Пројекат Растко : Бугарска

Димка В. Сааведра

Опште заменице-лексичко-граматички статус

Научни састанак слависта у Вукове дане, 26, стр. 141-154.

1. У свом реферату ми ћемо се бавити једном групом заменица (реч је о заменицама и заменичким прилозима типа “било ко, ма ко, ко год (когод), ико” итд.) које се обично традиционално у граматикама разматрају као део групе општих заменица. Поједини истраживачи наведене групе заменица зову “општима”, али ту и тамо прецизирају да би се због карактера њихове неодређености морале називати “опште неодређене заменице” (Вуковић 1989).

1.1. У својим радовима посвећеним заменицама и заменичким прилозима (Пипер 1978, 1987, 1988) П. Пипер укључује наведени тип у групу егзистенцијалних квантификатора (неодређених заменица), а не у групу универзалних квантификатора (општих заменица). Ми, са своје стране, усвајамо ову класификацију па ћемо, мада и сасвим укратко, навести своја образложења за овакву одлуку.

1.2. Семантици овог типа заменица може се прићи на два конструктивна начина (који се, наравно, често користе и истовремено). Први, логичко-семантички приступ, користио је Левин (Левин 1973), који у своју општу класификацију заменица уз друге критеријуме уводи и посебно семантичко обележје “присуство у заменици информације о обиму мноштва N” (тј. мноштва свих оних елемената у оквиру целог датог мноштва М који имају неку особину Р). Према овом семантичком обележју тзв. “опште заменице”^[1] имају величину N једнаку М, или то значи да сви без изузетка елементи целог мноштва М могу да поседују особину Р и да се та информација изражава у семантици ових заменица. Док се за групу заменица “кое-кто, кто-то, кто-нибудь” и “кто-либо” то обележје карактерише значењем “не садржи информацију о обиму мноштва М”, тј. не садржи се експлицитно информација да се мноштво елемената с особином Р поклапа с мноштвом свих елемената М.

Други приступ је прагматички, код њега се полази од ситуације говорне комуникације и њених учесника. Њега користи низ истраживача заменица у целини и заменичке групе која нас интересује (Кобозева 1981, Пете 1957, Червенкова 1957, Падучева 1985. и др. Најпотпунију карактеристику одговарајућих бугарских заменица израдила је Р. Ницолова (Ницолова 1986), која, осврћући се на семантичку разлику између на пр. “всеки” и “който и да е”, истиче да код заменице “всеки” референт може бити сваки елемент без изузетка датог мноштва М, зато што су сви елементи за говорника равноправни, док код неодређене заменице “който и да е” “елементи у М имају различиту квалитативну вредност, добијају различиту прагматичку оцену” (уп. исте закључке и код Селиверстове (Селиверстова 1964) о улози представе о квалитативној хетерогености елемената код језичке дисјункције). Слично семантичко обележје наводе за разматрану групу и Пипер у раду из 1987 (“субјективност избора”) и Б. Вуковић (“разноврсност избора”) и др.

1.3. Из горенаведеног можемо извести закључак да се минималне разлике између заменица типа “свако” и типа “било ко” (тј. разлике у контекстима у којима опште значење за “свако” укључује значење “=било ко”) своде, с једне стране, на околност да се, нпр., код реченице “Даћу своју кошуљу свакоме” садржи информација да радња може да обухвати сваки елемент мноштва М без изузетка, док се код реченице “Даћу своју кошуљу било коме” не садржи информација да ће радња обухватити мноштво елемената М у целини. С друге стране, “било коме” подразумева да за говорника елементи немају једнаку квалитативну карактеристику (уп. “и свом брату, и свом непријатељу”), док се код варијантс са “свакоме” оваква квалитативна хетерогеност не садржи. У многим другим контекстима, пак, кад се разматране заменице не могу узајамно замењивати или су чак у допунској дистрибуцији, разлике су, наравно, још веће.

Из изведеног закључка следи да заменице типа “било ко...” не смеју изједначавати са општим заменицама типа “свако”, зато што се у њиховој семантици садржи неодређеност (уп. друге термине “нефиксираност”, “алтернативност”, “непознатост за говорника”), која нам даје за право да сврстамо и одговарајуће заменице српског језика у групу неодређених заменица.

1.4. Интересантно је питање у односу разматране групе заменица према неодређеним заменицама са речцом “не”. П. Пипер (1988) истиче разлику међу њима према критеријуму “нереференцијалност”: варијанте са “не” су неутралне према овом обележју, док су заменице “било, ма, год и-” увек нереференцијалне.

