструментал (сва три су из прошлог века): "Паде Милош, ..., жертвом на трон бича свијетскога"; "Скендер бег је срца Обилића, ал умрије тужним изгнаником", П. Њ. и "Само да ми бог да дана да га видим калфом", Ст. Ср. (Инструментал је овде могућ, према нама, зато што именица изражава неку специфичну карактеристику субјекта (или објекта), а значење специфичне карактеристике, као што смо видели у другим случајевима, може се везивати за инструментал). Међутим, ова је употреба већ архаична и у најновијем језику је потпуно замењена помоћу номинатива/акузатива + "као". 7. На крају овог рада ћемо извести неке закључке. 7.1. Према нама на конкуренцију падежних облика у анализираним случајевима утиче не само семантика управног глагола већ и семантика целог предиката, као и неки други чиниоци који вероватно припадају различитим језичким нивоима. У неким случајевима семантика целог предиката може да буде пресудна за очување инструментала у употреби. Када предикатив уз "звати, назвати" изражава специфичну карактеристику објекта ("Зове га лоповом") или предикат у целини подразумева неслагање говорника са називом ("нека те назива лоповом"), употреба инструментала је закономерна. Семантика специфичне особине се може повезати с инструменталом чак и код глагола "бити": "те би Србин данас Србом био". С друге стране, семантички су разлози изгледа ојачали у језику позиције номинатива код предикатива за глаголе "постати, остати" и у готово свим случајевима актуелног квалификатива - то је семантика реално постојеће особине или стања. Поједини говорници језика могу имати и своја образложења за семантичке чиниоце који би утицали на конкуренцију анализираних падежа - рецимо, за И. Андрића се инструментал код глагола "осетити се" веже за значење необичне или иреалне особине или стања. 7.2. Одређену улогу у анализираној падежној конкуренцији може вршити граматичка семантика дате морфолошке категорије (нпр. одсуство конкретне референцијалности код универзалних квантификатора у својству објекта, које је везано за инструментал: "никог није оставио равнодушним"). Категорија властитих имена у функцији предикатива, као и граматички облик трпног придева од глагола "звати", исто утичу на избор падежа - увек траже номинатив. 7.3. Битна је улога и синтаксичког чиниоца у анализираној језичкој појави. Овај је чинилац, према нама, утицао на широку употребу номинатива код глагола као што су "чинити се, изгледати, правити се". Не бисмо могли да утврдимо семантички чинилац који би објашњавао употребу номинатива подједнако убедљиво како код глагола "постати" и "остати", који претпостављају реално постојеће стање или особину, тако и код глагола "чинити се некоме некакав, правити се некакав" и сл., који то не претпостављају. Позиција номинатива код ових других глагола је толико стабилна можда зато што се реченице с њима у свести говорника језика повезују са синтаксичким конструкцијама типа "(као) да је", рецимо: "Она ми се учинила радосна" - "Она ми се учинила (као) да је радосна"; "Он ми изгледа унезверен" - "Он ми изгледа (као) да је унезверен"; "Тај се прави луд" - "Тај се прави (као) да је луд" и сл. Овај синтаксички чинилац би објаснио зашто се номинатив не употребљава с предикатима типа "чинити неког каквим" - код њих је оваква трансформација немогућа, уп: "То је чинило наше ћутање још тежим" - ""То је чинило наше ћутање као да је још теже". 7.4. Конкурентна употреба анализираних падежних облика зависи у великој мери и од самог аутора - од регионалне обојености његовог језика или од његових стилских намера (уп. рецимо одсуство инструментала код глагола "сматрати" у језику Л. Лазаревића или, напротив, одсуство акузатива код истог глагола у језику М. Селимовића. Уп. и везану за семантику конкуренцију двају падежа предикатива са појединим управним глаголима код И. Андрића насупрот релативној ирелевантности семантике код упоредне употребе истих падежа код Д. Киша). 7.5. Међутим, у целини узев, морамо подвући да се повлачење инструментала пред номинативом и акузативом у размотреним у овом раду позицијама мора објаснити утицајем аналитизма на српски језик, што се нарочито осетљиво истиче на фону поређења српског са севернословенским језицима, код којих је анализирана употреба инструментала жива и активна.
Библиографија
Напомене1 М. Ивић, Значење српскохрватског инструментала и њихов развој, 1954. 2 Л. Лашкова, Сърбо-хърватска граматика (у штампи). 3 Коришћени су примери из следећих дела: Горски вијенац П. Његоша, из којег су ексцерпирани примери и из језика М. Решетара, који тумачи дело, Приповетке Л. Лазаревића (1958), Поп Ћира и поп Спира Ст. Сремца (1952), Госпођица И. Андрића (1972), Корени Д. Ћосића (1970), Дервиш и смрт М. Селимовића (1983), Лелејска гора М. Лалића (1981), Мансарда Д. Киша (1987), Потоп Д. Ненадића, час. "Савременик", 1999, као и из два уџбеника: Граматика српског језика, Ж. Станојчић, Љ. Поповић (1992), Биологија (1993), а исто и неки примери из штампе. 4 В. Чумак, Типология сказуемого в сербохорватском и восточнославянских языках, 1985. Аутор сасвим разложно тражи базу за упоређивање предикатских конструкција у српском језику у источнословенским језицима, који су у много већој мери сачували ову врсту инструментала. 5 В. поменути рад. 6 Аутор објашњава ову употребу инфинитива овако: "... употреба инструментала уз бити са значењем постати лако [се] могла пренети и на друге случајеве у којима инфинитив нема овакво значење". Према нама објашњење инструментала у сличним случајевима се садржи пре у значењу модалности или оцене (морао би, ласно је), које ови примери са инфинитивом изражавају, пошто ова модалност или оцена поново придају појму из предикатива карактер пролазности и ефемерности. 7 В.код В. Чумака. 8 Чини нам се да би овде употреба акузатива била немогућа. 9 М. Ивић, Нав. дело. 10 М. Ивић, Нав. дело. |
