|
|
Димка СааведраСемантика “локализација објекта” и њено изражавање у српском и бугарском језикуЈужнословенски филолог, 55, 1999
Овај рад се бави компаративним осветљавањем оних српских и бугарских језичких средстава чија се сигнална служба своди на обавештавање о локализовању некога / нечега у простору и / или времену. 1. Овај рад се бави једном семантичком облашћу која досада није, и поред посвећених њој истраживања добила, исцрпнију и адекватнију анализу. За потпуније сагледавање те семантичке области од великог је значаја анализирање и упоређивање ситуације у више језика, а поготово управо у бугарском и српском језику (језику са граматичком категоријом ”одређеност” и језику без те граматичке категорије), зато што у сваком од њих слика изражавања те семантике била би непотпуна, док укупна слика у оба језика одражава шире оквире те семантичке области. 1.1. У свом претходном раду[1] смо се осврнули на глагол ”бити” као један део средстава за изражавање у српском језику семантике локализације неког објекта (имамо у виду локализацију у простору, времену итд) и на одговарајућа средства у бугарском језику[2]. Наиме, бугарски језик је створио један складан систем за изражавање семантике локализације објекта у зависности од одређености или неодређености објекта локализације (даље ОЛ)[3]. Уколико је у реченици за локализацију објекат неодређен, бугарски језик користи граматички облик за изражавање неодређености именице, другог имена или именске фразе а то је облик без артикла, а реченични предикат је обавезно глагол ”има”, при чему је реченица увек имперсонална. На пр, у реченици: ”На масата имаше зелен учебник” ОЛ је неодређен, па су стога употребљени именска фраза са придевом без артикла (”зелен”) и глагол ”има” као предикат, а реченица је имперсонална. Уколико се, међутим, у реченици локализује неки одређени објекат, бугарски језик користи субјекатско-предикатску реченицу с предикатом “съм” и са ОЛ у одређеном облику - са артиклом, уп. реченицу: “На масата беше зеленият учебник”. Можемо, дакле, извести закључак да за изражавање локализације неког објекта у позитивној реченици бугарски језик дуплира две опозиције: једну граматичку (одређени именски облик са артиклом према неодређеном без артикла) и једну лексичку (глагол “съм” према глаголу ”има”). 1. 2. Насупрот томе, српски језик не располаже оваквим складним системом за изражавање разматране овде семантике. У свом претходном раду ми смо се бавили искључиво глаголом ”бити” као предикатом у позитивним реченицама за изражавање локализације неког објекта. Код реченица с тим глаголом на српском језику извели смо следеће закључке. 1.2.1. Објекат локализације уз тај предикат може да буде или у номинативу или у генитиву. Ако је ОЛ у облику за номинатив, његово тумачење у односу на одређеност или неодређеност услед недостатка у српском језику граматичког система за изражавање те семантике зависи од актуелног рашчлањења реченице. Наиме, ако се ОЛ налази у оквиру реме (тада га ми подвлачимо) и не садржи неко лексичко или само за придеве мушког рода једнине граматичко обележје одређености, он ће бити неодређен, на пр: ”На столу је био зелен уџбеник” (али уп. са одређеним обликом придева за мушки род једнине: ”На столу је био зелени уџбеник” или са неким другим средством за изражавање одређености: ”На столу су биле све свеске”). Уколико се, међутим, ОЛ налази у оквиру теме (бележимо га курзивом), именица или именска фраза у номинативу се тумачи као одређена, рцм: ”Свеске су на столу” или ”На столу су свеске, не на кревету”. Предикат у реченицама за локализацију - глагол ”бити”, као и субјекатско-предикатска синтаксичка структура остају исти, независно од одређеног или неодређеног тумачења објекта Л. Пошто на српском језику категорија одређености / неодређености није граматичка и не располаже граматичким системом средстава за изражавање, тешко бисмо пронашли такво синтаксичко средство које утиче на изражавање семантике локализације објекта, као што је актуелно рашчлањење на рему / тему, не обазирући се на одговарајуће разлике у бугарском језику[4]. Наведеним синтаксичким разликама у српском језику у бугарском одговарају вишенаведене варијанте реченица у вези са одређеношћу, наиме, првој српској реченици, са ОЛ у реми, одговараће превод: ” На масата имаше зелен учебник”, а друга и трећа реченица, са ОЛ у теми, превешће се: ”Тетрадките са на масата”, односно: “На масата са всичките (всички) тетрадки”. 1.2.2. ОЛ у српском језику осим у номинативу, може још да стоји и у генитиву. У том случају су реченице, као и на бугарском, имперсоналне. 1.2.2.1. У једним случајевима у реченици за локализацију је генитив објекта Л изазван употребом неке количинске речи (количинског прилога или броја). Тада је у српском језику поново пресудна улога актуелног рашчлањења реченице на тему / рему. Наиме, уколико се ОЛ налази у оквиру реме, рцм: ”У граду је било, осим мештанина, и доста Солуњана”, ОЛ ”Солуњани” схвата се као неодређен, па ће се на бугарски реченица одговарајуће и превести: “В града, освен местни, имаше и доста солунци”. Ако се, пак, ОЛ у реченици налази у оквиру теме, на пр: ”У граду је Солуњана било доста”, именица ”Солуњани” схвата се као одређена, а на бугарски се реченица преводи са глаголом “съм” и са одређеним обликом именице: “В града солунците бяõа доста”. 1.2.2.2. У другим случајевима генитив за ОЛ употребљен је без неке количинске речи. У свим реченицама са оваквом генитивном употребом, независно од њиховог актуелног рашчлањења, ОЛ се схвата као неодређен, али поред тога се понекад помоћу њега изражава и партитивна семантика, значење неке неодређене, непуне количине. У реченици ”За све ове приредбе ће бити понуда” именица у множини је у оквиру реме; с друге стране, у реченици: ”Понуда ће бити за све ове приредбе” иста се именица налази у оквиру теме. У оба случаја се, мећутим, ОЛ ”понуде” у генитиву множине схвата као неодређена па се, стога, обе реченице на бугарски преводе с глаголом ”има” и са неодређеним обликом именице, уп: “За всички тези мероприятия че има предложения”, односно: “Предложения че има за всички тези мероприятия”. Можемо, према томе, извести закључак, да у српском језику генитив може вршити функцију граматичког средства за изражавање неодређености објекта локализације (али не ступа у опозицију са номинативом по овом обележју, зато што номинатив може исто да изражава неодређеност, тако да се ситуација битно разликује од бугарског језика). 1.2.2.3. Код неких именица или фраза чија семантичка структура може у неким контекстима да укључује, а у другим да не укључује и семантику количине, у генитиву, за разлику од номинатива, та ће се семантика увек испољавати. На пр, у реченици: ”По пољима је било црне траве” за ОЛ ” трава” изражена је и количинска семантика, семантика непуне количине (није сва трава по пољима била црна). За разлику од тога код ОЛ у номинативу количинске семантике нема, уп: ”По пољима је била црна трава”, мада је и ту ОЛ неодређен, што се може видети у поређењу са реченицом где ће ОЛ улазити у оквир теме, рцм: ”По пољима је трава била црна”. Уп. исту корелацију и у реченици где се количинска семантика може подразумевати у вези са множинским обликом именице: реченица ”На столу је било виљушака” са ОЛ у генитиву према реченици ”На столу су биле виљушке” са ОЛ у номинативу (овде упоређујемо, наравно, само реченицу са неодређеним тумачењем именице у оквиру реме). Можемо, дакле, да изведемо закључак да се у контексту где се нека количинска семантика може изразити, али то није обавезно, опозиција између генитива и номинатива објекта локализације користи као средство за изражавање категорије ”партитивности” - употреба генитива је везана за експлицирање количинске семантике, док је номинатив не изражава. 1.2.2.4. У другим случајевима, међутим, постоје контексти са ОЛ који се у принципу из семантичких разлога не могу схватати количински, на пр. у реченици: ”Биће нам спаса!” именица у једнини ”спас” не може да подразумева већу или мању количину спаса, зато и њен генитивни облик изражава само неодређеност без партитивности. С друге стране, у неким типовима реченица са ОЛ у множини не само генитив већ и номинатив ће обавезно експлицирати количинску семантику. Такви су, према нама, случајеви када се уз ОЛ налази и неки атрибут, којим се бележи нека особина објекта Л по којој се он разликује од других могућих објеката. На пр, у реченицама: ”У чети је било партизана без оружја” или ”... али било је и озбиљних, жењених људи” појам који је изражен објектом Л улази у појам једног ширег мноштва сличних елемената, али без помињане особине, дакле, у ”мноштво” партизана (али има их и са оружјем), у ”мноштво” присутних људи (али има их и нежењених) итд. Из ових семантичких разлога у оваквим реченицама и номинатив множине ће изражавати непуну, неодређену количину, зато што појам из ОЛ подразумева неко веће мноштво, већу целину (уп: ”У чети су били партизани без оружја” или ”... али били су и озбиљни, жењени људи”). Ово веће мноштво елемената се може подразумевати и у другом типу контекста - када га један део реченице ”обликује”, рцм: у реченици ”Међу њима је било жена” одредба ”међу њима” имплицира постојање неког мноштва, чији су део биле жене. Зато се и у овом типу реченица семантика неодређене количине изражава и номинативом објекта Л, уп: ”Међу њима су биле жене”. Услед свега што смо довде анализирали можемо закључити да је у једним случајевима - када се у реченици може изразити, али није обавезна, количинска семантика - опозиција између генитива и номинатива граматичко средство за изражавање категорије ”партитивности” (в.