Са своје стране, ми ћемо поменути да разматрана група заменица још једном репрезентује представу о општим, одричним и неодређеним заменицама као о групи заменица у којој не постоје тачне границе између појединих подгрупа, а, обрнуто, њихове се семантике међу собом преплићу. У оквиру општег значења сваке од трију великих група заменица истиче се семнатичко поље, које се делимично поклапа са значењем групе “било ко, ико...”; нпр.: “Свако (=било ко) наиђе...”, “Остао је без никога (=без икога, било кога)”. Али основна значења наведених група свакако остају ван овог семантичког поља (уп. “Сваки дан сам одлазио на посао”, “Неко је куцао на врата”, “Нико ме није увредио”). Тако да можемо да условно одвојимо варијанте “свако 1”, “неко 1”, “нико 1” од варијаната “свако 2”, “неко 2”, “нико 2” = “било ко”.

1.5 Основни ће нам задатак у овом реферату, међутим, бити да размотримо горенаведену групу неодређених заменица и да покушамо да класификујемо контексте употребе и семантичка обележја, карактеристична за поједине заменице. Ексцерпирали смо грађу не само из дела српских аутора већ и из превода на српскохрватски језик неких бугарских дела, да би нам то омогућило да донекле сагледамо истраживану појаву и са гледишта упоређивања са сродним језиком. Користили смо примере из следећих дела: Горски вијенац од П. П. Његоша, Ех роnto од И. Андрића, Аутобиографија од Б. Нушића, Хазарски речник од М. Павића, Беснило од Б. Пекића, Балкански шпијун и Сабирни центар од Д. Ковачевића, као и из рада И. Клајна, О функцији и природи заменица, а исто и из превода Под игом И. Вазова, Чифлука крај границе Ј. Јовкова и У тихо вече Е. Станева.

2. Заменице и заменички прилози с префиксом

На основу прикупљеног материјала издвојили смо (без претензија на исцрпност) следеће врсте употребе (условно бележимо читаву заменичку групу заменицом за лице):

2.1. “ико” = “неко” (=нико)”. У ову групу контекста укључујемо оне код којих “и” - заменицу може заменити неодређена заменица “неко”, али се из семантичке структуре реченице изводи одрично значење “нико”. Нпр., у реченици “Нема наде да ће подела икада постати доследнија” (уп. “Нема наде да ће подела некада постати доследнија) одрично тумачење неодређене заменице изазвано је изразом “Нема наде да Р”, који садржи у својој асерцији значење “Претпостављам да не-Р” (одн. “никада”). Оваква се употреба може пратити у разним контекстима који садрже лексичка средства за афирмисање одричне претпоставке, уп.: “без великог изгледа”, “тешко је замислити”, “одвраћа нас /то/ од уверегьа” итд (са зависном декларативном или потенцијалном реченицом).

За семантику заменица из ове групе контекста можемо условно користити диференцијална семантичка обележја (СО) “свеједно ко” и “вероватно нико”.

2.2. “ико”=“неко”. Код ових контекста не подразумева се одрична варијанта “нико”.

2.2.1. Код једног дела оваквих употреба најопштије се може рећи да “ико” означава “свеједно ко”, нпр.: “Време ни доле...више не постоји. Нити се ишта мења”. Ако се, међутим, у контексту садржи одговарајуће лексичко средство, овом се значењу може додати и СО “бар неко” или, у другим случајевима, и “неко уопште”, уп.: “...а ретко кад налазимо ишта (=бар нешто) што би се могло назвати синтаксом заменица..”, или: “..најлепше лице које је икада (уопште некада) видео” (овде утиче семантика суперлатива).

Типични за ове употребе су контексти с набрајањем и с одричним предикатом, обично уз везник “нити” (“..никад нису били на кровној башти.., нити су о њој имали икакву представу”), упитне реченице (“Је ли вам се икад догодило да...”), позитивне афирмације које укључују изразе као “ретко када”, “само” итд.

2.2.2. Погодбене реченице (у нашим примерима имамо случајеве с везницима “ако” и “да”). Код реченица са везником “ако” заменица с префиксом “и-” изражава поново несигурност говорника, као и код групе из 2.1., али сама синтаксичко-семантичка структура контекста мења, према нама, нијансу ове несигурности. За разлику од афирмације негативне претпоставке код 2.1., у погодбеним реченицама са “ако” се пре садржи говорникова сумња, уз то већ у прагматичкој пресупозицији, а не у асерцији, тако да овде можемо забележити СО “сумњам да неко”. Нпр.: “Догађало се ...нешто што свет никад не сазнаје.., али што ће му, ако икада сазна,.. бити последње сазнање”.

