Пројекат Растко : Бугарска

Искра Ликоманова

Лексикографски статус морфонолошких варијанти код именица женског рода у савременом српском језику

Научни састанак слависта у Вукове дане, 26, стр. 179-184.

1. У раду скрећем пажњу на одређену, ограничену и врло компактну групу именица женског рода и њихове наставке у дативу/локативу једн. и генитиву множине. Реч је о именицама ж. рода са завршетком -ка, -га, -ха у номинативу јед., односно именицама чија се основа завршава веларним сугласником. Такве су именице занимљиве по томе што се овај сугласник може сибиларизовати, а може и сачувати у свим падежима неизмењен. (Исп. примере као што су: библиотека, арабеска, Бугарка, Косовка, екавка, историчарка, еклога, муха). Анализа је вршена на материјалу два најновија правописна речника српског језика: Правопис српскога језика (М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица), Матица српска, Нови Сад, 1994. и Правопис српскога језика са рјечником (Р. Симић, Ж. Станојчић, Б. Остојић, Б. Ћорић, М. Ковачевић), Никшић-Београд, 1993. Из практичних разлога говорићемо даље о првом речнику као црвеном, а о другом као - плавом (према боји корица.

У овом реферату ће бити представљене две тачке гледишта:

1. странца који студира српски језик и користи речник српског језика у својој језичкој пракси (из природних разлога ово ће бити тачка гледишта Бугара) и

2. лингвисте који тражи објашњење одређеног граматичког стања фиксираног у речницима.

Све се то анализира с обзиром на сибиларизацију и облике који се међу собом подударају. Овде не узимам у обзир методолошки различите теорије према којима дистрибуција двају разматраних падежа разликовала би се у тексту (Јакобсон 1985, стр. 164 - о пуним одн. периферним падежима, Chomskу 1981, п. 170 - о структурним одн. лексичким падежима), јер ово није релевантно за Бугаре, чији језик нема падеже. С тачке гледишта говорника таквог страног језика форме у Дат./Лок. једн. као што су девојка-девојци, дискотека - дискотеци, услуга - услузи (са сугласничким алтернацијама) са једне стране и демонстраторка - демонстраторки, черга - черги, утеха - утехи (без алтернације сугласника) са друге стране представљају врло динамично и несистематско стање.

Просечни Бугарин нема схватања за разлике између различитих падежа и обично на почетку студирања српског језика упоређује српске падежне конструкције са бугарским предлошким конструкцијама. Дакле за њега је

дајем књигу лекарки и тамо јв било много лекарки (ж.р.) поред
дајем књигу лекару и тамо је било много лекара (м.р.)

врло тешка језичка зависност, са једне стране - кад не постоји разлика у падежима између именица м. и ж.р.

Са друге стране имамо:

а) дајем књигу девојци (Дат. једн.) и
тамо је било много девојака (Ген. мн.)

б) дајем књигу Либијки (Дат. једн.) и
тамо је било много Либијки (Ген. мн.)

в) говорим властелки, радујем се лутки (Дат. једн.) и
бојим се властелака, много лутака (Ген. мн.)

г) помажем булци (Дат. једн.) и
бојим се булки (Ген. мн.)

На тај начин имамо у Дат./Лок. једн. заједно са Ген. мн. следећи однос наставака:

ки - ки (лекарка, чистка)
ци - ака (даска, крушка)
ци - ки (лозинка, леиенка)
ки - ака (чешка, грашка)

Ове шеме обухватају именице на -ка, -га, -ха, али оне чија се основа завршава сугласником, како се види из примера. Ако додамо још именице са отвореним слогом на крају основе типа кашика, запрека, интрига, здуха добијемо још варијанте:

ги-га (вуга, кацига, кечка)
ци-ка (зрака, дискотека)

Ове шеме износим да бих показала како странац има на располагању шест варијаната комбинација међу наставцима двају српских падежа у једн. и мн.

2. С теоријско - лингвистичке тачке гледишта запажамо да у Дат./Лок. једн. релевантнији је наставак са сибиларизованом основом, дакле: ци (одн. -зи, -си), а у Ген. мн. -ака (одн. -аха, -ага). Ова релевантност обезбеђује међупадежне разлике, истовремено чувени синкретизам у српском језику представљен осталим варијантама наставака. Занима нас да ли постоји неки алгоритам ових међупадежних односа. Какву синхронијску информацију у том смислу пружају нови српски речници? Какве језичке тенденције можемо пратити на основу материјала из речника? Две су тенденције условљене аналогијом на различитом плану:

1) сачувати облик основе у читавој парадигми именица - без сибиларизације основе у Дат./Лок. једн. и са наставком -и/-а у Ген. мн. (на унутрашњепарадигматском плану) или

2) држати се традиције и мењати основу у парадигми - са сибиларизацијом у Дат./Лок. једн. и уметати непостојано -а- у Ген. мн. (на плану дијахронијском).