т. 1.2.2.3), док се у другим случајевима - када се у једнини семантика количине не може изразити или када се у множини она обавезно изражава (в. т. 1.2.2.4) - оба падежа могу употребити са потпуно истом семантиком. У овом другом случају опозиција именских бројева преузима функцију изражавања партитивности: множина је увек изражава, док се код једнине количинска семантика не изражава. 1.3. На крају ове тачке ћемо поменути и чињеницу да се глагол ”бити” у српском језику употребљава у функцији предиката у реченицама за локализацију неодређеног објекта много мање у презенту, него у осталим глаголским временима и начинима, о чему ће даље бити речи. 2. Као средство за изражавање семантике ”локализација објекта” у српском језику се осим глагола ”бити” може користити, као и у бугарском, глагол ”има”, при чему је реченица чији је он предикат, као и у бугарском, увек имперсонална. Употреба овог глагола је у двама језицима, међутим, подређена различитим принципима и има различити степен дистрибуције. 2.1. Размотрићемо најпре оне реченице са глаголом ”има” у српском језику код којих је ОЛ изражен именицом у једнини. И овде су падежи у које се ОЛ може обликовати номинатив и генитив. 2.1.1. Реченице са номинативом објекта локализације (и с предикатом у презенту). Основна разлика између глагола ”има” и ”бити” у српском језику тиче се њихове употребе у вези са категоријом одређености / неодређености. Док се глагол ”бити” користи у реченицама и са одређеним ОЛ и са неодређеним ОЛ, глагол ”има” подразумева увек неодређеност за ОЛ у реченици, дакле, као и у бугарском језику, тај глагол представља лексичко средство за изражавање неодређености објекта Л у реченици. Мада је ОЛ у тим реченицама у номинативу и морао би да врши улогу субјекта, чини нам се да су ово пре имперсоналне реченице[5]. За њих је карактеристичан тзв. обрнути ред речи, тј. ОЛ се готово увек налази после предиката, а с друге стране, код њих готово да није могућ прави ред речи с ОЛ у номинативу, уп: ”*Мала хумка има само тамо” - у овом случају се може користити генитив: ”Мале хумке има само тамо”. Обрнути ред речи је карактеристичан и за реченице са глаголом ”бити” у којима је ОЛ неодређен (уп: ”На путу је велика рупа”), а исто и за реченице са глаголом ”постојати” и са неодређеним ОЛ, на пр: ”У установи постоји одсек за културу”, мада је у њима могући и прави ред речи са именицом у номинативу (уп: ”Велика рупа је на путу” и ”Одсек за културу постоји у установи”, али са одређеним ОЛ). Све ове реченице су, уствари, егзистенцијалне реченице, чија се семантичка структура разликује од структуре предикатских реченица. Према Арутјуновој [6] у њима је ”субјекат сам свет или неки његов фрагмент (одредба за место), док би предикат била информација о постојању у свету објеката одређеног класа (тј. у комбинацији егзистенцијалног глагола и имена)”. Зато се, дакле, именска фраза која изражава неодређени ОЛ у њима налази у постпозитивној позицији у односу на глагол, а не заузима типично за обични реченични субјекат место испред њега. Блиски наведеним глаголима по својој локализујућој семантици глагол ”налазити се”, међутим, чешће подразумева, чини нам се, одређеност за ОЛ, иако се ОЛ налази у оквиру реченичне реме, уп: ”На спрату се налази спаваћа соба”, где је ”спаваћа соба” из реме одређен објекат Л (уп. на бугарском: “На горния етаж се намира спалнята”). Уопште, интересантна је, по нама, ова семантичка корелација свих глагола за које је типична употреба за изражавање локализације објекта, која није довољно истражена[7]. И тако, реченице са глаголом ”има” овог типа - са именицом у номинативу једнине - могу се срести у српском језику, али оне нису, према нама, тако типичне за њега као што су оне типичне, рцм, за бугарски језик. Код анализе ексцерпиране грађе стекли смо утисак да су оне најкарактеристичније за један од наших извора - за роман ”На Дрини ћуприја”, мада се, нешто ређе, срећу и код Павића и у савременој штампи. Зато сматрамо да им је употреба, можда, донекле везана за стил датог књижевника, а донекле и за њихову неједнаку устаљеност у оквиру српског језичког подручја. Поделили смо разматране у овој тачки случајеве у две основне групе. 2.1.1.1. У прву групу улазе оне употребе глагола ”има” које се не могу замењивати синонимном (у другим случајевима) употребом глагола ”бити” у презенту а да ОЛ не постаје одређен. Такве су следеће реченице:”... док има известан број појединаца ... који слушају радио на оба језика...”,”Има изрека да у Бранковића кесу иде на јави све што ...”, ”... јер има у народу песма која говори ...”, ”Па ипак, ..., има неко ко ме још увек воли” итд. У свим овим реченицама се предикат ”има” може заменити глаголом ”постоји” ( ”Постоји неко ко ме још увек воли”) и сл. Евентуална замена предиката са глаголом ”бити” у њима изазвала би тумачење објекта Л као одређеног: ”Изрека је да у Бранковића кесу иде на јави ...” (уп. на превод на бугарском: “Поговорката е, че в кесията на Бранкович ...”). 2.1.1.2. Код друге групе реченица са ”има” могућа је синонимна замена њиховог предиката глаголом ”бити”, при чему се ОЛ и даље тумачи као неодређен, уп: ”На уласку у чаршију ... има један зараванак” (= ”На уласку у чаршију ... је један зараванак”), ”А на левој обали, ... има једна овећа хумка”, ”У том стубу, каже се, има велика соба”, ”... да тамо има нека удолица” и др. Осим глаголом ”бити” код ове се групе реченица предикат може заменити и глаголом ”налази се”: ” А на левој обали,... налази се једна овећа хумка” (при чему овде атрибут ”једна”спречава тумачење објекта Л као одређеног) итд. Из чињенице да је код њих могућа употреба како глагола ”бити”, тако и ”налазити се”, а исто и из обавезног присуства у оваквим реченицама неког конкретног локализатора (рцм: ”на уласку у чаршију...”, ”на левој обали” и др) извешћемо закључак да је употреба глагола ”бити” (као и глагола ”налазити се”) повезана са обавезним присуством израженог или имплицитног конкретног локализатора, док је употреба глагола ”има” (као и глагола ”постоји”) немаркирана у том погледу. Таквим локализатором може бити не само неки конкретан објекат у простору (”на левој обали”, ”у том стубу” и сл), већ и, рецимо, неки конкретан период или тренутак у времену: ”Сутра је много већа вероватноћа да се врати”, или неки конкретан услов: ”Он зна да је већа вероватноћа да их сретне ако крене према истоку” и др. Ако у реченици постоји неки локализатор, али он није конкретан, употреба глагола ”бити” и ”налазити се” исто није могућа, уп: ”Сваки је знао да у том њиховом животу има ( *је) нешто што одолева...”. Изузетак, можда, ту чине објекти Л са атрибутом ”један” (вероватно због ”конкретне” семантике самог атрибута), код којих се и у контекстима без конкретног локализатора (па и без синонимије с предикатом ”налазити се”) предикат ”има” може заменити са ”бити”, рцм: ”... неки од оних ... безобзирних другова (увек има по један такав)”, ” /Хазари/ верују да има по једна таква ноћ у години”, ”С овом разумном оградом има једна тешкоћа”, уп. трансформације са глаголом ”бити”: ” ... безобзирних другова (увек је по један такав)”, ”С овом разумном оградом је једна потешкоћа”. У свим овим примерима можемо забележити једну модалну разлику између два синонимна предиката, која се састоји у томе да се код реченица са ”бити” изражава већа убеђеност говорног лица у постојање објекта Л[8], рцм: ”На уласку у чаршију ... има ( =”кажу да има”) један зараванак”, али уп. трансформацију с глаголом ”бити”: ”На уласку у чаршију је ( =”ја то знам”) један зараванак” и сл. Из овог разлога, по нама, није могућа синонимна замена с предикатом ”бити” у горенаведеном примеру ”/Хазари/ верују да има по једна таква ноћ у години” - у њему управна реченица (”Хазари верују”) не допушта изражавање овакве експлицитне убећености говорног лица. Можемо, дакле, из свега наведеног закључити да је глагол ”бити” у разматраном типу реченица маркиран семантиком ’конкретна локализација објекта’ (као и глагол ”налазити се”), док глагол ”има” остаје немаркиран у односу на ову семантику (као и глагол ”постоји”). Сем тога, ОЛ у реченицама са ”има” ове врсте не може да улази у оквир теме, дакле, да изражава одређеност (а да се номинативни облик не мења у генитивни, рцм. *” С овом разумном оградом једна таква тешкоћа има”[9], док је код ”бити” то могуће (као и код ”постоји” и ”налази се”). Према томе, у овој је групи ”има”маркиран обележјем ’неодређеност’, док је ”бити” немаркиран. Из овога можемо закључити да се у овој групи реченица - са ОЛ у једнини и у номинативу - намећу две привативне опозиције. У првој опозицији, према семантичком обележју ’конкретна локализација’, маркирани члан је глагол ”бити”, а немаркирани - ”има”. У другој опозицији, према обележју ’неодређеност за ОЛ’, маркирани члан је ”има”, а немаркирани - ”бити”. За читаву групу реченица је, сем свега вишенаведеног, карактеристично присуство атрибута уз ОЛ, који је синоним за ”неки, један”, или пак, ако таквог атрибута нема, он се подразумева: ” ... док има и (један) известан број појединаца који слушају радио ...”, ”Има (једна) изрека да у Бранковића кесу иде ...”, ”У том стубу, каже се, има (нека) велика соба” итд. 2.1.1.3. У свим размотреним више реченицама са ОЛ у номинативу једнине предикат ”има” је у презенту. Када се, међутим, предикат реченице мора трансформисати у перфекат, футур или други облик, у сложени предикат итд, реченица ”изабира” за предикат глагол ”бити”, уп: ”... док има известан број појединаца ... који слушају радио ...” (през) према ”док је био известан број ...” (перф), ”док ће бити известан