Пројекат Растко : Бугарска

Искра Ликоманова

Конкуренција у текстовима као критеријум за релацију језичка варијанта / језик

Научни састанак слависта у Вукове дане, 29/1, 2000, стр. 235-241.

О лингвистичкој конкуренцији може се говорити са различитих тачака гледишта. Овде бих хтела да представим конкуренцију, која илуструје разлике између два језика односно између две варијанте језика. За слависте и у синхроном плану ово јесте прави изазов.

Представићу језичку конкуренцију неколико типова: 1) језичких средстава у неколико различитих текстова из свакодневног живота, 2) између српског и хрватског на основу података из речника. На примеру ових података можемо да пратимо релативност граница између језика и његове варијанте. Хоћу да подвучем да анализирам текстове са тачке гледишта Бугара, јер можемо да пронађемо још више и изненађујућих паралела у односу српског/хрватског према бугарскоме језику, пошто у типологији генетски блиских језика има више додирних тачака. То ће бити као 3) трећи тип конкуренције који можемо пратити, у дијахронијском плану и између више језика/варијанти.

У принципу лингвиста врло ретко има могућност да ради са идентичним текстовима, нарочито на неколико језика. Шта се налази иза ових идентичности, можемо да проверимо приликом анализе.

За први тип упоређивања користим текстове из свакодневног живота, какви су текстови за упторебу пасте за зубе, хране за псе и за шампоне. Ови текстови нису засада анализирани нити као посебна врста текстова, дакле као дискурс, нити језичко-типолошки у компаративном плану. Међутим, они већ представљају одређени тип комуникације као одређени жанр информационо-рекламне врсте који располаже сопственим језичким инвентаром, дакле конкретним језичким средствима. Произвођач је обавезан да штампа инструкцију за употребу свог производа на језику земље у коју увози робу, дакле на језику Југославије, Хрватске, Бугарске итд., што је закон међународне трговине и етике. Тако обично постоје поред текстова на „универзалном" енглеском језику и текстови на осталим балканским језицима, уколико је у питању балкански регион, и то је увек обележено на кутији. Можемо да пропратимо конкретне разлике из ова два текста да бисмо видели какве су разлике између њих и на чему се заснивају, где су границе између језика/његове варијанте. Ово су конкретни примери функционисања језика у савременој пракси.

Тако су представљени на српском/хрватском пасте за зубе SIGNAL и KOLGATE које производи једна пољска фирма. Упоредимо исти текст:

Даље текстови садрже већ само називе типичних хемијских елемената. Обраћамо се следећему пару текстова:

У исто време код немачке пасте за зубе BLEND-A-MED нема уопште разлике у текстовима за Хрватску и Југославију.

Радећи са текстом из неког језика, замислите позицију носиоца страног, нпр. бугарског, језика који је српски/хрватски научио или учи из приручника, уцбеника, речника. Шта он сад има на располагању да би одредио о каквом се језику ради и какве су разлике? Види се јасно да произвођач дефинитивно даје различите текстове, независно од тога каквог типа су разлике.

Ево сад као контраст бугарски производ АСТЕРА са натписима и на српском и на хрватском. Може између осталог да се процени у ком случају је произвођач деловао и у овој сфери професионално.

Још мало примера из текста за француску храну за штенад. Можемо да пратимо следеће паралеле:

Још примера из упутства за употребу шампона фирме GARNIER:

Оваква је савремена пракса. Оно на шта бих хтела да обратим пажњу јесте: независно од наших лингвистичких дискусија о реалним границама између два језика/варијанти, као што су српски и хрватски, границе које су битне за проучавање, истраживање, студирање и наставу српског језика стварају економски услови, закони, тржиште. За њих су везани различити језички феномени. Ове разлике су битне, јер стварају одређени језички стандард у односу на остале стандарде, јер су створене и примењују се више мање консеквентно. Посебно сложена је ситуација српско-хрватске конкуренције, када се она посматра са тачке гледишта суседног, генетски блиског језика, као што је бугарски.

Какве разлике примећујемо?

На првоме месту - опозицију екавски-ијекавски рефлекс, пошто је аксиоматски везана за српски/хрватски (свежина - свјежина, обезбеђивати - обезбјеђивати, оштетити -оштјетити, довести - довијести, осетљивост - осјетљивост).