Погодбене “да” - реченице са заменицом с префиксом “и-” могу да изражавају неку жељу говорног лица. Нпр. у погодбеној реченици: “Вражја сила отсвуд оклопила; /да је игде брата у свијету/ да пожали, ка да би помога” не садржи се говорникова сумња да има брата, већ његова жеља да га има. Ова би се жеља могла тачније изразити помоћу СО “бар негде” за заменицу “игде”. Слично је, према нама, и значење заменичког прилога из пословице “Боље икад неко никад” - “бар некад” које се претпоставља због жеље хипотетичног говорника (уп. “боље да је бар некад”). За овакве контексте извели бисмо СО “бар неко”.

2.2.3. Заменице с префиксом “и-” користе се и у зависним реченицама које се уводе преко везничке групе “пре него што”, нпр.: “Директор ЦИА-е је изашао пре него што је Председник стигао ишта да каже”. Иако су зависне реченице овог типа контрафактивне, неодређене заменице у њима нису синоними одричним заменицама, него заменицама типа “неко”, без икаквих додатних обележја, дакле можемо извести СО “свеједно ко”.

2.3. “ико” = “било ко други”. У прикупљеној грађи смо наишли на једну групу контекста са релативно константним карактеристикама - на употребу типа “ико” у реченицама с компаративом придева или прилога + везник “него”, нпр.: “Неадекватност тумачења... овде се показује јасније него игде”; “...да би је (истину)...нашла непромењену, јаснију него икад” (пада у очи изузетна употреба везника “него”, а не предлога “од”). За овај тип одређујемо СО “свеједно ко сем овог”.

2.1.4. “ико” = “нико”. У нашем материјалује обиље примера који представљају један те исти контекст - конструкцију с негативним маркером за номиналну всзу “без” у реченицама с позитивним предикатом. И овде, као и у 2.1., употреба заменица типа “ико” је изазвана, дакле, не синтаксичким негирањем, већ семантичким (које улази у семантику неке лексеме), нпр.: “..време од неколико столећа, покривено је тамом и скоро без икаквих (=никаквих) споменика”. Кад бисмо овакву употребу замислили у реченици с одричним предикатом, нпр: “Ја те нећу ударити без икаквих разлога”, негативно значење заменице нестаје у резултату трансформације значења читаве реченице: “Ја ћу те ударити из значајних разлога”.

У свим нашим примерима с предлогом “без” користе се само две заменице: “икакав”, “иједан” (мада нам то не даје за право да закључимо да су једино оне могуће у оваквим контекстима). Код реченица са заменицом “икакав” сем “никакав” подразумева се и “свакакав”, “било какав”, на пр: “Све је то чинио чиста срца и без икакве рачунице” и сл, тј. можемо извести СО “свеједно какав”. У 2 случаја имамо употребу заменице “иједан”, коју због исконске семантике броја “један” не може заменити “било какав”, а само “ниједан, никакав”, уп: “Оно пружи своју до лаката голу ручицу, без иједне речи”; према томе, само овде можемо да говоримо о чисто негативном значењу.

3. Заменице типа “ма ко”

3.1. За овај тип је веома карактеристична употреба у концесивним реченицама, што се наравно објашњава њиховим пореклом у резултату комбиновања с концесивном речцом “ма”. У нашем материјалу од укупно 38 случајева употребе у 23 случаја заменице овог типа се користе за увођење концесивних реченица, нпр: “..али ма где се подударност уочила, у времену је нема”. У свим случајевима овакве употребе “ма” - заменица карактеристично је СО “свеједно ко”.

Постоји извесна разлика између традиционалних концесивних реченица, за које се уопштено може одредити семантичко обележје “несклад између околности и реализације појаве” (о овоме обележју в. Дограмаджиева 1974) и које можемо препознавати увођењем “ипак” у управну реченицу, и реченица које се формално подударају с горњима, али не изражавају обележје “несклад”..”, већ само индиферентност (код њих се не може увести “ипак”). Уп. концесивну реченицу “али ма где се подударност уочила у времену је /ипак/ нема” и индиферентну реченицу “Доктор, ма куда отишао, уже је /*ипак/ са њим” (нашли смо два примера за индиферентне реченице).