број ...” (футур), ”док би известан број ... био ...” (потенц); или: ”А на левој обали ... има једна овећа хумка” (през) према ”А на левој обали ... била је једна овећа хумка”, ”... биће једна овећа хумка” итд. Према томе, код средстава за изражавање локализације неодређеног објекта у српском језику се овде намеће једна карактеристична граматичка привативна опозиција са обележјем ’презент’. У њој је маркирани члан глагол ”има” (увек ’+ презент’), а немаркирани је глагол ”бити” (’+/- презент’)[10]. Нашли смо, истина, два примера са глаголом ”има”, који није у облику за презент - ”И како је имало појединости које се засада нису могле сазнати, ...” и ”Мојој генерацији се имало шта понудити”, међутим, у другој се може приметити улога пасивне конструкције, која трансформише активну ”Мојој генерацији су имали шта понудити” и аналогијом на ту активну конструкцију (”су имали” - ”се имало”), а први је пример, према нама, изузетак из опште тенденције у савременом српском језику. Вратимо се сад одговарајућој употреби глагола ”бити” као предиката у реченици са ОЛ у једнини и у номинативу (типа ”На столу је била зелена свеска”, ”У овом контролном примерку била је белешка” и сл), да бисмо успоставили у којим случајевима се он може заменити глаголом ”има” у презенту а да се номинативни облик објекта Л не трансформише у генитивни. Иако та анализа не може увек бити сасвим тачна и дефинитивна, чини нам се да синонимију између реченица са глаголом ”бити” и одговарајућих реченица са ”има” можемо имати само у случајевима код којих се за ОЛ може подразумевати атрибут ”неки, један”, који изражава неку врсту неодређености која се може повезати са тзв. ”егзистенцијалном квантификацијом”[11]. Ову врсту неодређености можемо приближно карактерисати као ”неки неодређени елеменат из већег мноштва”. На крају своје претходне тачке смо поменули да се тај атрибут обавезно подразумева код примера са ОЛ у номинативу једнине и са предикатом ”има”. Тако да је, према нама, могуће да би у презенту реченица ”У овом контролном примерку ... била је белешка...” у презенту гласила: ”У овом примерку има нека (једна) белешка”, уп. исто: ”Испод њега је био слободан пут за кола” - ”Испод њега има неки ( један) слободан пут за кола”, ”Само на предњем делу било је весло” - ”... има неко (једно) весло” итд. 2.1.1.4. У реченицама са ОЛ у номинативу једнине у којима се објекат Л не може везати за атрибут ”неки, један”, замена глагола ”бити” са ”има” без преласка номинатива у генитив је, према нама, немогућа. Зато реченица ”У ниским дућанима је био муљ до колена” не може у презенту гласити: ”*У ниским дућанима има муљ до колена” (овде би ”муљ” морао прећи у генитив па би тада ОЛ изражавао неку неодређену количину); уп. исто реченицу: ”За вечеру је била чорба од купуса с вепровином”, која не може у презенту имати предикат ”има”: ”*За вечеру има чорба од купуса с вепровином”, зато што се употреба атрибута ”нека / једна” одбацује због тачне дефинисаности чорбе - ”од купуса с вепровином”. Ако ову реченицу променимо у: ”За вечеру има нека (једна) чорба”, појам ”чорба” се већ схвата као неодређенији па је тада предикат ”има”сасвим могућ. Анализа оваквих примера нас наводи на мисао о евентуалној ”тростепеној” подели у неким случајевима семантичке категорије ”одређеност / неодређеност”. Првом степену - одређености - одговараће, рцм, ОЛ ”чорба” из реченице: ”Та чорба ће бити за вечеру”. Другом степену - слабијој неодређености - одговарао би појам ”чорба” из размотрене реченице: ”За вечеру је (била) чорба од купуса с вепровином”, а трећем степену - неодређености у см. ”неки, један од ...” - ОЛ ”чорба” из реченице: ”За вечеру је (била)/ има нека чорба”. Према томе, глагол ”бити” се може заменити у презенту глаголом ”има” само у реченицама са ОЛ овог ”трећег степена” неодређености, али не ”првог” или ”другог” степена (на бугарском се ови ”други” и ”трећи” степен неодређености граматички не разликују - оба преводимо неодређеним обликом имена). Зато, рцм, и реченица ” ... да је већа вероватноћа да их сретне ако иде према истоку” не може имати у презенту предикат ”има” (уп: ”*... да има већа вероватноћа да их сретне ако иде према истоку”), зато што уз ОЛ ”већа вероватноћа” се не може подразумевати ”нека, једна од ...”. В. и други пример: ”... видели да је стража на скелама и по обали”, не може ”*... видели да има стража на скелама”, зато што се не може подразумевати ”нека, једна од многих врста страже”. Ова се тростепена одређеност, по нама, изражава и у таквим примерима као што су: ”Шта има новог?” са трећим степеном неодређености за ”шта” (па се зато најчешће користи када говорно лице није неко време видело саговорника); затим, у ”Шта је?” са другим степеном - слабије неодређености (говорно лице пита када се нешто непознато, али конкретно десило); најзад - ”Шта је, ту је” са односном заменицом, која изражава први степен одређености. На бугарски ће се други и трећи степен неодређености превести са упитним обликом заменице: ”Какво (ново) има?”, а први степен - са односном заменицом (по облику -упитном заменицом са артиклом): “Каквото е, това е”. Услед направљене анализе можемо забележити још једну семантичку привативну опозицију код употребе глагола ”бити” и ”има”у реченици са ОЛ у номинативу једнине, наиме: глагол ”има” је у реченицама за локализацију објекта маркиран семантичким обележјем ’неки, један од неког мноштва’, док ”бити” не садржи обавезно то семантичко обележје када је у облику за презент. Из свега наведеног у овој тачки можемо закључити да се у све 4 привативне опозиције (3 семантичке и једној граматичкој) глагол ”има” испољава као маркиранији члан - он је маркиран обележјима ’неодређеност’, ’презент’ и ’неки, један од...’. Другачије речено, глагол ”има” увек изражава неодређеност за ОЛ, уз то и неодређеност јачег, трећег степена, и користи се само у презенту. Глагол ”бити” је маркирани члан једино у опозицији према семантичком обележју ’конкретна локализација’, или другачије речено, он се може употребљавати не само када је реченица у презенту, не само када је ОЛ неодређен, не само када је ОЛ у трећем степену неодређености, али само када се у реченици садржи или подразумева нека конкретна, а не апстрактнија локализација објекта у времену, простору итд. (ради се о презентском облику глагола). 2.1.2. Реченице са глаголом ”има” код којих је ОЛ изражен именицом у једнини и у генитиву. 2.1.2.1. У већини наших примера ОЛ, који се налази у облику за генитив једнине, означава неку мерљиву материју и изражава неку неодређену количину ње. На пр: ”Има и места и услова”, ”А за враћање добрим и злом увек има времена”, ”У широком ходнику има места за робу и пртљаг”, ”Свакако, има сласти у изговарању тих речи”, ”... а како шкрипи зубима ... има наде да ће живети” (у задња два примера именица не означава материју него неки апстрактни појам, али се он исто може ”градуирати”, уп: ”толико сласти”, ”мало наде” итд). Могући су, наравно, и примери са количинском речи: ”Још увек има довољно београдског пива”, ”Новца има више него раније”. 2.1.2.2. У случајевима из друге групе генитив за ОЛ не изражава никакву количину, код њих је предикат ”има” синоним глаголу ”постоји”: ”Верујем да има излаза (= постоји излаз)”, ”Шејтан! и тога има, мислио је Плевљак”, ”... у праву будућност (јер има и лажне будућности)”, ”... у знак да има рибље чорбе”. У овој групи реченица је, према нама, генитив употребљен зато што недостају синтаксичко-семантичке услове за употребу номинатива. У претходној тачки смо утврдили да се глагол ”има” с номинативом не може употребити у реченицама у којима ОЛ није у трећем, јачем степену неодређености (типа ”неки, један од”). У наведеним примерима управо тај атрибут није могућ, уп: *”Верујем да има један, неки од излаза” или *”Шејтан! и нешто, једно од тога има”, или *”... у знак да има једна, нека од рибљих чорби”[12]. Извешћемо, дакле, закључак да се у реченицама са ОЛ у једнини и глаголом ”има” генитив употребљава: 1) Када именица изражава ОЛ који је немерив (и неодређен), рцм: ”Верујем да има излаза!”, и када не постоји мноштво од других истих објеката: ”*мноштво истих излаза”, ”*мноштво рибљих чорби”, ”* мноштво лажних будућности”. Уп, рцм: ”Тамо има нека твоја торба” (постоји мноштво ”твоје торбе”). 