1.1. Два наведена речника садрже врло разноврсну материју што се тиче упутства за ове именице: правописна начела плавог речника су врло уопштеног карактера и препоручују као критериј језичко осећање и, исто тако, на неки начин, уважавање семантичких мотивација речи - код именица са значењем особе, а нарочито код значења занимања задржавају непромењен веларни сугласник (стр. 72-73). Плави речник је врло лаконичан у свом уводу. Али предлаже више конкретног материјала.

У црвеном речнику детаљно су представљени односи између именичких основа у номинативу и осталих поменутих падежа у зависности од семантике и морфонолошких обележја речи (стр. 158-160). Ту је представљена неуједначена ситуација у језику, условљена традицијом, супстандардом и такође праксом. Али конкретан лексички материјал није толико бројан.

Уопште статистику не сматрам за битну у овој проблематици, али она ће овде поткрепити наше тезе и представиће евентуалне развојне тенденције. Говорићемо овде само у процентима.

1.2. Речничка грађа. Плави речник садржи у принципу више лексема, око 35000, а црвени - око 10 000. Нисам сматрала неопходним да прегледам читаве речнике, него само један њихов део. Овај део обухвата почетак азбуке оба речника до слова Љ и крај азбуке од слова Ћ. На тај начин је прегледано око половине оба речника што износи око 15 000 речи из плавог и око 4 000 речи из црвеног. Како се види, пропорција између грађе у оба речника је 3 : 1, али код конкретних именица ова пропорција није сачувана и врло је неравномерна. Нпр. код неких слова број уписаних именица је скоро једнак (Б, Ф, X), док код других слова у плавом речнику у односу према црвеном можемо срести много више речи, што смо и очекивали (Г 41:7; Д 55:11; Е 25:5; К 145:48 итд.); пратимо такође, и обрнуту ситуацију, када је више именица са проблематским наставком у црвеном речнику (У 1:13; Ч 8:16; Ш 6:20). Зашто постоје ове непропорционалности и зашто су разлике толико изражене могли би нам одговорити само аутори речника.

У њима је пронађено укупно око 740 проблематских речи са уписаном флексијом у Дат./Лок. једн. и такође код неких именица у Ген. мн. (свега око 4%). Знатно је више информације о наставцима у Дат./Лок. јед. (нпр. заслуга - Дат./Лок. заслузи, центрифуга Дат./Лок. центрифуги, балетанка - Дат./Лок. балетанки, хумореска - Дат./Лок. хуморески, лумперајка - Дат./Лок. лумперајци). Код наведених примера не може се без додатних информација предвидети какав ће бити наставак у Ген. мн. ових именица; ово се тиче знатног дела свих речи у речницима и представља практичан проблем у случајевима када све ове речи нису уписане са својим посебним наставцима, дакле, да ли ће се хумореска мењати као лутка или као девојка, да ли ће се балетанка мењати као лекарка или као властелка.

Враћамо се нашим комбинацијама између наставака двају падежа и добијамо следеће конфигурације између Дат./Лок. једн. и Ген. мн. када су означене у речницима:

I. ки - ки
II. ки - (ка)
III. ци - ки
IV. ки - ака
V. ци - ка
VI. ци - ака

Најближе тенденцији 1) су прве две конфигурације, у речницима је највише наведених именица овог типа, само конфигурација првог типа обухвата око трећине свих именица (28.8%).

Трећи тип обухвата 5.2%, четврти 1.49%, пети тип 2.69%, шести 1.6%.

Врло велики број именица представља дублетност у српскоме језику - више него 12%, у нашој грађи, и овоме ћемо се још вратити у тексту. Наиме, због ове дублетности сума свих наставака не износи тачно 100%, него више, јер узимам у обзир све могуће варијанте.

Код осталих које чине више од половине именица (52%) - тип II, нису наведени наставци за Ген. мн. Познато је да је Ген. најфреквентнији падеж, али независно од тога нису се појавиле његове форме у речницима (Кvantitativni charakteristiky 1982).

Код ових 52% именица означени су само наставци у Дат./Лок. једн. и изгледају овако: 8.3% су дублетних (-ки/-ци), имамо -ки у 22%, а -ци у 21%. Овде је равнотежа између два наставка потпуна, као што се види.

За тенденцију 2) везани су сибиларизовани наставци, што износи како може да се види, 13.7% од свих случајева (типови III., V., VI.). Дублетне облике требало би разматрати с гледишта фреквенције и у узусу, не само у лексикографској грађи.