Међутим постулирана је конкуренција на нивоу граматике: ген. мн. зуби - зуба; посвојни генитив у цинков цитрат; бакрени сулфат - бакар сулфат; на нивоу синтаксе и конгруенције: помаже у јачању десни - помаже јачању десни; осјетљивост према врућем - осетљивост на вруће; процесе у деснима - процесе десни; с калцијем и двијема врстама - са калцијумом и две врсте; може довијести - може да доведе; у творби речи: антиоксиданти - антиоксигени; гарантирати - гарантовати.

Остале разлике су претежно лексичко-синонимског карактера. Ово се тиче употребе синонима: испитивање - истраживање, нерв - живац, разина - ниво, безбједан - безопасан, садржај - садржина, развитак - развој, сажимање - стезање, метвица - нана итд. Познато је добро да се речи које видимо у хрватским текстовима употребљавају и у српскоме језику такође (то нам показују чак и ови текстови).

Нарочито је видљива синонимија када су у питању синонимске речи као што су спријечавати, не дозвољавати и обустављати; дјелотворно и ефикасно; бјеланчевине и протеини; ексклузивни и јединствени; због и услед; одпадак хране и остатак хране; житарице и цереалије; дјеловати и реаговати; учинак и резултат итд. овај списак можемо продужити приликом свих упоређених текстова. У задњој групи примера врло интересантна је синонимска замена у једном тексту речима ширег или сличног значаја у другоме тексту, уп.: масноћа и масти; влага и влажност; храна и исхрана; псић и штене; састојци и садржај; намочити и овлажити.

Али уколико истовремено можемо приметити да се пракса различитих произвођача, земаља и фирми подудара, чини ми се да имамо право да кажемо да се ипак на овај начин успоставља и утврђује нека нова норма и за српски, и за хрватски стандард; ово је била хипотеза мог текста.

Шта показује теорија и нормативни речници странцима који немају интуицију носиоца језика. Хтела бих да скренем пажњу на овај проблем, пошто уколико српски/хрватски постоје у свом комуникативном простору и тамо се одређују и развијају, оба језика функционишу такође у ванјезичком контексту и тамо се идентификују. Користила сам за ову анализу једнојезички хрватски речник В. Анића за хрватске речи, а пошто немам на располагању српски речник истог типа - користила сам два српска правописна речника (Матице српске из 1994. и онај штампан у Београду 1993). Видела сам да су сви ти речници различитог типа и због тога сам се трудила да прегледам више речника. Граматике су исто тако врло важне, као и научни чланци, али, разуме се, у чланцима не можемо пронаћи сву и конкретну лексичку информацију, све тражене речи, нити да проверимо све речи, пошто се у њима наводе само примери као егземплификација, илустрација. Због тога сматрам да је речник на овој етапи одвајања и одређивања језика врло важан и исто толико важан колико уџбеник са граматичким правилима. Наиме, због овог разлога користила сам и двојезичке речнике новијег времена - хрватско-енглески и српско-енглески. Глаголске именице-изведенице налазе се увек у речницима код својих глагола - испитивање код испитивати, истраживање код истраживати, коришћење код користити.

Какви су резултати упоређивања ових српских и хрватских текстова? Паралелно постоје у хрватским и у српским речницима повећање и раст; упораба и употреба, коришћење са варијантом кориштење и са белешкама в./v.; исто тако узрочник са белешком в. узрок, ниво и разина али се обележава у хрватском речнику: в. разина; нерв и живац, али је додато в. нерв; глеђ и цаклина са белешком в.; дупља у хрватском и са белешком в. шупљина у српском; дупли и двоструки са белешком в. двострук у српском и в. двоструки у хрватском; развитак и развој са белешком в. развој; бјеланчевине и протеини; садржина и садржај са белешком в. садржај и код садржина в. садржај у српском; намочити и овлажити итд. Упоређујући са неоспорним хрватским односно српским лексемама као што су називи месеци, види се да у свим овим случајевима реч, која се наводи као једина, сматра се аутором речника само хрватском или само српском у српском речнику, онда код осталих, још српских/хрватских речи у одговарајућим речницима, наводи се исто тако и друга реч, али са белешком в. У том смислу постулиране границе између два језика уопште засада не могу се пронаћи у речницима, нити у једнојезичним, нити у најновијим двојезичким. Али сматрам да су ове белешке врло важне за суштину новоконституисаног језичког стандарда.