3.2. Ређа је употреба “ма” - заменица у синтаксичким функцијама карактеристичним за придевске заменице (укупно у 13 сл.).

3.2.1. Помоћу СО “свеједно ко” може се карактерисати њихово значење у следећим контекстима:

3.2.1.1. Најфреквентнија је њихова употреба у реченицама које изражавају дисјункцију, набрајање, уз то су заменице чешће у конструкцији са заменицом “други”, нпр: “Наравно, ни та ни ма која друга методологија не пружа гаранције”.

3.2.1.2. У појединим случајевима среће се и обична атрибутска или одредбена употреба “ма” - заменица (у 2. сл.): “Мени се не чини да се стављање нуклеарне силе у стање ратне приправности може подвести под дефиницију унутрашњих послова ма које земље”.

3.2.2. Са СО “бар неко” имамо исто само 2 примера (и у њима, као и у претходним, ово значење “ниске прагматичке оцене” (према Р. Ницоловој) добија се из семантике лексема из њиховог контекста: “Било их је који су изашли из стрпљења те га преклињали да каже ма шта” (због глагола “преклињати”).

3.3. Синонимне употребе “ма” - заменица с одричним, неодређеним “не” - и општим заменицама.

3.3.1. У свим концесивним и индиферентним реченицама, “ма” заменице не могу заменити нити “неко” нити “свако” заменице.

3.3.2. “ма ко” = “неко”. У ексцерпираној грађи готово да нема чистих примера такве употребе. Само у случајима са СО “бар неко” могла би да се направи синонимна замена: “одузели су ми могућност да у овој борби за самоодржање постигнем ма какав (=бар некакав) успех”. У свим осталим горенаведеним случајевима синонимна употреба типа “неко” није могућа.

3.3.3. “ма ко” = “нико”'. Таква је употреба могућа једино код контекста за набрајање: “..фудбала, тениса, нити ма којега (=ниједнога, иједнога) од данашњих спортова”, где је изазвана реченичном негацијом.

3.3.4. “ма ко” = “свако”. Таква синонимна замена може се извршити само у контекстима са заменицом “други” (или кад се она подразумева), с тим што је предикат већином позитиван: “Заменице...везане су за комуникацију..више него ма која друга (=свака друга) врста речи”.

4. Заменице типа “било ко”

4.1. Основно значење овог типа заменица се исто карактерише семантичким обележјем “свеједно ко”, што је и објашњиво кад се има у виду чисто дисјунктивна семантика везника “било”. Из укупног броја употреба могу се издвојити следећи регуларнији контексти:

4.1.1. Поредбене реченице, нпр: “Ако покуша било шта, испразни шаржер!”

4.1.2. Реченице с компаративом - пре свега с предлогом “од”, нпр: “Тај простор између њихових корачаја ужи је од било којег тесног грла у свету”. Имамо само један пример компаратива с везником “него” (тачније “но”), али је он употребљен испред другог предлога, што објашњава овај изузетак: “...могао је научити о лову на снове више но из било каквог речника”.

4.1.3. Нашли смо по 1 случај употребе “било” - заменица у реченици за набрајање с позитивним предикатом (“То су суштински недостаци, који остају исти било да је реч о “раном Чомском”,.. или о било којој од разних допуна и ревизија” и употребе с позитивним глаголом и заменицом “други” (“Тако би ова књига изгледала и у сваком новом преводу на било који други језик”).

4.1.4. Употреба “било ко” готово да се не среће с негативним прсдикатима, што представља, према нама, битну разлику између ових група заменица у српском и бугарском језику. На пр. на бугарском су обичне употребе као што су “Не познавах там когото и да било”, док се у српском језику овде употребљава само одрична заменица (“Нисам тамо никога познавао”). У овој чињеници одражава се већа тежња српског језика, у поређењу са бугарским, ка нагомилавању негативних компонената у реченици (о томе в. код Лашкова, 1977). Нашли смо само 2 случаја са употребом уз негативни глагол, један -у реченици с набрајањем (и с везником “нити”): “...него им ни имена не зна ни он нити било који грчки извор о Хазарима...”, а други - у преводу са бугарског: “Не могу да спавам где било”.

4.1.5. О типовима контекста из осталих примера не бисмо могли да нешто дефинитивније забележимо.