2) Када именица изражава мерив ОЛ, који се схвата у некој неодређеној количини (независно од тога да ли у већој или малој, али не и читавој количини), уп: ”Има ли топле воде?” (”*Има ли топла вода?”), ”Има наде (мало, али довољно наде) да ће он живети” итд. 2.1.2.3. Ако се, накрају, вратимо примерима са глаголом ”бити” и са генитивом једнине типа: ”По пољима је било црне траве”, ”Тамо је било свега што машта може да створи” и сл (в. т.1.2.2), навешћемо, најпре, да се у њима предикат ”бити” може заменити глаголом ”има” само у презенту (због маркираности глагола ”има” тим граматичким обележјем), на пр: ”По пољима има црне траве”. При томе је у реченицама са објектом Л у генитивном облику и са количинском семантиком употреба самог глагола ”бити” у презенту немогућа (*”По пољима је црне траве”), док је употреба номинатива за ОЛ могућа, али се количинска семантика више не изражава: ”По пољима је била црна трава”. На исти начин корелирају и реченице ”Било је свега што машта може да створи” у перфекту и ”Има свега што машта може да створи” у презенту (која није = по смислу са ”тамо је све што машта може да створи” са номинативом за ОЛ), ”Било је тада у њима њеке горчине” = ”Има у њима неке горчине” (у реченици са ОЛ у номинативу се не изражава неодређена количина: ”У њима је ... нека горчина”) итд. У три реченице из нашег материјала (од којих две имају неку количинску реч) глагол ”бити” је употребљен у презенту, при чему се у њима он може заменити са ”има”: ”Откако је царевине, било је и тога”( = ”Откако има царевине, ...”), ”Колико је (= има) истине у томе?”, ”... и само је у твојој јави мало месечине” (=”И само у твојој јави има мало месечине”). У првом примеру генитивни облик ”царевине” не изражава количинску семантику, а у остала два примера је генитивни облик објекта Л изазван граматичком конгруенцијом са количинском речи. Из свега овога можемо извести закључак у вези са употребом глагола ”бити” у реченицама са објектом Л у генитиву једнине, наиме: употреба глагола ”бити” у презенту код оваквих реченица за локализацију није могућа уколико је генитивни облик објекта Л граматичко средство за изражавање количинске семантике (тј. није граматички везан за неку количинску реч). Употреба глагола ”бити” у сличним реченицама у перфекту или другим глаголским временима и облицима сем презента је могућа, зато што је он у њима граматичка варијанта глагола ”има”. У прилог том закључку иде запажање да ни у једном од примера са ”има” у презенту и са количинским значењем (в. т. 2.1.2.1) не може се употребити глагол ”бити” а да се сачува количинска и неодређена семантика, уп: ”*Свакако, у изговарању тих речи је сласт”, ”*У широком ходнику је место за робу и пртљаг” (имамо у виду само неодређено тумачење објекта Л, које би се на бугарски превело са “има сладост”, “има място”). С друге стране, и у реченицама са генитивом неодређеног објекта Л без количинске семантике и без количинске речи, типа ”Откако је царевине, било је и тога”, употреба глагола ”бити” у презенту, чини нам се, није исто уобичајена, нарочито ако имамо у виду и још једно ограничење пред њоме, наиме - да се у реченици мора налазити неки конкретан локализатор (о томе в. т. 2.1.1.2) . Зато је таква употреба немогућа у реченицама типа ”Јер има и лажне будућности” - ”негде уопште”, зато *”Јер је и лажне будућности”; ”Верујем да има излаза” ( *”Верујем да је излаза”). Једино у реченицама са количинском речју не постоје ограничења пред синонимном употребом предиката ”има” и ”бити” у презенту - у њима су оба предиката сасвим могућа, уп: ”У продавницама још увек има довољно (= је довољно) београдског пива”, ”Колико је / има истине у томе?”). Можемо, дакле, да забележимо једну привативну синтаксичку опозицију међу реченицама са глаголима ”има” и ”бити” у презенту са објектом Л у генитиву једнине према синтаксичком обележју ’комбинирање предиката са количинском речи’. У овој синтаксичкој опозицији маркирани члан је глагол ”бити” (његова употреба у презенту готово увек је везана за употребу количинске речи). 2.2. Реченице са именицама у множини и са глаголом ”има”. За ову врсту реченица је најкарактеристичнија чињеница да именице у множини могу бити само у облику за генитив (за разлику од ОЛ у множини са глаголом ”бити”, уп: ”У граду су били војници”, при чему имамо у виду неодређени ОЛ). 2.2.1. У једну групу ћемо најпре сврстати реченице без количинске речи. У оваквим реченицама генитивни облик објекта Л изражава увек значење неке неодређене количине елемената, на пр: ”О томе има и писаних трагова”, ”... и у хришћанским књигама о Хазарима, ако таквих има?”, ”... а има нас који то памтимо”, ”Има ли других затвореника?”, ”... да је то један језик у коме ... има и регионално условљених варијација”, ”Има у једним људима безразложних мржња и зависти”, ” ... да у околини Новог Сада ... има налаза који одступају од те теорије” и др. Код свих ових реченица није могућа таква замена предиката ”има” безличном употребом предиката ”бити” у презенту, која би сачувала непромењеним генитивни облик за ОЛ, рцм: *”О томе је и писаних трагова”, *”Је ли других затвореника?” итд. Код трансформација са глаголом ”бити” и са номинативом за ОЛ, које су могуће - уп: ”О томе су и писани трагови”, ”Јесу ли и други затвореници /у затвору/?”, објекат Л се, по нама, може схватати само као одређен, што ће се на бугарском одговарајуће и показати: ”За това са и писмените следи”, “И другите затворници ли са в затвора?” итд. С друге стране, у осталим глаголским временима и облицима глагол ”бити” може да представља граматичку варијанту глагола ”има”, тј. да се употребљава у безличној реченици: ”... да је у околини Новог Сада било налаза који су одступали од те норме”, ” ..., ако је таквих било?” и сл, па се тада он увек употребљава са објектом Л у генитиву и тај објекат увек има количинску семантику (изражава неодређену количину елемената). Када је, међутим, у трансформацијама горенаведених реченица са ”има” ОЛ у номинативу, глагол ”бити” у перфекту (или неком другом облику сем презента) није граматичка варијанта глагола ”има” већ је сам предикат ”бити”. У таквим трансформацијама ће ОЛ у номинативу исто изражавати количинску семантику уколико се у његовом контексту у реченици на неки начин подразумева постојање већег мноштва елемената, чији неодређени део представља ОЛ (у нашим примерима је то најчешће неки атрибут уз ОЛ), о чему смо већ писали у т. 1.2.2.4., на пр: ”... да су у околини Новог Сада били налази (=било је налаза) који су одступали од те теорије”, ”Јесу ли у затвору били други затвореници? (=било ли је других затвореника)”, ”Логично је да су биле непроспаване ноћи (=да је било непроспаваних ноћи) после представе” итд. Можемо, ипак, имати и реченице без поменутог више контекста који би подразумевао постојање већег мноштва, рцм. ако из реченице ”О томе су били и писани трагови (=је било и писаних трагова)” уклонимо атрибут, добићемо реченицу ”О томе су били трагови” са објектом Л који је неодређен, али који не изражава количинску семантику, уп. реченице са количинским објектом Л: ”О томе је било трагова”, ”О томе има трагова”. На исти начин, ОЛ с количинском семантиком из реченице ”На столу има виљушака” ступа у опозицију са објектом Л без такве семантике из реченице: ”На столу су виљушке”. Иста ће се опозиција задржати и у реченицама у перфекту са предикатом ”бити”: ”На столу је било виљушака” према ”На столу су биле виљушке”. 2.2.2. У другу групу смо издвојили случајеве са реченицама које садрже неку количинску реч, на пр: ”Колико има везира или богаташа на свету који могу ...”, ”Овде нас има око 5 хиљада истомишљеника”, ”... има и много цветних десена и много ламеа” и сл. У свим овим случајевима, као и у реченицама са ОЛ у генитиву једнине са количинском речју, сасвим је природна замена предиката ”има” са ”бити”, уп: ”Колико је везира или богаташа ...”, ”Овде нас је око 5 хиљада...”, ”Много је цветних десена” итд. 2.3. Можемо, с друге стране, тражити одговор на питање да ли је могућа синонимна замена падежа (номинатив место количинског генитива) у реченицама с предикатом ”има”. Такву замену бисмо могли тражити у реченицама са ”партитивним” по својој семантици објектом Л, који би садржао именицу са семантиком мерљивог појма, рцм: ”новац”, ”време” итд. На пр, у реченици ”У банци има новца”, ако заменимо генитивни облик објекта Л номинативним, морамо додати атрибут ”неки”, који би означавао као неодређену количину коју изражава семантика мериве именице ”новац”: ”У банци има неки новац”. На исти начин можемо трансформисати и друге реченице са количинским генитивом у једнини: ”Има места” = ”Има неко место (тамо)”, ”Има времена” = ”Има неко време (још)” итд. Добијене реченице, међутим, неће бити потпуни синоними првобитних, зато што у нетрансформисаним генитив изражава неодређеност, али је маркиран семантичким обележјем ’довољна количина’, док у конструкцији са ”има” номинатив нема тог обележја. На крају ћемо истакнути да бугарски језик може само лексички да изражава разлике везане за количинску семантику генитива. Зато реченице типа ”У ходнику има места за пртљаг” преводе се са “В коридора има достатъчно място за багажа”. 2.4. Као што смо поменули на почетку реферата, код анализе материјала ми полазимо од бугарског језика, који располаже ”формалним” системом за изражавање семантике ”локализација објекта”, тј. разматрамо све одговарајуће употребе на српском језику које су адекватне употреби глагола ”има” у безличним реченицама у бугарском језику. 2.4.1. У једној групи примера на српском језику овој безличној употреби глагола ”има” из бугарског језика одговарају реченице са истим глаголом, али у посесивној употреби са субјектом и објектом, рцм: ”... и немам зашто да вас плашим” (у преводу: ”... и няма защо да ви плаша”), ”... јер тако није имао ко да га замени у довожењу воде” (“тъй като нямаше кой да го замести...”), ”Она /књига/ има одреднице, конкордансе и натукнице као свете књиге” (“В нея има статии и пояснения като в свещените книги”), ”Шта имам да вам казујем?” (“Какво има да ви казвам?”- у реторичком питању са модално употребљеним глаголом место глагола ”морам”), ”Међу чуварима душе имао је он /Бранковић/ неког Цинцарина...” (“Между пазителите на душата имало един цинцарин с много красива дъщеря”), ”Још свега два оваква имају у царевини” (“Още само още два такива има в царството”). Чак и ако бисмо неке од случајева са безличном глаголском употребом објаснили субјективним стилом бугарског преводиоца, можемо ипак тврдити да је у бугарском језику безлична употреба глагола ”има” са широм дистрибуцијом него у српском језику, зато што на бугарском пред посесивно употребљеним глаголом ”има” стоји дефинитивнији захтев за посесивним узајамним односом између субјекта и објекта, него у српском језику. 