Можда ови текстови нису изворно прави српски, нити хрватски. Али је битно за типолошко упоређивање да они постоје уопште као различити текстови, независно од тога да ли се разлике међу њима тичу фонетике, граматике, лексике или синонимије. Познато је да разлике између словенских језика могу бити релативне, нарочито разлике између језика једне те исте јужнословенске групе језика.

Трудећи се да превазиђемо интерференцију носиоца бугарског језика у односу на српски/хрватски, можемо да пратимо тешкоће, на које он може наићи. Са једне стране бугарске речи могу се подударати са хрватским, са друге стране са српским.

Нпр.

Овај списак можемо продужити. На нивоу узуса неће бити проблема у разумевању речи као што су оне написане горе, нити за изворног говорника нити за странца. Исто се односи и на творбу речи, кад различити језици користе различите суфиксе, као што можемо видети.

Погледала сам једну конкретну реч и њене варијанте у речницима српског, хрватског и бугарског језика. Реч је каснолатинског порекла у старобугарском језику, из кога је ушла у остале словенске језике на Балкану. Ради се о речи ср. паганин/поганац, хрв. поганин, буг. поганец.

Ови примери су типични са паралелним извођењем из лат. речи pagus > paganus у стбуг. паганъ са два суфикса -ъ и -ьсь (који су нерелевантни за ж. р. и за мн. и у буг. и у српском, као и за све изведенице), тако да добијамо и paganъсь, и paganinъ. На тај начин између три балканско-словенска језика постоји нека симетрија у том смислу да су преузети исти суфикси: у српском и хрватском, наиме, -ин, са једне стране, а са друге стране - због паралела у српском суфикси исти са бугарским - -ец/-ац. Али што се тиче корена речи, само је српски сачувао некадашњу дужину, наиме од паган- и данас има више варијанти речи.

Конкуренција се овде, види се, одржава и на нивоу суфикса и на нивоу корена речи. На овоме примеру можемо пратити колико сложен може да буде пут неке речи у дијахронији, док смо у синхронији сведоци само паралела различитог типа.

Однос између српског и хрватског намеће питања не само практичног него и теоријског типа.

У пракси за странца је важно да препозна језик (као адресат) и да говори на језику (као адресант), дакле да научи овај језик. Што се тиче разумевања, пасивног учешћа у комуникацији, проблема неће бити.

У светлу ПЛШ у задње време се поставља питање о границама између језичког стандарда и његових варијанти и динамике међу њима. Динамика у развоју словенских језика везана је за однос између разговорног и књижевног језика са доминацијом разговорне речи, која је постала узор за стандард. Дакле, у осталим језицима колоквијализација комуникације са једне стране и англицизација (американизација) са друге стране је из два процеса који одређују слику динамике језика.

Процеси које пратимо у српском/хрватском су врло различитог типа. Овде није у питању само рестандардизација, овде се два процеса колоквијализације и терминологизације поклапају са одвајањем два језика и њиховог самосталног функционисања и идентификације. На тај начин постаје сложена конфигурација међуодноса стандарда и нестандардних варијанти (дијалекта, социолекта итд.), али исто тако стандарда и његових територијалних варијанти. Сви теоријски модели језичке ситуације (однос стандард-нестандард) обично су поремећени код јужних Словена, где се објективне границе између етноса, историје, политике, културе и привреде укрштају, преклапају и мењају. Релативност јесте чињеница у одређивању језика у значајном степену на јужнословенском подручју. Онда сваки теоријски лингвистички модел мора да прође кроз пробу југословенског подручја и врло често ова је балканска проба најтежа.

Библиографија

Правопис српскога језика, прир. М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица, Нови Сад, Матица српска, 1994.

Правопис српскога језика са рјечником, Р. Симић, Ж. Станојчић, Б. Остојић, Б. Ђорић, М. Ковачевић, Никшић, Београд, 1993.

Речник српскохрватскога књижевног језика, Нови Сад, Матица српска, 1971, књ. 4.

Српски језик на крају века, ред. М. Радовановић, Београд, 1996.

Анић, В. Рјечник хрватскога језика, Загреб, 1998.

Бенсон, М. Српскохрватско енглески речник, Београд, Просвета, 1990.

Дрводелић, М. Хрватско-енглески рјечник, Загреб, Школска књига, 1996.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Бугарској | Библиографија
Насловна | Новости | Мапа | Контакт