Имајући у виду толико разноврсних комбинација понављам постављено питање: да ли можемо знати пратећи речнике, а према њима имамо у Дат./Лок. једн. и Ген. мн. -ки (интелектуалка, Украјинка, инжењерка, Јеврејка, Јерменка), а осим тога у Дат./Лок. једн. - ки (илирка, Циганка, инкасаторка, Индијанка), какав ће бити код друге групе наставак за Ген. мн. Проверавајући у Уводима двају речника, видимо да према црвеном (стр. 173) уметање непостојаног -а у Ген. мн. доприноси складу са изворном грађом и разлици од других облика; према плавоме речнику (стр. 48) треба се ослонити на свој језички осећај или погледати у речник, али шта урадити када у речнику нема података.

3. Дублети. Они обухватају свега 21 % свих прегледаних именица дублетних форми у Дат./Лок. једн. и такође у Ген. мн. Више пута је писано да је дублетност типична карактеристика српског језика (Лашкова 1987). Ваља подвући да код ових именица, када постоји неколико обличких варијанти, у овим варијантама не учествује наставак -а. Дакле, онај најтипичнији српски наставак за Ген. мн. код именица свих родова, у нестабилним формама не може се јавити/искористити, а тим више у перспективи утврдити. Не постоје форме *много копејка, *много загонетка, *много алкохоличарка, *много збирка, *много гротеска итд., а то је око 2000 речи (више него 10%) (изузев бабушка, каиаљка, које могу примити и наставак -а у Ген. мн. поред другог свог наставка). Само код именица на -га могућ је Ген. мн. на -а (кавга, кврга, черга).

4. На крају хоћу да скренем пажњу на разлике између двају речника. Оне представљају 4% свих анализираних именица ж.р. Нпр. у плавоме имамо Дат./Лок. утехи, у црвеном -утехи и утеси, у плавоме -хуморесци у црвеном - хуморесци и хуморески, у плавоме - једноцевки, а у црвеном једноцевки и једноцевци и обрнуто: у плавоме фрески/фресци, а у црвеном - само фресци, у плавоме журки/журци, у црвеном - само журки. Већина разлика, како се види, везана је за дублете, али имамо неколико случајева сасвим различитих: у плавоме у Дат./Лок. имамо наставак -ки код именица чавка, казаљка, библиотека, ћурка, у црвеном наставак код ових именица јесте -ци и обрнуто: код именица цепидлака, воћка, земичка у плавоме наставак је -ци, док у црвеном је једнозначно -ки.

Интересантне су разлике између речи екавске и ијекавске варијанте: код речи екавка имамо Дат./Лок. једн. и Ген. мн. -ки, код речи ијекавка и јекавка у Дат./Лок. једн. имамо дублете -ци/ки, у Ген. -ки (у црвеном речнику нема ових речи). На примеру речи као лепојка, забелешка, бегунка, зевка може се тврдити да ијекавска варијанта дозвољава у принципу више дублетних форми.

5. На основу овога можемо извести следеће закључке:

1. Не можемо говорити ни о каквим међупадежним односима, уколико не сврстамо ове међупадежне односе у шест конфигурација наставака.

2. Проблемске флексије тако како су представљеле у оба речника илуструју ипак тенденцију ка очувању основе именица ж.р. у читавој парадигми. Анализа новинске грађе што се тиче Ген. мн., оцртала је исту тенденцију (Ликоманова 1996). Ова тенденција делује у условима јаке дублетности, што је типично за српски језик.

3. Многобројни дублети на добијају скоро никад онај загонетни, типични српски наставак у Ген. мн. -а.

4. Српски језик, као флективан језик није лак за Бугаре, независно од високог степена синкретизма а можда управо због тога. Кратко речено: није лак за странце. Штета да нема данас неког Вука да нам ситуацију олакша.

Литература

Јакобсон, К общему учению о падеже. в: Избранные работы, Москва, 1986, стр. 133-176.

N.Chomsky Lectures on Government and Building, Dordrecht,1981.

Kvantitativni charakteristiky soucasne ceske publicistiky, Tabulky a grafi, M. Tesitelova a kol., Liguistica III, Рrаhа, 1982.

Л. Лашкова, Из творбе придевских сложеница у српскохрватском и бугарском књижевном језиу, НССВД, 16 (1), Београд, 1987, стр. 139-146.

И. Ликоманова, Тенденција језичке промене у српском језику (на примеру наставка -и у Ген. мн. именица ж.р.), НССВД, 25(2), Београд, 1996, стр. 443-450.