2.4.2. У неким од претходних тачака смо поменули да у два језика постоји синонимија између употребе глагола ”има” у реченицама за локализацију објекта (и употребе глагола ”бити” у српском језику) и глагола ”налазити се” и ”постојати”, одн. ”намирам се” и “съществувам” (као и неких других глагола на која се овде нећемо освртати). Семантика ових двају глагола исто у знатној мери укључује локализацију датог објекта (уп. ”Тамо је неки дрвени мост”, ”Тамо се налази неки дрвени мост”, ”Тамо постоји неки дрвени мост”). О неким семантичким ограничењима пред употребом ових глагола смо већ поменули, али сматрамо да њихова семантика и у бугарском и у српском језику заслужује детаљно проучавање. У овом реферату нас интересује пре свега синонимна корелација између безличне употребе глагола ”има” и глагола ”налази се” и ”постоји” у два језика. 2.4.2.1. Ексцерпираним из српских текстова примерима са ”постојати” и ”налазити се” у бугарском језику понекад одговара текст са ”намира се” и “съществува” или је, и поред употребе глагола ”има”, такав текст сасвим могућ. На пр: ” ... није знао да таква махала не постоји” - “че такава махала няма” (али је могућа реченица “че такава махала не съществува”); “... или да су чак постојале три принцезе Атеx” - “дори, че имало три принцеси Атеx” (“че съществували три принцеси”); ”Између Плевљаковог чамца и скела налазио се мали сплав” - ”имаше малък сал” (али је могуће и: “се намираше малък сал”) и др. 2.4.2.2. У другим случајевима, међутим, превод на бугарски са ”съществува” и “намира се” није могућ (ипак, код семантичке анализе не можемо увек да избегнемо и субјективно гледиште, тако да су неке нијансе у преводу разложне), уп: ”... да у тој згради постоји нека човечја душа” (чини нам се да није прихватљива реченица на бугарском: ”*че в тая сграда съществува човешка душа”), ”А можда доле постоји подрум?” (*”долу съществува мазе”), “Иза сваке куће налазило се двориште” (*”зад всяка къща се намираше двор”), ”Водомери не постоје за сваки стан појединачно” итд. Код таквих реченица бугарске варијанте могу садржати једино глагол ”има”. И тако, у бугарском језику у свим нашим примерима са неодређеним ОЛ место глагола “съществува” и ”намира се” може се употребити и безлични глагол ”има” (и услед тога се субјекатско-предикатске реченице претварају у имперсоналне). Када се глагол ”съществува” употребљава са одређеним ОЛ, на пр: ”Касаба је постојала и тада” - “Градчето и тогава съществуваше”, употреба глагола ”има”, која се на бугарском веже само за неодређени објекат, ипак је могућа, ако субјекат буде ”дуплиран” личном заменицом: “Градчето и тогава го имаше” (уп. још: ”ја и не постојим више” - “а мене вече ме няма”). Према томе, у бугарском језику постојање дуплирајуће енклитичке заменице јесте синтаксичко средство за уклањање одређености код ОЛ код безличног предиката ”има”. Одговарајуће средство у српском језику била би употреба генитива уз глагол ”бити”, уп: ”Касабе је и тада било”. Привлачи пажњу, међутим, чињеница да ОЛ из реченице са глаголом ”намира се” не може да подлегне, будући да је одређен, сличним трансформацијама, рцм: ”Къщата се намира в края на улицата” (“*Къщата я има в края на улицата”, *”Куће је било у крају улице”). Из изведеног закључка да глагол ”има” у бугарском језику може увек да замени глаголе “съществува”и ”намира се” у реченицама за локализацију (последњи - ако је са неодређеним ОЛ) и из чињенице да другим употребама глагола ”постојати” и ”налазити се” из српског текста не може да одговара употреба, односно, глагола “съществува” и ”намира се”, већ одговара обавезни превод са ”има” (уп. ”У кући постоји подрум” - “В къщата има мазе”), следи констатација да бугарска безлична употреба глагола ”има” обухвата ширу семантичку област него одговарајућа употреба глагола ”има” и ”бити” у српском језику и да једном делу семантичке области бугарског глагола ”има” одговарају српски глаголи ”постојати” и ”налазити се”. (Овај факт је привукао нашу пажњу, рцм, код превода на српски језик новеле Ем. Станева ”В тиха вечер”). С друге стране, у преводу на бугарски ”Хазарског речника” од М. Павића, пак, привлачи пажњу понекад нетипична употреба глагола ”съществува” под утицајем српског језика, на пр: ”... едно време в гръцките и славянските монашески кръгове е съществувало (м. “е имало”) нещо като култ към принцеса Атеx”). 2.4.3. У много примера из српских текстова евентуалној бугарској употреби безличног глагола ”има” одговарају и други глаголи: ”И ето, међу њима се чуо један /глас/ који је говорио о...” - “имаше един, който говореше...”), ”И на стегнима правог посланика стајало је упозорење” - “на бедрата на истинския пратеник имало предупреждение”, ”Скила би стао пред огледало и на месту где би пале зелене тачке” - “ и на мястото, където имало зелени точки”, ”да иза ограде стоји кућа” - “че зад оградата има къща, ”али на крају леве стазе лежи велика мочвара” - “има голямо блато” и др. У неким примерима употреба другог глагола: ”стајати”, ”лежати”, ”чути се” јесте природна за језик и стилистички немаркирана. У другим примерима она садржи нијансу ауторовог стила, уп, рцм, такве примера код Павића: ”Ма колико очаја и мржње лежало у том дечачком ударцу”, ”... на дну сваког сна лежи Бог”. За српски језик је карактеристична ова употреба код изражавања локализације неодређеног ОЛ помоћу глагола који имају ширу семантичку структуру него ”бити”, ”има”, ”постојати” и ”налазити се”. На бугарском језику јој најчешће одговара употреба глагола ”има” (уп, рцм, неуспешни превод реченице ”... и где сада стоји наслоњача” - “и където сега стои кресло” место “има кресло”). Према томе, у српском језику у контексту који изражава локализацију неодређеног објекта један такав глагол скида део своје семантичке структуре, рцм: ’живо биће, заузима хоризонталан став’ - за ”лежи”, ’живо биће, заузима усправан став’ - за ”стоји” итд) и остаје само егзистенцијална и локализујућа семантика. За разлику од тога, у бугарском језику контекст не врши такву улогу и зато нису успешни преводи типа: “... и където сега стои кресло”, “В джоба му лежеше ключът” и др, у којима глаголска семантика ”живо биће” итд. не одговара појму који именица изражава. Када је, међутим, ОЛ живо биће, слични предикати су природни и у бугарском језику (уп. “в някаква шапка лежеше кокошка”, “На масата му стои дървена маймуна”), али тада поред локализације неодређеног објекта предикат изражава и накнадну семантику, која се не може пренети помоћу ”има”. Из горенаведеног следи да понекад носилац бугарског језика мора да тражи, у зависности од контекста, пригоднији превод српског безличног глагола ”има” него што је превод неутралним глаголима ”има” и ”бити”. На пр, реченица “В града има скъпи коли” на српски се може превести са глаголом ”има” и са генитивом: ”У граду има скупих кола”, али се предикат може и заменити пригоднијим (да би се избегла количинска семантика, коју уноси генитив): ”У граду неки возе скупа кола”, док реченица ”*У граду су скупа кола” не би била адекватна; или, рцм, реченица “В стаята има шкаф” може се превести осим реченицом ”У соби је / има орман” још и реченицом ”У соби стоји орман”, “Между тях има разлика” - ”Међу њима постоји разлика” и др. Услед свега наведеног у т. 2.4. можемо уопштити да бугарској безличној употреби глагола ”има” за изражавање локализације неодређеног објекта у српском језику могу одговарати (сем глагола ”бити” и ”има”) како ”посесивна” употреба глагола ”имати” (када се локализатор или ОЛ могу схватати и као субјекат-поседник или објекат- оно што се поседује), тако и употреба егзистенцијалних и локализујућих глагола са широм семантиком ”постојати” и ”налазити се”, а исто и других глагола у чијој семантичкој структури локализујућа сема не заузима прво место, али га може заузети у одговарајућем контексту. 3. Реченице у којима се изражава недостајање објекта Л у датом локализатору. 3.1. Реченице са глаголом ”бити” у негативном облику. Код изражавања недостајања датог ОЛ привлачи пажњу много чешћа употреба генитива за одговарајућу именицу. Код свих примера (са генитивом) предикат не стоји у презенту - најчешће је он у перфекту, понекад је у футуру, потенцијалу и сл. У реченицама са глаголом ”бити” и објектом Л у генитиву ОЛ може да буде одређен а та се одређеност подразумева или због употребљеног властитог имена или личне заменице, или због семантике контекста, рцм: ” ... и када бака и дека више не буде, они ће у њиховом сећању постојати...”, ”Око њега више није било ни Цариграда ни царства”, ”Да није било Абидаге и његовог зеленог штапа ...”,”Није их било много и гласили су ...” и др. Код превода оваквих реченица на бугарски језик постоје две могућности - или да се користи глагол “съм” са одређеном именицом, рцм: “Ако не бяха Абид ага и неговата зелена тояга”, или да предикат буде глагол ”има” са одређеном именицом, али да се тај ОЛ дуплира енклитичком заменицом: ”около него вече го нямало нито Цариград, нито царството”. Код таквог типа реченица - са одређеним ОЛ, на српском постоји и друга могућност - употреба глагола ”бити”, али са ОЛ у номинативу, на пр: ”Баке и деке никад нису ту, кад су стварно потребни”, или ”Нису биле ту једино Клаудија Шифер и Кристи Тарлингтон”. Бугарски превод тог типа реченица биће исти, као више наведени: или “Бабите и дядовците никога не са тук, когато ...” или “Бабите и дядовците никога ги няма тук, когато ...”. Према томе, у бугарском језику у негативним реченицама за локализацију одређеног објекта опозиција између предиката ”има” и “съм” неутрализује се, док граматички облик за одређеност имена и овде, као и у позитивним реченицама, изражава одређеност објекта Л. Бугарски језик поново дуплира средства за изражавање категорије одређености објекта Л, ”замењујући” неутрализовану опозицију предиката присуством код одређености за ОЛ дуплирајуће енклитичке личне заменице. С друге стране, горњи примери се на српском језику могу трансформисати исто у: ”Бака и дека никад није било / нема ту када ...” или ”Ту није било једино Клаудије Шифер и ...”