4.2. У прикупљеној грађи њмамо само 1 случај концесивне употребе “било” - заменице (са СО “свеједно ко”): “Сви наши ранији закључци, било на ком језику да смо давали примере, могли су се..применити...”. Само у једном случају је таква заменица употребљена и у значењу које се може тумачити помоћу СО “бар неко”: “...рушећи све пред собом, тражени из те Прокрустове постеље патње и ужаса било какав излаз” (значење с ниском прагматичком оценом сугерише се изразом “тражећи излаз”).

4.3. Синонимна значења “било” - заменица с осталим врстама заменица.

4.3.1. Размотрене заменице могу синонимно замењивати опште заменице типа “свако” у следећим контекстима:

4.3.1.1. Код реченица с компаративом + “од”, нпр: “..али зато је сан увек неупоредиво дубљи од било какве (свакакве) јаве”.

4.3.1.2. У другим контекстима у којима се подразумева рашчлањено или нерашчлањено обухватање читавог мноштва елемената, нпр: “..што је могао да му каже не само сваки етимолог, него и било који (=сваки) лаик”.

4.3.2. Нисмо наишли на употребу “било” - заменице коју би могла заменити заменица “нико”. Ову констатацију изводимо и у вези с немогућом употребом ових заменица у српском језику (за разлику, нпр, од бугарског) с негативним предикатима.

4.3.3. “било ко” = “неко”. Такву синонимну замену налазимо у подоста случајева - у контекстима када домен “било ко” обухвата један елеменат, нпр: “Стварна употреба ПЗ не пружа основа да би се било којој (=некој) од ове три схеме признала предност над осталима”. Или: “Ликвидирају се и сви здрави који на било који (=на неки) начин, било из каквих (=из неких) разлога, ометају ликвидацију беснила”. И овде се констатује у мањој или већој мери разлика у прагматичкој оцени двају типова заменица.

4.3.4. У неким случајевима заменицу типа “било ко” не може замењивати нити тип “свако” нити тип “неко” - то су случајеви када прагматичка оцена “од најниже до највише оцене” од додатног семантичког обележја заменице постаје релевантна за семантику датог контекста: “Можеш ли да му кажеш нешто - било шта - али тако да те он схвати”. Оваква заменица није могућа ни у случају с концесивном употребом.

5. Заменице типа “ко год”, “когод”.

У неким граматикама и лингвистичким истраживањима, као и у неким речницима српскохрватског језика доследно се спроводи разликовање између сложеног облика “ко год” и синтетичког облика “когод” (в. Л. Лашкова 1985, Б. Вуковић и др.), док се у другим радовима помињу само заменице “ко год” (П. Пипер, 1978,1987,1988, М. Стевановић 1964). У нашем материјалу регистроване су обе варијанте наведеног типа заменица.

5.1. Варијанта заменице са акцентованим елементом “год”, који се схвата посебно, као саставни део заменице.

5.1.1. У сва 34 случаја заменице су употребљене у сложеним реченицама, где уводе релативне, темпоралне и месне зависнс реченице. С тачке гледишта синтаксичке структуре привлачи пажњу чињеница да је са поменутим заменицама ова структура много варијативнија у поређењу са структуром концесивних реченица са “ма” - заменицама, за које М. Стевановић (Стевановић 1964) наводи регуларну употребу крњег перфекта. Реченице са “год” - заменицама могу имати предикате и у презенту, и у да-конструкцијама, и у потенцијалу, и у перфекту. Ове заменице могу замењивати “ма” - заменице, али само уз одговарајуће синтаксичке трансформације, нпр: “..И која год пчела прође умазаће се мало кречом” (уп. “И ма која пчела прошла, умазала би се..”).

Заменице типа “год” представљају повезујућу карику између односних и неодређених заменица. Реченице које садрже овај тип заменица могу се употребљавати и без њих, уп: “...ја то признајем кад (год) ме неко пита”. Међутим, у варијанти без речце “год” информација о нејединствености појаве која се, иначе, садржи у реченици изражена је само контекстом, у случају - несвршеним видом управног предиката. Док варијанта исте реченице с неодређеном “год” - заменицом садржи експлицитно средство за изражавање ове информације - речцу за појачавање “год”, која се заједно са релативном заменицом претворила у специјално средство за изражавање индиферентне нејединствености. Тако да овде можемо да забележимо сем основног СО “свеједно ко” још и СО “више него један”. Уп. још: “..ђе год дођу, свуд замећу шалу”; “Ко год би отворио књигу укочио би се убрзо”. Само у 4 примера употребе зависне реченице су концесивне у смислу из 3.1., на пр: “Нема наде да ће подела икада постати доследнија.., али каква год била, морамо је /ипак/ прихватити”, па за њих бележимо само СО “свеједно ко”.