. Дакле, у српском језику, исто као и у бугарском, постоје две могућности за ”негативну” локализацију одређеног објекта: са именицом у номинативу и са именицом у генитиву. Код одређеног ОЛ узајамни однос између номинатива и генитива не сачињава, према нама, опозицију зато што употреба двају падежа је сасвим синонимна. У осталим случајевима тумачење објекта Л у смислу ”одређености / неодређености”, уколико није предодређено самом семантиком објекта Л или неког елемента његовог ужег контекста, као што је, рцм, у реченицама: ”Кад је каган умро, није било другог који да заслужује ...”, ”Времена за губљење није било” итд, остаје двосмислено и само шири контекст може да уклони ту двосмисленост. Рцм, непуна реченица ”Дрину, на којој тада није било ћуприје” може да има неодређени ОЛ у својој пуној варијанти ”Препливао је Дрину, на којој тада није било ћуприје” (уп. на буг: Преплува Дрина, на която тогава нямаше мост”), а може имати и одређени ОЛ у варијанти: ”Успомене су га вратили код Дрине, на којој тада није било ћуприје” (уп. “Спомените му го върнаха при Дрина, на която тогава моста го нямаше”). Код уклањања двосмислености у погледу одређености / неодређености за ОЛ актуелно рашчлањење реченице више нема дистинктивну улогу - неодређени ОЛ у генитиву може да улази у оквир теме, што је било могуће и код позитивне локализације (в. т. 1.2.2.2), рцм: ”... јер мира и приватизације у Србији још дуго неће бити”, али, с друге стране, и одређени ОЛ може улазити у оквир реме: ’’ око њега више није било ни Цариграда ни царства”, ” ... није било санкција ни ”ове ситуације””, какве могућности није било у позитивним реченицама за локализацију. Уп. и многе друге примере двосмисленог тумачења објекта Л у погледу његове одређености: ”... и да ћуприје неће бити тамо где је никад није било” (уп. на бугарском: ”и че мост няма да има там, където никога не го е имало”, односно “и че мостът няма да бъде там / няма да го има там...”), ”да је опроштај био са мером, не би било светских ломова” (уп. на буг: ”... нямаше да има световни катаклизми”, односно “нямаше да ги има световните катаклизми”), ”... неће бити штете” - “няма да има вреда”, “няма да я има вредата (за която говорихме),”... али бола није било” - “но болка нямаше”, “но болката (която очаквах) я нямаше” итд. На тај начин, српски језик је ”изгубио” код изражавања негативне локализације објекта оно синтаксичко средство које користи код позитивне локализације - актуелно рашчлањење реченице, користећи већ само лексичку семантику појединих елемената реченице. За изражавање одређености објекта Л, међутим, српски језик користи једно граматичко средство - номинативни облик имена, који је везан само за одређеност. Када је код одричне локализације у српском језику ОЛ неодређен, не формира се опозиција између генитива и номинатива, као што се то дешава код једне групе случајева позитивне употребе глагола ”бити”, према категорији ”партитивности” (уп. ”По пољима је било црне траве”, где се сем неодређености изражава и количинска семантика, али: ”По пољима је била црна трава” - изражава се само неодређеност, без количинске семантике). Код негативне употребе глагола ”бити” престаје да се формално изражава количинска семантика, што се, можда, на семантичком плану може објаснити тиме да количина може карактерисати само постојеће појмове, а не њихово одсуство, док се на формалном плану то објашњава тиме да код негативне локализације номинатив не може да изражава неодређени ОЛ па према томе да ступа, по неком другом обележју (по ”партитивности”) у опозицију са генитивом. Након направљене анализе можемо дефинисати да код разматране негативне локализације у српском језику, ако је ОЛ одређен, формално присуство двају падежа (генитива и номинатива) не ствара опозицију, зато што не постоји семантичко обележје по коме би они ступали у опозицију. Ако, пак, је ОЛ неодређен, не постоје како семантичко обележје за формирање опозиције (тј. ’+/- количина’) тако и формалне варијанте (више од једног падежа). Према томе, у српском језику реченице у којима се помоћу позитивног облика глагола ”бити” изражава локализација објекта, ступају у привативну опозицију са реченицама за ”негативну” локализацију са одричним глаголом ”бити” према семантичком негативном обележју ’ - количина”. Наиме, у позитивним реченицама са ”бити” то обележје може присуствовати или не (’+/- количина’), али су негативне реченице увек маркиране са ’- количина”. Изузетак из правила о обавезној употреби генитива код негативног глагола ”бити” нашли смо само у реченици: ”... да у Србији и Црној Гори није рат и да га није ни било”, а исто и у примерима са заменицом ”ништа”, која се, изгледа, не среће у оваквим контекстима у генитиву, рцм: ” Није (ми) ништа” (уп: ”*Није (ми) ничега”), за разлику од заменице за живо биће ”нико”, уп: ”... а у дворишту није било никога”, ”У том нараштају није било готово никог ко ...”. Што се тиче бугарског језика, тамо исто постоји разлика у опозицији ”одређеност / неодређеност” између позитивне и негативне локализације. Тачније, нема разлике код двеју врста локализације у изражавању неодређености за ОЛ: ”има / няма + неодређено име” (рцм: ”Там има диван” и “Там няма диван”). Поменута разлика обухвата одређени ОЛ: у позитивној реченици се углавном користе глагол “съм” и одређени облик имена (“Диванът беше там”, уп: “*Диванът го имаше там”), док се у негативној реченици осим исте варијанте са негативним глаголом (“Диванът не беше там”) користи и варијанта са глаголом ”има” и са дуплираним ОЛ (“Диванът не беше там” и “Дивана го нямаше там”). У бугарском језику, дакле, у позитивној реченици опозиција између глагола ”има” и “съм” врши упоредо са одређеним / неодређеним обликом имена дистинктивну улогу код изражавања категорије одређености за ОЛ, док у негативним реченицама, уз подједнаку могућност да се за изражавање неодређености користи и глагол “съм” и глагол ”има”, дистинктивну улогу почиње сем граматичке опозиције одређеног / неодређеног облика имена да врши и опозиција према присуству / одсуству енклитике личне заменице, која дуплира именицу, уп: ”“На масата го нямаше учебника” (= “Учебникът не беше на масата”) vs. “На масата нямаше учебник”). У ретким случајевима дуплирајућа енклитика може се употребити и у позитивним реченицама (ради изражавања одређености за ОЛ), на пр: ”Тях ги имаше на снимката”, али је то везано за обавезно ремећење неутралне синтаксичке структуре реченице и за наглашавање предиката - ради појачане афирмације присуства објекта Л: “Тях ги имаше на снимката” (уп. неутралну структуру двеју варијанти у одричним реченицама:”Те не бяха на снимката” = “Тях ги нямаше на снимката”). 3.2. Реченице за изражавање ”негативне” локализације са глаголом ”нема”. Основна карактеристика српског језика у погледу локализације неког објекта, коју смо истакли код позитивних реченица са ”има”, наиме - да се глагол ”има” користи само у презенту, док у свим осталим облицима његова је граматичка варијанта глагол ”бити”, остаје на снази и код негативних реченица. Зато су и овде сви примери локализације објекта са глаголом ”нема” само у презенту. Код свих употреба глагола ”нема” на српском језику је ОЛ, који је с тим глаголом увек неодређен, поново само у генитиву. Поделићемо примере 2 групе. 3.2.1. У прву групу улазе реченице са одређеним тумачењем објекта Л, које сугерише семантика неког реченичног елемента, на пр: ”... да нема више старих несрећа” (овде се одређеност сугерише присуством у контексту прилога ”више”), уп. на бугарском: ”че ги няма вече старите нещастия” са дуплирајућом енклитиком; ”... како ме посматрају сени оних којих више нема”, на буг: ”сенките на онези, които вече ги няма”, ”... сећање на светлост, које више нема” (“споменът за светлината, която вече я няма”), “... а онда је не гледајући Цигане ни сејмене, као да их нема...”. Привлачи пажњу да у оваквим примерима не можемо употребити глагол ”бити” у негативном облику са именицом у номинативу, рцм: *”... да више нису старе несреће”, *”... како ме посматрају сени оних који више нису” итд. Да бисмо то урадили, морамо да додамо у реченици неку одредбу, рцм: ”сени оних који више нису са нама, нису ту” и сл. У одговарајућим бугарским реченицама се исто не могу употребити обе варијанте за изражавање одређености за ОЛ, које смо забележили код реченица са глаголом ”бити”, рцм. у горњим примерима не можемо употребити: ”*Споменът за светлината, която вече не е”, или *”Сенките на онези, които не са” итд. Чини нам се да је употреба облика глагола ”бити” са номинативом, односно на бугарском - глагола “не съм” за одричну локализацију обавезно везана за пресупозицију о постојању објекта Л у говорном тренутку у неком другом локализатору, рцм: ”...сени оних који више нису у овој кући (него су се преселили у другу кућу”, или на бугарском : ”Учебникът не е на масата” (“но той съществува и е в чекмеджето”; или “Аз не съм на тази снимка” (“но аз съм на друга снимка”), “сенките на онези, които вече не са в тази къща” (“а са се преселили в друга къща”) итд. Зато је употреба тих варијанти немогућа у контексту горенаведених примера. Употреба глагола ”нема” са генитивом за ОЛ, односно, на бугарском глагола “няма” са дуплирајућом енклитиком, напротив, не подразумева овакву пресупозицију и, као немаркирани члан, може замењивати облик ”не бити” (“не съм”), рцм: ”сени оних којих више нема у овој кући”, и употребљавати се у свим другим контекстима који, иначе, ступају у противречност са поменутом пресупозицијом. Према томе, у оба језика негативни облик глагола ”има” бележи још ширу експанзију у поређењу са позитивним обликом, при чему почиње основно да изражава не само неодређеност него и одређеност за ОЛ и престаје да у негативним реченицама буде средство за изражавање само неодређености за ОЛ. 3.2.2. У другу групу случајева смо издвојили оне код којих се ОЛ на српском језику може тумачити двосмислено или само неодређено. На пр: ”... да других затвореника /тамо/ нема” (на бугарском ће, односно, бити: ”че другите затворници ги няма” vs. “че други затворници няма”), ”... али Хазара одавно нема!” (односно: “но хазари отдавна няма!” vs. “но хазарите отдавна ги няма!”), ”Тај шести и највиши ступањ смртнога страха (на који нема сећања)...”, уп: “за който няма спомени”, ”нема трага хазарским књигама”, уп: “няма следа от хазарските книги”, ”... у хришћанском паклу нема хришћана..., а /у муслиманском/ нема ниједног Турчина или Арапина”, ”... да иза врата нема никога”, ”Нема рецепта”, ”... са леве обале Дрине, где устанка нема”, ”... а што на том месту нема ни нишана, ни турбета, то је по жељи ...” и мн.др. Један део тих случајева има у оквиру објекта Л неки апстрактни појам, који сачињава заједно са предикатом устаљене фразе, рцм: ”нема наде”, ”нема сумње”, ”нема везе” и мн.др. Ове шаблонизоване употребе су карактеристичне за негативну употребу глагола ”има” како у српском тако и у бугарском језику (уп. “няма надежда”, “няма съмнение” итд), док се у позитивним реченицама у српском језику чешће користи глагол ”постојати”: ”постоји нада” (= ”има наде”), ”постоји сумња” (*”има сумње”), док је на бугарском језику и овде честа употреба глагола ”има” - ”има вероятност” (на српском ”*има могућности”), “има съмнение” и др. И код глагола ”нема” изузетак из формалног захтева за генитивни облик објекта Л чини одрична заменица за неживо ”ништа”, која је готово увек у номинативу, за разлику од заменице ”нико”, рцм: ”... али боље је и то него да нема ништа”, ”Без спремности да се мењамо нема ништа од слободног развоја” (честа је употреба те заменице са предлогом ”од”, која се на бугарски не може буквално превести са “няма нищо от”). 3.3. И тако, као што смо више поменули, за негативне реченице за локализацију објекта у српском језику карактеристично је да глаголи ”има” и ”бити” у негативном облику стварају једну заједничку парадигму предиката за изражавање негативне локализације неодређеног ОЛ, при чему се глагол ”има” употребљава у презенту, а глагол ”бити” у осталим временима и начинима сем у презенту индикатива; у таквим реченицама је, дакле, ”бити” само граматичка варијанта глагола ”има” и обрнуто. (Дефективност глагола ”нема” одражава се и у непостојању код његове личне употребе других облика, сем за презент: ”Он нема...”, али ”Он није имао”, ”Он неће имати” итд). 4. У последњем делу овог рада ћемо резимирати какву језичку слику добија семантичка област ”локализација датог објекта” у два суседна јужнословенска језика. 4.1. У бугарском језику се формално разликују ”позитивна” локализација објекта (тј. локализација у позитивним реченицама) од његове ”негативне” локализације (у негативним реченицама). 4.1.1. Код позитивне локализације објекта бугарски језик дуплира формална језичка средства (једно граматичко и једно лексичко) за изражавање категорије ”одређеност / неодређеност” објекта Л. У исказу са одређеним ОЛ користи се облик имена са артиклом + глагол “съм”, док се у исказу са неодређеним ОЛ користи облик без артикла + глагол ”има”. У бугарском језику не постоје двосмислене у односу на одређеност / неодређеност објекта Л употребе, а актуелно рашчлањење не врши улогу код изражавања те категорије. 4.1.2. У реченицама које изражавају ”негативну” локализацију датог објекта (тј. семантику његовог непостојања у неком локализатору) поново је основна опозиција, која има и формални изражај, опозиција према одређености / неодређености имена. Бугарски језик поново дуплира средства за изражавање те категорије. Сматрамо да је основно средство за изражавање негативне локализације одређеног објекта синтаксичка структура са именом са артиклом + енклитика у реченици са глаголом ”има” (зато што је употреба глагола “съм”, као што смо већ утврдили (в. т. 3.2.1), везана за пресупозицију која ограничава њене контексте). Основно средство за изражавање неодређеног ОЛ је недостатак (нулти маркер) енклитике + облик имена без артикла, док се предикат не мења. У бугарском језику локализација објекта није повезана са формалним изражавањем семантичког обележја ’количина’. Ова се семантика може изражавати, али само лексичким средствима, рцм: ”В банката има достатъчно пари”(на српском: ”У банци има новца”) или “Имаше и няколко хубави момичета” (”Било је и лепих девојака”)”Има някаква надежда” (”Има наде”) и др. 4.2. У српском језику исто постоји разлика између формалног изражавања локализације датог објекта у позитивним и у негативним реченицама. 4.2.1. У позитивним реченицама ”репертоар” средстава за изражавање локализације је много већи него у бугарском језику. Напоменућемо укратко опозиције које у српском језику изражавају неку семантику у вези са локализацијом објекта. 4.2.1.1. Прва разлика са бугарским језиком је у томе да се у позитивним реченицама предикат ”бити” не повезује само са одређеним ОЛ (као што је у бугарском језику) већ може имати уз себе и неодређен ОЛ, док употреба предиката ”има” у оба језика обавезно служи за изражавање неодређеног ОЛ. Српски језик, међутим, не дуплира у реченици формална средства за изражавање одређености / неодређености објекта Л (сем у случајевима са опозицијом према пуном / кратком облику неких атрибута уз ОЛ у мушком роду једнине номинатива у реченици са предикатом ”има”). Осим предиката ”има” и, евентуално, кратког облика придева мушког рода у номинативу једнине друго основно средство за изражавање одређености / неодређености за ОЛ у српском језику, за разлику од бугарског, јесте актуелно рашчлањење реченице. У једном великом делу случајева ОЛ у реченици са предикатом ”бити” јесте двосмислен у односу на своју одређеност. У таквим случајевима, уколико се ОЛ налази у оквиру реме (и у номинативном облику), он се тумачи једнозначно као неодређен, Уколико је ОЛ у оквиру теме, он се тумачи као одређен (у реченицама са глаголом ”има”, као што смо утврдили, актуелно рашчлањење не врши дистинктивну улогу, зато што је тамо ОЛ увек неодређен). Неодређеност за ОЛ изражава се и помоћу предиката ”постојати”, ако је ОЛ у оквиру реме; односно, ОЛ је одређен, ако се налази у оквиру теме. Док се са предикатом ”налазити се” ОЛ исто може двосмислено тумачити, али при томе актуелно рашчлањење не врши улогу (уп. реченицу ”У овој соби се налази писаћи сто” са ОЛ у оквиру реме, али са одређеним тумачењем (уп. и на бугарском исто: “*В тази стая се намира бюро”, мора да буде “В тази стая се намира бюрото”). Треће основно средство за изражавање одређености / неодређености за ОЛ у српском језику јесте привативна граматичка опозиција између генитива и номинатива за ОЛ у реченици са предикатом ”бити” (када у реченици не постоји нека количинска реч, тј. неки број или количински прилог). У таквим реченицама генитивни облик објекта Л увек изражава његову неодређеност (он је маркирани члан), док је номинатив немаркиран у том погледу - ОЛ може да буде и одређен и неодређен (то зависи од актуелног рашчлањења). Изузеци су случајеви типа ”Њега ће увек бити на програму” са личном заменицом, која изражава одређеност објекта, и са ОЛ у оквиру теме, али се ипак на бугарски та реченица преводи са глаголом ”има”, што, можда, поново сугерише идеју о степенима неодређености: “Него винаги ще го има в програмата”, уп. реченицу са ОЛ у номинативу и са предикатом “съм”: “Той винаги ще бъде в програмата”[1]. Према томе, за српски језик можемо уопштити да се неодређеност за ОЛ може изражавати са више средстава, која имају већа позициона ограничења, у поређењу са бугарским; наиме: лексичким средством (предикатом ”има”), синтаксичким средством (актуелним рашчлањењем, тачније, позицијом објекта Л у оквиру реме) и граматичким средством (генитивом у реченицама без количинске речи), при томе се ова средства могу у једној реченици дуплирати, али то није обавезно. Одређеност за ОЛ, с друге стране, може се једнозначно изражавати само позицијом објекта Л у оквиру реченичне теме и у номинативном облику (ако је предикат глагол ”бити”). Како предикат ”бити” тако и номинативни облик за ОЛ нису маркирани само одређеношћу. 4.2.1.2. У српском језику, за разлику од бугарског, семантичка област ”локализација датог објекта”формално се веже не за категорију ”одређености”, већ за категорију ”партитивности”. При томе у реченицама са предикатом ”има” код једног типа именица (које значе неки мерив појам или особину која се може градуирати, рцм: ”Има времена за то”, ”Има сласти у њима”) генитив изражава партитивну семантику (та семантика се на бугарском или не узима у обзир, или се изражава лексички помоћу прилога “малко”, “достатъчно” и др). Код другог типа именица - оних које се никако не могу количински тумачити - генитив изражава заједно са предикатом неодређеност за ОЛ, али без партитивне семантике (рцм: ”Има и лажне будућности”). С друге стране, номинатив не може да изражава у реченици са глаголом ”има” количину - он изражава семантичко обележје ’неки, један од неког мноштва’, када је ОЛ неизмерив појам (на пр: ”Тамо има (нека) твоја ташна”), или немаркиран у смислу ’(довољна) количина’ мерив објекат (” У банци има (неки) новац”). У реченицама са глаголом ”бити” у перфекту или другом облику сем презента намеће се опозиција између двају падежа у односу на партитивну семантику, али само у случајевима када један исти ОЛ може имати или немати количинску семантику (рцм. ”По пољима је било црне траве” према ”По пољима је била црна трава”). У реченицама са објектом Л који се у оба падежа количински тумачи (”Било је и ожењених људи” = ”Били су и ожењени људи”) или, напротив, нема количинску семантику (”Биће нам спаса!”), генитив не ступа у опозицију са номинативом. У реченицама са глаголом ”бити” у презенту и са неодређеним ОЛ употреба генитива је готово без изузетака могућа само са количинском речју. 