5.1.2. За све размотрене случајеве употребе заменица типа “ко год” бележимо да је немогућа синонимија са типом “неко” - заменица, али да је увек могућа узајамна замена с општим заменицама типа “свако” уз додавање релативне заменице, уп: “Што је год (=све што је) оно брзо /огледало/ узимало.., друго, оно споро, враћало је...”

5.2. Заменице типа “когод”. Таквих заменица је у нашим примерима два пута мање (15 сл.). Оне не могу уводити зависне индиферентне реченице што је, иначе, типично за прву варијанту, а могу да се налазе само у неким синтаксичким функцијама карактеристичним за придевске заменице.

5.2.1. У свим примерима место “когод” - заменица могу се употребити одговарајуће варијанте “не” - заменица, нпр: “...сваки професор историје сматрао је за дужност да по штогод (=нешто) запише, или: “Је ли те когод (=неко) видео?” Међутим, речца “год” и у овој подврсти “год” - заменица представља експлицитан маркер за изражавање додатног семантичког обележја. У реченицама где су употребљене односне заменице - варијанте разматраних, нпр: “Је ли те ко видео?” недостаје експлицитно изражено варијантом са заменицом “когод” СО “свеједно ко”. С друге стране, код прве групе заменица, са одвојеним елементом “год”, речца у оквиру читаве заменице постаје маркер за “нејединственост” (и индиферентност), док код “когод” заменица тог СО “више него један” нема. Из ове чињенице следи и разлика између две варијанте у погледу синонимних односа са “свако” и “неко” заменицама; наиме, “ко год” увек може заменити “свако (ко)”, а “когод” - “неко” заменица.

6. На основу свега изнетог можемо да изведемо неке значајније закључке.

6.1. Можемо да конструишемо једно приближно семантичко поље, у које би улазила сва СО која смо изоловали код различитих врста контекста. У резултату ћемо добити Табелу бр. 1 са следећих 7 стубаца:

6.1.1. Све заменице разматране групе имају једно те исто СО “свеједно ко”, које представља њихово основно значење. Зато можемо овој групи дати назив “индиферентне заменице” (ИЗ).

6.1.2. Највише СО може бити изражено помоћу заменица типа “ико”, дакле, оне имају најразвијенију семантичку структуру^[2]. Основно значење ових заменица, као и код осталих индиферентних заменица, обухвата СО “свеједно ко”. Али њему се додају у зависности од контекста и додатна СО: “никакав, сумњам да неко, вероватно нико, било ко други”. Код ових употреба контекст заменица већ један пут садржи ово СО (нпр. “без” - за СО “никакав”, погодбену “ако” - реченицу за СО “сумњам да неко”, изразе “нема наде” и сл. - за СО “вероватно нико”, компаратив - за СО “било ко други”), али се у “ико” заменицама то обележје дублира, истиче. То се јасно види у поређењу са одговарајућим употребама “било” - заменица, нпр: “Нема наде да ће подела било када (м. “икада”) постати доследнија”, ще нема СО “претпостављам да никад”. Из реченога следи да су та СО заменица типа “ико” само редундантна, али не релевантна обележја.

6.1.3. Остала три типа заменица, изузев “ко год” заменице, имају једна те иста СО (мада немамо примера с употребом “когод” заменица са СО “бар неко”, у одговарајућим контекстима она су вероватно могућа). У целини узев, заменице типа “било ко” и “ма ко” представљају најчистији облик узајамних синонимних односа.

Заменице са “год” преко своје аналитичке форме изражавају сем основног обележја “свеједно ко” и СО “више него један” (које је везано за контекст индиферентних реченица). А за њихов синтетички облик није карактеристична атрибутивна семантика, која је, иначе, типична за “ма” - и нарочито за “било” - заменице (нисмо нашли ниједан пример са типом “когод” у функцији атрибута).

6.1.4. У оквиру групе ИЗ постоје нека дистрибутивна ограничења, која могу бити апсолутна или релативна. Она су везана за порекло тих заменица и одражавају степен граматикализованости одговарајућег облика, показују до које се мере он ослободио првобитне семантике свог незаменичког елемента. Нпр, мада дистрибуција “ма” - заменица обухвата пре свега концесивне реченице, њихова употреба у функцијама придевских заменица није сасвим ретка, што сведочи о једном вишем степену граматикализованости. У поређењу с њима заменице са “било” имају јасније изражено ограничење - оне се много ређе срећу у концесивним реченицама. Дисјунктивна семантика везника “било” не одговара оваквој употреби и то сведочи да она није још увек потпуно граматикализована.

Развој граматикализације, пак, заменица типа “год” иде другим путем - праћен је формалном диференцијацијом (аналитички или синтетички облик у зависности од дистрибуције). Сем тога, код њиховог аналитичког облика, који се користи у тзв. индиферентним реченицама (“Ко год да дође...”) постоји релативно ограничење за њихову дистрибуцију у чисто концесивним реченицама карактеристичним пре свега за “ма” - заменице (налазимо само поједине примере). С друге стране, “ма” - заменице се још ређе срећу у индиферентним реченицама, уз то ако је могућа употреба крњег перфекта, тј. њихова веза с одређеном синтаксичком структуром је још увек чврста.

Синтетички облик “год” - заменица има и ограничење за употребу у функцији атрибута. Заменица “ико”, за разлику од остала три типа заменица, има апсолутних ограничење за дистрибуцију у концесивним и индиферентним реченицама (по чему личи на опште позитивне и негативне заменице и на неодређене “неко” заменице).

6.2. У Табели бр. 2 репрезентујемо синонимне односе индиферентних заменица у оквиру читаве групе “апсолутних квантификатора” (Пипер 1988). Са “било ко” уопштено бележимо употребе разматраних заменица у којима их не може заменити ниједна од осталих врста заменица. У заграде - / - стављамо сасвим ретке и због тога нерепрезентативне употребе.

6.2.1. Код изражавања ових синонимних односа основну улогу поново игра контекст. Он је тај који одређује да ли ће облик “било ко” бити синониман заменици “свако” или “неко”, тј. да ли ће “било ко” сем свог основног значења “свеједно ко” изражавати и значење “обухваћено читаво мноштво М” или “јединственост елемента”. Међутим, ово значење, за разлику од додатних СО која исто изазива контекст (в. Табелу бр. 1) јесте категоријално значење, значење квантификације.

6.2.2. Из табеле се види да се одричне заменице (типа “нико 2”) у српском језику најређе могу замењивати другим средством. Као што смо већ поменули, у српском језику за разлику од бугарског ИЗ се готово не употребљавају уз одричне предикате (изузев у случајевима набрајања). С друге стране, кад се негација не садржи у предикату уз ИЗ, али је на неки начин ипак изражена (синтаксички или лексички у управној предикацији, нпр. “Нема наде да ико успе” или “Сумњам да ће ико успети”; у прагматичкој пресупозицији: “Ако ико успе...”, другим лексичким средством - предлогом “без” и сл.), тада је употреба формално-одричне заменице “нико” немогућа (изузев предлог “без”), али се одрична семантика најпотпуније преноси варијантом “ико”. У оваквим случајевима њен денотат постаје исто толико “универзалан” као и код општих и одричних заменица, тзв. “универзалних квантификатора” (Пипер 1988). Исти денотат квантификације има “ико” заменица и са СО “било ко други” (с компаративом + него), зато што ово СО укључује универзалну позитивну квантификацију (“свако”) и рестриктивну релативну квантификацију (“други”) - Пипер, 1988.

6.2.3. У неким случајевима ИЗ се налазе према “свако, неко” у условима допунске дистрибуције. То су, у ствари, исти они случајеви када се разликују и значења “свако 1” од “свако 2”, “неко 1” од “неко 2” (в. 1.5.). Тако да се ИЗ налазе у допунској дистрибуцији управо са значењима “свако I”, “неко I”. Такви “типски” контексти су рцм. концесивне реченице (увек нереферснцијалне) за ИЗ или с перфектом глагола свршеног вида (увек референцијалне) за “неко 1”, рцм “Неко 1 га је прекинуо”. Код глагола несвршеног вида могао би се претпоставити и контекст за нереференцијалну употребу (код итеративности), нпр: “Неко 2 га је стално прекидао (час Петар, час Нада, час било ко други”)^[3]. Или в. пример за “Свако I”: “Постајао је са сваким даном све јачи и јачи”.

6.2.4. У контекстима који подразумевају нереференцијалност заменица, ИЗ се налазе у контрастирајућој дистрибуцији према типовима “свако 2” и “неко 2”.