4.2.1.3. Разматрана семантика у позитивним реченицама је у српском језику повезана и са неким другим опозицијама. У првом реду, то је граматичка привативна опозиција између глагола ”бити” и ”има” према граматичком обележју ’презент глагола’. У овој граматичкој опозицији глагол ”има” је маркирани члан (увек је у презенту), док је ”бити” немаркиран. Уколико је глагол ”бити” у презенту, за њега је карактеристично да се може повезивати са ОЛ у генитиву само кад у реченици постоји и нека количинска реч (прилог или број) и, према томе, само се тада у реченици може изражавати количинска семантика, на пр: ”Колико је истине у његовим речима”. Само у реченицама са количинском речи, дакле, улогу предиката у презенту могу вршити оба глагола као потпуни синоними, рцм: ”У нашем блоку је / има 16 (много) станова”. У реченицама без количинске речи, рцм: ”У граду има војника” са ОЛ без атрибута (и без пресупонираног мноштва истих објеката), предикат ”има” се не може заменити са ”су”, а да се не промени семантичко обележје ’неодређена количина” код ОЛ. Поред наведене опозиције, два глагола у српском језику улазе и у другу семантичку привативну опозицију - према обележју ’конкретна локализација објекта’, при чему је овде маркирани члан опозиције глагол ”бити”, који у функцији предиката у презенту увек тражи да у реченици постоји неки конкретни локализатор (исто и код предиката ”налазити се”), док је глагол ”има” (и ”постоји”) немаркиран у том погледу. 4.2.2. У реченицама за негативну локализацију српски језик намеће другачије опозиције за изражавање одговарајуће семантике. 4.2.2.1. Као што је јасно из претходног излагања (в. т. 3.1) дошли смо до закључка да у негативним реченицама са глаголом ”бити” у перфекту (или другом облику сем презента) опозиција између генитива и номинатива престаје да обавља дистинктивну службу при изражавању категорије ”одређености” - код одређеног ОЛ између два падежа нема семантичке разлике, рцм: ”Девојке нису тамо биле” и ”Девојака није тамо било”, а код неодређеног ОЛ могућ је само генитив (”Тамо није било девојака). Једном речју, у реченицама са негативном локализацијом и са глаголом ”бити” номинатив је маркиран обележјем ’одређеност за ОЛ’, а генитив је немаркиран према том обележју. Привативна опозиција у позитивним реченицама за локализацију објекта заснива се на супротном обележју - ’неодређеност за ОЛ’ - и тамо је маркирани члан генитив (в. т. 4.2.1.1.). 4.2.2.2. Друга основна разлика између две врсте локализације објекта у српском језику јесте и уклањање партитивне семантике из разматране у овом раду семантичке области уколико се ради о негативним реченицама. 4.2.2.3. Трећа разлика између позитивне и негативне локализације у српском језику уочава се, као што смо то показали, и на равни лексичко-морфолошке парадигме предиката у негативним реченицама са неодређеним ОЛ (код одређеног ОЛ је могућа синонимна употреба оба предиката у презенту - ”бити” са номинативом и ”нема” са генитивом, рцм: ”Твог брата нема у соби”, ”Твој брат није у соби”). Реч је о парадигми отелотвореној облицима ”не бити” и ”нема”, који се налазе у допунској дистрибуцији (”нема” је маркиран према обележју ’презент’), и недостатка такве парадигме у позитивним реченицама за локализацију неодређеног ОЛ, тако да тамо глаголи ”бити” и ”има” ступају у привативну опозицију према истом обележју, тј. у њима се и глагол ”бити” може употребљавати у презенту, рцм: ”А на левој обали је (= има) једна овећа хумка” (уп. у негативној реченици: ”А на левој обали нема хумке”, али *”А на левој обали није хумка”). 4.2.2.4. Четврта разлика између позитивне и негативне локализације објекта у српском језику тиче се предиката ”има”. Докле се у позитивним реченицама тај глагол увек везује за неодређеност објекта Л (в.т. 4.2.1.1), у негативним реченицама он се може везати како за неодређене тако и за одређене ОЛ (в. т. 3..2.1.). Према томе, категорија одређености / неодређености за ОЛ је код негативне локализације лишена формалног средства за своје изражавање (ни генитив овде није везан само за одређеност), тако да у тим случајевима сигналну улогу обавља искључиво лексичка семантика реченичних елемената. И тако, у српским реченицама за негативну локализацију престаје да се формално (помоћу предиката ”има” и генитивног облика објекта Л) изражава категорија ”одређеност / неодређеност” за ОЛ, а категорија ”партитивности” је у њима лишена не само формалних средстава већ и учешћа уопште у семантичкој структури тих реченица, чиме се одговарајућа семантичка област у српском језику сужава у поређењу са позитивном локализацијом, док се у бугарском језику у истој семантичкој области (у негативним реченицама) користе поново формална средства, мада и различита од средстава у позитивној реченици, ради сигнализовања категорије ”одређености”,
ИЗВОРИ ЈЕЗИЧКЕ ГРАЂЕ
Иво Андрић, ”На Дрини ћуприја”, ”Сабрана дела”, ... М. Павић, ”Хазарски речник”, ... И. Андрич, “Мостът на Дрина”, ... М. Павич, “Хазарски речник”, ... Е. Станев, “В тиха вечер”, ... Е. Станев, ”У тихо вече”, ... ”Политика” и ”Базар” из 1996.
БИБЛИОГРАФИЈА
Арутюнова С., “Предложение и его смüсл”, 1976. Ивић М, ”О словенским егзистенцијално-локационим реченицама”, ”Студиа граматyцзне”, В, 1982 Корин А, ”О синтакси егзистенцијалног хабере (има) у српском језику”, ”Научни састанак слависта у Вукове дане”, 26/2, 1997. Косеска - Тошева В. /1/, “О значении предикации болгарского “има”, “Съпоставително езикознание”, 4-5/90. Косеска - Тошева В. /2/, “Българско-полска съпоставителна граматика - Семантичната категория определеност / неопределеност”, 1990. Ницолова Р., “Екзистенциалните изречения с глаголите ессе и хабере в българския език в съпоставка с другите славянски езици”, “Съпоставително езикознание”, 4-5/90. Пенчев Й., “Строеж на българското изречение”, 1984. ”Српски језик на крају века”, под уредништвом М. Радовановића, 1996. Тополинска Е., “За обемот на номиналните фрази”, “Македонски јазик”, XИX, 1968. Korytkowska М., “Predykat ima wobec sam we wspoleczesnym jazyky bulgarskim”, “Studia z filologii polskiej i slowianskiej”, XIV, 1984. Osadnik W., “Kilka uvawg o kwantyfikacyjniym modely opisu kategorii okreslonosci / neokreslonosci oray o zdaniah egzystencjalnyh w jazyku polskim i bulgarskim, “Studia gramatyczne bulgarsko-polskie, II, 1987. Пипер П, “Језик и простор”, 1997.
Напомене1 Д. Сааведра, “Проблеми семантичких еквивалената бугарског глагола “имам” у настави српског језика”, у зб. “Проучавање словенских језика, књижевности и култура у инословенској средини”, 1999. 2 На питање о синтакси егзистенцијалних глагола habere и esse у српском језику се осврће и А. Корин, али су наша сагледавања и анализа проблема нешто другачији од његових услед примене компаративног приступа истраживању. 3 У свом претходном раду смо анализирали само позитивне реченице. Углавном о позитивним реченицама за локализацију објекта у бугарском језику писали су још: В. Косеска-Тошева /1/, 1990, Р. Ницолова, 1990, З. Тополинска, 1968, М. Коритковска, 1984, В. Осадник, 1987. 4 Види код Пр. Пипера, 1997, мишqење с којим се и ми слажемо: ”... Формални ослонац за локалистичке интерпретације неке семантичке категорије, тамо где га нема (довоqно) у једном језику може се наћи у другом језику, пре свега сродном, али и несродном”, које је изражено у вези са нешто другачијим питањем, али потврђује и наш став о постојању једне опште за два разматрана овде језика семантичке области. 5 И Ж. Станојчић сврстава ове реченице у имперсоналне, в. у ”Српски језик крајем двадесетог века”. Сем тога, у бугарској лингвистичкој традицији за исти тип реченица сматра се да именица врши функцију директног објекта уз предикат, в. рцм, Р. Ницолова, 1990, Ј. Пенчев, 1984. 6 в. Арутјунова С, 1976. 7 В. нешто о томе и код М. Ивић, 1982, А. Корин, 1997. 8 На овом запажању имамо да се захвалимо Ј. Арсовић. 9 Тада би номинатив означавао субјекат у неком посесивном односу: ”Тешкоћа има ...”). 10 А. Корин исто истиче ту особину двају глагола, при чему закqучује да ”у егзистенцијалној употреби /они/ не представqају у свим погледима дискретне лексичке јединице, већ стоје у односу комплементарности и представqају јединствену суплетивну парадигму”. Ми се с тиме слажемо, али сматрамо да је потпуна комплементарност карактеристична пре свега за негативне реченице за локализацију објекта, док се у позитивним реченицама у специфичним условима глагол ”бити” употребqава упоредо са ”има” у презенту, в. о свему томе даље. 11 О изражавању егзистенцијалне квантификације у бугарском језику види код В. Косеске - Тошеве /2/, 1990. 12 Употребљавамо комбинацију с предлогом ”од”, да бисмо избегли хомонимију са ”неки” = ”некакав, било какав” - 13 ” ... да има некакве рибље чорбе”. 14 Можда је овде од значаја то да се код заменице њега подразумева не “он сам”, него “његово стваралаштво”, “његови филмови” и сл. |