6.2.4.1. У већини случајева разлике које се тичу присуства додатног обележја “различита оцена вредности изабраног елемента (или другачије - “хетерогеност”) код ИЗ у поређењу са осталим заменицама нису релевантне, рцм: “Ако те неко-=било ко тражи, јавићу ти”.

6.2.4.2. Међутим, у неким контекстима, то обележје може да постане релевантно, нпр., код разјашњења: “Реци му нешто - било шта!”, код концесивне употребе: “Ма ко ме звао, нећу изаћи” или са СО “било ко други”: “Овде се осећао сигурније него игде”.

6.3. Карактеришући семантичку структуру ИЗ, можемо рећи да она укључује поред граматичке семантике језичких квантификатора још и елементе субјективне модалности (“сумњам да неко”, “вероватно нико”), а исто и прагматичка семантичка обележја која ми схватамо како у ширем смислу, као обавезно обележје “различита вредност елемената мноштва”, тако и у ужем смислу, као прагматичку оцену говорника (рцм. код СО “бар неко” - нижа прагматичка вредност, “свеједно ко” од ниске до највише прагматичке оцене). Управо ова компликована семантичка структура чини употребу ИЗ толико зависном од контекста, од говорног лица.

6.4. Код прикупљања језичке грађе убедили смо се и у стилистичке специфичности појединих аутора у погледу употребе једног или другог типа заменица. Нпр, заменице типа “когод” срећу се пре свега код Његоша и код М. Павића (који “архаизује” у уметничке сврхе свој језик). Душан Ковачевић тежи у дијалогу својих драма ка замени индиферентних заменица заменицама типа “неко” и “свако” (једино мује тип “ико” регуларнији). С друге стране, у једном научном спису (И. Клајн) употреба индиферентних заменица постаје осетно фреквентнија, што се може и објаснити, имајући у виду већу прецизност научног стила.

Библиографија

Вуковић Б., 1989, Семантичке карактеристике и однос неодређених заменица са постфиксом -нибудъ и постфиксом -либо у руском и њихови еквиваленти у српскохрватском језику, у: “Зборник Матице Српске за филологију и лингвистику”, ХХХ11/2.

Дограмаджиева Е., 1974, Синтактична характеристика на съчетанията от типа “който и да е” в съвременния български книжовен език”, у: сб. “В памет на проф. д-р Ст. Стойков”.

Кобозева И., 1981, Опит прагматического анализа то- и нибудъ- местоимений, у: “Известия АН СССР. Серия литературы и языка”, т. 40, № 2.

Лашкова Л., 1977, Средства, функции и дистрибуция на синтактичното отрицание в сърбохърватски и български, у: “Јужнословенски филолог”.

Лашкова Л., 1985, Кратка сърбохърватска граматика.

Левин Ю., 1973, О семантике местоимений, у: “Проблемы грамматического моделирования”.

Ницолова Р., 1986, Българските местоимения.

Падучева Е., 1985, Высказывание и его соотнесенность с действительностью.

Пете И., 1957, Употребление неопределенных местоимений в современном русском языке, у: “Русский язык в школе”.

Пипер П., 1978, Заменички прилози са значењем места и правца у руском, пољском и српскохрватском језчку, у: “Зборник за филологију и лингвистику”, ХХI/1.

Пипер П., 1987. О семантичком систему заменица у српскохрватском језику у поређењу са руским, у: Зборник “Матице српске за славистику”, бр. 33.

Пипер П., 1988, Заменички прилози у српскохрватском, руском и пољском језику, Београд.

Селиверстова О., 1964, Опыт семантического анализа слов типа “все” и типа “кто-нибудь”.

Стевановић М., 1964, Савремени српскохрватски језик, I, Београд.

Червенкова И., 1957, Неопределенные местоимения на -нибудь и -либо, у: “Русский язык в школе”.

Напомене

1 У граматикама руског језика као и већине словенских језика опште заменице “всякий, каждый” и њихови еквиваленти су дефинитивно одвојени од неодређених “какой-нибудь, какой-либо”.

2 Због тога се не можемо сложити са П. Пипером (Пипер 1987), који издваја за “ико” само “обавезну претпоставку “вероватно нико”.

3 Не бисмо прихватили као једину могућу ни употребу типа “неко” с предикатом у футуру, за који П. Пипер (Пипер 1988) сматра да може да буде само нереференцијална. Можемо претпоставити контекст у коме се реализује једна референцијална употреба, нпр: “Срешћемо се негде, али ти нећу рећи где”.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Бугарској | Библиографија
Насловна | Новости | Мапа | Контакт